Претражи Живе Речи Утехе

ОБЕЛЕЖЕНА 60-годишњица ЛОГОРА ЈАСЕНОВАЦ У ДОЊОЈ ГРАДИНИ ОВДЕ САВА ВИШЕ НЕ ТЕЧЕ, ВЕЋ КРВАРИ СНЕЖАНА СТОЈКОВИЋ У Доњој Градини "живи" 700.000 људи. Као три Бања Луке, као пет Крагујеваца, мало више од Јерусалима, скоро као читава Црна Гора... Овако је потресним тоном изустила једна млада жена која је стајала пред таблама на којима су исписани бројеви жртава на гробном пољу Кошуте. Доња Градина, највеће српско стратиште концентрационог логора Јасеновац, највећи је подземни град који одјекује стравичним крицима мученика. Географски говорећи, ово страдално место изгледа као право острво, осамљено, природно заштићено, и неприступачно страним лицима. Насеља и њиве опкољене су врбовим шибљем и рекама Уном и Савом. У књигама је забележено да баш такво место бива одабрано од стране усташа јер се „у тој пустињи смело несметано убијати хладним оружјем, и да нико не помисли шта се тамо дешава, па и ако би жртва пустила јаук колико би могла, нико је не би чуо. У томе је тајна тог страшног места“(др Никола Николић, „Јасеновачки логор смрти“). Иако је недеља, 17. април, имала све знаке лепог Божјег пролећног дана, а Доња Градина сва обележја лепог места обраслог богатом шумом, сама помисао да се хода преко девет поља и 105 гробница, у којима почивају кости преко 360.000 душа, у човековом срцу ствара осећај језе и страха. На том месту Република Српска обележила је шездесет година од пробоја последње групе затвореника у Јасеновцу, холокауста и победе над фашизмом. Приближно 10.000 људи из свих крајева Републике Српске окупило се на парастосу који је служен на гробном пољу „Кошуте“, где су произнесене молитве за настрадале јасеновачке жртве. На истом месту сахрањено је 20.000 деце чија су имена и презимена утврђена. Истовременим звоњењем црквених звона у Доњој Градини и свим осталим црквама у Републици Српској почело је служење парастоса жртвама под симболима три верске заједнице: крстом, Давидовом звездом и точком. Парастос је служио Митрополит дабро-босански г. Николај уз саслужење епископа: бањалучког г. Јефрема, зворничко-тузланског г. Василија, бихаћко-петровачког г. Хризостома, захумско-херцеговачког г. Григорија и умировљеног епископа г. Атанасија и свештенства бањалучке епархије. Присутни су били и председници Републике Србије и Републике Српске Борис Тадић и Драган Чавић и изасланик премијера Војислава Коштунице министар правде Зоран Стојковић, специјални представник Светског јеврејског конгреса Арие Ливне, а у име ромске заједнице председник Удружења Рома, Драгољуб Ацковић. После парастоса изведен је драмски ораторијум „Тражим помиловање“ на стихове песникиње Десанке Максимовић „Ја знам ко сам“, где се говори о народима страдалим у Јасеновцу и Доњој Градини и њиховој свести да знају ко су и зашто страдају. Смењивали су се говори, подсећања, поруке и опомињања, све ношено истоветном мишљу: да је јасеновачки злочин један од најстравичнијих у људском роду, да никада не сме бити заборављен и да се истраживања о том геноциду морају наставити како се историја у таквом, најстрашнијем облику никада не би поновила. Истина о Јасеновцу никада није прецизно утврђена. О њој се говорило недовољно, непрецизно, магловито и са видним прикривањем многих чињеница. Темељна истраживања започета 60-их година прошлог века, забранила је Титова власт. У свом обраћању Митрополит дабробосански г. Николај напоменуо је да Јосип Броз никада није посетио Јасеновац, а пропутовао је читав свет. То никада није учинио ни недавно преминули поглавар римокатоличке Цркве папа Јован Павле ИИ. „Страх и сузе су им биле домаћин, а радост редак гост у кући. Снег се зацрвени од крви мученика... Дан ће објавити шта ноћ црна крије. Никада грех без сведока није. На суду страшном сведочиће 700.000 жртава, а Срби за мучитеље