Претражи Живе Речи Утехе

“Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili – na drugi način rečeno – koliko smo i s kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko ćemo biti u stanju da volimo i mi druge. Roditelji koji nisu želeli dete ili su ga želeli, ali odmah posle rođenja, bilo iz koga tragičnog razloga koji je mogao doći spolja ili iz samih roditelja, ovo dete nisu stvarno prihvatili niti ga zavoleli, stvaraju, često i bez svoje volje, uslove patološkog razvoja deteta. Mada se s pravom ističe da je za pravilan psihički rast deteta neophodna ljubav oba roditelja, ima dosta primera u životu koji pokazuju da je katkad i ljubav samo jednog roditelja (pod uslovom se izbegne preteran, pa i bolesni vid ljubavi prema detetu) dovoljna da dete ne liši šanse u budućnosti da i samo nekoga zavoli.

Pomaze Bog! Imam problem koji bih htio podijeliti sa Vama, ako mozete da me posavjetujete bio bih Vam zahvalan! Citav zivot sam isao u crkvu i molio svako vece (ali ne redovno, svake nedjelje), posle 4 mjeseca rada(nisam bio kod kuce) vratio sam se kuci i razmisljao i shvatio da nista ne mogu uraditi sam, citao sam duhovnu literaturu i slusao na jutjubu oca Rafaila koji je govorio o tome kako covjek treba da se nada i vjeruje u Boga svim srcem, umom, dusom svojom! Ja sam od tada citao molitve koji sam citao iz molitvenika i odlucio da idem u crkvu. Moj brat ide svake nedjelje u crkvu dugi niz godina i njemu je neprijatno kad ja idem u crkvu, jer on tamo ima prijatelje i mozda ne zeli da idem ja tamo da budem sa njima i tako isto se ponasa i prema majci, jednom mi je cak rekao da ne idem u crkvu, jer nisam nikad ni isao. Mnogo mi je zao i ne znam kako da postupim, ide mi se mnogo u crkvu. Javljaju mi se misli mrznje prema bratu, majci i ocu kad ovako cine neku nepravdu prema meni i ja sam pao u ocajavanje i cak jedno vrijeme prestao da se molim Bogu. Sad mi je strasno zao sto sam prihvatao te pomisli i nacinio grijeh. Ja ocajavam, ne ide mi se nigdje, nigdje ne izlazim, nemam volju da se druzim vec vise od 6 mjeseci. Da li mozete da me posavjetujete sta da radim?

На Твитеру од децембра ове 2019. године делује профил под именом професора Родољуба Кубата са ПБФ. https://twitter.com/KubatRodoljub Уколико иза овог профила заиста стоји професор Кубат, пошто су друштвене мреже медиј, онда би за свој јавни наступ који не приличи професору ПБФ требао да положи рачун факултету и цркви. Уколико није професор Кубат, него неко злоупотребљава његово име и професуру да би се обрачунавао са политичким неистомишљеницима, онда би професор Кубат требао јавно да се огради од деловања тог профила, да саопшти, рецимо на листу Данас, да то није његов профил и да он нема везе са објавама на том Твитер профилу. Било би сасвим прилично и одговорно да Кубат тужи власника тог Твитер профила због злоупотребе његовог имена у политичке сврхе и да се тако јасно огради од ботова који злоупотребљавају његово име. Као професору на ПБФ требало би му бити јасно када шерује псеудозилотске или расколничке сајтове да саучествује и њиховом деловању на интернету. Ако ни толико није свестан онда свакако не заслужује да предаје студентима теологије. Ако професор Кубат не разуме да је шеровао текст са псеудозилотског сајта, онда би свакако требао да разуме да не приличи једном професору ПБФ да ретвутује простачке карикатуре Фрање Божића званог Коракс. Профил на Твитеру под именом професора Родољуба изазива јавну саблазан(како то воле да кажу уредници читавог низа сличних по садржају профила). Ретвитовањем спин вести о изјави владике Атанасија са цркворушитељског профила(који опет носи Кораксову карикатуру као профилну) Црквене Актуелности додатно дискредитује професора Кубата. Верујем да професор Кубат лично цени опозиционо деловање Маринике Живку Чобану Тепић, али какве то везе има са ПБФ? Пошто се на муци познају јунаци, ред би био да професор Кубат изађе са јавним саопштењем и призна или демантује да је профил који делује на Твитеру под његовим именом и са његовом фотографијом и који се потписује као професор ПБФ, његов или не.

“Kao građanin i vjernik, kao brat i Alekse i Antona, kada branim, ne branim samo džamije, već branim ugrožene, branim principe, branim pravdu, branim i hramove, i katredale, i džamije, branim slogu, zajedništvo i pomirenje, branim brata, jer smo vam davno poručili: napadnite jednog, napali ste sve, udarite na Danila, udarili ste na mene, jer mi znamo samo za jedno i tako će biti dok hodamo ovom zemljom – brat za brata, a ne brat protiv brata”, istakao je Ćeman Da Demokratska Crna Gora baštini ideale sloge, zajedništva, međusobnog poštovanja i uvažavanja, nedvosmisleno je potvrdila izjava poslanika te partije, muslimana iz Bijelog Polja, Dženana Kolića, koji se oštro usprotivio otimanju imovine od vjerskih zajednica. Kolić je pozvao aktuelnu vlast da povuče Predlog zakona o slobodi vjeroispovijesti, kazavši da je to Zakon koji unosi razdor i izaziva međubratsku mržnju. Bečić i Ćeman(Foto: Demokrate) U video izjavi, u kojoj je Kolić poslao poruke ljubavi i mira, a koje su probudile pozitivne emocije kod ljudi svih vjera i nacija, ne samo u Crnoj Gori, već i u cijelom regionu, oglasio se još jedan političar islamske vjeroispovijesti. Naime, ljekar iz Petnjice i potpredsjednik Demokrata, dr Albin Ćeman, u vezi sa Predlogom zakona o slobodi vjerosipovijesti, kojim aktuelna vlast u Crnoj Gori pokušava oteti vjerske objekte, obratio se svojoj braći – muslimanima, katolicima i pravoslavcima. Ćeman(Foto: Demokrate) “Poučeni nemilim istorijskim događajima i dubokim podjelama, naučili smo da na ovim prostorima gradimo mostove prijateljstva, bratske ljubavi i solidarnosti. Međusobno smo se uvijek pomagali, slagali i jedni drugima bili najčvršći oslonac, zbog nas, naših predaka i naših potomaka. Moj Bajram i vaš Božić, moj merhamet i vaše čojstvo, moja džamija i vaša crkva i katedrala, moj Muhamed, a vaš Sveti Vasilije i Sveti Tripun, za mene i moju porodicu su bile i ostale svetinje koje su nas na ovim i svim drugim prostorima sabrale, neraskidivo i trajno vezale”, kazao je on. Ćeman(Foto: Demokratska Crna Gora) Ćeman je istakao da on, Bošnjak iz Petnjice, ljekar i potpredsjednik Demokrata, neće glavu okretati, neće se praviti nijem i neće ćutati samo zato što je napadnut Hram Svetog Vladimira u Baru i Katedrala Svetog Tripuna u Kotoru, a ne njegova džamija u Petnjici. “Neću da ćutim, neću da se pravim da ništa ne vidim i ne čujem, neću da sjedim mirno i pognute glave, dok me svađaju sa mojim najboljim drugom, sa mojim komšijom, sa mojim kolegama, sa mojom braćom i prijateljima, sa mojim muslimanima, katolicima i pravoslavcima. Neću da ćutim i nijemo posmatram dok od naroda otimaju džamije i pretvaraju ih u velelepne privatne vile, hramove u hipermarkete, a katedrale u slastičare i restorane”, naveo je Ćeman. Ćeman(Foto: Demokrate) On je dodao da kao ljekar i humanista nikada nije dijelio ljude na vjere i nacije, te da kada liječi ne pita kako se neko zove, već kako mu može pomoći, a kao političar kada se bori protiv kriminalaca, ne gleda koje su vjere, već ih pobjeđuje zato što su kriminalci. “Kao građanin i vjernik, kao brat i Alekse i Antona, kada branim, ne branim samo džamije, već branim ugrožene, branim principe, branim pravdu, branim i hramove, i katredale, i džamije, branim slogu, zajedništvo i pomirenje, branim brata, jer smo vam davno poručili: napadnite jednog, napali ste sve, udarite na Danila, udarili ste na mene, jer mi znamo samo za jedno i tako će biti dok hodamo ovom zemljom – brat za brata, a ne brat protiv brata”, istakao je Ćeman. Ćeman(Foto: Demokrate) ĆEMAN: POKAZAĆEMO VAM ŠTA ZNAČI ZAJEDNIŠTVO SVIH VJERA I NACIJA “Dođite, ako smijete, da nam otmete džamiju iz 16. vijeka u Petnjici, pa ćete osjetiti snagu svih vjera i nacija, snagu svih ljudi i svih porodica. Pokazaćemo vam šta znači zajedništvo, sloga i bratska ljubav. Branićemo je zajedno i ja i moj kolega Novica iz Berana i Štjefan iz Tuzi”, kazao je Ćeman. Bečić i Ćeman(Foto: Demokrate) Ćeman je pozvao DPS da pokuša da otme Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru, i istakao da će, u tom slučaju, svojim očima vidjeti kako pošteni i časni ljudi svih vjera i nacija iz svih krajeva i svih džamija i katedrala, brane vjerske objekte svojih komšija i prijatelja. “Usudite se da otmete katedralu Svetog Tripuna u Kotoru, pa ćete pobjeći pred snagom sloge i zajedništva Alekse, Albina, Štjefana, Dženana, Vilsona, Marije, Zdenke, kojima je dosta vašeg štetnog višedecenijskog, identitetskog i pećinskog inžinjeringa. Kada je ugrožena Zdenkina i Štjefanova svetinja, braniću je, jer će i oni braniti moju. Zato ne damo naše svetinje, jer ljubav koju nosimo sa svojih ognjišta, jača od vaše mržnje, vaših hotela, banaka i restorana. A plamen naših ognjišta svih vjera i svih nacija nikada nećete i ne možete ugasiti”, zaključio je potpredsjednik Demokrata, dr Albin Ćeman. Video koji šeruju svi: dr Albin Ćeman: Ako udarite na Ostrog izaći ćemo iz svih džamija i stati u odbranu WWW.VIJESTI.ME “Kao građanin i vjernik, kao brat i Alekse i Antona, kada branim, ne branim samo džamije, već branim ugrožene, branim principe, branim pravdu, branim i hramove, i katredale, i džamije, branim...

