Претражи Живе Речи Утехе

Povodom sutrašnjeg glasanja za direktora osnovne škole u Blacu na svom facebook profilu oglasio se, protiv kandidat, SNS direktorki, Mariji Ćurčić, nastavnik matematike, Branimir Lapčević: Драги Блачани, добри људи, хвала вам на свакој лепој речи, молитви или лепој мисли које сте усмерили мени! Више од половине мог живота посвећено је ОШ „Стојан Новаковић“ Блаце, што као ученику, што као раднику ове школе. Установа која нашу децу треба да научи правим вредностима постала је пример правног насиља, шиканирања и злостављања запослених. До данашњег дана, у овој школској години сам 4 пута био у матичној школи, а приступ ми је био забрањен чак и кад сам хтео да предам документацију за избор директора. Установа једнакости је постала установа селективне правде. Свака порука подршке од родитеља јасно указује и на њихово незадовољство стањем у школи. Родитељи, ви сте најбитнија карика у нашем систему! Ви бирате услове у којима желите да се ваша деца образују, васпитавају и развијају у добре и поштене људе. Колеге, поштовани радници наше школе, немам намеру да убеђујем било кога за кога ће гласати. Урадите оно како мислите да је исправно. „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека. “ Делите, нека Блаце чује! Izvor Nastavnik matematike rekao NE SNS direktorki: ,, Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovjeka" – Otvoreno OTVORENOSR.RS Povodom sutrašnjeg glasanja za direktora osnovne škole u Blacu na svom facebook profilu...

Dušanova majka se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji... Iskrsne mi pred ovim danom jedan razgovor. Kao i svaki roditelj, teme smrti sam morao da se neminovno dotaknem pred ozbiljnim pubertetskim pitanjem izazvanim odlaskom bliske osobe: „Šta osećaju ljudi dok umiru?“. Dugo sam tražio odgovor, „ne znam“, rekao sam, „valjda zavisi od toga kako umiru, gde, od čega, koliko su stari kad se to desi… Mislim da najveći broj ljudi ne zna ili ne želi da prihvati da upravo umire“. Izgovarajući te reči, znao sam da ne zadovoljavam tinejdžersku dilemu pred tako ogromnom temom. Setim ih se danas, kad mogu da to pitanje proširim: a tek kad umire dete, pod batinama, na trotoaru, napadnuto od čopora malo starijih dečaka, šta oseća to dete… Čist strah? Tugu? Samo bol? Jel ima uopšte te mašte koja to može sebi da predstavi ikako? Udarac boli. Puno udaraca donosi mnogo patnje. A smrt od batina je strašna, ponižavajuća, najgora moguća. Skoro da ne postoji mučniji način umiranja od izdisaja na pločniku, pod šutiranjem i batinama. I još kad si dete, od tek 13 godina, nevino, nedužno. Još uvek mogu da se dobro setim oktobra 1997. godine. Šta sam radio u to vreme, gde sam išao, s kim… Bila je to neka tek malo bolja godina u toj previše lošoj deceniji, rat u Bosni se završio, huškačka histerija kroz medije se kao bila slegla, na beogradskim ulicama više nije bilo svakakvih uniformi i oružja, delovalo je da je jedna ogromna teskoba ostala negde iza nas… Kako smo naivni bili samo. Radeći u kancelariji na Vračaru, često sam pešačio Njegoševom i dobro se sećam radnje na ćošku sa Beogradskom. Zapamtio sam je, između ostalog, što je radila i noću jer se često dešavalo da na poslu ostanem dugo i onda bih tu svratio za poneku sitnicu u vreme kad sve drugo usput nije bilo otvoreno, ali, i zbog ekipe koja je tu često gluvarila. Skins klinaca koji su često uveče stajali ispred, pili pivo i posmatrali prolaznike. Nisam ih nikad percipirao kao neku opasnost niti čak neprijatnost, nisam razumeo da nose neku opasnost u sebi, čak ni na nivou ulične čarke. Odrastajući u Beogradu osamdesetih i ranih devedesetih imao sam prilike da se više puta obrem u lošim situacijama i znao sam relativno pouzdano kako mogu da izgledaju oni sa kojima su šanse za problem prilično velike, i bio sam siguran da namrštene klince obrijane do glave ni u jednoj opciji ne vidim kao pretnju. Doduše, eto mene u to vreme sa 30-ak godina, 92 kilograma i već nekoliko godina u sali kik boks kluba gde se teško i ne baš pomirljivo vežbalo. Dušan Jovanović je imao 13 godina, bio je dete, mali detlić iz dvorišta u Beogradskoj. On nije bio velik, krupan, jak. Za njega je grupa ispred prodavnice značila opasnost. Smrtnu opasnost. U vreme dok sam ja sedeo i radio par ulica dalje, u sumrak tog 18. oktobra 1997, njega su sačekali i ubili, od batina, udarajući ga i gazeći tako malog. Dete. Tako, što je Rom. I onda su to malo telo iz koga je život već izašao kad mu je udarcem čizmom slomljen vratić, još tukli metalnim olukom odvaljenim sa susedne kuće, iz obesti, iz demonske strasti, iz nekog poriva koji normalni ljudi ne mogu da sebi predoče kao što ne mogu da predoče ni to šta misli i oseća onaj koji upravo umire, taj jedan dečačić, mali detlić iz obližnjeg dvorišta u Beogradskoj, umlaćen, prebijen, slomljen, zgažen. Jer je bio Rom. Te ogavne jesenje večeri pre dugih i davnih 22 godine. U 22 godine stane mnogo toga, prođu epohe, iščeznu imperije, stvore se nove, čitav svet se globalno promeni, u toliki period stane čitavo jedno poglavlje istorije. Pre 22 godine, nije bilo interneta, mreža, virtuelnog, govana raznih, nije bilo ko zna čega još sa čim se danas život čini nemogućim. Ali je bilo nasilja. Mnogo nasilja. Nasilje koje smo viđali godinama pre toga sa televizora bilo je ubilačko nasilje iz Vukovara, Gospića, Prijedora, Sarajeva, Mostara, iz tih nekih gradova gde su ljudi uzeli oružje i počeli besomučno da ubijaju one do sebe zato što su bili – „drugačiji“. "Drugačijost" je postala najopasnija osobina koju je neko u to zlo vreme na Balkanu mogao da ima. Biti drugačiji značilo je da ćeš opako nastradati prijatelju, samo kad bude tvoj red da naiđu oni od tebe drugačiji, da ih bude više, da budu uvereni u ispravnost svoje drugačijosti u odnosu na tvoju i da imaju konsenzus u toj formaciji da sa tobom i tvojom drugačijošću nešto treba da urade. Zlo