Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствоваће у уторак, 16. априла 2024. године, у 11 часова свечаном потписивању уговора за стипендирање студената богословских факултета и академија и округлом столу на тему „Верско образовање у 21. веку – перспектива и усклађеност са системом образовања у Републици Србији“. Овај важан догађај организује Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Министарства правде у Палати Србија, Булевар Михајла Пупина 2, у салону Босна и Херцеговина, док је почетак округог стола заказан за 12 часова у салону Србија. Уговоре о стипендирању потписаће директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић и Његовa Светост Патријарх српски г. Порфиријe, као и највиши представници традиционалних цркава и верских заједница које су поднеле пријаве на конкурс Управе. Округли сто „Верско образовање у 21. веку – перспектива и усклађеност са системом образовања у Републици Србији“ предвиђa разматрање питања развоја и унапређивања верског образовања у односу на прописе који уређују област образовања у Републици Србији. Предвиђено је да у свечаности, заједно са високим представницима традиционалних цркава и верских заједница, узму учешће декани теолошких факултета, ректори православних средњих богословских школа, директори медреса, директор гимназије „Паулинум“ и представници Министарства просвете. Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама континуирано опредељује средства за стипендирање студената богословских факултета и академија, а својим програмским активностима даје значајну подршку теолошком образовању. Молимо представнике медија да се акредитују преко електронске адресе [email protected]. Улазак представника јавног информисања у Палату Србија биће обезбеђен на источном улазу, Булевар Михајла Пупина 2. Извор: Информативна служба СПЦ

Београдски концерт музичког ансамбла "Фенечки бисери", под насловом "Завет Косова", померен је са 7. на 21. мај 2023. године (недеља), рекла је за Радио Слово љубве Зорана Анастасијевић, која пева и свира чело и харфу у ансамблу. Концерт ће бити одржан у МТС дворани, са почетком у 19.30 часова. Све карте које су купљене за 7. мај биће регуларне и није их потребно мењати, објављено је на страници МТС дворане. Зорана Анастасијевић, члан "Фенечких бисера", позива на концерт: Гости концерта су Бранка Зечевић, Павлина Радовановић и подмладак, "Фенечки бисерчићи". За одржавање јубиларног концерта Ансамбла који постоји пуних пет година, затражили су и добили очински благослов Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а своје активности не заснивају само на певању, већ и на многобројним добротворним акцијама за помоћ нашем народу на Косову и Метохији. Карте за концерт се могу набавити у продаји преко интернета и на благајни МТС дворане. Извор: Радио Слово љубве

Свечани чин канонизације Светог свештеномученика Недељка Раковичког биће 21. маја 2023. године (недеља), у Храму Светих Вартоломеја и Варнаве у Раковици, на Светој архијерејској Литургији којом ће началствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са архијерејима, свештенством и монаштвом АЕМ и других епархија. Дочек Патријарха и епископа у овом храму, који је градио Свештеномученик Недељко, биће у 8.30 часова, Света Литургија од 9 сати. Цео разговор са ђаконом Аздејковићем поводом овог великог и важног догађаја за нашу Свету Цркву, али и читаво Православље, биће емитован у понедељак, 1. маја 2023, од 10 часова, у оквиру емисије "Реч пастира". Извод из разговора са ђаконом Аздејковићем, који ћемо емитовати у целини 1. маја у 10 ч: Свети свештеномученик Недељко (Стреличић) је био парох у Раковици, одведен од припадника ОЗН-е, проглашен за народног непријатеља и стрељан у мају 1945. године. У књизи коју је о Њему приредио ђакон Аздејковић налазе се поглавља о животу, служењу, прогону и ликвидацији, као и акатист, тропар и кондак овом свештеномученику, које је, са благословом блаженопочившег Патријарха Иринеја, саставио ђакон Александар, уз осликану тада и икону овом мученику за веру. Свети Архијерејски Сабор СПЦ је на редовном заседању у мају 2022. године унео у Диптихе светих, међу осталим новојављеним светилима Православља, и светог свештеномученика Недељка Раковичког (Стреличића), са датумом празновања 8/21. маја. Извор: Радио Слово љубве

Исповест је простор потпуног поверења и откривања себе, без стида, ван контекста социјалних игара и надметања. У нашем свету, исто као и пре милион година, нема тако много поступака чији циљ није директно или индиректно унапређивање или потврђивање свог социјалног статуса. На исповести та игра престаје. Ма како ужасним човек себе видео, то га неће ни понизити ни узвисити. Исповест је пракса изговарања онога што нам је непријатно да признамо себи самима. Изговорени грех не информише Бога, него нама омогућава да на нови начин доживимо сопствену грешност. Изговорени грех мења свој полусвесни статус у нашој души. То је важно за праксу отворености пред Богом и за самоспознају. Не треба исповедати прошлост, треба исповедати садашњост на примеру прошлих и недавних догађаја. Прошлост се не може вратити, исправити нити опростити, зато што ње више нема.. Постоји, по речима блаженог Августина, само садашњост прошлости и садашњост будућности. Традиционални покушај се исповест сведе на исправљање своје биографије поново враћа грех на централно место, а грех чак ни на исповести не треба да потисне Бога. Исповест је шапат љубави, о верности и издаји, о духовном слепилу и виду...Али, све је то о Богу, тачније о нама и Богу. "Господе, ти све знаш, знаш да те волим!" (Јн 21,17) Исповест није увек разговор о лошим стварима. Ипак се наш духовни живот не састоји само од грехова и прљавштине. Ако на исповести откривамо своје мале духовне радости, на тај начин можемо стећи навику да их примећујемо. Ми нисмо навикли да са другима делимо садржај свог унутарњег простора, између осталог и због тога што нам се чини да он другом неће бити интересантан, нарочито ако тог другог поштујемо као духовног подвижника. Овде се показује наша склоност ка интезивним и необичним стањима. Та наша склоност баца сенку на стварни садржај свакодневице , између осталог и свакодневице богоопштења. “Гнев, мржња, љубав, саосећање, страст, радост, жалост - све су то имена за крајња стања; њихов средњи и ниски степен нам измичу, а управо они плету танку паучину која сачињава и наш карактер и нашу судбину. Експлозије крајности веома често кидају ту паучину и представљају изузетке који обмањују посматрача, и не само посматрача, него и самог актера.” (Ниче, Зора, 64) Да би осетио живот, човек јури за тим стањима, зато што средња стања практично немају имена, па ако не проживљавамо гнев, мржњу, љубав, саосећајност или страст, онда ни не знамо да ли смо живи. Дан нам делује празно ако се “ништа не дешава” - ништа од онога што је у когнитивном апарату означено као случај или као догађај. Тако, јурећи за интензивним и познатим стањима, губимо из вида стварни микрокосмос своје душе, оне односе са сопственим “Ја”, “Оно” и Господом Богом који су, можда, једва приметни, али су једини стварни. Због тога се практиковању хришћанства обавезно мора наћи места за исповест. протојереј Вјачеслав Рубски (одломак из књиге - Православна духовност: Рестарт - Протојереј Вјачеслав Рубски, издавач Каленић) припремила администрација Поуке.орг

