Претражи Живе Речи Утехе

Grigorije: Celim bićem sam uz proteste, dolazi oluja – ne vidite, ali je osećate VESTI N1 Autor:Tatjana Aleksić 03. jan. 2022 Izvor: N1 Vladika diseldorfski Grigorije govorio je za N1 o koronavirusu, kako se u pandemiji snašla crkva, o vakcinaciji, eksploataciji litijuma, kao i o ekološkim protestima za koje je rekao da ih je podržao jer su opravdani. "Imao sam prilike da sa nekim od tih ljudi razgovaram, video sam njihovu ogromnu dobronamernost. Duboko sam uveren da kao hrišćanin znam i verujem da nam je ovaj svet poveren i da sa njim živimo i jako je važno da pazimo na to što nam je darovano i da budemo baštinici, a ne da eksploatišemo. Ja sam rođen u rudarskom gradu, život u tim mestima se završava alkoholizmom, gubljenjem te zemlje i strašnim očajem. Ljudi koji su izašli na proteste rade dobru stvar, ima ih raznih ideologija, ali rade bogoudognu stvar i podržavaću ih čitavim svojim bićem", rekao je on. Vladika kaže da od početka koronavirusa nismo imali jasnu svest koliko će on uticati na naš svakodnevni život. „Pokazalo se da ima i svoje najstrašnije efekte – smrt i bolest. Sa druge strane se pokazalo da smo mi imali devijacije, a da nam virus pomaže da ih uvidimo – preterivanje u slavljenjima, neprestano putovanje, nemanje mere. Uvek možemo da izvučemo i dobre pouke, jedna od ozbiljnijih, mislim da je neko već rekao – počeli smo da slavimo slave malo primerenije zahvaljujući ovom virusu“, rekao je. Kaže da crkva nije izdvojena od drugih i da je jednako snalaženje ili nesnalaženje naroda i društva kao i crkve. "Pokazatelj odgovornosti u toku pandemije je kako se ko ponašao i kako je ko shvatio zadatak da se u okviru problema što odgovornije ponašamo. Nije jednako u Diseldorfu, Berlinu, Minhenu, ljudi su nosioci odgovornosti. Gledali smo da ispoštujemo mere, bilo je oscilacija, odmah se ljudi opuste, ali kad brojevi krenu da rastu, onda pazimo. Trebalo je kao hrišćani da budemo primer tako što ćemo paziti na druge. Jedan moj prijatelj je rekao - više volim da se vakcinišem i pazim na druge po cenu da od te vakcine neku štetu doživim, što je mala verovatnoća, nego da neko od mene dobije bolest i, ne daj Bože, umre ili ostane sa posledicama", rekao je vladika. Smatra da nije imao dileme da li da se vakciniše, jer ima poverenje u ono što kažu ozbiljni lekari. "Razlog zašto sam se vakcinisao, ne samo da ne budem bolestan već i da se neko od mene ne razboli. Postoje ljudi koji su protiv toga, ali nisam čuo nijedan ozbiljan argument osim teorija zavera. Kao što mi je rekla jedna gospođa, ona kaže 'kad bi ljudi hteli da uništavaju ljude pomoću hemijskih sredstava, vakcina bi bila jedan od poslednjih načina'. Ljudi koriste slobodu ili pogrešno shvatanje demokratije da bi ostvarivali neke svoje čudne ideje. Ta teorija ne podrazumeva odgovornost. Lakše je izabrati tu teoriju, bilo da imamo ili nemamo argumente. Ogromna je njihova neodgovornost, rekao bih još nešto - ogroman je njihov strah od vakcine, kao da su suviše hrabri pa neće, a u stvari pokazuju strah. O tome što mogu da ubiju druge, o tome uopšte ne razmišljaju", objasnio je vladika diseldorfski. Ocenjuje da je, kako navodi, glupavo te proteste tumačiti kroz politiku. "Neko ko misli da to ima političku konotaciju, onda je to zaslepljenost politikom i ideologijom. Nemam nikakav strah, bavim se politikom u najdubljem smislu - da zaštitimo građane i grad", rekao je Grigorije i dodao da je njegov sastanak sa evroposlanicom Violom fon Kramon bio dobar i koristan, te da je potrajao duže nego što je bilo očekivano. "Bilo je mnogo elemenata koji su bili korisni. Taj razgovor je bio prijateljski. Rekla je da je prijatelj Albanaca, ali ako je neko prijatelj nekome, ne mora da znači da je nama neprijatelj. Iznenađen sam reakcijama bez ikakvog smislia, ali smo navikli od tabloida i od ljudi koji su počeli da razmišljaju tabloidnom pameću, može čovek svašta da čuje. Nisam se puno potresao, to sam radio u interesu sopstvenog naroda. Ne možemo da očekujemo da neko dođe i zastupa naš interes pre svog interesa. Moramo nekada da imamo i iznad interesa, a to je život. Razgovor sa njom je bio dragocen, međutim kad je videla kako sam napadnut, videla je kako sam ja iskreno zastupnik onoga o čemu govorim - normalizacije života na Balkanu", rekao je vladika Grigorije. Kaže da je njegova ideja da okupi što više mladih ljudi koji su spremni da se žrtvuju za Srbiju kako bi napravili sistem u kome ništa neće zavisiti od jednog čoveka izazvala neverovatne reakcije. "Ideja je bila da trebaju ljudi koji će napraviti sistemsku promenu, što neće biti 'sjase Kurta da uzjaše Murta'. Potrebno je promeniti sisitem, pojavilo se 3.000 ljudi, naša ideja nije da se ponašamo i pravimo ideju od izbora do izbora i da se adaptiramo nego da idemo ka tome da se napravi ozbiljan sistem. Postoji mnogo ljudi, oduševljen sam kakvih ljudi ima u svetu i u Srbiji. Postoji nesto biblijsko, točak koji je pokrenut, i pozicija i opozicija moraju još da se samelju da bi došli ljudi koji razmišljaju na sistemski način, a ne jedan čovek super-pametan, a drugi ga gledaju sa strahom, to nije moguće. Sreo sam ljude od 70-80 godina koji se nude da pomognu, imaju iskustvo i pamet. Ima ljudi koji imaju 30-35 godina pa se ponašaju kao kukavice. Imamo ogroman potencijal, imamo šanse, imamo ljude vani koji su super klasa, potrebno je da na smiren način da dođu do svoje prilike, a to će biti strahota za one koji vladaju, to je neminovnost, stiže kao kada osećate da dolazi oluja ili nevreme - ne vidite to, ali osećate i znate da će biti", rekao je. O svojoj knjizi, koja bi trebalo da izađe ove godine, vladika kaže da je ona njegova "muka". "Opisuje mesec dana pre mog odlaska u manastir, proleće 1992. godine, šta se događa oko mene, a šta u meni. Već duže vremena pišem, dosta me muči, a dosta i raduje, nadam se da ću uspeti da je završim, nadam se da će ta knjiga moći da prikaže moju unutrašnjost i spoljašnjost, koliko je bilo strašno kada se jedna zemlja raspadala, ko su bili akteri i kako su se ljudi ponašali, a i šta se dešava sa dušom mladog čoveka koji odlučuje da ide u manastir i svoj život posveti Bogu", kazao je on. Dodao je da i knjizi "ima nade", ali i pesme o nadi. "Knjiga se završava stihom 'nisam ja samo igrač na žici, pod čudnim šatorom ovog sveta, dok dole gde gledam, sličan sam ptici i nimalo se ne bojim leta'", zaključio je vladika Grigorije.

ekst sadrži uznemirujuće detalje. Puno ime sagovornice poznato je redakciji BBC-ja na srpskom. Avganistanka Hatidže B. živi već sedam godina u Turskoj, gde je došla da studira. U Istanbulu je sa mužem i sinom, ali je duboko uznemirena najnovijim događajima u njenoj zemlji. Posebno je plaši sudbina sestara, kao i svih žena koje su ostale u Avganistanu. „Pod vlašću talibana u Avganistanu, biti žena ili devojčica je jednako smrti. „Da li ste nekad videli smrt? One dišu, ali su mrtve. Nemaju prava ni na šta", kaže Hatidže za BBC na srpskom. Talibani, predstavnici radikalnog muslimanskog političkog pokreta, posle dve decenije su ponovo preuzeli vlast u Avganistanu, osvojivši i prestonicu Kabul.

Meso varimo satima, a šta s dešava u digestivnom traktu kada odmah posle njega pojedemo voće. Pojedine vrste mesa naš organizam vari satima, a ako posle nekog parčeta svinjetine, kojem je potrebno pet sati da se svari, pojedemo breskvu, nastaje pravi karambol u stomaku. Voće će čekati da želudac prvo svari meso, a u međuvremenu će početi da fermentiše ili truli, pa će se neki svečani ručak možda završiti neprijatnim osećajem težine u stomaku ili gasovima. Stručnjaci, stoga, podvlače da je bitan redosled unošenja hrane, većina saveta ide u pravcu da se voće, na primer, jede između obroka. Varenje započinje prvim zalogajem u ustima Većina ljudi, dok jede, samo delimično sažvaće hranu i najčešće je samo proguta. Ovakvo jelo na brzinu, takođe nekada može biti pravi atak na naš stomak, kojem je u tom slučaju potrebno više vremena da svari hranu. Varenje hrane, zapravo počinje prvim zalogajem u ustima. Tokom tog procesa pljuvačne žlezde pomažu da se hrana smekša i da nekada i najtvrđe jelo prođe kroz grkljan. Kako izgleda proces varenja hrane Kada se probije niz jednjak, hrana dospeva do donjeg sfinktera jednjaka, mišića koji se opušta omogućujući hrani da pređe u stomak. Stomačni mišići tada počinju hranu da mešaju sa digestivnim sokovima, dok žlezde smeštene u sluznici želuca proizvode enzime i želudačnu kiselinu koje pomažu da se hrana dalje razgrađuje. Tako razgrađena hrana, potom prolazi kroz tanko i debelo crevo. U tankom crevu svareni hranljivi sastojci i voda se apsorbuju u krvotok, a u debelom crevu tečni otpad se transformiše u stolicu koja se premešta u rektum. Rektum, na donjem kraju debelog creva, čuva stolicu dok se ne istisne tokom procesa pražnjenja creva.

Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs "Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: "Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa". Ja kažem "Nije mi ništa", govori najstarija živa glumica, Branka Veselinović, tokom naše posete u njenom domu. Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Branka Veselinovič, najstarija živa srpska glumica, sa njene 102 pune godine srećna dočekuje božićne praznike. Iako živi sama u centru Beograda, ona nikad nije sama. Do smrti njenog supruga božićna trpeza uvek je bila puna srpske tradicionalne hrane, a poslednjih godina na njenom stolu obavezna je nes kafa, voda, slatkiši i papiri na kojima svakodnevno crta i boji. Ekipa Nova.rs posetila je glumicu u njenom skromnom domu, gde nas je veličanstveno dočekala. Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Dobro mi došli. Sve dok mi je vas, dok je ljudi koji prelaze ovaj prag, ja ću se smejati i živeti. Nažalost, ja nisam mama, ali nisam sama. Uvek u radosti dobrim ljudima se molim i dozvolite da vas sve volim. Neću da kažem da nisam srećna, a možda i spretna. Vaš dolazak je veličanstven i želim da me slikate, da vam lepo ispoziram. Zašto se ne bih slikala? Čast mi je kad me zovu telefonom i traže da me slikaju. Čekamo Božić. Obožavam taj praznik. Nekada sam ga proslavljala i puno spremala hrane, a sada mi donesu i mirna sam. Praznik, kao i svaki drug, obeležavam za ovim stolom, ut televizor i slike. Išla sam davno i u Dom penzionera na igranke”, rekla je Branka, a potom predstavila ženu Zoricu Pavlović iz službe za pomoći u kući koja je svakodnevno obilazi. Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Ovoj lepoj gospođi ljubim ruke svakog dana. Bez nje ništa ne bih mogla. Tako me lepo čuva i brine o meni, daje mi lekove, kuva kafu, donosi hranu… Kad ona ode, ja opet nisam sama. Fizički jesam, ali psihički nisam, Tu su moji crteži. Stalno slikam i poklanjam. Nikada ih nisam prodala. Evo, i Vama ću jedan naslikati pa vi okačite u kujnu ili špajz. Radite sa tim šta god želite, ali od srca želim da Vam poklonim”, rekla je Branka. Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Uprkos tome što se glumica sve manje kreće i da je pitanje dokle će samostalni moći da ustaje i leže u krevet, ona ne želi da ide u dom. Čim joj se spomene ta ustanova, u stanju je da izbaci gosta iz kuće i više ga nikada ne primi nazad. Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: “Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa”. Ja kažem “Nije mi ništa”, kaže Branka i otkriva recept dugog življenja. “Nikada nisam pila i pušila, koristim neke pomadice za lice i tako to. Trudila sam se da se ne nerviram i stalno sam se smejala. Ja ne znam da govorim normalno. Deda mi je bio učitelj, pradeda pop i naučena sam da pričam kroz stihove. Ceo život mi se svodio na stihove. Nekada sebe pitam “Zašto stih”, a ja kažem: “Zato što Branka svoju radost života nikom dati neće pa mise čini kad pričam kao da berem cveće”. Kad ostanem sama pišem i za stihove dišem jer je moje lice stalno veselo”, kazala je glumica. Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Branka ističe da mnogi misle da je preminula pre nekoliko godina, pa su je u pozorištima prozvali pokojnicom. “Ljudima su moje godine neshvatljive. Neki čak misle da sam odavno umrla, pa kad me vide pomisle da sam duh (smeh). Jednom sam bila u pozorištu i naišla na bračni par. Žena je rekla: “Vidi ovu ženu, baš lični na pokojnu glumicu Branku Veselinović”. On je cimnuo za ruku, a ja im kažem: “Ja sam Branka, nisam umrla”. Bilo je dosta sličnih situacija, na kraju su me prozvali umrlom (smeh), Ali, evo Branke pred Vama, živa i zdrava. Rođendan mi je 16 septembra, napuniću 103 godine, osećam to”, završava Branka. Rođena je 16. septembra 1918. u Starom Bečeju kao šesto dete prevodioca i bibliotekara Aleksandra Ćosića i učiteljice Jovanke Monašević. Odrastala je u Novom Sadu, a već u 17. godini upisala je glumačku školu u Beogradu. Tokom rata igrala je u Narodnom pozorištu, a posle oslobođenja u tek osnovanom Jugoslovenskom dramskom. Upravo tu je, zahvaljujući provodadžisanju Mire Stupice, potonje kume, upoznala svog Mladena Mlađu Veselinovića, glumca i prevodioca, koji je joj je bio verni životni i umetnički saputnik do pre osam godina kada je, kako ona kaže, otišao “gore kod Boge”. Branka Veselinović: Sama za Božić - bolje nego starački dom - NOVA portal NOVA.RS

