Претражи Живе Речи Утехе

Фото: С. Власов \ Пресс-служба Патриарха Московского и всея Руси „То је природно испољавање наше вере. Кад кажемо да је вера без дела мртва, то не треба да говоримо само онима који слушају наше проповеди, већ и самима себи. А ако је вера без дела мртва, свака парохија треба да чини добра дела. То је наша дужност, као и да обављамо Божанску службу, притом је важно да их чинимо као заједница, као парохија како би људи учествовали у делању добра. Поред свега осталог, то јача осећај солидарности у парохији, посебно кад се парохијани брину о сиромашним члановима парохије. Сад као обавезан задатак истичемо да се у свакој парохији уведу спискови потребитих – усамљених, оних који немају довољно средстава за живот. Наравно, свима треба помагати, али треба започети од својих,“ – истакао је Патријарх. 24 / 12 / 2012 Извор: Православије.ру

У кивоту се чувају мошти апостола Петра и Павла, Јована Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, светог Николе… На светог Николу храм-музеј светог Николе у Толмачах, који се налази при Третјаковској галерији, обиљежио је двадесет година од обнове богослужења у њему. Раније су у тај храм пренијете на чување велике хришћанске светиње: Владимирска икона Мајке Божје, чудотворни Дмитровски крст, Иверска икона Мајке Божје. „Протекле двије деценије су чудо Божје, дар Божји према људима који су овдје присутни, према свима који су знали и који знају какве су велике светиње чуване и чувају се у Третјаковској галерији, за све који су долазили овдје када још није било храма, за оне који су се тајно молили пред тим великим светињама. Данас је све то добило прави значај у живом храму-музеју“, казао је отац Николај. Радио Светигора

Следујући истом позиву, у Цариград је допутовала и делегација Атинске архиепископије предвођена Митрополитом александрупољским Антимом. Сусрет је уређен у храму светог Николаја у једној цариградској четврти, где се Најсветији цариградски Патријарх обратио присутнима, међу којима је био и руски амбасадор у Турској В. Ивановски, речима добродошлице изразивши радост на заједничкој молитви с делегацијама Руске и Јеладске Цркве. Патријарх је истакао да су се представници трију сестринских Цркава састали како би узнели молитве за обудовљене Цркве Антиохијску и Бугарску пред којима је избор нових поглавара, као и ради изражавања заједничког сведочења пред савременим светом. Обраћајући се поклоницима из Грчке, Свесвјатејши Вартоломеј им је напоменуо да на свим животним путевима чувају веру својих отаца, која је и после више пет векова од пада Цариграда учинила да се на том месту очува живо предање православља. Патријарх је посетио грчке поклонике на тешка времена која је преживела Руска Црква под атеистичком влашћу. „Благодарећи вери, православни су преживели мучеништво и гоњења, а сада, кад је наступила слобода, свестрано се труде да обнове оно што је разорено као резултат атеистичке пропаганде...“ У свом одговору митрополит Иларион је пренео Свесвјатејшем Патријарху братске поздраве Патријарха московског и све Русије г. Кирила и рекао: „Дошли смо у овај град, свештени за сваког хришћанина, како бисмо заједно с Вама узнели молитве у овом храму и разговарали о значајним питањима. Током столећа у овој земљи су живели православни хришћани, и без обзира на трагична збивања кроз историју, они су до данашњег дана очували своју веру и предававали је потомцима. Молимо се за здравље и благонапредак Вашег Свјатејшества, молимо се како би Цариградска Црква којој сте на челу, а расејана по целом свету, расла и јачала, како би и овде, у овој земљи, православна вера узрастала и умножавала се. Благодаримо на пастирском старању за наше поклонике који долазе овде, нарочито на томе што сте одредили свештеника који ће бринути о њима - архимандрита Висариона...“ У наставку је у парохијској сали приређена трпеза љубави. Разговори митрополита Илариона са Свјатејшим Патријархом Вартоломејем настављени су у резиденцији цариградских патријараха на Фанару. Разматрана су питања од заједничког интересовања. Истог дана висока руска делегација је отпутовала у Москву. фото: mospat.ru http://www.spc.rs/sr/ruska_delegacija_u_carigradu

Ако је активност црквених заједница на Интернету добро организована, маса најчешћих питања, који се тичу пре свега свакодневице, па можда и катихизације или црквене просвете, може бити решена већ на овом нивоу. То значи следеће: ако је сајт информативан, лице црквене заједнице биће видљиво већ на први поглед. Ако сајт изазове интересовање нецрквених људи, из тог чиниоца као из тачке раста моћи ће да се развија једна грана мисионарског рада. Ако је удобан за комуникацију, сајт може постати привлачна платформа за неформалне контакте унутар црквених заједница, нарочито када је у питању православна омладина." Извор: ORTOX хостинг Превод: Поуке.орг

