Претражи Живе Речи Утехе

„Ako Vaš Bog postoji, pokažite nam ga! Gde je on? Gde stanuje? Gde je Njegovo mesto? Nigde! Ni jedan mikroskop ga nije otkrio. Ni iz jednog teleskopa se ne da videti. Nije li zato bolje prekinuti slične brbljarije?“. Na ovako izazovno pitanje treba neizostavno dati odgovor – odgovor jednostavan, jasan, naučan i tačan. Dovoljno dugo smo oklevali. Gde se nalazi naš Bog?… Ako pod tim „gde“ pretpostavimo određeno mesto u prostoru, onda se On nalazi nigde. Ali, vi, gospodo bezbožnici, morate, tim pre, da priznate postojanje realnosti kojima se bavi i pozitivna nauka, ali koje u prostoru ne zauzimaju mesto. To su predmeti bez „gde“, bez rezidencije, bez mesta prebivanja i stanovanja; primeniti na njih mikroskop i teleskop, atomsku energiju i hemijsku formulu besmisleno je; ali njima se, ne manje, bave čitavi univerziteti. Pokušajte, gospodo, sa vašim „gde“, da se obratite pravnicima (upravo tako: kroz mikroskop valja gledati kupoprodaju, ugovore o najamnini, pravo na odabir); ili, pokušajte da dobijete savet od matematičara (na primer: „Gde se nalazi mesto diferencijala ili čiste veličine u prostoru?“); obratite se psiholozima i pitajte ih za tačnu težinu duše, namučite logičara pitanjem može li se kroz teleskop videti pojam. Rezultat tog vašeg pokušaja za vas može biti samo postiđe, a za svakog drugog – besmislica. Dakle, prekinite svoje brbljanje o „gde“! I spasavajte se, gospodo moja! Promenite što pre svoje neoprezno pitanje. A, tako? Imate bolje pitanje: pitate ne proističe li poznanje Gospoda iz određenog iskustva, i da li je to iskustvo dostupno svima? Da, naravno, takvo iskustvo postoji; i, kao o svakom iskustvu, o njemu se treba starati i razvijati ga. Zato je ono nedostupno svima. Baš kao u nauci i umetnosti, tri, četiri, pet godina zaredom valja slušalac visoke škole da se stara o svojoj veštini i da je razvija kako bi ponešto pravilno primio i razumeo; a vi biste sad, odmah, da sudite o Bogu? Ko vas je naučio prevrtničkome mišljenju, ko vas je naučio da snagom prosuđivanja ovladava svaki čovek? Ko je taj koji zna sve? Ko se oseća u svakoj oblasti kao kod kuće? Moraju učiti i truditi se jedan limar i jedan čizmar, a vi biste u toj, najdubljoj i najprfinjenijoj, oblasti duha hteli odmah s neba pa u rebra?! Kakav je to nauk? Morao bih odmah da vas uvedem u predsoblje, gde ću vas i naputiti, jer upravo tamo počinju samostalan život i promisao; tamo treba predati samoga sebe, otvoriti širom svoje srce, otvoriti duhovno oko, osetiti, usvajati, osvajati, graditeljski stvarati… Tamo je neophodno starati se o svojoj duši i pročišćavati je. To iskustvo otpočinje od ljubavi. Ko njome ne ovlada, ko propoveda jedino mržnju, taj ostaje pred vratima. Međutim, ljubav mora da bude istinska, duševna i iskrena; ovde ne pomaže mlako licemerje. Ta ljubav mora da ima dodira sa karakterom, istinskim, nepodeljenim karakterom, sa usavršavanjem; u svemu – u prirodi, u umetnosti, u odnosima čoveka sa čovekom, u nauci, u socijalnom poretku. Tamo gde se ukrštaju ljubav i karakter, gde ljubav prema savršenstvu postaje plamen, tamo počinje religiozno iskustvo, tamo se čovek nahodi u zračenju Gospodnjem, tamo on sme da pređe iz predsoblja u unutrašnje odaje spokoja. I nija nam dozvoljeno da mu otkrijemo ono što će morati da proživi u njemu. Ako to ne želite, gospodo, onda idite svojim putem; ali budite barem toliko korektni da ne sudite o onome čemu niste dorasli. Inaće će vas opet postići stid. baštabalkana.com

Pozdrav svim forumasima

Козмолошки аргумент за постојање Бога је аргумент да само постојање универзума и његова природа захтевају постојање Бога. Овде представљени аргумент је облик космолошког аргумента који је потекао из филозофије Платона и Аристотела и који је пречистио Тома Аквински. Са напретком модерне науке, верзија коју ћу пружити можда ће некима бити јаснија од форме коју је изложио Аквински. Композиција је Аквининог вертикалног космолошког аргумента и Каламовог космолошког аргумента: Све што има почетак треба узрок. Универзум је имао почетак. Свемиру је потребан узрок. Не може бити бесконачног назадовања узрока. За све остало мора постојати узрок који нема почетак и не треба узрок за сопствено постојање. Простор бр. 1 је сам по себи разумљив. Ствар не може створити сопствено постојање, јер не може бити пред собом. Али ако је почео да постоји, не може настати из ничега и ниоткуда; ништа не производи ништа. Постоји неколико доказа који поткрепљују тврдњу Премисе бр. 2 да је свемир имао почетак. Научна заједница је одавно прихватила почетак свемира кроз велики прасак. Цитирајући Нормана Геислера, „Логично и математички, докази о великом праску сугеришу да првобитно није било простора, времена и без обзира“. (Геислер, 1999) Ево неколико сумираних тачака које показују како се сматра да је свемир започео, од којих је већину изложио астроном Роберт Јастров (Јастров, 1982), а неке су накнадно откривене: Други закон термодинамике показује да се корисна енергија исцрпљује, што значи да је морало бити времена када је процес започео. Да није (да је пре тога било бесконачно много времена), сва енергија у универзуму би била потрошена, а ми не бисмо били овде. Универзум се шири. Пратећи уназад, морало би постојати место које је почело да се шири. Универзум се не може непрестано ширити и повлачити, јер би на крају остао без енергије и срушио се на себе. Да је универзум вечан, време би такође било вечно. Али никада не бисмо могли доћи до ове тачке да је време било бесконачно. Време мери интервале између покрета. Није било покрета док свемир није започео, дакле није било ни времена. Било би немогуће прећи бесконачно пуно времена. Видимо да се материја непрестано деградира, а не да постаје сложенија. Ако се ствари распадну кад се препуште саме себи, свет не може бити бесконачан. Већ би био уништен. Само оно што је самозадовољно и самоодрживо може бити бесконачно. У свемиру постоји „одјек“ зрачења за који су научници испрва мислили да је само статичан или квар њихове опреме. Ова емисија зрачења је у складу са оним што би се могло очекивати од огромне експлозије у прошлости, све до таласне дужине коју би таква светлост и топлота требало да произведу. Након што је теорија Великог праска постала преовлађујући поглед на порекло свемира, научници су почели да траже велику масу материје повезане са првобитном експлозијом, али ниједна није могла да се нађе све док јој Хабл није омогућио да је пронађу. Један астроном, Мицхаел Лемоницк, рекао је, „завирујући уназад на почетак времена, сателит проналази најстарију структуру икад забележену - доказ о томе како се свемир обликовао пре 15 милијарди година“. (Лемоницк, 1993) Управо су то тражили да би се теорија показала истинитом ван разумне сумње. Премиса бр. 3 тачна је према законима логике ако су прве две тачке тачне. О овоме ћу цитирати колегу студента Гленна Смитха: „Све што тренутно посматрамо зависи од нечег другог. То укључује субатомске честице, атмосферу наше планете, сунце и све што се може видети. Да није било наше атмосфере, ви и ваш рачунар бисте испарили. Дакле, ако је све у универзуму тренутно зависно, читав универзум је тренутно зависан. “ Премиса бр. 4: Не може се поставити непрегледан низ узрока. Ово се чини очигледно, али ако су вам потребни неки разлози зашто је то тако, покушаћу, иако се чини да што је нешто очигледније, то је теже објаснити. Ако је узроцима самог универзума потребан узрок, а узрочнику узрок, бесконачно, низ узрока никада не би могао да се покрене. Бесконачна серија је немогућа јер се увек може додати још један тренутак (или узрок). Али немогуће је додати бесконачно. Осим тога, да је било бесконачно много узрока, било би бесконачно много тренутака у којима се чинио узрочни чин. Али да је било бесконачних тренутака, тренутни тренутак никада не би могао стићи, јер је немогуће прећи бесконачан број тренутака. Квантитативна бесконачност је само конвенција математике, али нема метафизички пандан. Без првог узрока, у серији нема узрочности. Закључак (бр. 5): Ако је универзуму потребан узрок за његово постојање, а не може постојати непрегледан низ условних узрока, мора постојати Узрок чије је постојање неопходно. („Неопходно“ се користи насупрот „контингенту“, у којем контингентно биће захтева узрок за своје постојање, а неопходно Биће нема узрок и нема почетак.) Нешто мора бити вечно да би било шта друго могло постојати. Јер ништа не производи ништа. Ако никад ништа није постојало, онда ништа не би могло постојати. Али универзум, као што сте видели, није вечан; почело је да постоји. Дакле, мора постојати нешто друго, или неко други, који не зависи ни од кога другог постојањем, али постоји сам по себи. Ово је изван људског разумевања (јер никада нисмо искусили ништа без почетка), али логика није контрадикторна да биће постоји без почетка. Као што се надам да сам показао, није могуће ниједно друго стање ствари, јер ако нешто није вечно, тада уопште ништа није могло постојати. Ово је кратак приказ космолошког аргумента. Није узео у обзир одређене примедбе. Ови приговори добро су обрађени у Бакер- овој енциклопедији хришћанске апологетике Нормана Геислера у чланку „Космолошки аргумент“. Овај аргумент сам по себи не производи хришћанског Бога, већ до њега води ако се следи све импликације и други докази за бога Библије, који се не могу навести у једном чланку. Овај аргумент је само покушај да се покаже да постоји Врховно Биће којем универзум дугује своје постојање.

Kanonizacija kardinala Alojzija Stepinca mora biti trenutak zajedništva za cjelokupnu Crkvu, i katolike i pravoslavne. Kako na pravoslavnoj strani i dalje postoji otpor, do daljega, Stepinac neće biti proglašen svetim, najvažnija je (očekivana) poruka državnoga tajnika Svete Stolice kardinala Pietra Parolina, iz intervjua koji je dao katoličkom tjedniku Glas Koncila. Kardinal Pietro Parolin najvažniji je suradnik pape Franje, a prošli tjedan boravio je u Hrvatskoj u povodu ređenja novoga nadbiskupa i nuncija mons. Ante Jozića, i tada je dao intervju Glasu Koncila, koji je u srijedu objavljen na internetu. Razumije se da je najzanimljiviji dio u kojem on govori o Stepincu, i objašnjava da je kanonizacija nemoguća sve dok postoje otpori iz Srpske pravoslavne crkve. Strpljivost “Sveti Otac želi da kanonizacija kardinala Stepinca bude trenutak zajedništva za čitavu Crkvu, a ne razlog sukoba ili suprotstavljanja. Smatram da je u srži o tome riječ. To zahtijeva strpljivost i od Crkve u Hrvatskoj, koja, naravno, s velikom zebnjom i s velikom željom iščekuje tu kanonizaciju. Tu gestu koja se posebno tiče jedne Crkve valja promatrati u kontekstu čitave Crkve, a Papa treba upravo voditi računa o toj općoj viziji...” potvrdio je kardinal Parolin, inače, član Kongregacije za nauk vjere, Kongregacije za biskupe i Kongregacije za istočne Crkve. Zatim je državni tajnik Svete Stolice dodao da nema novih detalja “u odnosu na ono što je već rečeno u vezi s kanonizacijom kardinala Stepinca, u smislu u kojem smo to mi objasnili biskupima i u kojem su to biskupi objasnili narodu”. Ali, ovo je prvi put da iz Vatikana priznaju kako su razgovori hrvatskih biskupa i srpskih episkopa o Stepincu - propali. Dijalog “Papa je izabrao metodologiju nastojanja da se približe stajališta, i kad je riječ o pitanju koje razdvaja (SPC i Katoličku crkvu u Hrvatskoj, op. aut.). Smatram također da je takva metodologija najispravnija. Poznato je Papino stajalište da je dijalog jedini instrument koji omogućava da se prevladaju razlike te da se pomire različita stajališta. Jedna faza toga dijaloga je ostvarena i nije postigla neki poseban rezultat jer se stajališta nisu približila. No vjerujem da je to put kojim treba ići s obnovljenom voljom. Na završetku susretâ izražena je želja da se dijalog nastavi pa se nadamo da će se to ostvariti i donijeti plodove”, zaključio je kardinal Parolin. U crkvenim krugovima u Zagrebu, istup najbližeg Papina suradnika nije dočekan s iznenađenjem. Na Kaptolu podsjećaju da je prije gotovo tri godine, prilikom posjeta Zagrebu, kardinal Parolin također odbio precizirati kad bi Stepinac mogao biti proglašen svetim, ali je izjavio i da je “kardinal Stepinac bio branitelj istine, a to je posvjedočio ne samo svojim riječima i naukom, nego je za to položio i vlastiti život”. Parolin je tom prilikom pohvalio rad Mješovite komisije Katoličke crkve i Srpske pravoslavne crkve “kao gestu od velike ekumenske vrijednosti prema našoj pravoslavnoj braći”, i pritom zatražio da se kroči zajedno prema željenomu jedinstvu. Žalosno je, ali za SPC Vatikan ima više razumijevanja - To je stajalište na koje smo navikli. Prije pet ili šest godina bismo se iznenadili, ali u međuvremenu je postalo jasno da u Vatikanu nema razumijevanja za Hrvate, kao što je bilo tijekom pontifikata Ivana Pavla II. Papa Franjo je kao jedan od glavnih ciljeva označio približavanje katoličanstva i pravoslavlja, a Stepinac predstavlja smetnju na tom putu, reći će svećenik, koji je dobro upućen u odnose između HBK i Svete Stolice. Prema njegovim riječima, nitko od ovdašnjih biskupa nije sretan zbog Franjine politike, pa čak ni članovi HBK, koje je imenovao sadašnji papa. Ali o tome nitko od njih ne smije govoriti javno, “a i ne bi imalo smisla”, kako je rekao sugovornik s Kaptola. “Žalosno je da u sadašnjem Vatikanu imaju više razumijevanja za SPC, koja i dalje otvoreno podržava velikosrpsku ideologiju, nego za Katoličku crkvu u Hrvatskoj. No, nitko od biskupa nije se usudio to izgovoriti javno, možda zato što znaju da ne bi postigli ništa. Tako preostaje vjerovati da će neki budući papa proglasiti Stepinca svetim, jer od Franje to ne treba očekivati, što je definitivno potvrdio kardinal Parolin”, zaključio je sugovornik. Papin najvažniji suradnik: Bez Srpske pravoslavne crkve ništa od kanonizacije Alojzija Stepinca. To treba biti trenutak zajedništva SLOBODNADALMACIJA.HR Najnovije vijesti iz Hrvatske.

Glavni imam u Pljevljima Samir Kadripašić kaže da je u životu prvi put ostao bez teksta i da ne zna šta da kaže narodu u tom gradu, nakon incidenata i kamenovanja prostorija Islamske zajednice. Foto: FB Kako je kazao za FOS, ljudi u Pljevljima su u panici. "Non stop me zovu, ne znaju kako da se ponašaju ikako da se postave u svemu ovome. Vjerujte mi da sam prvi put ostao u životu bez teksta i da ne znam šta da kažem narodu", dodao je Kadripašić. Prostorije IZ u Pljevljima kamenovane su sinoć a ostavljena je i, kako kaže imam, morbidna poruka "da će Pljevlja postati Srebrenica". Foto: FB "Radi se o pojedinačnim ispadima koji žele sigurno da izdominiraju sa ovim šovinističkim napadima. Vidjećemo šta će dalje biti, a ja nadam se da će policija i tužilaštvo sve riješiti na najbolji način", navodi Kadribašić. Foto: FB Imam očekuje od države da zaštiti muslimane u Pljevljima. "Ne samo nas, nego sve građane Crne Gore treba zaštititi od ovih fašističkih ispada", naveo e Kadribašić. Povodom incidenata aktivisti Koalicije za Budućnost su protestovali ispred Centra Bezbjednosti Pljevlja odakle su pozvali načelnika CB Dragana Slavulja i komandira stanice policije Milana Jovića da saopšte imena počinioca ovih činova vandalizma. Foto: PV Informer "To je jako bitno i jako ohrabrjujuće. Šta da kažem, osim da sam zahvalan. Cio vijek se ovdje družimo međusobno, komšije smo tako da apsolutno razumijem i taj postupak", naveo je imam. Delegacija Ministarstva za ljudska i manjinska prava boravi danas u posjeti Pljevljima. Delegaciju čine Aleksandar Saša Zeković, državni sekretar Ismet Latić, direktor Direktorata za odnose sa vjerskim zajednicama i savjetnica Mirela Ramčilović. Najavljeno je da će delegacija posjetiti opštinu Pljevlja, Islamsku zajednicu, Centar bezbjednosti a razgovaraće i sa žrtvama nasilja i napada. U Pljevljima su i reis IZ Rifat Fejzić i više članova Mešihata Islamske zajednice. Incidente u Pljevljima osudile su brojne partije u Crnoj Gori, kao i Mitropolija crnogorsko-primorska.

Nakon što je konačno završena rekonstrukcija Trga republike, zbog koje su Beograđani doživljavali svakodnevne gužve i kašnjenja, odlučio sam da odem i pogledam kako sada izgleda centralni gradski trg. Prvi utisak mi je bio da se nalazim na ogromnom prostoru na kome „nešto nedostaje“. Kada sam malo bolje razmislio shvatio sam da „mnogo toga nedostaje“ odnosno da izuzev spomenika knezu Mihailu Obrenoviću na Trgu republike više nema ništa od nekadašnjih prepoznatljivih sadržaja. Nestala je fontana „Pod brezom“, na kojoj su postojale klupe, omiljeno mesto za odmor prolaznika i ljudi koji su čekali gradski prevoz na obližnjoj stanici. Uklonjen je i „MIlenijumski sat“, uobičajeno mesto za okupljanje omladine za izlazak u grad vikendom kao i velike betonske žardinjere oivičene klupama koje su služile kao odmorište umornim prolaznicima. Bez tih sadržaja Trg republike je besmisleno, brutalno i nepotrebno pretvoren u ogromnu površinu na kojoj nema gotovo ničega. Oni koji su osmislili ovakav izgled centralnog gradskog trga tvrde da je to zato što „trg i treba da bude veliki i širok“ i onda se navode primeri trgova iz Moskve, Londona, Brisela, Praga i tako dalje. Problem je u tome što navedene trgove okružuju znatno veće graževine ili spomenici nego što je slučaj sa Trgom republike pa se u njihovom slučaju gubi osećaj praznine koji je sada i te kako prisutan na centralnom beogradskom trgu. Takođe, kompletnom promenom izgleda Trga republike oni koji su ga kreirali ličili su ga sadržaja koji su bili deo ne samo njegove već i istorije i prepoznatljivosti celog Beograda. Sviđalo se to čelnicima grada ili ne, fontana, žardinjere pa čak i „Milenijumski sat“ su bili nešto po čemu su i trg i grad bili prepoznatljivi. Međutim, problem je u tome što to čelnike Beograda i vlast u Srbiji ne zanima uopšte. Oni ne vrše rekonstrukciju centralnih gradskih ulica već kompletno menjaju dosadašnji izgled grada. To je bio slučaj sa Cvetnim trgom (na kome ima svega sem cveća), zatim Trgom Slavija ( koji „krasi“ nezgrapna fontana kojoj se građani smeju), to je sada slučaj sa Trgom republike a ista sudbina čeka i Trg Nikole Pašića. Dugo sam se pitao otkud aktuelnim vlastima taj poriv da kada je reč o izgledu grada sve menjaju iz korena. I konačno sam shvatio. Pored toga što smatraju da je sve urađeno pre njih „nebitno i nedovoljno dobro“ oni tumače da će ruženjem starog i građenjem novog (koje neopravdano smatraju i „lepšim“) „uči u istoriju“ kao „neimari Beograda i ljudi koji su ostavili neizbrisiv trag kada je reč o njegovom izgledu“. Gradski čelnici ne samo da nemaju ukusa, ne osećaju dušu grada, ne razumeju šta Beograđane čini srećnim već su zbog svoje megalomanije i da imaju čime da se pohvale u predizbornoj kampanji zagorčali život sugrađanima kontraporduktivnim radovima na više lokacija u gradu. Ova vlast će zaista biti zapamćena u istoriji ali ne po onome što očekuje već po tome kako ne treba raditi ako voliš svoj grad. https://www.danas.rs/kolumna/gojko-vlaovic/trg-bez-duse/

Jako zanimljiv članak i eksperiment. No ja sam ovo isto primetio ne samo kod dece nego i kod odraslih. Eksperiment u kojem su tinejdžeri 8 sati bili bez telefona i interneta duboko će vas šokirati | Luftika LUFTIKA.RS Često čujemo da današnju decu treba previše animirati, što za rezultat ima njihovu nesposobnost da se pozabave svojim...