Читав Стари Завет, по свом циљу и садржају, представља „Предблаговести“ о доласку Месије, Спаситеља света. Нарочито су пророци, који су били „Духом Божјим ученици Христови“ (Игнатије Богоносац), наговаштавали овај догађај. У Новом Завету, пишући своје Јеванђеље, апостол Матеј се позива на чувено Исаијино пророштво: „Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14). На то јеванђелиста додаје и смисао овог имена: „ …што ће рећи; С нама је Бог” (Мт. 1,23). Да бисмо се приближили овој тајни морамо се вратити првом Божићу. У питању је догађај, који се десио пре више од две хиљаде година на маргинама света и историје, једне тихе звездане ноћи, у стајској пећини у пољу, где се збило витлејемско изненађење које је Бог приредио човеку. Један од отаца Цркве из 1. века, Свети Игнатије Богоносац, епископ древног града Антиохије, савременик и ученик светих апостола, очевидац и директни слушалац апостолског искуства, у својој посланици Ефесцима вели нешто веома карактеристично. Он каже како су од кнеза овога света (од нечастивог) биле сакривене „три јавне тајне које су у тишини Божјој учињене“: девственост девојке Марије, њено рађање Христа и смрт Господња (као увод у васкрсење и уништење смрти). Ове три тајне су, заправо, етапе једне тајне Христове, плана Божјег о спасењу света, који је, како кажу свети оци, Бог Отац открио само Сину и Духу, а сакрио и од анђела. Изворна сведочанства овог чудесног догађаја добијамо у Јеванђељима по Матеју и Луки. Оба историјски описују догађај, док апостол Јован у свом Јеванђељу из другог угла саопштава богословску истину, да се Логос – Син Божји очовечио: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн. 1,14). План спасења света почиње од догађаја Благовести, када је архангел Гаврил био послат једној девојци Марији, из рода Давидова, да јој објави благу, радосну вест да ће на чудесан начин затруднети и родити, ни мање ни више, него Сина Божјег – Спаситеља целога света. И тог тренутка, када је Марија чула благе вести, Дух Свети, који све освећује, сишао је на њу, осветио њено тело и очистио од првородног Адамовог греха, који је сваки човек као Адамов потомак наслеђивао кроз своју палу људску природу. Како, дакле, тумаче оци Цркве, сам Логос – Син Божји начинио је од њеног тела себи тело, уселио се у њену утробу на натприродан начин и очовечио се. Зато свакога дана у богослужењима, нарочито на Литургији, исповедамо у Цркви, кроз Символ вере, да се Син Божји оваплотио „од Духа Светога и Марије Дјеве“. Велики оци Цркве, међу којима су Иринеј Лионски (2. век) и Јован Дамаскин (8. век), који је написао већину химни и песама Божићне службе, праве величанствену и дубоку паралелу стварања света и рођења Христовог, које називају другим или новим стварањем (света). И шта они веле? Као што је Дух Божји, у почетку стварања, лебдео над водом осењујући сву твар, тако је осенио и пресвету Дјеву на Благовести пре оваплоћења, о чему је Гаврил благовестио Марији: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји“ (Лк. 1, 35). Исто тако, као што је први човек Адам од девичанске, чисте земље, која није још обрађивана, начињен рукама Божјим (Логосом), тако је и Логос – Син Божији, од девичанског, освећеног тела Увек-Дјеве Марије узео и Сам начинио тело у њеној утроби. И будући одувек Бог постао је, у наше време (у историји), и човек. Међутим, пошто је стари Адам пао у грех и због непослушности према Творцу био протеран из раја, када је дошла пуноћа времена (Гал. 4, 4) по одлуци Божјој, Отац шаље свога Сина Јединородног да управо Он буде Нови Адам, који ће извршити дело Божје и показати, за разлику од старог, палог Адама, послушност Оцу. И како је, онда, коначно и јавно обзнањена свету та скривена тајна Христова, обављена „у тишини Божјој“? Свети Игнатије Антиохијски, слично божићном тропару, описује и тумачи тај догађај: „Једна звезда на небу засија више од свију звезда и светлост њена беше неизрецива, и њена новина изазва изненађење, а све остале звезде, заједно са сунцем и месецом, постадоше хор овој Звезди, док она зрачаше светлошћу својом изнад свих. И би узбуна: откуда ова новина, њима неслична! Отуда се раздрешиваше свака магија, и раскидаше се свака свеза зла, незнање, идолопоклонства престајаше, (…) јер се Бог као човек појавио, за новину живота вечнога (…) Зато се одасвуд све потресало, јер се припремало уништење смрти!“. Пазимо! Само што се Син Божји родио, већ се све потреса унапред, самим Његовим доласком, због будућег васкрсења и победе над смрћу. Чудесном звездом, којом је „небо свима разгласило попут уста“ неизрециво рођење Бога, дозвао је Бог три мудраца са Истока, који доносе изабране дарове Спаситељу света: „чисто злато – као Цару векова, тамјан – као Богу свега, смирну – као тродневном мртвацу – Њему бесмртноме“. Како тумачи Свети владика Николај, кроз мудраце и њихове дарове све најдревније и највеће незнабожачке цивилизације Истока (па и ондашњег човечанства уопште), које су седеле и чекале у мраку идолском, принеле су Спаситељу – Сунцу Правде оно најфиније, најузвишеније, најплеменитије из ризница философије, духовности, блага, уметности, живота. Зашто је дошао Бог и одабрао оно што је далеко ниже и неславније од Њега, да се поистовети са човеком, створењем ограниченим, несавршеним, палим и смртним? Зато што је једино Онај, који је одувек у наручју Очевом могао суштински вратити палог човека назад Оцу, и то не било како, већ личном жртвом, из божанске љубави, правећи снисхођење какво је било несхватљиво људским мудрацима па и самим анђелима. Падом првог човека Адама, човек и људска природа постали су грешни, страдални, пропадљиви и смртни; запрљана је и замагљена икона Божја, образ Божји и подобије по којима је створен човек. Он, стога, није у стању сам, својим моћима, да се извуче из овога пада и проклетства, које је сам себи непослушношћу наметнуо. Син Божји се, дакле, рађа у сточним јаслама, у условима који не само да нису достојни Бога, већ су недостојни и људи. Беспочетни, бесконачни, нестворени, бесмртни, савршени, несместививи и неограничени Бог, себе унижава и рађа се као човек, поистовећујући се са нама, примајући оно што је неупоредиво мање и безвредније од Њега, да би нама даривао оно што је неупоредиво узвишеније и савршеније у сваком смислу од човека. Доласком Сина Божјег достојанство човека није само враћено у стање „првобитне лепоте“, већ је уздигнуто у нешто неупоредиво узвишеније. У Сину Божијем, који је постао подобан нама, човек је добио дар усиновљења и обожења. Једну од најчувенијих отачких дефиниција ове реалности саопштава нам Свети Атанасије Александријски (4. век): „Бог је постао човек, да би човек постао Бог“. Бог се оваплотио да би се човек обожио. Због тога, како славослове оци Цркве кроз божићну богослужбену химнографију, у чему им претходи апостол Павле, тајна Божића – рођења Спаситеља Христа као човека, доноси свету дар „изобиља благодати“ (Рим. 5,17): славље и радост, песму и клицање, какве свет није видео и који немају свој завршетак; незалазну светлост Сунца Правде, која открива истину свега и руши сваку заблуду и идоле; коначно измирење и неразрушиви Мир (Христа) између Бога и људи, човека са собом и са другим човеком; правду божанску, којом човек коначно може да се уздигне изнад неправде греха и да се афирмише на начин какав му ниједна дотадашња духовност, философија, идеологија, идеја, нису могли реално открити и приуштити; човек добија дарове вечног живота од јединог Добротвора – Спаситеља, дариваног од мудраца; добија непоколебиву наду јер је „са нама Бог“ вечно и бесповратно; и најзад, добија испуњење циља над циљевима – обожење, обновљење у новог човека и вечно спасење. Чежњу за свим овим аспектима тајне Божића препознаћемо, нарочито, у овим данима као тиху слутњу, ишчекивање неког чуда, неочекиваног изненађења, као наду и вапај за утехом, љубављу и топлином, а све то кроз: атмосферу славља; естетику и украшеност свега у бљештавом декору и сјају; дубоку потребу за измирењем, повезаношћу, љубављу, топлином; надање у праведнији, мирнији, достојанственији живот, у срећнију нову годину и будућност; културу даривања и изненађења; спољашња обновљења и промене старих модела и образаца, лоших навика, „окретање новог листа“ у новој години, и тако даље. Сви побројани аспекти, у светлости божанског витлејемског изненађења, могу изражавати неосвешћене вапаје творевине која уздише и „очекује да се јаве синови Божји“, синови светлости, јер заслужује нешто неупоредиво узвишеније. Заслужује „децембар, када ће се утихнути лампиони, а засветлети људи“ (Ч. Буковски). Тајна Божића, оног у 1. веку, иста је као и овог у 21. веку (дезорјентисаном пандемијом, страхом и зебњом, несигурностима, отуђеностима, новим поделама и сукобима, економским осцилацијама, неутаживим духом конзумеризма и слично). Порука такође. То је тријумфална, слављеничка истина и једина константа под Сунцем – да је „Са нама Бог“, Онај, који је имао поверења у људе. Ту истину веома људски искрено у роману Селме Лагерлоф, Божићни гост, доживљава један лик, који каже: „Када је Господ одлучио да међу нама грешницима остави мало дете, и то не било које, већ свог сина, онда како да и ја не помогнем бар једноме човеку (…) ?“. Као да тиме каже – како да и ја онда немам поверења у људе и не оправдам Божје поверење? И не постоји више питање и дилема да ли је са нама Бог. Бог рачуна на човека, има поверења у њега, и Он је трајно са нама. Једина суштинска дилема човека остаје још од оних дана после првог Божића: Да ли ми имамо поверења у Њега и да ли смо, и колико, и ми са Њим? Његош Стикић асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду https://mitropolija.com/2023/01/05/njegos-stikic-tajna-bozica-u-21-veku/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, братство храма Светог Апостола и Јеванђелиста Марка организује предавање на тему "Бог се јавио у телу. Колико нас се то и данас тиче? - Тајна Божића у 21. веку", које ће одржати Његош Стикић, асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавање ће се одржати у крипти цркве Светог Марка на Ташмајдану у четвртак, 29. децембра у 18 часова.

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у Богородичиној цркви у Земуну служиће се свеноћно бденије уочи празника Зачећа Свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Празнично бденије почиње у среду 21. децембра 2022. године у 22 часа, а у наставку ће бити служена света архијерејска Литургија. Извор: Радио Слово љубве

Манифестација „Дани Милоша Црњанског“ биће одржана у Матици српској од понедељка 28. новембра до 21. децембра 2022. године, у организацији удружења „Суматра“ и Банатског културног центра из Новог Милошева уз подршку Матице српске, а уз помоћ АП Војводине - Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Програм ове манифестације почиње 28. новембра у 12 часова уводним предавањем Ивана Негришорца са насловом „Тумачи дела Милоша Црњанског - Никола Милошевић“, после кога ће од 17 часова проф. др Сава Дамјанов говорити на тему „Милош Црњански и филм“. Наредног дана, у уторак, 29. новембра, у 10 часова биће одржан научни скуп „Апотеоза у делу Милоша Црњанског“, на коме ће учествовати Злата Коцић, Лидија Мустеданагић, Александар Јерков, Бојана Поповић, Јелена Марићевић Балаћ, Нина Стокић, Маријана Јелисавчић, Настасја Писарев, Милош Јоцић, Душко Бабић и Бојан Јовановић. Најављено је истог дана у 13 часова у Културном центру Војводине „Милош Црњански“ у Новом Саду отварање изложбе акварела Драгана Миличића посвећених Црњанском. Такође и програм „Песничко уздарје Милошу Црњанском“, у Свечаној сали Матице српске у 17 часова, када ће своју поезију представити Катарина Пантовић, Милан Тица, Јелена Марићевић Балаћ, Лазар Букумировић, Андреј Радуловић, Симеона Јакишић, Тамара Радевић и Ленка Настасић. Сваке године се на завршном програму ове манифестације додељује награда „Бескрајни плави круг“, стална годишња награда коју је, у спомен на Милоша Црњанског, 2019. године основала Матица српска у сарадњи са манифестацијом „Дани Милоша Црњанског“, а у жељи да се награђивањем дела објављених на српском књижевном простору подстакне даљи развоју наше књижевности. Награда ће ове године бити додељена 20. децембра. Вест приредила Редакција Радија "Слово љубве". Извор: Матица српска