i ubilačko, naravno. Bio ti civil iz Vukovara, vojnik JNA u Lori, žena iz sela u Bosni, ko god. Ili, tek i samo, mali Rom iz centra Beograda. Mnogo je smrti prošlo beogradskim ulicama i pre, i posebno posle, 18. oktobra 1997. godine, i od tad smo se nagledali svega. Smrt Dušana Jovanovića je imala svoj odjek tada kad se desila, mediji su izveštavali o tome, ubice su pronađene i procesuirane, i do sada su već odavno izašle iz zatvora. Zakon i sud su rekli da ih je bilo dvojica, iako je bilo puno tvrdnji da je čopor ubica brojao znatno više ruku i nogu koje su tukle, ko će ga znati, zemaljska pravda je zadovoljena, i to je to. Ništa dalje, ništa više. Ponekad se na godišnjicu pojavi neki tekst o samom događaju, kako je dete Dušan Jovanović izašao iz bezbednosti sobe i dvorišta u kome je živeo, da kupi „koka kolu“ u toj prodavnici na ćošku, mrestilištu velikih belih ajkula koje su stajale i čekale da rastrgnu plen, dete koje će vođeno željom da popije sok, nevino, sa očima izvan svake strave, zagaziti u smrtonosne vode. Neposredno nakon zločina javnost je proključala ogorčenjem i besom, delovalo je da je surovo ubistvo deteta kap koja je prepunila čašu mnogih ljudi prethodno primoranih da punih sedam godina gledaju orgiju mržnje, pozivanja na nasilje i, na kraju, i samo nasilje, koje se do juče dešavalo tamo negde, preko Drine i Save, i koje je, odjednom, prikazalo svoje strašno lice na ćošku Njegoševe i Beogradske ulice, na Vračaru, tu, tik uz nas. O tome šta se posle dešavalo, o toj daljoj stravi koja se nije okončala ubistvom, povremeno su pisale novine, gotovo kao svojevrstan kuriozitet: majka deteta se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji. Jedan od ubica je dao neki intervju, izrazio kajanje, ne znam, nikada nisam imao snage da to čitam, niti me je zanimalo šta je imao da kaže. Danas je to čovek od nekih četrdesetak godina, negde živi, možda ima decu, šta god, i to je to. Nikad nisam mogao da se stavim u ulogu sudije u ovom slučaju, i da pokušam da stvari „sagledam“ i „sklopim sliku“. Od sekunde kad je javljeno šta se desilo, da je tik do naše kancelarije ubijeno dete od batina na trotoaru, nisam do danas mogao da savladam tu činjenicu, tu stravu čopora koji batina i gazi dečkića do smrti jer je taman, jer je Rom, jer je, ne znam šta, drugačiji. Ono demonsko u tom zločinu me je paralisalo tada kao i što me danas parališe, posle toliko godina i dodatnog nasilja kome svedočimo gotovo svaki dan kroz monstruoznu nekrofiliju tabloida svaki put kad se nešto zlo desi. Zbog tog demonskog me nikada nije zanimalo šta je ubica imao da kaže, ni tad ni posle. Svoj sud sam odmah doneo i od mučnine te spoznaje mi dugo nije bilo dobro, kao što mi nije ni sad, dok prebiram po sećanjima na taj nepojamni užas. Ono o čemu je tek mali broj novinara pisao, kako je Tema posustajala pred novim dnevnim vestima, je to da su mesto zločina na kome su ljudi dolazili i palili sveće više puta bilo oskrnavljeno, da su po njemu pljuvali i crtali skaradnosti, dolazili noću i šutirali sveće i cveće. Onda su otkrivani novi detalji koji su sklapali piramidu nasilja na čijem vrhu je stajala smrt deteta, a u onom ogromnom nevidljivom delu, ispod površine fokusa javnosti, stajali ti neki nezanimljivi podaci, da je otac ubijenog deteta nekoliko dana ranije na istom mestu dobio batine od iste grupe, da su mu tu šamarali i majku, da je u noći kad je Dušan ubijen nedaleko odatle na Tašmajdanu bilo još jedno prebijanje „drugačijosti“, pa da je u toku tih meseci neposredno pred ubistvo i posle njega, po beogradskim ulicama od batina bilo povređeno još mnogo ljudi, iz istog razloga. Jer su imali tamniju boju kože. Sva ta svedočanstva i detaljne opise svedoka prikupljao je Evropski centar za prava Roma, ERRC (European Roma rights center) koji je nepunih godinu dana kasnije objavio izveštaj o nasilju koje je vladalo na beogradskim ulicama u nedeljama kada je ubijen Dušan Jovanović, i od čijeg čitanja i danas ne bude dobro, iako neki odbrambeni mehanizam u ljudskoj psihi, taj osigurač koji želi da zaštiti od onoga što se teško podnosi, neprestano pred tim redovima govori "ma to je bilo pre dvadeset i nešto godina, davno, toga više nema…“ I možda zaista i nema, na taj način, tako eksplicitno i surovo. U međuvremenu smo se naučili mnogim stvarima, ratovi su konačno prestali, pozivi na mržnju i linč se strogo kažnjavaju iako tu i tamo iskoči poneki, lizne kao plamen odnekud, pa pred kažnjivošću odmah umine, kao siguran znak da i dalje ima loših misli i osećanja ali da je zakon možda uspeo da ih zauzda, koliko je to moguće. Strave i ubistva su postala lična, u porodici, među rođacima i komšijama, ili na parkinzima, eksplozivom, zbog mutnih poslova, čopori mladih ubica više ne idu i ne gaze drugačiju decu do smrti, ili bar tako mediji kažu, ne znam da li ERRC ili neka srodna monitoring organizacija ima neki svoj izveštaj sa drugačijim podacima, duboko se nadam da takvo nešto ne može da se danas i ovde sklopi. Na ćošku Beogradske i Njegoševe ulice već dugo nema one prodavnice, tu je odavno neka druga delatnost. Maloletne skinse takođe ne viđam po gradu već godinama, izgleda da je ta moda prošla ili se ugasila, ko zna. Nema ni malog Dušana. Tako, ne postoji više. Danas bi to bio čovek od 35 godina, imao bi svoju decu, neki posao, nečim bi se zanimao. Njegov sin bi iz tog dvorišta izlazio da kupi „koka kolu“ u supermarket na vrhu ulice, malo gore uzbrdo, i vraćao bi se uvek kući. Ispred tog supermarketa ne gluvari i ne pije pivo niko, kupci ulaze i izlaze, niko ih ne presreće i ne ubija batinama. I to je to. Jesen, oktobar…