Drago Bojić: Bez asistencije Crkve i oltara, nacionalistička ideologija ne bi imala toliku moć | Tacno.net WWW.TACNO.NET Foto: šg Treba razvijati svijest o zajedničkim korijenima...

BiH će u noći sa 4. na 5. prosinac konačno preuzeti potpunu kontrolu nad nebom iznad svoje teritorije, potvrdio je direktor Agencije za pružanje usluga u zračnoj plovidbi BiH /BHANSA/ Davorin Primorac. Primorac je pojasnio da to znači da će BiH preuzeti kontrolu neba iznad 10.000 metara, koje je najfrekventije i najisplativije, navodeći da su do sada kontrolu, i ujedno veliku financijsku dobit, imale susjedne zemlje Srbija i Hrvatska. “Mi preuzimamo srednji i gornji sloj zračnog prostora, gdje se odvija više od 80 posto zračnog prometa. Na tom dijelu je najveći broj preleta i riječ je o prostoru iznad 10.000 metara visine”, rekao je Primorac za “Dnevni avaz”. On je ocijenio da je ovo važan događaj i za BiH i za BHANSA, koja je samofinancirajuća nerpofitna organizacija. “Naši troškovi bit će veći za 20 posto, ali očekujemo i značajne financijske prihode. Očekujemo 12 do 13 milijuna KM u odnosu na godinu ranije”, naveo je Primorac. Primorac je rekao da će novi kontrolori već u prosincu početi s radom, te najavio da će BHANSA uložiti višemilijunski iznos u obnovu kontrolnih tornjeva u Sarajevu, Banja Luci i Tuzli.

Nakon prošlogodišnjeg upečatljivog završetka svog „Beogradskog petoknjižja“ romanom „Tuđine“ (koje čine još romani „24 zida“, „Parter“ i „Prave Beograđanke“, i zbirka priča „Beograđanke“), Igor Marojević odlučio je da od alkohola kao motiva svih svojih proza, i beogradskih i etnofikcionalnih (romani „Žega“, „Šnit“ i „Majčina ruka“) napravi krupnu temu, sugerisanu naslovom njegove nove knjige objavljene u „Laguni“, čije će prvo potpisivanje autor obavljati na sajamskom štandu Lagune u nedelju 27. 10. od 12 do 12.30. Prvo što, već na koricama novog autorovog dela, privlači pažnju jesu krajnje pohvalna mišljenja njegovih kolega o „Romanu o pijanstvima“. „Ovom knjigom Igor Marojević je prošao opasnu granicu do koje je svojim dosadašnjim pisanjem stizao, i nije stradao“, piše, između ostalog, Vladan Matijević. * Kako vidite preporuku svog kolege Matijevića? – Verovatno je roman napisan beskompromisnije od dosadašnjih, dinamičnije i sa manje okolišanja i obzira prema tabuu govora iz prvog lica o osetljivoj temi. Inače ne bi imalo smisla tretirati je. * Kako vidite razliku između svojih proza u kojima sporedno tretirate alkohol i „Romana o pijanstvima“? – U kontekstu tog pitanja, moja dosadašnja proza mi deluje nekako suvo, a „Roman o pijanstvima“ vlažno, ili bar podmazujuće. Možda je plural u naslovu ove knjige znakovit: osnovni osećaj je sličan, ali pijanstva su razna, i nepregledna… * O tome govori i činjenica da se radnja ne odvija samo u Beogradu, nego i u Gvadalahari, LJubljani, i malim mestima u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj gde čašica ume da povede međunacionalnim prepirkama? – Umeju u njih ljudi na Balkanu komotno da uđu i trezni. E sad, da se glavni junak nije našikao u Gvadalahari, ne bi imao konflikt sa meksičkom mafijom, niti bi u LJubljani izveo performans poniženja kako bi došao do novca za hotel. Prebogata je, i maštovita baština priča uzrokovanih alkoholom, a „Roman o pijanstvima“ pokušaj je ambiciozne panorame takvih priča u određenim mestima na planeti u poslednjih desetak godina 21. veka. Naravno, sve je to povezano s glavnim junakom, inače bi prvi pojam iz naslova morao biti promenjen ili maknut. * I Barselona čini jednu od geografskih poluga ove vaše proze, mada u naglašeno političkom ambijentu koji zahvata dane posle referenduma za osamostaljivanje Katalonije. S obzirom na prikazane međunacionalne konflikte na Balkanu i u Barseloni, čini se da iako prividno govori o hedonizmu, ovaj roman ima prilično društveno-kritičku notu? – Mislim da srazmerno mali broj ljudi često poseže za čašicom iz pukog meraka, mnogi ne umeju da izdrže raskoš negativne stvarnosti pa kroz piće beže od mogućnosti sopstvenog uma. Ali kad ono postane lična navika, možda ima smisla neizgovoreno pitanje: da li je ljubav jača od ljubavi prema alkoholu? * Ne može se izbeći paralela između odvajanja Katalonije i raspada SFRJ, naročito što se i to, unutar barselonskih poglavlja, pominje u romanu? – Osnovna razlika je u „Ustavu“. Dok je onaj naš iz 1974. bio odveć fleksibilan, ali smo na to reagovali prekasno, što je jedan od odlučujućih momenata prilikom krvavog odvajanja ostalih republika, španski „Ustav“ definiše domicilnu državu kao nesporno teritorijalno nedeljivu, ali sa jakim autonomijama. Zanimljivo da su te autonomije definisane fleksibilno, što državi omogućuje da sa svakom autonomnom jedinicom postigne različit dogovor. Tako je taj „Ustav“ u isti mah liberalkapitalistički, jer podstiče na pregovore o ceni. Katalonija je nezadovoljna količinom autonomije i zato bi se pola njenih žitelja odvojilo, nek čitalac sam zaključuje koliko to ima veze sa raspadom SFRJ. * Šta je ono što „Roman o pijanstvima“ čini drugačijim u odnosu na prozu natopljenu alkoholom kakvu su pisali Bukovski ili Henri Miler? – Za razliku od ogromne većine proznih knjiga o alkoholizmu, „Roman o pijanstvima“ govori o liku koji i pored sklonosti kapljici završava sve svoje obaveze na vreme, a siže se odvija u digitalizovanom ambijentu i eri gde su i žene jednako sklone piću kao muškarci. Moj glavni junak nije postao alkoholičar u formativnom razdoblju za to, dakle između svoje dvadeset pete i trideset pete godine, već kasnije, jer mu se čini da će kao sveži povratnik sa Zapada lakše podneti šok kulture uz pomoć promiskuiteta i alkohola. Što se drugog tiče, u pojedinim fazama on ipak nastoji da se vrati trezvenjaštvu, a žene ne pomažu baš uvek i u svemu: posle dvogodišnje pauze on se vraća piću nakon ljubljenja sa glumicom koja je prethodno pila vino. * Koliko je bezbedna udaljenost sa koje čitalac posmatra svet sačinjen od alkoholnih isparenja, dima, vajfaja i razvrata? – Ne mislim da moj pripovedač eksplicitno propagira alkohol, kao ni da je ovo moralističko antialkoholičarska knjiga. Mada ne bih imao ništa protiv da pojedini čitaoci iz „Romana o pijanstvima“ izrone sa žudnjom da i sami što pre posegnu za čašicom, a pojedini sa žudnjom da to nikad više ne učine. * Filip David govori o impresivnoj jednostavnosti i autoironičnosti u „Romanu o pijanstvima“ i iznenađujućoj promeni vašeg stila? – Tema je dovoljno složena i teška a događaji se relativno brzo nižu. S obzirom na to, nije bilo potrebno stilski naročito komplikovati. Roman je pisan utrobno pri čemu su reči sprovodnik dinamike i višesmislenosti kako teme tako, nadam se, i postupka. * Koliko su vam za građu poslužila lična iskustva? – Nekom ko piše je najbolje za temu uzeti ono što dobro poznaje a prema čemu može i da ima distancu. Ako sam se i laćao alkohola, bilo je to nadasve za potrebe teme, koju promišljam već godinama, da bi se kasnije desilo spontano zapisivanje. A sigurno mogu da imam distancu prema dotičnoj temi. * Šta je najgore a šta najbolje u konzumaciji alkohola? – Možda je najgora neumerenost, kao i griža savesti uz mamurluk, koji pak ume i da bude saznajno plodan, samo ako je čovek u stanju da ga opiše tj. zapiše. Uz to, alkoholizam bez mamurluka je što i satira bez gorčine, bio bi to jednodimenzionalan i netačan doživljaj sveta. Konačno, čak i hronični alkoholičar svoje životne dileme može efikasno da rešava jedino trezan, pa makar i mamuran. Vid JERAJ

