Претражи Живе Речи Утехе

U bašti kluba Fest od 27. do 29, oktobra biće održana serija humanitarnih koncerata, a sav novac od prodatih ulaznica bile uplaćen za lečenje devojčice Anike Manić koja boluje od spinalne muskularne atrofije, saopštili su organizatori. FOTO: Promo Za sve ljubitelje dobre muzike sledi prilika da uživajući u nastupima nekih od najpoznatijih domaćih bendova učine i dobro delo. U klubu Fest u Zemunu organizovana je serija koncerata, a sav prikupljeni novac će biti doniran kako bi se spasio život Anike Manić. U utorak, 27. oktobra, imaćete priliku da čujete S.A.R.S, Kandu, Kodžu i Nebojšu i grupu Maika. Sledeće večeri će svoj doprinos humanitarnoj akciji dati The Beatles tribute bend Bestbeat, kao i Fuzzbox i VIS Limunada. U četvrtak, 29. oktobra, nastupiće Partibrejkers, Eyesburn i Mooncage. Svi nastupi počinju u 19 časova, cena ulaznica za utorak i četvrtak je 1.200, a za sredu 1.000 dinara. Devojčica Anika Manić boluje od spinalne muskularne atrofije (SMA) tip 1, retke progresivne i terminalne neuromuskulatorne bolesti sa kojom se rađa jedna od 10.000 beba. Prikupljeni novac će biti iskorišćen kupovinu “zolgensma” genske terapije i troškove lečenja, poručili su organizatori ove humanitarne akcije. Za Aniku: Partibrejkersi, S.A.R.S, Eyesburn u humanitarnoj akciji | Muzika | Direktno DIREKTNO.RS U bašti kluba Fest od 27. do 29, oktobra biće održana serija humanitarnih koncerata, a sav novac od prodatih ulaznica bile uplaćen za lečenje devojčice Anike Manić koja boluje od spinalne...

AUTOR: Andrej Mlakar Poslednji dan februara daleke 1994. godine odavno je upisan u istorijske udžbenike, kao dan kada je Severnoatlanska alijansa prvi put od svog osnivanja aprila 1949. godine upotrebila oružje u okviru jedne zvanične misije. Uloga žrtve pripala je pilotima V i PVO Vojske Republike Srpske čija trojica pripadnika su tragično stradala, kada su ih sačekali američki lovci F-16 i oborili, a da ih prethodno nisu ni upozorili. Naime, tog 28. februara 1994. godine dva američka lovca F-16C, koji su patrolirali Zonom zabranjenog leta nad BiH oborili su u vazduhu četiri jurišnika J-21 „Jastreb“ Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske, koji su se vraćali sa zadatka bombardovanja skladišta municije u Bugojnu i fabrike aritljerijskih sistema “ Bratstvo“ u Novom Travniku, ovo je priča o tome. Onog trenutka kad je uvedena Zona zabranjenog leta nad prostorom BiH ograničene su bile mogućnosti borbenog delovanja aviona V i PVO VRS. Zbog toga u novonastaloj situaciji deo aviona i helikoptera 92. mešovite avijacijske brigade (mabr) prebaziran je bio na aerodrom Udbina koji je bio pod kontrolom Srpske Vojske Krajine i koji je VRS koristila sve do pada Republike Srpske Krajine (RSK) avgusta 1995. za svoje borbene zadatke budući da RSK nije podlegala zoni zabrane letova. Jednom rečju aerodrom Udbina je postala detašman Vazduhoplovstva Srpske. Baziranje borbene avijacije VRS na aerodromu Udbina imalo je za posledicu da se u vrhu vazduhoplovstva počne osmišljavanje borbenog zadatka u kome bi detaširani avioni mogli biti upotrebljeni. Nije se čekalo dugo na specifičnu misiju. Obaveštajne informacije do kojih se došlo ukazivale su da se je u fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu pokrenuta proizvodnja raketa za Samohodni višecevni lanser raketa kalibra 282 mm “ Orkan“. Naime, još 1992. godine tokom povlačenja JNA iz BiH zbog određenih propusta i pogrešnih procena u fabrici naoružanja “ Bratstvo“ u Novom Travniku ostala je jedna baterija najnovijih samohodnih višecevnih lansera raketa M-87 “ Orkan“ koji je smatran najubojitijim oružjem JNA. Ovi višecevni lanseri raketa nisu bili kompletirani, ali počelo je da se radi na tome. Reč je bilo o moćnom borbenom sredstvu dometa do 50 kilometara, koje ako bi se aktiviralo ugrožena bi bila odbrana VRS. Zbog toga u vrhu Vojske Republike Srpske odlučeno je da se mora hitno delovati, kako muslimanske oružane snage ne bi mogle da steknu ozbiljniju prednost nad VRS. S druge strane kasnije je uvršten još jedan motiv, koji nikad nije bio potvrđen, da se napadom htelo uticati, da se