Литургију у храму светих Петра и Павла у Хонконгу 7. децембра је служио Епископ бикински Јефрем, први проректор Хабаровске богословије. Научници, свештеници и представници друштва организовали су округли сто и изложбу православне литературе на кинеском језику. „Ми обиљежавамо годишњицу указа кинеског императора Кансија из 1712. године, захваљујући којем је у Пекингу званично могла започети своју дјелатност Руска духовна мисија“, казао је за Итар Тас настојатељ храма апостола Петра и Павла у Хонконгу, протојереј Дионисије Позднјајов. Све је почело у 17. вијеку кад су Козаци бранили гранично утврђење Албазин на обали Амура и послије дуге опсаде били заробљени и одведени у кинеску престоницу. Цар се смиловао над храбрим војницима и учинио их поданицима, давши им мјесто за живот у сјеверо-источном дијелу Пекинга. Међу затвореницима је био и православни свештеник Максим Леонтјев. Међутим, након његове смри православна заједница је остала без духовног руковођења. Петар Први је више пута интервенисао да се нови свештеник упути у Пекинг и да се тамо отвори Руска духовна мисија. Император Канси се одазвао на ту молбу 1712. године. Мисија је истовремено имала и дипломатске фунције. Више од тога, њени чланови су постали прве дипломате у Кини, али и први руски научници синолози. Данас у Народној Републици Кини Кинеска аутономна православна црква има четири храма. Међутим, у њима се не служи јер недостаје кинеских свештеника. Власти Кине ове године дозволиле су да се два студента пошаљу у Русију да студирају у православним богословијама. Отац Дионисије је казао да је проблем што на кинеском језику има веома мало материјала о православљу, али да је ове године преведено и издато пет књига на кинеском. Радио Светигора

„Влада Руске Федерације 2010-2011 године је дала добровољни циљни износ УНЕСК-у у вриједности од два милиона долара за финансирање радова обнове и рестаруације православних светиња Косова“, каже се у специјалном саопштењу. „Та одлука је била примљена у складу са резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација № 1244 за Косово и у оквиру међународне акције УНЕСКО за указивање хуманитарне помоћи Републици Србији, у виду обнове и очувања њених споменика културе који су оштећени приликом ратних дејстава“. „На основу уговора српске стране и УНЕСКА радови су почели 2012. године на четири споменика православне архитектуре, који су укључени у Списак свјетске баштине УНЕСКО: манастири Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница и такође црква Богородице Љевишке у Призрену. Према стању од 15. новембра, од укупног износа исплаћено је у сврху пројетка 1 милион и 770 хиљада долара“, каже се у саопштењу. „У потпуности су реализовани радови на санацији и консолидацији фресака, рестауриран је „Трон Богомајке“ у манастиру Пећка патријаршија. Очишћене су, рестауриране и конзервиране камене структуре манастирског храма у Дечанима. На куполи храма треба да буде завршено ојачавање зидног слоја до краја ове године“, казали су из Министарства. Завршена је рестаурација фресака манастирског храма Грачанице. На реду је обнова зидних избочина и крова храма Благовијести, чији се завршетак радова очекује на прољеће 2013. године“. Такође се наставља и чишћење и рестаурација фресака цркве Богородице Љевишке у Призрену, чији радови оријентационо треба да се заврше у марту 2013. године. Сви радови се спроводе по плану и морају бити завршени у првој половини 2013. године. „Обнова православних светиња на Косову је допринос Русије спровођењу конвенције УНЕСКО о очувању свјетске баштине, уникатних споменика православне културе, који имају историјски значај за читаво човјечанство“, казали су из Министарства иностраних послова Руске Федерације. Радио Светигора

Послије богослужења, Његова светост Патријарх Кирил обратио се сабранима кратким словом: „Данас обиљежавамо четврту годишњицу од блажене кончине Његове светости Патријарха московског и све Русије. Године брзо лете, и нас већ од тог догађаја дијели доста времена, које је испуњено новим проблемима, тешкоћама и искуствима. А што су временске околности јасније, тим се боље види да свака епоха има своје невоље, своје тешкоће, своја искуства. Све оно што се дешава са Црквом и народом, има директне везе са поглаваром Цркве – Патријархом. Ми знамо да је покојни Патријарх примао срцу и радости и невоље нашег народа и наше Цркве. Господ му је дао да буде поглавар у вријеме када се Црква ослобађала од ропства, које је трајало више од седамдесет година, када је Црква постајала слободна, када су се у Цркви појавиле нове могућности за организацију свог сопственог живота, као и за сарадњу са свијетом који је окружује. То је било вријеме судбоносних одлука, које су постављале нову традицију, што је за Цркву изузетно важан и дуговјечан моменат. Када споменемо Патријарха Алексија, онда се сјећамо и осталих важних судбоносних момената, као што су: освећење Храма Христа Спаса, освећење Казањске иконе Мајке Божје на Црвеном тргу, пренос Тихвинске иконе Мајке Божје у Москву. Могу се набрајати и многи други догађаји повезани са препородом живота манастира, наших дивних историјских обитељи и појавом нових храмова и обитељи…“ Радио Светигора

Иницијатири поноћнх богослужења су ученици и предавачи дјечје пјевачке капеле Јекатеринбуршке митрополије „Октоих“, саопштава „Црквени вјесник“. „Та дјеца редовно пјевају недјељом на раним литургијама у доњој припрати Храма на Крви. Они су затражили благослов од Митрополита јекатеринбуршког и верхотурског Кирила да оваплоте у живот идеју мјесечних богослужења и добили одобрење“, казала је шеф епархијске прес службе, Светлана Ладина. Дјеца су више пута пјевала на литургији у ноћи 17. јула и затим су учествовала у литији до Гањине јаме (растојање до ње од Јекатеринбурга износи 21 км). Радио Светигора