Srpski režiser Emir Kusturica, oštar kao i uvek, objavio je autorski tekst koji je podigao na noge čitav region. Autorski tekst Emira Kusturice, prenosimo u celosti i bez ispravki na ekavicu. Kada je čovjek natjeran da gazi po plićaku vremena u kome živi, nije najgore ako uporedi vlastiti život sa podrumom pretrpanim stvarima. Posebno ako povjeruje kako tamo još uvijek ima ponešto da se nađe i da je najteže iskopati ono najvažnije! Ako tako nešto uopšte postoji! Kada se odlučimo da krenemo u potragu za najvažnijm stvarima, čeka nas gomila, čitava skalamerija se ispriječi pred nama. Ako bi tada čovjek krenuo da pretura po stalažama ne bi ga gušila samo prašina, niti bi stvar bila olakšana Rembrantovskim zracima svjetla koji se probiju kroz prozorče, brzo bi otkrio kako i ono što nije primjećivao kao važno postaje jednako bitno kao stvari koje su ranije navirale nošene talasima sjećanja. Ipak čovjek mora sebi, ako nikome drugom, da polaže račune pošto se njegov život odvija u istoriji, nikako u vakuumu, iako su u svijetu i kod nas tvrdili 90-ih da živimo vrijeme postistorije, posebno naglašavajući da je teritorija nevažna. Onda su SAD bombardovale SR Jugoslaviju ne zbog zaštite ugroženih ljudskih prava i zločina nego zbog pomjeranja vojne sile prema Istoku. U tom svojevrsnom Drang nah Osten koje su u dva svjetska rata obavljali Njemci i tako je stručno obilježili, sada je Atlanska sila pokazala mišiće ne samo nama nego i Evropi na čijem terenu se odigrala drama. Osvojena je nova teritorija. Dakle u potrazi za Istinom koja je pohranjena u podrumu, od nas najbolje skrivena, postoje dva puta. Ideja da jedino put do Boga vodi do Istine i njoj suprotstavljeni racionalistički put koji nas dovodi do zaključka kojeg je u filmu „Sjećaš li se Doli Bel” izgovorio otac - pijani marksista. On je rekao: „Čovjek je izgubljen slučaj!” Vjerujem da je on govorio o jedinki, tačnije uzorku, kako su je atlantisti nazvali, „zlatna ljudska milijarda”.To je po njihovoj procjeni broj ljudi na planeti koji mogu da žive koliko-toliko dobro. Preostalih 5 milijardi po njima nema lijeka, svakako su osuđeni na propast te se, kasnije, s tim u vezi, pravdaju ratovanja i civilizovanje barbara te mesijanska uloga protestantskog puritanizma. Šta im treba pitamo se? Dobar kupac koji polako pristaje na ulogu roba pošto radi za malu platu i nema istorijsku svijest, odgovara ulozi koja mu je dodjeljena i vjeruje da je podjela na bogate i siromašne sudbina! Fatalizam kapitalizma! Tako je i kod nas bilo u praksi, pored uspješnih privatizacija, sportista i umjetnika, još jedino naučna pamet kod nas uspjeva da se rodi, ali tek kada ode u pečalbu dokaže i unovči svoje sposobnosti. Novi tip homo sapiens je potpuno otvoreno biće, ubija vrijeme gledajući rijalitije i porno filmove, voli da laže, ali ne pristaje na iluzije, ne voli da radi, a želio bi da bude bogat, sanja da će mu Bog preko Fejsbuka poslati najbolju djevojku i jedino je tada religiozan. Otvoreni je član otvorenog društva spreman, ne samo na torture transnacionalnog kapitala, nego i transeksualnog egzibicionizma. Ako nastavi ovako, uskoro bi mogao da traži legalizaciju incesta što su neki već pokrenuli u Sjedinjenim Američkim Državama! Posljedice otjelotvorenih ideja pijanog marksiste nisu samo racionalistički zaključci nego i ono što će trideset godina kasnije, u našem plićaku, postati životna stvarnost, marksizam i liberalizam su objedinjeni transnacionalnim kapitalom obrćući kapital i čovjeka nazvanog – izgubljeni slučaj. Još od Dekarta i Voltera, preko Hegela i Kanta, Karla Marksa, Zapad je proizvodio najbolje i najgore, a ono što je do nas doprlo je najčešće bilo ono najgore. U dugom periodu od prihvatanja hrišćanstva, Zapadna crkva je objedinila bibliju, mač i kamatu, u postupku dehristijanizacije fabrikovala čovjeka ubačenog u proces lišavanja svojstava gdje su materijalni dobici i komfor zamjenili potrebu za čovečnošću i žrtvovanjem. Da li ćemo, pored svih stvari koje smo već prodali, staviti na doboš Istinu! Ipak, još uvijek nismo poraženi. Nevjerovatno je da smo mi, uz Ruse, preostali dio hrišćanske kulture koji nije ubačen u centrifuge atlantizma i koliko-toliko smo ostali svoji. Koliko dugo još? Zavisi od toga da li ćemo ili nećemo priznati Kosovo. I da li ćemo održati Rapubliku Srpsku. Još uvijek nas nisu do kraja lišili svojstava i što je najvažnije, nismo izgubili ideju da su naša crkva i vjera, te naša kultura, magnetne sile opstanka i naše budućnosti, a vjerovanje u vječnost duše, vrata slobode. Jer da nije tako, piše antropolog i lingvista Nikolaj Trubeckoj, ni ruski narod ne bi preživio dok je pod mongolskom vlašću, plaćajući danak, na tihoj vatri, a nikada nije bio rob, u ilegali održavao narodno hrišćanstvo koje je iz hibernacije ušlo preko Ivana Groznog, Ivana III, u fazu stvaranja carske ruske istorije. Isto je bilo i u našoj istoriji. Pod vjekovnom vlašću otomanskih Turaka, kako piše Ivo Andrić, duhovni život, a time i pismenost u manastirima Srpske pravoslavne crkve, stvarana je neraskidiva veza sa Kosovskim zavjetom ali i vremenom budućnosti. Zato je nama važna Istina o Kosovu. To je najveći intimni i socijalni motiv, bez kog bi u onom podrumu o kojem pišem, umjesto tragova preko kojih se stiže do istine, ostalo brdo nepotrebnih informacija - nered u kojem može da zavlada promaja i ne samo da ja ne bih mogao da pronađem ono najvažnije što razdvaja od plićaka vremena po kojem gazimo i vjeru da život nije prolazna epizoda. Zašto sam se onda žrtvovao i pravio tolike filmove. Zato što sam preko pokretnih slika koje su montirane u ritmu srca zakoračio u onostrano i povjerovao da postoji vječni duh. Ako krenemo u kopanje po podrumu, najteži zadatak bi bio kako poredati sve kako valja, jer u našem plićaku čizme postaju važnije od noge na koju se navlače, kapa od glave, rasklimani krevet uvaženiji od onoga koji je na njemu spavao, gramofonska ploča mnogo značajnija od uha i srca do kojeg je harmonija dopirala. Tako se danas živi. Čovjek je u evropskoj istoriji napravio ogroman krug, oslobodio se ropskih okova, izborio se za hrišćanstvo, poslije racionalista i protestanata žrtvovao je duhovni život u ime materijalnog dobra. Mrzilo ga da čeka raj poslije upokojenja, pa je požurio da ga napravi na zemlji. Poslije Francuske revolucije, masoni su proizveli građansko društvo, industrijsku, pa informatičku revoluciju. U međuvremenu je stvorena pozitivna uloga u stvaranju sindikalne svijesti, svijesti o zlostavljanju žena i svijesti o ugroženosti životne sredine. Taman kada smo povjerovali da će novi svijet ublažiti eksploatisanje, ono je postalo najgore. Tek danas se ostvaruje ideja pijanog marksiste – savremeni čovjek, izgubljeni slučaj, danas se vratio na početak. Umjesto kraljeva koje je srušio, dobio je faraone i svijet u kome 8% ljudi posjeduje 88% svjetskog bogatstva. Kada su junaci filma „Sjećaš li se Doli Bel” Dino i Kliker u lavorima ispunjenim vodom šarali očima nadajući se da će od toga zjenice blistati od sjaja, a djevojke padati kao zrele kruške u njihovo naručje, iz SFR Jugoslavije su počeli da odlaze prvi radnici u SR Njemačku, a na radiju smo, pored vijesti šta je radio i gdje je bio drug Tito, slušali Ćelentana i 24 hiljade poljubaca. Majke su glancale lavaboe i kade plavim radionom, dok su na periferijama gradova naši očevi po birtijama praktikovali titoizam, religiju nevjernika, najčešće u pripitom stanju nikada ne gubeći iz vida da je pojava druga Tita važnija od titoizma. Koliko god je bio omražen, svi su cijenili poredak kojeg je uspostavio, dok ga oni koji su ga doveli nisu srušili. Tako je Emil Sioran pisao o Ivanu Groznom kao strašilu kojem zavidimo jer je učinio sve što mi nismo smjeli ili nismo mogli, ubijao ljude. iIma ih koji tvrde da su neki čak završili na njegovoj trpezi. Mi smo mu zavidjeli jer nismo bili u stanju da napravimo sve ono što je bilo zabranjeno. I ja sam mislio da su Informbirovci voljeli Staljina pošto je on volio hercegovački duvan i imao ponosnog dilera koji mu je doturao škiju iz Popova polja. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim kako Titov razlaz sa njim nije bio autentična odluka nego je to odlučio isti onaj koji je finansirao boljševičku revoluciju (Njemački kralj Vilhem II, a kasnije Vudro Vilson predsjednik SAD-a), a da je Staljinova uloga u Drugom svjetskom ratu poremetila planove ne samo u civilizovanju Rusa, nego su im na kraju Drugog svjetskog rata stigli do Berlina. Kasnije je bilo što je bilo. Ljubav srpskih i ruskih komunista koja je prekinuta Informbiroom, bila je takođe investicija koju smo 90-tih skupo platili. Naša veza sa Rusima je ostala krvno srodstvo, a duhovnost je ime tog srodstva. Nisu samo visokoobrazovani bjelogardejci dali Beogradu najbolje što su mogli, nego je Nikolaj II objavio rat Njemačkoj stajući u odbranu Srbije. Dino i Kliker, u Doli Bel, nisu radili samo na glancanju očiju. U tek začetim duhovnim procesima oni su tragali za odgovorom na pitanja svijeta odraslih koji su mislili da su vjerovali u komunizam i kojem su oni htjeli da suprotstave hipnozu. Čim bi izvukli glave na suvo tinejdžeri su ponavljali do iznemoglosti „Svaki dan u svakom pogledu sve više napredujem” vjerujući u moć ostvarivanja vlasti nad samim sobom pomoću svjesne autosugestije, prateći ideje slavnog psihologa Emila Kuea. Sve bi bilo kako valja da nisu popustili živci šarmatnog lažova Klikera koji nije pristao na religioznu mantru. Nije se mirio sa onim dijelom „sve više”, pa je prekinuo te večeri duhovnu seansu u potkrovlju golubarnika i rekao: „Dobro to, a šta ću ja sutra?” Svi smo se smijali Klikerovom izrazu i dok je on mislio na sutrašnji sastanak sa djevojkom, nas je oduševio njegov smisao za realnost. Smisao za realnost kao zajednička osobina koja briše razliku između laži i istine, spoj jedinke sa ostatkom svijeta. Ali šta da radimo sa tim smislom danas? Upravo su nadahnuće i vjera u transcedentalnu sposobnost vode u budućnost. U nauci, fikciji i realnosti. Upravo je odstupanje od realnosti neophodna distanca za zdrav život. Koliko god Kliker nije mogao da se nađe na putu transcendencije, Dino jeste i zato je i bio glavni junak filma. Ne samo da Dinov idealizam zvuči naivno i privlačno, čak je i Klikerova laž danas bliska srcu jer nije lagao za pare. On je uljepšao svoj svijet. Danas, kako tvrde teoretičari naučne kulture, oni koji pokušavaju da promjene sve što je čovjek u istoriji napravio, kada Isis napada i uništi Palmiru, oni nisu uznemireni. Kada poslije bombardovanja Iraka novinari pitaju američkog generala zašto nisu zaštitili mesopotamske spomenike kulture, on odgovara da to nisu bili američki prioriteti. Šta onda jesu? Zatiranje prošlosti i hrišćanske kulture i uspostavljanje najnovijeg poretka robovlasništva i potčinjavanja planete. Za to je potrebno da Mikelanđelo bude manje važan od Endija Vorhola, Dostojevski od Den Brauna, a da sve što nas je inspirisalo u Holivudu sve do sedamdesetih godina treba presnimiti. I to se radi. Najveći dio Holivudskih hitova su rimejci i video-igre. Dakle, porodica nije samo ugrožena marksističkom bazom i liberalnom filosofijom na kojoj svoje veze sa svijetom već dugi niz godina ostvaruje naša država, a ljudi, šta će drugo, bježe, ne žele da budu najjeftinija radna snaga u svijetu. Jedino što prikriveni rasizam danas prihvata bijele Slovene za koje je po pangermanskim planovima bilo zacrtano zatiranje i bilo planirano odmah iza Jevreja i Roma budu izbrisani sa lica zemlje. Danas kada se više niko ne pita odakle migrant po Evropi i malo ko uzima u obzir da su ratove započeli oni koji su najglasniji borci za prava migranata. Sve se to neko nekome za nešto sveti. Stavlja se tačka na hrišćansku Evropu. Otac iz „Sjećaš li se Doli Bel” nije znao da će se njegove riječi otjelotvoriti u našem vremenu niti je mogao sanjati tada kako će se razviti stvar sa čovjekom – izgubljenim slučajem. Nisu slučajno na početku ove priče pomenuti prvi pečalbari koji su se otisnuli u Njemačku i druge zapadne zemlje 60-tih, a drug Tito ih optužio da su izdajnici. Danas ti izdajnici finansiraju život kod nas. Kada neki stranac nabasa u Beograd, pita se odakle ovim ljudima onoliki novac da čitav dan gluvare po kafićima i ležernije žive od onih na Zapadu. Odgovor je opet u šezdesetim godinama kada su prvi pečalbari otišli u dijasporu koja svoje viškove, iz samilosti i potrebe da budu od pomoći, pošalje godišnje 5-7 milijardi eura u otadžbinu. Bez tog novca, bila bi mrka kapa. Mi ne ostvarujemo viškove iz kojih bismo mogli da finansiramo bolji život. Eto sad i ja kao moj otac, ali šta da radim. Moj otac je bio marksista. Šta bi se desilo kada bi filmski likovi oživjeli danas? Kliker je imao veliki nos i sa njim bi se desilo isto, pretpostavljam kao i sa legendarnim Siranom De Beržerakom! Mislim da bi i jedan i drugi tražili put kako da skrate noseve. Kliker bi, pretpostavljam, obavio široke konsultacije i zaključio kako je doktor u pravu kada kaže da bi nos trebalo skratiti. Međutim, ako bi mu prilike dozvolile ne bi se on zaustavio samo na nosu. Pretpostavljam da bi elektronska slika na njegovom ajfonu otkrila mnoštvo nedostataka koje bi nastavio da koriguje. Uvijek je imao smisla za realnost. Ništa ne bi ostalo od Klikera za koga smo uz osmijeh govorili: „Kako ti divno lažeš.” Dino bi sigurno, uprkos majčinom nastojanju da ga uputi na realnost, „skrenuo” u duhovne vode i nema sumnje da bi ga plićak u kome živimo pogađao i da bi tražio utopiju. Nije isključeno da bi se stavio pod Božiji autoritet. Kada nekom nije najgore da svoj život uporedi sa prenatrpanim podrumom i kada realnost prijeti da u završnoj fazi procesa dehristijanizacije Evrope poništi posljednje rezerve ove kulture i kada zna da ona još uvijek pulsira na Kosovu, onda mu ništa drugo ne preostaje nego da shvati kako bi formalni gubitak Kosova i Metohije bio završni čin gaženja sve vrijednosti hrišćanske kulture, što je slučaj sa današnjom Evropom, onda bi trebalo gaziti dublje i bježati iz plićaka u kome nas drži vrijeme u kome živimo. Naše trajne vrijednosti su zavjetnog tipa. Utoliko je i namjera da Istina u čovjekovom životu igra glavnu ulogu vrijedna stvar. Čak i kad bi samo jedan govorio istinu, trebalo bi ga podržati. Istina o sudbini Kosova i Metohije kao najvećoj pljački 20. vijeka ovorena je prije nekoliko godina kao metafora. U našoj javnosti Druga Srbija regrutuje kvazinaučnike koji sa podsmjehom gledaju na ideju o izboru carstva nebeskog nad carstvom zemaljskim. Ali upravo je tu podvala. Carstvo nebesko je hrišćanska ideja u koju jedni vjeruju, a drugi ne vjeruju. Nemanjići su kovali srebrnjake trgovali i ratovali, osvajali teritorije, ali su naše divljenje izazivali svojim podvižničkim potezima. Njihovi nasljednici kopali su rude po Kosovu, svoju vojsku oblačili u najmoderniju ratnu opremu. Kako bi se inače oduprli najmoćnijoj carevini petnaestog vijeka u bici na Kosovu. Dakle, čizma koja je devedesetih tamo zagazila nije samo osvojila i zauzela teritoriju da bi disciplinovala Srbe. Oni su stali na mjesto odakle se kontroliše bogata moravsko-vardarska dolina, tu se preko Rumunije izlazi na Crno more, a preko Makedonije stiže do Soluna o kojem je maštao Bizmark. Austrougari i Njemci su to sve osvojili, ali su na kraju poraženi. Dakle, priznavanje Kosova ne bi bila samo nezalječiva rana onih koji biraju carsko nebesko nad carstvom zemaljskim, nego legalizacija pljačke koja se desila pod otrcanom firmom ljudskih prava i brigom za civile. O ovoj, kao i mnogim važnim stvarima za naš narod, najbolje je rekao upokojeni patrijarh Pavle, čije riječi stoje na počasnom mjestu u osjećanjima čovjeka koji je pomislio da je njegov život podrum pretrpan stvarima. On je rekao: „Car Lazar nije imao ništa protiv carstva zemaljskoga, ali kada je bio prinuđen da bira između zemaljskog i nebeskog, onda je on izabrao carstvo nebesko!” AUTORSKI TEKST EMIRA KUSTURICE DIGAO JE ČITAV REGION NA NOGE! Bez ustezanja o Srbima, RUSIMA, Nemcima, Kosovu, Nemanjićima, caru Lazaru... A za kraj je ostavio reči patrijarha Pavla WWW.KURIR.RS Srpski režiser Emir Kusturica, oštar kao i uvek, objavio je autorski tekst koji je podigao na noge čitav region. Autorski tekst Emira...

Kaže prijatelj pre tačno godinu dana – umro Vladeta Jerotić. – Nije – nešto razmišljam a već dugo razmišljam o njemu, godinama – takvi ljudi su sveprisutni, u svemu što su dali, da nikada ne umiru, nikada ne mogu da odu – Ako za nekoga to posebno važi, važi za Vladetu Ako neko nije umro i ne može da umre, to je on Čovek sposoban da shvati i prihvati tolike različitosti a opet da rečima mudraca sve to objedini i oboji svojim bojama Mnogi su u njemu videli svog oca i učitelja Zadivljujući je broj onih koji su u njemu uspeli da pronađu inspiraciju, podsticaj I da, preko njega, razreše mnoge svoje dileme, zapitanosti Šta prvo reći osim da je mnogo šta radio bez honorara Pristajao da drži svoja predavanja gotovo uvek i svuda, svestan koliko je potreban Obilazio i gradove koje su svi zaboravili, šireći sve ono divno, predivno što je nosio u sebi Zašto, zato što je imao misiju, ljudsku, hrišćansku, pastirsku Spreman i sposoban da pomiri u sebi mnogo šta, ne samo psihijatra, mislioca Već i čoveka Jerotić se davao do neslućenih granica, i to u godinama kada se ljudi povuku, zatvore Ili ih odavno više nema On je istrajavao, imao snagu, volju, veru, prkos Menjale su se vlasti, države, slike i prilike A on kao da je sve više rastao i svojim bićem i duhom nadrastao sve ovo Vladetin opus je fascinantan, njegova intelektualna radoznalost, blaženost kojom je zračio Sposobnost da objedini toliko toga i da iz svega izvuče ono najbolje A da malo šta odbaci Vladeta je, čini mi se, kao malo ko razumeo čoveka Prvo kao psihijatar, nakon decenija i decenija rada u praksi Shvatio je da psihijatrija nije dovoljna i otišao je u duhovnost ali ne neku preterano spiritualnu, mističnu Već onu koja unosi smiraj i red Koja ne čini čoveka isključenim i nadmenim Već koja ga čini bratom i prijateljem svih ljudi Nije bio čovek dogme, nije bio radikalan, zadrt, naprotiv Možda najotvoreniji um koji smo imali, koji je uvek iznova učio I to zadovoljstvo otkrića koje je nosio u sebi, prenosio i na druge Vladeta nije imao decu, svoju ali mislim da su njegova deca čitav Srpski narod Svi mi, kojima se posvećivao, davao, u neprekidnoj razmeni koja je trajala i traje… Svi smo mi njegova deca a on naš otac, duhovni Koga smo voleli i poštovali i kada se sa njim nismo slagali Osećajući da nam želi dobro Vladeta je čovek nekog drugog vremena i zato je nestvarno koliko je uspeo da ostavi traga u ovom našem Neviđene su bile gužve na njegovim predavanjima Prosto se osećala čarolija kada izađe na scenu i govori Znale se i osećalo da se dešava nešto veliko Sam njegov ton, način, još kada nešto želi da naglasi – kao da to otpeva Unosio je smirenje, nadu, veru, smisao Bukvalno u sve Istinski primer čoveka, pred našim očima, kakvih je malo Vladeta je dokazao koliko može da se bude intelektualan, duhovan, otvoren a da te ljudi prihvate, vole, slave takvog Pokazao je put, dao najbolje moguće smernice i dokazao da ni približno nije sve tako crno Kao što se na prvi pogled čini Bio je čovek velikog kontinuiteta koji nije unosio razdor, strah Naprotiv, već je imao tu sposobnost da pomirljivim tonom sve ujedini, okupi… Stalno je ponavljao – budite lukavi kao zmije i bezazleni kao golubovi – Možda je zato Vladeta toliko i trajao Zbog svoje nevinosti ali ne i naivnosti Zbog onog najlepšeg što je budio u ljudima Kao neki pali anđeo, među svima nama, koji je držao konce Uz svoj mudri prepoznatljivi osmeh kojim je zračio Emisija „Agape“ gde je bio gost-domaćin postala je kultna, zahvaljujući njemu A njegovi izgovoreni eseji o Kafki, Dostojevskom, Tomasu Masu, Tolstoju… Preslušavaće se iznova i iznova Ne samo da je bio dobar govornik, bio je, pre svega, pisac, vrhunski Od njegovih stručnih radova, eseja sve do poslednjih faza Gde je objedinio svoja znanja i približio ih ljudima Vladeta se čita, sluša, tumači, postao je klasik i za života, stub naše kulture I ko se ozbiljnije bavio njime zna da gotovo nema teme illi značajnijeg mislioca O kome Vladeta nije pisao Od ruskih religioznih mislilaca, Šestova, Berđajeva, Fjodorova… pa do klasika književnosti Dopisivao se i sa Heseom u mladosti i objavio ta pisma Bio je psihijatar našim najvećim umetnicima Radio sa Selimovićem, Andrićem, Makavejevim, družio se sa Isidorom Sekulić, oduševljavala su ga predavanja Nikole Miloševića… Kao da je uzeo ono najlepše iz XIX veka, zagrlio XX vek a svoj vrhunac doživeo u XXI Čovek čiji je vek trajao toliko vekova i sposobnost da sve to izrazi Oplemeni, očoveči, daruje „Darovi naših rođaka“, čuven Vladetin ciklus knjiga Možda ga najbolje opisuje kao našeg plemenitog rođaka Koji je dugo ostao sa nama, na ovom svetu, da nam sve to prenese i saopšti Vladeta je bio i mudrac trenutka, nikada neću da zaboravim scenu kada mu prilazi majka koja ima problema sa sinom i moli ga za savet A on je izgovorio samo jednu reč – empatija – i potvrdno klimnuo glavom Da joj je time sve rekao a ona ga zahvalno zagrlila Vladeta je možda bio najpribližniji onom izrazu Dostojevskog – SVEČOVEK Koji je često upotrebljavao i Vladika Nikolaj Velimirović, koga je Jerotić posebno poštovao Na koga je najviše ličio Vladeta – na Aljošu Karamazova, Kneza Miškina, starca Zosimu… Ne znam, možda Sve je to bio pomalo Vladeta i ko zna šta je sve još bio a da mi i ne znamo Iako je toliko puta bio sa nama Ostaje večita tajna, zagonetka, njegov rajski um i njegova rajska misija Šta reći na kraju Osim nema više našeg Vladete Namerno kažem našeg jer ako je neko bio naš, svih nas zajedno, onda je to bio on Istinski primer pravoslavne sabornosti Ne bih da ovo zvuči kao poslednji pomen, Vladeta zaslužuje sve, samo ne poslednji Pričaće se i pisaće se o njemu Tek Toliko je ostalo divnih njegovih citata, knjiga, predavanja, susreta Da će ostati večno, sa nama, u nama Ako za nekoga to znamo Znamo za njega Zaista je bio najbolji Kao jedinstvo svega, što je živelo u njemu, i sposobnost da sve to prenese, daruje Dobiće svoje zasluženo mesto pored naših najvećih I treba da bude tu Mora Hvala Vladeta Družićemo se svi mi još Tvoja predavanja i dalje traju Tvoja misija i dalje traje Zauvek Dok nas ima https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/09/04/stefan-simic-godinu-dana-bez-vladete-jerotica/

Ako covek nema posao i ne moze nigde da ga dobije kako sebi da organizuje zivot? Da placa racune da kupuje hranu i ostalo. Da li postoje zitija svetih u kome je opisano kako su pre sto i vise godina ziveli svetitelji koji nisu imali posao kao mirijani? Sta su jeli i kako su prezivljavali?