dejstvom aviona na muslimanske ciljeve iz pravca Hrvatske obnove neprijateljstva dve zaraćene strane, koja su prekinuta i zaustavljena političkim dogovorom Zagreba i Sarajeva tih dana. Bilo, kako bilo odluka da se sprovede napad dovešće do jednog od najtragičnijih trenutaka za V i PVO Vojske Republike Srpske – obaranje grupe aviona posle napada na zemaljske ciljeve od strane lovačke avijacije NATO pakta. Pripreme za zadatak Za izvođenje ovog zadatka isključivo su traženi dobrovoljci. I tek onima koji su pristali rečeno je šta je zadatak napada. Piloti iz sastava 27. lovačko bombarderske avijacijske eskadrile ( lbae) i 28. lbae pozvani su u nedeljno jutro 27. februara 1994. godine od strane predpostavljenih komandira. Nisu svi piloti bili kod kuće, pa je nekoliko onih koji su se javili na telefon došlo na aerodrom na pripremu. Tadašnji komandir 28. lbae Vukmirović je upoznao pilote aviona J-21 “ Jastreb“ da je zadatak vrlo rizičan, dodavši tada “ možda se sa ovog zadatka i ne vratimo“. Svi piloti su upozoreni da o predstojećoj akciji ne govore nikom. Posle toga odabrani piloti su autobusom krenuli iz Banjaluke ka Udbini oko 11 sati, zajedno sa komandantom brigade Perićem. Bilo je ukupno šest pilota koji inače prethodno preko godinu dana nisu borbeno delovali. Među njima i dvojica komandira eskadrila, Vlačić i Vukmirović. Predveče autobus je stigao na aerodrom Udbina gde su im se priključili i piloti Studen i Zarić. Odlučeno je da se zadatak izvede u brišućem letu sa iskakanjem pred ciljem na veću visinu odakle bi se delovalo. Ovo je izazvalo raspravu sa komandantima brigade Dopuđom i Perićem. Kako su, međutim komandiri eskadrila vodili zadatak onda nije bilo promene i prelaska na nisku šemu u toku celog leta. Akcija Ujutro 28. februar piloti i avioni su bili spremni za zadatak na aerodromu Udbina: šest aviona J-21 Jastreb 105. vazduhoplovne brigade Srpske Vojske Krajine i dva aviona J-22 Orao 92. mešovite avijacijske brigade VRS. Cela operacija trebala je da se odloži, ako se pojave NATO lovci u patroliranju. Sa komandog mesta V i PVO VRS dejstvom je rukovodio pukovnik Uglješa Peulić. Sve jednice VOJIN su radile i na pokazivaču AS- 74 je bila tačna situacija u vazušnom prostoru. Vod za elektronsko izviđanje je pratio komunikaciju između NATO snaga. Perić je zvao Banjaluku, kako bi se utvrdilo da li se može otpočeti sa izvršenjem zadatka. Bili su dogovoreni signali za otpočinjanje ili neotpočinjanje akcije. Međutim, nagađa se da je došlo do nesporazuma u komunikaciji sa načelnikom Odeljenja avijacije u Komandi V i PVO VRS pukovnikom Peulićem. Kako ni drugo lice koje se javilo na ponovljeni poziv sa Udbine nije znalo dogovorene signale, odlučeno je da se krene u akciju. U šest sati ujutro 28. februara poletela je osmorka. Najpre šest aviona J-21 Jastreb evidencijskih brojeva: 24207, 24220, 24257, 24259, 24275 i 24406, posle njih poletela su i dva J-22 Orao sa uključenim forsažima. Jastrebovi su leteli u formaciji tri para: Vukmirović- Studen, Crnalić- Zarić i Mikerević-Pešić. Treći par je ujedno imao zadatak da osmotri efekte dejstva. Let je izvršen u brišućem letu u jednom delu, ali se šestorka u rejonu Ključa podigla na veću visinu. Međutim posada aviona za elektornsko osmatranje AWACS u 6.21 sati videla je odraz šest letelica u vazduhu nekih devet kilometara jugoistočno od Banjaluke. Pilot Vlačić u avionu Orao uočio je pojavu američki lovaca F-16C iz sastava NATO snaga koji su bili u patroli na osnovu Rezolucije 816. Saveta bezbednosti UN kontrole zabrane letenja nad Bosnom i Hercegovinom. AWACS je dao informaciju lovačkom paru o letelicama kad su bili iznad Jajca. Par F-16 je tad bio iznad Konjica i poleteo je u presretanje Vlačić je radio vezom javio formaciji jastrebova da su se pojavili američki lovci. Jedan od pilota Jastreba mu je odgovorio da vide avione, ali da idu na dejstvo po cilju. Srpski avioni su gotovo školski izveli dejstvo o ciljevima namenske industrije BIH. Avioni Jastreb su dejstvovali po fabrici naoružanja “ Bratstvo Novi Travnik“, dok su Orlovi dejstvovali po rezervnom cilju- fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu. Ceo