Umjetničkih i pop kulturnih asocijacija na New York je mnoštvo. To je grad čiju su umjetničku scenu i kulturni identitet oblikovali Billie Holiday i Charlie Parker, Woodie Allen i Martin Scorsese, Andy Warhol i Roy Lichtenstein, Vladimir Nabokov i Paul Auster, Anne Sexton i Sylvia Plath, Arthur Miller i Elia Kazan, Joni Mitchell i Patty Smith, Velvet underground i Ramones, Lady Gaga i Lana Del Rey, Bitnici i pop art, Broadway i Marvel comics, doo wop i CBGB, Studio 54 i hip hop… Lista je impresivna i beskonačna. Ali New York je također asocijacija na jedan strip koji s ovim gradom nema ama baš ništa. Osim činjenice da se radnja stripa dešava baš u New Yorku. Riječ je, naravno, o Alan Fordu. Druga asocijacija na ovaj strip, puno jača u odnosu na onu njujoršku, jeste Jugoslavija. Zašto Jugoslavija, pita se prosječan neupućenik u strip kulturu. Pa zato jer je socijalistička Jugoslavija zemlja u kojoj je Alan Ford dosegnuo svoje zvjezdane vrhunce. U Jugoslaviji je ovaj strip bio popularniji nego u rodnoj mu Italiji. Zašto je neki pop kulturni proizvod poput Alan Forda tako moćno zaživio baš u SFRJ? Ili zašto je, recimo, film Valter brani Sarajevo bio toliko popularan u Kini? Pitanja su to koja godinama i decenijama intrigiraju. Za odgovor na prvo pitanje, tri su važna imena: Magnus, Bunker i Brixy. O njima nešto kasnije. Monty Python prije Monty Pythona Alan Ford bio je važan dio odrastanja i tinejdžerske kulture u Jugoslaviji, neka vrsta generacijskog trademarka. U tom kontekstu zanimljivo je uspoređivati ondašnjeg jugoslovenskog tinejdžera i njegovog ovovremenog vršnjaka, milenijalca, pripadnika Z generacije, kakogod. Prvi, osim Alan Forda, kupuje na obližnjem kiosku stripove iz Lunov Magnus strip edicije, Zlatne serije i drugih tadašnjih izdanja, oduševljavajući se pustolovinama Zagora, Mister Noa, Dylan Doga… Drugog više zanimaju stripovske ekranizacije na Torrentu ili Netflixu. Prvi čita Alan Forda u roto izdanju zagrebačkog Vijesnika, drugi kao digitalizirani proizvod u pdf formatu. Ova dva tinejdžera imaju i različite kulturne preferencije i prakse. Prvi kupuje lp ploče u Jugotonu, zaražen je punk-rock estetikom i mašta da ima vlastiti bend. Drugi se koristi Youtube prečicom kako bi svoje muzičke ideje i afinitete predstavio svekolikom onlajn pučanstvu. Prvom je Alan Ford nezamjenjiv dio odrastanja i razbibrige, drugom zanimljiv arheološki ostatak jednog izgubljenog vremena. Samo, bilo bi pogrešno Alan Forda isključivo vezati za tinejdžersku kulturu. Zapravo, Alan Ford je više bio strip za odrasle koji je savršeno probijao generacijsku barijeru prema dole, nametnuvši se kao vrhunsko transgeneracijsko stripovsko štivo. Alan Ford parodira široku paletu stvarnih i fikcionalnih likova, od Robina Hooda i Jamesa Bonda do raznih likova iz hladno-ratovske i drugih historijskih epoha. Parodira sâmo društvo, sâmu povijest. S tim u vezi, neizbježne su poetičke analogije Alan Forda i Monty Pythona. Alan Frod je bio strip varijanta skeča i parodije, Monty Python prije Monty Pythona. Svaka epizoda ovog stripa, koju potpisuje dvojac Magnus & Bunker, doima se kao dobro osmišljen skeč, kao montipajtonovska društvena parodija. A tu je i jedna zanimljiva podudarnost - prvi broj Alan Forda i prva epizoda Letećeg cirkusa Montyja Pythona pojavili su se iste, 1969. godine, što će reći prije ravno 50 godina, s tim da je Alan Ford koji mjesec stariji. Vatromet likova Likove u Alan Fordu čini skupina diletanata s društvenog ruba i šarolikih karaktera kojima se namjestilo da postanu tajni agenti. Oni djeluju u okrilju tajne organizacije poznate kao Grupa TNT. Nerijetko doživljavaju james-bondovske avanture, ali daleko od bilo kakvog glamura. Smokinzi, kazina, kokteli, lijepe žene i bijesni automobili ne postoje u njihovom svijetu. Osim možda u snovima naslovnog lika (vidjeti epizodu: Žalosna priča o mladom bogatašu). Broj 1 je vođa ove tajne družine, nešto kao M iz serijala o James Bondu. Neobično je živahan paralitik slonovskog pamćenja. Niko ne zna koliko ima godina. Pretpostavlja se da je Metuzalem njegov mlađi brat. Tu su i jarani mu iz prošlosti, Homer, Julije Cezar i Karlo Veliki, svi odreda dobro mlađi od njega. Nepopravljivo je autoritaran i još nepopravljivije škrt. Ima nekonvencionalne metode zavođenja discipline - koristi drveni štap kao pedagoško sredstvo da ošine po tintari svakog ko se usprotivi njegovom autoritetu. Najčešća žrtva njegove štap-pedagogije je impulsivni Bob Rock. Autor je mudrosti iz naslova teksta. Bob Rock je tajni agent malog rasta i velikog nosa, karikaturalni hobit u odijelu Sherlock Holmesa. Arthur Conan Doyle teško da je mogao i zamisliti da će njegov najpoznatiji fikcionalni lik reinkarnirati kao nosati cinik u jednoj komičnoj stripovskoj travestiji. Lik Boba Rocka ujedno je i autoironični portret Roberta Raviole Magnusa, najzaslužnijeg za vizualni identitet ovog stripa. Njegov karakter obojen je ciničnim grimasama i zajedljivim verbalnim žaokama. Otrovno duhovit i sarkastičan, Bob je možda i najsmiješniji lik ove stripovske franšize. Brzog je jezika i vulkanskog temperamenta. Lako se usplahiri i plane. Laki je malo nervozan, rekao bi Milutin Topalović. Tu je i Sir Oliver, uglađeni engleski plemić a zapravo sitni prevarant i probisvijet. Otmjeni hohštapler s monoklom i cilindrom, kombinacija uglađenog snoba i seoske varalice. Džeparoš svjetske klase i ljepljivih prstiju kojima temeljito prazni ženske torbice i tuđe džepove. Policija nikako da mu dohaka. Halo Bing, kako brat, rečenica je koja se urezala u kolektivnu memoriju Alan Ford fanova štokavskog imaginarija. Jeremija je stripovsko oličenje hipohondra, moliereovski komičan i trajno nesretan što nema vlastitu apoteku. Najbolji mu je ahbab unutar grupe TNT Debeli Šef, lijeni menadžer glavnog štaba grupe - oronule i propuhu izložene legendarne cvjećarnice u njujorškoj Petoj aveniji. Obojica su razvili strast prema spavanju i dokolici. A tek Grunf. Njemački veteran s iskustvom oba svjetska rata i izumitelj s letačkim iskustvom. Nacistička prošlost povremeno oživi u njegovoj gestikulaciji. Pa bi kolege iz grupe TNT nerijetko pozdravljao visoko uzdignutom rukom, mjereći valjda neke imaginarne kukuruze u Bavarskoj. Njegovi su izumi legendarni a slogani još legendarniji, najčešće ispisani na majici: Bolje izdati knjigu nego prijatelja, Bolje herojski ustuknuti nego kukavički pobijediti, Bolje ispasti budala nego iz vlaka, Prvo hopni, pa reci skoč… Alana Forda, prostodušnog i naivnog naslovnog junaka, lijepo je nacrtao Miljenko Jergović, portretirajući ga i stavljajući u kulturno-povijesni i vremenski kontekst: “Alan Ford lijep je i mlad, po zanimanju reklamni crtač i kopirajter. Plavokos, u crnim uskim hlačama i dolčevitki, prototip je studenta egzistencijalista s kraja šezdesetih, iz onoga posljednjeg idealističkog doba Europe, kada su se mladići odlučivali na samoubojstvo iz filozofskih razloga.” Jergović je jednim potezom oslikao Alana i cijelu jednu epohu, pokazujući i ovdje da vješto barata perom i sociološko-literarnim figurama. Manje je poznata činjenica da je kao vizualni predložak za lik Alana Forda uzet Peter O'Toole, u to vrijeme poznati irski glumac. Tu je i čitava paleta sporednih likova, a od glavnih negativaca u stripu najznamenitiji je legendarni Superhik. Ranije spomenutu montipajtonovsku uvrnutost savršeno utjelovljuje baš Superhik. On je super-zlikovac kojemu vino daje posebne super-moći - alkoholni zadah kojim obara s nogu. Doslovno. Superhik je pijani Robin Hood, iščašena verzija notingemskog borca za socijalnu pravdu koji krade siromašnima da bi dao bogatima. Superhik je očita parodija i na Supermana, još jednog stripovskog junaka koji je kasnije zaživio na malim i velikim ekranima. Kritika društva Osim stripovske komike koja je stavljena u prvi plan, Alan Ford je u podtekstu lucidan i vispren društveni komentar. Tadašnji svijet polariziran je na dva suprotstavljena ideološka bloka. Vrhunac je hladnoratovske epohe i to je širi društveni kontekst unutar kojeg nastaje ovaj strip. Uži društveni kontekst je tadašnja Italija u kojoj cvjetaju mafija i korupcija. Svi likovi u stripu nose pečat vremena i prostora unutar kojeg su nastali, mada se alanfordovski društveni apsurdi prepoznaju i u današnjim balkanskim društvima. Alan Ford je kritika kapitalističkog društva, socijalne neosjetljivosti, klasnog raslojavanja. Urnebesna je epizoda Pas za milijun dolara u kojoj se dio radnje dešava na plaži, podjeljenoj na dva dijela: plaža za bogate i plaža za siromašne. Skoro da bi se moglo reći: dvije plaže pod jednim krovom. Plaža je u ovoj epizodi odijeljena zidom, što je vjerovatna aluzija na Berlinski zid. Alan Ford je gorka metafora, i ne samo metafora, rodJačkog kapitalizma i tipa socijalne osjetljivosti kakva je zaživjela u većini balkanskih državica nakon kraha Jugoslavije. Alan Ford je i kritika svake autoritarnosti, u stripu najviše izražena kroz lik Broja 1. Veliki trojac Ovaj strip krase i poseban mu šarm daju jezik i neverbalna komunikacija, odnosno duhoviti dijalozi i crtež na granici karikaturalnosti. Jezik i crtež u stripu predstavljaju dva zasebna narativna elementa, istovremeno funkcionirajući kao duhovita cjelina. Glavni krivci za oba rečena elementa su Roberto Raviola i Luciano Secchi, očevi i idejni tvorci Alan Forda. Raviola i Secchi puno su poznatiji kao kreativni dvojac Magnus & Bunker. Grotesknim crtanjem likova i vizualnim porukama i metaforama, kroz mimiku, gestikulaciju i grimasu, Magnus daje poseban vizualni ton Alan Fordu, dok je Max Bunker zadužen za stripovsku leksiku i stilistiku, odnosno dijalog i jezičke dosjetke u kojima dominiraju crni humor, ironija i sarkazam. Udruživanjem ove dvije kreativne energije nastao je jedan inteligentan i duhovit pop kulturni proizvod. Magnus & Bunker zajedno potpisuju prvih 75 epizoda ovog stripa. Kasnije, kada je pukla suradnja između ove dvojice, i kvaliteta Alan Forda osjetno je pala. Za pozitivnu recepciju Alan Forda u Jugoslaviji iznimno je zaslužan kreativan prijevod Nenada Brixyja, zagrebačkog pisca i novinara. Povremena Bunkerova kreativna posrtanja Brixy je pretvarao u sjajne jezičke minijature i dosjetke, prilagođene ovdašnjem čitatelju. Pa je u tom smislu on barem jednako zaslužan za dobar prijem Alan Forda u Jugoslaviji. Brixyjev jezik zaživio je u svakodnevnom govoru, popularizirajući jezik zagrebačkog asfalta kroz AF likove. Magnus, Bunker i Brixy veliki su trojac alanfordovske komike i estetike. Vratimo se opet dvojici tinejdžera s početka teksta. Bilo bi zanimljivo čuti razgovor ova dva tinejdžera i generacijska primjerka kako razmjenjuju iskustva negdje u vremenskoj čekaonici. Teško da bi u prvih pola sata jedan drugog razumjeli. Kasnije bi našli zajednički jezik i radoznalo jedan drugog propitivali o svom vremenu, pitajući se između ostalog kako su Bob Rock, Grunf i ostali antijunaci preživjeli milenijske mijene, o(p)stajući na policama balkanskih trafika ili pohranjeni u world wide web memoriju. Možda bi im upravo Grunf mogao dati odgovor na to pitanje: Tko vrijedi leti, tko leti vrijedi, tko ne leti ne vrijedi.