Ono što je istina jeste da se bombardovanje u vojnom planu NATO zvalo „operacija Saveznička snaga“, dok je učešće američke avijacije nosilo sopstveni naziv „operacija Plemeniti nakovanj“. Nije postojalo ništa pod nazivom "Milosrdni anđeo". foto: FLICKR/US Dep. of defense U svom prvom i, nadam se, jedinom ratu u životu učestvovao sam kao nevoljni posmatrač, potencijalna žrtva, uplašeni marginalac i, na kraju, kao sticajem okolnosti preživeli građanin Srbije. Rat sam posmatrao, bar u onim danima i noćima kada u njemu nisam participirao kao tačka u blizini nekoliko razornih eksplozija, najviše iz bašti dva kafea u beogradskoj Njegoševoj ulici, kod Cvetnog trga, sa terase sopstvene zgrade i jednog dvorišta na Topčiderskom brdu odakle se pružao odličan pogled ne samo na deklarisane mete u centru grada – televiziju, generalštabove i policije – već i na prostrano nebo na kome sam očekivao da vidim bar nešto, neko obaranje aviona, na primer. Govorim o bombardovanju tadašnje države SR Jugoslavije koje je počelo 24. marta 1999. godine i trajalo je do 11. juna iste godine. Gađao nas je čitav NATO, bombama i raketama ispaljivanim iz aviona, brodova i podmornica. Danas smo taj rat uglavnom svi već potisnuli iz uspomena, zauzeti sadašnjicom, ili usled nekakvog složenog psihološkog mehanizma brisanja trauma iz svesti, kako god, sećamo ga se samo na ovaj dan, ili kad neko krene da objašnjava kako je to isključivi uzrok kancera u Srbiji. Možda je tako i bolje. Ipak, to šta nam je odneo, zašto je izbio, i kakve je zaista posledice ostavio, izgleda da nam više nije previše ni važno. Taj rat, surovo bombardovanje, u stvari, sveo se sa proteklim vremenom na maksimalno pojednostavljivanje o Njima i Nama, i umesto da ga kolektivno razjasnimo i uvedemo u obrazovanje kao jednu od najvećih tragedija koje smo preživeli kao društvo i zajednica, dopustili smo da u kasnijem, tabloidnom, medijskom i čak javnom „metanarativu“ ostane upamćen samo kao izazivač raka „u narodu“, kako neki sve upornije tvrde, i da od svega postane „tek“ manipulativni alat u aktuelnom propagandnom geopolitičkom prepucavanju na Balkanu. Ne mogu da se oduprem utisku da je, bar sa naše strane, ostao nerazjašnjene i neshvatljive prirode i efekata, zahvaljujući najpre gadnim manipulacijama aktera koji su tada ovde bili na vlasti, a protiv kojih je NATO sve vreme tvrdio da ga vodi. Kao što je sa jedne strane bila upregnuta ogromna ratna mašina da se Srbija bombardovanjem prinudi da se povuče sa Kosova i zaustave se surovi oružani obračuni, tako je i sa druge, naše, bilo pokrenuto mnogo toga da bi se serijom glasina, obmana, laži i sumanutih priča, prikrila strašna činjenica da je negde u procesu napravljena ogromna greška usled koje smo se našli pod bombama, da u tom ratu ne prolazimo najbolje, da ginemo i da gubimo Kosovo. Da nam se „objasni“ kako smo, ustvari, u toj apokalipsi mi pobedili iako nam ne deluje tako. Te manipulacije su se u tolikoj meri zapatile, do danas, da se može reći da su njihovi kreatori zaista na neki način pobedili. Doduše, ne NATO i agresorsku stranu, već sopstveni narod. Današnjoj generaciji koju bih nazvao srpskim „tomahavk milenijalsima“ (rođeni 1999. godine, u toku rata ili odmah posle njega, po imenu „tomahavk“ koje je bilo opšti kolokvijalni naziv za sve projektile koji su nam padali po glavama, a izveden iz naziva jednog tipa krstareće rakete) mnoge od tih stvari ne bi bile jasne, posebno izvučene van konteksta posle 19 godina. Njima to sve danas premalo ili gotovo uopšte ne znači, o Kosovu imaju neki stav ili ga zauzeti planiranjem karijera, u zemlji ili inostranstvu, nemaju, i možda jedino „znaju“ da je NATO kriv što, eto, masovno umiremo od raka. Hronološki, nema boljeg pokazatelja koliko je već vremena prošlo od ta tri strašna prolećna meseca kada nam se na glavu sručila čelična oluja, ali i toga da već postoji jedan deo populacije koji nema nikakve direktne poveznice sa tim ratom. Poslednjim u nizu jugoslovenskih ratova koji su počeli u Sloveniji juna 1991. i završili se u Srbiji, isto u junu, 1999. godine. Nama, koji smo Tada bili Tu, u punoj svesti i prisutnosti, preostaje gorak ukus, posle svega. Jedni su nas bombardovali, drugi nas pravili budalama. Između čekića i nakovnja. I o tim momentima bih mogao dosta da kažem, posebno danas. Katarze radi. „Milosrdni anđeo“ Jedan korpus lažnih analitičara, „poznavalaca“ i dežurnih „nacionalnih radnika“ i danas koristi ovaj nepostojeći naziv da istakne posebni cinizam koji dokazuje jedno metafizičko krvološtvo NATO –a, tvrdeći da je bombardovanje Srbije i Crne Gore sa naročitom brutalnošću nazvano „Operacija Milosrdni anđeo“. Eto, kažu nam „eksperti“, nije samo što su hteli da nas zatru nego su i to nazvali tako da nam se dodatno u našem stradanju narugaju i ponize nas, da vidimo kakva je milost od takvih anđela. Ono što je istina jeste da se bombardovanje u vojnom planu NATO zvalo „operacija Saveznička snaga“ (Allied force), dok je učešće američke avijacije nosilo sopstveni naziv „operacija Plemeniti nakovanj“ (Noble anvil) i da nije postojalo ništa pod nazivom „Milosrdni anđeo“ u tom ratu. Izvrgavajući tako istinu, glupošću, neznanjem ili lošom namerom, ta gomila kretena je ona strana koja cinizmom nanosi najveću uvredu uspomeni i pijetetu nad žrtvama. Uranijum U Srbiji je danas opšte mesto verovanje da masovno umiremo od kancera i da je jedini krivac za to uranijum kojim su nas namerno gađali NATO avioni kako bi na taj način izazvali što više smrti, i kad se rat okonča. Te se tvrdnje neprestano ponavljaju, čak i sve više kako se odvija izvesno geopolitičko usijanje na Balkanu između svetskih i regionalnih sila, i domaću javnost je neophodno podsećati na to koliko je NATO, ustvari, zlo, zbog čega bi svaki korak na putu ka pristupanju u taj savez imalo i tu dimenziju bacanja u naručje svom najvećem krvniku. U suštini, oko uranijuma koji je na naše tlo pao iz aviona tog proleća nema mnogo nepoznanica: jedini projektil u kome se nalazi komponenta osiromašenog uranijuma bila su zrna topa „GAU avenger“ kojim su bili naoružani avioni A-10 američke avijacije. Nekoliko ovih aviona