napad se dogodio u uslovima odlične vidljivosti. Vođa aviona Jastreb doneo je odluku da dejstvuju i da se vraćaju na aerodrom Udbina brišućim letom. Dve verzije kako je došlo do rušenja Jastrebova Tu se sad pojavljuju dve verzije koje su prethodlie obaranju jedna je NATO, a druga je srpska. Prema NATO verziji u 6.35 časova vođa patrole obavestio je nadređene da je uočio formaciju od šest borbenih aviona. Istog trenutka, oficir iz AWACS radio vezom naredio je letelicama da napuste vazdušni prostor BiH u suprotnom biće napadnuti. Prema NATO verziji na upozorenje niko iz formacije od šest aviona nije dogovorio, naprotiv nastavili su let spuštajući se veoma nisko i prateći teren. Posle obavljenog bombardovanja vođa NATO patrole lovaca F-16C u 6.42 zatražio je od pretpostavljenih dozvolu da napadne. Direktnom radio vezom u 6.43 pukovnik Džejms Čembers iz komandnog centra NATO u Vićenci je izdao dozvolu za napad. Srpska verzija kaže da su Jastrebove američki F-16 presreli iznad Novog Travnika, a upozorenje od AWACS su dobili dok su bili iznad Konjica, kada su krenuli u presretanje. Prvobitno piloti u avionima Jastreb nisu znali da su otkriveni. To su shvatili tek kad je avion kojim je leteo pilot Zvezdan Pešić eksplodirao u vazduhu, nakon što je pogođen raketom vazduh- vazduh. Američki piloti su srpske napali bez upozorenja. Tom prilikom poginuli su pored Pešića i piloti Vukmirović i Zarić. Njihovi avioni oboreni su kod Šipova, Gerzova i sela Bravsko. Pilot Zvezdan Pešić nastradao je u eksploziji aviona, Ranko Vukmirović avionom je udario u vrh brda, prevrnuo se na drugu stranu, kasnije je nađen u kabini, dok se Goran Zarić nakon pogotka u avion katapultirao, ali nije imao dovoljnu visinu, te se padobran nije otvorio. Pilot Uroš Studen koji je pogođen iznad Vlašića katapultirao se kod Jajca. Pilot Zlatko Mikerević iskočio je nedaleko od Ključa. Pilot Zlatan Crnalić se svoj avion evidencijskog broja 24275 iako teško oštećen uspeo da spusti na aerodrom Udbina. Epilog: Direktno u vazduhu su oborena četiri aviona Jastreb, dok je peti pao usled teškog oštećenja i gubitka goriva. Avion koji je uspeo da se vrati na aerodrom Udbina, posle je vraćen u službu. NATO verzija kaže da je tri rakete ispalio jedan od dva F-16C. Prva je lasnirana u 6.45, druga u 6.47, a treća u 6.48 sati. Četvrta raketa ispaljena je iz aviona druge lovačke patrole NATO u 6.50 sati. Jedan za drugim oborena su četiri aviona: prvi kod Šipova, drugi kod Mrkonjić Grada i treći kod Sanskog Mosta, a četvrti kod Kapuljaha. Dva srpska aviona su ipak izmakla NATO patrolama. Jedan Jastreb se uspeo spustiti na aerodrom Mahovljani kod Banjaluke, a drugi se vratio na aerodrom Udbina odakle je poletelo svih šest aviona. Poginula su tri pilota kad su se njihovi avioni pretvorili u vatrene lopte, a četvrtom je nekako uspelo da iskoči iz aviona. Međutim iako se NATO hvalio uspehom u obaranju Jastrebova, to nije bila vazdušna broba nego dejstvo para najsavremenijih lovačkih aviona vođenim projektilima za vazdušnu borbu po nenaoružanim avionima. Pilot koji je u avionu F-16C blok 40 broj 83-2137/RS oborio tri aviona tipa Jastreb bio je kapetan Robert Dži „Vilbur“ Rajt, dok je pilot koji je bio u drugom F-16C blok 40 broj 89-2009/RS oborio četvrti Jastreb bio kapetan Stiven L. „Jogi“ Alen. Rajt je lansirao jednu raketu vazduh-vazduh AIM-120 AMRAAM i dve AIM-9 Sidewinder, dok je Alen lansirao samo jednu AIM-9 Sidewinder. Ova akcija obeležena je kao prva ratna akcija koju su sprovele snage NATO saveza od njegovog osnivanja. Dok je trajala drama u vazduhu sa avionima “ Jastreb“ piloti sa dva aviona “ J-22 Orao“ su uspeli da se nakon uspešno izvršenog zadatka udalje sa poprišta. U povratku orlova ka bazi ispod njih su proleteli američki lovci F-16. Najverovatnije da ih piloti F-16 nisu primetili. Orlovi se spuštaju na niže visine i preko Kupresa su se vratili na Udbinu. Postoji i druga verzija koja tvrdi da su se orlovi po izvršenju zadatka izvukli dolinom Neretve na more i preko Splita u brišećem letu uspeli domoći Udbine. Prvi je sleteo pilot Vlačić, a posle njega i pilot Mijatović koji