Молебан поводом отварања храмовног комплекса служио је епископ Петропавловски и Камчатски Артемије. „Чињеница да ми овде отварамо храм, на острву Комодора, је значајан догађај. После свега овде почиње да свиће нови дан, који ће својом светлошћу обасјати крстове храма Светог Николе.“ – рекао је Епископ Артемије. Свечаности је присуствовао и губернатор Камчатке Владимир Иљухин, који је рекао да су Влада Камчатке и Епархија потписали споразум, на основу кога ће се овакви храмовни комплекси појавити у сваком регионалном центру Камчатке. „У будућности, ми ћемо настојати да један овакав комплекс буде у сваком селу“ – рекао је губернатор. Као поклон за нову цркву он је даривао икону Спаситеља, направљену од камена коју су израдили камчатски мајстори. Црква Светог Николе је била готова већ у пролеће ове године, а на Васкрс је служена прва служба. Током лета је уређена окућница храма и дом за свештеника. У оквиру храмовног комплекса биће смештена недељна школа за децу, парохијска библиотека, и хотел за путнике. Нови храм је добио и свештеника, оца Јевгенија, који је на Камчатку дошао из Москве. Изградња храма на Беринговом острву је почела пре две године, са благословом патријарха Кирила и уз подршку председничког изасланика за Централни федерални округ Александара Беглова. Храм у Никољком је један од три која се граде ове године на Камчатки. Још два храма се подижу у престоници Камчатског краја Кориак Палани и у селу Озерново. У септембру 2010, патријарх је током посете Далеком истоку освештао место за изградњу цркве у Никољском. Он је такође поклонио локалној болници нову медицинску опрему а школи две стотине књига духовног садржаја. Никољски – јединствено место у Русији где компактно живе Алеути. Православна парохија је овде организована 1887, али са доласком совјетске власти 1926. црква је затворена. Године 2000. у Никољском је основана парохијска заједница у част Светог Николе. (Интерфакс) Превод: Бошко Јовановић Фотографија Прес служба Камчатске епархије. Епархија нишка

Ваша Светости, љубљени у Господу брате! Од свег срца поздрављам Вашу Светост и Вама и пуноћи братске Руске цркве желим мир и изобиље милости од Господа. Сву пуноћу наше свете Цркве огорчили су и узнемирили извјештаји о богохулним акцијама извршеним у московском саборном храму Христа Спаса. Такође, и то што су други безумници у Русији и Украјини подигли руку на храмове Божије и часни и животворни Крст, пружајући подршку овим богохуљењима. Категорично осуђујемо ове подле, богопротивне поступке, који се не могу оправдати никаквим политичким или другим разлозима. Они су живо подсјећање на страшне преступе безбожних људи прошлог вијека. Покушаји неких медија да оправдају ова дјела огорчава срца вјерујућих људи српског народа. Али ми знамо да се Бог „не да обмањивати; јер што човјек посије оно ће и пожњети“ (Гал. 6,7), и да „као што прашти трње под лонцем тако је смијех безумников“ (Проп. 7,6). Свим вјернима у цијелом свијету, као и свима који уважавају вјеровања других, мора бити јасно да су таква дјела недопустива. Сва пуноћа наше Српске цркве је забринута и моли се Богу и Његовој Пречистој Мајци, да Он пошаље мир руском друштву и просвети наш братски руски народ. Нека свемилостиви Господ дарује Вашој Светости, архипастирима, часном свештенству, монаштву и свим вјернима Ваше свете Цркве свесилну, непобједиву помоћ и мудрост у овом тешком времену. Ваше Светости сабрат и саслужитељ пред престолом Божијим, +Иринеј, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки, Патријарх српски Радио Светигора

У свечаној церемонији су учествовали предсједник Украјине Виктор Јанукович, премијер министар Н. Азаров, чланови владе Украјине и друга висока лица. У Михаиловском храму пред часном главом и иконом великомученика Пантелејмона владика Владимир је служио молебан, уз саслужење бројних епископа. На крају молебана поглавар Украјинске православне цркве је бесједио рекавши да је отварање подворја историјски догађај и да се овим догађајем препорађају тијесне везе са Светом Гором, које су биле прекинуте у вријеме богоборачке власти (раније је подворје Пантелејмонова манастира у Кијеву постојало до 1923. године). Присутнима се затим обратио предсједник В. Јанукович . Игуман Пантелејмонова манастира Макарије предао је поглавару Украјинске православне цркве и предсједнику државе иконе великомученика Пантелејмона. Часна глава светог великомученика и исцјелитеља Пантелејмона са Свете Горе достављена је ради поклоњења вјерника у Кијев 20. октобра. Извор: Радио Светигора

Након молитве пред чудотворном Курско-Кореном иконом Пресвете Богородице, која је за ову прилику донијета из Њујорка у Лондон, конференцију је отворио Митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, који је у име Патријарха Кирила поздравио учеснике овог сусрета. У свом слову Високопреосвећени Митрополит је истакао да је у „постигнутом канонском јединству очигледна спаситељна десница Божија, која је обије стране довела на пут конструктивног дијалога, позитивне сарадње, и коначно, помирења и достизања пуног братског јединства“. Потом је учеснике конференције поздравио Митрополит источно-амерички и њујоршки Иларион, првојерарх Руске заграничне цркве. Он је нагласио да се пред архијерејима у дијаспори налази двоструки задатак: духовна брига о људима из Русије, Украјине и Белорусије који живе у иностранству, и истовремено откривање истине православља свијету, мисионарење међу становништвом земаља у којима служе. Затим су сви учесници сусрета изложили саопштења о стању ствари у својим областима, фокусирајући се на питања заједничког рада епархија и парохија, као и на анализе петогодишњице успостављања јединства. Извор: Радио Светигора

