Претражи Живе Речи Утехе

Доминација Гугла, Фејсбука и Амазона је лоша за потрошаче и конкуренцију Илустрација: Дејвид Паркинс/The Economist (The Economist, 18. 1. 2018) Не тако давно, бити шеф велике западне информатичке фирме био је посао из снова. Како су се сливале милијарде, тако су пристизали хвалоспеви: Гугл, Фејсбук, Амазон и друге компаније чиниле су свет бољим местом. Данас ове компаније оптужују да су БААДД – акроним од енглеских речи за велике, против конкуренције, зависне од раста и рушилачке по демократију.[1] Регулациона тела их глобе, политичари их решетају пропитивањем а некадашњи подржаваоци опомињу на њихову моћ да праве штету. Добар део овог „технозазора[2]“ је погрешно постављен. Претпоставка да велики бизниси нужно морају да буду злокобни је једноставно погрешна. Епл се цени као највреднија светска компанија из једноставног разлога што прави ствари које људи хоће да купе, чак иако се суочава са жестоком конкуренцијом. Многи онлајн сервиси би били гори ако би компаније које их обезбеђују били мањи. Докази који поткрепљују везу између смартфона и незадовољства су слаби. Лажне вести (fake news) нису само феномен са интернета. Но, велике информатичке компаније, посебно Фејсбук, Гугл и Амазон, изазивају забринутост у вези са поштеним тржишним надметањем. Ово је делимично зато што се оне користе изузимањем од неких закона. За разлику од издавача, Фејсбук и Гугл се сматрају законски одговорним за оно што корисници раде на овим сервисима; током година највећи део америчких купаца на Амазону нису плаћали тржишне таксе. Нити се ови титани једноставно такмиче на тржишту. Они су све више тржиште само, тако што обезбеђују инфраструктуру (или „платформе“) за највећи део дигиталне привреде. Многе од њихових услуга наизглед су бесплатне, али корисници их „плаћају“ тако што дају сопствене податке. Моћне, што су већ сада, њихове џиновске процене берзанске вредности сугеришу да инвеститори рачунају да ће се оне удвостручити или чак утростручити по обиму у наредној деценији. Стога, постоји оправдано страховање да ће информатички титани користити своју моћ да заштите и прошире своју доминацију, на штету потрошача (видети чланак). Осетљив задатак за доносиоце политичких одлука је да их некако обуздају али да притом безразложно не спутају иновације. Марк Цукерберг, оснивач Фејсбука (Фото: Ројтерс) Мање жестоко такмичење Ове платформе су постале толико доминантне зато што имају користи од такозваног „мрежног ефекта“ (network effects). Величина ствара величину: што више продаваца, на пример Амазон, може да привуче то ће више купаца куповати ту, што опет привлачи више продаваца и тако у круг. По неким проценама, Амазон обухвата преко 40% онлајн трговине у Сједињеним Америчким Државама. Са преко две милијарде корисника месечно, Фејсбук доминира медијском индустријом. Фирме не могу да раде без Гугла, на који у неким земљама отпада 90% претрага интернета. Фејсбук и Гугл контролишу две трећине прихода од интернет рекламирања у САД. Амерички борци против картела дали су информатичким гигантима претпоставку невиности. Они надгледају штету по потрошаче, коју је тешко установити када цене падају и када су услуге „бесплатне“. Саме компаније указују да је „стартап“ који може да скрши гиганта удаљен само један клик и да њих могу да смене нове технологије, као што је блокчејн (blockchain). Пре Гугла и Фејсбука, Алтависта и Мајспејс су били фаце. Ко их се сада сећа? Међутим, препреке за улазак у игру су све више. Фејсбук не само да поседује највећу светску базу личних података, већ такође њихов највећи „социјални граф“ – приказ свих својих чланова и како су они повезани. Амазон располаже са више података о ценама него било које друго предузеће. Виртуални помоћници, као што су Амазонов Алекса или Гугл Асистент, пружиће овим компанијама додатну контролу над тиме како људи доживљавају интернет. Кинеска информатичка предузећа имају силу за такмичење, но неће добити неспутани приступ западним потрошачима. Ако се настави овакав тренд, потрошачи ће трпети штету како информатичка индустрија буде постајала све мање динамична. Мање новца ће бити улагано у почетничке послове, велики део добрих идеја ће купити титани и, на овај или онај начин, профит ће припасти џиновима. Рани знаци су већ видљиви. Европска комисија је оптужила Гугл да се користи контролом Андроида, оперативним системом за мобилне уређаје, како би дао предност сопственим апликацијама. Фејсбук наставља да купује фирме које једног дана могу да одмаме кориснике[3]: прво Инстаграм, онда Вотсап и у најскорије време „Tbh“, апликацију која омогућава тинејџерима да једни другима шаљу анонимно комплименте. Иако Амазон у целини и даље увећава