немају осуде, него сажаљење, јер све што су чинили и учинили, остављамо Богу, праведноме Судији и њима“, рекао је митрополит Николај. „Ако желите да сазнате истину, онда питајте народ. Народ је живи сведок. Јасеновац је збирно име, а Градина једно велико гробље. Нема сумње да је постојала организована стратегија затирања Срба, Јевреја и Рома. Откако се бавим Јасеновцем, стално слушам народ и то записујем“, рекао је владика Атанасије Јевтић, иначе човек који је предано годинама радио на томе да се обелодани пуна истина о страшном страдању народа у Јасеновцу. У мноштву људи сабраних око бине пажњу привлачи старац који седи на троношцу, пред собом држећи чврсто огромну упаљену свећу за покој душа. Кажу да је преживели логораш. Зове се Спасоје Алексић, са Козаре је и ускоро пуни 77 година. Када је бежао из Јасеновца, био је младић од 17 година. Сведочи о страхотама које је доживео, а свака слика његове приче поткрепљена је детаљима које жив човек не среће ни у најгорим кошмарима. „Дете моје, рођен сам на Спасовдан, и зато ми је име Спасоје. Бог ме је и чувао док сам бежао из логора. Породицу су ми поклали, а мене су довели „на рад“ у злогласни логор. Исцрпљивали су нас радом, хране није било, а нису хтели ни да нам дају воде. Тада сам видео да се глад лакше трпи од жеђи. А кад смо падали у несвест од жеђи, они нас одведу на Саву, у део где се сакупљао отпад и смеће. Само у тим деловима су нам дозвољавали да пијемо воду. Знали смо да пијемо жив отров. Био сам један од издржљивијих. Много њих је умрло од тровања. Иначе, гледао сам својим очима како мајкама отимају децу са груди и кољу. Убијали су људе секирама, ножевима, маљевима, а када сам преварио стражара и кренуо да бежим кроз ову шуму, под ногама су ми пуцале кости лешева. Морао сам да бежим колико ме ноге носе, нисам се плашио мртвих, бојао сам се само да ли ће ме ухватити и шта ће ме после снаћи. Тада сам се бојао живих.“ Пред бистрином, менталним здрављем и сведочењем овог човека једино што неко може да учини јесте да застане и да се постиди. Може ли било ко о животу било шта да каже пред таквим сведоком најсуровије стварности људског постојања? „Да смо о Јасеновцу причали са већом пажњом, можда бисмо били поштеђени многих несрећа и страдања која су нас касније задесила. То вам је као и са људским гресима. Што их више прикривате, долазите у опасност да скренете у димензију из које не знате шта може да вас задеси“, коментарише владика Григорије. Његов коментар је био добар увод за разматрање теза које су изнели чланови Одбора за обележавање пробоја јасеновачких логораша, холокауста и победе над фашизмом. Њихова намера је да се на првом месту ода достојанствена пошта настрадалима. Сматрају да у овом тренутку не треба трошити време на расправе колики је тачан број жртава, већ да је то место било логор смрти где су плански и систематски провођене ликвидације на етничкој, верској и расној основи, а са циљем потпуног истребљења тих народа - конкретно Срба, Јевреја и Рома. Процењене и у светској научној јавности прихваћене бројке варирају од неколико десетина хиљада до 700.000 жртава, у чему се слажу како нацистичке, савезничке и процене Хрватске земаљске комисије из 1946. године, тако и јеврејске научне институције Јад Вашем. До сада постоји именом и презименом побројаних 80.000 жртава (Музеј жртава геноцида), од чега је преко 19.000 деце до 14 година. На основу наведеног може се с правом тврдити да је у Јасеновцу мучено и убијано више стотина хиљада људи. По начинима мучења и бестијалностима овај логор је био најгори и најнечовечнији. Свако научно неутврђено умањивање побијених у Јасеновцу, као и у другим логорима у Европи, сматра се историјским ревизионизмом у најгорем облику, као и поређење са било којим другим догађајем после Другог светског