На челу са настојатељом манастира архимандрита Кирила, браћа и сестре манастира су срдачно дочекали и поздравили Председника ОВЦС. У разговору са игуманом, Митрополит Иларион поделио утиске са путовања на Светој Гори и са његове посете Риму. Митрополит Иларион, у главној манастирској цркви, служио Свете Литургију у саслужењу јеромонаха Николаја (Сахаров) и друге сабраће манастира. Богослужење је вршено на словенском и енглеском језику, архимандрит Кирил се молио и причестио се Светим Христовим Тајнама. По отпусту Литургије, настојатељ обитељи срдачно поздравио Владику, истицући, да будући митрополит Иларион, тада као јеромонах, први пут је посетио манастир 1991.године и од тада много пута је био његов гост, укључујући и године студија на Оксфордском универзитету . Архимандрит Кирил је Митрополиту пожелео помоћ Божију у одговорном и тешком црквеном послушању, са уверењем, да ће братсво манастира наставити да га спомињу у својим молитвама. Одговарајући на поздрав манастира, митрополит Иларион поделио сећање на сустет са оснивачем манастира блаженог архимандрита Софронија (Сахаров), ученик и сапутника светог Силуана Атонског: " Овде, пре двадесет и једне године, први пут сам служио Божанствену литургију праћено молитвом и причешћем оца Софронија. И данас, служећи литургију у цркви, не само да сам се сетио блаженога старца, него и осетио његово присуство у његовој обитељи " , - рекао је Митрополит, позивајући насељнике манастира да се стриктно придржавају заповести свог оснивача. После Богослужења, Митрополит Иларион у пратњи игумана манастира наставио у трпезарију где су попили чај. Затим је Владика служио помен на гробу архимандрита Софронија. У знак сећања на посете, Председник ОВЦС је даривао архимандриту Кирилу напрсни крст, а манастирској библиотеци своје књиге на енглеском језику. Извор: Служба коммуникации ОВЦС Превод: Поуке.орг

Марто-Маријинска обитељ Православна дадиља је помоћница у многодјетним породицама. „Породици која има на примјер једанаесторо дјеце незамисливо је да функционише без помоћи. И зато ће наше дадиље бити са дјецом, учити са њима, играти се, хранити их“, коментарише старија сестра патронажне службе Олга Јурјевна Егорова. Обука будућих дадиља почеће у Марто-Маријинској обитељи, један до два пута недјељно викендом у вечерње вријеме од 15. новембра до 20. јануара. Изучаваће се такви предемети као што су: духовне основе милосрђа, основе педијатрије, подизање дјетета, развојна психологија. Теоретске часове ће пратити пракса у дјечјим домовима и породицама. Одмах након завршетка курса, православне дадиље ће бити запослене у многодјетним породицама. Извор: Радио Светигора

Отац Алексеј Тарасов отпочео је рад на спашавању нерођене дјеце у својој парохији у граду Вољску, гдје је свакодневно сатима разговарао са женама које су размишљале о абортусу, да би потом ову дјелатност проширио на локалну болницу и коначно, са неколико свештеника, основао кризни центар. Уз подршку епархије, обратио се локалним властима са молбом за помоћ у ширењу пројекта. „Администрација Вољска је 2002. одобрила пројекат“, каже о. Алексеј. „Онда се идеја развила у стварање регионалног центра, уз подршку администрације Волгограда“. Резултат је отварање Центар за заштиту материнства и дјетињства, под покровитељством Православног медицинског друштва Архангел Рафаил. Према подацима Одјељења за здравље, од тада је више од 2000 жена одлучило да одустане од своје првобитне намјере да абортира. Отац Алексеј објашњава да је суштина његовог пројекта једноставна: пружити женама обучене и саосјећајне саговорнике који ће саслушати њихове бриге, дати им информације о процедури абортуса и потенцијалним последицама по њихово здравље, и обезбиједити материјалну помоћ. „Веома често, све што је потребно да би се мајка одвратила од ове страшне одлуке је једноставан разговор са особом отвореног срца“, каже о. Алексеј. Центар за заштиту материнства и дјетињства пружа женама смјештај, као и правну помоћ и одјећу. Извор: Радио Светигора

Споменик је подигнут испред спомен храма посвећеног Свима светима и жртвама палим за отаџбину. У церемонији су учествовали патријарашки егзарх све Белорусије Митрополит мински и слуцки Филарет, чланови Синода и свештенство Белоруске православне цркве, опономућени за вјерска питања Републике Белорусије, градоначелник Минска, амбасадор Руске Федерације у Белорусији и многи други. Патријарх Кирил је скинуо прекривач са споменика и окропио га светом водом. Након пјевања «Вјечне памјати» приснопамјатном Патријарху Алексију Другом, крај споменика је положено цвијеће. Извор: Радио Светигора