Kila ne mora da se operiše Želudačna kila u 95 odsto slučajeva može da se reguliše ishranom, lekovima i spavanjem na podignutom uzglavlju:Trebalo bi da se smanji težina, što, uz lagane obroke, bez masti i začina, olakšava tegobe TREĆINA ljudi u Srbiji ima hijatus herniju, odnosno neki oblik želudačne kile. Dok većina nema nikakve tegobe, drugima su neophodni lekovi i operacija, kako ne bi trpeli stalne bolove. Profesor doktor Miodrag Krstić, sa klinike za gastroenterologiju i hepatologiju Kliničkog centra Srbije, tvrdi da želudačna kila u 95 odsto slučajeva može da se reguliše ishranom, lekovima i spavanjem na podignutom uzglavlju: - Kada je otvor na dijafragmi kroz koji prolazi jednjak veći nego što bi trebalo, kroz njega se želudac penje u grudnu duplju. Zbog toga mogu da nastanu mnogobrojne tegobe, od kojih neke pripadaju digestivnom traktu, dok su druge kardiovaskularnog porekla. - Klizajuća forma želudačne kile je najblaža i podrazumeva da se kroz otvor na dijafragmi želudac najpre podigne, pa se ponovo vrati na svoje mesto. Fiksna želudačna kila nastaje kada je veliki deo želuca trajno smešten u grudni koš i ona zahteva hirurško lečenje. Veličina kile nema direktne veze sa težinom tegoba - kaže profesor Krstić, dok direktan uzrok nastanka još nije poznat. Kako navodi naš sagovornik, simptomi želudačne kile su autentični i lako ih je prepoznati. Ipak, da bi se isključila mogućnost težih oboljenja, potrebno je uraditi gastroskopiju ili rendgentski snimak želuca. - Često se dešava da pacijenti nemaju smetnje zbog želudačne kile, sve dok se ne sagnu ka napred, da recimo zavežu pertle na cipelama. Onda se javljaju gorušica i bolovi u trbuhu. Sve ono što povećava pritisak unutar trbušne duplje, to podiže želudac i stvara tegobe - kaže Krstić. Prvi korak u lečenju podrazumeva gubitak na težini, smanjenje obroka i sporo žvakanje. Osim odabira namirnica koje se lako vare, važni su što češći obroci u manjim količinama. Cigarete, alkohol, masno i začinjeno potrebno je izbegavati, jer znatno pogoršava stanje obolelog. - Treba spavati na što višem uzglavlju, kako se kiselina iz želuca ne bi vraćala i izazivala gorušicu. Takođe, iskustvo je pokazalo da ljudi koji spavaju na desnoj strani tela, češće imaju tegobe. Nakon obroka ne treba ležati, već šetati, treba nositi tregere umesto kaiša i izbegavati tesnu garderobu - kaže Krstić. Ako ovo ne ne pomogne, prelazi se na lekove. Cilj lekova iz grupe prokinetika jeste da se želudac brzo i lako isprazni, jer tada nema tegoba. - Postoje lekovi u obliku biljnih kapi, na prirodnoj bazi i bez neželjenih pojava. Kada to nije dovoljno, prepisujemo lekove iz grupa H 2 blokatora ili blokatora protonske pumpe, čiji je cilj smanjivanje lučenja hlorovodonične kiseline. Ako ni to ne pomogne, neophodno je hirurško lečenje. BEZ TRBUŠNjAKA I TEGOVA OBOLELIMA od želudačne kile preporučuje se umerena fizička aktivnost. Plivanje i joga su najdelotvorniji, a savetuje se izbegavanje trbušnjaka i dizanje tegova, jer mogu da pogoršaju stanje. http://www.novosti.rs/vesti/lifestyle.304.html:691448-Kila-ne-mora-da-se-operise

Mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve Mihailo kazao je za Standard, da krstionicu na Prevlaci treba srušiti jer se radi o "marifetlucima mitropolita crnogorsko primorskog Amfilohija". Kazao je da sve što nije sagrađeno u skladu sa državnim zakonima nije sveto i to "treba da se miče". Foto: Boka News, sr.wikipedia.org "To su marifetluci Amfilohija Rista Radovića i krstionicu treba da makne ko god hoće. Ako neće niko da je makne onda neka zovnu mene i ja ću je maći, pa neka je prokletstvo na mene", rekao je Mihailo za Standard, komentarišući izjavu mitropolita SPC Amfilohija koji je poručio da "ko sruši krstionicu na Prevlaci, dabogda časni krst uništio njega i njegovo potomstvo". Sveštenstvo SPC i grupa od više stotina vjernika, spriječila je u utorak rušenje krstionice na Ostrvu cvijeća (Prevlaka) iako je inspekcija naložila uklanjanje objekta jer je nelagalno sagrađen. Nakon toga sveštenstvo i vjernici su se organizovali i u smjenama čuvaju objekat. Crnogorska pravoslavna crkva izdala je juče tim povodom saopštenje u kojem su se zapitali "kada će država konačno riješiti crkveno pitanje". Mitropolit Mihailo je za Standard istakao da Crna Gora neće biti kompletna država dok se ne makne "osmatračnica sa Rumije i krstionica sa Prevlake". "Sve što je nedozvoljeno podignuto u državi, nije crkva bez obzira da li je pravoslavna, katolička, anglikanska, džamija ili sinagoga. Sve što nije sagrađeno u skladu sa državnim zakonima nije sveto i to treba da se miče. Crkva je pod okriljem dva zakona državnih i crkvenih. Mi odgovaramo crkvenim zakonima dogmama i kanonima ali i državnim zakonima", rekao je Mihailo. Mitropolit CPC je istakao da ako bi bilo kako Amfilohije želi, onda bi se crkva mogla postaviti bilo gdje. "Onda možemo i mi iz CPC donijeti neku kartonsku kutiju ispred Skupštine i proglasiti je crkvom i da je niko ne može dirati. Ali to što radi Amfilohije to u jednom dijelu dozvoljava država. Ovdje nije u pitanju ni crkva ni molitva, već osvajanje državnih teritorija. Nije u pitanju samo krstionica na Prevlaci već i crkva na Rumiji. Ne bi me čudilo da SPC pomjeri mauzolej Njegošev sa Lovćena i da sagradi crkvu Karađorđevićima", rekao je Mihailo. Ističe da su crkve koje postavlja SPC politički izazov za državu. "Država mora ozbilno da se pozabavi ovim pitanjem. SPC ne smije da poklanja niti da prodaje svoju imovinu dok ne dobiju dozvolu države. Država mora da donese zakon kojim treba da reguliše prodaju i rukovođenje crkvenom zemljom", rekao je mitropolit CPC. On je istakao da Crnogorska crkva nikad ne bi napravila nikavu građevinu a da to ne bude u slakdu sa državnim zakonima. "Evo pogledajte i taj hram koji je sagrađen u Podgorici, to je jedna pljuvaonica u kojoj se slavi sve što je anticrnogorsko", rekao je Mihailo i poručio da država mora stati na kraj ovome. izvor

Vaš stav o eventualnim izborima na proleće,za koga ćete glasati ili bojkotovati i zašto

Osnivač "Fondacije Tijana Jurić" njen otac Igor Jurić imao je veoma emotivan razgovor sa Jovanom Joksimović i Srđanom Predojevićem u jutarnjem programu. Njega je veoma pogodilo pisanje hrvatskog nedeljnika "Ekspres" u kom se navodi da je Igor odslužio kaznu za proneveru koju je učinio 2008. godine, ali mnogo više to što ga optužuju da je iskoristio Tijanu da bi zaradio novac. "Da li možete da zamislite da izgubite dete i da onda na tome zarađujete pare", kroz suze je pitao Igor Jurić naše voditelje i dodao da je za njega Tijana svetinja. Šta misli zbog čega hrvatski nedeljnik piše o njemu, kome smeta doživotna kazna za pedofile ali i da li će nastaviti da se bori za Tijanin zakon odgovorio je našim voditeljima.

Komentar: Anan Kofi Anan je dno dodirnuo na sednici Generalne skupštine UN o Srebrenici 15. novembra 1999. Nikad niko o Srbima tako nije lagao. NA tviter-nalogu UN u subotu je objavljeno da je preminuo Kofi Anan, generalni sekretar UN od 1. 1. 1997. do 31. 12. 2006. Dodaje se: "Danas žalimo za velikim čovekom, liderom i vizionarom. Lepo proživljen život. Život vredan slavlja." Ma koliko ova objava bila prigodna, ljudima sa nešto dužim pamćenjem Kofi Anan je sinonim za rat, nesreću i najgnusnije laži o događajima na Balkanu. Kao specijalni izaslanik UN, bivšom Jugoslavijom se bavio od oktobra 1995, a kao prvi čovek UN pisao je desetine rezolucija o stanju na prostorima bivše SFRJ. Dno je dodirnuo na sednici Generalne skupštine UN o Srebrenici 15. novembra 1999. Nikad niko o Srbima tako nije lagao: "Dokazi (o Srebrenici) koje je tužilac ponudio opisuju scene nezamislivog divljaštva: više hiljada muškaraca je pogubljeno i zakopano u masovne grobnice, stotine su zakopane žive, muškarci i žene su sakaćeni i poklani, deca ubijena pred očima svojih majki, deda prisiljen da jede jetru svoga unuka. Ovo su istinske scene iz pakla, pisane na najmračnijim stranicama ljudske istorije." Gensek je te 1999. počinio najveću obmanu učesnika debate od osnivanja UN. Izmišljen je deda koji je prisiljen da jede jetru unuka. Izmišljeno je ubijanje dece pred očima majki. Nijedno dete nije stradalo. Ni majka. Niko nije sakaćen, ni zaklan. Niko nije živ zakopan. A u trenutku kada je izgovarao ove besmislice, koje su skupo koštale srpski narod, četiri godine je imao istražne timove u istočnoj Bosni. Ovde ne mogu da mu zaborave da je pravdao NATO bombardovanje Srbije. A i u Avganistanu, Iraku, Siriji imaju svoje razloge da ga pamte. Kada je podržao udar Amerike na Avganistan 2001. godine, dobio je "Nobela" za mir. I zato, neka Kofi Anan počiva u miru. Ako može. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:744899-Komentar-Anan