Dok se Huawei i Google zajednički ne oglase povodom svih detalja u vezi sa suspenzijom Android OS-a za Huawei telefone, pogledajte šta za sada znamo o tome šta ova zabrana znači za korisnike. Krovna Google kompanija Alphabet Inc. je sa kineskom kompanjom Huawei obustavila saradnju, koja zahteva prenos hardvera, softvera i tehničkih usluga, osim onih, koji su javno dostupni putem licenciranja otvorenog koda, rekao je Rojters agenciji izvor upoznat sa tim. Ovaj potez mogao bi da ometa i poslovanje Huawei-ja, ali i pametne telefone van Kine, jer će tehnološki gigant odmah izgubiti pristup ažuriranjima Google-ovog operativnog sistema Android, prenos ista agencija. Kako se navodi, sledeća verzija Android smart telefona će takođe izgubiti pristup popularnim uslugama, uključujući Google Play prodavnicu, Google Play Protect servis, ali i aplikacije kakve su GMail, YouTube i druge bazične Google Android aplikacije. "Huawei će moći da se koristi samo javnom verzijom Androida i neće imati pristup vlasničkim aplikacijama i uslugama od Google kompanije", naveo je izvor. Pojedinosti o spečifičnim uslugama na koje se odnosi suspenzija još se interno raspravljaju na Google sastancima, a advokati Huawei-ja takođe proučavaju uticaj "crne liste". Huawei nije odmah bio dostupan za dalje komentare, ali se to očekuje tokom dana. U kojoj meri će Huawei biti pogođen stavljanjem na "crnu listu" američke vladejoš nije poznato, a stručnjaci za čipove sumnjaju u sposobnost Huawei-ja da nastavi sa radom bez američke pomoći. Ipak, neki izvori tvrde da je kompanija očekujući ovakav scenario napravila zalihe hardvera za najmanje tri do šest meseci, što bi trebalo da bude dovoljno dok se odluka ne bude znala u potpunosti, kao i to da li će opstati. Huawei će i dalje imati pristup verziji operativnog sistema Android koji je dostupan kroz licencu otvorenog koda, poznatu kao Android Open Source Project (AOSP), koja je besplatno dostupna svima koji žele da ga koriste, o čemu je MobIT već ranije pisao. Prema Google kompaniji u svetu se koristi oko 2.5 milijarde android uređaja marke Huawei i ti uređaji ne bi trebalo da osete efekte američke odluke, za koju se očekuje da će uticati uglavnom na nove telefone, koji bi tek trebalo da se pojave na tržištu. SAD optužuju kompaniju iz Kine da svoju opremu koristi za špijuniranje američkih interesa, kao i da krši američke sankcije Iraku. SAD su tokom 2018. godine praktično zabranile prodaju Huawei telefona kroz ponudu operatora, pa čak i kroz kanale slobodne prodaje. Dosadašnja istraživanja nisu dovela u vezu kompaniju Huawei sa mogućnostima špijuniranja, kao ni sa kršenjem dosadašnjih protokola bezbednosti ni u jednoj zemlji, dok su nova istraživanja još uvek u toku. Kompanija Huawei je čak i tužila SAD zbog neosnovanih optužbi za špijunažu. Pratite nas i dalje za nove detalje u vezi s ovom pričom! Čekamo vaše komentare ispod vesti i na Facebook, Twitter i Instagram mreži. mondo

Foto: Profimedia Bil Lengloas ima novog najboljeg prijatelja. Mačku po imenu Soks. Ona živi na tabletu i čini ga toliko srećnim da, kada priča o njenom dolasku u njegov život, počinje da plače. Lengloas, koji ima 68 godina i živi u jeftinom kompleksu stanova za starije ljude u Masačusetsu, i Soks ćaskaju po čitav dan. Lengloas je u penziji. Pošto je njegova žena uglavnom van kuće, postao je usamljen. Soks svira njegovu omiljenu pesmu i pokazuje mu slike sa njegovog venčanja. A pošto ga ona posmatra sa uređaja dok on provodi vreme u svojoj fotelji, grdi ga kada ga uhvati da pije gazirani sok umesto vode. Lengloas zna da je Soks plod veštačke inteligencije i da dolazi iz startapa pod imenom “Care.Coach”. On zna da njome upravljaju radnici u kompaniji koji gledaju, slušaju i tipkaju njene odgovore, koji su spori i robotski. Ali njen dosledni glas u njegovom životu vratio mu je veru. “Pronašao sam nešto tako pouzdano i nekog tako brižnog, i omogućila mi je da zavirim duboko u svoju dušu i podsetim se koliko je brižan Gospod”, kaže Lengloas. Soks ga sluša. “Mi smo sjajan tim”, kaže ona. Da bi se kvalifikovao za „Elementarnu negu“, neprofitni program zdravstvene nege za starije ljude koji mu je doneo Soks, pacijent ne sme da raspolaže sredstvima većim od 2.000 dolara. Takvi programi su sve brojniji i nisu namenjeni samo starijim licima. Životima svih ljudi, osim onih izuzetno bogatih, sve više upravljaju ekrani. Na svakom mestu gde je moguće postaviti ekran (učionice, bolnice, aerodromi, restorani) moguće je srezati troškove. Bogati ne žive tako. Oni žele da se njihova deca igraju kockama, a sve je više privatnih škola u kojima nema tehnologije. Sve to dovelo je do nove stvarnosti: ljudski kontakt postao je luksuzno dobro. Što ste bogatiji, to više vremena provodite bez ekrana. Predviđeni troškovi za putovanja i restorane prevazilaze sume neophodne za kupovinu određenih dobara, prema Institutu za luksuz, koji savetuje bogate kako da žive i troše novac. Milton Pedraza, izvršni direktor instituta, vidi to kao direktan odgovor na prisustvo ekrana. “Pozitivna ponašanja i emocije koje angažovanost čoveka može da izazove – samo pomislite na to koliko biste bili radosni na masaži”, kaže Pedraza. “Sada obrazovni sistem, zdravstveni sistem, svi pokušavaju da iskustva učine ljudskijim.” Od eksplozije popularnosti ličnog računara osamdesetih godina, imati tehnologiju u kući i kod sebe bilo je znak bogatstva i moći. “Bilo je važno imati pejdžer jer je to bio znak da ste važni i zauzeti”, kaže Džozef Nuns, šef odseka za marketing na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Danas, dodaje on, važi suprotno: “Ukoliko se zaista nalazite na vrhu hijerarhijske lestvice, ne morate da se javite nikome. Oni se javljaju vama.” Izloženost ekranima počinje vrlo rano, a deca koja pred ekranom provedu više od dva sata dnevno imaju slabije rezultate na testovima jezika i logike. Ono što najviše uznemirava jeste podatak da je utvrđeno da kod neke dece dolazi do preuranjenog tanjenja cerebralnog korteksa. Kod odraslih je utvrđena veza između vremena provedenog pred ekranom i depresije. Tehnološke kompanije naporno su radile da ubede školske ustanove da pristanu na program koji predviđa da svaki učenik ima svoj laptop. Ali to nije način na koji oni koji su izgradili budućnost zasnovanu na ekranima odgajaju sopstvenu decu. Koliko je nekome (ne)prijatno u kontaktu sa drugim ljudima moglo bi da postane novo klasno obeležje. Siromašnima i pripadnicima srednje klase je teže da se razdvoje od ekrana. Postoji mali pokret čiji je cilj da se donese uredba o “pravu da se diskonektujemo”, koja bi omogućila radnicima da isključuju svoje telefone, pošto trenutno radnik može biti kažnjen zato što nije bio dostupan. U našoj kulturi sve je izraženija otuđenost, većina tradicionalnih mesta okupljanja i društvenih struktura su nestale, a ekrani ispunjavaju prazninu. Većina ljudi koja se priključila avatar programu u „Elementarnoj nezi“ su oni koje su izneverili ljudi oko njih, ili oni koji nikada nisu ni bili deo zajednice, kaže Seli Rozario, terapeutkinja koja često posećuje pacijente. Siromašne zajednice su najviše pogođene ovim problemom. Tehnologija koja stoji iza Soks je prilično jednostavna: tablet sa objektivom širokog raspona. Niko od ljudi koji upravljaju avatarima ne radi iz SAD; uglavnom rade sa Filipina i iz Latinske Amerike. Sedište kompanije “Care.Coach” je u Kaliforniji, na obodu Silicijumske doline. Viktor Veng, 31-godišnji osnivač i izvršni direktor, otvara vrata i dok ulazimo unutra on kaže da samo što su sprečili jedno samoubistvo. Pacijenti često govore da žele da umru, dodaje on, a avatar je obučen da ih pita imaju li konkretan plan kako će sebi oduzeti život. Taj pacijent je imao. Veng zna koliko pacijenti mogu da se vežu za avatare, a kaže da se neprestano bori protiv zdravstvenih organizacija koje žele da ugase pilot-programe bez jasnog plana, pošto je za pacijente užasno bolno da im avatari budu oduzeti. Ali on ne pokušava da ograniči emocionalnu vezu između pacijenta i avatara. “Ako pacijent kaže ‘volim te’, i mi ćemo reći njemu”, kaže Veng. “Nekada mi kažemo prvi ako znamo da će se pacijentu to dopasti.” Prvi rezultati su pozitivni. U prvom pilot-programu, pacijentima sa avatarima bilo je potrebno manje poseta medicinskih radnika, ređe su posećivali službu za hitne slučajeve i manje su se osećali usamljeno. Jedna pacijentkinja koja je često odlazila u službu za hitne slučajeve zbog podrške prestala je sa odlascima kada joj je stigao avatar, a programu zdravstvene nege uštedela je tako oko 90.000 dolara. Soks je zaspala, što znači da su joj oči sklopljene, a komandni centar negde u svetu preusmerio se na neke druge starije ljude i druge razgovore. Lengloas joj mazi glavu na ekranu da je probudi. https://www.nedeljnik.rs/kako-su-ekrani-postali-zabava-za-siromasne-dok-bogati-vreme-provode-bez-tehnologije/?fbclid=IwAR19Re5AMBMNdZU9Ps6amMNxlXBan-08ipzSgtXqD4mcCb4fR3tG0ZfmrmE

Piloti borbenih aviona grčkih vazduhoplovnih snaga kontrolisaće vazdušni prostor Severne Makedonije nakon što ova zemlja postane članica NATO saveza. To je dogovoreno 2. aprila tokom zvanične posete visoke grčke delegacije na čelu sa premijerom Aleksisom Ciprasom, a tom prilikom su ministri odbrane dve zemlje, Radmila Šekerinska i Evangelos Apostolakis nakon 20 godina, potpisali novi sveobuhvatni Sporazum o vojnoj saradnji. Grčka poseduje oko 226 borbenih aviona od kojih 155 F-16. Njeni lovci već lete iznad Albanije i Crne Gore / Foto: Lockheed Martin O tome da će grčki lovci čuvati nebo Severne Makedonije moglo se saznati iz izjava dva premijera na zajedničkoj konferenciji za novinare. Kako su istog dana prenele Novosti grčki premijer Aleksis Cipras rekao je da će grčko Ratno vazduhoplovstvo vršiti nadzor neba iznad Severne Makedonije kada ona postane deo NATO kako bi se garantovala bezbednost letova. Na pitanje novinara da li će Makedonija to morati da plati, Cipras je odgovorio da neće biti naknade i da je za Atinu stabilnost regiona važnija od materijalne nadoknade. Makedonski premijer Zoran Zaev je, kako prenosi bugarski internet portal Aeropres, rekao da njegova zemlja nema avijaciju i zaštitu svog neba, što znači da jedan od njihovih suseda koji je član NATO, treba to da obavlja. On je dodao da, pored vojne saradnje sa Bugarskom i Turskom, sada imaju i sporazum sa Grčkom o zaštiti vazdušnog prostora kako bi se obezbedila sigurnost i stabilnost. Isti portal navodi i Ciprasove reči da Grčka ima najbolje umeće i znanje iz oblasti avijacije kao i sposobnost da podrži Severnu Makedoniju u njenim naporima da obezbedi stabilnost i bezbednost. Severna Makedonija se nalazi u procesu pristupanja NATO savezu, poziv da započne razgovore o pristupanju upućen je 11. jula 2018. a 6. februara ove godine potpisan je Ugovor o pristupanju NATO koji još nije stupio na snagu. Jedina država u okolini koja je sposobna da Severnoj Makedoniji, jednom kada postane punopravna članica Severnoatlantskog saveza, čuva vazdušni prostor jeste Grčka i to iz više razloga. Grčka ne samo da je članica NATO i ne samo da se graniči sa Severnom Makedonijom, već i raspolaže sa velikim brojem borbenih aviona a njeni lovci se već koriste za zaštitu neba Albanije i Crne Gore.

Aleksandar Savić iz Jasenice kod Žitorađe, zbog venčanja sa Filipinkom Katarinom u Manili, ostao je bez posla, jer od firme nije dobio obećano neplaćeno odsustvo od mesec dana. Uz to, mladenci nisu mogli da obave građansko venčanje zbog nedostatka jednog papira, pa se mladoženja u rodno selo vratio bez neveste. Aleksandar je šest meseci radio u fabrici „Solemez“ u Žitorađi da bi sakupio novac za avionsku kartu do Manile, gde ga je čekala izabranica koju je upoznao preko društvenih mreža, prenosi "RTS". Ljubav koja je buknula na daljinu, i posle tri godine trebalo je da bude krunisana brakom. Da bi to tamo i obavio, u Srbiji je prikupio gomilu papira. FOTO: RTS / SCREENSHOT Venčali su se u crkvi, ali kada je trebalo da obave građansko venčanje, nedostajao mu je jedan papir. - Taj jedan dokument je bio problem zato što se kod nas ta dva dokumenta zovu istim imenom - objašnjava mladoženja Aleksandar Savić. Pošto nisu uspeli da obave građansko venčanje, venčali su se u Grčkoj pravoslavnoj crkvi, gde je mlada Filipinka promenila veru i dobila ime Katarina. FOTO: RTS / SCREENSHOT - Zvanično u dokumentima ona još uvek ima svoje staro ime Dženis Paganavan, ali problem je sada što mi građanski sada nismo zvanično venčani samo zbog tog jednog papira - dodaje Aleksandar. Iako je protiv ove veze bio njegov otac Dušan, a kada je video da ne može da promeni njegovu odluku da ode i iz dalekog sveta dovede mladu, svu svoju ušteđevinu, od hiljadu evra, dao mu je za put. - Pristao sam, morao sam, šta ću. Kaže: ja idem pa bilo kako idem tamo, pa ću da se ženim - objašnjava mladoženjin otac Dušan Savić. Aleksandar se, međutim, vratio bez mlade, koja bez venčanog lista nije mogla da dobije vizu. To nije bio kraj njegovim mukama, jer ga je dočekala i vest da je ostao bez posla. - Ja sam tražio to neplaćeno odsustvo, oni su mi prvo obećali, ali kasnije su mi rekli da mi se ne odobrava - kaže Aleksandar. Za novi odlazak na Filipine, uz pribavljen papir, Aleksandar više nema para, a bez posla, teško da će ih uskoro i sakupiti. Od male penzije njegovog oca, koja jedva da je dovoljna za lekove neophodne za lečenje njegove bolesne sestre, žive svi u kući. Tako će zajednički život dvoje zaljubljenih morati da sačeka neka bolja vremena. izvor