je gađalo oklopne mete isključivo na Kosovu i južnoj Srbiji, oko Bujanovca i Vranja jer severnije nisu leteli. Neposredno posle rata, Vojska Jugoslavije je očistila sva mesta gde se znalo da su pala zrna sa uranijumom (van Kosova) i jedan od tih metaka je čak bio izložen 2000. godine u Vojnom muzeju u Beogradu: pored njega je stajao sertifikat Instituta za nuklearne nauke u Vinči da je bezbedan za razgledanje. U drugim projektilima koji su ispaljivani na nas nije bilo nikakvog uranijuma, reč je o bombama i raketama sastavljenim od eksploziva, lima i čelika. Vezu o zagađenju zemljišta i voda koje je nastupilo prilikom bombardovanja industrijskih postrojenja u Pančevu, Bariču, Novom Sadu, npr. i hipotetičkog porasta obolelih, teoretičari „kancerskog NATO uranijumskog buma“ ne pominju previše, možda i zato jer zahteva opsežna istraživanja koja niko nije sproveo, već se čvrsto drže (nepostojećeg) uranijuma kao glavnog ubice. Odbrana na mostovima i trgu Jedna od posebno gadnih igara tadašnje srpske vlasti, a za koju se još onda verovalo i govorilo da je zamislila jedna žena, u samom vrhu piramide, bilo je izvođenje velikog broja ljudi na beogradske mostove i na Trg republike u centru grada. Svakog dana su na tri mosta preko Save i jednog preko Dunava organizovani „susreti“ kolona ljudi, najčešće radnika i zaposlenih u javnim preduzećima, koji su time prkosili agresiji, noseći dizajnirane simbole mete. Takođe, svakog dana je na Trgu republike u Beogradu bio održavan koncert inata na kome smo muzikom pobeđivali 19 ratnih vazduhoplovstava i tri mornarice u Jadranu i Egeju koji su nam upravo odvajali jedan od najznačajnijih delova teritorije. O koliko opasnom i zločinačkom poduhvatu je tu bila reč postalo je najpre jasno one noći 23. aprila 1999. godine kada je bombardovana zgrada RTS u Aberdarevoj ulici u Beogradu. Iako je bila upućena jasna poruka da će zgrada biti gađana, neko je naredio da bude puna zaposlenih. 16 ljudi je poginulo, a još 16 bilo ozbiljno povređeno. Posle rata, kada su objavljeni memoari Vesli Klarka, američkog generala koji je komandovao NATO snagama u agresiji, u knjizi nazvanoj „Waging a modern war“ videlo se da je opcija bombardovanja beogradskih mostova bila jedna od stvari koju su američki vazduhoplovni generali želeli da odmah sprovedu, po uzoru na bombardovanje Iraka 1991. godine kada su u prvoj noći bili porušeni svi mostovi u Bagdadu. Takođe, u knjizi je navedena rečenica generala Hju Šeltona da je želeo da sravni „te proklete koncerte na kojima su svi nosili ucrtane mete“. Umesto da stanovništvo odgovorno skloni na mesta na kojima će imati maksimum šansi da preživi, u skloništa i van potencijalnih meta, neki od domaćih aktera su ga gurali pod bombe, u zlikovačkoj kalkulaciji da će eventualnom masovnom smrću uspeti da zaustave rat, zbog posledičnog šoka svetskog javnog mnjenja. Kako će se kasnije ispostaviti, zahtev da se beogradski mostovi i centar nipošto ne bombarduju pred NATO je odlučno i beskompromisno postavio Žak Širak, predsednik Francuske. Zahvaljujući njegovom čvrstom stavu da se Srbi ne kazne totalno, ljudi na beogradskim mostovima i koncertima su preživeli. Napadi naše avijacije na aerodrome u Albaniji i/ili Tuzli Nije bilo nikakvog napada srpskih aviona na aerodrome u Tuzli i/ili Albaniji. Tačka. Ova priča je jedna od najupornijih laži iz propagandne epruvete koja ima najduži rok trajanja, toliki da je jedina od ratnih „epizoda“ koju i dalje rado ponavljaju opskurni sajtovi i vojni analitičari diskutabilne reputacije. Navodno je našoj vojsci dojadilo da se više samo krije i rešila je da uzme u svoje ruke tok rata: jednog dana/ noći, u zavisnosti od toga koji sajt pouzdano prenosi istoriju, poletelo je desetak „orlova“ / „galebova“, opet u zavisnosti koji sajt…, i doleteli su u brišućem letu nad NATO bazu u Tuzli /Albaniji, i to u zavisnosti koji sajt…., i razvalili i popalili ko zna koliko aviona, helikoptera, NATO soldateske na zemlji. Priča ima koren u filmu „Partizanska eskadrila“ iz 1979. i neke, gde su partizani izveli sličan manevar, doduše samo na filmu. U realnosti, NATO avioni su nad Srbiju doletali iz baza u Italiji, Velikoj Britaniji, SAD ili sa nosača aviona na Jadranskom i Egejskom moru. I dalje pamtim komentar jednog JAT-ovog pilota koji je čuvši ovu skasku još u toku napada, rekao: „Sad očekujem da nas zovu na aerodrom, u jutarnjoj izmaglici nam pred avionima podele po cigaretu, čašu rakije i fotokopiranu sliku nosača aviona, i stave za komande…“ NATO pilot u GSP /B2 u Spačvi Kako bi se pospešila kolektivna paranoja i podstakao opšti gnev, u toku bombardovanja lansirana je priča da se oboreni piloti NATO kriju među beogradskim zgradama i da pokušavaju da pobegnu sa mesta obaranja koristeći linije gradskog prevoza. Tih dana mnogi su pomno piljili u plavokose mlađe ljude, ako bi se kojim slučajem neko takav zatekao unutar autobusa, tramvaja ili trolejbusa, ili u ćutljive neznance koji bi gledali kroz prozor. Priča je bila nastavak opšteg mesta o nebrojenim avionima koje smo obarali svakodnevno, posebno u okolini Beograda. Televizije i novine su uredno svakog dana navodile mesta gde su oboreni i srušili se bombarderi i nije bilo teško zaključiti da će, ukoliko je RTS javio da je kod Bežanije ili kod Avale oboren nekakav F-15, njegova posada morati da sedne u autobus 306 ili 95-icu, npr, dok se tako ne bi evakuisala na sigurno, Tamo Negde. Ne jednom sam doživeo ubeđivanje od ljudi, inače u redovnom životu kredibilnih i obrazovanih, o čudnim ljudima koje su sretali na putu do posla. Posebno se sećam jednog lekara koji mi je u „Likvidu“ u Njegoševoj izbezumljeno pričao kako je upravo video u 16-ici na Zelenom vencu čoveka kome je ispod rukava jakne virila zelena uniforma NATO boje, i da je brzo izašao na sledećoj stanici čim je primetio da je otkriven. Kada je reč o broju oborenih aviona, do sada je