se odvojio i čak izbio na more. Za to vreme na aerodromu je trajalo isčekivanje da se vrate Jastrebovi. Međutim, niko se nije pojavljivao, a onda se dovukao jedan Jastreb , koji je odmah sleteo. Bio je to jedini preostali iz formacije- Zlatan Crnalić. Pukovnik Zlatan Crnalić, jedan od preživelih pilota koji su oboreni iznad Novog Travnika u februaru 1994. godine, ispričao je svoju verziju priče za banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 5. novembra 2015. godine o tome kako je došlo do obaranja. Naime, Crnalić je pročitao tekst koji su objavile banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 31.10.2015. u kome je objavljen prenesen tekst novinara “ Washington Post“ iz američke vojne baze u Avganistanu gde se zateko F-16C koji je samo oborio tri od pet Jastrebova VRS, koji su oboreni 28. februara, što taj avion čini jednim od najtrofejnijih u američke avijacije. “ Toga jutra iz Udbine u tadašnjoj Krajini na zadatak je poletelo šest jastrebova koji su imali zadatak da bombarduju fabriku oružja u Novom Travniku. Iako nijedan borbeni zadatak nije rutinski, nisu očekivali probleme od strane NATO avijacije. „I do tada smo mi leteli, ulazili u zonu zabranjenog leta, izvršavali zadatke i helikopterima i avionima, i nikad niko nije pucao. Inače su nas uvek upozoravali. Tada prvi put nisu, mada su kasnije govorili da jesu“, rekao je on. I ne samo to: Crnalić svedoči da su prilikom njihovog naleta na cilj NATO avioni proleteli kroz poredak jastrebova, trenutak pre početka bombardovanja fabrike. Bili su prisutni sve vreme akcije koju su samo posmatrali, a u napad su krenuli pri njihovom povratku. „Sa različitih pravaca smo dejstvovali na cilj i kad smo pošli da se vraćamo, ja sam samo osetio udarac. U tom trenutku nisam ni znao šta se desilo. Ne znaš da li se to dešava negdje iza tebe ili tvom avionu“, kaže on. Brzo je, ipak, shvatio da je pogođen. Probao sam sve komande, parametre motora i sve je radilo. Baš sam bio na knap sa gorivom i imao sam nesreću da mi je motor stao pred sletanje u Udbinu. Kao jedrilica bez motora sam sletio“, rekao je on. Crnalić je pilotirao jedinim avionom koji se vratio u bazu. Svi ostali su srušeni. Sve vreme njegovog leta prema bazi nije znao šta se dešava njegovim kolegama i saborcima jer je eksplozija uništila radio-vezu. I u tom trenutku, odmah nakon što je pogođen od strane NATO aviona, desio se neobičan, ni do danas potpuno razjašnjen događaj, kako je i sam Crnalić ispričao. „U niskom letu prema Udbini prestigao me je i bio pored mene. Kad je počeo prilaziti, ja sam počeo da penjem avion jer sam mislio da će početi dejstvovati topovima po meni, pa da imam vremena da se katapultiram. Kad je prošao pored mene, pretpostavljam da je video da sam oštećen, pa nije hteo da puca ili nije imao čim, ne znam. Onda se samo okrenuo i otišao. Ja sam nastavio prema Donjem Lapcu i granici“, rekao je Crnalić. Jastrebovi su išli u formaciji dva po dva. U prva dva aviona poginuli su piloti Ranko Vukmirović i Goran Zarić. Jedan nije uspeo ni da se katapultira, a drugom se nije stigao otvoriti padobran, jer su leteli nisko. U druga dva su bili Crnalić i Uroš Studen. Treći par su činili piloti Zlatko Mikerević i Zvjezdan Pešić, koji je poginuo jer nije bilo vremena za katapultiranje. Na kraju razgovora neizbežno pitanje: Kakva osećanja ima prema pilotu koji ga je gađao? „Ma, nema tu nikakvih ružnih osećanja. Oni su imali svoj zadatak, ja sam imao svoj. Tako je to. Nemam nikakvu vrstu ljutnje. Što bih imao? E sad, porodice onih koji su stradali možda imaju drugačiji odnos, što je razumljivo. Nikakav problem ja s tim nemam“, priča on. Čak se malo i našalio. „Mi smo bili prazni, nenaoružani i spori. Ko mi je kriv što ja nisam imao avion ravnopravan njegovom pa da onda vidimo“, uz smeh priča. Naše zadnje pitanje: Da li misli da je imao sreće? „Malo sreće i malo veštine da iskoristim konfiguraciju terena da se spasim. Nije to kao u filmovima. Nismo mi imali tako sofisticirane avione pa da imamo signale da znamo kad gađaju. Ništa nismo videli do trenutka kad se to desilo“, završio je on svoju priču. Svi preživeli piloti