AUTOR: Andrej Mlakar Poslednji dan februara daleke 1994. godine odavno je upisan u istorijske udžbenike, kao dan kada je Severnoatlanska alijansa prvi put od svog osnivanja aprila 1949. godine upotrebila oružje u okviru jedne zvanične misije. Uloga žrtve pripala je pilotima V i PVO Vojske Republike Srpske čija trojica pripadnika su tragično stradala, kada su ih sačekali američki lovci F-16 i oborili, a da ih prethodno nisu ni upozorili. Naime, tog 28. februara 1994. godine dva američka lovca F-16C, koji su patrolirali Zonom zabranjenog leta nad BiH oborili su u vazduhu četiri jurišnika J-21 „Jastreb“ Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske, koji su se vraćali sa zadatka bombardovanja skladišta municije u Bugojnu i fabrike aritljerijskih sistema “ Bratstvo“ u Novom Travniku, ovo je priča o tome. Onog trenutka kad je uvedena Zona zabranjenog leta nad prostorom BiH ograničene su bile mogućnosti borbenog delovanja aviona V i PVO VRS. Zbog toga u novonastaloj situaciji deo aviona i helikoptera 92. mešovite avijacijske brigade (mabr) prebaziran je bio na aerodrom Udbina koji je bio pod kontrolom Srpske Vojske Krajine i koji je VRS koristila sve do pada Republike Srpske Krajine (RSK) avgusta 1995. za svoje borbene zadatke budući da RSK nije podlegala zoni zabrane letova. Jednom rečju aerodrom Udbina je postala detašman Vazduhoplovstva Srpske. Baziranje borbene avijacije VRS na aerodromu Udbina imalo je za posledicu da se u vrhu vazduhoplovstva počne osmišljavanje borbenog zadatka u kome bi detaširani avioni mogli biti upotrebljeni. Nije se čekalo dugo na specifičnu misiju. Obaveštajne informacije do kojih se došlo ukazivale su da se je u fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu pokrenuta proizvodnja raketa za Samohodni višecevni lanser raketa kalibra 282 mm “ Orkan“. Naime, još 1992. godine tokom povlačenja JNA iz BiH zbog određenih propusta i pogrešnih procena u fabrici naoružanja “ Bratstvo“ u Novom Travniku ostala je jedna baterija najnovijih samohodnih višecevnih lansera raketa M-87 “ Orkan“ koji je smatran najubojitijim oružjem JNA. Ovi višecevni lanseri raketa nisu bili kompletirani, ali počelo je da se radi na tome. Reč je bilo o moćnom borbenom sredstvu dometa do 50 kilometara, koje ako bi se aktiviralo ugrožena bi bila odbrana VRS. Zbog toga u vrhu Vojske Republike Srpske odlučeno je da se mora hitno delovati, kako muslimanske oružane snage ne bi mogle da steknu ozbiljniju prednost nad VRS. S druge strane kasnije je uvršten još jedan motiv, koji nikad nije bio potvrđen, da se napadom htelo uticati, da se dejstvom aviona na muslimanske ciljeve iz pravca Hrvatske obnove neprijateljstva dve zaraćene strane, koja su prekinuta i zaustavljena političkim dogovorom Zagreba i Sarajeva tih dana. Bilo, kako bilo odluka da se sprovede napad dovešće do jednog od najtragičnijih trenutaka za V i PVO Vojske Republike Srpske – obaranje grupe aviona posle napada na zemaljske ciljeve od strane lovačke avijacije NATO pakta. Pripreme za zadatak Za izvođenje ovog zadatka isključivo su traženi dobrovoljci. I tek onima koji su pristali rečeno je šta je zadatak napada. Piloti iz sastava 27. lovačko bombarderske avijacijske eskadrile ( lbae) i 28. lbae pozvani su u nedeljno jutro 27. februara 1994. godine od strane predpostavljenih komandira. Nisu svi piloti bili kod kuće, pa je nekoliko onih koji su se javili na telefon došlo na aerodrom na pripremu. Tadašnji komandir 28. lbae Vukmirović je upoznao pilote aviona J-21 “ Jastreb“ da je zadatak vrlo rizičan, dodavši tada “ možda se sa ovog zadatka i ne vratimo“. Svi piloti su upozoreni da o predstojećoj akciji ne govore nikom. Posle toga odabrani piloti su autobusom krenuli iz Banjaluke ka Udbini oko 11 sati, zajedno sa komandantom brigade Perićem. Bilo je ukupno šest pilota koji inače prethodno preko godinu dana nisu borbeno delovali. Među njima i dvojica komandira eskadrila, Vlačić i Vukmirović. Predveče autobus je stigao na aerodrom Udbina gde su im se priključili i piloti Studen i Zarić. Odlučeno je da se zadatak izvede u brišućem letu sa iskakanjem pred ciljem na veću visinu odakle bi se delovalo. Ovo je izazvalo raspravu sa komandantima brigade Dopuđom i Perićem. Kako su, međutim komandiri eskadrila vodili zadatak onda nije bilo promene i prelaska na nisku šemu u toku celog leta. Akcija Ujutro 28. februar piloti i avioni su bili spremni za zadatak na aerodromu Udbina: šest aviona J-21 Jastreb 105. vazduhoplovne brigade Srpske Vojske Krajine i dva aviona J-22 Orao 92. mešovite avijacijske brigade VRS. Cela operacija trebala je da se odloži, ako se pojave NATO lovci u patroliranju. Sa komandog mesta V i PVO VRS dejstvom je rukovodio pukovnik Uglješa Peulić. Sve jednice VOJIN su radile i na pokazivaču AS- 74 je bila tačna situacija u vazušnom prostoru. Vod za elektronsko izviđanje je pratio komunikaciju između NATO snaga. Perić je zvao Banjaluku, kako bi se utvrdilo da li se može otpočeti sa izvršenjem zadatka. Bili su dogovoreni signali za otpočinjanje ili neotpočinjanje akcije. Međutim, nagađa se da je došlo do nesporazuma u komunikaciji sa načelnikom Odeljenja avijacije u Komandi V i PVO VRS pukovnikom Peulićem. Kako ni drugo lice koje se javilo na ponovljeni poziv sa Udbine nije znalo dogovorene signale, odlučeno je da se krene u akciju. U šest sati ujutro 28. februara poletela je osmorka. Najpre šest aviona J-21 Jastreb evidencijskih brojeva: 24207, 24220, 24257, 24259, 24275 i 24406, posle njih poletela su i dva J-22 Orao sa uključenim forsažima. Jastrebovi su leteli u formaciji tri para: Vukmirović- Studen, Crnalić- Zarić i Mikerević-Pešić. Treći par je ujedno imao zadatak da osmotri efekte dejstva. Let je izvršen u brišućem letu u jednom delu, ali se šestorka u rejonu Ključa podigla na veću visinu. Međutim posada aviona za elektornsko osmatranje AWACS u 6.21 sati videla je odraz šest letelica u vazduhu nekih devet kilometara jugoistočno od Banjaluke. Pilot Vlačić u avionu Orao uočio je pojavu američki lovaca F-16C iz sastava NATO snaga koji su bili u patroli na osnovu Rezolucije 816. Saveta bezbednosti UN kontrole zabrane letenja nad Bosnom i Hercegovinom. AWACS je dao informaciju lovačkom paru o letelicama kad su bili iznad Jajca. Par F-16 je tad bio iznad Konjica i poleteo je u presretanje Vlačić je radio vezom javio formaciji jastrebova da su se pojavili američki lovci. Jedan od pilota Jastreba mu je odgovorio da vide avione, ali da idu na dejstvo po cilju. Srpski avioni su gotovo školski izveli dejstvo o ciljevima namenske industrije BIH. Avioni Jastreb su dejstvovali po fabrici naoružanja “ Bratstvo Novi Travnik“, dok su Orlovi dejstvovali po rezervnom cilju- fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu. Ceo napad se dogodio u uslovima odlične vidljivosti. Vođa aviona Jastreb doneo je odluku da dejstvuju i da se vraćaju na aerodrom Udbina brišućim letom. Dve verzije kako je došlo do rušenja Jastrebova Tu se sad pojavljuju dve verzije koje su prethodlie obaranju jedna je NATO, a druga je srpska. Prema NATO verziji u 6.35 časova vođa patrole obavestio je nadređene da je uočio formaciju od šest borbenih aviona. Istog trenutka, oficir iz AWACS radio vezom naredio je letelicama da napuste vazdušni prostor BiH u suprotnom biće napadnuti. Prema NATO verziji na upozorenje niko iz formacije od šest aviona nije dogovorio, naprotiv nastavili su let spuštajući se veoma nisko i prateći teren. Posle obavljenog bombardovanja vođa NATO patrole lovaca F-16C u 6.42 zatražio je od pretpostavljenih dozvolu da napadne. Direktnom radio vezom u 6.43 pukovnik Džejms Čembers iz komandnog centra NATO u Vićenci je izdao dozvolu za napad. Srpska verzija kaže da su Jastrebove američki F-16 presreli iznad Novog Travnika, a upozorenje od AWACS su dobili dok su bili iznad Konjica, kada su krenuli u presretanje. Prvobitno piloti u avionima Jastreb nisu znali da su otkriveni. To su shvatili tek kad je avion kojim je leteo pilot Zvezdan Pešić eksplodirao u vazduhu, nakon što je pogođen raketom vazduh- vazduh. Američki piloti su srpske napali bez upozorenja. Tom prilikom poginuli su pored Pešića i piloti Vukmirović i Zarić. Njihovi avioni oboreni su kod Šipova, Gerzova i sela Bravsko. Pilot Zvezdan Pešić nastradao je u eksploziji aviona, Ranko Vukmirović avionom je udario u vrh brda, prevrnuo se na drugu stranu, kasnije je nađen u kabini, dok se Goran Zarić nakon pogotka u avion katapultirao, ali nije imao dovoljnu visinu, te se padobran nije otvorio. Pilot Uroš Studen koji je pogođen iznad Vlašića katapultirao se kod Jajca. Pilot Zlatko Mikerević iskočio je nedaleko od Ključa. Pilot Zlatan Crnalić se svoj avion evidencijskog broja 24275 iako teško oštećen uspeo da spusti na aerodrom Udbina. Epilog: Direktno u vazduhu su oborena četiri aviona Jastreb, dok je peti pao usled teškog oštećenja i gubitka goriva. Avion koji je uspeo da se vrati na aerodrom Udbina, posle je vraćen u službu. NATO verzija kaže da je tri rakete ispalio jedan od dva F-16C. Prva je lasnirana u 6.45, druga u 6.47, a treća u 6.48 sati. Četvrta raketa ispaljena je iz aviona druge lovačke patrole NATO u 6.50 sati. Jedan za drugim oborena su četiri aviona: prvi kod Šipova, drugi kod Mrkonjić Grada i treći kod Sanskog Mosta, a četvrti kod Kapuljaha. Dva srpska aviona su ipak izmakla NATO patrolama. Jedan Jastreb se uspeo spustiti na aerodrom Mahovljani kod Banjaluke, a drugi se vratio na aerodrom Udbina odakle je poletelo svih šest aviona. Poginula su tri pilota kad su se njihovi avioni pretvorili u vatrene lopte, a četvrtom je nekako uspelo da iskoči iz aviona. Međutim iako se NATO hvalio uspehom u obaranju Jastrebova, to nije bila vazdušna broba nego dejstvo para najsavremenijih lovačkih aviona vođenim projektilima za vazdušnu borbu po nenaoružanim avionima. Pilot koji je u avionu F-16C blok 40 broj 83-2137/RS oborio tri aviona tipa Jastreb bio je kapetan Robert Dži „Vilbur“ Rajt, dok je pilot koji je bio u drugom F-16C blok 40 broj 89-2009/RS oborio četvrti Jastreb bio kapetan Stiven L. „Jogi“ Alen. Rajt je lansirao jednu raketu vazduh-vazduh AIM-120 AMRAAM i dve AIM-9 Sidewinder, dok je Alen lansirao samo jednu AIM-9 Sidewinder. Ova akcija obeležena je kao prva ratna akcija koju su sprovele snage NATO saveza od njegovog osnivanja. Dok je trajala drama u vazduhu sa avionima “ Jastreb“ piloti sa dva aviona “ J-22 Orao“ su uspeli da se nakon uspešno izvršenog zadatka udalje sa poprišta. U povratku orlova ka bazi ispod njih su proleteli američki lovci F-16. Najverovatnije da ih piloti F-16 nisu primetili. Orlovi se spuštaju na niže visine i preko Kupresa su se vratili na Udbinu. Postoji i druga verzija koja tvrdi da su se orlovi po izvršenju zadatka izvukli dolinom Neretve na more i preko Splita u brišećem letu uspeli domoći Udbine. Prvi je sleteo pilot Vlačić, a posle njega i pilot Mijatović koji se odvojio i čak izbio na more. Za to vreme na aerodromu je trajalo isčekivanje da se vrate Jastrebovi. Međutim, niko se nije pojavljivao, a onda se dovukao jedan Jastreb , koji je odmah sleteo. Bio je to jedini preostali iz formacije- Zlatan Crnalić. Pukovnik Zlatan Crnalić, jedan od preživelih pilota koji su oboreni iznad Novog Travnika u februaru 1994. godine, ispričao je svoju verziju priče za banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 5. novembra 2015. godine o tome kako je došlo do obaranja. Naime, Crnalić je pročitao tekst koji su objavile banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 31.10.2015. u kome je objavljen prenesen tekst novinara “ Washington Post“ iz američke vojne baze u Avganistanu gde se zateko F-16C koji je samo oborio tri od pet Jastrebova VRS, koji su oboreni 28. februara, što taj avion čini jednim od najtrofejnijih u američke avijacije. “ Toga jutra iz Udbine u tadašnjoj Krajini na zadatak je poletelo šest jastrebova koji su imali zadatak da bombarduju fabriku oružja u Novom Travniku. Iako nijedan borbeni zadatak nije rutinski, nisu očekivali probleme od strane NATO avijacije. „I do tada smo mi leteli, ulazili u zonu zabranjenog leta, izvršavali zadatke i helikopterima i avionima, i nikad niko nije pucao. Inače su nas uvek upozoravali. Tada prvi put nisu, mada su kasnije govorili da jesu“, rekao je on. I ne samo to: Crnalić svedoči da su prilikom njihovog naleta na cilj NATO avioni proleteli kroz poredak jastrebova, trenutak pre početka bombardovanja fabrike. Bili su prisutni sve vreme akcije koju su samo posmatrali, a u napad su krenuli pri njihovom povratku. „Sa različitih pravaca smo dejstvovali na cilj i kad smo pošli da se vraćamo, ja sam samo osetio udarac. U tom trenutku nisam ni znao šta se desilo. Ne znaš da li se to dešava negdje iza tebe ili tvom avionu“, kaže on. Brzo je, ipak, shvatio da je pogođen. Probao sam sve komande, parametre motora i sve je radilo. Baš sam bio na knap sa gorivom i imao sam nesreću da mi je motor stao pred sletanje u Udbinu. Kao jedrilica bez motora sam sletio“, rekao je on. Crnalić je pilotirao jedinim avionom koji se vratio u bazu. Svi ostali su srušeni. Sve vreme njegovog leta prema bazi nije znao šta se dešava njegovim kolegama i saborcima jer je eksplozija uništila radio-vezu. I u tom trenutku, odmah nakon što je pogođen od strane NATO aviona, desio se neobičan, ni do danas potpuno razjašnjen događaj, kako je i sam Crnalić ispričao. „U niskom letu prema Udbini prestigao me je i bio pored mene. Kad je počeo prilaziti, ja sam počeo da penjem avion jer sam mislio da će početi dejstvovati topovima po meni, pa da imam vremena da se katapultiram. Kad je prošao pored mene, pretpostavljam da je video da sam oštećen, pa nije hteo da puca ili nije imao čim, ne znam. Onda se samo okrenuo i otišao. Ja sam nastavio prema Donjem Lapcu i granici“, rekao je Crnalić. Jastrebovi su išli u formaciji dva po dva. U prva dva aviona poginuli su piloti Ranko Vukmirović i Goran Zarić. Jedan nije uspeo ni da se katapultira, a drugom se nije stigao otvoriti padobran, jer su leteli nisko. U druga dva su bili Crnalić i Uroš Studen. Treći par su činili piloti Zlatko Mikerević i Zvjezdan Pešić, koji je poginuo jer nije bilo vremena za katapultiranje. Na kraju razgovora neizbežno pitanje: Kakva osećanja ima prema pilotu koji ga je gađao? „Ma, nema tu nikakvih ružnih osećanja. Oni su imali svoj zadatak, ja sam imao svoj. Tako je to. Nemam nikakvu vrstu ljutnje. Što bih imao? E sad, porodice onih koji su stradali možda imaju drugačiji odnos, što je razumljivo. Nikakav problem ja s tim nemam“, priča on. Čak se malo i našalio. „Mi smo bili prazni, nenaoružani i spori. Ko mi je kriv što ja nisam imao avion ravnopravan njegovom pa da onda vidimo“, uz smeh priča. Naše zadnje pitanje: Da li misli da je imao sreće? „Malo sreće i malo veštine da iskoristim konfiguraciju terena da se spasim. Nije to kao u filmovima. Nismo mi imali tako sofisticirane avione pa da imamo signale da znamo kad gađaju. Ništa nismo videli do trenutka kad se to desilo“, završio je on svoju priču. Svi preživeli piloti iz ove akcije vraćeni su u Banjaluku. Epilog priče Preživelim pilotima bilo je naređeno da ni po koju cenu o ovom događaju ne smeju govoriti. Sa umrlica palih pilota bilo je uklonjeno da je pokojni bio “ pilot“. Ostalo je samo da su pripadnici VRS bez ikakvih detalja. U VRS bila je formirana državna komisija za ispitivanje ovog događaja, istragu je sproveo komandant V i PVO VRS general Niković. S druge strane, izveštaj SVK navodi da su piloti angažovani bez znanja predsednika Krajine i komandanta SVK. Komandant 105. vazduhoplovne brigade SVK potpukovnik Dopuđa zbog ovog događaja bio je suspendovan nekoliko meseci. Ocenjeno je da je došlo do propusta u pripremi i izvršenju zadatka. Komandant 92. mabr Perić je vođen željom da akcija uspe, sa zadatkom upoznao samo njegove izvršioce. Na samom aerodromu Udbina došlo je do diskusije između njega i komandanta 105,vbr SVK Dopuđe i pilota oko tipa leta. Piloti- komandiri eskadrila- insistirali su na izvođenju zadataka iskakanjem na visoku šemu pred ciljem, a ne praćenjem terena do cilja. Ocenjeno je da je kompletan zadatak trebalo da bude izvršen u niskoj šemi, da nije bilo opasnosti od neprijateljske PVO ( a što je navodno bio razlog iskakanja na veću visinu gde su bili uočeni). Takođe zbog upotrebe određenog tipa bombi piloti su smatrali da je nužno iskakanje na veću visinu zbog njihovog efekta i eksplozije. Na Dan vazduhoplovstva piloti koji su učestvovali u ovoj akciji, bili su odlikovani. Ordenom Nemanjića, posthumno kapetan I klase Ranko Vukmirović, kaptani Goran Zarić i Zvezdan Pešić. Karađorđevom zvezdom II reda kapetani I klase: Uroš Studen, Miljan Vlačić i Zlatan Crnalić, kao i kapetani Zlatan Mikerević i Ilija Mijatović. Svi jastrebovi VRS Ukupno se na aerodromima Mahovljani i Udbina baziralo 25 aviona Jastreb. Oboreno je sedam avion Jastreb (jedan juna 1992. godine, pet februara 1994. i jedan septembra 1995. godine). Tokom pada Krajine za Mahovljane je preletelo osam jastrebova. Hrvatska vojska je po dolasku na aerodrom Udbina zatekla tri Jastreba i to: dva J-21 Jastreb ev. br. 24252 i 24146 i jedan IJ-21 24407. Završetak rata na aerodromu Mahovljani dočekalo je 15 aviona Jastreb. Od tog broja: tri su dvoseda NJ-21 (23509, 23516 i 23518), 10 jednoseda J-21 (24104, 24148, 24160, 24202, 24204, 24209, 24212, 24261, 24272 i 24275) i dva izviđača IJ-21 (24408 i 24458). Avioni Jastreb prizemljeni su i konzervirani krajem 2006. godine, nekoliko meseci posle ukidanja VRS. Avion J-21 Jastreb ev. br. 24160 upotrebljen je kao spomen obeležje poginulim pilotima i pripadnicima V i PVO VRS, dok se „Crnalićev“ 24275 još uvek može videti na aerodromu Mahovljani kod Banja Luke. Napomena: U izradi teksta korišten je materijal iz knjiga: Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović RV i PVO bivših jugoslovenskih zemlja 1992-2015; Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović Ikari Srpske rukopis, Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović Galeb i Jastreb, rukopis za knjigu, Nedeljnik Vreme Feljton Srbija i NATO (4) “ Ratno krštenje u Bosni i Hercegovini“,

Izvor: Gazeta Express (Tekst je izvorno preveden sa albanskog, osim naslova koji je adaptiran) Kosovski predsednik Hašim Tači po prvi put je priznao da se sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem sastao nekoliko puta, bez prisustva kamera. „Sreli smo se bez prisustva kamera u Briselu, u Vatikanu na raznim ceremonijama, takođe u Parizu, Beču i Njujorku. Otvoreno smo razgovarali o dešavanjima na Zapadnom Balkanu, o nečemu što nisam naglašavao pred kamerama. Poslednja faza dijaloga ima smisla za Kosovo samo ako Kosovo dobije priznanje i članstvo u UN-u,“ rekao je Tači. Tači je izjavio u intervjuu za Radio televiziju Albanije da je postizanje sporazuma sa Srbijom plemenito kao i što su pobeda i nezavisnost Kosova bile veličanstvene. Kako kaže, Kosovo bez članstva u velikim međunarodnim organizacijama ostaje izolovano. „Ne možemo da postanemo Palestina Zapadnog Balkana. Neću dopustiti ni pod kojim okolnostima, ni po koju cenu, sporazum koji ne garantuje obostrano priznanje i članstvo u UN-u. Neću dopustiti Zajednicu sa izvršnim ovlašćenjima koja stvara „Republiku Srpsku“ i disfunkcionalizuje državu Kosovo. Neću im dozvoliti ni da se diskutuje,“ dodao je. link