„Црква се не може оптуживати за противљење слободи говора, тврдећи да црквена традиција не дозвољава различитост мишљења. То апсолутно није тачно“, казао је Патријарх током засиједања Врховног црквеног савјета. По његовим ријечима, без слободе говора Православље би било лишено „на стотине богословских дјела“, а без слободе умјетничког изражавања не би било „разноврсних стилова иконописа и црквене архитектуре“. „Слобода говора и стварања, то су важне вриједности, оне су, као и слобода уопште, неодвојиве од лика Божијег у људској природи. Али, свака слобода се може окренути на зло. Друштво и религијске заједнице би требало да траже златну средину између злоупотребе и принудног ограничавања слободе, кроз које је наша земља прошла у двадесетом вијеку“, казао је предстојатељ Руске православне цркве. Како је Патријарх примјетио, изјава о „скрнављењу храма Христа Спаса“ донесена на прошлом засиједању Врховног црквеног савјета, поставила је питање о недопустивости вријеђања вјерских осјећања људи. Његова Светост је увјерен да су по сваку личност, као и по друштво уопште, опасни позиви на ослобођење људских страсти, као што је опасна и тврдња да су „разлике између добрих и злих ријечи, креативности и декадентног лошег укуса, толико сложене да је лакше дозволити све и свуда“. „Људско достојанство је нераскидиво повезано са врлинским животом, оно искључује коришћење слободе и креативности у деструктивне сврхе. Људско достојанство подразумијева поштовање светиња, сјећања на сроднике и ближње, историје свог народа. Православни човјек се неће изругивати символима других религија, не зато што су они за њега свети, већ зато што би то вријеђало оне који се придржавају те вјере“, казао је Патријарх. Он је упутио савјет православнима да науче да „с достојанством бране своја грађанска права и штите своја вјерска осјећања“. Извор: Радио Светигора

Књига садржи ријечи и говоре Првојерарха на актуелна питања из црквеног и друштвеног живота. Овај зборник је, у суштини, црквена хроника наших дана. Патријархова дјела показују како се кроз превазилажење несклада, кроз борбе и достигнућа препорађа Света Русија. Интересовање за ријеч Поглавара нарочито расте у последње вријеме. Вишеструкост служења Његове светости Патријарха Кирила одређује структуру издања. Сабрани радови се састоје из тематских серија, посвећених једном правцу дјелатности поглавара Руске цркве. Сабрана дјела отвара серија под називом „Ријеч Поглавара“. Књига садржи материјале званичног карактера који одражавају служење Патријарха прве три године од интронизације. Извор: Радио Светигора

У име Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, митрополит Иларион је уручио је г. Чепурину захвалницу као признање за његов рад за добробит Цркве Христове поводом његовог шездесетог рођендана. У току разговора који је протекао у пријатељској атмосфери, расправљало се о различитим аспектима руско-српских односа. На крају разговора, митрополит Иларион је госту поклонио примерак књиге У служби Цркви - У сусрет 65. годишњици Одељења за међуцрквене безе Московске Патријаршије. Извор: Московска Патријаршија