nedvosmisleno i bez sumnje ustanovljeno da su nad teritorijom Srbije oborena dva, i jedan nad Crnom Gorom koji se srušio u Jadransko more, što je NATO i priznao istog dana, i da drugih gubitaka, jednostavno, nije bilo. Zabeleženo je da je nekoliko letelica došlo do baza sa velikim oštećenjima, kao i da je jedan avion kasnije otpisan usled stepena oštećenja koje mu je nanela sprska PVO. Domaća mitologija je po forumima i internetu širila masovno priču da je „jedne večeri“ u oblast Spačvanskih šuma u blizini granice Srbije i Hrvatske pao najnoviji američki bombarder „B-2“, usled oštećenja koja su mu naneli naši protivavionci. Guste neprohodne šume su objašnjavale to što nema olupine i što se ne vidi nigde. U suštini, NATO i američka avijacija su nad Srbijom tog zlosretnog proleća primenile novi obrazac elektronskog ratovanja u kome se radari protivničke strane zasipaju odrazima mamaca koji simuliraju prave avione na ekranima, i na koje se ispaljuju prave PVO rakete, suštinski u prazno. Jedan od tih mamaca je „pogođen“ i „srušio se“ u Spačvi. Što se GSP-a tiče, jedini momenat u kome sam poverovao da možda „tu nečeg ipak ima“ bio je kada sam u opremi pilota F-117 koji je oboren u Sremu na početku rata (evakuisan odmah u toku noći), u depou Muzeja avijacije na Surčinu 2001. godine video i mapu na kojoj su izuzetno precizno bile upisane – sve linije beogradskog gradskog prevoza. Lokatori I danas mi je pred očima slika nepoznatog čoveka koji sa baterijskom lampom tumara kroz unutrašnje dvorište jedne stambene zgrade na Dorćolu i traži lokator za koji je sigurno znao da je tu negde. Lokatori su bili jedna od top izmišljotina Miloševićeve propagande sa pogubnim efektima za psihotičare, paranoike i osobe nestabilnog psihičkog zdravlja. Bili su beli, žuti, kamuflažni ili plavi, kako kad, bacali su ih iz padobrana i služili su da ukažu na metu na zemlji. U prevodu, kome padne lokator u dvorište viđen je da bude pogođen u veoma skoro vreme. Ljudi su zato besomučno tragali za lokatorima ne bi li ih otkrili pre nego što navedu bombu i bacili ih negde što dalje, možda tek u obližnje komšijsko dvorište. Priču o lokatorima mediji su neprestano ponavljali ali što se više govorilo o njima frustracija je sve više rasla: niko nikada nije našao nijedan što nije ukazivalo da ih nema već da ne uspevamo da otkrijemo tu jasnu i groznu najavu da nam stiže projektil. Do dana današnjeg niko nije video nijedan, kao da su imali neki automatski mehanizam za samouništenje. U Aleksincu, Surdulici, Grdelici, Nišu, Murinu, Batajnici, Pančevu, Novom Sadu i svim drugim mestima koje su razorili avionski projektili takođe nije bilo lokatora niti su ih izbezumljeni od žrtava i štete tamošnji stanovnici ikada i tražili. Kopnena invazija Priča o kopnenoj invaziji je bila jedan od nosećih stubova lažne priče Slobodana Miloševića o tome da smo pobedili NATO i da to što od 11. juna 1999. jedna čitava pokrajina više nije deo Srbije ne znači previše pred „činjenicom“ da smo upornom i junačkom odbranom uspeli da zaustavimo i slomimo kopnenu NATO invaziju, usled čega su morali da nas zamole da napustimo Kosovo. Broj tenkova i oklopnih vozila koje je tadašnja Vojska Jugoslavije izvezla sa teritorije Kosova bio je, u toj vizuri, dokaz da smo zaista pobedili i da našoj pameti i spretnosti NATO alijansa nije mogla ništa. Takvom pričom je prikrivana suština da NATO nije vodio nikakav rat za osvajanje Kosova niti se za to pripremao već je na delu bio prethodno brižljivo pripremljen koncept razaranja volje političkog sistema u zemlji, ali i dela javnog mnjenja, da se dalje bori, koji je uključivao uništenje dela infrastrukture, struje, mostova, kako bi se Milošević pred opcijom kompletnog rušenja svih sistema u državi primorao na predaju. Što je on i učinio posle 78 dana. U tom konceptu Vojska Jugoslavije nije bila veća meta van onog što je moralo da se uništi kako bi napadačka avijacija mogla da izvrši zadatak: PVO sistema, radara i borbenih aviona, usled čega je mogla da se posle primirja pojavi na svetlosti dana sa toliko tenkova i oklopnih transportera. Ipak, to nije sprečilo neke od generala da ubeđuju javnost, Vrhovnog Komandanta (Miloševića) i sebe same, na kraju, da su sprečili osvajanje Kosova, i čak čitave Srbije, od strane NATO. To je ono što takođe ne mogu i ne želim da zaboravim, osim one proste činjenice da sam zajedno sa još sedam miliona ljudi Srbije i Crne Gore 78 dana mogao da olako stradam ukoliko bih se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Taj stepen besmislenog ludila kome sam bio izložen paralelno sa bombama, propagandni haos ubeđivanja u nešto drugo od onog što su oči svakodnevno jasno uviđale, mahnite glasine koje su kolale izazvane strahovima i nadom, kolektivna iracionalna izbezumljenost i podmukli potezi kako bi se agonija što više produžila i što manje razumeo njen uzrok. I za šta još uvek ima zainteresovanih duša. Tekst posvećujem žrtvama čije stradanje mi se urezalo u svest kroz TV prizore i novinske tekstove u to vreme, i koje će me progoniti dok postojim: trudnici u Nišu raznetoj kasetnom bombom na trotoaru u maloj ulici, devojčici iz Varvarina, uspešnoj učenici, na pogođenom mostu u sunčanom danu, biciklisti na Petrovaradinskom mostu u Novom Sadu koji uveče polazi kući da nikad ne stigne, devojčici iz Batajnice koju je u kupatilu ubio geler, stradalim u vozu u Grdeličkoj klisuri, ugljenisano izobličenim do neprepoznavanja, izginulim vatrogascima u Nemanjinoj u Beogradu koji su radili ono što se moralo, bez straha, čoveku koji visi naglavce u ruševini televizije, još uvek živ, seljacima na traktorima koje su bombarderi greškom zamenili za oklopnu kolonu, deci na mostu u malom gradiću Murino za koje niko nikada ne bi mogao da pretpostavi da je imalo bilo kakvu važnost da bi bilo upisano kao cilj, kao i svakoj od više hiljada žrtava te tragedije, ponaosob.