iz ove akcije vraćeni su u Banjaluku. Epilog priče Preživelim pilotima bilo je naređeno da ni po koju cenu o ovom događaju ne smeju govoriti. Sa umrlica palih pilota bilo je uklonjeno da je pokojni bio “ pilot“. Ostalo je samo da su pripadnici VRS bez ikakvih detalja. U VRS bila je formirana državna komisija za ispitivanje ovog događaja, istragu je sproveo komandant V i PVO VRS general Niković. S druge strane, izveštaj SVK navodi da su piloti angažovani bez znanja predsednika Krajine i komandanta SVK. Komandant 105. vazduhoplovne brigade SVK potpukovnik Dopuđa zbog ovog događaja bio je suspendovan nekoliko meseci. Ocenjeno je da je došlo do propusta u pripremi i izvršenju zadatka. Komandant 92. mabr Perić je vođen željom da akcija uspe, sa zadatkom upoznao samo njegove izvršioce. Na samom aerodromu Udbina došlo je do diskusije između njega i komandanta 105,vbr SVK Dopuđe i pilota oko tipa leta. Piloti- komandiri eskadrila- insistirali su na izvođenju zadataka iskakanjem na visoku šemu pred ciljem, a ne praćenjem terena do cilja. Ocenjeno je da je kompletan zadatak trebalo da bude izvršen u niskoj šemi, da nije bilo opasnosti od neprijateljske PVO ( a što je navodno bio razlog iskakanja na veću visinu gde su bili uočeni). Takođe zbog upotrebe određenog tipa bombi piloti su smatrali da je nužno iskakanje na veću visinu zbog njihovog efekta i eksplozije. Na Dan vazduhoplovstva piloti koji su učestvovali u ovoj akciji, bili su odlikovani. Ordenom Nemanjića, posthumno kapetan I klase Ranko Vukmirović, kaptani Goran Zarić i Zvezdan Pešić. Karađorđevom zvezdom II reda kapetani I klase: Uroš Studen, Miljan Vlačić i Zlatan Crnalić, kao i kapetani Zlatan Mikerević i Ilija Mijatović. Svi jastrebovi VRS Ukupno se na aerodromima Mahovljani i Udbina baziralo 25 aviona Jastreb. Oboreno je sedam avion Jastreb (jedan juna 1992. godine, pet februara 1994. i jedan septembra 1995. godine). Tokom pada Krajine za Mahovljane je preletelo osam jastrebova. Hrvatska vojska je po dolasku na aerodrom Udbina zatekla tri Jastreba i to: dva J-21 Jastreb ev. br. 24252 i 24146 i jedan IJ-21 24407. Završetak rata na aerodromu Mahovljani dočekalo je 15 aviona Jastreb. Od tog broja: tri su dvoseda NJ-21 (23509, 23516 i 23518), 10 jednoseda J-21 (24104, 24148, 24160, 24202, 24204, 24209, 24212, 24261, 24272 i 24275) i dva izviđača IJ-21 (24408 i 24458). Avioni Jastreb prizemljeni su i konzervirani krajem 2006. godine, nekoliko meseci posle ukidanja VRS. Avion J-21 Jastreb ev. br. 24160 upotrebljen je kao spomen obeležje poginulim pilotima i pripadnicima V i PVO VRS, dok se „Crnalićev“ 24275 još uvek može videti na aerodromu Mahovljani kod Banja Luke. Napomena: U izradi teksta korišten je materijal iz knjiga: Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović RV i PVO bivših jugoslovenskih zemlja 1992-2015; Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović Ikari Srpske rukopis, Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović Galeb i Jastreb, rukopis za knjigu, Nedeljnik Vreme Feljton Srbija i NATO (4) “ Ratno krštenje u Bosni i Hercegovini“,

DA "NAPREDNJACI" IMAJU SPISKOVE STANARA ZGRADA I, ISTOVREMENO, BIRAČKE SPISKOVE, JAVNA JE TAJNA. TAKOĐE I DA AKTIVISTI SNS-A OBILAZE ZGRADE I "ANKETIRAJU" STANARE, NE PREZAJUĆI PRITOM OD OŠTRE POLEMIKE, ALI NI OD FIZIČKOG OBRAČUNA SA ONIMA KOJI IM SE SUPROTSTAVE, ŠTO JE POKAZAO SLUČAJ KAPETANA MILANA VUKŠIĆA. A ČOVEK JE SAMO HTEO DA ZAŠTITI SVOJA I GRAĐANSKA PRAVA KOMŠIJA, UKLJUČUJUĆI ONO O SLOBODNOJ VOLJI I ZAGARANTOVANOJ TAJNOSTI IZJAŠNJAVANJA NA IZBORIMA Slučaj kapetana Vojske Srbije Milana Vukšića (41) koji je uhapšen zato što je pokušao da od aktivista Srpske napredne stranke (SNS) uzme spisak na kome su njegovi i lični podaci članova familije, u prorežimskim medijima ne samo da nije dobio publicitet, nego su pokušali da ga i zataškaju ograničavajući se samo na izjave ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića (ujedno i predsednik Gradskog odbora SNS) "opšteovlaštenog tumača" Aleksandra Vučića za sve i svašta ministra odbrane Aleksandra Vulina. Razlog za takvu "gromoglasnu tišinu" lako je shvatljiv