„Толико смо грешни да је чак и свет, који долази у додир с нама, постао такав. Несрећни смо толико да то чак ни не примећујемо,“ – писао је 14. августа 2009. године у свом дневнику Андреј Головко. Преостајало му је сасвим мало живота – у болници строгог затвора код Наљчика умирао је покајани разбојник. Донедавно је био убица. Не неки обичан, већ такав да је изазивао ужас пун мучнине, чак и међу својима. Скоро да више није био човек. Кад је дошао у затвор – на 20 година – тукао се у њему и хтео је да побегне из све снаге, коју је имала само звер која се гнездила у њему. И одједном се разболео – од рака. Огроман тумор, који је се појавио на левом рамену и који је неколико година црпео из њега животне сокове, на крају је постао крило којим је одлетео у вечност. Разбојник се покајао. Не само то – пошто је пуштен из затвора како би умро на слободи примио је монашки постриг. Гледам монитор. На екрану, корачајући леденим тротоаром, босих ногу у папучама, монах Тадеј којег придржава нека жена, обилази храм светог великомученика Георгија Победоносца у Тирниаузу. Дакле, време је да представим све јунаке ове приче. Монах Тадеј – више није овде – је бивши плаћени убица Андреј Головко. Жена која га брижљиво води је попадија Јекатерина, удовица јереја Розина убијеног у овом храму. Аутор филма „Разбојник“ је јеромонах Игор (Васиљев), настојатељ храма, наследник убијеног јереја. Баксанска клисура: поглед одозго Седи на планини и гледа на доле, на град који се као уска сива трака протеже по дну Баксанске клисуре. Данас је на превоју Кајарти служио молебан Мајци Божијој за мир на овим планинама где свако мало буде пронађено складиште експлозива, а пре годину дана, на Преображење Господње – служио је Свету Литургију на врху Елбруса. Већ једанаест година јеромонах Игор је настојатељ јединог храма у граду, који има совјетску историју и чији живот је, чинило се, било тако лако предвидети док се није нагло променила 1990-их година. Утонуо у зеленило градић Тирниауз налази се у долини реке Баксан, која настаје од поточића који се сливају с Елбруса, почео је да се гради у другој половини 1930-их година кад су овде откривена налазишта молибдена и волфрама. Совјетским тенковима је био потребан чврст оклоп – челик је ојачаван молибденом. Производња се развијала – до 90-их година већи део буџета Кабардинско-Балкарске АССР чинила је добит комбината за производњу волфрама и молибдена. А онда је он затворен. И дошло је време да се људи осврну око себе. „И тада су људи почели да размишљају о томе да у животу није баш све онако како се приказивало на телевизији. Почела је да се ствара црквена заједница. Баке су се окупљале и молиле. Прво у собици у женском самачком дому. Долазио је свештеник – понекад једном у неколико месеци, понекад и чешће. И то је трајало неколико година,“ прича мој далеки саговорник. С оцем Игорем (Васиљевом) разговарам преко скајпа. Као позадина у густој октобарској тирниауској ноћи одједном продорно свирају кола која помахнитало јуре. У овом, некада руском граду, чији је број становника после перестројке опао за једну трећину, никад није било ни православног храма, ни црквене заједнице и кад је 1999. године био рукоположен први јереј у читавој историји Тиринауза, администрација му је предала трошну бараку, један од малобројних објеката који су се сачували од 30-их година – из времена кад је почела изградња храма. Објекат није имао ни прозоре, ни врата, ни подове. У недавној прошлости алпиниста и спасилац, отац Игор Розин је служио у малој просторији и у току целог свог кратког свештеничког живота – мање од две године – служио је у њој. Храм освештан у част светог великомученика Георгија Победоносца преправљен је од бараке већ касније – кад је отац Игор Розин већ био убијен. „Он није само предосећао да ће бити убијен – знао је то“ Отац Игор Розин „У Кабардино-Балкарији је проглашен режим АТО,“ – још једном су јуче објавиле вести. АТО је антитерористичка операција. Кад је пре једанаест и по година на Северном Кавказу, у свом храму, после литургије био заклан свештеник режим АТО нико није објавио – тим пре што се убица неколико сати касније сам предао властима. Будући јеромонах Игор је тада био прислужитељ у олтару, помагао је о.Игору. Тада су били веома блиски – и кад човек то зна, оклева да постави питање као да се плаши да ће померити завој који се залепио за рану која се зацељује. Међутим, глас који се чује у одговор на моје питање из тирниауске ноћи је испуњен миром. „Наравно, претили су му. Сећам се како смо једном ишли улицом – а он је имао дугу седу косу везану у реп – и из аутомобила који је пролазио поред нас је допирало: „Е, узео бих му овај реп и одсекао бих му главу!“ А неколико недеља пре него што се то догодило испред кола о.Игора Розина је бачен убијен пас – и у принципу, није тешко досетити се шта је то значило у контексту локалних појмова: ако не одеш одавде, бићеш убијен – баш као овај пас. „Тако да не просто да је претпостављао да ће га убити – знао је то. Не само то – чак је одредио дан своје смрти,“ каже јеромонах. Ево како се то десило. 6. маја 2001. године човек, који је касније постао убица оца Игора ушао је у храм светог великомученика Георгија Победоносца. Била је недеља и храмовна слава – на служби је било много народа. Овај човек (мој саговорник ниједном неће навести његово име, као да не жели да нешто оскрнави) кренуо је према оцу Игору. „Дођи за недељу дана да попричамо,“ – рекао му је свештеник. „И целе те недеље било му је јасно да су му дани одбројани. Било му је јако тешко. Крајње тешко. Посебно дан пре тога, последњег дана. Видео сам то,“ – чини се да се чује како падају његове речи, које су упиле део ове тежине. По логици света требало би упитати зашто отац Игор Розин није отишао у милицију, али не питам – јер овде нема места светској логици. За оно што ће се десити знала је и супруга јереја Игора, попадија Катарина. Муж јој је рекао да се боји. Боји се да неће издржати у последњем тренутку – да ће побећи или да ће се супротставити, што не би било тешко спортском мајстору и вишеструком шампиону Совјетског Савеза у алпинизму, али о.