Gubitnici u ogorčenom građanskom ratu, izbegli su poslednjim brodovima od terora komunista u kome je ubijeno više miliona ljudi, posle potpunog vojnog poraza u dugim i krvavim bitkama. Bio je lep jesenji dan septembra 1941. godine kada je na jednom seoskom puteljku u brdima iznad Valjeva u zapadnoj Srbiji, pred grupu vojnika istupio čovek sa šubarom i puškom u ruci. Pomno je posmatrao njihove šlemove bivše jugoslovenske vojske na kojima je bio nacrtan beli krst, i neobične značke sa prikazom Svetog Đorđa na uniformama koje su takođe bile znak kraljevskih oružanih snaga. U Srbiji je već nekoliko nedelja buktao oružani ustanak protiv nemačke okupacije i u šumama, posebno u zapadnom delu okupirane i rasparčane zemlje, kretale su se brojne gerilske grupe. Nemačke okupacione garnizone u varošicama Krupanj i Loznica napale su i uništile prethodnih dana ustaničke grupe seljaka predvođenih oficirima poražene jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljavanje u kratkom ratu aprila 1941. kada je nacistički Treći rajh ekspresno napao i uništio Kraljevinu Jugoslaviju. Takođe, nakon agresije Trećeg rajha na Sovjetski savez 22. juna te godine, u Srbiji su se pojavili i naoružani odredi Komunističke partije, kao još jedan element ustanka. Slepa vera u vođu SSSR-a Josifa Staljina i nepobedivu, kako se verovalo, sovjetsku Crvenu armiju, kod komunista su stvorili uverenje da će rat između Hitlera i Staljina biti ubrzo okončan totalnim nemačkim porazom, i da će se u sklopu rata ubrzo u ovdašnje krajeve spustiti grupe sovjetskih padobranaca koji će predvoditi lokalne odrede u pobedi protiv okupatora. Bar su tako govorile svakodnevne glasine koje su kolale među partizanskim odredima kao deo partijske propagande. Širok osmeh na licu čoveka sa šubarom i puškom kada je, slušajući jezik kojim su mu se vojnici obratili pitanjem ko je i odakle mu oružje, prepoznao da pred njim stoje naoružani i uniformisani Rusi došao je iz potvrde te vere u sovjetske padobrance. Odložio je pušku na zemlju i krenuo da se grli sa vojnicima koji su ga ćutke posmatrali. „Rusi, Rusi", ponavljao je na srpskom, neprestano se smejući. Jedan od vojnika mu je skinuo šubaru da vidi kakav se znak nalazi nevešto prišiven u gustom krznu i kada se ukazala crvena petokraka, ogorčeno je pljunuo na kapu i bacio je u prašinu. Gerilac se zapanjio reakcijom, da bi još veći šok nastupio kada su Rusi krenuli da ga udaraju kundacima pušaka. U neverici i sa grčem na licu bio je i dok su ga vezivali za obližnje drvo, kada su podigli puške i ubili ga plotunom. Sve fotografije: Aleksej Timofejev, izdanje "Crveni i beli" /Fond Vojni muzej Beograd Biće to prvi hici koje će u Drugom svetskom ratu ispaliti jedna od najčudnijih i danas najmanje poznatih formacija koja je delovala na prostoru Srbije i bivše Jugoslavije – Ruski zaštitni korpus RZK. Ono što zlosrećni srpski partizan nije znao bilo je to da su Nemci krajem avgusta 1941. godine, suočeni sa razmerama srpskog ustanka i u nedostatku sopstvenih jedinica, formirali Russisches Schutzkorps Serbien, posebnu borbenu grupu za borbu protiv lokalnih ustanika, najpre partizana. Nacisti su se pouzdali u raspoloženje ljudi koji su se uglavnom dobrovoljno prijavili za službu u Korpusu. Reč je bila o „belim Rusima", poklonicima ruske monarhije uništene u ogromnoj boljševičkoj revoluciji koja je trajala u Carevini Rusiji od 1917. do 1923. godine. Predvodio ih je general Petar Vrangel, poznati kao „Crni baron", poslednji vojni komandant monarhističkih snaga u građanskom ratu. Ovi ljudi, gubitnici u ogorčenom građanskom ratu, izbegli su poslednjim brodovima iz crnomorske luke Odesa od terora komunista u kome je ubijeno više miliona ljudi, posle potpunog vojnog poraza u dugim i krvavim bitkama. Preko Konstatinopolja (današnji Istanbul) uspeli su da 1924. napokon nađu sigurno utočište u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca čiji kralj Aleksandar Prvi Karađorđević ih je dočekao širom raširenih ruku, obezbedivši im bratsko utočište i konačan mir nakon duge patnje. Bili su to uglavnom obrazovani ljudi, profesori, činovnici, arhitekte, lekari, nešto oficira i vojnika i sveštenika. Prema kasnijem popisu iz 1937. godine, bilo ih je blizu trideset hiljada. Predvodio ih je general Petar Vrangel, poznati kao „Crni baron", poslednji vojni komandant monarhističkih snaga u građanskom ratu. U Beogradu su ubrzo po dolasku osnovali svoju Rusku zagraničnu crkvu, koju su smatrali jedinom pravom ruskom crkvom i na prvom skupu u Topčideru izabrali i sopstvenog patrijarha. Kralj Aleksandar je deo ovih ljudi uključio u sastav vojske Kraljevine SHS, odnosno, kasnije Kraljevine Jugoslavije, i to kao posebne ruske formacije. Sve ih je prožimala duboka čežnja za ostavljenom domovinom, vera u skori pobednički povratak i fanatična mržnja prema ideji koja im je uništila živote – komunizmu. „Zahvalјujući svestranoj podršci srpske vladajuće elite emigranti su do 1941. godine stekli u Jugoslaviji značajan nivo prava i sloboda. Život ruske emigracije u Kralјevini Jugoslaviji bio je zapažen kao i njen doprinos razvoju