„Napadaju me oni koji već imaju albanske lične karte, kosovske lične karte. Neki drugi bi neki drugi termin iskoristili da to kažu“, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić. „Ja nemam. Ja imam samo državljanstvo Srbije. Imam samo srpsku ličnu kartu i srpski pasoš“, dodao je. Podsećanja radi, predsednik Srbije je najviši zvaničnik ove zemlje koji finansijsku nadoknadu za svoj rad prima iz budžeta Republike Srbije. Stoga bih ovu priliku iskoristila da ga pozovem da se odrekne primanja iz pomenutog budžeta, promeni prebivalište i počne da živi na Kosovu. U tom slučaju, svakako bi imao šansu da ponovo nađe posao u nekoj od preostalih srpskih institucija (obrazovanje, zdravstvo i javna preduzeća su poslednji tragovi države Srbije na Kosovu nakon Briselskog sporazuma). Međutim, moja preporuka se odnosi na potpuno odricanje od budžeta Republike Srbije. Promenu prebivališta svakako ne bi mogao da uradi na samoj teritoriji Kosova, jer tu ne postoje odeljenja za civilnu registraciju po zakonima Srbije. Morao bi da ode do najbližeg odeljenja koje se nalazi u Raški. Uz malo truda, dobre volje službenika i sreće, s obzirom na to da se radi o ličnosti poznatoj javnosti, predsednik bi vrlo lako dobio prebivalište na teritoriji Kosova – u okviru srpskog sistema. Recimo hipotetički da on i dalje obavlja funkciju predsednika Srbije, ali sa prebivalištem na teritoriji Kosova i u okolnostima pod kakvim žive prosečni Srbi sa Kosova (dakle, nema diplomatski pasoš). S obzirom na to da se u njegovom poslu zahtevaju česta putovanja, logično je da će odmah po promeni prebivališta, pohitati da izvadi pasoš. Otići će do Ljermontove u Beogradu kako bi pribavio ovaj dokument. Videće da se za ljude sa Kosova kancelarija ne nalazi na istom mestu kao i za ostale građane Srbije. Tumaraće po hodniku i naići na vrata na kojima piše „Za lica sa Kosova i Metohije“. Radoznali predsednik će zatim upitati službenike u čemu se ogleda različitost ove kancelarije. Oni će ljubazno da mu obrazlože činjenicu da građani sa Kosova i Metohije nisu baš isti kao građani Srbije i da na njihovim pasošima piše Koordinaciona uprava. Verovatno će biti i drugih lica sa KiM-a, pa diskusija između predsednika i službenika neće potrajati. No, dobro, shvatio je kako se naziva telo koje izdaje pasoše za geografsku oblast u koju se preselio. Za sada je to dovoljno informacija. Ionako žuri na put, uskoro ima let za Berlin sa aerodroma Nikola Tesla. U sledećoj sceni predsednik je u raspravi sa službenikom na aerodromu, koji mu uporno ponavlja da na njegovom pasošu piše Koordinaciona uprava. Predsednik ljutito odgovara kako zna šta na njegovom pasošu piše i da ne vidi problem u tome. Službenik mu kaže: „Žao mi je ali pasoš na kojem to piše ne podleže viznom režimu koji ima Srbija, moraćete da propustite let dok ne pribavite vizu“. Gospodin Vučić ljutito odlazi sa aerodroma i u telefonskom razgovoru otkazuje sastanak sa gospođom Angelom Merkel. Međutim, onako pravičan, ponosno se smeška što se službenici drže propisa, pa čak i kada je u pitanju predsednik. Uskoro shvata da tokom cele nedelje ima sastanke sa zvaničnicima Evropske unije i da će morati da prione na posao kako bi pribavio vizu. Sleže ramenima i polako odlazi prema prostoru u koji se preselio. Početni problemi sa pasošem ga nisu obeshrabrili da nastavi sa uživanjem u blagodetima svete srpske zemlje. Odlučio je da istovremeno vidi kako na terenu funkcioniše Briselski sporazum kojim je izvojevao mnogobrojne pobede nad evropskim i albanskim političarima. Odšetao je do kancelarije kompanije „MTS doo“, koja je zadužena za telekomunikacije na severu Kosova i u sredinama gde živi većinski srpsko stanovništvo. To je jedan od velikih uspeha koji je, zajedno sa svojiim pregovaračkim timom, postigao tokom pregovora u Briselu. U nameri da živi život svojih sunarodnika baca, u kantu za otpad svoju telefonsku karticu i odlučuje da potpiše ugovor sa ovom kompanijom. „Vašu ličnu kartu moliću“, kaže mu službenik sa druge strane šaltera. Predsednik daje ličnu kartu, službenik uzima i odgovara: „Izvinite, ali za registraciju broja kod nas neophodno je da posedujete kosovsku ličnu kartu“. „Molim“ – povika predsednik. „Hoćete da kažete da mi treba albanska, kosovska lična karta?!“ Predsednik krenu prema izlazu ali ga službenik zaustavi rečima: „Dobro, dajte mi srpsku ličnu kartu, ali nam morate dostaviti kosovsku u roku od 60 dana. Idite posle do opštine da uzmete extract za potrebe lične karte, jednostavna je procedura. Ukoliko se i zakomplikuje, ovaj rok je više nego dovoljan da dođete do kosovskih dokumenata. Samo da ne budete u katogoriji onih koji ni ne mogu da ih dobiju, onda ne znam kako da Vam pomognem“. Iako kroz iglene uši, uspeo je da dođe do usluga mobilne telefonije bez da izvadi ličnu kartu samoproglašenog Kosova. Zalihe novca mu ponestaju i već je vreme da potraži neki posao od koga može da se živi jer se odrekao primanja iz budžeta Republike Srbije. Sreća njegova je u tome što je radoholik i ne spava, pa može stići da obavlja funkciju predsednika bez obzira na to koji posao bude našao. Pokušao je u sudu koji je integrisan nakon Briselskog sporazuma – tražili su mu kosovsku ličnu kartu. Pokušao je u policiji, nekadašnjoj civilnoj zaštiti, opet traže kosovske lične karte. Hteo je i da pokrene sopstveni biznis; opet ne može legalno da posluje bez kosovske lične karte. Mnoga je vrata otvorio, ali i odmah zatvorio nakon famozne rečenice „kosovska lična karta“. Očajan zbog stanja u kome se nalazi, seo je da odmori i pogleda vesti. Pali TV i na malom ekranu ugleda svog kolegu iz Srpske liste – političke partije koja je osnovana nakon Briselskog sporazuma i koja je vlast u opštinama sa srpskom većinom na Kosovu. „Svi ti ljudi koji pišu ta otvorena pisma imaju i kosovske lične karte, i srpske lične karte, i ne bi me začudalo da imaju lične karte zemalja koje su bile sponzori te kosovske nezavisnosti“, reče predsednik Srpske liste i gradonačelnik Severne Mitrovice Goran Rakić u intervjuu za javni servis Srbije. Predsedniku sinu genijalna ideja da posao potraži upravo u opštini u kojoj je gospodin sa malog ekrana gradonačelnik. Bez obzira na to što je u dobrim odnosima sa gradonačelnikom, nije hteo da zloupotrebljava svoju poziciju, već odluči da zakuca na vrata same opštine kako bi se raspitao o eventualnim radnim mestima. Već sledećeg dana je otišao do opštine Severna Mitrovica, još jedne briselske pobede. Izgleda da mu se sreća osmehnula – na oglasnoj tabli objavljen je konkurs za slobodna radna mesta. „Kosovska lična karta“ – pročitao je na listi potrebnih dokumenata. Zavirio je u svoj novčanik i shvatio da će vrlo brzo ostati bez dinara u džepu. Nakon nekoliko sati šetnje, razgledanja grada, uživanja u pogledu od crkve Svetog Dimitrija, koji se pruža na celu Mitrovicu, i severnu i južnu, odluči da ode do obližnjeg kafića da nešto popije i osveži se. Na TV-u čuje kako je Kosovo dobilo viznu liberalizaciju. Odmahuje glavom i gleda u svoj mesečni raspored sastanaka. Shvata da ponovo ima veliki broj putovanja po Evropi. Poziva prvi taksi da ga vodi na jug Kosova jer sa svojim KM tablicama ne može da putuje po tom delu geografske oblasti. Staje u red da se raspita šta mu je potrebno za pasoš. Iznad vrata pročita natpis – „Republika Kosovo“. Proguta knedlu u grlu, saže glavu i ukopa se u mestu. „Tjetri“, začu se glas službenika iz kancelarije. Sanja SOVRLIĆ

Filipinski predsednik Rodrigo Duterte obećao je da će podneti ostavku ukoliko iko dokaže da Bog postoji. "Ukoliko postoji i jedan svedok koji može da dokaže, možda sa fotografijom ili selfijem da ljudi mogu da razgovaraju i vide Boga, odmah ću podneti ostavku", rekao je Duterte, prenosi AP. On je time još jednom izazvao bes u svojoj zemlji u kojoj živi pretežno katoličko stanovništvo, piše AP i dodaje da je nedavno Duterte takođe naljutio javnost kada je Boga nazvao "glupim" Ovoga puta Duterte se tokom svog govora na otvaranju naučno-tehnološkog skupa u Davau osvrnuo na osnovna načela katoličke vere, između ostalog i na "prvi greh". mondo

Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. godine prvo je kojeg se jasno sećam. Pamtim ga kao datume, slike, zvukove. Datum 26. jun 1990. godine, Stojković iz produženog voleja, kao drznik i majstor, kao dečak na ulici, šalje Martina Vaskeza i golmana Zubizaretu u oblačni deo Verone, a loptu u mrežu. Slika dva genija u zagrljaju, Dragana Stojkovića I Ivice Osima. I zvuk tišine, zvuk neverice španskih igrača. 30. jun 1990. godine, mnogo starijih ljudi oko mene kroz dim prati utakmicu. I dan danas sam ljut na Savićevića, morao je da postigne bar jedan pogodak protiv Argentine. Ljut sam i na Baždarevića, da nije dobio crveni karton i da je igrao prošli bi u polufinale. Metalni zvuk odbitka lopte od prečke. Promašen penal. Promašena tri penala. Ponovo slika Stojkovića I Osima. Svesni da nisu uspeli, svesni onoga što sledi. 01. jul 1990. godine, u menjaži uspevam da dobijem sličicu grba Italije. Posle tri meseca album je popunjen. Slika dečaka kome se vratio osmeh posle prvog velikog poraza u životu. Zvuk stranica albuma dok ga beskonačno puta prelistavam od početka do kraja, od kraja do početka. Paninijev album mi je vratio sliku letnje ulice, zvuk dečije radosti. Osam godina posle Italije dolazi Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Dolazi još jedan veliki poraz. Mijatović pogađa prečku iz penala protiv Holandije. Vraća se metalni zvuk, vraća se slika tuge zbog poraza, zbog propuštene šanse. Tugu ponovo lečim popunjenim Paninijevim albumom. Te ’98. godine prvi put sam otišao, na sada već čuvenu Terazijsku česmu i berzu sličica. Otišao sam da tamo nađem čoveka koga zovu Mića Paninini, i koji je neformalni direktor kolekcionarske berze ispred hotela Moskva. Do Miće Paninija nisam stigao jer sam odmah naleteo na čoveka u odelu koji je pobegao sa posla kako bi menjao sličice. Imao je sve koje su mi nedostajale, i po fer uslovima sam uspeo da ih dobijem. I pored menjaže, sećam se da mi je ostalo toliko duplikata, da sam oblepio skoro sve klupice u kraju sličicama fudbalera. To je bio prvi i poslednji put da sam otišao na Terazije zbog menjaže. Krug poznanika koji sakupljaju sličice toliko se umnožio da mi cenkanje sa Mićom Paninijem i drugim terazijskim starosedeocima nije neophodno. Braća Panini su 1970. godine za Svetsko prvenstvo u Meksiku objavili prvi album sa sličicama fudbalera. Taj album je imao 288 sličica koje su morale da se lepe specijalnim lepkom koji se prodavao uz njih. Prvi Panini album koji se pojavio u SFRJ bio je za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 1974. godine u izdanju „Dečjih novina“ iz Gornjeg Milanovca. ALBUM RUSIJA 2018 Kako se godinama menjao fudbal tako se menjao i Paninijev album. Najveća promena jeste ukidanje decenijske tradicije da slabije reprezentacije dobijaju manji prostor tako što na jednoj sličici budu zastupljena dva igrača. Ova politička korektnost Paninija dovela je do drastičnog povećanja broja sličica. Album Rusija 2018 ima će rekordne 682 sličice. Čak 42 više u odnosu na predhodni album iz Brazila. Sa povećanjem broja sličica povećao se i broj duplikata. Za svako novo prvenstvo potrebno vam je sve više i više gumica za tegle kako bi čuvali duplikate. Ako sakupljate sličice, gumica za teglu vam je neophodni rekvizit. Većina muškaraca veruje da je osnovna namena gumice vezivanje duplikata, a tek onda tegle ili šta se već sa njima radi. Pred prošlo SP u Brazilu košmar duplikata na svojoj koži osetio je i reprezentativac Kostarike Džoel Kembel. On je prvi dan kupio sto kesica kako bi izvukao sličicu sa svojim likom, i naravno da nije uspeo Sa razvojem tehnologije, umesto kolaža beskrajno smešnih likova, frizura, brkova, brada, albumi su postali puni fotošopiranih, neprirodnih faca. Najbolji skup ludih likova nalazi se u albumu sa prvenstva u Argentini ’78. Međutim ovaj album kod nas je ostao upamćen po grešci u transkripciji. Naime, sinonim za album sa SP u Argentini 1978. godine nije Kampes, Ziko, Rumenige, Rosi; za svakog kolekcionara album iz Argentine se pamti po sličici reprezentativca Tunisa ispod čijeg je lika stajalo ime Amor Jebali. Sve ove promene dovele su do toga da kolekcionari sa dozom straha isčekuju pojavljivanje albuma na trafici. Tako je i ove godine. Album Panini za Svetsko prvenstvo u Rusiji pojaviće se u prodaji 31. marta. Prvo što upada u oči svim kolekcionarima jeste cena. Kesica sličica koštaće 80 dinara, što je 20 dinara više nego pre četiri godine. Ako niste spremni da potrošite oko 15 hiljada dinara ne počinjite da popunjavate. Jedna promena koja će sigurno obradovati kolekcionare tiče se reprezentacije Engleske. Do sada je u Paninijevom albumu umesto grba stajala zastava Engleske koja se vijori, a umesto grupne fotografije tima bio je kolaž sa glavama futbalera. Svi igrači su bili u čisto belim dresovima, a ne u oficijelnom dresu Najkija. Naravno da je sve ovo bilo zbog autorskih prava, koje je fudbalski savez Engleske imao sa kompanijom Tops. Od ove godine sve se vraća na svoje mesto i Englezi će izgledati u albumu kao i sve ostale reprezentacije. Društvene mreže ozbiljno prete da unište kultnu menjažu. Ranije ste morali da jurite ljude po kraju, ulici, školi, poslu, kako bi menjali duplikate. Danas je dovoljno da okčite na neku mrežu šta vam nedostaje. Nadam se da onlajn menjaža nikada neće zameniti tapke ili berzu kod Terazijske česme. Do koje mere ide ludilo tehnologije govori i činjenica da je Panini izbacio digitalni album Rusija 2018. Za ovu bogohulnu glupost sam siguran da neće zaživeti. Svaki kolekcionar će vam reći da su najlepše stvari kod sakupljanja sličica: otvaranje kesice, lepljenje, miris albuma, povezivanje sa drugim kolekcionarima… Digitalni album ne može da vam pruži ništa od toga. Da bi sakupljanje sličica preživelo potrebno je regrutovati i nove generacije. Najbolje je da sami roditelji uvedu klince u svet sličica. Da su one dobre za mentalni razvoj dece potvrđuje i doktor Ranko Rajović, saradnik UNICEF-a za edukaciju i član komiteta Mense za darovitu decu: ”Deca pamte imena fudbalera, iz kojih su država, broje koliko im nedostaje da popune album, duplikate razmenjuju sa prijateljima. Sve je to jedna lepa i korisna igra.” Od Italije ’90. pa do danas, nisam propustio da iskoristim niti jedno Svetsko prvenstvo u fudbalu da sakupljam sličice koje vraćaju datume, slike, zvukove. Neću propustiti ni ovo u Rusiji. Jedva čekama da čujem na ulici: „Imam, imam, imam... Nemam...“, kao svojevrsnu najavu prvenstva koje sledi. Uživanje u popunjavanju albuma kod mnogih je jednako uživanju u samom fudbalu. Ne treba brinuti za opstanak Paninija, niti za visoke cene kesica, niti za nove tehnologije. Paninijevi albumi su uspeli da isprate i mnoge države u proslošt: Istočna Nemačka, Zair, Čehoslovačka, SSSR, Jugoslavija. Sve prolazi, Panini traje.