Центар за културу и образовање Раковица, Општина Раковица и Манастир Раковица традиционално, по седми пут организују манифестацију ПУТ ДУХОВНОСТИ у периоду од 15. до 21. септембра 2022. године. И ове године отварање манифестације ће се одржати у порти храма Св. Николаја Жичког у Реснику 15. септембра од 19 часова. На све програме УЛАЗ ЈЕ БЕСПЛАТАН! ПРОГРАМ VII ДУХОВНИХ СВЕЧАНОСТИ “ПУТ ДУХОВНОСТИ” ЧЕТВРТАК 15. 09. 19:00 – Отварање Духовних свечаности „Пут духовности“ – поздравне речи и беседа 19:15 – Културно-уметнички програм Учесници програма: Сестре Гобовић и хор Славујчић, Етно бенд „Наше тетке“, певачко друштво „Прело“ и драмски уметник Лепомир Ивковић. (Храм Светог Владике Николаја Жичког у Реснику) ПЕТАК 16.09. 12 – 14 часова – радионице на тему – Манастири Косова и Метохије (ученици основних школа са терирорије општине Раковица) (порта Храма Преображења Господњег) 19:00 – отварање изложбе „Пут духовности“ / изложба икона и фресака на платну / ауторке Бранкице Аћимовић Грчић (Центар за културу и образовање Раковица) СУБОТА 17.09. САЗВУЧJА – САБОР ДУХОВНЕ МУЗИКЕ – Хорске свечаности (Центар за културу и образовање Раковица) ПОНЕДЕЉАК 19.09. 19:00 -Трибина „Духовност као инспирација уметницима“ – модератор Сања Пановић /Косовске светиње као инспирација уметницима / УТОРАК 20.09. 14:00 – Квиз за ученике основних школа Раковице – Манастири Косова и Метохије (Центар за културу и образовање Раковица) СРЕДА 21.09. 12:00 – Сабор духовне поезије, у организацији књижевног друштва Раковице (манастир Раковица) https://ckorakovica.com/put-duhovnosti-od-15-do-21-septembra-2022/?fbclid=IwAR12f8oM8cdpvn3nM0Wt78SgzhCQTcji36itUvl_5gMh6Unuxm1gYJ8dGPE

Пред иконом Богородице Казанске моли се за просветљење и лечење слепих очију и очних болести, за избављење у тешким временима, за лечење свих слабости организма, очување Руске државе. Управо овом иконом обично благосиљају младенце пред брак, управо њу постављају изнад дечијих креветића, како би кротки лик Богородице с љубављу гледао на младе хришћане. МОЛИТВА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ КАЗАНСКОЈ О, Пресвета, Госпођо Владичице, Богородице! Са страхом, вером и љубављу припадајући часној икони Твојој, Тебе молимо: не одврати лица Свог од ониx који прибегавају Теби. Умоли, милосрдна Мати, Сина Твог и Бога Нашег, Господа Исуса Христа, да сачува у миру земљу нашу, да Цркву Своју Свету сачува непоколебљивом од сваке безбожности, јереси и раскола. Јер немамо друге помоћи, немамо друге наде осим Тебе, Пречиста Дево: Ти си хришћанима свесилна Помоћница и 3аступница. Све оне који Ти се с вером моле избави од греховног пада, од замки злих људи, од свих искушења, од мука, невољa и од напрасне смрти; даруј нам дух скрушености, смирење срца, чистоту помисли, исправљење греховног живота и опроштај грехова, да се сви захвално опевајући величину Твоју, удостојимо Небеског Царства и тамо са свима светима прославимо пречасно и величанствено Име, Оца и Сина и Светога Духа. Амин. https://www.facebook.com/volimpravoslavlje888/

Модерна времена донела су, логично, и модеран начин живота. И док су неки аспекти тог модерног живота права благодат, други су изазов и врло често прикривени непријатељ. Одлично је што постоје машине да уместо нас оперу веш и судове. Сјајно је што имамо телефоне, па можемо да се чујемо са онима које волимо а нису нам близу. Одлично је и што постоји интернет, па нам је свака информација на дохват руке. Али, као и још неке благодати, тако и интернет уме да буде добар слуга, али зао господар. Нема никакве сумње да су паметни телефони узрок неколико врста проблема, а понајвише забрињава проблем зависности који погађа и одрасле и децу. И то све више. Нарушено ментално здравље, запостављени односи међу партнерима и застоји у развоју код деце морали би да упале црвени аларм и натерају нас да обратимо пажњу уместо што затварамо очи. А опет, поред свега набројаног (а сложићете се да звучи застрашујуће) постоји једна тема о којој се ретко расправља. Једна последица појаве интернета и друштвених мрежа која ће, у будућности, показати последице каквим се не надамо. Та последица могла би да се назове “расејано родитељство”. Дошли смо до јединствене тачке у историји, када мајке ефективно проводе с децом много више времена него икад раније у историји, како кажу истраживања. Некада давно, мајке су устајале врло рано а у кревет одлазиле касно како би успеле да заврше све обавезе око куће и породице. Времена за децу није било. Да се разумемо, нема га ни сад много, али захваљујући управо напретку технологије, многе ствари данас обављамо брже и једноставније, па нам остаје мало времена које можемо да посветимо деци. Али, квалитет тог времена врло је упитан. Ми смо са својом децом више него што су то биле маме шездесетих година прошлог века, али смо, ипак емоционално мање укључени. И ово није никакав текст осуде. Али већина људи заиста не разуме колико дигитални уређаји штете могу нанети међусобном односу. Све што виде је да сви око њих у рукама држе телефоне па их то наводи да помисле “па добро, да је то нешто тако страшно, већ би свет био у проблему или би телефоне забранили”. Али, није све тако једноставно. Ствар је у томе што је вашој деци која се развијају и уче потребна ваша пуна, неподељена пажња. Потребно им је да у тренутку будете стопостотно присутни. Ако потрче к вама са жељом да вам се пожале, испричају нешто или да их утешите, а ви то све радите скоро и не скидајући поглед с телефона, онда ви нисте ту. Нисте присутни. Према истраживању спроведеном у Мичигену, овакав облик “расејаног родитељства” има озбиљан утицај на друштвени и емоционални развој детета. Један од разлога за то је што нас деца гледају у очи тражећи контакт. И у тим моментима они уче о социјалној интеракцији. Ако је поглед родитеља прикован за телефон, онда дете не може ништа добро да научи. Осим тога, друга студија Бостонског Медицинског центра показала је да су родитељи врло често љути и изнервирани кад их дете прекине док гледају у телефон, па онда често и реагују бурно и грубо на дечје понашање. Па чак и ако све ове доказе ставите по страни и у помоћ призовете само здрав разум, он ће вам сигурно рећи: ако су вам очи приковане за смартфон, уместо према детету које вам се обраћа, зар не шаљете тиме детету јасну поруку шта вам је важније? Телефон неће побећи. Али је крајње време да почнемо да га користимо паметније и одговорније. Не морате бити посвећени детету 24 часа дневно, али се побрините за то да, док се с њима играте, разговарате или им читате причу за лаку ноћ, да ваша пажња не лута према том уређају који шаље нотификације и покушава да вам скрене пажњу са најважније ствари на свету – тренутака са вашим дететом који неће трајати вечно. https://zelenaucionica.com/tuzni-svet-rasejanog-roditeljstva-21-veka/?script=cir

Онлајн предавање за дијаспору из Аустралије др Ранка Рајовића под називом "Грешке које праве родитељи. Изазови одрастања деце у 21. веку" биће одржано 26. јануара по следећим временским зонама: Сиднеј у 19 часова и Београд 9 часова. Предавање организују Никола Тесла центар (НТЦ) из Новог Сада и колеџ Светог Саве из Синдеја уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана. Гост предавања биће презвитер Оливер Суботић, аутор књиге „Тесла: духовни лик“ а говориће о активном учешћу уже породице у емоционалном и интелектуалном развоју деце данас. Предавање је подељено на 3 целине: Као што су родитељи свесни, окружење се брзо мења што доводи до бројних последица у развоју деце. Исто тако школа споро реагује у односу на брзе промене окружења. Све је више деце са развојним сметњама, а Др Рајовић јасно указује како проблеми настају и како се изборити. Досада је важна за развој мисаоних процеса, а заједно са нелогичним причама је и покретач маште. Др Рајовић ће дати савете на који начин би требало осмислити активности и стимулисати децу кроз игру. Учење на памет представља велико оптерећење за децу, па је потребно учити на други начин, о чему ће бити више речи на предавању. Након предавања које траје 60 минута предвиђена је и дискусија у трајању од 30 минута. Уколико желите да учествујете на онлајн предавању можете приступиту преко Зум линка. Предавање се не плаћа, али резервација места износи 200 РСД за уплате из Србије или 2 евра за уплате из иностранства. Тај новац иде за Друштво васпитача Војводине (преко кога је НТЦ семинар одобрен од Завода за унапређивање образовања и васпитања Републике Србије), који ће од тога купити едукативни материјал за неколико вртића у Војводини. Др Ранко Рајовић је дугогодишњи предавач на Педагошком факултету у Копру, Словенији, шеф катедре за Образовне неуронауке. Своје стручно знање конципирао је и осмислио НТЦ програм са иновативним системом који обухвата развој деце и методе учења.Игра, као унутрашња мотивација детета, кључни је фактор НТЦ програма, који је на томе базиран и спроводи се у 17 држава Европе! Извор: Телевизија Храм