конкуренцију, као што показују послови од трговине намирницама до телевизије, он такође може да уочи конкурента и да га истисне са тржишта. Лек за ривалство Шта чинити? У прошлости друштва су се носила са монополима или тако што су их делила, као што је учињено са Стандард ојлом 1911. године, или тако што су их регулисала као јавне сервисе као АТ&Т 1913. године. Данас, оба ова приступа имају велике недостатке. Традиционални механизми за регулисање услуга, као што су контрола цена или ограничавање профита, тешко су примењиви, с обзиром да је већина производа бесплатна и да би ове мере дошле по високој цени одустајања од инвестиција и иновација. Слично томе, потпуно дељење би обогаљило „економију величине“ ових платформи, што би погоршало услуге које оне нуде потрошачима. И чак и тада би, по свој прилици неки од Гуглића или Фејсбеба на крају почистио све пред собом, што би била последица неумитне логике поновног успостављања мрежног ефекта. Непостојање једноставног решења лишава политичаре лаких слогана, но не чини борце против картела немоћним. Две велике промене у мишљењу би начиниле велики корак напред у разборитом обуздавању титана. Први је да се боље користе постојећи закони о конкуренцији. Антикартелска тела треба да надгледају спајања како би одмерили да ли постигнути договор вероватно неутралише потенцијалну дугорочну претњу, чак иако је мета мала у том тренутку. Овакве процене могле су можда да онемогуће Фејсбукову аквизицију Инстаграма и Гуглову Вејза (Waze), произвођача навигационог софтвера. Како би се осигурало да платформе не дају предност својим производима, могла би се оформити надзорна тела која би процењивала жалбе ривалских фирми – нешто као независни „технички комитет“ кога је оформила антикартелска истрага против Мајкрософта 2001. године. Такође се мора одустати од неодговорности за садржаје. Саслушање оснивача Мајкрософта Била Гејтса пред антимонополском комисијом (Фото: Викимедија) Друго, борци против картела треба да размишљају иновативно о томе како информатичка тржишта раде. Средишњи увид, о коме све више расправљају економисти и намештеници у регулационим телима, јесте да су лични подаци валута којом купци заправо купују услуге. Посматрано из овог угла, информатички титани добијају вредне информације – о понашању својих корисника, пријатељима и потрошачким навикама – у замену за своје производе. Кaо што је Америка донела софистицирана правила о интелектуалној својини у 19, веку, тако је сада потребна нова скупина закона која би одредила питање власништва и размене података, са циљем да се обезбеде чврста права појединцима. У суштини ово значи дати људима више контроле над њиховим подацима. Ако корисник то жели, кључни подаци треба да постану доступни другим фирмама у реалном времену –као што сада захтевају банке у Европи да се чини са подацима о рачуну клијента. Регулатори могу да обавежу фирме које пружају платформе за услуге да базе анонимних података дају на увид својим конкурентима у замену за накнаду, што донекле личи на обавезно лиценцирање патента. Ови захтеви о размени података треба да се подесе у складу са величином фирме: што је платформа већа, то више мора да дели. Ови механизми треба да претворе податке од нечега што титани ризниче, да би потиснули такмаце, у нешто што корисници деле, како би подстицали новитете. Ништа од овога неће бити лако изведено, али то може да обузда титане без да упропасти добро које су они донели. Корисницима ће бити лакше да прелазе са сервиса на сервис. Продорни такмаци би имали приступ неким подацима којима располажу велике фирме и тако би били боље опремљени да се развију а да не буду прогутани. И деоничари више не би могли да претпоставе монополске профите за деценије које долазе. Овај чланак објављен је у одељку Лидери штампаног издања Економиста под насловом „Обуздавање титана“ (енглески Taming the titans) 18. јануара 2018. године Посрбио са енглеског и напомене написао: Милош Милојевић [1] BAADD –Big, Anti-competitive, Addictive and destructive to democracy. [2] Термин „techlash“ је неологизам који је увео у употребу лист The Economist а који означава зазор, неповерење или непријатељство према великим информатичким компанијама. [3] Већина досадашњих аквизиција које је обавио Фејсбук биле су усмерене на „врбовање талената“ из ових компанија. Према речима генералног директора ове компаније Марка Цукерберга из 2010. године: „Ми не купујемо компанију ради компаније. Ми купујемо компанију како бисмо добили сјајне људе… Како бисмо заиста имали предузетничку културу једна од кључних ствари је да се постарамо да ангажујемо најбоље људе. Један од начина да се то постигне је да се фокусирамо на куповину сјајних компанија које имају сјајне осниваче.“ (Why Facebook buys startups, Youtube, 18. октобар 2010; приступљено 4. фебруара 2018). Овај тренд је донекле измењен када је објављена аквизиција Инстаграма 9. априла 2012. године. Прочитатје још Economist: Самоостварено богатство у Америци – барони пљачкаши и силицијумски султани