рата. Јасеновац је један и недопустиво је поредити га са било чим другим. Систем јасеновачких логора постојао је у периоду од 21. августа 1941. до 22. априла 1945. године. Председник Меморијалног центра жртава холокауста „Јад Вашем“, Авнер Шалев подсетио је на речи јеврејског инжењера Ђуре Шварца, заточеног у Јасеновцу од 1941. до 1942. године: „Када би сви затвореници логора могли спојити заједно своје гласове и њихов осећај очаја у један глас и један очај, онда би се у планинама чуо глас Судњег дана“. На скупу је примећен велики број младих који су палили свеће својим мученичком смрћу пострадалим прецима. Из разговора са њима јасно је да су и те како обавештени о трагедији која је задесила њихове претке, да сви осећају дужност и потребу да страхоту и злочин који је почињен над њиховим бакама и дедовима никада не смеју да забораве и да је сећање на те страхоте заувек похрањено у колективном памћењу. Малу девојчицу Софију је довела мајка, чија је бака мучена и убијена у Градини. Девојчица се труди да правилно положи свећу, а мајка додаје да она већ сада, иако мала, има свест о томе како јој је прабака страдала и да, као ни мајка, неће дозволити да се према том страшном догађају опходи са немаром и заборавом. Србољуб Живановић, стручњак Краљевског антрополошког института у Лондону, опомиње да је основни задатак српских научника да наставе са истраживањем случаја Јасеновац и да посебно млади нараштаји морају гајити свест о томе какав се монструозни злочин ту десио. „Знао сам некада, када сам био млад, да са непажњом слушам солунске ратнике, сматрајући да је то што они говоре део њихове историје и да ми тиме не треба посебно да се бавимо. Горко сам се покајао због тога. Зато поручујем младом нараштају: поштујте жртве и сећајте их се. Никада не заборавите Јасеновац и његове мученике.“ ================================================================================= Зашто је Синод СПЦ избацио из званичног Календара СПЦ 700.000 Јасеновачких мученика и новомученика (13. септембар, 31. август по православном календару). На ком нивоу је та одлука донета, ко је то одлучио и зашто? Ако неко зна био бих му веома захвалан на одговору. Овако - мене лично је срамота мученика и новомученика Јасеновачких, браће и сестара наших у Христу који се у Царству Божијем моле за нас а ми им овако враћамо. Свако добро од Господа желим.

Градишка: Промовисан спот за пјесму "Рано моја" У организацији Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета", у Градишци је промовисан видео спот Данице Црногорчевић "Рано моја", посвећен највећем српском стратишту Јасеновцу. Градишка: Промоција спота "Рано моја"Фото: СРНА Било је потребено да протекне 76 година да би страдања у Јасеновцу по први пут се нашла у пјесми. На храбар чин одважио се млади брачни пар Црногорчевић, ђакон Иван као текстописац и супруга Даница која је са пуно емоција отпјевала пјесму "Рано моја". - Увјерена сам да ће пјесма заживјети међу људима и да ће послати поруку љубави, опроштаја, наде и васкрсења - истакла је Даница Црногорчевић. Спот "Рано моја" дио је активности Српског просветног и културног друштва Просвета Градишка на његовању традиције сјећања. Спот је према сценарију Зорана Пилиповића режирао Бошко Крљаш. Промоција спота организована је на обали Саве само неколико стотина метара од некадашњег злогласног логора Стара Градишка. Извор: rtrs.tv