Игор Розин није учинио ништа за своју безбедност кад се овај човек вратио, тачно недељу дана касније. „Такође је била недеља – 13. мај 2001. године, дан сећања на светитеља Игњатија Брјанчанинова, епископа Кавкаског, којег је отац Игор веома поштовао. Обично сам после службе увек остајао у храму, а сад ме је испратио – „иди, иди, данас ћу све сам да урадим“,“ и чим је прислужитељ дошао кући, неколико минута касније, уследио је телефонски позив: отац је заклан. Отрчао је у храм. Мало је закаснио – дотрчао је кад је душа управо напустила тело. Сведок смрти оца Игора је била жена која је помагала у храму – била је на другом крају кућице и кад је дотрчала чувши буку, отац Игор је био још жив. Убица се надвио над њега наносећи последњи ударац. „У руке Твоје, Господе, предајем душу моју“, – биле су последње речи оца Игора Розина. „Убица није дирао Валентину – одгурнуо ју је и отишао, а неколико сати касније је сам дошао у милицију и рекао – ево, убио сам попа, због тога ћу у рај. Проглашен је за неурачунљивог, али је у одлуци суда црно на бело написано да је исповедао крајњи ислам, да је поседовао одговарајућу литературу, да је одлазио на скупове, да се припремао и да је убио оца Игора због тога – и то су дословно његове речи – што је исповедао Христову веру, а овде треба да живе муслимани.“ Ускоро је црквеној заједници понуђено место за изградњу храма, али су људи донели одлуку да не напуштају некадашњу бараку и са временом су је преградили у цркву. „Наш храм је прави храм на крви. И што је још врло важно – можда ће звучати мало патетично, али ипак: отац Игор је својим свесним мучеништвом за Христа показао да и у трећем миленијуму који је дошао вртоглавом брзином, има људи који су у стању да иду за Христом до краја. Да иду без обзира на све – јер он је имао мајку, жену и петоро деце. Разумете – имао је избор.“ Благоразумни разбојник „Ишао сам тамо куда су ме звале страсти овог света, ишао сам путем греха и злобе. И захваљујући Господу и мом Анђелу Чувару пред крај пута вратио сам се на пут, који ми је одредио Господ. Сад добро схватам тежину свог пада и разумем да искрена жеља да постанем монах није моја, већ је од Господа. Надам се да ме то Он позива. Јер, Он није дошао у овај свет ради здравих, већ ради болесних. А ко може бити болеснији и грешнији од мене грешног! Господе, смилуј ми се и дај ми снаге! Осећам велику слабост, надам се да у току својих последњих дана никоме нећу бити на терету,“ – писао је у свом дневнику 17. фебруара 2009. године бивши разбојник Андреј. „Дракон“ – како је називао малигни тумор који је растао на његовом левом рамену, страшно га је мучио. Могли бисмо да напишемо „али није му много преостало да трпи“ кад бисмо могли да замислимо шта је морао да трпи. Многи роне сузе гледајући „Разбојника“. „Данас многи гледају филм и плачу, али треба имати на уму ко је био Андреј. Он је серијски убица. Плаћени убица. Њега су се плашили и мрзели исти такви као он. Требало је да одробија 20 година. И ево како је Господ морао дотаћи његово срце!“ – каже јеромонах Игор. С Андрејем Головком се упознао кад је средином 2000-их почео да одлази у затвор строгог режима код Наљчика. Андреј који је у то време боловао истовремено од дијабетеса и рака тада већ није могао да хода. О.Игор је позван да га исповеди и причести. „Његово покајање је било дубоко и самопрегорно – такво нешто се ретко среће. Зачудио сам се томе. У то време сам добио камеру – намеравао сам да снимим филм о о.Игору Розину, – и предложио сам Андреју да неколико година пратим његов живот. „Све ће бити само по твојој дозволи, – рекао сам му, – ако будеш жив, значи, сам ћеш радити с овим материјалом шта желиш. Ако не, – значи, ако дозволиш, направићемо филм о свему што ти се догодило.““ И Андреј је пристао. Кад је филм „Разбојник“ завршен више га није било међу живима. „Отац Игор, Андреј… Зашто, одакле такве теме? На овим примерима можемо да покушамо да схватимо колико нас заправо кошта то што се спасавамо. Колико је то тешко,“ – каже мој саговорник и главни акценат у овој реченици је на речи „колико“. „Колико треба уложити воље, напора… Ево, читамо Јеванђеље: Царство Небеско се с напором осваја и само га подвижници задобијају, - а у ствари, то је тако тешко, проживети земаљски живот тако да човек не буде лишен Царства Небеског! Сад је неко несхватљиво време. У смислу да је ХХ век био век мучеништва, исповедништва – људи су били прекаљени, а о чему сад разговарају хришћани? О било чему, само не о спасењу и о ономе што треба да понесе свако од нас. Замислите ако савремени човек заиста нечега буде лишен? Да не једе једном дневно? Или да се на пример, пар пута смрзне? Ови примери су крајње важни како би савремени хришћанин имао на уму: спасење није лака ствар, компликовано је, – отац Игор поново изговара речи, као тешка зрна – то је тешка ствар. Али треба радити. Јер, ако не будеш радио, биће вечна тама и страх.“ Возведу очи моји горе (Управићу поглед мој на горе) Остало ми је последње питање за оца Игора. - Зашто служите у планинама? – питам га. Чему то? Молебан, па чак и Света литургија. „Како да покушам то да објасним,“ – он утихну и ја покушавам да чујем како у далеком градићу звучи непозната ноћ. „Сви главни догађаји о којима читамо у Јеванђељу, дешавали су се у планинама, – каже он напокон, – проповед на гори, молитве, које је Господ узносио након што би цео дан провео с људима, Преображење Господње, Голгота, Вазнесење Господње с Елеонске горе… Сви кључни догађаји се дешавају на горама. И то није случајно. Све Своје служење у земаљском животу Господ је чинио на горама, показујући самим тим да усхођење у Царство Небеско захтева подвиг. Захтева самоодрицање. Напор. Савладавање самог себе. Сад ходочасници лете комфорним авионима, али у гору свеједно морају да иду пешке – на Синај, на пример. То није једноставно – пењати се у планину. То је подвиг. Кад се човек налази доле, он види само оно што се дешава на два корака од њега, или максимум, на неколико десетина метара. А кад се пење у планину, истовремено види јако много тога. Исто као што Господ-Сведржитељ види све нас у истом трену на свим нашим местима, земаљским, и не само земаљским, већ и вишњим, тако и на неки сличан начин човек који се попне у планину такође види много више него кад се налази доле. Заправо, о томе говори филм који ће се, ако Бог да, појавити.“ На овоме се наш разговор завршава. Отац Игор добија позив из истог оног затвора строгог режима код Наљчика где је своју казну издржавао Андреј Головко – ових дана ће поново ићи тамо да исповеда и причешћује затворенике. Чује се како га неко моли да донесе књижице о припреми за исповест – „да, да, погледаћу да ли имам,“ одговара, а ја размишљам о томе да ми је, да бих купила и сто таквих књижица, довољно да се лагано прошетам до ћошка. Анастасиjа Рахлина Извор: Православие.ру