Krenula je ofenziva hrvatskih (nad)biskupa protiv pape Franje da ga se slomi u politici približavanju pravoslavlju, odnosno da ga se privoli da odustane od ”nepravednoga stava” i konačno odredi datum proglašenja Alojzija Stepinca svetim. Plan je sljedeći: iskoristiti dvije važne obljetnice – 120 godina od blaženikova rođenja u Krašiću (8. svibnja 1898.) i 20 godina od proglašenja blaženim u Mariji Bistrici (3. listopada 1998.) – da bi se izazvalo divljenje apostolskog nuncija Pinta koji bi imao svjedočiti Papi koliko su hrvatski katolici uvjereni da je njihovo pravo da Stepinca časte i kao sveca važnije od bilo kakvih sekundarnih stvari, bilo da je to poboljšanje hrvatsko-srpskih odnosa do razine bratske ljubavi, za što se zalagao sveti Ivan Pavao II. (osobito na misi na zagrebačkom hipodromu 11. rujna 1994.), bilo da je to argumentiranje kako ne stoje baš neki opisi Stepinca. Hrvatske katolike koji će sada organizirano i masovno biti vođeni u Krašić i u zagrebačku katedralu, kako se dogodilo prošle subote s vjernicima Mostarsko-duvanjske i Trebinjsko-mrkanske biskupije (tijekom prijepodneva njih oko 1500) i Đakovačko-osječke nadbiskupije (popodne njih oko 6000), filat će se antikomunističkim i antijugoslavenskim sentimentima, a nikako idejama Drugog vatikanskog sabora ili ekumenske teologije, kako bi se ”dokazalo” da su oni u pravu, a ne papa Franjo ili, ne daj Bože, vladike Srpske Pravoslavne Crkve, pa makar se to ”dokazivalo” očitim pretjerivanjima i lažima o tom istom Stepincu. Važan je, dakle, cilj, zaključili su hrvatski (nad)biskupi, dok su sva sredstva dozvoljena! Tako se, da ne duljim, jer će toga biti na kile, u propovijedi đakovačko-osječkog nadbiskupa Đure Hranića moglo čuti da je aktualno odgađanje Stepinčeva proglašenja svetim ”teško prihvatljivo i bolno”, ali da ima ”i neke pozitivne učinke: Dodatno istraživanje arhiva dodatno osvjetljuje njegov humanitarni i karitativni rad te njegovo spašavanje Srba, Židova, Roma i političkih zatvorenika”. Tu se, zatim, otvara cijeli niz mogućnosti za laži, pretjerivanja i manipulacija, pa će Hranić kazati da se ”toksičnim supstancama, odnosno trovanjem izazvala (Stepinčeva) prijevremena smrt” te da je ”sve to (komunistička vlast bila) prikrila da se spriječi da blaženik umre u zatvoru, kao mučenik pred licem domaće i međunarodne javnosti, te da ga je (ta ista komunistička vlast) pustila da umre u kućnom pritvoru u svom rodnom Krašiću”. Riješimo odmah ovu neistinu. Pisao sam već o tome, ali valja ponoviti ono što sam najprije objavio u tjedniku Nacional. Naime, laž da je izvršena nasilna smrt nad Stepincem sam već raskrinkao: Stepinac je umro od posljedice jedne vrste raka krvi – policitemije. Dapače, ne samo Stepinac, koji je to izjavio po dolasku u Krašić, a objavio njegov bliski prijatelj Lav Znidarčić (koji je to i ovdje potpisanom novinaru u nekoliko navrata ponovio) u knjizi ”Alojzije Stepinac” (1998.), već i Živko Kustić kaže (”Stepinčevo doba”, 1991.) da je Stepinac iz Lepoglave ”izašao zdrav” i da su ”u kaznionici s njim uglavnom dobro postupali”. Stepinac nikada nije bio u ambulanti, samo se par puta našao kod stomatologa, nikada nije bio bolestan, nije gubio na težini niti je imao povišenu tjelesnu temperaturu, pa čak nije bio ni ozbiljnije prehlađen. Ukratko, Stepincu nije otvoren liječnički karton jer to nije rađeno ni za jednog zatvorenika koji nije barem jednom posjetio ambulantu. U zatvoru u Lepoglavi nije trovan niti je zračen smrtonosnim zrakama. To su budalaštine. Hematologija još uvijek ne zna odgovoriti na pitanje zašto netko oboli od raka krvi i umre od leukemije (ili neke druge vrste raka krvi). Sasvim je jasno da je medicina jako uznapredovala, ali još nema odgovora na to pitanje. Nadbiskup je obolio od raka kada je već bio u Krašiću, liječilo ga se najbolje što se moglo, ali u župnom dvoru jer Stepinac nije želio da ga se odvede u bolnicu u Zagreb. O svemu se izvijestilo Svetu Stolicu. Posjedujem i usmeni izvještaj Stepinčeva liječnika prof. dr. Danka Riessnera papi Ivanu XXIII., što se dogodilo na privatnoj i tajnoj audijenciji 1. lipnja 1959. (uz Papino obećanje da se ništa neće javno o tom susretu obznaniti, pa tako ni u listu L’Osservatore Romano), u susretu na kojem je, nakon posredovanja tadašnjeg rektora hrvatskog Zavoda svetog Jeronima dr. Đure Kokše Papa iz prve ruke saznao od čega i od kada boluje Stepinac, kako ga se liječi, tko ga sve liječi i od čega će neminovno i otprilike kada umrijeti. Papa Ivan XXIII. je bio jako zahvalan doktoru Riessneru i to je bitno utjecalo na početak poboljšanja odnosa, što je bio proces koji je završio uspostavom diplomatskih odnosa između Svete Stolice i Jugoslavije desetak godina nakon toga, za pontifikata Pavla VI. (svečani susret Pape i predsjednika Tita zbio se 29. ožujka 1971.). Zaključno: nadbiskup Stepinac je umro tri mjeseca nakon posljednjeg susreta s osobnim liječnikom prof. Hauptmannom. Nije mu se moglo više pomoći. Do kraja su uz njega bili dr. Bogičević i dr. Riessner. Istina, svi koji su dolazili iz Zagreba i sestra koja ga je njegovala nisu mu mogli pružiti skrb koji bi dobio da je pristao da ga se liječi u najboljim hrvatskim bolnicama. Možda je Stepinac zbog toga umro nešto ranije, ali to je bio njegov odabir, a ne propust liječnika ili represivnog aparata. Uz mnoga pretjerivanja nadbiskupa Hranića koja se inače redovno pojavljuju svaki puta kada se agitpropovski govori o Stepincu, a osobito kada to čini postulator kauze Juraj Batelja, svakako prednjači i navodno žestoko prosvjedovanje zagrebačkog nadbiskupa kod Ante Pavelića i drugih ustaških glavešina, premda se zaista treba potruditi da se nađe nekoliko takvih uvijenih kritika u kojima, uostalom, Stepinac ne dovodi u pitanja same rasne zakone kao takve; dapače, prihvaća rasne distinkcije, pa govori ”o nearijevcima”. A ”gromoglasno” zagovaranje prava drugih rasa se dogodilo, ponovimo i to, kada više nije bilo Židova na dohvat ustaške tvornice smrti u Jasenovcu i drugdje. Štoviše, Stepinac se ”angažira” za Židove nakon što je sredinom 1943. u Zagrebu bio Heinrich Himmler koji se došao uvjeriti da je konačno rješenje židovskog pitanja zaista i riješeno. I ne samo to: najstrašnija optužba na račun Stepinca, a koju ignoriraju Hranić, Batelja, Miklenić i njegov potrčko Bozanić te ostala ekipa, je da se Stepinac i nakon silnih strahota učinjenih protiv Srba, Židova, Roma i Hrvata sredinom 1943. glavom i bradom pred papom Piom XII. i dalje zalaže za svetu misiju priznavanja i spašavanja monstruozne tvorevine NDH! Ali sve to ne zanima katoličke propagandiste. Važno je šarmirati nuncija Pinta i izvršiti snažan protunapad na papu Franju, prikazati ga kao bešćutnog lika koji ne želi duhovno dobro pobožnim katoličkim Hrvatima, bez obzira što ti Hrvati katolici ne daju pišljiva boba za žrtve genocida ustaša. Vrhunac manipulacija nadbiskupa Hranića se vidi u ovoj rečenici: ”Kardinal Stepinac je danas blaženik, a međunarodna zajednica je komunistički režim, zajedno s nacizmom i fašizmom, ocijenila kao totalitarni zločinački sustav. Iako su njegovi ostaci na našim prostorima još uvijek prisutni, nostalgični, nesposobni za samokritičnost i zato sve glasniji, međutim i oni će izdahnuti nakon što blaženi kardinal Stepinac bude proglašen svetim. Jer, iako je pravda teško dostižna, ona uvijek pobjeđuje.” Želi, dakle, nadbiskup Hranić da crknu svi kritičari Stepinca i crkvenih manipulativnih radnji. Stepinčeva bi kanonizirana svetost bila dokaz da je pobijeđena ideja mira i pravde među južnoslavenskim narodima. Mene to ne zanima; ako moram birati između Hranićevih konstrukcija i poziva Ivana Pavla, ponovljenog devet puta unutar iste propovijedi, da prihvatimo balkanski prostor i odnose koje taj prostor sam po sebi nameće, ja nemam nikakav problem s tim da me se naziva i Jugoslavenom. Ako je istina da je hrvatsko društvo još uvijek nezdravo jer se ne postiže mir, jer se ne oslobađamo od neprestanog instrumentaliziranja prošlošću, jer se ne vraća ”zdrav nacionalni ponos”, ne budi nada i ne otvora budućnost, izlaz sigurno nije u izbjegavanju mea culpa i nadbiskupovo sakrivanje iza gromoglasne Stepinčeve šutnje pred strahotama ustaša.

"Crowdin" je popularna platforma za prevođenje, svega i svačega. Kompanije ili open-source projekti postavljaju svoje projekte koje žele da lokalizuju na više jezika. Napisao sam u naslovu "možete da zaradite", istina je, možete da zaradite na nekim projektima a možete i da volontirate (i to ima beneficije). Nakon što napravite nalog, možete da odete na ovaj link https://crowdin.com/projects#showcases i da pogledate neke projekte i ukoliko znate jezik koji se traži, možete da se prijavite da prevedete neki proizvod. Više o Crowdin-u