Preživjela iz Jasenovca: Još čujem vrisku djeceIz jasenovačkog logora nju i njenu braću spasila je Dijana Budisavljević, žena koja je tokom Drugog svjetskog rata spasila, kažu, oko 12.000 srpske djece. 19.08.2016 17:29 23 BEOGRAD - Još uvijek čujem vrisku djece i majki koje su ustaše razdvajale u logoru Stara Gradiška, to su slike koje ne blijede, počinje priču za Tanjug Jelena Buhač Radojčić (82), koja je kao dijete preživjela golgotu jasenovačkog logora. Ustaše su 1942. godine u jasenovačkom logoru zaklale njenog četvorogodišnjeg brata Dušana, babu i djeda, zato što nisu željeli da se razdvajaju. Crnokošuljaši su oca Božu ubili maljem, a prethodno je sa grupom zarobljenika morao sam da iskopa jamu u kojoj će biti sahranjen. "Sa majkom Anom i dva brata Živkom (9) i Ilijom (2) stigla sam u aprilu u jasenovački logor Stara Gradiška. Bili smo stalno gladni, dobijali smo samo jedan obrok, a kažu da su nam u taj jedini obrok sipali sodu, ali vjerovatno ne dovoljno da nas ubije", priča Jelena. Ona je u logor dospjela sa sedam godina, ali se dobro sjeća slike iz logora gdje su žene sjedile pokunjeno, djeca izgladnjela tražila da jedu. Na ulasku u logor, prisjeća se ona, ustaše su tražile da se sa strane odlože sve vrijednosti, novac, nakit... Majka je, kako kaže, nešto novca sakrila u porub od suknje, a još vidi sliku žene koja je u punđu sakrila nakit, ali su ga crnokošuljaši otkrili, a ženu ubili. Logoraši su stalno bili gladni, nije bilo soli, hljeba, a vodu su pili iz bunara koja se miješala sa fekalijama, jer su oko bunara zatvorenici vršili nuždu. "Još se sjećam da sam stalno bila gladna, ali da mi je majka objasnila da smo u logoru i da nema hljeba. Sjećam se da sam stalno vadila mrvice iz njenog džepa", priča Jelena. Iz jasenovačkog logora nju i njenu braću spasila je Dijana Budisavljević, žena koja je tokom Drugog svjetskog rata spasila, kažu, oko 12.000 srpske djece. Razdvajanje od majke bilo je nešto najstrašnije za nju i braću, a nikada nije i neće zaboraviti vrisku mališana koje odvode od roditelja. "To su slike koje ne blijede. Još vidim oca kako odlazi, vidim majku koja se rastaje sa mnom. Vidim baku koja glođe kosti, tu djecu koja plaču dok ih razdvajaju od roditelja", kaže sagovornica Tanjuga. Iz logora zajedno sa braćom stigla je do Zagreba, gdje se gubi svaki trag dvogodišnjem Iliji, dok su Živko i Jelena smješteni u različite hrvatske porodice. Majka Ana je iz Jasenovačkog logora prebačena u Njemačku u logor u Lajpcigu, a oslobođena je 1944. godine i tada je ponovo vidjela svoje dvoje preživjele djece. Jelena priča da ni poslije rata nisu nestale njihove nedaće, glad ih je pratila tokom odrastanja, majka je radila najteže poslove, tovarila drva... samo da bi njih dvoje prehranila. Ustaše su tokom Drugog svjetskog rata Jeleni ubile baku, djeda, oca, dva brata i još 80 rođaka, a po završetku rata ona, brat i majka nisu imali gdje da se vrate, jer je porodična kuća u Jablancu bila srušena, a i kuća babe i djeda. "Žao mi je što za Gradinu, na obilježavanje stradanja Srba u Jasenovcu, država nije mogla da obezbijedi jedan kombi za sve logoraše. Otišlo je troje logoraša autobusom, a meni je bilo teško autobusom i u istom danu da se vraćam", tužna je Jelena. Ona kaže da Udruženje logoraša danas nema svoje kancelarije, nego se petkom okupljaju u kancelarijama SUBNOR-a. "Danas, ne može niko da nas nađe, a još malo neće nas nikako ni biti", kaže ona. Ona kaže da Tihomir Stanić već deset godina pokušava da napravi film o djeci logora, ali da za to nema novca i da nailazi na zatvorena vrata i u Srbiji, Bosni i u Hrvatskoj. Više detalja na: http://www.nezavisne.com/novosti/drustvo/Prezivjela-iz-Jasenovca-Jos-cujem-vrisku-djece/383712