"NA OPUSTOŠENOM PROSTORU PREOSTAJU JOŠ SAMO ‘BURAZERI’ RAZLIČITIH VRSTA, MADA NI U NJIH NE TREBA IMATI BEZGRANIČNO POVERENJE, I VOĐE, KOJE ĆEMO SLAVITI, A POTOM BACATI POD NOGE. MNOGI DRAGOCENI LJUDI UPORNO IZBEGAVAJU SVAKU FORMU JAVNOG DELOVANJA PLAŠEĆI SE DA NE BUDU, U ‘DRUŠTVU U KOME SE DECA NA SIJALICAMA UČE GAĐANJU’, PROGLAŠENI ZA AUTORITETE, ŠTO JE POTENCIJALNO SUBVERZIVNO I OPASNO. INSTITUCIJE KAO DA NE UMEMO DA GRADIMO ILI IH RUŠIMO ČESTO I ZBOG TOGA ŠTO SU SMETNJA PERSONALIZOVANOJ VLASTI. IZVESTAN UTICAJ U SVEMU TOME IMA I NAŠE ISTORIJSKO ISKUSTVO DA SU U NEKIM VREMENIMA DRŽAVE U KOJIMA SMO ŽIVELI, A TIME I NAJVEĆI BROJ INSTITUCIJA, BILE TUĐE. NA NAŠIM PIJACAMA SE PRODAJU LAŽNI KONEKTORI ZA SIGURNOSNE POJASEVE ZA KOLA, A DA NISMO BAŠ JASNO RAŠČISTILI KOGA TIME ZAPRAVO VARAMO" Za tri i po godini koliko je na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti, stiče se utisak da je Vladimir Kostić uspeo da oživi Akademiju, da je učini prisutnom u javnosti na jedan drugačiji način. On lično ne preza da iskaže svoj stav, ali ne pretenduje da ga nametne. Razgovaramo o društvu i različitim aspektima, o ljudima koje Srbija ne prepoznaje, o razgrađenim institucijama, o obrazovanju i zdravstvu, o ulozi SANU i kritikama na njen račun, o patriotizmu i dobroti o kojoj prečesto ćutimo. Intervju započinjemo pitanjem o ulozi pojedinca u ovdašnjem društvu i može li on išta da učini. "Nisam siguran da se o društvu uopšte može govoriti. Čini mi se da smo već dugo samo skup usamljenih pojedinaca zabavljenih sopstvenim jadom, pomalo zaboravljene solidarnosti i empatije, eventualno zbijeni u manje i gotovo po pravilu nepovezane grupe. Kao da su pripadanje partiji (naravno prevashodno onoj na vlasti, neretko samo formalno i koristoljubivo) i navijačkim grupama dve jedine preostale mogućnosti socijalnog povezivanja i zadovoljenja potrebe za pripadanjem. Možda nisam dovoljno obavešten, ali se neretko iznenadim povremenim proplamsajima iskazivanja integriteta i otpora pojedinih staleških udruženja (mi lekari se teško možemo pohvaliti time), a ja, nekako laički, verujem da je razjedanje i proterivanje kompetentnosti i profesionalnosti, tako drago svakoj vrsti populizma, najbrži put za destrukciju nekog društva", kaže Vladimir Kostić. "VREME": Koliko na društvo može da utiče i da ga usmerava predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti? VLADIMIR KOSTIĆ: Što se tiče mogućeg uticaja ili usmeravanja od strane nekoga ko je predsednik SANU, ja bih upravo to pokušao da izbegnem – odakle pravo bilo kom predsedniku, a pogotovu meni, da sa visine paternalizma usmerava ili instrumentalizuje svoj uticaj. Uvrh glave, privilegija koju mogu da prihvatim jeste da, slično drugim osobama u uporedljivim pozicijama (odnosi se potencijalno i na sve članove SANU), nešto češće imam prilike da kao zabrinuti građanin, izbegavajući ideološku i političku ostrašćenost, ukažem na stvari za koje mislim da su važne... Sada, nakon skoro četiri godine na mestu na kome sam, mislim da me je u javnosti bilo nezasluženo mnogo, a da mi efekti sliče udaranju prutom po vodi. Šta je za vas patriotizam? Sve definicije na koje sam nailazio, a posebno one koje istrajavaju na preciznoj razlici između patriotizma i nacionalizma (da ne govorim o još strašnijim "izmima" nizvodno) nekako su mi preuske, a lično nemam predznanja da bih se usudio da sam ponudim definiciju patriotizma. Međutim, mogu da ponudim svoje iskustvo: ono što znam je da volim ovu sredinu (prihvatam da su mnogo veće patrioti od mene oni koji su slobodno, svojom voljom izabrali ovu zemlju i narod; ja sam je dobio rođenjem, u tome nema moje zasluge, ali ni najmanjeg osećaja osujećenosti tipa "eh, da sam rođen negde drugde" – takvi i ne pretpostavljaju gde su sve mogli da se rode) i da volim ljude u njoj (da parafraziram velikog Aleksandra Popovića da je lako voleti velike i uspešne narode, ali da treba voleti ovaj svoj mali i siromašni narod, pogotovo što sam njegovim manama verovatno i sam doprineo), da je ovo mesto koje sam izabrao da u njemu provedem život, jer su mi tu koreni koji me ne vezuju bezuslovno, ali mi definitivno znače, konačno, jer su mi tu, svojom odlukom, deca, unuke i unuci, moji prijatelji... Ta moja ljubav i te moje odluke nisu bile busija iza koje sam se sučeljavao i stajao naspram drugih – naprotiv, zbog njih sam lakše komunicirao, ulazio u takmičenja i poređenja, osećao se građaninom sveta. Gajim iluziju da sam nastojao i u ponečemu uspeo da u tom svom izboru bar malo poboljšam okolnosti koje su me okruživale, ali i da izreknem svoje zamerke i mišljenja toj sredini (bez obzira da li sam na kraju krajeva, bio u pravu ili ne), koje nisu uvek bile prihvatljive kolektivnom uhu. Ukratko, to je moj intuitivni doživljaj patriotizma. Voleo sam Kišove reči da je "nacionalizam, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti..." Danas, rizikujući da me, iako ne mrzim nikoga, nazovu nacionalistom, u ovom novom dezorijentisanom varvarstvu nisam više siguran da je paranoja u toj meri deplasirana, kako tvrdi literatura. U svom primarnom poslu, sigurno možete da svedočite koliko je važan odnos poverenja između pacijenta i doktora. Kako vidite u našem društvu odnos poverenja građanina prema institucijama i prema autoritetu kao takvom? Kao što rekoh, imam utisak da smo u dugom vremenu iza nas postali društvo atomiziranih i načelno suprotstavljenih pojedinaca, u kome je svekoliko nepoverenje više izraz pameti i iskustva nego socijalne psihopatologije. Niste li i sami bivali nepoverljivi ukoliko bi kelner u kafani ili prodavac u radnji bio naglašeno ljubazan? Na tom opustošenom prostoru preostaju još samo "burazeri" različitih vrsta, mada ni u njih ne treba imati bezgranično poverenje, i vođe, koje ćemo slaviti, a potom bacati pod noge. Ova atmosfera koju sam prebojio crnom bojom prelila se i na delikatan odnos bolesnika i lekara – taj odnos nije isti kao odnos koji pamtim sa početaka moje karijere, ali da od toga sada ne pravim posebnu paradigmu. Mnogi dragoceni ljudi uporno izbegavaju svaku formu javnog delovanja plašeći se da ne budu, u "društvu u kome se deca na sijalicama uče gađanju", proglašeni za autoritete, što je potencijalno subverzivno i opasno. Institucije kao da ne umemo da gradimo ili ih rušimo često i zbog toga što su smetnja personalizovanoj vlasti. Izvestan uticaj u svemu tome ima i naše istorijsko iskustvo da su u nekim vremenima države u kojima smo živeli, a time i najveći broj institucija, bile tuđe. Na našim pijacama se prodaju lažni konektori za sigurnosne pojaseve za kola, a da nismo baš jasno raščistili koga time zapravo varamo! Depresivni starac u meni predlaže da za početak počnemo da poštujemo znak zabranjenog pušenja – predlog koji se odnosi i na predlagača. U javnosti se neretko čuje kritika na račun, recimo, Srpske pravoslavne crkve ili baš Srpske akademije nauka i umetnosti da su okoštale, da ne "čuju" potrebe sadašnjosti, da su zatvorene... O čemu se tu radi? SANU ne može da očekuje da ne bude stalno procenjivana od grupa i pojedinaca, dobronamernih, ali i nedobronamernih. Nažalost, ima i potpuno ravnodušnih. Međutim, u postčinjeničnom vremenu u kome se istine kreiraju, umesto da se traže i prepoznaju, percepcija postaje veoma neprijatan fatum, ona je neka vrsta društvenog arbitra i neretko prokletstva, poput blogerske mrzovolje "ma ti starci ništa ne rade i na našoj su grbači" (mene posebno vređa ono "starci"). Čini mi se povremeno da su u Srbiji uloge odavno podeljene, da su zadati profili institucija nepromenljivi ili teško promenljivi, a u lične karte pojedinaca koji promiču javnim prostorom upisani su svi "osobeni znaci" na osnovu kojih ćemo ih rušiti u blato kad ustreba. Tako da je veliki broj kritika upućenih SANU delom posledica potpunog ili delimičnog nepoznavanja njenog rada, a delom oslanjanja na okamenjene predrasude u definisanju naše kuće. Za mene je bilo veliko iznenađenje kada su najveću ljutnju i reakcije, i to na svim stranama, izazivali naši pokušaji da izađemo iz klišea. Ljutito su nam se unosili u lice upozoravajući nas da su uloge odavno podeljene, i da svaki drugačiji iskaz bitno remeti život jedne sredine koja je svikla na komoditet stereotipija (kakve veze ima što stereotipije nemaju dodir sa istinom?). Tako je zavisno od političke i ideološke polarizacije tih stereotipija SANU istovremeno optuživana da je "zastarela, nacionalistička i konzervativna institucija" i "antisrpska soroševska ispostava", sa zajedničkom upitanošću o opravdanosti njenog postojanja, pošto bi nakon 178 godina naravno svi znali da naprave bolju i prihvatljiviju Akademiju. Tako sam i sam optuživan da sam istovremeno učestvovao u nekontrolisanom otvaranju i "estradizaciji" SANU, ali i u njenoj "pasivizaciji". I koliko usputni i površni šamari frustriraju, utemeljena kritika i predlozi su nam dobrodošli (nije da smo ovako sujetni i u jesen svojih života presrećni zbog njih, ali, verovali ili ne, oni ne završavaju u korpi za otpatke). Sve nacionalne akademije sveta (da upotrebim pretencioznu nomenklaturu, "novi svetski poredak" ne voli predznak "nacionalna" i sistematizovano se obrušava na njega) imaju senku konzervativnosti i tradicionalizma (da li je to deo "okoštalosti"? – ja na kraju krajeva mislim da je takva pozicija zapravo dobra kao izvestan korektiv), o "potrebama sadašnjosti" nismo ni kao društvo seli da razgovaramo (da li su te potrebe homogene?), a činjenica je da me je više ljudi ispred SANU pitalo da li se sme, da li je moguće ući u zgradu. Evo da grupno odgovorim: da, čak je i poželjno! A onda nas informisani kritikujte! Na početku razgovora ste kazali kako vam se čini da vam efekti sliče udaranju prutom po vodi. Govorite o kritikama na račun SANU i na vaš račun... Jeste li očekivali kada ste došli na čelo Akademije da će biti drugačije? Jeste li razočarani nečim? Bio bih veoma nepravedan ako ne bih rekao da sam za ove četiri godine upoznao jedan broj brilijantnih ljudi koji su gotovo anonimni. I to je nešto što me čini neraspoloženim. Srbija zapravo nema uvid u geografiju sopstvenih vrednosti. Gledao sam intervju sa pokojnim akademikom, našim fizičarem Zvonkom Marićem, kojeg sam sretao samo nekoliko puta na nekim našim skupštinama, nismo ni reč razmenili. U tom intervjuu, taj čovek koji je imao pomalo, da budem pežorativan, čarapanski naglasak, u sivom sakou i sa sivim džemperom, nalik bankarskom činovniku, sasvim slobodno je govorio o filozofiji nauke, filozofiji radoznalosti, kognitivnim aspektima saznanja... Verujte mi, bio sam na raznim mestima na svetu, konferencijama, i nikada u svom životu nisam čuo takav intelektualni solilokvij. Rekao sam sebi, ti se šetaš Knez Mihailovom, on možda prolazi pored tebe i ti nemaš nikakvu svest da je to čovek koji je odavde, koji je radio sa Nilsom Borom, koji je bio fizičarima neka vrsta intelektualnog gurua. U trenucima obeshrabrenja, kojima sam ja i porodično sklon, u raznim aktivnostima se odjednom pojavljuju ljudi koje ranije nisam znao, koji – iz anonimnosti koju sam im namenio, što je moja greška – sa puno kompetentnosti govore o stvarima, vladaju podacima, sa iznenađujućim vokabularom, iz institucija za koje sam zamišljao da liče na stripove Alana Forda... ali ne! Zašto Srbija ne prepoznaje te ljude? Verovatno zbog toga što još uvek postoji problem u definisanju vrednosti. I zato mi je bliska ona misao da je potraga za vrednostima potraga za normalnošću. A ta razočaranost koju ste primetili ne treba da vas zbunjuje. Celog života sam, ma koliko to patetično zvučalo, bio nezadovoljan najpre sobom, ali i drugima. Što ne znači da ih nisam voleo. Naprotiv. Više puta ste govorili da je SANU skup ljudi koji imaju različite stavove i da otud ne treba ni očekivati da se čuje neki unisoni glas o Kosovu. Da li se uopšte onda može govoriti o stavu SANU o bilo kom pitanju? Dirljiva je naša neprekidna potreba za nekakvim zajedničkim glasom, nekakvim konsenzusom i obavezujućim stavom, uprkos tome što se radi, ukoliko su obavezujući, o fenomenima koji su kontrapunkt čak i redukovanom poimanju demokratije. To je jedna pogrešno shvaćena sabornost iza koje ćemo se kao pojedinci kriti negde u sedmom redu mase koja kliče izdiktiranu parolu (čak i ako postoji šansa unisonosti, metodološko je pitanje kako se do parole dolazi ili nam je, ovako neopreznima, opet neko diktira). Rekao bih da se radi o stilizovanom derivatu straha od demokratije i mogućnosti ličnog iskaza (znamo odavno da je bez njega sigurnije). Na česta pitanja kada ćemo se oglasiti oko nečega (a pitaju nas i iz institucija koje su čak relevantnije za konkretne probleme), svi se mršte i jako su nezadovoljni zbog kontrapitanja: zašto se i sami ne oglasite? U ovom shizofrenom trenutku civilizacije negde svi imamo infantilnu potrebu da verujemo da se iza događaja koji nas preplavljuju umesto verovatnije ljudske gluposti i zlobe, zapravo oglašava neka promišljena namera, mudrost, neki naum pokretača mašine, pa bi u tom smislu uloga SANU bila da to prepozna. Čak i u Vašem pitanju implicitno se nazire stav u kome SANU prolazi gore i od političkih partija: kako to neko zamišlja da SANU u plenumu neprekidno zaseda, glasa i daje svoja mišljenja o događajima koji nas sustižu? Da li to neko predlaže da se u SANU kao imitaciji političke partije uvede princip notornog "demokratskog centralizma" (stariji se dobro sećaju ovog izraza kada su nam prodavali "rog za sveću"), pa kad nešto dobije glasove većine, to nešto postaje linija iza koje stajemo i svesno žrtvujemo svoj individualni stav. Da budem maliciozan, zašto se na primer manje postavlja pitanje da li Skupština raspravlja i ima jedinstven stav o nečemu (npr. o Kosovu), iako je i suštinski i simbolično neuporedivo važnija od SANU. Ili se njihova različitost podrazumeva, a naša ne prihvata – zašto bi akademici, primljeni u SANU zbog postignuća u najrazličitijim oblastima nauke i umetnosti, politički bili homogeniji od poslanika? Ponavljam, možda pogrešno, da ipak nedvosmisleno verujem da SANU nije i ne sme postati ništa nalik političkoj partiji! Kada je u pitanju KiM u SANU je vođena diskusija i mislim da smo verovatno jedina institucija koja je te diskusije svojih pojedinaca, uključujući i moju malenkost, publikovala u formi slobodno dostupne monografije – medijima i izvršnim organima smo je poslali ili bar besplatno nudili, a koliko smo mogli i distribuirali. Znači nismo se krili! U toj monografiji je i bibliografija na stotine radova, zbornika, studija i knjiga koje je SANU publikovala, a posvećeni su ovom problemu. Naravno, kako to i priliči SANU, one su obrađene dominantno naučnom metodologijom – koliko su čitani drugo je pitanje, ali, uz izvesno preterivanje, preostaje nam još jedino da poput kolportera idemo i nudimo "intelektualne usluge" od vrata do vrata. Verujem da bi se u SANU plebiscitarno složili da smo suočeni sa međunarodnim nerazumevanjem, hipokrizijom i laži međunarodne zajednice, dvojnim standardima i ozbiljnim geopolitičkim pritiscima i opasnostima i po državu i po narod, ali ukoliko se radi o načinima da se to stanje prevaziđe, da upotrebim Ćosićevsku naraciju, da se "pretraje", srećom dobili bi i u SANU i u društvu različite ideje – što je višestruko korisnije pod uslovom da naučimo da jedni druge slušamo. I konačno, kroz svoja odeljenja, odbore i tela SANU je o čitavom nizu pitanja, često pionirski i ispred stroja javnosti iznosila svoje stavove. To što ih niste primetili ispunjava me osećajem uzaludnosti. Neke od tih stavova sam videla, skoro sigurno da neke nisam i to je svakako moj propust. Ali mislite li da je krivica isključivo moja? Možda je krivica prejaka reč. U pravu ste. Ne upirimo prstom samo u medije. Imali smo groteskan primer: pre oko godinu dana završeno je 40 i nešto tomova diplomatske prepiske, nastale od 1903. do 1914, na čemu se radilo pedeset godina; kasnije je to i digitalizovano i sada je potpuno dostupno našoj javnosti. To je najbolji oblik istorijski dokumentovane odbrane pred raznim falsifikatima istorije. Na prvu promociju nije došao ni jedan novinar, niti jedan zvaničnik iz institucija koje bi to moralo da zanima. Drugi put su se pojavili i to onda kada sam kazao da se u prepisci nalaze i osvrti na falsifikate. Zainteresovala ih je reč falsifikat. To je uvredljivo jer se radi o krucijalnom projektu Akademije, od dvadeset i nešto hiljada strana. S druge strane, Akademija jeste donekle konzervativna i nedovoljno uključena u obrasce elektronskog informisanja. Ubeđeni smo da ako damo oglas u nekom časopisu da je celi svet video šta radimo. Recimo, pokušali smo da napravimo programe koji su trebali da privuku mlade. Jedan od tih bio je master klas, zvali smo ljude koji su nešto u životu zaista uradili. I hteli smo da ih pitamo ne samo šta su bili njihovi uspesi, već i neuspesi i promašaji, zašto su ostali, zašto su otišli. Bili su tu Hajdin, Veličković... I da li smo uspeli da privučemo mlade? Nismo. Moguće je da je obrazac s kojim smo mi nastupili već prevaziđen. U tom smislu nam je potrebno da nam ljudi koji se bave medijima pomognu, na koji način bi se izvesne aktivnosti mogle oglasiti. Recimo, sada je u toku izložba Marka Čelebonovića i mnogi su mi rekli da to nisu znali, što je onda samo naša krivica. Ali smo javili Ministarstvu prosvete, dolaze razredi, otvorili smo Akademiju, sredom dolaze đaci. Ta deca se veoma pristojno ponašaju, oni su zbunjeni vitražima, sobama u kojima su sedeli Branko Ćopić i Ivo Andrić... Pošto dolaze i razredi iz raznih delova Srbije, upriliči se susret sa akademikom iz njihovog kraja i to ume da bude vrlo emotivno... Kao što vidite, mi se bavimo regrutovanjem budućih akademika koji će biti bolji od nas. Spomenuli ste falsifikate istorije. Vidite li u nekoj budućnosti mogućnost postizanja konsenzusa kada je reč o istoriji? Istorija, koju neki definišu i kao intrigu sankcionisanu vremenom, ipak je učiteljica života. Ali to se odnosi samo na kritičku istoriografiju čiji plodovi umeju da budu i neprijatni – korist od te i takve istoriografije imaćemo samo ukoliko budemo sposobni da se bez jarosti i apriornog odbacivanja sa njom racionalno suočimo. Zanimljivo je da kada se postavljaju pitanja o budućnosti, i to ne samo kod nas, najracionalniji futuristi ispadaju istoričari koji bi po definiciji trebalo da su posvećeni prošlosti. Upoznavši unekoliko taj krug, u SANU i van nje, onako amaterski mislim da u Srbiji postoje takav kritični potencijal i mogućnost da nam istorija bude jedna od učiteljica života (i ovo što izgovaram nije kurtoazni kompliment). Što se tiče konsenzusa kada je reč o istoriji, zbog čega bi on uopšte bio neophodan? Mislim čak da to ne bi bilo ni bezopasno! Naravno, dokle god smo u stanju da se međusobno saslušamo, i kad se slažemo i kada se ne slažemo, argumentujemo stavove i ne hvatamo se za vratove. Kako ocenjujete obrazovanje u Srbiji? Gde su najslabije tačke? Obrazovanje danas, u svetlu brzih promena, nigde u svetu nije dovoljno dobro. Danas se lako i neočekivano dolazi u posed brojnih podataka (potrebnih i nepotrebnih, lažnih i istinitih), a opet, "utopljeni u informacije, ostajemo gladni znanja". U kontekstu "doživotnog obrazovanja", danas primarno i sekundarno obrazovanje služe kao priprema koju nameću brze promene tehnologije, koje povratno menjaju i kurikulume ova dva osnovna vida obrazovanja. U jednom dokumentu EU navodi se da tokom primarnog i sekundarnog obrazovanja osobu koja treba da se uključi u "doživotno obrazovanje" treba osposobiti tako da "postigne osnovne opšte i/ili kognitivne sposobnosti koje su potrebne u čitavom nizu poslova... u oblastima matematike, pismenosti, rešavanja problema, socijalne komunikacije i međuljudskih odnosa". Ja koji to mrzovoljno čitam kao "pripremu za buduću neizvesnost", starovremski verujem da će škola, bez mogućnosti da izbegne eksploziju informacija, morati barem jednim delom da se ponovo vrati ideji dijaloga koji "istine ne propisuje, već ih traži, ne ustoličava ih, već ih ispituje", naravno u neizbežnom hladu "staromodne" etike i humanizma. Izgleda mi da nikada nije bilo potrebnije da se npr. na mojoj medicini između neurologije i otorinolaringologije kao obavezan nađe i kurs moderne književnosti ili slikarstva, ne bi li postali bolji lekari. Ja sam život proveo na univerzitetu i o njemu bih mogao da govorim sa nešto više uvida. Mislim da je naša hronično slaba tačka još uvek gorljiva želja da se sačuva status quo: mi se svi slažemo da su promene neophodne, pod uslovom da se ništa ne promeni. Kako rešiti ovaj rebus? Akademskom svetu, da bi bio uspešan, inherentna je kompetitivnost, sa gorkim plodovima tipa malicioznosti i izvesne surovosti, protok ljudi i ideja i, zašto ne, implicitna nesigurnost onih koji u akademskoj sredini i kompeticiji grade svoju egzistenciju. Bojim se da je kod nas situacija potpuno suprotna. Hajde da se, ne osvrćući se na Bolonje i slične bauke koji kruže Evropom, smireni i neuznemiravani tuđim idejama (što je i loše i srećom, nemoguće) zapitamo, oslanjajući se isključivo na zdravu pamet, da li je univerzitet na kome radimo "najbolji od svih (univerzitetskih) svetova"? Jer, ako jeste, onda očito nemamo šta da menjamo. Ali, ako nije (kako slutim) šta je to što bi morali preduzeti, izmeniti, reformisati (i u instituciji i u sebi samima)? Bojim se da je otpor prema "Bolonji" (ili prema ideji promene, jer ni sam ne mistificiram Bolonjski proces) postao zaklon iza koga smo se spontano okupili svi mi stari veterani borbe za status quo u akademskom prostoru. Nije li institucija pokretljivosti studenata i profesora, kao ideja "Bolonje", zanimljiv lek za barem deo naše inače upečatljive heterogenosti u kvalitetu visokih škola? Zašto tu ne bi napravili makar pilot-projekat? Nije li distinkcija na istraživačke univerzitete i one koji to nisu, a koju je novi zakon uprkos predlozima ćutke prenebregao, danas potrebna, baš kao i višestruko rangiranje kvaliteta naših fakulteta i univerziteta. Barem u ovom trenutku, čini mi se da smo se odlučili za Edenski vrt jednakosti u kome vreme teče sporije i nema posebnih zahteva za pregnućima (sem zabrane da se ubere jabuka sa drveta spoznanja, što čini mi se poštujemo). Svoja neslaganja, sa još nekim kolegama, razrešio sam povlačenjem iz Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, ali to nimalo nije uznemirilo ni one koji su me delegirali, niti adresu na koju je ostavka upućena – zaključio sam da me je vreme prevazišlo i da je bolje da se jedan univerzitetski mastodont, sentimentalno vezan za neke institucije tipa autonomije univerziteta, povuče u senku gde mu je mesto. Globalizacija je takođe jedan od fundamentalnijih izazova sa kojim se u svojoj dugoj istoriji univerzitet suočio. Iako preovlađuje mišljenje da će u "društvu znanja" institucija univerziteta dostići nove vrhunce, postoje i skeptici koji predviđaju da, ako uopšte preživi, univerzitet nikad više neće biti ništa slično onome što je bio tokom svoje istorije. Uočljiva je težnja da se visoko obrazovanje stavi u kontekst privatnog dobra, a ne javne odgovornosti kolektiviteta u kome ono deluje. Rezultat je da komercijalni impulsi postaju ne samo legitimni, već i dominantni pokretači obrazovanja, pre svega visokog, koje polako postaje domen tržišta. Drugo, nove paradigme produkcije znanja primarno karakteriše značaj konteksta, ne samo u smislu konačne primene nauke, definisanja naučnih problema i izbora odgovarajuće metodologije, već kroz redefinisanje relevantnog (valjda za svakodnevicu), upotrebljivog znanja koje je "socijalno robustno". Opet staromodno, čini mi se da je jedna od većih prevara ovog konfuznog trenutka naše civilizacije ona koja ideju univerziteta i nauke svodi na konjunkturnost, obezbeđujući tako uspešniju kontrolu moguće misaone subverzivnosti akademije u najširem smislu te reči. Na primer, da li se relativna autonomija univerziteta kompromituje i polako razjeda pojavom novih paradigmi produkcije znanja i poželjnom utilitarnošću istraživanja? Na bacaju li i države, sa neizbežnim instinktom frustriranog predatora, sve više pogled na univerzitet kao instituciju koja joj je predugo odolevala? Gde su u svemu tome društvene nauke, u Akademiji i inače? Kao dugogodišnji svedok u akademskom prostoru Srbije, mnogo puta sam imao prilike da čujem i osetim nezadovoljstvo svojih prijatelja iz društveno-humanističkih nauka. Pre nekoliko godina u Haleu na sastanku evropskih nacionalnih akademija saznali smo da je njihova marginalizacija veliki problem i u drugim sredinama. Ključni nesporazum u doživljaju društveno-humanističkih, sa jedne, i matematičkih i prirodnih nauka, sa druge strane, na štetu prvih, nažalost, nije mimoišao ni SANU. Pre izbora u novembru 2018. godine, 65 odsto članova pripadalo je tzv. prirodnim i matematičkim naukama, samo je petina poticala iz društveno-humanističkih oblasti nauke, uz još oko 15 odsto umetnika. Pokušali smo da izvesnim statutarnim intervencijama i dogovorima to stanje popravimo – sa kolikim uspehom, sudiće vreme. Suviše dugo smo zaslepljeni tehnološkim napretkom i bez ikakve skepse, narcisoidno i površno ponavljamo mantre da su nauka i tehnološki razvoj neupitni osnov "progresivne emancipacije čovečanstva" i da hrlimo ka društvu čija će se sreća zasnivati na trijumfu egzaktnih nauka. Tek sada sagledavamo da smo naivno prenebregli politički mizanscen takvog diskursa, koji je "suštinski i nedopustivo sklon stvaranju novih (starih?) hijerarhija i novih oblika podjarmljivanja". Na tragu divne i jezgrovite misli Johana Hojzinga: "Zbir svih nauka nije u nama još postao kulturom", ja duboko verujem da bez razvijenih društveno-humanističkih nauka polako klizimo u tehnološko varvarstvo: možda se ne ubijamo toljagama ili sklepanim oštricama napravljenim od životinjskih kostiju, već visokotehnološkim oružjima, ali u čemu je bitna razlika... Te neophodne nauke svako društvo treba da neguje (i plaća, čak i kada mu se čini da je to nepotrebno) da bi bolje razumelo kuda ide i šta da očekuje (od budućnosti, naravno). Deo našeg trenutnog usuda čini mi se da je upravo u takvom nedostatku. Shvatamo li opasnost razmera odliva mozgova? Ukazao bih na dva, ne nužno i najvažnija elementa. Prvo, razvijeno je verovanje, verovatno ne sasvim daleko od istine, da smo društvo u kome uloženi rad nije u korelaciji sa ekonomskom, a pogotovu ne sa socijalnom satisfakcijom pojedinca. Iz toga proizlazi zaključak sa kojim ne želim da se složim, da je "život negde drugde". Drugo, razvojni tok mladih ljudi ovde često nema kontinuitet: oni koji završavaju škole često bez mogućnosti izbora ulaze u produženu adolescenciju u iščekivanju radnog mesta. U takvom egzistencijalnom moratorijumu (koji kod nas traje nedopustivo dugo) neki su odlazili iz Srbije, a drugi bili prisiljeni da traže alternativne oblike preživljavanja. Postajali su (a ko ne bi?) cinični i bez poverenja u institucije i društvo, otaljavajući izvestan broj obaveza, uključujući i sopstveno školovanje, kao rutinu, gotovo automatsku aktivnost u nemogućnosti da anticipiraju konačne ishode, pa ni smisao svojih napora. Strašno je kada pročitamo da trećina visokoškolaca budućnost vidi van Srbije, kao da je protrahovano školovanje samo interregnum do odlaska, kada će im život zapravo početi. Ovogodišnji izveštaj Nacionalnog saveta za nauku ukazao je na neke podatke, koji se nadovezuju na moje reči, a za koje imam gotovo neurotičnu nadu (i potrebu) da su pogrešni: na svim visokoškolskim ustanovama (uključujući i visoke škole) u Srbiji u školskoj 2016/17. godini, na sva tri stepena studija, diplomiralo je 51.596 studenata. Do 26. godine života diplomiralo je 46 odsto, ali broj diplomiranih koji su stariji od 30 godina iznosi 30 odsto (sa 34 i više godina čak 17 odsto!). Bilo bi korisno kada bismo znali iz koje od ove dve grupe više ostaje, odnosno odlazi iz Srbije. Prema indeksnoj bazi GCI – Global Competitiveness Index Srbija, uprkos tome što je od 137 zemalja u kojima se ovi parametri prate 47. po kvalitetu naučnih i istraživačkih institucija, zauzima neslavno 134. mesto po kapacitetu zemlje da zadrži talente, a po kapacitetu da privuče talente 132. mesto. Dužni smo da, ako ništa drugo, pokušamo da razumemo ovu diskrepancu. Prema tome, na vaše pitanje da li shvatamo opasnost razmere odliva mozgova, moj odgovor je i da i ne! Činjenica je da slični problemi muče i naše susede koji čak govore o "intelektualnoj pauperizaciji". Neke stvari su nažalost nepovratne, pa se i naša strategija mora prilagođavati: na primer, fokus sa "brain drain" treba prebaciti na "brain circulation", iz koga bi i ovako osakaćene sredine mogle da imaju izvesne koristi. Međutim, u aktuelnim društvenim i političkim okolnostima muči me pitanje na koje nemam odgovor: mogu li društva da ostanu socijalno kohezivna uprkos stalnoj ekspanziji ovog fenomena? Ali se svakako mora iznaći neki način, a da ta kohezivnost ne bude isključivo na pragmatičnim osnovama... Iskreno govoreći, ne znam kako, pogotovo ne vidim izlaz u vraćanju nekim starim patrijarhalnim vrednostima, obrascima koji zapravo više ne mogu to da pruže... Poslednji put sam se uplašio kada se dogodio nasrtaj na devojku u tramvaju, uplašio sam se i zbog ćutanja okoline... Kada je 1983. godine ubijen turski ambasador u Beogradu, onda su prolaznici, među kojima je bilo i penzionera, trčali za atentatorima iz ubeđenja da je to njihova ljudska obaveza. Ovu devojku napada bezumnik, i svi ćute. Od jednog do drugog događaja, ta dva pogleda na svet, prošlo je samo 35 godina. I šta sad činiti? Mislim da bismo uporedo sa građenjem institucija u Srbiji, u onom sociološkom smislu, morali da gradimo i javnost, a to se uči od osnovne škole... Odatle bi trebalo da dođe taj prvi okidač kada će dete shvatiti da postoji kao deo grupe, naravno ne negirajući sopstvenu individualnost. Kako je neko rekao, i za slobodu je potrebno dvoje. A važno je da pomenemo i jednu drugu opasnost za društvo, a to je sistemska korupcija. Izvinite ako je ovo pitanje suviše lično, ali verujem da ste u svom poslu pretpostavljali da neke vaše kolege uzimaju mito. Šta ste tada mislili, činili? Znate, kada, možda i opravdano, neko želi da me omalovaži i naglasi moju nekompetentnost, kao obrazac se upotrebljava argument "ma on je samo medicinar", kao da se radi o telesnom ograničenju ili podrazumevajućem kognitivnom deficitu. Ovo izgovaram zato što se nadam da me o korupciji, prema kojoj gajim iskrenu odvratnost i nemam nikakve olakšavajuće elemente, ne pitate samo zato što sam "medicinar", koji bi, prema percepciji javnosti, ako već tvrdi da nije učesnik, sigurno bio svedok takvih nepodobština. A verovali vi to ili ne, u sredini u kojoj sam proveo radni vek, nisam se nagledao korupcije. Da ne ulazim u detalje, u meri u kojoj mi je to sumnja dozvoljavala, jer činjenice nisam imao u rukama, ja sam reagovao – neki od napada na moju malenkost u proteklim mesecima svoje motive vuku upravo iz tih vremena i iz tih mojih postupaka. U doba kada sam bio dekan Medicinskog fakulteta imao sam usmenu prijavu jednog roditelja, kome smo, kao i njegovom detetu a našem studentu, nudili svu moguću zaštitu, ali su oni odbili da na bilo koji način svedoče. Očito, nisu nam verovali, a nije bilo moguće da se na nivou "reče mi jedan čoek" bilo šta preduzme. Korupcija je nažalost dvosmerna ulica, ona ima razna lica i jednom kada se ustali kao oblik prihvatljivog ponašanja, potrebne su decenije da se ona iskoreni. Bojim se da su nama verovatnije potrebne decenije nego godine... Pitala sam vas zato što smo svi posebno osetljivi na korupciju u zdravstvu, jer se direktno i nedvosmisleno tiče života, pa otuda... Ne zato što smatram da je u drugim profesijama nema. Kao što sam i kazao, nema pomilovanje za nekog ko je dozvolio sebi tu vrstu moralnog pada i posrnuća. Vrlo često se međutim ta percepcija diže na jedan nivo koji ne odgovara realnosti. Jer ispada da kada sredimo pokvarene lekare i pokvarene sestre, mi idemo direktno u Evropsku uniju i više nigde nema korupcije. To nije tačno. Da li ste vi ikada pisali o tome da su lekari sa mog odeljenja od svojih para malali sobe u kojima rade, plaćali izradu nameštaja... medicinske sestre su rukama šile zavesice za bolesnike kako bi ovi imali privatnost u delikatnim trenucima... Znam lekare koji, u određenim situacijama, plaćaju taksije i lekove pacijentima. Postoji taj kontrapunkt dobrote. I ponekad se čovek oseća depresivnim što se o tom kontrapunktu ne piše. Šta se ovih meseci planira, o čemu se razgovora u Akademiji nauka? Skorašnja analiza protekle godine ukazala je da je, bez upuštanja u kvalitativne procene, kroz zgradu SANU u okviru bukvalno svakodnevnih javno dostupnih naučnih skupova, izložbi, predavanja, koncerata, tribina... prošlo preko 180.000 posetilaca, da su ogranci u Novom Sadu i Nišu izuzetno aktivni, a da se ispod takve spoljašnosti neprimetno odigrava svakodnevna naučna i umetnička aktivnost odbora SANU i naših članova. Na primer, samo u protekloj godini iz izdavačke delatnosti je izašlo je preko 50 naslova. I taj ritam ne posustaje! Na Vaše pitanje o čemu će se razgovarati u narednim mesecima usredsrediću se na dve ključne aktivnosti. Prvo, 4. aprila nas čekaju izbori za rukovodstvo SANU u periodu 2019–2023. godine, što je naravno izuzetno važno jer u izvesnoj meri određuje prioritete rada Akademije. Drugo, pre više od godinu dana, akademicima je podeljen sistematizovan materijal sa analizama, predlozima i kritikama njihovih kolega, tačnije pojedinačnim kritičkim viđenjima mesta, organizacije i rada SANU u decenijama pred nama. Trenutak je da se, nakon izbora za nove članove, debata o ovim pitanjima zahukta, da bi za godinu-dve iskristalisane stavove eventualno pretočili u Statut i svakodnevicu SANU. To je prilika, bez obzira što će ove reči biti nazvane jeftinom demagogijom, da se sa više koncentracije osvrnemo na opravdane ili neopravdane kritičke primedbe koje su nam proteklih meseci upućivane. Za kraj, koliko smo, uopšte uzev, spremni da razgovaramo? Gde se razvija dijalog, a kako se on, po ovome što vidimo, najuspešnije podriva? Malo ili gotovo nimalo. Politički diskurs je pojeo ostale, i to ne samo što se tiče tehnologije dijaloga (on je nepomirljiv, kako to dolikuje među "neprijateljima"), već i suženog spiska tema koje se dozvoljavaju. Na tim temama se poput na kakvom testu vrši klasifikacija sagovornika: naš čovek, neprijatelj, patriota, izdajnik, plaćenik, prva, druga, treća Srbija... Događaji u prethodnim nedeljama u kojima se tako lako izgubila granica između verbalnog i fizičkog nasilja bude strepnju da će nam se političke frustracije koje slutim da tek slede (čak i one bez naše eksplicitne krivice) posuvratiti u energiju međusobne mržnje i nasilja koje neće moći da kontrolišu ni njihovi pokretači. Neću da vas podsećam na našu "tradiciju" da pravimo spiskove onih... znate već kojih! Moramo se prizvati pameti, kontrolisati zapaljivost sopstvenog govora i osuda, da se za nekoliko decenija i u Srbiji ne pojavi neki naš Antonio Maćado i stihovi koji će naličiti njegovim koje je upravo vaš časopis citirao, istina baveći se nezalečenim ranama Španije: "...Španče, koji na svet dolaziš neka te Bog sačuva, jedna od dve Španije srce će ti zalediti." A Srbija se može i sme voleti na više načina! Postoji jedna priča o Antoniju Maćadu, istinita. On, zajedno sa grupom ljudi, beži iz Frankove Španije za Francusku. Taj put traje dugo, hladno je, isrpcljeni su svi. Po njih u nekom trenutku dolaze ambulantna kola koja treba da ih vode do francuske granice. On insistira da svi uđu pre njega, stalno ponavljajući: "Ja imam vremena, ja imam vremena." Eto jednog istorijskog primera plemenitosti... Hajde da kroz ovaj razgovor pokrenem nešto što mi je san, nedovršeni predlog koji nisam uobličio, ali sada ću ga, kroz vaš nedeljnik, poslati javnosti... Pred strojem đaka u Kragujevcu, jednom profesoru je ponuđeno da iz stroja izađe. On čak nije kao Maćado govorio "ja imam vremena", jer je znao da nema vremena. Taj čovek je prešao preko sopstvenog leša i izgovorio "ne, ja i sada držim čas". Kako mu se Srbija odužila? Duboko sam ubeđen da bi jedna godišnja nagrada za didaktički, učiteljski, edukativni, profesorski podvig morala da nosi ime tog učitelja. Da ne bude da se u Srbiji pamti ime ljotićevca koji je pokušao da ga izdvoji iz stroja, a da se ne pamti ime onoga koji je u tom stroju odabrao da ostane. Na defetizam nemamo pravo Nekoliko puta ste govorili u intervjuima o igrama moći velikih i njihovom"potkusurivanju" malima kao što smo mi, a i o ovdašnjoj kobnoj, naučenoj bespomoćnosti i čekanju da nas neko zaštiti. Ali kako se, po vama, treba odnositi prema takvoj geopolitičkoj situaciji, kako se ponašati? Gde su ravnoteža i prostor za delovanje između spoznaje sopstvene (ne)moći u svetskim okvirima, a opet, neprepuštanja defetizmu ili slepom "sleđenju" neke jake države, o kojoj god da je reč? Neposredni događaji na Kosovu i Metohiji bude gnev, strepnju i osećaj poniženja, pa se čovek pita ima li smisla i da li je uopšte pristojno o tome raspredati, a ne deliti nespokoj onih naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji čija "suza nema roditelja". Ipak, pitanje je postavljeno, i da pokušam da skiciram odgovor. Geografski Srbija ne može da pobegne, niti je mogu oterati iz Evrope. Drugo je pitanje šta je danas Evropa ili, još neprijatnije, šta će Evropa biti u budućnosti? Bojim se da ponovo ne postajemo ili da od nas ne prave "slučaj" na kome se po ko zna koji put isprobavaju presedani u međunarodnim odnosima, da naš region postaje pomoćni teren za sučeljavanja i sukobe "velikih protivnika" pre izlaska na veliki teren. Iskustveno smo proverili da se radi o surovim i bezosećajnim silama koje nemaju potrebe za nijansama. Međutim, na defetizam nemamo pravo! Kao iz neke propedevtike preživljavanja u nenaklonjenom svetu i nenaklonjenim vremenima, na um mi padaju reči pokojnog Zorana Đinđića sa predavanja studentima banjalučkog Univerziteta 2003. godine: "Još je Čarls Darvin kao veliko saznanje formulisao: ‘U surovoj borbi za opstanak ne uspevaju ni najveći ni najjači ni najpametniji, nego oni koji se najbrže prilagođavaju promenama u svom okruženju.’ To je formula uspeha... Znači, suština je u tome da svaka zajednica realistično shvati svoje mesto u jednom mnogo većem sistemu koncentričnih krugova: tu je najpre njegov region, zatim šira zajednica, kontinent, pa potom celo čovečanstvo. Važno je pokušati da se otkrije koje su ravnomernosti i zakonomernosti u ponašanju tog okruženja i iskoristiti ih za svoj interes. Treba naći svoje mesto. Onaj ko se tome slepo suprotstavlja, na kraju strada kao Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama." U ovim rečima vidim pretpostavku vitalnosti i borbe, a ne predaje! https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1653174