Iako je ova bolest opisana pre više od veka i dalje se ne zna što joj je uzrok, ni kako se leči. Za slagalicu o ovoj bolesti i dalje nedostaju mnogi delovi/Getty Images Beograđanin Nebojša Vujić težak je srčani bolesnik, a pre godinu dana dijagnostifikovana mu je i Parkinsonova bolest. Posle dva infarkta i ugrađenog baj-pasa, još jedna ozbiljna bolest Nebojši je bila udarac, pre svega mentalni, ali sada je ovaj 75-godišnjak, kaže, naučio da živi sa tim. "Od ove bolesti se ne umire, ali se sa njom umire. Ne može da se izleči, ali može da se zaleči", kaže on za BBC na srpskom. Parkinsonova bolest narušava sistem u mozgu odgovoran je za pokrete i koordinaciju, vremenom napreduje, a simptomi se pogoršavaju. Uzrok joj nepoznat i za nju i dalje nema leka. "Parkinsonova bolest nije presuda", ističe doktor Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Ovaj profesor neurologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i pionir istraživanja neurodegenerativnih bolesti u Srbiji pacijentima savetuje da i posle dobijanja dijagnoze nastave da žive kao i pre. "Uz terapije i (lagano) vežbanje, moj savet je - pokušajte u meri u kojoj živite da živite normalan život", navodi Kostić za BBC na srpskom. Nebojša Vujić je pre godinu dana dobio dijagnozu Parkinsona/Privatna arhiva Parkinsonova bolest pogađa oko 10 miliona ljudi širom sveta, u Srbiji je ima najmanje 13.500 ljudi u Srbiji, po podacima Instituta za javno zdravlje Batut. "Imali ste (bivšeg američkog predsednika) Kenedija koji je igrao fudbal sa tom bolešću, papa je sa njom 20 i nešto godina vodio Katoličku crkvu, što je, priznaćete, velika institucija. "Pitanje je i kognitivne odluke naših bolesnika da se ne predaju i da shvate da je to jedna od onih bolesti koje nosi vreme i sa kojom se moraju suočiti. "I da nije najteža", ukazuje profesor. Kako uočiti bolest? Nebojša Vujić se trudi da živi normalno/Privatna arhiva Nekoliko meseci pre nego što je utvrđeno da ima Parkinsonovu bolest Vujić je bio sa prijateljem u restoranu, a kad su izašli iz njega on se jako tresao. "On me stegao i rekao mi: 'Čoveče, pa stvarno se treseš'. Ništa se posle toga nije drastično dešavalo, ali sam potom primetio da počinju ruke da mi se tresu, onda i noge", opisuje on. Kostić upozorava da je ova bolest raznolika. I ako uočite tremor - podrhtavanje ruku, to ne mora da znači da imate Parkinsonovu bolest. "Solidan broj bolesnika, skoro trećina na početku bolesti uopšte nema tremor, značajan broj bolesnika ga ne razvije ni u toku bolesti. "Smatra se da dominantni tremor predstavlja znak lakše forme Parkinsonove bolesti, iako svi misle da je to dramatičnije", objašnjava profesor neurologije. Kod deset odsto bolesnika tremor iščezne tokom bolesti. Zato to nije ono na čemu doktori zasnivaju ovu dijagnozu, već na usporenosti spontane motorike. Posle početnog šoka po dobijanju dijagnoze, penzioner Vujić nastavio je da živi onako kako je navikao. "Pijem redovno lekove, šetam. Ništa preterano, ja sam penzioner i sve ono što pre toga radio, radim i sad. "Pečem rakiju sa društvom, ali ne pijem...", kaže Vujić i nastavlja: "Jedem normalno, popijem malo rozea za ručak i to kad je jako jelo. I doktorka mi je rekla da smem". Ono što mu smeta je što ne može da održava ravnotežu. "Kad se oslonim na jednu nogu, moram brzo da spustim drugu nogu, ne mogu da stojim tako dugo. Nemam oslonac na jednoj nozi, posebno na levoj". Nema problem da nešto nosi u rukama, niti mu se jako tresu. Upravo problem sa pokretanjem ruke je bio prvi znak bivšem profesionalnom vozaču Vladimiru Sivačkom da mu nije dobro. Pre desetak godina, kada je primetio da mu se ruka blago grči u laktu i da mu desna stoji u neprirodnom položaju obratio se lekaru. "To je počelo da mi smeta, motorika desne ruke mi je bila usporena u odnosu na levu", kaže on za BBC na srpskom. Posle drugog kontrolnog pregleda i ispitivanja na Neurološkoj klinici Kliničkog centra u Beogradu utvrđeno je da ima Parkinsonovu bolest. "Saznanje da bolujem od Parkinsonove bolesti je predstavljalo neprijatan osećaj da do kraja života moram da živim sa njom", kaže Sivački za BBC na srpskom. "Lekar mi je objasnio da može normalno da se živi sa tom bolešću i da je neizlečiva - lekovi samo usporavaju progres - a ja sam se prilagodio situaciji", kaže on. Dodaje da je i njegov lekar zadovoljan kako se nosi s tim. Laza Lazarević opisao ovu bolest 70 godina posle Džejmsa Parkinsona Posle Alchajmerove bolesti ovo je najčešća neurodegenerativna bolest - jedan od sto do dvesta ljudi u opštoj populaciji boluje od nje. Tradicija lečenja u Srbiji ima anegdotski početak, ističe Kostić. "Prvi slučaj Parkinsonove bolesti opisan je u Srpskom lekarskom glasniku, danas ga popularno zovemo Srpski arhiv i to je jedan od najstarijih medicinskih časopisa u Evropi. "Čuveni lekar i pisac Laza Lazarević je u njemu opisao slučaj abadžije iz okoline Požarevca", navodi profesor. Abadžija je zanatlija koji izrađuje odeću od abe, grube vunene tkanine i u ranijim vekovima su bili vrlo traženi, jer su šili odeću za siromašne delove stanovništva. "To je bilo nekih 70 godina posle originalnog opisa Džejmsa Parkinsona 1817. godine, ali zanimljivo da je to otprilike i vreme kad se u Francuskoj javlja interes za ovu bolesti", navodi Kostić. Od tada, dodaje, postoji plejada stručnjaka i grupa koja se bavila istraživanjem te bolesti. Profesor Vladimir Kostić jedan je od najvećih srspkih stručnjaka za Parkinsonovu bolest/Arhiv SANU Nebojša Vujić nije dijagnozu Parkinsona dobio odmah posle situacije u restoranu, iako je otišao do porodične doktorke. "Pitala me je da li mi, kad pijem kafu, ispada šoljica iz ruku. "Malo smo se šalili, pa sam joj odgovorio: 'Ja kafu ne pijem, ali kad pijem vino roze nije mi se nikad desilo da mi ispadne čaša'". Neuropsihijatar kod kog je prvo bio na pregledu dao mu je terapiju. "Otišao sam jedno veče da se istuširam, a onda su mi se odjednom oduzele noge. Supruga me je jedva izvukla iz kade", priča on. "Kada je došla Hitna pomoć, jedan iz ekipe me je pitao ko mi je dao jedan od lekova koje sam popio i čudio se, jer je to bio lek za epilepsiju", dodaje. Tek je pregled kod drugog neurologa pokazao da ima Parkinsonovu bolest. "Pitao me je zašto sam došao, a ja sam mu odgovorio da me zanima da li imam Alchajmera, jer neću da dozvolim da me žena i deca vuku i da se muče, ja ću to da rešim sam", prepričava Nebojša razgovor kod neurologa. Lekar ga je smirio i posle pregleda dao dijagnozu. "Rekao sam mu: 'Doktore, od danas ste vi moj brat, jer ste mi rekli da nemam Alchajmerovu bolest'. "Laknulo mi je, mada ništa nisam znao o Parkinsonovoj bolesti", kaže Vujić. Džejms Parkinson je tu bolest opisao na sasvim malom broju - na šest pacijenata, od toga je bar pola gledao kroz prozor ordinacije, navodi profesor Kostić. "Tako se javila zabluda da je Parkinsonovu bolest moguće dijagnostifikovati sa vrata ordinacije, da ne moraš ni da pregledaš pacijenta. "Ta zabluda nas je skupo koštala i u jednom periodu, verovali ili ne, svaki četvrti pacijent u svetu je bio pogrešno dijagonstikovan", dodaje. Zato su, kaže, kriterijumi "prečišćeni" i sada se greške, na osnovu samo kliničkog pregleda, dešavaju jednom u deset slučajeva. Kako živeti s Parkinsonom? "Bilo je straha u početku, a onda sam čuo od raznih ljudi da oni ili neki njihovi bližnji boluju od iste bolesti", kaže Nebojša Vujić koji je bio komercijalista u firmi za liftove. Ovaj beogradski penzioner je imao dva infarkta - 1992. i 1996. godine, a 1998. godine išao je na operaciju srca kada su mu ugrađena tri baj-pasa. "Vodio sam od tada normalan život i sve do sada ništa mi nije smetalo... "Pušenje sam ostavio posle prvog infarkta, a pušio sam tri pakle dnevno", opisuje. Nova bolest mu nije potpuno izmenila život. Ranije je, bez lekova, očekivan rok trajanja bolesti, a i života, od uspostavljanja dijagnoze bilo deset godina. "Danas je to bitno izmenjeno. Dobro kontrolisana terapija može da omogući bolesnicima da žive normalno", ističe profesor neurologije Vladimir Kostić. Kako se leči? Getty Images U Parkinsonovoj bolesti se radi o manjku neurotransmitera koji se zove dopamin. Lekari terapijom pokušavaju da to nadoknade i naprave zamenu onoga što nedostaje ili da direktno supstancama utičemo na receptore na koje inače dopamin deluje. "Ta terapija ne utiče ili nije sigurno da ima bilo kakav uticaj na tok bolesti", ističe profesor Vladimir Kostić. Ipak, njom prilično uspešno mogu da se kontrolišu neki simptomi, kao što su sporost i ukočenost". "Ali, nažalost, bolest ispod površine koju maskiramo terapijom teče dalje zbog čega s vremena na vreme moramo da popravljamo i povećavamo doze". "Postoji i hirurška terapija, ali ni ona ne radi ništa drugo, nego popravlja oštećene nervne krugove, ali ne utiče na tok bolesti. Najveći izazov je naći supstancu ili lek koji bi mogao da utiče na tok bolesti i o tome postoje brojna istraživanja. Bolest je skopčana sa nizom nemotornih problema - depresivnost, anksioznost, poremećaj kognitivnih funkcija poput jezika, orijentacije, pažnje ili pamćenja. I za to postoji neka vrsta simptomatske terapije. "Sam ritam života je vrlo značajan. Fizička aktivnost, to može biti i laki fitnes 20-30 minuta ili brži hod, do blagog preznojavanja, sama po sebi podstiče lučenje susptanci u mozgu koje usporavaju i sprečavaju izumiranje neurona. "Ako nemamo lekove moguće je da jedna strukturisana fizička aktivnost deluje preventivno", ističe Kostić, navodeći borilačku veštinu tai-či ili tango kao primer. Dodaje da ne treba eksperimentisati s hranom. Ples kao deo terapije Getty Images Da ples može biti blagotvoran za ove pacijente, ali i druge različitim neurološkim oboljenjima, potvrđuje i Slobodanka Kundaica, osnivačica Studija Gral, koja fizikalnu terapiju nekad začini muzikom i plesnim koracima. Kada joj se jave pacijenti sa dijagnozom Parkinsona, prvo uradi procenu stanja bolesnika i celu anamnezu bolesti. Pošto su to pojedinačni slučajevi najčešće ide kod njih kući i većinu vremena sa njima radi vežbe koordinacije i ravnoteže, a na kraju kao kulminacija dođe ples. "Pitam ih koju muziku slušaju, šta vole i od toga krećemo. "Kad to prvi put uradite budu u čudu, ne znaju šta im se desilo, a onda kad vide šta sve mogu jedva čekaju sledeći čas i ples kao nagradu", opisuje Kundaica, inače diplomirani fizioterapeut, master mehatronike u medicinskoj rehabilitaciji sa višegodišnjim plesnim iskustvom. To je značajno i za motivaciju pacijenata. "To su ljudi koji se često jedva kreću, ne mogu da ustanu bez nečije pomoći ili štapa, a onda ovde urade sve što treba. "I jedva čekaju sledeći čas, odrade sve vežbe - koje su zahtevnije - kako bismo došli do dela kad se igramo, to im dođe kao višnja na šlagu", kaže kroz osmeh Kundaica. Plesala je tvist, fokstrot, igrala i uz rokenrol, ali i narodnu i kafansku muziku. "Jedan pacijent je voleo pesmu 'Prazna čaša na mom stolu', bio je jedva pokretan, ali mi je to pevao na dršku od tuša". Ispostavilo se da muzika pokreće, čak i teško pokretne. "Jedan dekica mi je rekao da voli Pola Enku i mi smo krenuli. "Ne mogu da vam opišem kako nešto klikne u njihovim očima, pojavi se radost, neverovatno! "Kao da ste dobili mladog čoveka ispred sebe, koji mene vodi i njegovo telo se trudi da prati", opisuje ona. Taj pacijent ju je odjednom pustio i krenuo da igra sam. "Kad je počeo da veze nogama, levo-desno. Taj čovek se jedva kreće, malo-malo pa padne, a tad je u hodniku igrao tvist. "Bili smo zapanjeni. Njegova žena stoji, gleda ne može da veruje". Kad je došla sledeći put, rekli su joj da su u međuvremenu - zajedno igrali. "Neka to traje makar dve nedelje, vi ste vratili iskru života njima. Taj ples i muzika im pomogne da ponovo postanu mentalno živi", ističe Kundaica. Učenje koreografije, utiče i na kognitivne sposobnosti. "Pročitala sam u nekoj knjizi da `odnos leči` i to je najbolji opis, ako se uspostavi odnos sa pacijentom to je dobitna kombinacija", navodi Kundaica. Idealno bi, kaže, bilo kada bi postojale grupe ili kada bi se ova vrsta plesnog dodatka terapijama organizovala i u institucijama ili staračkim domovima, kao što je slučaj u inostranstvu. "Možda postoje Parkinsonove bolesti" Postoje različita ispoljavanja bolesti i brojni geni koji se smatraju njenim uzročnicima. "Možda ono što vidimo nije jedna bolest. "To je dilema da li govorimo o Parkinsonovoj bolesti ili bolestima, u tom slučaju je malo depresivnije jer bi za svaku od njih trebalo naći lek". Sporost, ukočenost i tremor u miru - osnovni su simptomi Parkinsonove bolesti. "Ali nekad se ove i slične tegobe ispolje u okviru drugih bolesti i tada govorimo o parkinsonizmu. "Najčešće, Parkinsonova bolest dobro reaguje na terapiju", navodi profesor. U 95 odsto slučajeva, kaže, nastaje verovatno "usled međuigre genetskih i faktora spoljne sredine". Mnogo je istraživanja, ali i dalje se ne zna ko su rizične grupe. "Ovo što mi poznajemo je samo jedna od šest faza bolesti i postoji period koji u najmanju ruku traje bar sedam godina pre nego što se jave motorne tegobe". Pokušava se da se nađu simptomi koji bi mogli da budu glasnici buduće bolesti - među njima je gubitak čula mirisa, depresija, čudni poremećaj spavanja u REM fazi. Tada bolesnici glume svoje snove, bore se, događa se da povređuju partnere u snu, konstipacija (zatvor i problemi sa crevima). Međutim, to su nespecifični simptomi koji se, inače, javljaju u kasnijem životnom dobu. Na pitanje kako lekari znaju šta je starost, a šta Parkinsonova bolest, Kostić odgovara: "Nemoguće je razlikovati". Ovu bolest je iskusio i glumac Majkl Džej Foks, koji je osnovao fondaciju za njeno istraživanje, kao i muzičar Ozi Ozborn u 71. godini. S druge strane, bolest pogađa i mlađe. "Imam veliki broj bolesnika koji obolevaju pre 55 ili 50 godina. "To su takozvani pacijenti sa ranim početkom i naravno oni su očajni. Ali ono što im mi lekari kažemo - to su oni bolesnici koji će sahraniti svoje lekare, a ne obrnuto", kaže Kostić. Nedavno je kardiološkinja i direktorka Kliničko bolničkog centra Bežanijska kosa Marija Zdravković izjavila da su imali slučaj mlađeg pacijenta koji je dobio Parkinsonovu bolest izazvanu virusom korona. Više od 300 studija iz svih delova sveta pronašlo je preovlađujući broj neuroloških problema kod pacijenata sa Kovidom-19. Farmakološka zamka U ovom trenutku to je neizlečiva bolest. Problem je što ne postoje lekovi koji utiču na uzrok bolesti, već samo na ublažavanje simptoma. A i oni imaju prateće neželjene pojave. "Simptomatska terapija ima nuspojave, one se najčešće ispoljavaju kod obolelih koji uzimaju preparate levodope (lek madopar) kao pojava nevoljnih pokreta. "Tu je i ono što samo bolesnici opisuju kao paljenje i gašenje svetla, oni prelaze iz stanja dobro kontrolisanog - on, i loše kontrolisanog - off", opisuje Kostić. Nekad je trajanje tih faza predvidljivo, nekad ne. "Mogu da se jave i psihotične promene, sa razvojem halucinacija, ali ako se pazi to može da se predupredi u velikom broju", napominje profesor. Kod onih koji uzimaju dopaminske agoniste (preparati koji imaju isto dejstvo kao ovaj prirodni neurotransmiter) može da se javi poremećaj kontrole impulsa - pojave poput patološkog kockanja, preteranog jedenja, kupovine, seksualni poremećaji. Kao zanimljiv poremećaj navodi pritisak da se zaspi (urge to sleep) - sad ili nikad, što može biti opasno u vožnji. "Pažljivim praćenjem, individualizacijom bolesnika moguće je kontrolisati neželjene efekte", kaže Kostić. U doba kad je počeo istraživanja, pre 40 godina, do danas situacija se promenila - "nešto smo naučili", dodaje. "Treba biti potpuno iskren, cela ova priča nalazi se zarobljena u farmakološkoj stereotipiji. "Nemamo novih bitnih iskoraka već jako dugo", navodi Kostić. "Istraživanja su vrlo razvijena i brojna, ali rezultate ćemo morati da pričekamo". Koja je veza Natalijine ramonde i Parkinsona? Biljka Natalijina ramonda, simbol praznika Dan primirja u Prvom svetskom ratu u Srbiji, spada u biljke vaskrsnice koje mogu dugo bez vode. Naučnici, predvođeni biohemičarkom Marijom Vidović u okviru projekta koji finansira Fonda za nauku Vlade Srbije kroz program za izvrsne mlade istraživače, ispituju da li je svojstvo pojedinih proteina unutar Natalijine ramonde moguće primeniti na čoveka. "Za početak u epruveti, a imamo ambicije da pređemo na istraživanja u kulturi ćelija, a zatim i na neke životinje. "Ovako bi se sprečilo da dođe do razvoja bolesti", ističe ona. Kod Parkinsonove bolesti dolazi do nakupljanja proteina - alfa-sinukleina, koji je inače prisutan u mozgu zdravih ljudi. "Molekuli ovog proteina se lepe jedan za drugi i grade veća vlakna, koja se akumuliraju i grade Levijeva tela. "Ta Levijeva tela su marker Parkinsonove bolesti i to se vidi na presecima mozga ljudi koji su oboleli od nje", opisuje Vidović sa Instituta za molekularnu genetiku i genetsko inženjerstvo Univerziteta u Beogradu za BBC. Istraživanje koje ona sprovodi je multidisciplinarno, jer se grana fiziologije biljaka primenjuje na ljudska oboljenja. "Biljke su specifične, one imaju neverovatan spektar rešenja da se izbore sa sušom, hladnoćom, jer ne mogu da se pomere. "Sad pokušavamo da ono što su biljke same smislile primenimo i utvrdimo da li takozvani LEA proteini iz Natalijine ramonde mogu da štite priteine i u ljudskom mozgu", navodi Vidović. Vladimir Sivački i dalje uživa u pecanju/Privatna arhiva Dok se vozimo do Bubličkog (Brestovačkog) jezera na jugu Srbije kako bismo okušali pecarošku sreću, Vladimir Sivački ni na sekund ne pokazuje bilo kakvu nesigurnost za volanom. Iako Parkisonova bolest ume da uspori reflekse, kod njega se to uopšte ne primećuje. Čak i kada je na pustom drumu, kojim jedva da prođu dva ili tri automobila dnevno, 70-godišnji Vlada vozi po propisima - mirno i profesionalno. Mašina ga sluša, automobil klizi po putu. "Koliko puta godišnje dođem ovde? Bolje da ti kažem koliko puta ne dođem", smeje se Vlada Sivački dok smo prilazili jezeru. Pre nekoliko decenija sa suprugom je napustio Beograd i preselio se u porodičnu kuću u Žitnom Potoku nadomak Leskovca. Prija mu mir, izolovanost, šuma u kojoj šeta, obližnje jezero sa kog se, neretko, vraća sa dobrim ulovom. U dvorištu ima svega - plastenik sa povrćem, strugara u kojoj stalno nešto čeprka i "pečenjara Sivi" koju je sam napravio i koja bi se uklopila i u neki bolji restoran. Nikad ranije nije imao hroničnu bolest. Jedino je 1987. godine imao saobraćajni udes iz koga je, navodi, samo čudom ostao živ. "Živeo sam normalno, nikad nisam imao zdravstvene tegobe", priča Sivački. Kako dalje? "Malo sam usporen, ali obavljam sve životne funkcije - vozim kola, redovno idem na pecanje, obavljam sve kućne poslove i staram se, za sada, sam o sebi. "Sa porodicom nemam problema samo su postali malo tolerantniji", kaže Sivački. Iako zna da će ga to doveka pratiti i dalje se nije u potpunosti pomirio s bolešću. "Teže se oblačim, sporije hodam, tiše govorim, a imam osećaj da sve to mogu normalno da uradim", kaže Vladimir Sivački. Sličnog stava je i Vujić, koji je pronašao dobru stranu ove bolesti. "Ne razmišljam uopšte o njoj. Uvek kažem - možeš da imaš bolest samo da te ne boli ništa", kaže Vujić. Parkinsonova bolest: Šta je to i kako živeti sa njom WWW.B92.NET Iako je ova bolest opisana pre više od veka i dalje se ne zna što joj je uzrok, ni kako se leči.