Засађено семе искрене посвећености изнедрило је и садашњег ’младог’ патријарха Порфирија (неизбежно је духовито поређење са Сорентиновим ’Младим папом’), као и епископе које је он недавно поставио. Први пут после много векова на устоличењу једног од њих у Храму Светог Саве орило се тзв. византијско појање, односно предањски молитвени мелос источне цркве. Деловало је као да се српска црква враћа својим изворима – далеко од фолклора, етничког припадања и свакодневног малодушног трвења Много смо пута до сада писали о српском православљу, о његовој обнови деведесетих година 20. века, о културним специфичностима његове интерпретације, о повезаности етничког и конфесионалног идентитета и о многим другим темама у вези са Српском православном црквом, њене обреде, и њено непрестано балансирање између историјских и народних традиција и проповедања „једине новине под капом небеском”, васкрслога Христа. Повратак православљу није био само наш идентитетски искорак из модерне. Он је пратио постсоцијалистичку транзицију у свим традиционално православним европским земљама. И више од тога, био је део глобалне ревитализације интересовања за религију која се дешавала у оквирима евроамеричке цивилизације већ током осме декаде прошлог века. Нову религиозност свуда је одликовао висок степен еклектицизма – комбиновања различитих религијских и уопште духовних традиција, веровања и пракси. У православним земљама он се огледао управо у стварању или обнављању мешавине народних, претхришћанских и нехришћанских схватања и учења цркве. Уз све то, модерни начин живота, свеопшти конзумеризам, те неспремност великог дела свештенства да и само раскрсти с фолклорним наносима, доприносили су својеврсној унутрашњој секуларизацији цркве која, тако је барем деловало, није имала довољно капацитета да на прави начин сведочи истину. Мејнстрим православља постао је, тако, за велики део јавности једина слика вере, чему су допринели и академски, а посебно медијски говор. Они су најчешће били усредсређени на негативне појаве, док су „здрави токови” црквеног живота и обнове остајали у њиховој сенци. Лоше ствари су увек занимљивија вест од добрих. Међутим, испод тог „имиџа” цркве као једномислене, конзервативне, несамокритичне и назадне установе, постојала су искрена настојања да се изврши темељни преображај у правцу обнове ранохришћанског и васељенског предања. То је било посебно очигледно управо почетком деведесетих година када су у цркву похрлили многи млади људи, трагајући за новим идентитетским упориштем, стаменијим од свих дотадашњих: космополите, побуњеници, хипици, рокери, левичари, Југословени… нашли су у цркви оквире постојања у којима су на најбољи начин били хармонизовани национално припадање и свечовечански карактер хришћанства. Паралелно с регионалним геополитичким превирањима, у којима су све традиционалне верске заједнице имале значајну улогу, унутар СПЦ се дешавала обнова манастира и манастирских обитељи, предањског појања и живописања, изградња храмова, развој издаваштва, оснивање медијских центара, школа и радионица, унапређивање студија теологије, увођење верске наставе, отварање рехабилитационих центара и народних кухиња итд. Читав овај духовни и друштвени покрет био је у служби успостављања и одржавања литургијског живота, као централне и свеобухватне тачке сабрања хришћанске заједнице. Било је у самој цркви, а и данас још увек има, много отпора овом процесу. Етнофилетизам, маловерје, недостатак ревности, среброљубље, бирократски менталитет, а надасве инерција окошталих институционалних структура, у комбинацији с медијским спекулацијама о политизацији цркве и десекуларизацији државе, одржавају лош општи утисак о улози цркве у савременом српском друштву. Међутим, антрополози су још одавно утврдили да институције не мисле, већ да мисле људи који делају унутар њих. Уколико се осврнемо уназад, можемо рећи да је током минулих деценија неколико епископа одиграло кључну улогу у обнови и изградњи СПЦ. Иако су неки од њих често оптуживани за национализам и ратно хушкање, њихова мисионарска и пастирска делатност учинили су их чврстим стубовима српског православља. Епископи и митрополити: Данило, Амфилохије, Атанасије, Артемије, Иринеј, Павле, наследници Николаја и ученици Јустина, и сами врхунски интелектуалци, махом образовани на престижним светским универзитетима, ерудите, полиглоте, писци, служитељи, утешитељи, аскете, градитељи и дипломате, сведочили су својим делањем о највишим захтевима хришћанског живота и православне вере. На појилу њихове мудрости и љубави према цркви и народу одгојени су и многи млађи епископи. Неки од њих били су тек на почетку свог трагалачког пута крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века. Тада засађено семе искрене посвећености изнедрило је и садашњег „младог” патријарха Порфирија (неизбежно је духовито поређење са Сорентиновим „Младим папом”), као и епископе које је он недавно поставио. Први пут после много векова на устоличењу једног од њих у Храму Светог Саве орило се тзв. византијско појање, односно предањски молитвени мелос источне цркве. Деловало је као да се српска црква враћа својим изворима – далеко од фолклора, етничког припадања и свакодневног малодушног трвења. Да ли је дошло време жетве? Глобална дешавања свих врста сведоче да јесте и да из те жетве неће бити изузет нико. Да ли ће се испоставити да смо кукољ или златно семе „које даје добар плод”, зависи и зависиће од разумевања једне недавне поуке патријарха Порфирија: „Љубав није морална врлина, она није религиозна вредност нити осећај, већ снага која се појављује из слабости. Љубав је савршено нејака јер је одустала од сваке агресије. Љубав је потпуно неосвојива јер је највећа моћ на свету. Ако човек не воли, онда пада у наручје греха неосетљивости, у власт силе социјалне равнодушности.” Дакле, судбину народа и читавог света одредиће одговор на питање да ли имамо такву љубав. А питање је упућено свима: и цркви, и држави, и верницима, и атеистима, и православнима и иновернима, и епископима, и лаицима. Научни саветник у Етнографском институту САНУ извор