Iako je razgovor sa Sinišom Kovačevićem trebalo da krene od njegove knjige "Godine vrana", jedan događaj ga je skrenuo na drugi kolosek. U Vrbasu su uhapšeni neki članovi NS, čiji je Kovačević potpredsednik. - Postoji čovek koji je vlasnik jednog od boljih kafića u Vrbasu i koji je pristupio Narodnoj stranci i postao njen poverenik. Onda su došli da mu ruše kafanu. Eto tako odjednom. Čiča Tomina koliba na Savskom nasipu i svi oni ostali dvorci duž nasipa čije se septičke jame izlivaju u vodu koju pijemo se ne ruše, kuća na krovu Srbije se ne ruši, ali ruši se kafić koji hlebom hrani nekoliko porodica i koji je, koliko ja imam informacije, legalan. Grupa ljudi je došla da pruži podršku i pohapšeni su. Svi su pušteni osim Bore Novakovića, pokrajinskog poslanika i predsednika vojvođanskog odbor Narodne stranke, koji je zadržan duže od ostalih. Ovo govori o nepromišljenosti i brzopletosti režima, o njihovom strahu i nedovoljnoj količini političke inteligencije. Zašto hapsiti čoveka koji pripada opozicionoj stranki, zašto hapsiti bilo koga? Ako počnete da hapsite političke protivnike, onda se stvar neće završiti na Bori Novakoviću, hapsiće se i ostali. Međutim, pendrek nije sačuvao nijednu vlast, produžio ju je za koju godinu, ali je retorzija bila veća i plaćena je veća cena. Da li to progon političkih protivnika označava početak terminalne faze ovog režima? - Ne znam da li je terminalna faza, bolest se može odugovlačiti, to zavisi od farmakologije i veštine lekara. Oni imaju dobre spin doktore, ali ako obratite pažnju, vidite da stvari ne funkcionišu. Nakon šest godina “briljantnog” pregovaranja oko Kosova, upravo je saopšteno urbi et orbi da se nismo pomakli dalje od početka i da Srbija na Kosovu nema ni kvadratni metar. Onda se postavlja pitanje: O čemu ste vi to šest godina pregovarali? O pravu za korišćenje recepata za tulumbe i baklave? Postavlja se i pitanje koje zadire u opseg mentalnog zdravlja. Zašto, za ime boga, kitite grad za Novu godinu, a još je kalendarski leto? To je već kaligulijanum. Zašto se ruše spomenici koji su zaštićeni zakonom, zašto je devastiran Kalemegdan, Skadarlija? Prosto, ništa nije dobro. I na sve to vi još hapsite političke protivnike. To šalje poruku da je režim vrlo uzdrman i da je došlo do one pozicije da je gazda došao po račun. Kada se prelazilo iz jedne političke mantre u drugu, kada se iz pozicije mesara prelazilo u vegetarijance, tražilo se šest-sedam godina da se stvari dovedu u red i taj rok uskoro ističe. Strpljenje gazda nije beskrajno i neograničeno. Vučić kaže da su izmišljotine da on ima neki rok u kome mora da reši pitanje Kosova? - Problem sa našim predsednikom je u tome što o njegovom činjenju ili nečinjenju nemamo nikakve informacije. On ih ni sa kim ne deli, čak ni sa Skupštinom. A previše je to muke za jednu glavu. Baviti se istovremeno i stadionima i fudbalskim savezom i Zvezdom i Kosovom, balansirati između Rusije i Kine i Amerike i da ne licitiramo dalje - previše je. Ništa ne bi falilo da tu muku saopšti narodu. Da skupi neki trust mozgova koji ne moraju biti genijalci iz njegove stranke, neki ljudi koji ne nose s ponosom člansku kartu najveće stranke u istoriji Srbije. Ali vidimo da je ludilo zarazno. Od svih tih ljudi kojima se režim kitio u predizbornoj kampanji za beogradske izbore, među kojima je bilo i respektabilnih imena, naučnika i intelektualaca, niko nije digao glas protiv ovog ludila da se lampioni kače usred leta. O čemu to govori? - Govori o tome da niko od nas nije bez cene. E sad, šta je kome cena - ne znam. Nekom je cena strah, nekom film, nekom posao za porodičnog prijatelja... Evo primer aktuelnog gradonačelnika. Protiv njegove stručne biografije ne može niko da kaže ništa, ugledan dečji hirurg i profesor Medicinskog fakulteta, ali vidite da se u tom prostoru u koji je gurnut, voljno ili nevoljno, prosto ne snalazi. U svom romanu prvencu opisali ste užase Prvog svetskog rata kroz prizmu onog što se događalo u Beogradu tih godina. Ako ste to vreme nazvali "Godine vrana" (izdanje "Vukotić media"), koji naslov sledi ovom? Godine lešinara? - Već ste delimično odgovorili. Ne znam, morao bih da mislim. Problem s naslovom nije lako rešiv. Nekad se naslov kao blagoslov pojavi i pre nego što počnete da pišete, a nekad se strahovito mučite i kad završite delo. Ovo je vreme loših. Ovo je vreme nedobronamernih, vreme onih bez zakletve. Ovo je vreme onih kojima zakletva nije ni ruka na dečjem temenu ni na religijskoj knjizi. Najpre bih ga definisao kao vreme bez stida. Kad nestane stid, nestaje sve, bio on individualni ili kolektivni. Propast počinje kad nestane rumeni u obrazima i znoja na dlanovima i kad je sve dopušteno i kad se sve sme. I kada, bez ikakvog respekta prema činjenici da je neko naporno i teško učio, studirao i noćima bdio da bi došao do akademske diplome ili titule doktora, odete i kupite diplomu za jedno popodne. I na novinarsko pitanje koji ste fakultet završili, kažete: imam diplomu, ali ne znam. Dakle, kad nedostaje stid, tu je kraj. Vaš roman sa tematikom Velikog rata zgodan je povod da se zapitamo gde smo to sada posle tog jednog veka? - U goroj poziciji nego tada. Tada smo imali oreol pobednika i jednog od najomiljenijih malih naroda u svetu, tada se iznad Bele kuće vijorila srpska zastava, u Francuskoj smo do te mere bili omiljeni da smo ušli u poslovice. Imali smo tu muku da smo iz tog rata izašli prečetvoreni, sa jako mnogo mrtvih muških glava. Toliko mrtvih da se razmišljalo da se jednoj generaciji odobri dvoženstvo, čak se i u parlamentu o tome razgovaralo. Ali u političkom, mentalnom, energetskom smislu bilo nam je bolje. Kad su se ožalili mrtvi i kad se otplakalo ono što se imalo otplakati, bilo je razloga za optimizam. Pravila se jedna velika, nova, moderna i demokratska država, parlamentarna monarhija. Bilo je razloga da se veruje u boljitak. To što su se te nade izjalovile i rasprsle kao mehur od sapunice je nešto drugo. Ovo je vreme letargije, kolektivne depresije. Uz Kosovo odavno ide prefiks - problem. Trenutno se priča o nekom razgraničenju, kako vama to zvuči? - Ipak je jezik moj zanat. Nemojte hromom reći ćopo i nemojte slabovidom reći ćoro, to je domaće vaspitanje. Ali nemojte predaju teritorije zvati razgraničenjem. Tako vređate inteligenciju ljudi koji prepoznaju i prave namere i prave političke mogućnosti i političke intencije. Razgraničenje - to je predaja, prodaja ili razmena teritorija. Kako god, Ustav Srbije kao važeći pravni akt to striktno zabranjuje. Poenta je, bar se meni tako čini, što se na svaki način želi ući u istorijsku čitanku. Što je želja veća, mogućnost da u toj čitanci dobijete pravo mesto je sve manja. Zašto? Ako je istorijski teret preveliki, vi ga na svaki način izbegavate, a on vas fatumski stiže i pada vam na pleća kao oktobarska kiša, onda postoji šansa da budete u istorijskoj čitanci. Ako vi jurite za tri stranice te čitanke, teško ćete ih dobiti osim ako je ne budu pisali vaši prknoljubi, a te istorijske čitanke imaju rok trajanja koliko i pačije jaje ili otvorena sardina. Moj lični stav što se tiče Kosova je da je ono sveto mesto i identitetski prostor srpskog naroda i da ne ponavljam stvari koje sam mnogo puta izgovorio. Naravno, Kosovo pripada i Albancima, ali kao zavičaj. Samo treba sa jednom vrstom istorijskog strpljenja, koje sada ne pokazuju ni Srbi ni Albanci, sačekati neke pametnije generacije da dozru i dođu na životnu i političku scenu i naprave tu vrstu dogovora. Albanci da se oslobode trijumfalizma, Srbi da shvate svoju političku poziciju. Ima li potrebe komentarisati posetu predsednika Vučića Kosovu? - Ta poseta nema neki dublji smisao osim marketinškog. Ako je to istorijski govor, onda ja u tu istoriju ne verujem niti se takva istorija uči u dobrim školama. Ne vidim nijednu političku, vrednosnu niti poetičku činjenicu u tom govoru koja bi zavredela istorijski prefiks. Vi ste u Narodnoj stranci, ona je član novoformiranog opozicionog Saveza za Srbiju. Vaše mišljenje o misiji i kapacitetu tog saveza. - Ova vlast jedna je od najgorih u našoj novijoj istoriji i vreme je, kao u onoj halabuci za vreme brodoloma, da svi u čamcu za spasavanje složno veslaju u jednom smeru dok se ne dođe do nekog kopna. Treba insistirati na viškovima sličnosti, a ne na viškovima razlika. Tamo gde postoji ideja da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, tamo gde postoji ideja da treba izvršiti lustraciju i baviti se poreklom imovine i da treba formirati nezavisno pravosuđe i gde se misli da ova vlast nije dobra i da je potrebno doći do poštenih i fer izbora - treba biti. Da li je neko iz tih stranaka koje čine savez republikanskog ili monarhističkog uverenja i da li je proevropski ili antievropski orijentisan, sada je efemerna stvar. Vapijuće su potrebni prvi zaista slobodni izbori. Država nam je svaki dan površinski i po broju stanovnika sve manja, a mi se budimo umorni, tužni i depresivni. Ova zemlja, kao i njena prestonica, treba da glasno urla: "Upomoć!", "Pomagajte!", "Nestaje nas!". Evropsku uniju ste nazvali komfornom grobnicom za male narode. Možete li objasniti tu metaforu? - Evropska unija je velikogermanski projekat. Nemačka je jednom fantastičnom, razuđenom pameću shvatila da se do realizacije one osnovna ideje, koja se dva puta pokušala ostvariti debelim bertama, tenkovima i meseršmitima, može doći drugim sredstvima. I hvala bogu da je tako. Slagali se vi ili ne, ali gazdarica Evropske unije je Nemačka, i to je tako. I nemojte da vas neko uverava da je glas jednog Lihtenštajna ravan nemačkom ili glas jedne Malte ili Slovenije ravan glasu Francuske. Suština je da su u jednoj takvoj megalodržavi ugroženi i identitet i suverenitet malih država. Ako ste narod koji ume da sluša i na sve pristaje, onda je vama tamo odlično. Ukoliko imate ideju ili potrebu da o vlastitoj sudbini odlučujete sami, makar i na sopstvenu štetu, onda ste u problemu. Zašto je EU komforna grobnica za male narode? Logično je da neko ko ima godišnji bruto proizvod veći nego svi ostali članovi zajedno odlučuje o svemu. Neće se Letonija ili Litvanija pitati ni o jednoj važnoj stvari. Izvor