U novoj kosovskoj vladi Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne znači da će on biti u koaliciji, rekao je u emisiji Pressing na N1 predsednik Samoopredeljenja i, kako se očekuje, budući premijer Kosova, Aljbin Kurti. Govoreći o ukidanju taksi, Kurti je rekao da će ih Kosovo prvo zameniti "reciprocitetom", pa tek onda ukinuti, a zatim dobro pripremiti dijalog. "Nemamo luksuz da još jednom propadne dijalog", dodao je. "Poštovaću ustav, ali pravim sadržinsku razliku između toga kada je nešto ustavna obaveza i politička koalicija s druge strane. Trudimo se da pravimo vladajuću koaliciju gde neće biti potrebni glasovi Srpske liste. Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne znači da će biti u koaliciji, srpska nacionalna pripadnost nije članstvo partije nego nacionalna pripadnost", rekao je Kurti. Upitan da li to znači da će u budućoj kosovskoj vladi biti srpski ministar sa kojim će se složiti dvotrećinski Srpska lista, ali neće u političkom smislu biti tretiran kao deo vladajuće koalicije, Kurti je kazao da se "može tako reći". On je dodao da još nije razgovarao sa predstavnicima Srpske liste, ali da ih neće "ekskomunicirati u skupštini i da su oni poslanici". "Ali smatram da po opštinama sa većinski srpskim stanovništvom nije bilo fer i slobodnih izbora", dodao je, navodeći da je na izborima na Kosovu bilo slučajeva da je jedan Srbin glasao čak 18 puta, i primera da je u nekim mestima bilo više glasova za Srpsku listu nego stanovnika. Posmatrači su rekli da su se kršenja izbornog procesa desila u sredinama gde posmatrači nisu bili Albanci, naveo je on, prihvatajući da to jeste odgovornost kosovskih institucija. Izvor: N1 "I loše je da imamo krađu po sredinama gde je većinsko srpsko stanovništvo. Ovo je konstatacija međunarodnih posmatrača, ovi incidenti su pojava, mnoštvo je tih incidenata jer je bilo pritiska Beograda da dobiju 100 odsto", naveo je Kurti. On je ocenio da to pokazuje i "nedostatak samopouzdanja". "Imate pritisak i stravične diktature ne samo u Evropi i drugde u svetu koje bi se zadovoljile sa 80 odsto, a ovi su želeli 100 odsto. Ali ne krivim ja Srpsku listu, oni prebacuju pritisak koji sami doživljavaju, tj pritisak Beograda na Srpsku listu se prebacuje na pritisak na srpsko stanovništvo na Kosovu", dodao je. Upitan zašto eliminiše Srpsku listu, on je rekao da "Beograd plaća za poslušnost" i da kosovske institucije sa međunarodnom zajednicom moraju da prekinu mogućnost da Beograd vrši pritisak na Srbe na Kosovu. "Nemam ništa protiv Srba, naprotiv, družim se sa mnogo Srba ovde na Kosovu... Problem sa Srpskom listom nije to što je sredstvo Beograda, već što je - sredstvo. Političko biće Srpske liste je da oni ne budu, ne postanu, oni postoje da ne bi postali, to je veliki problem", smatra Kurti. Naveo je i da je racionalno očekivati da će mandat za formiranje kosovske vlade dobiti ovog meseca, i da će imati 15 dana za formiranje koalicije sa Demokratskim savezom Kosova. "Do sada smo usaglasili oko 80 odsto planova i programa, posle toga ide podela resora ministarstava, a težimo tome da imamo 12 ministarstava, samo po dva zamenika ministara, i najmanje 30 odsto žena", pojasnio je. Sa Srbijom prvo reciprocitet, tek onda ukidanje taksi Govoreći o dijalogu o pitanju Kosova, on je rekao da će njegova vlada početi prvo dijalog sa Srbima sa Kosova, i to dijalog o ekonomskom razvoju, a ne o pomirenju. "Šta će nam to, meni Srbin iz Gračanice nije uradio ništa, niti ja njemu. Ako pitaš Srbe ili Albance na Kosovu šta im treba, ono što će svako reći jeste posao i pravda, i to treba da bude prioritet", objasnio je. Kao drugo, naveo je, počeće razgovor sa visokim predstavnikom EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozepom Borelom. "Treba nam dijalog u Briselu sa dijalogom sa Srbijom". POVEZANE VESTI Kurti za N1 najavio pregovore o ukidanju viza između Kosova i BiH 06.11.2019. Pojašnjavajući stav po pitanju ukidanja taksi, Kurti je rekao da će Kosovo takse zameniti reciprocitetom. "Reciprocitet je pravi princip zdravih konstruktivnih odnosa. Utvrdićemo registar, listu svih elemenata koji se tiču reciprociteta sa Beogradom", dodao je. Kurti je rekao da je potrebno prvo odrediti reciprocitet, odnosno da Srbija prvo učini nešto na nekom drugom polju, pa tek onda ukinuti takse, a zatim dobro pripremiti dijalog. "Nemamo luksuz da još jednom propadne dijalog", dodao je. Na pitanje da li bi došao u Beograd na razgovore sa srpskim vlastima, Kurti je rekao dve strane treba da se sastanu u Briselu. "Dijalog ću voditi ja kao budući premijer, imaću svoj tim na dva nivoa. Prvi će biti političko predstavništvo gde će biti i oni iz opozicije, i drugi tim eksperata jer će biti raznih aspekata budućeg sporazuma. Ali najvažnija su tri principa - prvi je da ne bude sporazuma bez dijaloga, drugi da nema dijaloga sa mapama, gde se predsednici prave da su vojni generali u ratu, a treći da nema predsednika oko mape, nego samo da budu eksperti o demarkaciji. To će pomoći da se prebacimo iz ambicija i apetita za teritorije jedni drugih ka pravu građana i potrebama zajednice", naveo je gost Presinga. Kurti je naveo da je razgraničenje za njega rasistički koncept koji ne prihvata, dok je demarkacija nešto potpuno drugo. "Uvek će biti Albanaca i Srba na obe strane granice. Demarkacija da, ali ne razmena teritorija. Jer razmena teritorija nije dijalog za mir već dijalog koji vodi ka budućim konfliktima". On je rekao i da ne veruje da sporazum možemo imati već sledećeg proleća. "Nema pomirenja bez poverenja, potrebno je poverenje a toga nema, jer se pravimo 'hajde da se saglasimo o vrednostima', a nismo saglasni o činjenicama rata, u koji smo svi bili uključeni. Neohodno je da se slažemo o vrednostima, ali za pomirenje nam treba saglasnost o činjenicama", istakao je. Rešavanje ubistva Ivanovića mnogostruki neuspeh svih Kurti je rekao da će se zalagati da institucije Kosova i međunarodne zajednice razjasne ubistvo Olivera Ivanovića. "Sa ubistvom Olivera Ivanovića prvi put se desilo u istoriji Kosova da je ubijen Srbin na Kosovu, a da nije bilo nijednog Srbina na Kosovu da kaže da su to uradili Albanci, to je prvi put. Jako je čudno da u Severnoj Mitrovici gde ima najviše kamera po kvadratnom metru, nije moguće utvrditi ko je to počinio", kazao je. On je rekao da je razočaran kosovskim institucijama i Euleksom i onima koji "gledaju te kamere" i da je taj slučaj "mnogostruki neuspeh svih, i kosovskih i međunarodnih mehanizama". Objašnjavajući zašto Ivanovića smatra ratnim zločincem, Kurti je rekao da je to tvrdio i Bernar Kušner u svojoj knjizi, a "on je dobro poznavao situaciju jer je bio šef Unmika 2000". "Ivanović je bio među čuvarima mostova… on nije krio da je bio u paramilitarnim jedinicama...", dodao je Kurti. Kurti je rekao da će se zalagati da se svi zločini na Kosovu istraže. "Prošlost ne prolazi lako i da je ona uvek i u sadašnjosti, a da bismo krenuli sigurno dalje prema miru u regionu i budućnosti ka EU, moramo da se sučeljavamo sa prošlošću, bilo je zločina na Kosovu prema Srbima, i ja ću se zalagati za to, jer zločin ne zastareva, da imamo normalne sudove koji će osuditi i Albance koji su ubijali Srbe", zaključio je on. Albanska zastava sada, u premijerskoj će biti zastava Kosova Upitan zašto u prostorijama drži zastavu Albanije a ne Kosova, Kurti je rekao da je će zastavu Kosova držati u premijerskoj kancelariji. "Albanska zastava je veoma stara i da ima dosta istorije u tome. Kosovska zastava će biti u premijerskoj kancelariji. Kad su usvojili zastavu Kosova, nije bilo ni demokratije ni istorije u toj zastavi, nego geografije. Na taj nedemoktratski način kada su usvojli zastavu, albanska zastava je postala zastava otpora", naveo je i dodao "mi smo po nacionalnom identitetu smo Albanci, ne postoji nacionalni identitet kosovara, ali postoji država Kosovo". Kurti je naveo i da nema srpski pasoš, niti srpsko državljanstvo, već da ima državljanstvo i pašoš Kosova i Albanije. Upitan o budućnosti Kosova, on je rekao da evropske integracije i ujedinjenje Kosova i Albanije niti mogu da zamene jedno drugo, niti se protive jedno drugom. "Mi smo u Otomanskoj imperiji bili podeljeni po vilajetima, i u Jugoslaviji, ali njih više nema, a mi smo i dalje ovde. Ja neću moći rešiti odmah ta velika istorijska pitanja, ja ću se baviti ekonomskim razvojem i pravdom. To će biti moj fokus", zaključio je. Kurti: U vladi i ministar s podrškom Srpske liste, ali ne kao deo koalicije RS.N1INFO.COM U novoj kosovskoj vladi Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne...

FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA Manastir Svete Petke Izvorske kraj Paraćina, osim što je poznata i dugovečna pravoslavna svetinja, takođe je i dom desetinama osoba sa posebnim potrebama, o kojima brine svega deset monahinja. Manastir Sveta Petka je jedini u Srbiji koji ima ustanovu za korisnike sa mentalnim smetnjama u razvoju i po tome je prepoznatljiv među manastirima Srpske pravoslavne crkve, a trenutno je u njemu smešteno 88 štićenica. FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA Manastir Svete Petke Paraćin Apeli na društvenim mrežama i raznim portalima, da štićenice i monahinje gladuju već mesecima, ispostavila se kao lažna vest. Pomoć im jeste potrebna, ali najviše u ljudstvu koje bi brinulo o ženama sa posebnim potrebama, a na zvaničnom sajtu ovog manstira može se naći procedura kako im se može pomoći i novčanim prilogom. "Njima je najpotrebnija ljubav i pažnja" - Treba imati veliku veru, strpljenje i ljubav da biste mogli da se brinete o osobama koje su ometene u razvoju. Svi oni vole da im se priđe, da ih pomilujete rukom, to im je najvažnije. Nisu im važne druge veoma bitne stvari u običnom životu, ali su željni ljubavi i pažnje. Lepom rečju ih smirujemo i živimo sa njima kao porodica. Tada oni ožive, raspoložene su, smeju se, to ih održava i daje im nadu u život - izjavila je još pre nekoliko godina mati Glikerija, koja brine o Domu u Izvoru i manastiru Sveta Petka. FOTO: MINISTARSTVO ZA RAD BORAČKA I SOCIJALNA PITANJA / SCREENSHOT Zoran Đorđević obišao je nedavno manastir Sveta Pekta u Paraćinu Ona je danas u razgovoru za "Blic" rekla da su ljudi dobre volje već sakupili sve što im je bilo neophodno i da im se na tome zahvaljuje, kao i da nema potrebe za daljom pomoći u formi nature, ali da ukoliko neko oseća potrebu da doprinese, može to ta uradi u novcu. Dom „Sveta Petka" u Izvoru od 2003. pod ingerencijom je Centra za socijalni radu u Paraćinu, a do tada je bio radna jedinica Doma u Kulinama kod Niša. Ratna siročad ovde su pronalazila svoj dom Dom je formiran 1946. godine, a tradiciju brgie o slabim i nemoćnim licima manastir Sveta Petka započeo je 1942. prihvatanjem ratne siročadi. U početku su korisnici bili smeštani pri manastirskom konaku, a 1966. godine izgrađena je zgrada Doma na manastirskom imanju. FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA Manastir Svete Petke Paraćin Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević pre nekoliko dana obišao je manastir Sveta Petka. On je tada razgovarao sa medicinskim sestrama i monahinjama o načinima na koje Ministarstvo može da im pomogne. Ministar Đorđević rekao je da ovaj manastir predstavlja pravi primer brige o korisnicima, ali da Ministarstvo želi, u okviru svojih nadležnosti i mogućnosti da im pomogne i time unapredi rad ovih medicinskih sestara i monahinja, a samim tim i uslove života korisnika. FOTO: MINISTARSTVO ZA RAD BORAČKA I SOCIJALNA PITANJA / SCREENSHOT Razgovor sa jednom od štićenica - Pored materijalne pomoći koje ćemo pružiti, dogovorili smo se da u narednom periodu ovde izgradimo jedan objekat gde bi mogao da se odlaže višak odeće, a razgovarali smo i o rešavanju nekih od njihovih tekućih problema, kao što su nabavka ogreva i slično - rekao je Đorđević i istakao da veruje da ovakvih poteškoća u radu više neće biti https://www.blic.rs/vesti/drustvo/deset-monahinja-brine-o-88-zena-sa-posebnim-potrebama-mnogi-zele-da-im-pomognu-ali/qdtjj7z

Adrijan Nađ, devetogodišnji dečak iz Bačke Topole već drugu godinu za redom raduje se polasku u prvi razred, ali, na žalost, druženje i učenje su mu i ovog septembra uskraćeni. On će tako, umesto sa drugarima u školi, ostati kod kuće, jer, kako kaže njegova majka, Opština Bačka Topola ni ove godine dečaku nije obzbedela prevoz do škole, a drugog načina da se preveze, nema. Adrijan je dečak sa Daunovim sidromom i nepokretan je, a osnovnu školu za decu sa posebnim potrebama trebao bi da pohađa u Subotici, gradu na oko 35 kilometara od njegove kuće. Zato je nephodno da mu se obezbedi svakodnevni adekvatan prevoz od Bačke Topole gde živi. Međutim, prema rečima njegove majke, Opština Bačka Topola, već drugu godinu za redom to ne čini, te Andrijan ponovo nije krenuo u prvi razred. - On nema nijednog dana škole. Prošle godine mu je komisija odložila školovanje jer nije bilo adekvatnog prevoza, a on ne može da hoda. Potreban je kombi koji ima prostor za spuštanje i rampu - kaže za "Blic" Dejana Draškić, Adrijanova majka dodajući da je jako tužna jer ni ove godine njen sin nije upoznao nove drugare i krenuo u školu kao sva druga deca.

Trijumf naše ženske odbojkaške reprezentacije nad Italijom u finalu Svetskog prvenstva u Japanu bio je povod da se, na vrlo emotivan način, javno oglasi italijanski pisac Maurucio Monte. FOTO: MAURIZIO MONTE / FACEBOOK Mauricio Monte On je odlučio da se ovim povodom obrati na Fejsbuku, a prevod njegove objave glasi ovako: "Srbija je pobedila, zemlja koja je otprilike četiri puta manja od Italije. Srbija je pobedila, a ima samo osam miliona stanovnika (mnogo manje od Lombardije). Srbija je pobedila, zemlja sa nižim BDP-om nego siromašna južna Italija. Srbija je pobedila, ta „mala, prljava i loša" Srbija. Srbija je pobedila, taj „ološ narod" koji nikada ne saginje glavu. Srbija je pobedila, bez velikih banaka i osiguranja. Srbija je pobedila, ona kojoj ne znate ni geografski položaj. Srbija je pobedila, baš ona „ultranacionalistička i ratoborna". Srbija je pobedila, iako još sakuplja krhotine rata koji se nikada nije ni završio. Srbija je pobedila, a vaši omiljeni novinari objavljuju plačljive članke o pobeđenima, ali bez ikakvih pohvala pobednicima. Srbija je pobedila, čak i za vas koji ne znate Ivu Andrića. Srbija je pobedila, ona ista koji je pre mesec dana pobedila i vašu mušku ekipu. FOTO: MAURIZIO MONTE / FACEBOOK Fejsbuk objava Mauricija Montea Srbija je pobedila, ona koja nije za vas „ciganska" nacija samo kada vašim timovima daje svoje najbolje sportiste. Srbija je pobedila igrajući loše, jer da je igrala kao što zna igrati, vaša iluzija bi mnogo kraće trajala. Srbija je pobedila, za svoje sinove koji su devedesetih prizivali „mir", a vi ste bili gluvi. Srbija je pobedila, ona koja je kopala po ruševinama i zakopavala leševe dok ste gledali televizijske dnevnike u kojima su u nju upirali prstom. Srbija je pobedila, ona čiju ste decu, koja su bežala od rata, prihvatali samo zato što vam je bila potrebna radna snaga. Srbija je pobedila, suviše praznih džepova da bi zaslužila vašu pažnju. Srbija je pobedila, ona Srbija Novaka Đokovića. Srbija je pobedila, ona koja ne kaže „razumem, gospodine" pred diktatima Zapada. Srbija je pobedila, za svoju univerzitetski obrazovanu decu koja su čekala, devedesetih godina, po tri sata u redu da bi imala priliku da kažu telefonom „mama … dobro sam". Srbija je pobedila, ona čije su se novčanice od večeri do jutra pretvarale u bezvredni papir. FOTO: FIVB / PROMO Ženska odbojkaška reprezentacije Srbije slavi titulu prvaka sveta Srbija je pobedila, ona Srbija beogradskih dečaka koji su, kada čuju sirenu, bežali kući u nadi da bomba neće pasti na njihovu zgradu. Srbija je pobedila za tebe, koji ne propuštaš priliku da kažeš „svi su oni ultranacionalisti", a onda se ljutiš kada u inostranstvu povezuju Italiju s mafijom i mandolinom. Srbija je pobedila i za vas koji mislite da vojnička ruka generala Mladića predstavlja celi narod, a da Musolinijeva ruka … nije takva. Srbija je pobedila, ona koja spaja ručak s večerom. FOTO: MAURIZIO MONTE / FACEBOOK Mauricio Monte Srbija je pobedila, optužena da bira ultranacionalističke političare od strane onih koji primećuju da u njihovom nacionalnom timu igraju crne devojke, čime izražavaju svoj rasizam. Srbija je pobedila, ona koja neće da trampi sebe za počasti. Srbija je pobedila, a vi preuveličavate srebrnu medalju italijanskih mladih i zaslužnih devojaka. Srbija je pobedila, ali, kao i obično, vi to niste primetili!", istakao je na italijanskom Mauricio Monte, a preveo književnik i književni prevodilac Dragan Mraović. link

Tarife koje je Kosovo uvelo Srbiji i BiH, nisu politički održive i nadam se da će biti oslabljene ili ukinute, rekao je u ekskluzivnom intervjuu za Glas Amerike američki senator Ron Džonson, predsedavajući pododbora za Evropu i regionalnu bezbednosnu saradnju u senatskom Odboru za spoljne poslove. Džonson veruje da su predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači voljni da reše odnose dve zemlje i da shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan. Glas Amerike: Senatore, videli ste se sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem na GlobSec forumu u Bratislavi. Pretpostavljam da je bilo reči i o Kosovu. Kakav je vaš utisak, da li je Vučić spreman na kompromis? Senator Džonson: "Ono što primarno cenim kod predsednika Vučića, a isto bih mogao da kažem i za predsednika Tačija, je da su to pojedinci koji žele da reše problem. Imaju dobru volju za to, ali istovremeno prepoznaju da je reč o veoma teškom pitanju. Nadam se da će ta njihova rešenost ipak biti dovoljna za neki napredak". GlasAmerike: Kada je reč o dijalogu – Priština ne želi da ukine carine na srpsku robu, a Beograd neće da pregovara bez toga. Ako Kosovo ne ukine takse, postoji li drugi način da se nastave pregovori? Senator Džonson: "Najpre želim da kažem da tarife, iako kratkoročno mogu delovati kao dobra ideja i efikasno se koristiti kao adut, dugoročno predstavljaju dodatni porez koji plaćaju stanovnici zemlje koja uvodi tarife. Dakle, dugoročno tarife ne koriste Kosovu. Ono što bih želeo da obe strane shvate je sledeće: uveli ste tarife, privukli ste pažnju javnosti, ali sada treba da krenete dalje i da ozbiljno pristupite rešavanju ovog dugoročnog problema – kako bi Kosovo moglo da bude priznato i kako bismo došli do mirnog rešenja". Glas Amerike: Da li SAD mogu, na neki način, da ohrabre Srbiju da se vrati dijalogu u ovim okolnostima? Senator Džonson: "SAD podržavaju obe strane i daju im prostora da reše problem. Amerika ne želi ništa da nameće bilo kojoj strani. Ponovo ću reći: dugoročno, tarife plaća narod zemlje koja ih uvodi i iskreno rečeno, mislim da nisu ni politički održive – jer sve poskupljuje. Nadam se da je ovo privremena situacija i da će biti ublažena – da će tarife biti manje rigidne, oslabljene ili ukinute. To će koristiti građanima Kosova i nastavku razgovora". Glas Amerike: Očekujete li da bi dijalog mogao ponovo da počne posle samita u Parizu? Senator Džonson: Nadam se da će dijalog biti ponovo pokrenut, a ako je Pariz dobra polazna tačka za to – podržavam. Glas Amerike: Pre nekoliko dana Bela kuća je ponovo pozvala na postizanje sveobuhvatnog sporazuma o Kosovu koji je baziran na “međusobnom priznavanju”. Verujete li da su vlasti u Srbiji spremne da naprave kompromis baziran na međusobnom priznanju? Senator Džonson: "To je krajnji cilj i razlog zbog kojeg Kosovo učestvuje u dijalogu. Razumem da je to politički teško za predsednika Vučića. On mora da pokaže građanima Srbije da je i Kosovo pravilo neke ustupke. Prespanski sporazum između Grčke i Makedonije bio je politički nepopularan u obe zemlje, ali su lideri bili hrabri – i mislim da je ista situacija sa Vučićem i Tačijem. To su dvojica lidera koji shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan, ali se nadam da će, kao što vidimo u slučaju ulaska Severne Makedonije u NATO, u kratkom periodu pošto postignu sporazum, osetiti da je vredno sveg političkog bola kroz koji prolaze. I mislim da će ljudi, kada se sve završi, pitati zašto se nije rešilo ranije zbog koristi koju će imati u saradnji sa EU i zapadnim partnerima. Rusija zvuči zavodljivo, ali ne nudi ništa u smislu dugoročne političke stabilnosti i ekonomskog prosperiteta". Glas Amerike: Američki zvaničnici nam govore da ne postoji rok za rešenje pitanja Kosova, ali Bela kuća već treći put u proteklih sedam meseci poziva Srbiju i Kosovo da postignu sporazum. Da li je to poruka obema stranama da proces polako privode kraju? Senator Džonson: "To pokazuje želju Amerike da snažno podrži Srbiju i Kosovo da dođu do sporazuma, pokazuje podršku Bele kuće, a ne pretnju nekakvim rokovima. Ta podrška će ostati i pošto se postigne sporazum. Znači, kada preduzmete teške političke korake – Amerika, a nadam se i Evropa, će biti tu uz vas i ti teški koraci će se isplatiti. Dok se ne postigne dogovor, nijedna zemlja neće biti dovoljno stabilna da bi privukla investitore. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je to važno za ekonomski prosperitet obe zemlje". Glas Amerike: Kada govorimo o razgraničenju kao modelu rešenja – iz Amerike stižu različite poruke. Zamenik pomoćnika državnog sekretara Metju Palmer kaže da SAD ne povlače crvene linije, dok član Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Erat tvrdi da je ideja o podeli Kosova "glupost" i da se ne može realizovati. Možete li da nam kažete šta je zvanična američka politika o ovom pitanju? Senator Džonson: "Ja sam član Kongresa i mogu da vam kažem svoje mišljenje. Verujem da administracija poručuje da Srbija i Kosovo treba sami da se dogovore. Mi obema zemljama dajemo prostora da postignu sporazum i lično mislim da nema crvenih linija niti ideja o kojima ne treba razgovarati. S druge strane, jasno mi je zašto ljude brine korekcija granica zbog potencijalnog domino efekta. Ali, na kraju se sve svodi na lidere i građane Srbije i Kosova koji treba da nađu rešenje koje Amerika i Evropa treba da podrže". Glas Amerike: Predsednik Vučić je rekao da vas je zamolio da prenesete poziv predsedniku Trampu da poseti Srbiju. Jeste li to učinili i ima li odgovora? Senator Džonson: "Upravo sam razgovarao sa državnim sekretarom Pompeom i njemu sam preneo, a preneću i predsedniku Trampu kad ga vidim. Već sam mu preneo prethodne pozive". Glas Amerike: I, hoće li doći? Senator Džonson: "On je veoma zauzet, ali je izrazio svoju podršku Srbiji i Kosovu da dođu do sporazuma i ostave problem iza sebe". Jovana ĐUROVIĆ