i razumljiv – prva bitna stvar je protivzakonito posedovanje biračkih i spiskova stanara u rukama jedne stranke, a druga je da ti "mladi ljudi" i nisu takva nevinašca kakvim ih Stefanović i Vulin u javnosti predstavljaju, jer uz devojku koja nosi spisak obavezno ide i korpulentni mladić; on ima instrukcije da taj spisak štiti od onih koji se pobune. Kapetanu Vukšiću je, po vojnim propisima, zabranjeno da priča za medije bez saglasnosti nadležnih organa, a nije teško pretpostaviti da bi slanje zvaničnog zahteva Ministarstvu odbrane naišlo na zid ćutanja i ostalo bez odgovora. Konkretno i isprobano: zvanično ne bi stigao odgovor da se odbija, nego rečeno – "U proceduri je, razmatra se". DOKTOREVA VERZIJA I STVARNI NALAZI: "Vreme" je došlo do policijske službene beleške o tom događaju od 13. februara u Rtanjskoj ulici broj 29 na Zvezdari, kao i, posredno, do činjenica koje je Vukšić ispričao kasnije, u istrazi. Ali, prvo se valja prisetiti šta je o slučaju rekao dr Stefanović (na svim zvaničnim događanjima ga najavljuju potencirajući to "doktor", a i u pozivima medijima na te događaje stoji "dr"), koji tvrdi da se kapetan "obračunao sa decom". "Ljudi su zvonili na ulaz, ušli su, a on je izašao iz svog stana da vidi ko je to u ulazu i da se fizički obračuna sa njima. Taj čovek izašao je iz svog stana, pripadnik je specijalnih jedinica, država ga je platila i trenirala da štiti ovu zemlju, a ne da se obračunava sa decom u Beogradu…. Izašao je i fizički se obračunao sa devojkom od koje je duplo teži. U čemu je tu viteštvo? Ta devojka ništa nije uradila za šta bi zaslužila udarac u glavu, ali mnogo me više zabrinjava to što se ovde ne čuje glas osude", ustvrdio je Stefanović. On, eto, odmah zna šta se desilo u tom slučaju, dok za 99 odsto ostalih, kad bude upitan, tvrdi da ne zna, da je istraga u toku, da je to stvar tužilaštva i slično. Za ovaj slučaj odmah je imao odgovor, a minut-dva kasnije, kad je upitan o spiskovima, naprečac je zaćutao, opet ništa ne zna. U pitanju su deca, tvrdi Stefanović, ali godine starosti govore da su oni odavno prerasli dečji uzrast pošto su oboje rođeni 1988; dakle, ove godine će napuniti 30 godina. Druga stvar, još zanimljivija – ni jedno od njih nije sa Zvezdare, nego su sa Vidikovca i Petlovog brda, sa potpuno suprotnog kraja grada. Zašto SNS praktikuje da šalje svoje aktiviste na suprotni kraj grada umesto, recimo, da ako su stvarno stranački "zadojeni", deluju u svom kraju, među svojim komšijama, koji ih poznaju, drugo je pitanje, ali to već zadire u unutrašnju organizaciju partije, čiji slogan je "Budućnost u koju verujemo". A ko je taj "zločesti" kapetan, za koga su režimski mediji javili da je "pripadnik specijalnih jedinica", iako to nije istina jer su iz Stefanovićeve izjave namerno izostavili ono "bio". Čovek je završio Vojnu akademiju, tokom karijere bio je pripadnik 63. padobranske brigade, potom Protivterorističkog bataljona Specijalne brigade, a pošto je, zbog formacije i specifičnosti u toj jedinici, napredovanje u karijeri ograničeno, ostao je dugo u činu kapetana i, da bi dobio veći, prešao je u Operativni centar sistema odbrane, na važnu i "osetljivu" funkciju, za koju je potrebno zadovoljiti najviše bezbednosne kriterijume. Radi se, dakle, o čoveku koji nije ni nasilan ni psihički labilan, ocu troje dece, bez ijedne mrlje u karijeri, nagrađivanom i pohvaljivanom. Prema policijskoj belešci, kada su zazvonili na interfon njegovog stana u zgradi i predstavili se da su iz SNS i da "rade anketiranje građana povodom predstojećih izbora", Vukšić im je odgovorio: "To što radite je protivustavno, paljba iz zgrade". Oni su zvonili i na druge interfone, a Vukšić je, pošto je čuo da su ušli, sišao do ulaza kako bi video o čemu se radi i kod žene je u rukama primetio spisak na kojem se, između ostalog, nalaze i njegovi podaci. "Ugledavši svoje podatke, Milan je pokušao da uzme spisak, ali ga je devojka koja ga je držala povukla i spisak se pocepao na dva dela. Nakon toga NN muško lice je krenulo ka njemu, a isti ga je refleksno odgurnuo od sebe otvorenom šakom u predelu lica. Nakon toga lica su napustila