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, од 13. до 21. септембра 2021. лета Господњег, биће одржан шести Фестивал хришћанске културе. У оквиру овогодишњег фестивала посебна пажња биће посвећена 350-годишњици престављења Светог Василија Острошког, као и 200-годишњици од рођења и 140-годишњици од упокојења Фјодора Достојевског. Повезан садржај: Епископ нишки г. Арсеније о значају Фестивала хришћанске културе Најава: Премијерно приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок васкрсењаˮ Фестивал хришћанске културе као манифестација која промовише духовне, културне и уметничке вредности, и ову шесту годину за редом, својим садржајем наставља да оплемењује и обогаћује учеснике, госте и свакога човека. Фестивал се одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије и Града Зајечара. Свечано отварање шестог Фестивала хришћанске културе заказано је за понедељак, 13. септембра од 18. часова. Након поздравног слова предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, и свечаног отварања овогодишњег Фестивала, у оквиру прве фестивалске вечери беседу о Светом Василију Острошком у духу 350-годишњице светитељевог преласка (пасхе) у вечност, изговориће протопрезвитер-ставрофор мр Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Хор Преподобне мати Ангелине крушедолске из Никшића, који пуних двадесет година под уметничким руководством проф. Ане Бојић умилним појањем прославља Господа, одржаће свечани концерт дајући славословни допринос обележавању 350-годишњице упокојења великог чудотворца острошког. Поводом 350-годишњице упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, у продукцији Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке приређен је документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ аутора катихете Бранислава Илића. Након премијерног приказивања филма у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице, које је заказано за 19.30ч, о филму ће говорити Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион; Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид; др Јасмина Ћирић, доцент Филолошко-уметничког Факултета у Крагујевцу, одсек за примењену и ликовну уметност; Мира Лолић-Мочевић, уредница Телевизије Храм; и катихета Бранислав Илић, аутор филма. У музичком делу програма поводом премијере филма, наступиће хор Преподобне мати Ангелине крушедолске из Никшића, под уметничким руководством проф. Ане Бојић. Сутрадан, 14. септембра у 9. часова, на празник Преподобног Симеона Столпника, поводом почетка Црквене нове године, на темељима ранохришћанске базилике у окриљу локалитета Феликс Ромилијана, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, свештенства и верног народа Божјег, служиће свету архијерејску Литургију. Благољепију ће допринети милозвучно удружено појање хора Преподобне мати Ангелине из Никшића и хора Саборног храма Рождества Пресвете Богородице у Зајечару. *** Након литургијског сабрања, са почетком у 11. часова, у Кули 19 локалитета Феликс Ромулијана, биће уприличена посета изложбе „Запад у источном рухуˮ, аутора Мирне Јовановић, док ће у наставку бити приказан драмски приказ Биографије Достојевског. У вечерњим часовима истога дана, у свечаној дворани Народног музеја у Зајечару, са почетком у 19. часова, одржаће се свечано отварање „Ранохришћанске гробнице Нишаˮ. Сат времена касније, у порти Саборног храма у Зајечару заказана је промоција Зборника радова „800. година аутокефалности СПЦ у Епархији тимочкојˮ. У среду, 15. септембра са почетком у 12. часова, у историјском архиву одржаће се промоција књиге „Прота Милан Рашић – свештеник и управник Архива у Зајечаруˮ. Истога дана, са почетком у 19. часова, у порти зајечарског Саборног храма, предавање на тему: „Достојевски као боготражитељˮ, одржаће господин Ненад Плавшић. У четвртак, 16. септембра, са почетком у 12. часова, у „Гостопримнициˮ одражаће се промоција књиге „Савремена читања Великог инквизитораˮ. У свечаној дворани зајечарске Библиотеке са почетком у 17. часова, предавање на тему: „Стваралаштво Достојевскогˮ, одржаће др Дејан Милутиновић и Владимир Пиштало. Истога дана у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице, са почетком у 19. часова, предавање на тему: „Светотајински живот Цркве Божјеˮ, одржаће протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић и презвитер др Србољуб Убипариповић. Након предавања у Саборном храму биће уприличен наступ хорова, у којем ће учествовати камерни хор „Лавиринтˮ; градски хор „Мокрањацˮ, као и хор храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. *** У петак, 17. септембар, са поечтком у 10ч, у свечаној дворани зајечарске Гимназије биће приређен књижевни портрет Владимира Пиштала, у којем ће учествовати Владимир Пиштало и Ненад Шапоња. Истога дана, у порти Саборног храма, са почетком у 19.30ч, заказано је свечано отварање петог Фестивала духовно-документарног филма, док ће се у наставку одражати премијерно приказивање филма о Светом Нектарију Егинском „Божји човекˮ. У суботу 18. септембра планирано је приказивање филмова у такмичарској конкуренцији. Дечја недеља на овогодишњем Фестивалу хришћанске културе почеће у недељу, 19. септембра, на празник Чуда Светог Архангела Михаила у Хони (Колоси), литургијским сабрањем у зајечарском Саборном храму, док ће се у наставку Литургије служити молепствије на почетку нове школске године. Након молитвеног сабрања у порти ће бити одржана дечја представа. Истога дана у порти храма, са почетком у 17. часова, биће уприличен музичко-сценски приказ „Поема Фјодорˮ. Ретроспектива анимираног филма одржаће се сат времена касније. Свечано затварање петог Фестивала духовно-документарног филма, заказано је за 19. часова, у свечаној дворани зајечарског позоришта, након чега ће бити приказан победнички филм. У мисионарском центру Епархије тимочке „Гостопримницаˮ, од 21ч, одржаће се завршни концерт филмског фестивала. У понедељак, 20. септембра, у навечерје престоног празника зајечарског Саборног храма, након служења празничног вечерњег богослужења и литије улицама града, портрет Достојевског биће свечано уручен Епархији тимочкој. У порти Саборног храма, у 20.30ч, предавање на тему: „Достојевски, вера и хришћанствоˮ, одржаће др Богдан Лубардић. На празник Рождества Пресвете Богородице, 21. септембра, са почетком у 8.30ч, служиће се света архијерејска Литургија у Саборном храму. Након литругијског сабрања у порти храма свечано ће бити отворена изложба „Мој храм – мој градˮ. Свечано затварање шестог Фестивала хришћанске културе одржаће се у свечаној дворани зајечарског позоришта, са почетком од 19. часова, док ће у наставку бити одржан завршни концерт уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Биничкиˮ. Владика Иларион о Фестивалу хришћанске културе Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Фестивала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота, рекао је Епископ тимочки г. Иларион у интервјуу на таласима Радио Светигоре. Приредио, Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Благословом Његовог Високопреосвешенства изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, у суботу 17. јула 2021. лета Господњег, на платоу испред Горњег манастира Острога, одржано је духовно вече. Након уводних излагања др Миодрага Чизмовића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, предавање о мисији Цркве у 21. веку одржао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Доносимо текст излагања у целости: Високопречасни и пречасни оци, уважени професори, возљубљена ми у Христу браћо и сестре, Господо хришћанска, благословени народе Божји! Налазећи се вечерас у окриљу ћивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, од чијег блаженог упокојења се навршава 350. година, обузима ме благослословени страх, али и тиха роса благодати и љубави Божје, јер ја недостојни Вашом љубављу бивам удостојен да на овом светом месту кажем неколико речи. Није лако говорити на овој светој острошкој гори где сви молитвено ћуте иштући утеху и молитвено посредништво Светог Василија. Васколико моје биће је вечерас суочено са јаким емоцијама, а стога ми на ум долазе речи које је Господ рекао наредивши Мојсеју да се не примиче горућој купини обувен, већ да прво скине обућу са својих ногу, у знак побожности. Јер место, на којем беше стајао, било је свето. „Мојсије! Не приближавај се овамо. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је место на којем ти стојиш света земља" (Изл. 3,3) Љубљена у Христу браћо и сестре моје, пред овим светим ћивотом и пред Вама изувајући обућу душе своје, отварам срце своје за свакога од Вас, молећи се домаћину ове светиње – Светом Василију да се љубав његова настани у срцима нашим. Вечерас су са нама молитве новоизабраног митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, који је благословио ово духовно вече, и благословио моје учешће. Благодарим др Миодрагу Чизмовићу на надахнутом и лепом уводном слову, а драгом брату Раду Булајићу, управнику Архива манастира Острога, на систематичном и поучном излагању о значају мисије Цркве. Није лако говорити после Вас, а особито то није лако чинити после уваженог проф. Александра Вујовића који је више говорио о мени, него о теми која нас вечерас обједињује. Хвала драги брате Александре на речима које обавезују, а пред овим свештеним ћивотом једино ми преостаје да се још више трудим у ономе што је благословено и што је на корист Цркве. Хришћанска мисија има свој узор у проповедима које је изговорио Господ Исус Христос. Основни задатак проповеди и мисије јесте наставак божанске мисије спасења људи, по речима Господа Исуса Христа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа...“ (Мт. 28, 19). У црквеној проповеди и мисији у свеукупности се не проповеда само своје или туђе мишљење, већ пре свега јеванђелска наука Господа Христа, по речима апостола: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса...“ (2. Кор. 4, 5). Основни циљ црквене мисије јесте спасење свих људи јер је Господ дошао да спасе свијет (видети: Јн. 12, 47). Спасење у хришћанском смислу има значење превазилажења смрти и задобијања вечног живота. Јасно је, стога, да мисионарска реч треба да буде усмерена ка благовештењу доласка Царства Божијег и пуноће вечног живота у Христу. У богословљу су гносеологија, етика и естетика у сталном стваралачком садејству, а то није случај у неким другим научним областима (исто: 23). Стога, припадници Цркве који су у служби мисије требају да приступају богословљу целовито, знајући да знање није само нешто што чувамо за себе или чиме истичемо себе, већ оно служи на изграђивање цркве Божије. Црквена мисија је благовест спасења у Христу. Живи садржај проповеди увек носи у себи отвореност позива радости у живот и то живот у изобиљу (видети: Јн. 10, 10). Због тога тај садржај треба увек да буде осигуран стварношћу вере. Све ово спада у изграђивање цркве Христове (1. Кор. 14, 12), као сведочење стварности спасења кроз Христа. Позив Божији човеку, који се кроз мисију саопштава као позив на „свадбу Царевог Сина“ (Мт. 22, 1–14), треба да буде главни садржај обраћања и сведочења у црквеној мисији. Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим aпостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве. ТИХОВАЊЕ И МИСИЈА Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“. Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе“ и „разлици и разликовању мировања“. Са друге стране, тумачећи псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да „Бога треба више помињати него дисатиˮ. У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање? Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ“ – за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. Ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то – молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове. По јеванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не. Вечерас налазећи се пред Вашом љубављу имам радост и част да Вам пренесем молитвене поздраве целокупне редакције „Православног мисионараˮ, а особито нашег уредника презвитера др Оливера Суботића, по чијем благослову сам овде са Вама. Осећајући се као свој међу својима и као један од Вас, подсећам Вас да је „Православни мисионарˮ часопис са дугом традицијом и мисионарско гласило наше помесне Цркве које већ више од шездесет година врши свој задатак – шири реч љубави Божје. У ово благословено делу уградили су се многи, почев од првог уредника, блажене успомене епископа браничевског Хризостома (Војиновића), који је био и остао тихи глас и утемељивач нашег часописа, онај који је трасирао мисионарске кораке „Православног мисионараˮ. Њега наслеђује тадашњи јеромонах, а данас Епископ новосадски и бачки др Иринеј, који је оставио велики траг у нашем часопису, зато се често каже да је златно доба „Православног мисионараˮ нераскидиво везано за личност Епископа Иринеја који је себе уграђивао, а и данас молитвено себе уграђује у ово велико дело. Након владике Иринеја једно време уредник је био Епископ шабачки (тада шабачко-ваљевски) Лаврентије, а од 2008. године до данас, уредник је презвитер др Оливер Суботић. Јаке су везе манастира Острога и „Православног мисионараˮ, јер велики део тиража нашег часописа долази до ове светиње. Наш драги брат Раде, али и проф. Александар, су наши верни сарадници и сатрудници и они сведоче о тој јакој вези ћивота Светога Василија и званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Међу Вама видим велики број младих људи, то ме посебно радује, јер наш часопис је намењен и посвећен младим људима, наш часопис је укрепљење свима који се налазе на путу боготражења и живота по Богу. Међу Вама се налазе две наше сестре које су посебно даровите. Радујем се што су вечерас са нама, то је израз њихове љубави према овом светом месту и ћивоту Светога Василија. Њих две су написале и спевале песму Анастасији-Ани Јовановић, мајци Светога Василија. Драге моје сестре, нека Вас Господ утврдим у том делу Ваше љубави, а ја Вам желим да сваке године припремите и снимите бар по једну песму у славу Божју. Сачувајте ту љубав, живост и жељу да кроз песму прослављате Господа. Гледајући Ваша насмејана лица и осећајући Вашу срдачност и љубав, своје излагање бих завршио подсећањем да без христолике љубави и спремности на праву и истинску хришћанску љубав, нема успеха у мисији. Проповед и мисија увек подразумевају више дела него речи. Ако ми имамо љубави једни према другима, ако по тој љубави живимо и деламо, свака наша реч ће имати смисао и снагу. Љубав је друго име за Бога, Он је безгранична и сушта љубав, зато свакога човека призива да буде делатник љубави јер се у томе остварује смисао и циљ нашега живота. Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Понављам, Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу Бога љубави. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сишла с неба и није изникла на земљи. Дакле, Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Како је на једном месту записао Свети владика Николај: „Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнетиˮ. Као хришћани, љубећи Бога, видимо дела Божја у свету, пратимо промисао Божју и видимо да Бог бди над свима. Ми се радујемо љубављу Божјом и ту радост не може да помуте искушења са којима смо суочени. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. У „Молитвама на језеруˮ Свети владика Николај каже: „Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Богˮ. То је, браћо и сестре хришћански начин постојања. Наши ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наши ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број светих угодника који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Један у сабору тих светих угодника је и Свети Василија, чија љубав нас вечерас греје, а уверен сам да ме управо његова молитвена и очинска топлина побуђује на ово слово о љубави. Дакле, угодници Божји су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: „Да ко живот свој положи за пријатеље својеˮ (Јн. 15, 13). Права и истинска љубав подразумева да победимо своје „јаˮ, да победимо свој егоизам и самодовољност, и да тако отварамо своје срце за свакога, то је једина права мера људскога живота. Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. „Ако љубите Мене, заповести Моје држите“ (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само сједињује човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. Према сведочанству Преподобног Јустина Ћелијског: „Циљ је хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Тројичног Божанства, да их учлани у живот Тројичног Божанства, да их овековечи вечношћу Тројичног Божанстваˮ. Са овим речима све Вас срдачно поздрављам, остајем у љубави и молитвено једно са Вама, и још једном благодарим свима на пажњи и љубави, као и на указаном гостопримству и прилици да у окриљу ћивота Светога Василија одржим ово предавање. Драги моји, срце је моје молитвено отворено за свакога од Вас, зато нека нас Свети Василије сачува у овој љубави и молитвеној заједници. Катихета Бранислав Илић, у Горњем манастиру Острогу, 17. јула 2021. године Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са благословом изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, поводом јубилеја 350 година од престављења светога Василија Острошког Чудотворца (1671-2021), братство манастира Острога организује духовно вече на тему: "МИСИЈА ЦРКВЕ У 21. ВИЈЕКУ". Вести из Цркве за 15.07.2021. (online-video-cutter.com).mp4 У програму учествују: -др Миодраг Чизмовић; -Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара"; -мр Александар Вујовић, професор Цетињске Богословије и уредник Катихетског програма Радио "Светигоре"; -мср Раде Булајић, управник Архива Манастира Острога; ГОРЊИ МАНАСТИР ОСТРОГ субота 17. јул 2021. године у 19 часова ДОБРО ДОШЛИ!