Papa o kanonizaciji kardinala Stepinca: 'On je blažen, može mu se moliti, ali do svetosti moramo izučiti neke povijesne točke' | Bitno.net https://www.bitno.net/vijesti/papa-o-kanonizaciji-kardinala-stepinca-on-je-blazen-moze-mu-se-moliti-ali-do-svetosti-moramo-izuciti-neke-povijesne-tocke/#.XNLBKD5Xuj4.whatsapp

U SLUČAJU "KONJIČKE KASARNE" U ZEMUNU, GRAĐEVINSKA DIREKCIJA JE MINISTARSTVU ODBRANE DALA OKO 9,2 MILIONA EVRA I NI KVADRAT STAMBENOG PROSTORA. TAMO SE GRADI 1.700 STANOVA – UKUPNO 200.000 KVADRATNIH METARA – A KVADRAT JE 1.620 EVRA I LAKO JE IZRAČUNATI DA ĆE KUPCI NA RAČUN DIREKCIJE DATI VIŠE OD 320 MILIONA EVRA "Kad u političkom marketingu hoćeš nešto da slažeš, a iskoristio si sve male, sitne laži, kreni sa nekom krupnom, jer u nju će lakše poverovati, a teže će neko da se usudi da je proverava", rekao je pre nekoliko godina jedan od poznavalaca političkog marketingu Srbiji, koga – ništa neobično – nema u gostovanjima jutarnjih programa televizija, bilo "ovih" ili "onih". Ništa nije bolje za ilustraciju i potvrdu njegove tvrdnje od situacije sa takozvanim jeftinim stanovima za pripadnike "službi bezbednosti", promovisanih od decembra prošle godine, a čija je gradnja najavljivana za "mart", pa potom za "april", da bi potom bila odgođena za "kraj avgusta" ili "početak septembra", plus što se sada priznaje kako se ne zna kad će to biti u Beogradu. Zvaničnici ipak govore – "do kraja godine". VULIN VS. MIHAJLOVIĆ: Sva ova "dramaturgija" Vučićevog PR počela je u maju 2014. najavom izgradnje jeftinih stanova čija bi cena bila čak četiri puta manja od najjeftinijih stanova koje je tada gradila država. To bi, prema tadašnjim cenama iz naselja "Stepa Stepanović", iznosilo oko 380 evra po kvadratu. Naravno, ovo obećanje je zaboravljeno, bilo je mnogo sličnih od tada, ali je kad se država suočila sa naglim odlaskom profesionalnih pripadnika vojske iz njenih redova, pronađen "spasonosni lek" – biće stanova, po 500 evra po kvadratu, kako je pompezno saopštavao u decembru 2017. ministar odbrane (i Vučićev "prvi posilni") Aleksandar Vulin, uz "sasluženje" ministarke saobraćaja i građevine (i nesuđene premijerke) Zorane Mihajlović. Da li slučajno ili namerno, tek dva ostala funkcionera čiji službenici bi trebalo da dobiju stanove – ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović i direktor BIA Bratislav Gašić o tome su ćutali, nisu se hvalili. Vučić je posle prvog sastanka famozne, nikad definisane komisije za stanove, 11. decembra izjavio da na proleće počinje gradnja jeftinih stanova, za maksimalno 550 evra po kvadratu u Beogradu, a u ostalim gradovima Srbije za 470-490 evra. Međutim, nikada do kraja nije objasnio sve detalje tog projekta i "poduhvata". Zauzvrat, nastupilo je takmičenje između Vulina i Zorane Mihajlović u najavama ko će pre da precizira rok početka radova. To što su se u svim nastupima zaklinjali da je Srbija pravna država i da će takvom da je naprave, a da za takvu gradnju do marta nije mogao da se obezbedi nijedan dokument, palo je u drugi plan. Vulin, naravno, nije propuštao da tokom zime najavi svakom prilikom, pa bila to i obična dodela ključeva stanova pripadnicima Vojske, kako će zahvaljujući Vučiću na proleće početi masovna stanogradnja: "Trajalo je dugo, i baš zato što traje tako dugo, a pripadnici Vojske Srbije i bezbednosnog sektora uopšte zaslužuju da se o njima brine više i da se njihovo stambeno pitanje rešava u što kraćem roku, mi smo pokrenuli projekat po naređenju vrhovnog komandanta Vojske Srbije Aleksandra Vučića o masovnoj stambenoj izgradnji. Tako će buduće generacije mnogo češće rešavati stambena pitanja." Međutim, prošao je mart, potom i april, ništa od početka gradnje tih stanova nije bilo, a onda su novinari u maju, uzgred, upitali Zoranu Mihajlović šta se dešava. Iznenađena da se neko još seća tih obećanja iz decembra, ministarka je pokušala da krivicu, onako neobavezno, svali na sebe, kao – eto ja sam kriva, nismo usvojili "leks specijalis" po kome to treba da se radi. Tog trenutka svi koji su verovali da je nešto stvarno urađeno kako bi se ti stanovi počeli graditi, shvatili su da se radi o još jednom marketinškom triku i da se samo čeka trenutak da se on "zaseni" nekim novim. Vulin se, začudo, više nije oglašavao po tom pitanju, niti se pozivao na "odluku vrhovnog komandanta". ŠTA JE IZNERVIRALO VUČIĆA: Vlada je potom predložila, a Skupština usvojila "leks specijalis" i onda se Vulinov "vrhovni komandant" pojavio 4. juna na gradilištu stambenog naselja "Zemunske kapije", na mestu bivše Konjičke kasarne, da obiđe takozvani ogledni stan za pripadnike službi bezbednosti, i pozvao ih sve da dođu i da ga obiđu. Oni koji su išli kažu da ispred stoji tabla sa natpisom "uzorni stan". Taj događaj propratilo je dosta medija, a oni državni ili paradržavni nisu ni posumnjali (jer tako im je indirektno sugerisano) da će ti stanovi biti na mestu koje su obišli, preko puta Kriminalističko-policijske akademije i još se usput oduševljavali kako će "bezbednjaci" za jeftine pare kupiti stanove na tako dobrom mestu, za ratu od samo 119 evra mesečno. Uzalud su bila uveravanja kolega koji znaju o čemu se radi da je taj stan tu samo obmana. Uglavnom, Vučić i Mihajlovićeva su tad sve lepo ispričali, pohvalili budući projekat, Vulin je aplaudirao, ali jedna stvar je u svemu ostala nedorečena – gde će biti budući stanovi u Beogradu? O tome ni danas nema ni slova, osim što se nagađa da bi to trebalo biti u nekom polju u Ovči ili negde na rubu Makiša. "Stvaraće se naselje na ledini, izolovano, samo sa decom vojnika i policajaca", kaže jedan od onih koji želi da uhvati "zadnji voz" pred penziju za taj stan. On dodaje i da su, u vreme Tita, kad su se gradili novobeogradski blokovi, nadležni vodili računa da stanove u njima dobijaju ljudi iz raznih slojeva društva kako bi se deca socijalizovala. Šta će biti sa tim novim zgradama kada se i ako izgrade, kako će stanovi biti podeljeni, to je drugo pitanje, jer tu ima mnogo nedoumica, a osnovna je, na primer, Beograd – 400 stanova za pripadnike službi bezbednosti, kojih je u glavnom gradu najmanje 20.000. "Leks specijalis" koji je parlament usvojio ostavio je da se to rešava podzakonskim aktima. Na osnovu čega će biti formirane komisije, koji će biti kriterijumi za raspodelu između službi, šta će se sve bodovati, pitanja su bez odgovora. U prevodu – niko ne zna kako će se tih 400 stanova raspodeljivati, da li proporcionalno na osnovu broja zaposlenih (MUP 44.000, Vojska 36.000, BIA oko 2.000) ili po nekoj drugoj formuli, ko će formirati komisije – Vlada ili službe, koji će osnovni pravilnik biti uzet, kome će moći da se upućuju žalbe... Posebno pitanje je i da li će, recimo, pripadnik Vojske Srbije koji dobije prekomandu moći da je odbije, obrazlažući to činjenicom da je kupio stan na kredit i da ne želi da se odriče porodice. Odgovora, takođe, nema ni na pitanje da li su lokalne samouprave u gradovima u kojima je Vučić najavio izgradnju stanova za pripadnike snaga bezbednosti (Niš, Vranje, Novi Sad, Kragujevac…) donele propise i potrebne građevinske i druge dozvole kojima bi omogućili da gradnja počne "krajem avgusta". Sve u svemu, dok je Vučić hvalio "ogledno-uzorni stan" u "Zemunskim kapijama", iznenadilo ga je novinarsko pitanje zašto se vojna imovina daje budzašto, a da vojska od tog nema nikakve koristi. Računica je bila jednostavna – Ministarstvo odbrane je svojevremeno dalo Građevinskoj direkciji Srbije kasarnu "4. jul" na Voždovcu, na čijem mestu je niklo naselje "Stepa Stepanović". Od više od 4.500 stanova, Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane dobili su 1.500, koje su podelili svojim pripadnicima, što je izazvalo sve pozitivne reakcije među njima. U slučaju "Konjičke kasarne" u Zemunu, Građevinska direkcija je Ministarstvu odbrane dala oko 9,2 miliona evra i ni jedan kvadrat stambenog prostora. Tamo se gradi 1.700 stanova, ukupno 200.000 kvadratnih metara, a kvadrat je 1.620 evra i lako je izračunati da ce kupci na račun Direkcije dati više od 320 miliona evra. Vučića je iznerviralo i pitanje zašto Vojska poklanja svoju imovinu – 1,5 kilometar odatle, prema centru Zemuna, na jednom od najlepših mesta u tom delu, odakle se pruža pogled na čitav Beograd. Reč je o kasarni "Jakub Kuburović" na površini od nekoliko hektara, koju je Ministarstvo odbrane poklonilo "Jugoimportu SDPR" u zamenu za šest haubica NORA (ova oruđa nisu ispitana u Vojno-opitnom centru). U tom delu Zemuna kvadrat novogradnje košta 2.000 evra, a Jugoimport ima svoju firmu koja se, igrom slučaja, bavi i građevinom. I kad im je zemljište došlo u posed, nemaju obavezu da bilo kome polažu račune šta će s njim da rade i u koje namene da ga koriste. "Uzorni" stan Pošto je Vučić pozvao sve pripadnike službi bezbednosti da dođu u "ogledni stan", preimenovan u "uzorni", trebalo je i otići tamo da se potencijalni kupac uveri šta se sve nudi. Ljubazni mladić koji vas dočekuje odmah objašnjava kako je sve "domaći prvoklasni" materijal, objašnjava tehničke karakteristike "sendvič blok zida", pločica, "šestokomorne PVC stolarije", masivnih blindiranih vrata i slično. Na pitanje gde će stan biti, u kom delu Beograda, kao i kad će moći da se useli, kad da se potpiše ugovor, on sleže ramenima – to mu nisu rekli niti objasnili. Stan je, mora se priznati, lepo osmišljen, radi se o 67 kvadrata, sa dve spavaće sobe, kupatilom, toaletom, kuhinjom, trpezarijom i dnevnim boravkom, kao i balkonom, ne velikim, ali ipak većim nego što nude privatni investitori. "Ovde imate ovo, možete da ugradite ovo, možete ovde ono", kao navijen nabraja "prezenter", a na pitanje gde je ventilacioni odvod u kuhinji koju je hvalio, nije mogao da odgovori. Tu je verovatno negde, kaže, pa dodaje: "Možda su ovi u ovom oglednom stanu zaboravili da naprave, ali biće sigurno." To što će biti, očigledno je manje važno od hvaljenja ulaznih vrata, "aluminijumskih", kao i vrata u međuprostoru ulaza, "kvalitetnih" poštanskih sandučića i "izuzetnog lifta". Kad zainteresovani kupac pogleda stan, na odlasku je obaveza "prezentera" da mu zatraži ime i službu za koju radi. Uz izvinjenje kaže da je to propis i da mu je tako naređeno. Upitan ko je on da legitimiše i ima li ingerencije ovlašćenog službenog lica, kaže da nema, ali da mu je dužnost da upiše svakog ko je došao, zbog evidencije. Izmišljeno ime, tvrdnja da radim u službi koja ne sme da se pomene, bili su dovoljni da on napiše u svesku jednog od mnogih Jovanovića i Petrovića koji su došli da vide "uzorni stan".

Bošnjačko nacionalno veće (BNV), na čijem je čelu Sulejman Ugljanin, uputilo je dopise upravama osam osnovnih škola u Novom Pazaru, Tutinu i Prijepolju sa predlozima da promene imena škola. U saopštenju se navodi da BNV predlaže promene imena četiri osnovne škole u Novom Pazaru. OŠ „Vuk Karadžić“ da promeni ime u OŠ „Muhamed Hevaji Uskufi“, OŠ „Stefan Nemanja“ da se ubuduće zove OŠ „Kulin ban“, OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ da bude OŠ „Ahmed Ali Gurbi“, dok bi se OŠ „Desanka Maksimović“ zvala OŠ „Musa Ćazim Ćatić“. Prema BNV, i dve škole u Tutinu treba da promene imena i to OŠ „Aleksa Đilas Bećo“ u OŠ „Ferhad beg Draga“, dok bi OŠ „Aleksa Šantić“ trebalo da promeni naziv u „Kadija Gluhavički“. Predlog je i da dve škole u Prijepolju dobiju nova imena i to OŠ „Vladimir Perić Valter“ u OŠ „Murat efendija Šećeragić“, dok bi OŠ „Svetozar Marković“ ubuduće nosila ime „Dr Rifat Ramović“, prenosi Tanjug. U saopštenju Bošnjačkog nacionalnog veća se navodi da su te škole proglašene za ustanove od posebnog značaja za obrazovanje bošnjačke zajednice u Srbiji. Kažu da su rukovodstva tih škola dužna da donesu odluke o promeni naziva škola i pre početka školske 2018/19. godine upute zahtev Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kako bi dobili saglasnost za te odluke. Izvor