nauke, umetnosti i prosvete u Srbiji. U pretežno agrarnoj zemlјi koju je prethodno teško pogodio razoran Prvi svetski rat, relativno dobro školovani i obučeni ruski emigranti uspeli su da zauzmu određene društvene položaje. Prema podacima iz popisa ruskih emigranata sprovedenog u maju i junu 1941. u budućoj Nedićevoj Srbiji, a bez Rusa koji su se u međuvremenu odlučili da prihvate jugoslovensko ili neko drugo državlјanstvo, živelo je oko 20 hilјada ruskih emigranata", piše u delu „Crveni i beli" istoričar Aleksej Timofejev. Ova knjiga je do sada jedina u kojoj je detaljno objašnjeno delovanje Ruskog zaštitnog korpusa u Srbiji. Timofejev je autor i obimne TV serije „Ruski korpus" u kojoj je uspeo da kroz višegodišnji rad snimi izjave i sećanja desetine još uvek živih pripadnika RZK rasutih po svim kontinentima, kao izuzetno vredno istorijsko svedočanstvo. Iako daje potpuno novo gledište na jedan deo rata koji je buktao u Srbiji od 1941. do 1944. godine, ovu seriju nije otkupila za prikazivanje nijedna domaća TV produkcija. Svih pet jednočasovnih epizoda su, ipak, emitovane u Rusiji na nekoliko tamošnjih TV stanica pre dve godine. Prva borbena dejstva RZK započinje borbama protiv partizana u Zapadnoj Srbiji, posebno u okolini rudnika Stolice u okolini Loznice za čiji neometan rad u sklopu ratne privrede Trećeg rajha su bili zaduženi. U obračun sa jugoslovenskim i srpskim komunistima „beli Rusi" nisu krenuli isključivo zbog loših uspomena iz matične Rusije: već tokom leta 1941. izvršeno je nekoliko ubistava bivših ili aktivnih oficira Rusa u Srbiji, čak i njihovih porodica, od strane članova KPJ. Mržnja prema ovim ljudima koju su gajili boljševici u SSSR preneta je partijskim kanalima na „drugove" u Srbiji. Suočeni sa ubistvima ali i u nerealnoj veri da će služeći Nemcima biti u prilici da se vrate u Rusiju i tamo na bojnom polju namire stare račune sa boljševicima, „beli Rusi" iz Srbije rešili su da se organizuju i stave na raspolaganje nemačkim okupatorima zemlje koja im je prethodno pružila puno gostoprimstvo. Ovaj momenat će sve do danas ostati kao gorka uspomena u srpskim sećanjima na ruske emigrante. Ipak, osnivanje naoružane ruske formacije nije išlo lako: iako je general-major nekadašnje carske ruske armije Skorodumov dobio saglasnost nemačke vojne komande u Srbiji za formiranje odvojenog ruskog korpusa, njegov govor na prvom postrojavanju ljudstva na stadionu na Banjici, danas na mestu stadiona FK Rad, i nemačka reakcija, pokazali su da se suštinski motivi jednih i drugih poprilično razlikuju. Dok su ih Nemci videli isključivo kao snagu koja će biti zadužena da održava okupacioni red samo u Srbiji, Rusi su naivno smatrali da je to samo početak njihove ultimativne misije - povratka kući. "Uz Božju pomoć, sa opštim jedinstvom, ispunićemo svoju dužnost prema porobljenoj otadžbini. Povešću vas u Rusiju", rekao je Skorodumov i već dva dana kasnije Nemci su ga zbog tih reči uhapsili. Formiranje korpusa nastavilo se pod komandom drugog ruskog emigranta, Štejfona. Prema navodima iz knjige Timofejeva, RZK je bio uglavnom drugoklasan ratni „materijal". Korpus su sačinjavali stariji ljudi, veterani građanskog rata, ili slabo obučeni mladići, oni koji su u Srbiju došli kao deca. Najbolji ruski kadar je sluzio u nemačkoj HIPO (Pomoćna policija)i to u okviru dobrovoljačkog policijskog puka „Serbia" (kasnije nazvan „Varjag"). RZK je obezbeđivao rudnike, pruge, tunele i mostove, kao i neometanu plovidbu Đerdapom nemačkih teretnih barži. Glavna naredba koju su dobili od Vermahta glasila je da rad svih privrednih kapaciteta u okupiranoj Srbiji za potrebe Trećeg rajha i tamošnje ratne industrije mora da se odvija neometano. Kako iskopavanje rude tako i njen transport za Rajh. RZK takođe dobija i zadatak da delimicno čuva granicu Srbije prema ustaškoj državi NDH oko reke Drine u zapadnom delu zemlje, kao i istočnu granicu prema Bugarskoj i italijanskoj okupacionoj zoni na Kosovu. Bili su smešteni kod rudnika Stolice, Bor i Trepča, kao i uz sve pruge koje su povezivale jug i sever zemlje. Jedini izuzetak kada je u toj fazi rata RZK učestvovao u većoj operaciji ticao se napada na monarhističke snage pod komandom predratnog oficira Keserovića na planini Kopaonik u jesen 1942. godine: Rusi su ovde držali zatvorenim jedan pravac odstupanja kao deo velikog obruča oko srpskih gerilaca. Iako nije zabeleženo da su učestvovali neposredno u masakrima seljaka i zarobljenih četnika, operacija „Kopaonik" ostala je zapamćena kao jedna od vojnih akcija sa velikim civilnim žrtvama koje su poubijali pripadnici 7. SS „Princ Eugen" divizije, domaći Nemci iz Banata. Iako su od samog osnivanja svi pripadnici RZK priželjkivali Istočni front gde bi se borili protiv boljševika, rasplet njihove ratne drame od pre dvadeset godina im je na teritoriji Srbije pokazao u kakvoj su zabludi živeli po pitanju snage Crvene armije. U knjizi Timofejeva navodi se da su, prema podacima posleratne Državne komisije za utvrđivanje zločina, uglavnom anonimni pripadnici RZK terećeni za predavanje Nemcima zarobljenih partizana ili za