Непознати починиоци претестерисали су дрвени крст који се налазио над гробницом у порти храма светог Николе у Покровском, а олтарски зид храма Покрова Пресвете Богородице у Рубцову исписан је богохулним натписима. Ова црква саграђена је почетком XVII у спомен побједе над Пољацима. Благословом Патријарха московског и све Русије Кирила, 2009. године овдје је отворен Патријаршијски центар древноруске богослужбене традиције. Извор: Радио Светигора

„Држава ће употријебити сву силу закона да заштити вјерска осјећања наших грађана, као и наше националне и духовне вриједности, од скрнављења и увреда“, казао је Иванов у понедељак на отварању XVI Сверуског народног сабора „Границе историје – границе Русије“. По његовим ријечима, историја се мора памтити, укључујући и драматичну историју ХХ вијека „када је ерозија духовних темеља означила почетак распада државе која је гурнута у револуцију, потресе и грађанске сукобе“. Руска црква посједује јединствено искуство сарадње са државом, које помаже у решавању „друштвених и образовних питања, одржавању стабилности и националног мира, као и у борби са екстремизмом, ксенофобијом и вјерском нетрпељивошћу“, казао је Иванов. Извор: Радио Светигора

Од школских дана Токаши се занимао разним видовима источних борилачких вјештина. Он је постепено схватао да само познавање техника и метода борбе не може дa задовољи његове жеље да постане заиста јак. Он је почео да размишља откуда и ко даје ту снагу, јер она није према његовим доживљајима, само резултат бављења физичким тренирањем. Мишићи су само проводници те силе, а не њен извор. Извор лежи ван човјека. Токаши се окренуо изучавању традиционалних источних религија, прије свега, будизма и његовог учења о животу као некаквом путу. Куда води тај пут и откуда човјек црпи снагу да би га прешао? Он је имао доста добрих учитеља будиста, али јасне одговоре на своја питања Токаши ипак није добио. Обраћао се и хришћанству, о којему је у школи читао доста књига. Али и хришћанство је за њега било вјерско и морално учење, које нуди само правила доброг живота. Оно му се учинило слично будизму. Међутим, упоредо са вјерским трагањем, он је наставио да се бави разним видовима борилачких вјештина. У својим трагањима набасао је на систем борилачке вјештине старе Русије Рјабко. Одмах му се учинила необичном, али сличном свим осталим видовима борилачких вјештина. Нијесу му изгледале необичне методе песничања, него ток саме борбе. У многим видовима источних борилачких вјештина огромну улогу игра држање борца, његов карактер, гдје је агресивност једна од главних црта и специфичности таквих борби. Управо у агресивном расположењу учесници таквих вјештина црпе своју енергију и снагу. То је Токаши добро знао и њега је одмах поразило то што у систему Рјабко таква агресивност апсолутно не постоји. При томе је ефекат одбране био веома висок. Он је отпутовао у Русију и почео да тренира и увидио је да никада раније није сретао међу колегама борцима такву високу сабраност духа, необичну издржљивост и храброст и опет потпуно одстуство агресије у односу према противнику. Општећи и тренирајући са својим руским колегама, осјетио је да у њему расте жеља да се упозна са њиховом вјером. Из простих објашњења нових пријатеља, Токаши је схватио да је главна вјера у Господа Исуса Христа, поштовање Његовог учења и заповјести и општење с Њим кроз Тајне и молитву. Обузела га је жеља да постане православни хришћанин која је постала још јача када се вратио у Јапан. У Јапану се упознао са вјероучењем Православне цркве, прочитавши катихизис на јапанском. Схватио је да је тај Бог кога је он тражио Господ Исус Христос, који је дошао на земљу да би свакога спасао, па у том случају и њега, Токаши Киши. Он је његов Бог и Отац, Он му даје силу и Он је извор његовог живота, како земаљског тако и вјечног. Приликом свог редовног одласка у Русију, Токаши је саопштио да жели да прими православље. Михаил Васиљевич Рјабко, руководилац и оснивач система борилачикх вјештина старе Русије, казао је Митрополиту Јовану о Токашију и његовим жељама да постане православни хришћанин. По благослову високопресвећеног Јована, чин крштења је обавио клирик храма јереј Валериј Булаников. У крштењу је Токаши Киши примио име светога пророка и претече Јована. Значајно је што се јапански борац крстио уочи посјете Његове светости Патријарха московског и све Русије Кирила Јапану. Почетак просвјећења ове земље светом вјером Христовом положио је прије сто педесет година свети Николај Јапански. Извор: Радио Светигора

„Предлог закона је поднијет. Ради се о преступима везаним за вријеђање вјерских увјерења и осјећања“, казао је он. По његовим ријечима, максимална казна коју овај закон предвиђа је три године затвора. За мање преступе предвиђа се новчана казна од 300 000 рубаља и друштвено користан рад до 200 сати. Поред тога, у документу се наводе и преступи као што су скрнављење богослужбених објеката и предмета и њихово уништавање. „Овакви преступи кажњиви су новчаном казном до 500 000 рубаља, друштвено корисним радом до 400 сати и затворском казном до пет година“, саопштио је предсједник комитета. Предлог закона, такође, наводи јавно скрнављење и уништавање религиозне литературе, знакова и амблема, као административне прекршаје кажњиве новчаном казном од 30 000 до 50 000 рубаља. Извор