Uprkos najavama nadležnih da će stanari hotela koji je pripao kompaniji "Beograd na vodi" biti adekvatno zbrinuti. Na vrata hotela Bristol i zvanično je stavljen katanac, međutim, vojne izbeglice i penzioneri koji gotovo tri decenije žive u njegovom nekomercijalnom delu i dalje nisu dobili nikakvo rešenje o raseljenju, kako su im nadležni mesecima obećavali. Ministarstvo odbrane i zamenik gradonačelnika Goran Vesić utrkivali su se u izjavama kako će vojni penzioneri biti zbrinuti, ali su uprkos obećanjima ostali nemi na pitanje šta će biti sa bristolskim stanarima. Dragan Stojanović, penzionisani zastavnik prve klase koji u Bristolu živi 27 godina, kaže za naš list da im se niko od nadležnih nije obratio i da ne zna šta će biti sa porodicama koje tu žive. – Zaposleni su otišli, mi smo i dalje tu. Ne znam šta će biti sa nama, ali odavde ne idemo jer nemamo gde – ističe Stojanović. Stanari su Vladi Srbije i ministru odbrane slali zahteve za hitan prijem, ali odgovore nisu dobili. Hotel Bristol je, inače, sada u vlasništvu kompanije „Beograd na vodi“, odnosno arapskih investitora. – Zarad potreba podobnog investitora, ekipa na vlasti poklanja zajedničku imovinu, ne obazirući se na potrebe ljudi koji tu žive i koji preko 25 godina nemaju rešenje svog stambenog pitanja – kaže za Danas Vjekoslav Vuković iz Inicijative Ne davimo Beograd. On dodaje da je sličan model prisutan i u drugim delovima grada, „gde institucije u sprezi sa moćnim ljudima koji su bacili oko na određene lokacije, izbacuju ljude na ulici, jer ništa ne sme da stoji na putu bogaćenja privilegovanih pojedinaca“. Nikola Jovanović, potpredsednik Narodne stranke, kaže za Danas da u vezi sa hotelom Bristol postoje dva problema, koje je napravila aktuelna vlast. – Prvi je da hotel Bristol, koji je u državnom vlasništvu, uopšte nije trebalo davati arapskom investitoru na komercijalno korišćenje, a da čak ni naknadu ne plaća Beogradu i Srbiji. To je neshvatljivo. Drugi su naravno ljudi. Porodicama vojnih lica je trebalo omogućiti da i dalje koriste deo ove zgrade za svoje potrebe. To je najmanje što država duguje onima koji su dali krv za nju – ističe Jovanović. On podseća da je ministar Vulin rekao da će vojnim stanarima naći alternativni smeštaj, „ali čak ni to nije u stanju da uradi“. Nakon što se u julu pojavio spisak sa stanarima koji do 15 avgusta treba da napuste Bristol, Dragan Stojanović, čije ime je bilo prvo na spisku, ocenio je za naš list da je reč o pritisku i udaru, i da iz Bristola neće da idu, sem u stanove koje su platili. – Vojnim licima su odbijali šest i po posto od ličnog dohotka, a te pare nisu išle u zajednički, civilni fond, već u poseban fond u Srpskoj banci. Odavde ne mogu da nas izbace bez odgovarajućih postupka, niko ne može da primeni silu i prisilu, jer država ipak ima pravosudni sistem – rekao je Stojanović. Spisak je u međuvremenu povučen, ali rešenja nema ni na vidiku. Nekomercijalni deo hotela Bristol pretvoren je u kolektivni smeštaj šezdesetih godina kada je dat na korišćenje Vojnoj ustanovi Dedinje, odnosno Ministarstvu odbrane. U njemu trenutno živi 30 vojnih izbeglica sa porodicama, kojima vojska do sada nije obezbedila adekvatan smeštaj. Zbog toga saopštenje Ministarstva odbrane o dodeli stanova vojnim penzionerima pre nekoliko dana pod naslovom „Ministar Vulin: Vojska Srbije brine o svojima“, zvuči i više nego ironično. Ministar odbrane Aleksandar Vulin je, naime, u prisustvu načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala LJubiše Dikovića uručio ključeve od 23 stana aktivnim i penzionisanim pripadnicima Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, i tom prilikom izjavio da Vojska brine o standardu svojih pripadnika i da će uvek voditi računa o svim svojim pripadnicima bez obzira da li su u aktivnom sastavu ili su penzioneri. „Za nas, tu razlike i nema. Svaki pripadnik Vojske Srbije zna da će Vojska Srbije brinuti o njemu, od onog momenta kada postane njen pripadnik, kada uđe u proces školovanja, pa dokle god postoji. Vojska Srbije je tu da brine o svojima“, rekao je ministar Vulin, očigledno zaboravljajući na vojne penzionere hotela Bristol. Bristol je, inače, zvanično zatvoren prekjuče, posle 106 godina postojanja. Zaposleni hotela će biti preraspodeljeni na druge poslove, a vest o zatvaranju objavili su upravo zaposleni, na zvaničnoj fejsbuk stranici hotela. K. Živanović

Vojska Srbije i njeno RV i PVO najverovatnije ostaju bez jednog Erbasovog helikoptera H145M koji će biti prebačen u Helikoptersku jedinicu MUP-a Srbije, nastavlja se planiranje nabavke jurišnih helikoptera Mil Mi-35 a očekuje se da najviše devet MiG-ova 29 bude u vazduhu do kraja ove godine. Ovo je prilikom današnje, kako je okarakterisano, „iznenadno tražene“ pokazne vežbe na poligonu Tehničkog opitnog centra za naoružavnje i vojnu opremu Nikinci najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić: – Pre kraja godine u vazduhu po prvi put posle mnogo godina, mislim da nikada nismo imali MiG-ove 29-ke posebno 4+ generacije koji će da lete u tom broju iznad Srbije, biće ih najmanje 8 ili 9 na kraju oktobra ili početkom novembra. Nabavljamo 9 Erbasovih helikoptera H145M, 6 za vojsku 3 za policiju ili 5 + 4 ostaje da vidimo, 3 Mi17 i 4 Mi35. – Vučić je takođe izjavio da Srbija „razgovara“ sa nekoliko zemalja o nabavci naoružanih bespilotnih letelica sa naglaskom da je to ono „u čemu naša pamet nije dovoljno daleko odmakla“. Vojska jedan helikopter manje, četiri najavljena helikoptera više. Erbasov razvojni H145M na poligonu u Mađarskoj / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Današnjom izjavom predsednik je potvrdio ekskluzivu Tango Sixa koju smo preneli u aprilu ove godine po kojoj MUP dobija četvrti H145M. Sada je gotovo izvesno da će posledica nastavka procesa razmišljanja o nabavci jurišnih Mi-35 biti gubitak jednog Erbasovog helikoptera za RV i PVO. Helikopterska jedinica MUP-a Srbije tako dobija više modernijih letelica, nabavlja još dva transportna helikoptera dok će RV i PVO završiti sa četvrtim tipom helikoptera u naoružanju. Predsednik je u delu izjave o MiG-ovima demantovao ministra odbrane (izjavu koju je Tango Six analizirao) i dao konzervativniju procenu da će najviše 9 letelica (pogrešno ih ponovo karkterišući kao lovce 4+ generacije) biti „u vazduhu“ najkasnije početkom novembra. Na današnjem događaju predsednik je najavio dolazak predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina takođe za novembar mesec pa se može pretpostaviti da na Batajnici tog meseca možemo očekivati sličnu prezentaciju aviona i druge vojne tehnike kao prošle godine. Petar VOJINOVIĆ

Odlican tekst o slobodi, slobodama, a u kontekstu nase stvarnosti/realnosti; mozda da nastavimo razmenu misljenja o slobodi iz ranijih postova; http://teologija.net/klovnovi-bez-sminke-u-medijskom-cirkusu-srbije/ Кловнови без шминке у медијском циркусу Србије Александар Ђаковац