Kosovo je na dobrom putu da ga Vatikan prizna, ali ne znam da li će se to dogoditi ove godine, rekao je premijer Kosova Ramuš Haradinaj koji se pre tri dana sastao sa poglavarom rimokatoličke crkve papom Franjom. Haradinaj je kazao da je papu Franju upoznao sa političkim dešavanjima na Kosovu i evro-atlantskim integracijama i istakao da je Kosovo primer suživota među narodima i verske tolerancije. Premijer Kosova Ramuš Haradinaj istakao je na konferenciji za novinare posvećenoj svom susretu sa poglavarom rimokatoličke crkve papom Franjom da je u Vatikanu srdačno dočekan. On je kazao da je papi Franji uručio zahtev za priznavanje Kosova. „Imao sam mogućnost, osim da se zahvalim o brizi i poštovanju koje ima za Kosovo, da izrazim i ovaj zahtev građana Kosova, rekavši da 'narod Kosova ima nadu u Vas, oči su im uprte u Vas' i on je, zaista, bio otvoren kad je dobio zahtev. Rekao mi je sledeće reči – 'u srcu mi je narod Kosova, lično ću se moliti se za vas i za vašu zemlju'. I on ima veliku nadu da će narod Kosova naći mir“, rekao je Haradinaj. Haradinaj je kazao da je nezavisnost Kosova kao tema sada dosta prisutna u Vatikanu i da postoji mogućnost da Kosovo bude priznato. „Ne mogu da kažem vreme kada će se to desiti - odgovor pape je da voli narod Kosova i da oseća da ćemo biti zajedno sa drugim narodima. Mislim da je to jedna održiva i značajna poruka za nas. Da ne preterujemo sa nekim najavama, ali mislim da je dobra situacija za našu zemlju“, kazao je predsednik Vlade Kosova. Haradinaj se u Vatikanu sastao i sa državnim sekretarom kardinalom Pietrom Parolinijem koga je upoznao sa političkim dešavanjima i izazovima Kosova. „Imao sam priliku da objasnim šta dobija evropska porodica sa Kosovaom, šta dobija Evropska unija ako dobijemo liberalizaciju viza. Ne dobija ni kriminalitet, ni rizike, ni emigrante, nego će dobiti razmenu. Šta dobija svet ako budemo članovi Interpola - dobiće veću bezbednost, veće garancije za zaštitu od bilo kog kriminala ili rizika. Istovremeno priznavanjem Kosova se dobija jedan zaista održivi mir na balkanu za sve“, kazao je Haradinaj.. Na pitanje novinara da prokomentariše to što opština Dečani odbija da izvrši odluku Ustavnog suda i manastiru Visoki Dečani vrati imovinu, Haradinaj je kazao da zakon treba da se poštuje. „Narod Kosova - Albanci u Metohiji su uvek vodili računa i poštovali su manastir, kako Pećku Patrijaršiju tako i manastir Dečani. Imovinski konflikti se nastavljaju, to su teme za sud, koje su osetljive. Ne bih imao neki stav osim tog da trebaju da se poštuju zakoni i nadam se da će se naći neko rešenje. Ono što želim da kažem jeste da su ovi manastiri živeli među Albancima vekovima i živeće vekovima među Albancima. Uvek smo imali međusobno poštovanje“, rekao je Ramuš Haradinaj. Posle 16 godina sudskog parničenja, Ustavni sud Kosova je maja 2016. godine potvrdio pravo manastiru Visoki Dečani na 24 hektara zemlje. Međutim Opština Dečani odbija da izvrši konačnu i neopozivu odluku suda. Budimir NIČIĆ

"Velika mi je želja da dođem u Srbiju po kojoj nosim ime" Mlada Nigerijka živi u Lagosu i bavi se organizacijom gradskih događaja, a osim toga je i modna blogerka. Ništa to ne bi bilo neobično za mladu osobu koja prati trendove da se ne zove Srbija Vilson. Srbija Vilson je takođe i uticajna na Instagramu gde objavljuje svoje fotografije iz Lagosa, a mnoge mlade devojke se ugledaju na ovu urbanu Nigerijku. Pitate se da li je ime Srbija uobičajeno u Nigeriji? Pa, ne baš. “Moje ime je i ovde neobično, a kada me ljudi pitaju kako sam ga dobila i šta ono znači ja kažem da se tako zove jedna zemlja u Evropi“, kaže za B92 Srbija koja s ponosom ističe svoje neobično ime. Kaže da nije čula da se još neko tako zove u Lagosu, ali je zato njen narod i te kako čuo za našu zemlju. Osim što se bavi organizovanjem događaja, Srbija poseduje radnju polovnih stvari i ističe da život u Lagosu nije ni malo jednostavan. “Život u Lagosu je ništa drugo nego opstanak najsposobnijih“, izjavila je za naš sajt. Da dobije ime Srbija smislila je njena mama zbog jako teškog života, ali i porodične situacije. “Mama mi je dala ime Srbija jer sam jedina od sve njene dece koja je preživela“ Nažalost, Srbija nikada nije bila u Srbiji i velika joj je želja da dođe u našu zemlju po kojoj nosi ime a, kako kaže, volela bi i da radi i živi u Srbiji. https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2018&mm=04&dd=20&nav_id=1383503 https://www.instagram.com/serbia_w/

Jedini sukob koji se trenutno vodi na ovoj društvenoj mreži jeste onaj između njega i Tviteraša, a sve zbog teksta "Vojska Srbije spremna: Ako Šiptari napadnu, za tri sata uzimamo sever" Ekstremnog desničara Mišu Vacića žestoko su isprozivali na Tviteru zbog komentara da će na silu mobilisati tuđu decu za rat na Kosovu. Jedini sukob koji se trenutno vodi na ovoj društvenoj mreži jeste onaj između njega i Tviteraša, a sve zbog teksta "Vojska Srbije spremna: Ako Šiptari napadnu, za tri sata uzimamo sever". U toj prepisci na tviteru Vacić je upotrebio pogrdne reči, psovke i hvalospeve na sopstveni račun, mada se ni Tviteraši nisu snebivali: "Gde si služio vojsku i koji rod", "Stvarno Mišo Vaciću, kad igraš kaunter strajk, koje oružje biraš?", "Šomi,opusti se što si tako napet? Stiže voda", da bi situacija kulminirala zbog pitanja "Brate ti si ozbiljan debil, koja vojska, koji šiptari, ko će da ide u vojsku, ko će da ratuje gluperdo jedna?". - Tvoja deca će da idu. Ja ću ih lično mobilisati - odgovorio je nekadašnji predsednik i portparol desničarskog Pokreta "1389", a zatim je usledila lavina negativnih komentara na njegov račun. Iako se na Tviteru predstavlja kao idealista, skroman čovek, nacionalista, ljubitelj istorije, pravde i istine, predsednik Srpske desnice konstatno izaziva kontroverze. Poslednji put je napravio gaf kada je u vozu oslikanom freskama koji je krenuo iz Beograda ka Kosovskoj Mitrovici, novinarima delio vizit karte na kojima piše da je zaposlen kao savetnik predsednika Kancelarije za KiM.

Životna priča devojčice (8) i dečaka (6), koji su zbog zanemarivanja oduzeti roditelja i njihove hraniteljke Nataše Jenić (34) iz sela Mustafić u istočnoj Srbiji, dokaz su da su sve nedaće premostive kada se voli i bori svim srcem. Foto: Privatna arhivaHraniteljka Nataša Jenić sa svojom porodicom i troje mališana o kojima brine Naime, Nataša koja je mama dvoje dece, pre četiri godine odlučila je da svoju nesebičnu ljubav podeli i sa mališanima koji je nisu imali u biološkoj porodici, te je postala njihov hranitelj. Mlada žena je u malom mestu živela sa suprugom, dva deteta i svekrvom. Kako kaže, svakodnevica je bila prilično monotona, posao nije mogla da pronađe, a siromaštvo se osećalo u vazduhu. Želela je da monotoniju promeni, da se posveti nečemu što će biti i lepo i humano, ali i korisno. Odlučila je svoju ljubav da deci koja je nisu dobila od svojih roditelja. - Nikada neću zaboraviti dan kada su mi doveli dečaka i devojčicu, prelepih osmeha, tako sićušnih i slatkih. Nažalost, deca su imala hidrocefalus (povećana količina moždane tečnosti - vodena glava), a devojčica i poremećaj u razvoju. Nisam mogla ni da pretpostavim kakvu ću golgotu proći. Život je rešio da se poigra njihovim sudbinama i da ih u najranijem detinjstvu baci u paklene muke - priča za “Blic” Nataša, hrabra žena velikog srca. Nakon godinu dana od dolaska dece u selo kraj Majdanpeka, devojčica je počela da oseća nove tegobe. - Malena je imala temperaturu, povraćala je, osećala bolove. Vodili smo je od lekara do lekara i niko nije znao šta joj je. Bolovi su bili ogromni, ona se uvijala i osećala mnogo loše. Hitno smo došli na lečenje u Beograd, gde su dijagnostikovali karcinom pluća - priseća se Nataša. Teška borba počela je 2014. godine kada je biopsijom na VMA otkriveno da je reč o zloćudnom tumoru. - Dren direktno u pluća, devojčica koja jauče od bolova, bolnička soba - izgledalo je da se sprema velika katastrofa. U septembru 2014. godine ona je operisana da bi se tumor vrlo brzo vratio, pa je već u decembru ponovo morala pod nož. U Novu 2015. ušli smo sa saznanjem da se tumor ponovo vratio, pa je u januaru operisana i treći put. Nakon toga smo krenuli s terapijama - primila je 28 zračnih i šest hemioterapija. Svima nam je teško palo. Troje mališana kod kuće, moja biološka deca, tada od 13 i devet godina, i dečak na hraniteljstvu koji je imao dve. Veliku pomoć sam imala od supruga koji je o njima brinuo dok sam ja sa devojčicom bila u bolnici - priča nam Nataša.

Darko Rundek, Isabel (violina), Dušan Vranić (multiinstrumentalist), Igor Pavlica(truba), Silvio Bočić (bubanj, gitara, bas gitara), Roko Crnić (bas gitara, bubanj, sintesajzer), Miro Manojlović (udaraljke, vibrafon) i Ana Kovačić (saksofon, sintesajzer) - ili pod kraćim, zajedničkim nazivom Rundek i Ekipa, u subotu, 16. prosinca, u Velikoj dvorani zagrebačkog Doma sportova započinju veliko finale megauspješne turneje “Apocalypso Now“. Njom jedan od najvećih umjetnika ovih prostora obilježava 20. godišnjicu od objavljivanja kultnog albuma “Apokalipso“, prvog koji je snimio samostalno poslije raspada legendarnog benda Haustor, u kojem je bio frontmen. Glazbeni genijalac, čija kreativnost oduševljava i na pragu njegove 62. godine, uoči koncerta osvrnuo se na vlastitu karijeru, očinstvo, dane provedene u Francuskoj i život koji trenutačno gradi na otoku Braču. Je li zbilja teže svirati na domaćem terenu ili je ipak riječ o klišeu koji glazbenici često koriste? - Meni je apsolutno teže. Obično mi je majka u publici, a pred mamom baš i nije lako biti veliki frajer, nju se ne može prevariti! Prije svirki u Zagrebu i dan danas imam veliku tremu, osjećam posebnu odgovornost. Ipak, ljetos na INmusicu bio sam potpuno opušten, vjerojatno prvi put u životu, pa mi se čini da sam napokon probio taj hemung i sad se baš veselim što ću opet nastupati pred ljudima koji su mi bliski, u gradu u kojem sam odrastao. Dosadašnji dojmovi s turneje su odlični - više generacija povezalo je pravo prijateljstvo i lijepo je vidjeti da se ljudima sviđa naš koncert. Imate li neke svoje rituale prije samog izlaska na pozornicu? - Divim se kolegama koji prije koncerta ćaskaju ili slikaju se, ja to ne bih mogao! Obično tražim skriveni kutak, mjesto gdje barem 15-ak minuta mogu biti na miru, a baš toga u velikim dvoranama i arenama često nema. Popijem si i jedan viski da mi malo podigne energiju... Imam svoj mali ritual koji sam tijekom svih ovih godina uspješno rafinirao. Što vam je album “Apokalipso“ značio 1997., a što vam znači danas? - Tada je spomenuti album imao malo drukčiji kontekst - bile su to prve poslijeratne godine, puno toga u međuvremenu se pretumbalo, ali opet, imam osjećaj kao da se to pretumbavanje nije slegnulo, vrijeme kao da još nije probavljeno, nije ostalo u prošlosti. Baš zato mi se čini da danas 'Apokalipso' ne sviramo ponovno, već ga reinterpretiramo i aktualiziramo. Zapravo, slično se osjećam kao i kad sam ga svirao ‘97. A tu je i simbolika samog naziva albuma - sve je bilo i ostalo pomalo apokaliptično. Prije 20 godina, netom poslije našeg rata, na vlastitoj koži okusili smo što to znači kad se skrše osnovni ljudski principi te zavladaju masovna opsjednutost, ludilo, mržnja i destrukcija. Danas nam, pak, ta ista apokalipsa prijeti u sferi ekologije - na rubu smo propasti, nismo u pitanje doveli samo ljudski opstanak, nego opstanak cijele biosfere, bilo zagađenjem, masovnom potrošnjom ili atomskim ratom, kojim nam se sve češće prijeti. Žarište apokalipse s lokalnog se proširilo na globalno, a naša je zadaća u svemu tome pokušati zadržati živi ljudski duh. Jeste li i u kojoj mjeri, i može li se to uopće, s godinama uspjeli zatomiti ego, koji je kod većine umjetnika ipak najizraženiji na početku karijere, kad su ljudi mladi i nadobudni, htjeli oni to priznati ili ne? - S vremenom sam shvatio da bez benda ne funkcioniram, da su pjesme i glazba koji izađu iz suradnji puno zanimljiviji. U jednom trenutku, samome sebi i drugima morao sam priznati da nisam apsolutni vlasnik svega, morao sam se odreći samoveličanja jer je za dobar dio onoga što je nastalo u mojoj karijeri zaslužan netko drugi. Na kraju krajeva, zahvalan sam i ponosan što imam tako dobre suradnike i što se jednoga dana neću gristi zbog onoga što sam ostavio iza sebe. Kod nekih pjesama odmah sam osjetio da su pronašle svoje mjesto u ljudskim dušama te da će ondje i ostati, dulje od mene osobno na ovome svijetu, a to mi je drago, jer očito te pjesme bude nešto plemenito u drugima. Glazbu sam oduvijek radio spontano, makar bih volio, poput nekih autora koje iznimno cijenim, primjerice Nicka Cavea i Leonarda Cohena, imati radnu disciplinu, da svaki dan, osim vikendom, ustajem u osam i pišem pjesme do 17 sati. Ja sam ipak kampanjac, ali neprestano bilježim skice, iako im se najčešće nikad ni ne vratim. Samoga sebe podsjećam na slikara - hodam naokolo, nešto mi privuče pažnju pa to zabilježim, a poslije razrađujem. Kako izgledaju vaši dani na Braču? - Na otoku najviše volim jesen i zimu, kad noć rano pada, a na rivi nema ni psa. Tada se, poslije dnevnog rada na maslinama i zemlji, kad se smrači, mogu okrenuti sebi, čitati, baviti se glazbom... Zdrava budućnost čovječanstva definitivno leži u bazičnom opstanku. Vjerujem kako se može živjeti na zemlji i od nje, može se proizvoditi vlastita hrana, biti nezavisan, a opet dio zajednice. Neka vrsta neokibuca bila bi idealna za mlade - imali bi priliku uložiti vlastito zdravo tijelo i energiju u fizički rad, a s druge strane, opet bi bili povezani sa svijetom preko sveprisutnog interneta. A što se tiče života u Parizu, kako na to razdoblje gledate danas? - I ja sam u početku, što zbog jezika, što zbog lokalnih običaja, bio malo nespretan u novoj zemlji, nedostajali su mi, kao i svakom došljaku, određena vrsta komocije i mogućnost čitanja govora tijela, koji je svugdje drugačiji, ali sve u svemu, s vremenom sam se oslobodio tog ukorijenjenog osjećaja da negdje moram pripadati, shvatio sam da su ljudi zapravo svugdje jako slični. Pogledajte samo Rundek Cargo Trio - mi smo tri stara desperadosa koji već dugo zajedno jašu, a upravo smo u Parizu dijelili sličnu imigrantsku sudbinu i razvili prijateljsku bliskost - Isabel je došla iz Švicarske, Duco iz Sarajeva, ja iz Zagreba. Ne vidim ništa loše u tome da ljudi odlaze, ali moraju imati mogućnost povratka. Zdravo je čuvati vlastitu tradiciju i učiti iz nje, ali ne i veličati je iznad drugih. Što je po vama najveća rak rana današnjeg društva? - Iz socijalističke prošlosti još vučemo jedan veliki zaostatak - navikli smo da drugi umjesto nas preuzimaju inicijativu, smišljaju nam poslove, brinu se o nama poput 'Velikoga brata'... Uz mnoge loše strane koje nam je donio kapitalizam, vjerojatno jedina dobra stvar je ta što ljudi ipak uče da se moraju pobrinuti sami za sebe i biti odgovorni. Poslije rata smo, nažalost, ostali pasivna zemlja bez samopouzdanja. U Jugoslaviji smo barem, tom svojom nesvrstanošću, vlastitim putem kroz socijalizam, bila to floskula ili ne, vjerovali da možemo napraviti nešto svoje što će imati svjetski značaj. Da nije bilo tog osjećaja da ipak nismo neka periferija, nego da od sebe možemo napraviti nešto dično, ne bi bilo ni novog vala. Trebamo postati svjesni vlastitih mogućnosti, primiti se posla i biti uzor drugima, a ne samo raditi za te iste druge. Pokazuje li vaš sin sklonost prema glazbi i jeste li zadovoljni samim sobom u očinskoj ulozi? - Vid ima 26 godina, svira gitaru i saksofon, ali za sada nije izrazio želju za profesionalnim bavljenjem glazbom. Trenutačno ga zanima dizajn, izrađuje lampe od dijelova automobila, a inače, kad si želi osigurati ozbiljan i siguran novac, radi na gradilištima kao tesar. Svoju ulogu oca možda nisam uvijek najmudrije odigrao, ali dao sam najbolje od sebe. Uvijek mi je bilo važno imati prijateljski odnos s Vidom, iako sam nekad morao biti i autoritet, zadavati mu određene norme, u kojima često nisam bio dovoljno dosljedan, čvrst i taktičan, ali ovaj čas mi se čini da mu svojim odlukama i postupcima ipak nisam previše naškodio. Stalno dobivate ponude za uglazbljivanje kazališnih predstava. Koji vam je projekt iz te sfere stvaralaštva ostao u posebno lijepom sjećanju? - Sanda je 1992. režirala predstavu u Australiji zbog koje smo, sa sinom koji je tada još bio mali, dva mjeseca proveli s Aboridžinima u predgrađu Brisbanea. Predstavu smo vidjeli samo na premijeri jer je ekipa poslije po aboridžinskim zajednicama na sjeveru zemlje putovala avionom u kojem jednostavno nije bilo mjesta za nas. Ali taj suživot bio je vrlo zanimljiv. Vidjeti u kojoj mjeri nas Aboridžini doživljavaju kao barbare, u kojoj mjeri je naša civilizacija zapravo primitivna, za razliku od njihove, koja je duboko plemenita, vertikalna, koja nije poznavala rat te je okrenuta prema neposjedovanju te održavanju ravnoteže u zajednici i s ostalim bićima, sve u svemu, prilično formativno iskustvo koje se ne zaboravlja. Ivana VAŠAREVIĆ