Мада је још увијек неизвјесно какве су посљедице, растакања јединственог европског тржишта, чињеница да и они који су били жестоко против брегзита из економских разлога, какав је најугледнији недјељник крупног капитала The Economist, сада примјећују нека друга кретања од очекиваних. Овај текст преносимо уз наду да ће изазвати снажније суочавање наших економиста са перспективама српске привреде у измијењеном европском окружењу. Economist: Зашто британска економија после Брегзита стоји боље него што се очекивало 19петакјан 2018 Posted by Стање ствари in Посрбљено Цене некретнина су стабилне, стопа незапослености опада, рецесија је избегнута. То није требало да се деси Лондонски сити, средиште британске финансијске моћи (Economist, 15. 1. 2018) Предвиђан је хаос. Пратећи британско изјашњавање да се напусти Европска Унија у јуну 2016. године, већина економиста је веровала да је рецесија неизбежна. У студији коју је објавила влада у време пред референдум изнето је предвиђање да ће цене некретнина брзо пасти, и до једне петине њихове вредности, и да ће број незапослених порасти за више од 800.000. Али није се десила рецесија. Истина је да је Британија клизила низ међународну табелу по расту бруто друштвеног производа од када је изгласан Брегзит, али раст и 2016. и 2017. је био просечно око 2%, што је слично 2015. Штавише, цене некретнина су стабилне а стопа незапослености од 4,3% је најнижа за претходне 42 године. Катастрофа је избегнута. Шта је пошло по добру? Концепт који се налазио у основи језивих предвиђања пре референдума је „несигурност“. Нико није имао ни најмагловитије представе о томе како ће изгледати британски постбрегзитовски трговински однос са Европском унијом. Економисти су страховали да ће повећана несигурност навести домаћинства да обуздају своју потрошњу и бизнисмене да сачекају са својим инвестицијама. Уз помоћ накнадне памети ово изгледа наивно. Гласачи који су гласали за напуштање ЕУ су добили оно што су желели, па зашто би онда срезали своју потрошњу? За оне који су гласали за останак, Брегзит остаје још увек удаљен: статус државе у трговинској заједници 2020. године за просечног Британца није прека брига. У међувремену, Британија остаје атрактивно место за стране инвеститоре, делимично због поузданог правног система и ниских корпоративних пореза. Стање глобално економије је такође помогло. Изгласавање Брегзита се поклопило са почетком првог светског економског успона после више година. Обим светске трговинске размене је пристојно порастао, без обзира на страшна предвиђања Доналда Трампа. Компаније од Сијетла до Шангаја су повратиле неке од својих порива[1] и вољне су поново да инвестирају. Британија, економија која је поприлично зависна од међународне трговине, порасла је заједно са свима другима. Британски извозници су добили додатни подстицај депресијацијом фунте стерлинга, која је ослабила 10% у односу на ниво пре гласања. Претходне године реални извоз је порастао за једну десетине, иако је британски трговински дефицит остао сличан просеку после финансијске кризе. Питање је може ли се овај неочекивано добар учинак наставити. Како се приближава британско напуштање Европске Уније у марту 2019. године, послови могу да се унервозе, посебно ако се прибојавају да договор са Европском Унијом неће бити постигнут. Ако инвестициона потрошња опадне, и потрошачи ће евентуално почети да осећају притисак. И сам Брегзит, који ће по свој прилици Британију оставити са значајно смањеним приступом на највеће спољно тржиште, имаће суштинске негативне дугорочне економске последице. За сада, међутим, британска економија наставља да блажено плови у непознато. Са енглеског посрбио: Милош Милојевић [1] Прим. ММ: У изворнику је употребљен израз „animal spirits“ који је употребио Џон Мајнард Кејнз у свом делу „Општа теорија запослености, камата и новца“ како би описао инстинкте, тежње и емоције који повремено утичу и воде људско понашање и које је могуће измерити параметрима попут потрошачког самопоуздања. Прочитајте још Economist: Британски референдум – битка са великим улозима Чарлс Хју Смит: Брегзит – прст обесправљених у оку владајуће елите Погледајте још View full Странице