Smrt nije smešna. Ako vama jeste - zapitajte se šta nije u redu Praljak pije otrov Foto: Profimedia Juče smo gledali samoubistvo uživo. Nekoliko sati kasnije, internet je bio prepljavljen forama, skečevima, mimovima i šalama na račun istog tog samoubistva. Ovo je očekivana reakcija interneta nakon što, na primer, na neki bizaran način nastrada najmanje omiljeni lik iz "Igre prestola" (svi se sećamo Džofrija, zar ne?) ali ne i kad je u pitanju realna smrt realne osobe u realnom svetu. Svako kome je snimak Slobodana Praljka kako ispija otrov izazvao bila šta osim jeze i nelagode treba ozbiljno da se zapita šta sa njim nije u redu - a ovo posebno važi za ljude kojima je snimak samoubistva nekog čoveka delovao zabavno i smešno Slobodan Praljak je bio ratni zločinac i, ako mene lično pitate, zajedno sa čitavom garniturom koja je pravila haos i užase po čitavoj bivšoj Jugoslaviji, zaslužio je sudbinu goru od smrti - to su ljudi zbog čijih ličnih interesa i montruoznosti danas imamo klince koji još nisu ni naučili kako se vezuju pertle, ali već znaju da treba da mrze Hrvate, Albance, muslimane... Drugim rečima, posledice njihovih dela se osećaju i osećaće se još dugo, tako da bih lagala kad bih rekla da mi je žao što jedna takva individua više ne arči kiseonik na planeti Zemlji. Ovaj svet bi, bez ikakve sumnje, bio bolje mesto za život da se ljudi poput njega (a ima ih i u Srbiji) nikad nisu rodili. Ovo jeste surovo, ali svi jako dobro znamo da je istinito. U tom smislu, vest o smrti Slobodana Praljka nije nešto što treba bog zna koliko da nas potrese i sasvim je normalno da vas apsolutno zabole ona stvar i za Praljka i za to da li je živ ili nije. Međutim, razlika između "zabole me" i ismevanja nečije smrti, ma ko ta osoba bila, je ogromna. Toliko ogromna da je ovo što se dešava po mrežama od juče postalo, u najmanu ruku, mučno za gledanje. Ne zato što smo tužni zbog Praljka, već zato što pokazuje da u ovom narodu mora nešto ozbiljno da ne valja da bi izvor zabave i smeha pronalazio u samoubistvu nekog čoveka. Iako, ruku na srce, internet jeste pokazao vanserijsku dozu crnog humora kad je Praljak u pitanju, ne možemo da se otrgnemo utisku da samoubistvo uživo nije ni vreme ni mesto za sav taj humor. Snimak na kojem se vidi kako ovaj ratni zločinac uzvikuje da nije ratni zločinac a zatim, kao na filmu, ispija neku hemijsku supstancu od koje će umreti - taj snimak je svakome od nas izazvao jezu i duboko nas potresao. Većina ljudi nikad u životu ne vidi kako neko sebi oduzima život. Juče smo svi to videli. I odreagovali smo kao da ne gledamo stvaran svet, već neku seriju. Premotali smo da odgledamo još koji put, napravili smo skrinšot, dodali smešan napis i podelili na mrežama zarad kog lajka. Onda smo se osećali kao face kad se ta naša fora zavirali. Sve vreme, čini mi se, aktivno radeći na tome da zaboravimo da je tamo, u Hagu, čovek od krvi i mesa izvršio samoubistvo pred kamerama Psiholozi odavno upozoravaju da će preterano gledanje TV-a i život preko interneta nesumnjivo dovesti do potpune dehumanizacije, i da će nam vremenom postati teško da razlikujemo stvaran svet od onog koji se odigrava po nekom scenariju, u studiju. Ovo što se desilo juče je jasan pokazatelj da se mlađe generacije kreću u tom pravcu brzinom svetlosti - jer u njihovim glavama nema nikave razlike da li se zajebavaju na račun lika iz serije ili realnog čoveka. Potpuno je jasno odakle dolazi sva ta potreba za zajebavanjem na račun čoveka koji je dobrim delom doprineo raspadu iste one države koja je nastala na jučerašnji dan. Ali je, s druge strane, jako potresno što smo se pretvorili u ljude koji će svoj stav po pitanju tog čoveka pokazati potpunim odsustvom ljudskosti i masovnom sprdnjom na račun smrti. Ničija smrt nije i nikad nam ne sme biti smešna. To je granica koju ne smemo da pređemo, jer se s druge strane nalazi jako mračno mesto koje će nam oduzeti dušu i ljudskost, a to je jedino što ni političari ni zločinci nisu uspeli da nam uzmu. Nećemo valjda dozvoliti da Hag to uradi? Neko je na društvenim mrežama napisao da su prošle generacije nama ostavile posledice ratova i ratne zločince, ta da je s toga savim OK da mi narednim generacijama umesto rata, ostavimo ovakve mimove. I jeste, to je sasvim OK, ako nemate ništa protiv da narednim generacijama date podstrek da potpuno zaborave na ljudskost i da smrt shvate kao nešto što može da bude jako smešno. Ako već hoćemo da ostavimo nešto u amanet narednim pokolenjima, zašto ih ne bismo naučili kako ispravno da koriste svoj glas, kako da se suprotstave govnima na vlasti, kako da dignu buku oko onoga što im smeta? Naravno da te stvari ne možemo da im ostavimo, jer te stvari ni sami nemamo. Znamo samo kako da seremo po Twitteru i zbijamo beskrajne šale na račun svega. Pa ćemo, u skladu s mogućnostima, to i da ostavimo klincima. Lepo. Svet koji ide ovim stopama ne treba daleko da pređe pre nego što se pretvori u epizodu "Black mirrora", a verujte mi, to je tačno onakav svet kakav bi Praljak i svi ostali zločinci poželeli - potpuno lišen svake empatije i okrenut isključivo svojim potrebama. Tako da je Praljak, na neki način, svojim samoubistvom uspeo da odnese najveću pobedu, postigao je cilj o kojem svaki monstrum može samo da mašta - naterao je masu ljudi da se odrekne ljudskosti. Je l' vam i dalje smešno? Izvor: Noizz.rs

STATUS KOJI JE ZAPALIO REGION: Nije vas briga ni ako neko umre, važna je samo ta šaka lajkova! Pokušaj samoubistva dvanaestogodišnjakinje koja je dospela u žižu javnosti snimkom na Jutjubu u kom priča o tome kako je ostavio dečko, glavna je vest u regionu. Naravno da niko nije ostao ravnodušan prema tome, naročito oni koji su svesni koliko na svest čoveka, naročito deteta, može da utiče podsmeh izazvan preko interneta, dok su ti koji to rade udobno zavaljeni u svoje fotelje i krevete i skupljaju lajkove. Jedan momak odlučio je da ukaže na sve to, kroz ogromnu dozu ironije i sarkazma protkane besom, ali da je uspeo u svojoj nameri – uspeo je. Jer drugačije izgleda i ne može. Ovo je njegov status s Fejsbuka, koji vam prenosimo u celosti. „Dete od 12 godina pokusalo da se ubije, a ljudi sa interneta kažu pa nismo mi krivi sto smo dete prozivali i izvrnuli ruglu podsmehu i satanizaciji, krivi su roditelji. A oni su nežne pahulje visoko moralnih vrednosti, čija deca k’o i oni pišaju duge i kenjaju jednoroge. Pa bukvalno treba sve ove fejk moraliste prozivati do Sudnjeg dana, naneti im ozbiljne psihičke tegobe, bogove humora zatrti u korenu, klikbajtaše urnisati, a ja cu da vrištim od smeha. Nemoj posle jbg. Jednom se slično desilo kada se devojka psihički bolesna deset dana nakon hejta i smeha po internetu ubila. Kako niko ne razmišlja da sutra to može biti njegovo dete, osoba koju voli, koja mu znači, nebitno. Da li ljudi sa interneta misle da žive toliko savršeni zivot u savršenom telu, da je sve manje ispod toga vredno masovnog hejta? I kao roditelji su krivi jer nisu znali. A oni kao znaju. Pa 80% veza i brakova bi puklo samo da njihov partner na dva dana ima pristup njihovim profilima na društvenim mrežama. Ali oni znaju. Mo’š mislit’. Eto kao aj’ ismevamo dete jer kuka zbog raskida. https:// Isti oni koji raskidaju zbog lajka, komentara, objavljene slike sa ko zna kim jer su im ljubavi toliko jake da skoro svaka rendom osoba je u stanju samo svojim komentarom da im poljulja ljubav, kojom se opet diče svakog dana. Isti oni koji pale i gase profile jer su nesigurni ili ljubomorni, jer ne veruju ni sebi, a kamoli osobi koju navodno vole. Isti oni koji se navodnom voljenom biću pravdaju zbog lajkova neznanaca, rečima da on jeste nepoznat, ali lajk je bitan. Isti oni koji ne znaju da živimo u eri interneta dok oni sami ne znaju šifru od mejla da resetuju. Isti oni željni pažnje koju pokušavaju dobiti jeftinom patetikom i humorom na Tviteru ili lažnim hedonizmom i golotinjom na Tviteru. Isti oni koji kradu statuse zarad šake lajkova. Oni isti koji glas na izborima prodaju za tri kutije cigara. Isti oni koji ne umeju kuče da sačuvaju da im ne pobegne, ali znaju kako bi valjalo odgajati decu. Skoro svaki drugi brak završi razvodom, abortusi se broje desetinama hiljada, instant veze nastaju i pucaju preko noći, ali hej hajde da izvrnemo ruglu jedno od milion dece koja vise na internetu. Pa gori ste od penzionera koji su ostali u prošlom veku, oni su svesni toga, a bogme ovde mnogi misle da su ultra ful moderni i ispred svog vremena, a ograničeni k’o balkon u blokovima. Patetični do bola. I ko je za to kriv? Ah ne, njihovi roditelji nikako, savršeni kao i uvek, sjajno je društvo u kome živimo. Mada, nakon te beskrupulozne borbe za lajkovima, retvitovima i šerovima, pa makar to bilo i na račun deteta, nisam siguran kome je falilo roditeljske ljubavi. Da l’ za šaku dolara ili lajkova, ovo su situacije u kojima svako pokaže svoje cenu“, zaključio je ovaj momak. izvor

Lider radikala Vojislav Šešelj, izjavio je da će ako uspe da dođe do drugog kruga podržati Vučića. Ova izjava je zbunila radikale jer ulazak u drugi krug bi značio da se Šešelj praktično sa Vučićem bori za mesto predsednika, te ovakva izjava zapravo znači odustajanje od potencijalnog osvajanja predsedničke pozicije u državi u korist Aleksandra Vučića. No politički analitičari smatraju da tako nešto ne iznenađuje od Šešelja jer je već jednom u svojoj karijeri, za vreme Miloševića, predao gotovu pobedu na predsedničkim izborima. http://zicer.org/2017/02/16/seselj-ako-udem-u-drugi-krug-podrzacu-vucica/