Dragi Aleksa, nažalost nećeš dočekati da ostariš ali si dočekao da zastariš, a u Srbiji je i to nešto, veruj mi. Znaš, tvoji su se roditelji šest godina borili za pravdu u vezi tvoje smrti, ali kako je pravda spora falilo je još samo malo pa da bude i dostižna, no krupnim koracima gazimo u reforme pa ponekad vreme ne stigne svugde na vreme i onda, eto, neke stvari moraju da zastare na uštrb drugih. Sada si već odrastao, punoletan momak, shvataš da nije isto smrt deteta i recimo kad Nebojša Stefanović tuži novine- ti si mrtav i imaš sve vreme ovog, odnosno, onog sveta, a on živ- živahan pa još i doktor nauka nema ni minute za bacanje pa tu pravda mora da bude i brža i dostižnija, makar je uhvatili spuštenih gaća i takvu odneli do sudnice da prelomi i kaže svoje. Mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš, da si i ti živ drugačije bi bilo, al s obzirom da si zbog vršnjačkog nasilja izvršio samoubistvo to malčice otežava situaciju- nema te, a pravda ovde sve češće funkcioniše po onoj Staljinovoj: „Nema čoveka- nema ni problema!“ Dakle, nema nikakvih problema: tvoj slučaj je zastareo, momci koji su te svakodnevno tukli kažnjeni su drakonski- pojačanim nadzorom roditelja što znači da im se na svakih sat vremena jave mobilnim, dok su nastavnici i ostali koju su sve znali ali ćutali zarad svog i ugleda škole kažnjeni još surovije- zabranjeno im je, po preporuci dr. Nade Macure, da izlaze na sunce između 11 i 17 sati! Daleko od toga da ih ne bi još surovije stigla ruka pravde, ali jednostavno nije mogla- bila je angažovana na čačkanju nosa i taman kada je završila ti zastare, anđele! Nije reč ni o kakvoj zaveri, veruj mi, mada neki tvrde da je čitav slučaj zataškavan, da se odugovlačilo, da je bilo silnih opstrukcija, ali nema od toga ništa- pravda je slepa i kao takvu je tretiraju kao lice s posebnim potrebama tako da se već dugo bori za starateljstvo nad sobom, i sva je prilika da će i taj slučaj zastareti, no… Ipak, nije sve tako crno- nebo na kojem si s ostalim anđelima našim plavo je, vedro i beskrajno, i to ti, mali prinče, niko od ovih satrapa ne može ukaljati… Tvoji su malo ljuti zbog svega, znaš? Ne zameri ali nisu fer, ovde niko ne pita šta može da učini za državu već isključivo šta država i njeni organi mogu da učine za njega, kao da država nema prava na neplaćeno, odnosno, preplaćeno bolovanje od nekoliko godina! Evo, baš se juče i danas neki dobrodušni ljudi trude da na tviteru objasne tvojoj mami kako je krivica za tvoju smrt zapravo njena. Ne, nije to ološ, sine, to je samo plaćena fukara kojima je užeg’o majonez iz sendviča udario u ono malo mozga, ali se trude da budu konstruktivni i ukažu mama Dragani da neprebol za izgubljenim detetom nije dovoljna, već da i krivica treba da ide uz nju! I jeste kriva- ona te je rodila a ne država, ne ta deca koja su te besomučno maltretirala, ne te nastavnice koje su znale a ćutale, ne sudija, ne pravosudni sistem- morala je kao majka da nasluti kad već niko nije imao obraza i kuraži da te zaštiti od nasilja i obavesti je! Realno, niko se ovde nije narugao tvojoj smrti, jednostavno se samo namestilo da ispadne dobar štos, a kad je veće tako gde da ga ne iskoristiš?! Mislim, ima ih još- onaj fenomenalan o pijanom pilotu helikoptera; anđelici koja je maltene sama skočila pod džip; smenjivanju direktorke Gradskog centra za socijalni rad kao jedine odgovorne za monstruozna ubistva počinjena pred njima; istini o pravom vozaču „kantrimena“ i još sijaset sjajnih viceva Justicije, da umreš od smeha… Izvini, sine, ti si već umro, ali to nije razlog za tugu i jed, jer, veruj, onima koji su odgovorni za tvoju smrt neće više pasti na pamet da budu krivi za bilo šta- imaju to i napismeno! Nećeš ostariti, dragi moj Aleksa, ali si, eto, dočekao da zastariš… Ne sekiraj se – njihovo nedelo nit stari nit zastareva u sećanjima svih nas! U ime vas, naših anđela, nećemo dozvoliti da zastari pamjat na vas nevine, i te ljudske bede! Počivajte u miru- nemir ostavite nama…

Vladika Petar poklonio Patrijarhu Irineju mitru svetog Jovana Sangajskog. Dali je imao pravo na to, s obzirom da mitra nije njegovo vlasnistvo?

Pozivajući se na neimenovane izvore iz vojne industrije, ruski vojni blog bmpdpreneo je u juče zanimljive informacije koje su vezane za naše Ratno vazduhoplovstvo a pre svega za donaciju MiG-ova 29 iz Rusije. Kako navodi bmpd trenutno se u Lipecku nalazi grupa pripadnika vazduhoplovno-tehničke službe koja tamo pohađa kurseve obuke sa ciljem da se ovlada održavanjem lovaca MiG-29. Istovremeno isporuka 6 aviona koja je dogovorena prošle godine, trebala bi biti realizovana u julu mesecu. Takođe se navodi da srpska strana još uvek razmatranajbolju moguću ekonomsku varijantu isporuke MiG-ova. Trenutno međutim postoje određeni problemi koji bi mogli da utiču na primenu ovog ugovora a to se pre svega odnosi na ograničen broj tehničkog osoblja koji su sposobni da održavaju i opslužuju MiG-29. Broj pripadnika vazduhoplovno-tehničke službe je trenutno dovoljan samo za održavanje 4 postojeća aviona, od kojih jedan nije u letnom stanju. Međutim kada isporukom 6 aviona iz Rusije flota srpskih MiG-ova 29 naraste na 10 biće potreban veći broj tehničara. Izvori otkrivaju da se u ovom momentu sa velikim teškoćama obezbeđuje istovremena ispravnost dva aviona radi izvršavanja zadataka sistema PVO i borbene obuke pilota. Sa samo tri letno sposobna MiG-a 29 održavanje borbene trenaže nije nimalo lako. Takođe postoje poteškoće i sa modernizacijom Vazduhoplovnog zavoda ’’Moma Stanojlović’’ u kome bi se uskoro trebalo da se izvrši remont srpskih MiG-ova 29 a koji bi se realizovao uz asistenciju ruskih stručnjaka. Tu su zatim i predstojeći predviđeni poslovi servisiranja helikoptera H145M u drugom stepenu (helikopteri bi trebali biti isporučeni 2018). Pored navedenog zavod bi trebao biti osposobljen i za remont helikoptera Gazela i Mi-17. Ministarstvo odbrane Srbije, kako dalje navodi bmpd, planira da uloži određena finansijska sredstva u vazduhoplovni zavod kako bi on postao regionalni servisni centar za helikoptere Gazela, H145M i Mi-17. Srbija ima dugoročni plan za obnovu svoje flote helikoptera Mi-17 ali tekućim budžetom za 2017. nisu izdvojena sredstva za dodatne nabavke. Očekuje se da će ugovor za još 4 helikoptera Mi-17V-5 biti zaključen 2018. ili 2019. godine. Spomenuta je i moguća kupovina 8 beloruskih MiG-ova 29, ali po već navedenim izvorima njihova nabavka se za sada ne razmatra i za srpsku stranu ona više nije prioritetna. Na kraju je saopšteno da će srpski piloti koji lete na 29-kama učestvovati na vežbama BARS-2017. Živojin BANKOVIĆ