zgradu, a on se vratio u svoj stan", stoji u belešci, iz koje je vidljivo da je dežurna služba uputila patrolu na lice mesta u 11.10 časova, po prijavi aktivista SNS da su napadnuti "od strane NN muškog lica koje živi na pomenutoj adresi". Nakon uzimanja izjave, patrola u 11.36 časova zove dežurnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva Gordanu Radić, koja se, kako stoji u belešci, izjasnila "da nema elemenata krivičnog dela i da se lica upute na privatnu tužbu". Teritorijalno nadležno za opštinu Zvezdara je Drugo osnovno javno tužilaštvo i Vojni sindikat Srbije, čiji je Vukšić član, opravdano je postavio pitanje zašto je zvato Prvo, jer to ostavlja mesta sumnji u pristrasnost. Predsednik Policijskog sindikata Srbije Veljko Mijailović je, dodatno, ukazao da je u hapšenje Vukšića umešan "jedan od najviših rukovodilaca Policijske stanice Zvezdara". Da stvari "ne štimaju", utvrdilo se uskoro, jer je ista zamenica tužioca, očigledno nakon nečije urgencije, 18 minuta kasnije, u 11.53 časova, pozvala policajce u patroli i zatražila od njih da "lice dovedu do prostorija Policijske stanice Zvezdara, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 344 Krivičnog zakonika Republike Srbije". A što se tiče aktivista SNS, te "dece", kako ih je nazvao Stefanović, oni su, nakon što je policijska patrola došla na lice mesta i konstatovala da na sebi nemaju vidljive povrede, odbili predlog ovlaštenih službenih lica da odu na lekarski pregled. Naknadno su se ipak "setili" da odu, verovatno po nečijem nagovoru, zaputili se u Klinički centar Srbije gde su, tvrdi Stefanović, dobili "povredne liste". O kakvim listama se radi, nije precizirao, to će se verovatno saznati na suđenju, ako do njega uopšte dođe. SVI PO SPISKU: Prema priči prijatelja kapetana Vukšića, policajci su prema njemu postupali izuzetno korektno, verovatno iz prostog razloga što su shvatili o čemu se radi, kako patrola tako i oni u pritvorskoj jedinici gde je proveo dan i noć, a ujutro je izveden pred tužioca, koji ga je, posle davanja izjave, pustio na slobodu. Na lice mesta izišla je i Vojna policija, samo konstatovala događaj i uzela podatke, jer po odredbama Zakona o vojsci, civilna policija ima pravo da zadrži vojno lice ukoliko se radi o prekršaju ili krivičnom delu iz opšte nadležnosti, koje nije na štetu vojske. Ono što je Vukšić ispričao tužiocu, a nema u policijskoj belešci, pokazuje da je on video spisak svih stanara zgrade u Rtanjskoj 29 u kojoj živi, uključujući decu, sa jedinstvenim matičnim brojevima, a da je pored njegovog imena bilo olovkom napisano nešto, što nije uspeo da pročita i da mu je, kada ih je upozorio da čine prekršaj, muškarac rekao: "Neka, neka, znamo gde radiš, rešiće ovo tvoji pretpostavljeni." Nakon toga, on je odlučio da pokuša da im uzme taj spisak i da pozove policiju i da ga je povukao iz devojčinih ruku, a da mu je tada mladić skočio na leđa, pa ga je "otresao sa sebe", dok devojku nije ni takao, sa njom nije imao nikakav fizički kontakt, a odustao je od pokušaja da im uzme spisak kad je video da se pocepao, a i da bi izbegao ulazak u fizički obračun. Od hvata sa leđa aktiviste "naprednjaka" N.G. Vukšiću je ostala modrica na nadlaktici. On je kod tužioca demantovao da je devojci opalio šamar, a muškarca udario dva puta pesnicom u nos, kako su tvrdili. S obzirom da se radi o obučenom specijalcu, njegova dva udarca šakom u nos bi zasigurno "patosirala" N.G, usput polomivši nos i izazvavši krvarenje, ali svega toga nije bilo kada je policija došla nekih 20 minuta kasnije. Policajci su, naprotiv, konstatovali da ni jedno od napadnutih nema vidljive povrede (pa ni obavezno crvenilo na licu i obrazu, koje bi usledilo da je neko ošamaren, niti bar crven nos od udarca). Zgrada u kojoj se slučaj desio nema video nadzor, ali ima susedna, čija spoljna kamera je, navodno, snimila sve što se desilo, tako da će na sudu stvar da se razjasni. Što se tiče potvrde o povredama (lakim telesnim) koje su iz Kliničkog centra dobili aktivisti SNS, to bar nije problem nabaviti, posebno kad ste iz vladajuće stranke. Indikativan slučaj je navodni napad poslanika Dveri