Economist: Погрешно и постојано – Запад враћа балканске самодршце да чувају мир 01 субота јул 2017 Posted by Стање ствари in Посрбљено (The Economist, 1. 7. 2017) Вучић је именовао Ану Брнабић, отворено геј жену, која се захвалила страним либералима. У ствари, Вучић ће водити земљу и он није либерал. Сада су западни либерали опуштени. Србија је најмоћнија земља западног Балкана, па какав год био господин Вучић и без обзира на његове мане, он може да га одржи стабилним Јуна двадесет трећег, у присуству онолико страних велможа колико је могао да сабере, Александар Вучић је самог себе миропомазао за председника Србије. Бивши премијер, изабран 2. априла, заклео се на службу у мају, али је одлучио да изведе велики инаугурални обред којим би обзнанио свој углед. Као наследника на месту премијера Вучић је именовао Ану Брнабић, отворено геј жену, која се захвалила страним либералима. У ствари, Вучић ће водити земљу и он није либерал. Сада су западни либерали опуштени[1]. Србија је најмоћнија земља западног Балкана, па какав год био господин Вучић и без обзира на његове мане, он може да га одржи стабилним. Варијанте оваквог договора се могу видети у читавом региону. Неки називају овакве владе „стабилократијама“. Главни председнички противник господина Вучића је био Вук Јеремић, некадашњи министар спољних послова. Кампања је била гадна. Медији који су подржавали господина Вучића су износили чудне тврдње. Да је Јеремић наводно тајни муслиман упетљан у високи криминал ИСИЛ-а. Да је наводно његова супруга водила картел трговине дрогом. Полиција га је изненада истраживала због наводних финансијских неправилности. Ни једна тужба није поднета, а г. Јеремић је рекао да су све ово измишљотине. Оно што се догодило г. Јеремићу никог није изненадило. Према црногорском академику Срђи Павловићу, који је сковао термин „стабилократија“, земље Запада игноришу антидемократска дела обласних самодржаца догод одржавају мир. Босна је пример. Остала је нефункционална дуже од две деценије након краја рата, подељена међу националним партијама. Америка и Европа то толеришу, докле год њени лидери осигуравају да криза не прерасте у насиље. Стабилократија дејствује различито од земље до земље. У Црној Гори је јасно ко руководи представом. Од 1989. године је то Мило Ђукановић – који је три пута напуштао председника или премијера само ради тога да би се вратио пошто среди ствари иза позорнице. Црногорска влада је хваљена на Западу кад је увела земљу у НАТО 5. јуна. Али она никад није извукла руку из гласачке кутије. Гласови се купују државним послом, као свуда у региону. На Балкану је уобичајено да избори воде коалиционим преговорима усредсређеним на поделу плена (избори попут албанских, где су 25. јуна победили социјалисти, ванредно су ретки). Лако распореде коме ће које министарство. Велика питања јесу ко ће добити које јавно предузеће – прилику за покровитељства и подмићивања. Пошто је у Македонији ВМРО-ДПМНЕ владала више од деценије, подлегла је сазнањима која су открила корупцију и утицање на мешања у рад правосуђа. Социјалдемократска партија је заједно са албанским странкама 31. августа преузела власт. Међутим, нове власти ће поновити оно што је већ хронично – изузев „ако не разбију образац партијске контроле државе“, каже политиколог са универзитета у Грацу Флоријан Бибер. Висок је то захтев у области где држава није била независна од странака, како у доба комунизма тако и данас. „Грађани су од политике отуђени, гласају за сопствену опипљиву корист или из страха“, наводи се у извештају са Округлог стола о стабилократији Балкана у организацији Саветодавне групе за европску политику. Господин Павловић је закључио да давањем легитимитета овакве ситуације Запад ствара непријатељство према себи. Партија која је на косовским изборима 11. јуна била најмоћнија водила је кампању против западне подршке корумпираној влади. То је странка која подржава стварање „Велике Албаније“. Ко би покушао да спроведе тај пројект вратио би област у рат чим би фисови[2] из својих дворишта ископали оружје. Дугорочно, стабилократија је рецепт за нестабилност. Са енглеског посрбио: Душан Ковачев Објашњења: Наднаслов текста „Wrong and stable“ (у нашем преводу „Погрешно и постојано“) веома је двосмислен, пошто је stable именица намерно употребљена уместо фонетски сличног придева (stabilе). Наиме, stable је именица која се у енглеском језику користи и у придевском значењу као stabile, али као именица значи штала или обор. Пошто је смисао текста критика аутократије на Балкану, а у уводнику текста се говори о „стабилитократији“ (stabilitocracy) као тумачењу ове појаве, јасно се ради о рафинираној иронији. (Прим. ДК) [1] Прим. ДК: Relived је намерно употребљена реч која може значити и „ослабљено“, али и „опуштено“. [2] Прим. ДК: Аутор је употребио израз menfolk који означава групу мушкараца локалне заједнице фамилија или племена.