Nedavno je u opštini Temerin u selu Bački Jarak osveštan spomenik podignut podunavskim Švabama, koji su tu postradali krajem Drugog svetskog rata. Svečanosti osveštavanja je prisustvovao najviši državni vrh Republike Srbije kao i predstavnici ambasade Nemačke u Srbiji. Ovo je prvi takav spomenik podignut Folksdojčerima nakon Drugog svetskog rata, mada su istu sudbinu preživeli i u Poljskoj i Češkoj tamo im niko nije podigao spomenik. Folksdojčeri iz Bačke su bili poznati kao najodanije pristalice Trećeg rajha. Sedma SS dobrovoljačka divizija poznata pod imenom „Princ Eugen“ je bila sastavljena najvećim delom od podunavskih Švaba. U dobrovoljcima ove divizije prednjačili su bački Nemci koji su već početkom rata dali 16.527 vojnika. SS Princ Eugen divizija je ostala upamćena po zverstvima nad civilnim stanovništvom širom okupirane Jugoslavije i tako stekla reputaciju najozloglašenije nemačke jedinice. U tom istom Temerinu, pre Drugog svetskog rata su živeli i Jevreji koji su masovno deportovani u koncentracione logore ili pobijeni tokom zloglasne Racije. Jevrejsko groblje i sinagoga su po dolasku fašista u Temerin razoreni i do dan danas se ne zna ni gde su bili. Tokom perioda komunističke vlasti, zbog ideologije bratstva i jedinstva o stradanju Jevreja se nije govorilo, to je bila tabu tema. U to vreme Temerin je pretežno bio naseljen Mađarima, da bi se tek krajem 1990., zbog dolaska velikog broja srpskih izbeglica stuktura sela promenila. Današnji stanovnici Temerina malo znaju i o stradanju svojih sunarodnika Srba, koji su tokom Racije streljani i bacani po led na Savi i Dunavu, a za Jevreje niko ni ne zna da su nekad živeli u Temerinu. Zbog revizionističke politike i očigledne nepravde koja se ovakvom politikom nanosi svim žrtvama nacizma i fašizma, našim čitaocima prenosimo potresnu priču o stradanju temerinskih Jevreja kojima niko nije podigao spomenik u ovoj opštini: Stavite i meni žutu traku – priča o stradanju temerinskih Jevreja STRATIŠTE NA LAZAREVOJ NJIVI: Ksenija, zvali su je Nena, volela je da bude kod teče i tetke u Temerinu, a njena majka Nadežda, rođena Paščan, koja je pre Drugog svetskog rata živela u Novom Sadu, nije imala ništa protiv da se deca druže. Teča, Oskar Šosberger, bogati trgovac iz Temerina, bio je oženjen Nadeždinom sestrom Ravicom, Srpkinjom, koja je pred venčanje primila jevrejsku veru. Imali su sina Tomislava – Tomija, koji je tada, isto kao i Nena, imao šest godina. Tako se Nena, septembra meseca 1941. godine, našla u Temerinu, baš kada su mađarski okupatori rešili da isteraju sve Jevreje iz mesta. U koloni po jedan morali su da napuste Temerin. Nebo se naoblačilo, počela je da pada kiša, a proterani Jevreji nisu znali kuda da se krenu. Fašisti su ih prebacili preko Dunava u Srem, a odatle je svako krenuo u pravcu koji je izabrao. Neki su smatrali da je to samo trenutni hir mađarskih fašista, dojučerašnjih komšija, i vratili su se u Temerin, ne znajući da su fašisti već isplanirali “Raciju”. Racija je počela januara 1942. godine, u kojoj su odvedeni u Žabalj i streljani svi temerinski Jevreji koji su se tog dana zatekli u mestu. Mađarski fašisti su imali spiskove Jevreja i kad se približilo vreme za raciju, poslali su pisma Jevrejima, koji su se našli van Temerina, da se hitno vrate kući. Na smišljenu prevaru odazvalo se troje Jevreja i zajedno sa ostalim Jevrejima odvedeni su u Žabalj. U Raciji je širom ravne Vojvodine ubijeno hiljade Jevreja, Cigana i “nelojalnih” Srba. Oskar Šosberger se nije vratio u Temerin, krenuo je dalje. Nekoliko jevrejskih porodica je bežalo zajedno. Prešli su reku Savu i našli se u selu Zasavica, nedaleko od Šapca. Kroz Zasavicu je vodio put spasa za mnoge Jevreje, iako se ona nalazila pod protektoratom ustaša i nemačkih fašista. Progonjeni su zastajali ispred boljih kuća, nadajući se da će ih domaćini primiti. Ispred kuće Mile i Lazara Ljubičića zastao je Oskar sa porodicom i Nenom, koja je sve vreme bila sa njima. Mila i Lazar gledali su pridošlice, razmišljajući šta da rade. “Možda bismo mogli da im pomognemo?”, pitala je Mila, stežući Lazarevu ruku. Lazar je izašao na drum i ostavio otvorenu kapiju. “Polako, jedno po jedno, dok niko ne gleda, uđite u kuću”, rekao je Lazar tiho, obraćajući se Oskaru. Uskoro su se svi našli u jednoj sobi, koju Ljubičići nisu često koristili. Mila im je odmah donela hranu, da se malo prihvate, i ćebad da se utople. Nisu samo Ljubičići sakrivali Jevreje, sakrivali su ih i drugi seljaci. Ali, i fašisti su saznali da se u selu nalaze neke jevrejske porodice. Naredili su žandarmima da popišu sve Jevreje u Zasavici. Žandarmi su ih popisivali i odmah delili i žute trake koje su morali da stave oko ruke, kako bi im stalno bili na oku. Tako su stigli i do kuće Ljubičića. “To su moji rođaci”, odgovorio je Lazar na pitanje koga ima u kući. “To su Jevreji!”, bili su uporni žandari, koji su radili po naređenju nemačko-ustaških vlasti. “Moraju da stave ove trake oko ruke”. “Ako nekome morate da stavite žutu traku na ruku, stavite meni”, i Lazar je bio uporan da to ne dozvoli. Oskar Šosbereger se mašio za novčanik, pun para, da potplati žandare da ih ostave na miru. Lazar, koji je bio odbornik i prijatelj sa predsednikom opštine, nije dozvolio da se žandarmima da i jedna para. Žandari su napustili Lazarevu kuću neobavljena posla, a Šosberegerovi su do daljeg ostali pod Lazarevom zaštitom. Jednog oktobarskog dana iz Šapca, pod pratnjom ustaša i Nemaca, stigla je velika grupa ljudi. Odvedeni su na Lazarevu njivu, koja se nalazila odmah pored reke Save, i naređeno im je da iskopaju rov dugačak oko 150 metara. Oko osamstotina Jevreja, iz takozvanog Kladovskog transporta, izbeglih iz Austrije, Nemačke i Čehoslovačke kopalo je sebi grob, a da to do poslednjeg momenta nisu znali. “Ovu njivu više niko neće orati”, rekao je Lazar potresen, kada je čuo za zločin koji se odigrao na njegovoj njivi. U međuvremenu je Nadežda saznala gde se nalaze Šosbergerovi i odmah je krenula u Zasavicu. Pre nego što je pošla na put, Nadežda je obezbedila lažna dokumenta za Tomija. Rešila je da spase bar Tomija, ako ne može da pomogne zetu Oskaru i sestri Ravici. Oskaru je bilo jasno da ne sme duže ostati u Zasavici. Njegova logika je bila da je bolje da se nalazi iza leđa poteri, nego da stalno beži ispred njih. Nekoliko Jevreja, koji su se sklonili u Zasavicu već je bilo streljano sa Jevrejima dovedenim iz Šapca. Oskar je imao neku tečnost s kojom se sa lakoćom brisalo mastilo u dokumentima. U legitimaciju je upisao ime Obrad Šljivić i rešio da sa porodicom pređe u Šabac. Tek tada je Nadežda predložila da Tomi pođe sa njom, Šosbergerovi nisu imali vremena da se predomišljaju, složili su se, ubeđeni da će Tomi biti u sigurnim rukama, a i da će oni lakše izmicati poterama. Bio je novembar mesec 1941. kada se Oskar zahvalio Mili i Lazaru na gostoprimstvu. Ljubičići nisu hteli da uzmu ni jednu paru za troškove koje su imali zbog boravka Šosberegerovih. Šosberegerovi su otišli za Šabac, a Nadežda je sa dvoje dece krenula u Novi Sad. Na putu do Novog Sada Nadežda je sa decom morala da prođe nekoliko kontrola. Pošto je dobro upoznala porodicu Ljubičić, znala je kako da objasni da su joj deca bila u poseti kod rođaka i da ih vodi kući u Novi Sad. Lažna dokumenta za Tomija su uspešno prošla sve kontrole, ali se Nadežda plašila komšiluka u Novom Sadu. Setila se salaša na Čeneju i tamo je smestila Tomija, gde je živ i zdrav dočekao kraj rata. Oskar i Ravica su uspeli da izbegnu sve potere za Jevrejima, i oni su preživeli rat. Nikada nisu zaboravili humane ljude iz Zasavice, koji su reskirali svoje živote da bi spasle jednu jevrejsku porodicu. (Milosava – Mila i Lazar Ljubičić, Nadežda Paščan proglašeni su 1994. godine za Pravednike među narodima.) Patriot http://patriot.rs/u-temerinu-nema-spomenika-jevrejima-ali-ima-folksdojcerima/?lang=lat

Guglova odbrana: Uzivamo da slavimo praznike u Google-u, ali, može biti tesko za nas da odaberemo koje dogadjaje svake godine da istakenemo na nasim stranicama. Pa napravili smo smo jedan u 2000 ' itd itd ....

Istražni sudija Danica Marinković o velikoj Vokerovoj prevari kao uvodu u bombardovanje i ličnoj sudbini svedoka neoprostive istine. Bila sam pod velikim pritiscima samo da se odreknem istrage Foto: Nikola Skenderija Ni pod najvećim mukama ne bih se odrekla nijednog slova iz istrage koju sam obavila u Račku i dokazala da je Račak jedna velika prevara. Poslužio je za NATO bombardovanje, jer je Vokerova laž bila jača od naše istine. Ovako govori Danica Marinković, istražni sudija Okružnog suda u Prištini, koja je rukovodila celokupnom istragom u Račku, u zimu 1999. godine. Ustanovila je tada da tamo nisu stradali "nedužni seljani" i da nije bilo "masakra", kako je Vilijem Voker svetu predstavio poginule pripadnike terorističke bande, takozvane OVK, u oružanoj akciji sa srpskim snagama. Dokaze sudije Marinković, gotovo deceniju posle, prihvatio je i Međunarodni krivični tribunal i posle njenog briljantnog svedočenja Tužilaštvo je odustalo od tačke optužnice za Račak, protiv Miloševića i srpskih generala policije i vojske. Da nije bilo tako, jasno je kakvu bi još štetu inscenirana jednostrana interpretacija Račka nanela srpskom narodu. Šta je za takvu pravednost u istini, postojanost u profesiji i ljudsku hrabrost dobila Danica? Ona o tome kroz šta je prošla od Račka do ovih dana, odnedavno penzionerskih, prvi put govori za "Novosti". - Ne samo da Vokeru nije odgovarala istina o Račku, takva istina nije odgovarala ni nevladinom sektoru u Srbiji. Logično, jer su se neki od predstavnika tih organizacija, pa i partija, otvoreno zalagali za bombardovanje SRJ. Njima nisu odgovarale ni prethodne istine, kao ona o Klečki u kojoj su završili oteti Srbi iz Orahovca. Ta tragedija orahovačkih Srba, oteto ih je 47, dogodila se u leto 1998. godine, dakle, mnogo pre Račka. U živi kreč su bacana tela otetih i, dok živim, pratiće me te slike istrage. Ali nije to bila moja jedina istraga zbog koje sam žigosana. Prethodilo je više desetina predmeta o kojima je pripadnicima albanske terorističke bande dokazano neprijateljsko delovanje protiv države. Ubistva pripadnika policije i vojske, a sve u cilju da zastraše srpski živalj, prinude ga da napusti Kosovo i Metohiju a teroristi formiraju svoju nezavisnu državu. Što se, nažalost, i dogodilo. * Posle takvih istraga, a predmet vašeg istraživanja bilo je i delovanje Haradinaja, Ljimaja, pa i Tačija, protiv koga ste raspisali poternicu - za vas očigledno, posle okupacije, nije bilo života u Prištini. - U prvom danu posle potpisanog Kumanovskog sporazuma, meni je javljeno: "Dano, moraš da ideš. Sad. Odmah. Tebe će prvu tražiti." Tako je i bilo. Kfor praćen terorističkim banditima, ili banditi praćeni Kforom, svejedno, najpre su u Prištini upali u Okružni sud. Traže da im predsednik suda odgovori gde sam. Na odmoru je, rekao je. Pitali su: kada se vraća. Odgovorio je: ne znam. Posle su pretresli moju kancelariju. Zapisničarki naredili da otvori kasu. I sve što su našli, sve predmete, pokupili su. Ali, imala sam neku, valjda sudbinsku potrebu da sve što sam radila, svaki svoj predmet fotokopiram, sačuvam svaki dokument. To je moja dragocenost. Kad su mi javili da moram da idem, spakovala sam sve to i ponela. To je zaista dragocenost. Kako bih bez toga oborila sve one laži u Hagu. A dva puta sam svedočila. * Okružni sud iz Prištine, u tim danima okupacije, izmešten je u Niš. Vi i vaše kolege nadate se, celu godinu, da ćete se vratiti. Onda dolaze petooktobarske promene. Šta su vam donele? - Ignoranciju prema nama, sudijama i tužiocima sa Kosova i Metohije. Potpunu ignoranciju. Niti nas raspoređuju, niti nas bilo ko o tome obaveštava. Prema meni, lično, odnosili su se kao prema gubavcu. Pravom gubavcu... Vladimir Božović, sećam se, tada je bio koordinator Centra za Kosovo i Metohiju, jedan zaista pravedan i hrabar mladi čovek. Uredio je, nekako, da nas prime u Vladi Srbije, da se tamo sretnemo sa predstavnicima pretpostavljenih institucija. Kolege predlažu da ih ja predstavljam. Kako, ljudi?! Mene ne prihvataju, neće me zbog Račka i sastanak će propasti. Ne, kažu oni, Dano ti ideš i niko drugi. Dolazi ministar pravde, da ga ne imenujem, pokojni je, kaže nam: svi ćete na minimalac. Odgovorila sam: minimalac ili ne, mi želimo da radimo. A on će: ako vam se ne sviđa, vratite se odakle ste došli. Zoran Perović, tada sudija Ustavnog suda, svaka mu čast, kasnije je pomogao da se snađemo, da počnemo da radimo. Ja sam dobila mesto u Kragujevcu, u Okružnom sudu. Tamo sam i završila radni vek, i svaki svoj predmet završila. FLjORA BROVINA KADA je, 2003. Vlada Srbije donela odluku da pusti sve zatvorenike Albance iz niškog i drugih zatvora, prvo je oslobođena Fljora Brovina, a bila je osuđena na deset godina zatvora za neprijateljsku delatnost prema državi Srbiji - govori Danica Marinković. - Posle pet dana vratila se među zatvorenike i kazala: svi ćete ubrzo na slobodu. Tako je i bilo. Slobode su se domogli i zločinci osuđeni na po dvadeset godina zatvora. Među njima i braća Mazareku, osuđeni za Klečku. Na Kosovu i Metohiji dočekani su kao heroji. To je za mene, kao profesionalca, bio šok. * U međuvremenu ste bili bez posla. Niste reizabrani, u januaru 2011, upravo na jedanaestogodišnjicu događaja u Račku. Simbolika, slučaj, ili... - Nemam dilemu da me je žigosalo svedočenje o Račku. To su mi potvrdile i kolege u koje imam puno poverenje. I sami su mi govorili: mani se, Dano, Haga i Račka... Ipak, ubrzo sam bila ponovo u Hagu, svedočila u odbrani generala policije Đorđevića. Pitala sam se tada: šta ako tužilac ospori moje svedočenje činjenicom da nisam nikakav stručnjak jer u Srbiji nisam reizabrana za sudiju? Pitala sam se: je li to moja bruka ili bruka države? * Kako su vas, onda, vratili da nastavite posao do penzije? - Poslanici Narodne skupštine na jednoj sednici postavili su pitanje: kako je moguće, kako su rekli, da jedan takav sudija kao što je Danica Marinković ostane bez posla. Valjda je ta javna prozivka uticala na nadležne. Vratili su me na posao i ponovo u Kragujevac, grad koji nisam uspela ni da upoznam, toliko sam radila. Toliko sam volela i da radim. Na posao sam vraćena u mandatu ministra Snežane Malović. Ali mi je direktno skrenuta pažnja, verujem da to nije došlo od nje, a rečeno mi je: sad si se provukla kroz iglene uši, ubuduće vodi računa. * Satisfakcija za sve kroz šta ste prošli ipak je, na neki način, stigla. Ove godine u februaru, povodom Dana državnosti, odlikovani ste Zlatnom medaljom za profesionalni integritet, ličnu hrabrost i poštenje. Kako ste primili ovo odličje? - Dirljivo i sa zahvalnošću. * U predlogu za odlikovanje, između ostalog, stoji i to da je vaš rad lekcija iz koje se uči. Kako biste to prokomentarisali? - Ovako, na primer: budi hrabar, iskren i postojan. Čovekoljubiv, razuman i pravedan u istini. Istina će biti svuda gde reč o njoj odjekne. I tamo gde je utajena, prećutana i nedorečena, ona stigne da kad-tad popravi naopako rečeno i lažno svedočeno. U tom uverenju treba istrajati, uprkos žrtvi, jer je bez istine život lišen smisla i dostojanstva, ne samo u našem sudijskom poslu, nego i u svakodnevnom životu. NOVA KNjIGA SVE što do sada nije rekla, a tek deo onoga što je kazala za "Novosti", Danica Marinković objavila je u svojoj knjizi "Sudija u miru i ratu - svedočim", koja će biti promovisana 20. marta u 18.00 časova u Ruskom domu u Beogradu. Reč je o zbirci dokumenata i svedočenja neprocenjive vrednosti, koji dokazuju golgotu srpskog kosmetskog naroda. HAŠKI ISTRAŽITELj DANICU Marinković pozvalo je, najpre, Tužilaštvo Haškog tribunala, kao svedoka. Ona se seća da je na vrata njihovog porodičnog doma banuo nenajavljeni istražitelj. To ju je zapanjilo. - Da me saslušavate u kući, to kod nas u Srbiji nema - kazala je. - Pošaljite poziv preko Palate pravde, odazvaću se. Ubrzo su je pozvali, negde na Dedinje. U kancelariji istražitelj i prevodilac. Razgovara se na engleskom. Kada su sudiji, u ovim okolnostima potencijalnom svedoku Tužilaštva, pokazali zapisnik i preveli, pola od toga je odbacila. A oni, nezadovoljni, odbacili nju kao svedoka. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:654434-Danica-Marinkovic-Lomili-su-me-zbog-Racka-ali-me-nisu-slomili

Osnivač Facebooka Mark Zakerberg priznao je da je promenio svoje gledište o religiji i da više nije ateista. Foto: Gettyimages Zakerberg je obeležio Božić po gregorijanskom kalendaru i prijateljima na društvenoj mreži koju je osnovao čestitao praznike. U međuvremenu se pojavio komentar jednog od njegovih pratilaca: “Zar ti nisi ateista?” Zakerberg, koji se godinama izjašnjavao kao ateista, ovog puta je odgovorio: “Ne. Odrastao sam kao Jevrej, a onda sam prošao kroz period u kom sam preispitivao stvari. Sada verujem da je religija veoma važna”. http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2016&mm=12&dd=31&nav_id=1215876