Ако се сви и саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити“ (Мт 26,33) Овим речима је на смео и врло директан начин Свети апостол Петар желео Христу да стави до знања да неће никада одустати од Њега. Грчки глагол саблазнити – σκανδαλίζω означава заправо и активност човека који прима неку вест или учествује у неком моменту која га разочарава или обесхрабрује, али и активност онога који узрокује ту саблазан. Она значи дакле, разочарење, обесхрабрење, губљење поверења као и уништење неке вредности код друге особе. Зашто је Свети апостол Петар изрекао ове речи? Несумњиво из разлога што је желео да Христу, кога воли, покаже да не постоји појава или прилика која би га могла натерати да одступи од Њега. Његова љубав је била на провери и та провера је моменат његовог одрицања који су описала сва четворица јеванђелиста (Матеј, Марко, Лука и Јован) и сви су без изузетка са особитом намером то учинили. Јасно је да разлог томе није да би показали напросто Петрово одступништво, због, не дао Бог, љубоморе или зависти према њему, јер би иначе јеванђелски текст био у потпуности бесмислен, него пре чини се да прикажу управо супротно – Божанску љубав. Код Светог Јована Богослова још је описан и начин на који је Господ Христос поново призвао Петра у апостолство. Тако је показао да љубав према Њему не може никада бити узалудна или бесмислена. На љубав, Господ Христос је одговарао љубављу. Свети апостол Петар је на љубав, чини се у једном моменту одговорио страхом и одрицањем. Господ је и на страх и одрицање одговорио љубављу. Веза између љубави Божије и љубави људске је била и остала веза у покајању и чежњи за сусретом са Њим. Уколико се загледамо у човека, у свој његовој сложености, осећањима, настројењима, слабостима и промашајима, можемо рећи да је човек заиста биће које има свој циљ и смисао и да није само акцидентална – случајна биолошка појава. До таквог закључка, морамо признати, и неће бити много тешко да дођемо, јер је за рађање другог човека потребна љубав и жеља. Овај став, наравно, биће разумљив само онима који верују у Бога, или се преиспитују, а можда и делом препознају љубав и жељу као два битна елемента људскога живота. Да ли и зашто смемо то да кажемо? Уколико слушамо противнике, који се баве генетским и сваким другим видом инжењеринга, који броје радије мртве него живе, наши искази су тешко схватљиви. Ипак, после доласка Христовог у овај свет, откривена је истина да сваки човек, сваки појединац од 7,000,000,000.00 људи није случајна појава, него да је добио посебно назначење и правац будући да је рођен у једном одређеном простору и времену са одређеним људима и да као такав има посебан задатак и циљ. Ми који верујемо у Бога рећи ћемо да је циљ и задатак свакога од нас, свакако да учини овај свет бољим, или да кажемо, да учини овај свет бољим тако што ће свој живот живети са Богом истине, вере и љубави, са Оним који Једини може обрисати сваку сузу, сваки бесмисао преокренути, и најважније победити смрт. Читајући синаксар, (краћи текст који даје опис празновања одређеног дана), за Велику Среду, среду Страсне седмице, чујемо следеће речи: „…Исус рече: пре него што петао двапут запева, три пута ћеш ме се одрећи, као што је и било. А када Петра беше ухватио безграничан страх, показујући Богу немоћ природе, и уједно пошто њему уручи васељену, да од своје природе немоћ схвативши, милостив буде према онима који греше; јер трократно Петрово одрицање, представљало је Богу грех свих људи. Најпре, заповест коју погази Адам, друго, гажење писаног Закона, и треће, само оваплоћење Речи; које је на крају Спас трократним покајањем исцелио; јер га је трипут упитао: Петре, љубиш ли ме? А после свега овога говори ученицима (показујући по човечански, како је за све страшна смрт)…“ Овај кратак текст, врло јасно описује неколико појава које полако али сигурно преовладавају у срцима људи, па тако и код Светог апостола Петра, у мислима, у њиховом делању. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… Појава и осећање које човек доживљава када осећа суштинску угроженост, када примети да му је наметнута нужност, дакле када све око њега води у правцу смрти. Пре три дана сам чуо за несретни случај стоматолога из Новог Сада, сина свештеника, који је свој животни крст овенчао, можемо слободно рећи мученичком смрћу. Исти дан ми је стигла вест да је преминуо пријатељ мојих пријатеља од, тако кажу, корона вируса, оставивши иза себе жену и двоје мале деце. Очито да је свака вест усмерена ка томе да и мене подсети да сам и сам смртан. Шта се може породити у срцу човека који слуша о смрти својих ближњих и ближњих његових ближњих? Прво туга, а онда страх… И опет страх. Ипак на једноставан начин, горе цитирани синаксар, јасно нам открива да када је у питању страх, и то можда и безграничан, изазван је због немоћи природе. Зар није и сам Христос „показао по човечански, колико је за све страшна смрт“? Зар није и њему текла зној као капље крви? Они који траже у Светом Јеванђељу доказ о бесмислености Христа(!?) и Његове жртве, најчешће се „хватају“ за овај детаљ. Нажалост, слаба им је работа, а посао унапред осуђен на пропаст. Овде се наиме, види само још једном, да је Христос у свему сличан нама, осим у греху. Видимо дакле, да је природа суочена са смрћу, па и људска у лику Светог апостола Петра, доживела безгранични страх. Такав страх да је апостол „прогутао“ сопствене речи и одрекао се Христа, и то не једном него три пута. СТРАХ…. СТРАХ…. СТРАХ… Изгони веру и удаљује људе од смисла, од Бога. Јасно је дакле да је природи људској својствено да страхује, да тужи и да пати. Посебно када се суочи са смрћу. Међутим да ли страх може бити добар? Може ако је потребно некога преплашеног спремити на нешто или за нешто. Намерно или не, дешавају се злоупотребе, које се морају избећи. Зашто то кажем? Разлог је јасан, инсистирајући на информацији да људи непрестано умиру и да овај вирус односи животе, у људе усељавамо исти онај безгранични страх, који је доживео и Свети апостол Петар, исти онај страх који изгони веру, изгони смисао, тера људе у кулоаре свести и савести. Неко наравно може рећи: „Побогу, па морамо рећи како ствари стоје“! Нико ту врсту добронамерности не може оспорити, али када нешто радимо морамо знати који ће бити крајњи циљ нашега дела. Христос рецимо, како о томе говори Свети Атанасије Велики, можда и није морао да умре на Крсту, али се то десило из особитог разлога, а и крај умирања на крсту није СМРТ већ ВАСКРСЕЊЕ. Нестаће и ове пандемије, или можда и неће, али једно је сигурно људи већ ослабљене воље и ослабљеног духа, биће још подложнији не само манипулацијама како неки тврде, него управо истим тим болестима против којих се боримо. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… ДОСТА! Рецимо доста, окренимо се сви искуству Цркве, најпре ми који у њој представљамо свештенство (за неке „најзатуцанији део“ Цркве), и пробудимо се као оно када је Христос будио апостоле и осврнимо се на Његове речи: „Бдите и молите се да не паднете у искушење“! На нас ће тек бити повика… Хоћемо ли бити млаке вере или бити уз народ који страда, не више од КОВИД-а 19, него од СТРАХ-а верзија 2020, а онда и 2021 итд… Хоћемо ли бити напросто у ишчекивању времена када ћемо моћи мирно да обављамо обавезе на које смо навикнути, или ћемо данас више него икад обављати ону основну обавезу – молитвом јачати људе у вери и за веру. Овде се наравно не ради о жељи да ширимо веру прозелитизмом користећи се страхом. За то нас оптужују моћници овога света, па ваљда пошто им се чини да је „успешна“, покушавају и сами да користе ту методу! И велики и мали моћници света, па и онај из сенке, заборављају најважнију чињеницу, хришћанство тј. Црква никада није страхом ништа чинила него једино и искључиво ЉУБАВЉУ. Зато Цркви ни врата пакла не могу ништа. Зато тим истима не би било лоше да чују ону старозаветну: „чујте моћници и уразумите се, јер је с`нама Бог“ (песма из службе великог повечерја). Тај позив на уразумљење, али у љубави, упућен је свима. Свима, без изузетка. Имамо ли снаге? Имамо ли вере? Ако је до нас, тешко ће бити? Ако је до Бога све је већ речено. И тако… У том чудесном 21. веку, двадесете године тог истог века, дешава се једна чудесна појава која чини се, незаустављиво мења слику света. И можда, поставићете питање себи на крају, какве везе има саблажњени Петар са корона вирусом КОВИД-19. Одговор је врло једноставан: хришћани су, чини се, пред овим вирусом осетили исти онај страх и спремни су да се одрекну Бога љубави како би избегли смрт, исто као и Петар пре и после Гетсиманије. Какве сличности има Петрово време са нашим? Само утолико што и једно и друго време траже човека – Петра после васкрсења – Петра пред Васкрслим Христом – који ће стамено, чврсто и непоколебљиво да сведочи своју веру, човека код ког ће љубав да изагна страх и стрепњу напоље, а да усели веру и наду! А Бог? Бог је васкрсао и ту је! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! протојереј Јован Милановић, ректор Карловачке богословије Извор: Епархија сремска