Radni logor Jasenovac - knjiga Igora Vukića, novinara i istražitelja Nemate pravo zaboraviti vašu povijest. Ne zbog osvete, nego zbog mira, jedna je od poruka pape Franje za njegova boravka u susjednoj BiH 2015. godine upućena i hrvatskome narodu. Povijesne prijepore valja razjasniti, činjenice utvrditi. Prošlog je petka u Hrvatskom Novinarskom domu predstavljena nova knjiga novinara i istražitelja Igora Vukića, "Radni logor Jasenovac, u kojoj je na temelju znanstvenog istraživanja, arhivske građe i dokumenata obradio razdoblje od 1941. do 1945. godine. Na pitanje zašto se odlučio za istraživanje ove teme Vukić je, među ostalim, spomenuo članove svoje obitelji, pripadnike srpskog naroda, koji su svjedočili događajima u Jasenovcu. Govorio je o mnogim lažima koje se desetljećima govori o Jasenovcu. Najgnjusnija laž, istaknuo je Vukić, je ona o navodno 20 tisuća ubijene djece. U emisiji je iznio nekoliko zanimljivih podataka i rezultata svoga istraživanja, te izrazio želju da se na svim razinama nastavi istraživati istina o Jasenovcu. http://vijesti.hrt.hr/446046/radni-logor-jasenovac-knjiga-igora-vukica-novinara-i-istrazitelja

Је л` можемо да покренемо некакву кампању за изградњу споменика на помен јасеновачким жртвама у Србији... Ја нудим своје вештине и знање у архитектури, графичком дизајну и 3Д визуелизацији и могу да одвојим мало новца за сврху промоције. После гомиле прегледаних филмова, фотографија и прочитаних текстова то је једино што још могу да урадим. Да гледам више не могу. Било би лепо да се направи неки тим за координацију оваквим подухватом. Искрено, колико времена изгубимо на безначајним темама на овом форуму, могли смо до сада подићи Србију на ноге по овом питању. Имамо све ресурсе, знања, вештине, стручњаке, време, медијски простор, огроман број људи који би био спреман да се активира. Стојим на располагању свим заинтересованим појединцима и групама. Како радили тако нам Бог помогао.

ДНЕВНИК ГРОБАРА ФРАЊЕ Један од најпотреснијих докумената који говори о умирању дјеце у Логору Јастребарско је биљежница гробара Фрање Иловара, чувара мјесног гробља. Гробар Фрањо је водио дневник укопа малих заточеника. По наређењу часних сестара, Фрањо Иловар је данима сахрањивао мртве малишане. Дјечија тијела, каже гробар, била су спакована у киштре и сандуке. Да би их што више стало у један сандук, силом су затварани поклопци. У једној киштри могло је бити и по 8 до 10 дјеце. Чувар гробља је сахрањену дјецу рачунао на „куне“ и „комаде“. Рачуне је својим потписом овјеравала часна сестра Гауденција. На првој страници дневника записано је да је 22. јула 1942. сахрањено 107 дјеце. Онда стоји рачун и потврда: „Примио на рачун копања гробова 10.000 куна за 100 комада дјеце покопане.“ На следећем листићу је забиљешка: „Рачун за укоп-243 комада дјеце а 150 куна-36.450 куна“. Од 22.јула до 11. августа 1942. гробар је сваког дана записивао колико је покопао мушке, а колико женске дјеце. Све до октобра 1942. биљежио је ове бројке. Крај сваког датума испод слова која су означавала пол, записивао је цифре или је уносио само усправне цртице. Свака цртица је представљала једну смрт. На крају стоји салдо: „Укопано укупно 468 комада дјеце, 26. октобар 1942. године.“ Усташка пропаганда је безочно лагала покушавајући да прикрије од јавности тешко стање у логорима за дјецу. И управо онога јулског дана када је Фрањо Иловар сахранио „107 комада дјеце“, лист „Нова Хрватска“ од 23. јула 1942. објавио је преко читаве странице репортажу у којој се између осталог каже: „Дјеца која су ослобођена од партизанског ропства, опорављају се од претрпљених патњи на државном добру у Јастребарском. У недавним подухватима који су већ сада уродили великим успјесима, хрватске војничке постројбе у сурадњи са савезницима ослободиле су и спасиле, међу великим бројем живља, и многобројну дјецу. С подручја бојних дјелатности, она су упућена у привремене сабирне логоре, како не би били изложени погибељима огорчених борби. Међу онима које је хрватска војска ослободила партизанског ропства и насиља нашло се много дјеце која су у ропству партизана доведена у врло лоше стање. Пошто су дјеца била у великим скупинама, с тога је требало у најкраће вријеме дјецу из логора смјестити у дјечије домове и друга склоништа...