Boška Obradovića i Marije Janjušević na predsednicu Skupštine Maju Gojković. Ona je isto dobila uverenje o povredama, i pred kamerama u skupštinskoj sali pokazala modricu na nadlaktici. Mali "feler" u svemu je to što je Gojković previdela da u lekarskom nalazu piše šifra povrede podlaktice. Kako je zaradila modricu na nadlaktici, do danas nije objasnila. Zanimljivo u slučaju navodnog napada na Maju Gojković (a celu situaciju je jedan poslanik snimao i mobilnim telefonom, tako da se videlo da fizičkog kontakta nije bilo) jeste to što je sve vreme u kancelariji bilo prisutno i njeno obezbeđenje. Postavilo se logično pitanje – zašto je nisu zaštitili ako je već napadnuta fizički kao što tvrdi i zašto potom nisu suspendovani jer nisu radili posao za koji su plaćeni, kako se moglo desiti da štićeno lice ne bude zaštićeno. Indikativno je i to što od ključnog čoveka iz obezbeđenja, koji je bio prisutan tokom navodnog napada, nije čak ni zatražena izjava u pisanoj formi, što je deo obavezne procedure. Onog trenutka kad je nadređenim rekao da fizičkog napada nije bilo, jednostavno je "zaobiđen". Istraga o navodnom fizičkom napadu "Dverjana" na M. Gojković je formalno u proceduri, a ne treba sumnjati da nikad neće biti završena jer bi saslušanje svedoka moglo biti nepovoljno po zvaničnu verziju. A time bi im se iz ruku izbio i "adut" o Obradoviću kao siledžiji koji napada žene, što sad često koriste pripadnici "prvog i drugog ešalona" SNS u izbornoj kampanji. Otvorilo se, naravno, i ozbiljno pitanje biračkih spiskova i podataka o građanima, koji su dospeli, ne prvi put, u ruke jedne političke stranke. Stefanovićevo objašnjenje dato novinarima dan nakon incidenta na Zvezdari demantovano je na licu mesta. Kada je pokušao da objasni da su to spiskovi članova SNS i onih koji su ostavili svoje podatke za "siguran glas", i da sada aktivisti naprednjaka samo obilaze te ljude, "a SNS ima više od 600.000 članova i u svakom ulazu živi neko od njih", potpisnik ovog teksta ga je zatekao pitanjem kako to da su onda zvonili na vrata njegovog stana, a ni on ni supruga nisu ni članovi ni "sigurni glasovi" SNS, te da je na spisku video svoje i ime supruge, Stefanović je, vidno zatečen, što su i kamere snimile, zbunjeno odgovorio da "ne zna" i da će "proveriti". Da "naprednjaci" imaju spiskove stanara zgrada i istovremeno i biračke spiskove, javna je tajna, ali to se prećutno toleriše, ne buni se zbog toga previše čak ni opozicija, iz kog razloga, to valjda oni znaju. A "jurišni odredi" SNS u belim kišnim mantilima sa logom stranke i dalje obilaze zgrade i "anketiraju" stanare, pritom ne prezajući ni od oštre polemike sa onima koji im se suprotstave, ali ni od fizičkog obračuna, što je pokazao slučaj kapetana Vukšića; to mu je zasigurno zaustavilo dalje napredovanje u karijeri, ali i verovatno "otvorio perspektivu" prekomande u Kopnenu zonu bezbednosti, ili u združene snage na granici prema Bugarskoj ili Makedoniji, a sve "po potrebi službe". A čovek je samo hteo da zaštiti svoja i građanska prava komšija, uključujući ono o slobodnoj volji i zagarantovanoj tajnosti izjašnjavanja na izborima. To što ga je siledžijom nazvao ministar mu resorni Aleksandar Vulin, nikog ne bi trebalo da čudi. Javnost je dobro upoznata sa njegovim likom i delom... Zapanjujuće je, međutim, što se svemu tome pridružio i načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, koji bi trebao – makar zbog ugleda Vojske – da pokuša da zaštiti pripadnika institucije na čijem je čelu. Umesto da kaže da će istraga utvrditi šta se zapravo desilo, Diković u startu podržava Vulinove kvalifikacije i "objede" na račun kapetana Vukšića. Da se radi o nekom pukovniku koji "puca" na generalski čin, pa da se nekako i razume, karijerizam je u pitanju, ali da to čini general sa četiri zvezdice (veći čin u Vojsci Srbije ne postoji) i neko ko će, po sili zakona, u penziju morati da ide za tri meseca, 20. maja, kad puni 58 godina, teško je naći opravdanje. Osim ako ne izdejstvuje kod Vulinovog "vrhovnog komandanta" da donese poseban propis po kojem će moći da ostane u aktivnoj službi još neku godinu. Davor LUKAČ