Према класичној дефиницији авве Евагрија “Ако си богослов, молићеш се исправно. А ако се молиш исправно, ти си богослов.“ Према традиционалном православном схватању, теологија није ни наука, ни ученост, ни академско проучавање. Бити теолог значи имати искуства личног сусрета са Богом кроз молитву и богослужење. Теологију би требало да надахњује Бог; она не би требало да буде човечија реч, већ реч Духа изговорена људским уснама. Прави хришћански богослов је онај који може да ћути све док Свети Дух не дотакне струне његове душе. Право богословље се рађа само онда када људска реч утихне, а реч Духа навире из душе. Од тог тренутка се “љубитељ речи“ претвара у “љубитеља мудрости“, реторичар – у теолога. По Светом Григорију Низијанзину, не може свако бити богослов, већ само онај који чисти себе зарад Бога. Не могу сви учествовати у богословским расправама него само они који то могу чинити на исправан начин. Коначно, не може се ни свако богословско питање разматрати јавно. Теолошка расправа није за свакога. Говорим вам, није за свакога – то није баш јефтино и лако прегнуће… Она мора бити сачувана за одређене прилике, за одређену публику, и одређене границе се морају поштовати. Она није за све људе већ само за оне чије је знање проверено и поуздано, и, што је још важније, који су већ прошли, или, у најмању руку, пролазе кроз очишћење тела и душе. Теологија, по Светом Григорију, није друго до успињање ка Богу. Григорије користи традиционалну представу Мојсија на Гори Синају да нагласи како је прави теолог само онај ко је кадар ући у облак и сусрести се с`Богом лице у лице. У овој вишезначној, алегоричној слици, Мојсије символише особу чије богословље проистиче из искуства сусрета са Богом. Аарон представља неког чије је богословље засновано на ономе што је чуо од других; Надаб и Абиху оличавају оне који тврде да су теолози јер заузимају високо место у црквеној хијерархији. Али ни познавање туђег искуства нити црквени чин никоме не дају право да себе проглашава богословом. Они хришћани који чисте себе у складу са Божјим заповестима могу узети учешће у богословским расправама; они који нису очишћени – не би требало. Према томе, очишћење душе је неопходан предуслов за бављење богословљем. Његова је сврха садржана у изреци: “Зар није говорити о Богу предивна ствар? Али је још већа очистити себе зарад Бога.“ Овде, очишћење (катарза) није супротстављена богословљу; пре је теологија то усхођење до врха Синајске Горе које је неоствариво без очишћења. Оно што је потребно за бављење теологијом није толико интелектуални напор, нити спољашње образовање или начитаност, већ најпре – смирење и скромност . Према Григорију, смирење није у нечијем спољашњем изгледу, који може често обманути, па чак и у нечијем односу према другима, већ у његовом опхођењу (ставу) према Богу. Свети Григорије сматра да није смирен онај ко говори мало о себи, или ко говори у присуству неколицине, али ретко, или онај ко „говори о Богу суздржано, ко зна шта да каже, а шта да прећути“. Другим речима, свако може бити добар хришћанин, али није свако способан да истражује дубине учења, где многе ствари треба прекрити апофатичком тишином. Свако може размишљати о питањима богословља, али не може свако бити упућен у његове тајне. Сви хришћани морају очистити себе за Бога: што је човек очишћенији, то су јасније речи Духа из његових устију. Истинско богословље се пре рађа из тихог и скрушеног стајања пред Богом неголи из спекулативног умовања о теолошким питањима. Можемо приметити да је овакво схватање битно другачије од онога што уобичнајено сматрамо „теологијом“. Једна од трагичних последица разилажења између хришћанске теорије и праксе, између вере и знања јесте та, да у данашње време знање о богословским стварима не подразумева нужно и постојање вере . Можете бити теолог а не припадати ни једној црквеној заједници; у принципу, ви чак и не морате веровати у Бога да бисте постали дипломирани богослов. Богословље је сведено на један од предмета људскога знања и стављено раме уз раме са хемијом, математиком или биологијом. Још једно разилажење који би требало поменути јесте и оно између теологије и богослужења. За православног богослова, богослужбени текстови нису једноставно дела изванредних теолога и поета, већ такође и плодови молитвеног искуства оних који су задобили светост и обожење (теозу, ??????). Богословски ауторитет богослужбених текстова је, по мом мишљењу, већи од оних из дела Отаца Цркве, јер није све из њихових дела једнаке богословске вредности и није све усвојено од пуноте Цркве. Богослужбени текстови, напротив, прихваћени су од целе Цркве као “правило вере“(kanon pisteos), они се читају и певају свуда у Православним Црквама већ вековима. За све ово време, свако погрешна и Православљу страна идеја која се могла увући, било због неразумевања или пропуста, бивала је уклањана самим црквеним Предањем, остављајући чисто и исправно учење, обучено у поетске форме црквених песама. Пре неку годину сам наишао на краћи чланак у журналу Коптске цркве у којем се каже да је та црква одлучила да из служебника уклони молитве за оне који су заточени у паклу, јер су те молитве “у супротности са православним учењем“. Збуњен овим чланком, одлучио сам да упитам неког представника коптске цркве о разлозима за такав потез. Када се указала прилика, поставио сам то питање једном коптском митрополиту, који је на то одговорио да је одлуку донео Синод јер, по њиховом учењу, ниједна молитва не може помоћи онима у паклу. Рекао сам митрополиту да у литургијској пракси Руске Православне Цркве и осталих помесних Православних Цркава постоје молитве за оне који су заточени у паклу, те да ми верујемо у њихову спасоносну снагу. Ово је изненадило митрополита и он је обећао да ће детаљније проучити тај проблем. Током овог разговора са митрополитом ја сам изнео своја размишљања о томе како неко може отићи веома далеко, па чак и изгубити битна учења вере, због тежње да се исправљају богослужбени текстови текстова. Православни богослужбени текстови су значајни због своје способности да изнесу тачно мерило богословске истине, тако да човек мора увек потврђивати теологију користећи богослужбене текстове као водич, а не обрнуто. Правило вере (Lex credendi) произилази из правила мољења (lex orandi), а догме се сматрају божанским откровењем јер су произашле из молитве и јер су откривене Цркви у њеним божанственим службама. Тако, ако постоји неко неслагање у разумевању догме између извесног богословског ауторитета и богослужбеног текста, радије бих дао предност овом другом. И ако би нека уџбеник догматског богословља садржао гледишта различита од оних које имамо у богослужбеним текстовима, онда би требало исправити уџбеник, а не богослужбене текстове. Још више је недопустиво, по мом гледању на ствар, преправљање богослужбених текстова по угледу на савремене норме. Релативно недавно је Римокатоличка црква одлучила да уклони такозване “антисемитске“ текстове из службе на Велики Петак. Неколико чланова Православне Цркве је почело са пропагирањем идеје ревизије Православних служби, са намером да их учини ближим савременим стандардима политичке коректности. На пример, покојни протојереј Серџ Хакел из Енглеске, активни учесник јеврејско-хришћанског дијалога, предложио је уклањање свих текстова из служби током Страсне седмице који говоре о кривици Јевреја за смрт Христа (упореди његов чланак “Како западна теологија после Аушвица кореспондира са савешћу и службама Руске Православне Цркве“, у Теологији после Аушвица и њеним односом са Теологијом после Гулага:Последице и закључци, Санкт Петерсбург, 1999, на руском). Он такође тврди да само “површно и селективно“ читање Новог Завета наводи читаоца на закључак да су Јевреји разапели Христа. У стварности, наглашава, то је учинио Понтије Пилат и римска администрација, који су највише одговорни за Исусово осуђивање и распеће. Ово је само један од многобројних примера за то како извртање lex credendi (правила вере) неизбежно доводи до “исправки’ у lex orandi (правилу мољења), и обратно. Ово није само питање преправљања богослужбеног предања, него и преиспитивање хришћанске историје и учења. Главна тема сва четири Јеванђеља јесте сукоб између Христа и Јевреја, који на крају за њега захтевају смртну казну. Конфликт између Христа и римске администрације није постојао, она је била умешана само зато што Јевреји нису имали права да извршавају смртну казну. Ово је све толико очигледно да не изискује даље објашњење. Тачно тако је и древна Црква разумела Јеванђелску причу и то се разумевање одразило у богослужбеним текстовима. Међутим, савремена правила “политичке коректности“ налажу другачију интерпретацију са жељи да не само црквене службе, већ и саму хришћанску веру ускладе са модерним трендовима. Православно Предање поседује довољан број “одбрамбених механизама“ који спречавају стране елементе да продру у богослужбену праксу. Имам на уму оне механизме који су употребљавани када би се погрешна и јеретичка мишљења уводила у богослужбене текстове под изговором њиховог исправљања. Један пример за подсећање је тај, што је несторијанство почело са предлогом да се замени широко употребљаван термин Theotokos (Богородица) са Christotokos (Христородица), који се Несторију чинио прикладнијим. Када је стављен тај предлог, активиран је један од одбрамбених механизама: православни народ је постао огорчен и протестовао је. Касније, други механизам је покренут, када су се теолози састали да расправљају о проблему. Коначно, сазван је Васељенски Сабор. Ту се испоставило да је то опасна христолошка јерес која је вребала прерушена у наизглед безопасну богослужбену иновацију, и као таква је и осуђена од Сабора. Поновно откривање везе између богословља, богослужења и делања, између lex orandi (правило мољења), lex credendi (правило вере) и lex vivendi (правило живљења) јесте један од хитних задатака богословског образовања у 21. веку. Целовита представа о “теологији“ као искључиво књишком знању мора се довести под знак питања. Сама идеја “богословског факултета“ као једног од многих других на световном универзитету мора се поновно размотрити. Појмови као “не-конфесионална“, “непристрасна“, “објективна“ или “свеобухватна“ теологија као супротност “конфесионалне“ или “искључиве“ морају се преиспитати. Извод из предавања Епископа Илариона (Алфејева) одржаног на Виклиф колеџу Универзитета у Торонту (Wycliffe College, University of Toronto) Извор: Светосавље

Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка братски Вас позивају на Свету литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу и Велики црквено-народни сабор, да се заједнички Богу помолимо и саборно подигнемо глас против вапијуће неправде, која се жели наметнути нашој Цркви, под видом Закона о слободи вјере. Субота, 21. децембар у 9 часова.