На улазу у зграду дворца Ердеди дочекала нас је вика и смијех неколико стотина дјеце, која се забављају разним играма. О њима брину часне сестре, затимучитељице малих школа и сестре болничарке. Њихов број се креће од 50 до 60. У Јастребарском смо посјетили бараке у којима су смјештени дјечаци од 10 до 12 година. Они су здрави, весели и несташни. Имају црне капе са усташким знаком. Сестре су их научиле молити Богу, пјевају народне пјесме, а тумаче им повијест Босне и тако их национално освјешћују. Они управо похлепно траже књиге, оловке и папир. Преко дана дјечаци имају по неколико сати тјеловјежбе. Међу овом дјецом скоро да и нема болесних. Пожртвованошћу 25 сестара милосрдница, а и других сестара, које су већ прије биле у Јастребарском, спашено је много дјеце, али их је било и таквих којима се није могло помоћи. У тако лошем стању била су само она дјеца која су се налазила у ропству партизана. Дјеца која су спашена из ропства остат ће у овом дому до потпуног оздрављења. Родитељи дјеце, која су напустила логор, долазе својим синовима и кћерима. Врло су радосни, када виде да се с њима тако пажљиво поступа и да имају све што им је потребно...“ Иво Ложнер, радник државног дјечијег дома пред истражним органима Одјељења заштите народа у Јастребарском, 17. 11. 1947, записнички је изјавио: „Године 1939. запослио сам се у Државном дјечјем дому у Јастребарском као кочијаш. Сем прекида од четири мјесеца 1944, које сам провео у њемачкој војсци и усташкој милицији, у Дому у Јастребарском остао сам до краја рата. Познато ми је када је неколико хиљада православне дјеце са Козаре размјештено по баракама код самостана , у Дом у дворцу грофа Ердедија и највише у бараке и циглану на Доњој Реки. По наређењу Барте Пулхерије, управнице, ја сам на Реку возио за дјецу крух и храну, а када сам се враћао довозио сам у дворац мртву дјецу која су скидана са мојих кола и уношена у једну просторију у коју су остајала до вечери. Једном сам био присутан када је управница Барта погледала у просторију са мртвом дјецом и рекла: „Па то је красно!Подсјећају ме на малог Исуса у Витлејемској шталици.“ Из дворца до гробља, дјецу су преносила два Словенца, Франц(презиме му не знам) и Медичар(њему не знам име). Они су мртву дјецу стављали у повеће сандуке и киштре и по осам до десет комада дјеце заједно са Фрањом Иловаром затрпавали у већ раније припремљене јаме поред гробља. Знам да су дјеца умирала свакодневно по једно или двоје, а било је случајева када их је преко ноћи умирало и седморо. Колико се сјећам, из барака у Доњој Реци до дворца превезао сам више од стотину дјеце која су била у доби од једне до дванаест година. Више пута сам разговарао са овим Словенцима и они су се жалили да не могу више издржати свакодневно носећи до гробља толико мртве дјеце. Познато ми је такође да су код управитељице Барте Пулхерије у Дом из Загреба више пута долазили усташки функционери ивиши официри и са њима је она држаладобру руку. Тада је приређивала добре гозбе, а нарочито када је долазио њен шогор Миле Будак са својом пратњом и остајао дубоко у ноћ. Знам да је у мају 1945. она побјегла у Словенију, а одатле у Аустрију.“ ''Били су само дјеца'', Драгоје Лукић, Музеј жртава геноцида, стр. 149-150 http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?5115-%D0%94%D0%9D%D0%95%D0%92%D0%9D%D0%98%D0%9A-%D0%93%D0%A0%D0%9E%D0%91%D0%90%D0%A0%D0%90-%D0%A4%D0%A0%D0%90%D0%8A%D0%95&highlight=%26%231076%3B%26%231085%3B%26%231077%3B%26%231074%3B%26%231085%3B%26%231080%3B%26%231082%3B