učešće u pretresima sela kao pomoćno vojno pojačanje. Timofejev takođe tvrdi da pripadnici Korpusa nisu učestvovali u poternim operacijama i da nisu vodili aktivnu obaveštajnu obradu okoline, kao i da nema naznaka da su počinili neke zločine. Iako se od novembra 1942. i zvanično nalaze u sastavu nemačke vojske Vermaht u Srbiji, njihova jedinica formalno nije bila svrstana u red ratnih zločinačkih grupa. Za razliku od pripadnika RZK, oni Rusi koji su bili u sastavu HIPO, mlađi i borbeniji ljudi jesu činili ratne zločine, s obzirom na to kakav je krvavi trag ostavila Pomoćna policija u Srbiji, posebno tokom suzbijanja ustanka, ali i kasnije. Nažalost, memoara Rusa koji su bili u HIPO nema dok su sačuvani dokumenti veoma šturi i ne ostavljaju mogućnost da se pojedinačno, po naciji, zaključi ko je tačno i šta radio kao Pomoćni nacistički policajac. Godina 1944. donosi značajne promene u toku rata u Srbiji, pa tako i u angažmanu RZK. Tokom aprila te godine, sa početkom opšte mobilizacije monarhističkih snaga na koju je pozvao general Draža Mihailović, RZK dobija naredbu da svoju pasivnu ulogu obezbeđenja saobraćajnica i rudnika izmeni u korist aktivnije borbe u nekoliko operacija usmerenih protiv „četnika": kod Valjeva, Moštanice i Bariča, sela u okolini Beograda, kao i kod Obrenovca, preduzimaju akcije u kojima od neprijateljske vatre gine više članova RZK. Ipak, ulazak sovjetske Crvene armije na teritoriju Srbije doneće ne samo pravo borbeno iskušenje za Korpus već će simbolično označiti i konačan kraj ruskog građanskog rata. Iako su od samog osnivanja svi pripadnici RZK priželjkivali da budu upućeni na Istočni front gde bi se borili protiv boljševika, rasplet njihove stare ratne drame od pre dvadeset godina na teritoriji Srbije pokazao im je u kakvoj su zabludi živeli po pitanju snage Crvene armije. Mada su u prvom borbenom susretu kod Prahova na Dunavu uspeli da na prepad poraze jednu pešadijsku sovjetsku jedinicu, već u narednim satima morali su da spas nađu u bezglavom begu pred nailaskom tenkova T34. Ruska tragedija i bratoubilački rat dobiće rasplet kod Čačka sredinom oktobra te godine. Veče pred bitku, ušančeni jedni naspram drugih, „crveni" i „beli" Rusi su proveli dobacujući preko rovova: dok su ih crvenoarmejci pozivali na predaju, njihovi sunarodnici u uniformama na kojima je stajao nacistički orao na grudima tonuli su u tmurne misli, suočeni sa vrhunskom sovjetskom borbenom tehnikom za koju nisu prethodno verovali da ju je bilo moguće napraviti u boljševičkoj državi. Jutro je donelo konačnu potvrdu tih misli: čitava četa RZK bila je i bukvalno satrta vatrom čuvenih raketnih bacača „Kaćuša". U jurišu sovjetske pešadije koji je usledio nije bilo zarobljenika. Ideološka mržnja koju su sunarodnici osećali jedni prema drugima nije dopuštala pošteđene živote. Tokom ratne aktivnosti RZK je na svom vrhuncu u proleće 1944. brojao 11.197 aktivnih boraca dok je ukupno kroz čitav rat imao 17.090 pripadnika. Od tog broja, jedna petina njih, 3.400, stradala je u borbama dok je čak 1.057 izvršilo samoubistvo u nekoj od faza rata. Ratni put završavaju u Austriji predajom britanskim snagama. Do Austrije su prošli težak borbeni put kroz Bosnu u zimu 1944/45. gde su ih napadali ne samo jugoslovenski partizani i bosanski četnici već i dojučerašnji nominalni saveznici, hrvatske ustaše. Prema kasnijim tvrdnjama preživelih Rusa, u komplikovanom odnosu u čitavom jugoslovenskom ratu iako je NDH bila saveznik Trećeg rajha u čijoj su službi bili, RZK-ovci su prema ustašama osećali iskrenu mržnju zbog njihovog antipravoslavnog zločinačkog delovanja u kome su ubili stotine hiljada „braće po veri", Srba iz Hrvatske i Bosne. Gnev prema ustašama osetili su prvi put kada su kao granične snage Nedićeve Srbije posmatrali pokolj srpskih zbegova u Bosni od ruku ustaške „Crne Legije" preko reke Drine 1942. godine. Deo preživelih RZK je uspeo da spasi iz reke i prevede ih na bezbedno u Srbiju, ali su ostale zapamćene strašne scene ustaškog pokolja. Dodatnu frustriranost izazvalo je to što po nemačkoj naredbi nisu smeli da pucaju na ustaše iako su im bili laka meta. Kao emigranti „nesovjetskog" porekla izbegli su izručivanje Crvenoj armiji koje bi značilo sigurnu smrt za najveći deo pripadnika Korpusa. Po okončanju internacije u britanskim logorima za ratne zarobljenike posle rata najveći deo njih je nastavio život u SAD, Venecueli i Nemačkoj mada su se raspršili po celom svetu. Jednom kada je rat prošao i život se nastavio, bili su dosledni u čuvanju međusobnih veza. Njihovo udruženje traje i danas mada originalnih članova ima sve manje. Ostali su vatreni antikomunisti: iako su tokom ratova 1990-ih javno zastupali srpsku stranu, ipak su bezrezervno kritikovali Slobodana Miloševića kao komunistu. Doduše, sa velikom ogorčenošću su u svojim glasilima pratili i NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Po dolasku Putina na čelo Rusije počeli su da ga hvale i sa tim su nastavili do danas. Takođe, 2014. sa velikom radošću su podržali povratak Krima Rusiji. U ovom trenutku ih ima manje od deset živih.