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије најавио је данас да заједно са Високопреосвећеним Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, свештенством Митрополије и другим епархијама које су присутне у Црној Гори, 21. децембра организује велик Предбожићни народни сабор који ће се одржати у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. По његовим ријечима на овај начин православни вјерници и Црква још једном желе да скрену пажњу домаћој и страној јавности на неправду којој су изложени, као и да потврде спремност да ће своје светиње бранити, ако буде требало и својим животима. „Не можемо допустити да се наша вјера прља и понижава, да се газе завјештања наших Светих предака“, поручио је владика Јоаникије у манастиру Ђурђеви Ступови гдје је на празник Светог мученика Платона, 1. децембра, служио Свету архијерејску литургију. Владици је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа. У архипастирској бесједи Преосвећени Епископ Јоаникије сабранима је саопштио резултате које је Црква постигла у заштити својих права код државе Црне Горе. По ријечима владике Јоаникија „у правном смислу, апсолутно, потпуно и до краја, је разобличена зла намјера, манифестована, најприје, кроз Нацрт закона о слободи вјере, потом кроз Предлог закона о слободи вјере“, али то, сматра он, није био Нацрт, нити Предлог закона о слободи вјере, него план нове отимачине црквене земље и храмова Божјих. „Хтјела је наша власт, ја у овом случају не поистовјећујем државу и власт, ми државу поштујемо, поштујемо и власт коју је овај народ изабрао, али смо дужни пред и Богом, и пред свијетом, и пред државом и пред потомством, да бранимо своја права. Без обзира што је на идејном плану, на плану науке и струке, власт потпуно разобличена, она има намјеру да тај закон спроведе“, рекао је Његово преосвештенство. Подсјетио је да је исту намјеру власт имала и љетос, али је, како је казао, зауставио велики Тројчиндански народни скуп у Подгорици. „Том приликом смо заједнички као архијереји, свештеници, монаси, монахиње, вјерујући народ, и старо и младо, заједно, једним устима подигли глас против неправде. То је скренуло пажњу домаће, а посебно иностране јавности Европе, па чак и Америке, гдје се културни, цивилизовани свијет чуди како неко може Српској православној цркви, која слави 800 година од утемељења, данас одузимати храмове и принуђавати је да се региструје као секта, као нека новооснована вјерска заједница, да тиме поништи своју историју и све што је радила кроз ових 800 година“, навео је Преосвећени Епископ. Запитао је како је могуће да се у једној држави дају сва права путем уговора католичкој Цркви, исламској и јеврејској заједници. Са њима је држава потписала уговоре и гарантује им све, а православну Цркву, као најбројнију у Црној Гори и која је стварала ову државу, понижава и доводи у неравноправан положај у односу на претходно поменуте. „Хтјела је наша власт да се пред свијетом покаже како је демократски расположена, да поштује вјере, његује хармонију међу вјерама и како су све вјере равноправне, па је са овим трима потписала, ето, Јеврејска заједница се у Црној Гори први пут сад појављује и свечано се потписује са њом уговор, и нека, нека потписују. Дакле, хтјела је пред свима, пред Западом, и пред Истоком исламским и пред Јеврејима, да се покаже као веома отворена и благонаклона и да тиме прикрије злу намјеру према СПЦ“, оцијенио је владика Јоаникије. По његовим ријечима, ових дана, одржан је састанак на коме, ако је ријеч о принципима, о праву, о правди, континуитету православне вјере, која је у Црној Гори толико убједљива и свуда присутна, представници власти нијесу имали шта да кажу. „Међутим, још више су упорни да спроведу своју намјеру као и остало што су спровели. Како год било, ми се, ако имамо вјере и образа, томе морамо супроставити. Као што су то и наши преци радили. Морамо чувати своју вјеру, и своје храмове, своје светиње. О томе се ради. Није ово никаква борба наша против државе. То је лаж! Ово је борба против неправде! Нападнути смо, морамо се бранити и то нам свако у свијету одобрава, да се бранимо свим могућим цивилизованим и културним средствима. Ми се тако и понашамо“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Преосвећени Епископ је устврдио да у свему овоме постоји још једна зла намјера за шта, како је навео, има доказе. Припремљени закон, напоменуо је он, неће моћи да се примјењује, без обзира да ли ће проћи или не, али то властима није много ни важно. „Само да прође, било како, да би помогли шиптарима на Косову и Метохији да, по истом принципу, донесу закон којим би одузели све светиње СПЦ и приписали шиптарима, на квази-државу. Ево, нека ме било ко демантује, спреман сам за ове ријечи да одговарам. Ово су тешке ријечи, али нека ме демантују за ово. О томе се ради и зато још једном морамо скренути пажњу. Прошли скуп у Подгорици, који је био масован, и овај у Никшићу треба да буде, такође, је скренуо пажњу Европе, па је дошло десетак дипломата, дали су врло позитивне изјаве. Културни свијет се пита како може једна секуларна држава да отима храмове, шта ће њој храмови и за шта ће да служе“, казао је владика будимљанско-никшићки. Додао је да немају никаквог основа да то раде, а познато је да онај ко је власник има право да одреди чему ће, оно што му припада, служити.“ Нагласио је да не можемо дозволити да се оно што је власништво Цркве, што је Цркви завјештано, преда у руке једне секуларне, односно, безбожне власти. „То не смијемо дозволити као народ, ми, свештенство и монаштво, видимо да нас наш народ подржава и то утврђује наше заједништво, нашу чврстину. То и други виде, да је овдје Црква јака, да је вјера јака, а држава се боји што је Црква и вјера јака, па се боји да ће Црква угрозити државу. Никада Црква неће угрозити државу. Може да угрози неправду, зло, отимачину и пљачку. Ми се увијек морамо борити за оно што је народу потребно. Умјесто да се наше власти позабрину што се испразни сјевер, што оде народ, што се толико лоше прича, сваког дана, о понашању државних функционера, па да заведе реда и обрати пажњу на омладину да не бјежи и однарођује се, пуста села, пусте куће. Томе би требали да се забринемо сви, а понајвише власт која може да учини за народ. Али, они имају преча посла“, бесједио је Епископ Јоаникије. На Литургији прије Светог причешћа бесједио је и архимандрит Никифор (Миловић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови, говорећи о зачалу из Светог јеванђеља о исцјељењу крвоточиве жене и оживљавању мртве дјевојке. „Свети апостол и јеванђелист Лука нам је данас испричао два догађаја у једној причи – васкрсење Јаирове кћери и исцјељење крвоточиве жене. Шта је то што спаја једну презрену, безимену жену са угледним старјешином синагоге, Јаиром? Једна, једина ствар која може да спаја ове двије личности јесте вјера. Вјера, која је доступна свакоме, вјера која је непоколебљива, вјера која прати храбре. Вјера је учинила да се крвоточива жена исцијелила, а Јаирова кћи да је васкрсла. Велика је ово тајна, вјера нас води ка вјечном животу, а вјечни живот овдје примамо у Светој тајни Тијела и Крви Христове“, рекао је архимандрит Никифор. Свету архијерејску литургију, 21. децембра, у 9 часова, у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу служиће више архијереја заједно са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем и свештенством. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Монашки призив у 21. веку – Монаштво и омладина тема је којом је јеромонах Доситеј Хиландарац 28. новембра 2019. године у Бијељини је отворио циклус предавања која уочи Божића организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске са благословом Његовог Преосвештенства Епископа г. Фотија. Извор: Инфо-служба СПЦ

Изложба икона студената Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију отворена je 19. септембра 2019. године у Галерији Центра за културу Раковица. Изложбом Светлост вечности у 21. веку представљена је група уметника млађе генерације који за основу својих ликовних истраживања користе богато наслеђе православља кроз примену различитих сликарских техника попут мозаика, фреске, јајчане темпере, акрила, енкаустике, гваша и акварела. Кроз њихове радове види се успостављена једна трајна веза између посматрача и изображених ликова Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице, Светитеља Божјих. Аутори изложбе Милица Вујнић, Тијана Вилотић, Марија Вучковић, Тина Гомбитова С., Јасна Витиз Николић, Сузана Вукићевић,Јована Јанковић, Стефан Јовичић, Адријана Којадиновић, Милица Мишић, Зоран Мишић, Данка Мишевић, монахиња Фотина, Зорица Никић, Лука Новаковић, Љиљана Перановић, Игор Пјанић, Дуња Ћирић и Миња Чворић саопштавају нам о Светлости вечности и потписују у каталогу: -Циљ изложбе је да посетиоцима приближи богато стваралаштво савремене црквене уметности која због своје неекспонираности није премећена од стране шире публике. икона није привилегија одабраних, она увек има потребу да направи искорак ка посматрачу, трајну духовну везу са њим, тако да се надамо да ће ова изложба бити скроман допринос континуитету православне црквене уметности. Добродошлицу ауторима и публици пожелела је директорка Центра за културу гђа Маријана Бутулија. Изложбу у овоме припремљеном „храму“ је отворила проф. Биљана Јовановић која је између осталог рекла да је свим ауторима заједничко студирање на Академији наше Цркве и сем каноничности иконе одражавају и инспиративно лично надахнуће угодницима Божјм. Изложба која је организована у оквиру програма „Путеви духовности“ је отворена до 25 септембра и може се погледати сваког дана. Свечаном отварању изложбе присуствовало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије зворничко-тузланске, ђакон Александар Аздејковић,професори и колеге са Академије, пријатељи и сарадници. У Савету галерије су Велизар Крстић и чланови Оливера Вукотић и Јелена Аранђеловић, док је уредница ликовног програма Нађа Мандић. Извор: Инфо-служба СПЦ