Симпосион о Новомученицима у Загребу. Света архијерејска Литургија у Јасеновцу. Освећење Владичанског двора у Пакрацу. Његова Свесветост Патријарх васељенски и цариградски г. Вартоломеј долази 9. септембра 2016. године у Загреб, где ће отворити Научну конференцију која ће се под називом „Новомученици: Полиперспектива II“ одржати у Српској православној гимназији „Катарина Кантакузина Бранковић“. У раду конференције узеће учешће најеминентији стручњаци за проблем страдања у XX веку: Ефраим Зуроф, директор „Симон Визентал центра“ у Јерусалиму; Рута Ваганаите из Литваније, аутор бестселера „Наши људи“ (Our People); протојереј Александар Мазирин из Русије, историчари, социолози, теолози и други стручњаци из Пољске, Русије, Републике Српске, Румуније, Хрватске, Израела и Србије. Радним делом конференције председаваће Преосвећени Епископ славонски г. Јован. Преносећи поздраве Патријарха васељенског и изразе његове очинске бриге и подршке Високопресвећени Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије је изјавио да Свесветејши патријарх Вартоломеј добро познаје прилике у Хрватској и стога за православне Србе представља највећу радост што су први пут у досадашњој историји у прилици да буду домаћини првом човеку Православља. Предвиђено је да Његова Свесветост Патријарх г. Вартоломеј са архијерејима и учесницима конференције истог дана посети подручје на коме је био логор смрти Јасеновац и присуствује вечерњој у храму Светог пророка Илије у Млаки. У суботу, 10. септембра 2016. године, Свесветејши Патријарх васељенски и цариградски г. Вартоломеј и Светејши Патријарх српски г. Иринеј служиће, поводом обележавања 75 година од страдања Светих мученика јасеновачких, уз саслужење више епископа и представника Московске Патријаршије, Пољске Православне Цркве и Румунске Православне Цркве, свету архијерејску Литургију у храму Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Истог дана, у 13 часова, Његова Свесветост ће освештати обновљени Епископски двор у Пакрацу. View full Странице

Odgledah ovaj pretužni dokumentarni film i, iako sam sve ovo već znala, uvek je bolno gledati i slušati o stradanjima nevinog naroda, a pogotovo dece. Postavila sam film na svoj FB profil jer mislim da se za ovo mora znati, a upoznala sam dosta ljudi koji ne znaju ili su samo nešto načuli. Ono što me je iznenadilo je da je samo jedna osoba reagovala na postavljeni film. Da sam postavila fotografiju kuce ili mace to bi izazvalo desetine lajkova. Da li to znači da smo kao narod nezainteresovani za teme kao što su zločini o kojima film govori, ili je to tema koja je još uvek u našem društvu tabu? Da li se bojimo da će se naši prijatelji drugih nacija naljutiti ili uvrediti, ako govorimo o genocidu koji je, ne jednom, izvršen nad srpskim narodom? Da li su nam to onda zaista prijatelji? Zanima me mišljenje ostalih forumaša. Ako postoji slična tema, izvinjavam se i molim admine da spoje.

СКУП О СРПСКИМ ЖРТВАМА НА КОЛАРЧЕВОМ УНИВЕРЗИТЕТУ, 17. ОКТОБРА У 19. ЧАСОВА Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница приређују промоцију књиге групе аутора, „Однос према српским жртвама у сукобима током ХХ века,“ и скуп на истоимену тему у четвртак 17. октобра у 19 часова на Коларчевом народном универзитету, мала сала „Јосиф Панчић“. Учесници ће бити проф. Србољуб Живановић из Лондона који ће говорити о жртвама Јасеновца и Никола Живковић, историчар из Берлина, који ће анализирати недавну докторску дизертацију немачког историчара Александра Корба на берлинском Хумболт универзитету, где се релативизује и великим делом поништава патња српског народа за време Другог светског рата у НДХ. Очекује се учешће проф. Чедомира Антића и др Срђана Цветковића на тему револуционарних злочина после 1944. године. После предавања биће приказан документарни филм „Контекст“ младог и талентованог бањолучког редитеља Страхиње Стојаковића, који пружа панорамски преглед опште теме књиге и скупа о односу према српским жртвама. Издања Историјског пројекта Сребреница ће бити на располагању. Сви су срдачно позвани и добродошли!