Претражи Живе Речи Утехе

Ваша Светости, Високопреосвећена и Преосвећена господо архијереји, представници државне власти и дипломатског кора, часни оци, монаси и монахиње, драга дјецо, браћо и сестре у Христу Господу, Да заблагодаримо најприје Богу на његовом дару и овом Божјем дану у који нас је призвао и пригрлио, и Који нас је удостојио да се сусретнемо данас у овом светом дому, прослављајући Бога под крстом Љубави, чији је вјечити образ, узор и примјер био и остао сам Христос. Благодарим нашој светој, саборној и апостолској Цркви која је дио свете Заједнице утемељене на истом Христу Господу, истој вјери у Њега и истом крштењу, једнодушно сабрана око светог Имена Његовог, обасјана вјечном Свјетлошћу светог Лика Његовог, призвана да врлинама и причешћем Тијела и Крви Његове узрасте у безмјерну мјеру раста висине Његове. С великом радошћу благодарим Патријарху српском г. Порфирију из чијих руку примам овај архијерејски жезал као симбол духовне власти у управљању повјерене ми Епархије будимљанско-никшићке и молитвено призивам сву пуноћу Цркве Христове: часне митрополите и епископе православне, предраго ми монаштво и свештенство, вјернике и лаике, родитеље моје Милинка и Драгицу, браћу и сестре, дјецу, вјерни народ и све људе добре воље – духовну, синовску и братску помоћ иштем и љубављу вас цјеливам. У овом тренутку желим рећи: молите се за мене како бих још више љубио Господа, молите се за мене како бих вас, повјерени ми народ, љубио још више, молите се једни за друге и носимо бремена једни других како би нас Господ увијек познао као своје. У Цркви је свако дјело саборно дјело и сви смо одговорни за све и сви су призвани у заједницу светих да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости и истине Божје. Човјек обновљен у Христу живи у својој вјери и Цркви, и никада није сам. То заједништво које нам бива даровано не протеже се само на наше савременике, него и на оне који су му претходили и који ће га слиједити, јер човјек у Христу укључује се у заједништво вјерника које надилази границе простора и времена, овоземаљскога живота и смрти. Одласком наших великих црквених отаца: митрополита Амфилохија, владике Атанасије и Патријарха српског Иринеја, који су дошавши да испрате брата свога спремили се да за њим пођу – ми смо љубљена и благословена чеда јер смо у животима наших стараца видјели и спознали живу љубав Божју на дјелу. Њихову за нас и њихову међусобну. Видјели смо шта значи живјети Христа, поуздати се у Христа, бити послушан до смрти, вјеровати, љубити, свједочити смисао и објаву васкрсења Христовог. И посљедње које је и прво – имати љубав према ближњем и љубав према Богу своме. Њихов однос с Богом говори и пјева љепше него ли бисмо ми могли ту љубав ријечима обујмити. Да, наша Црква је жива – и то је чудесно искуство које осјећамо и које нас сабира и руководи. Када имате на уму и у срцу овакве учитеље и када вам на овоме светом мјесту претходи Његово Високопреосвештенство Митрополит Јоаникије чије дјело као Свијетлост свијетли у тами[1] и обасјава двије деценије ово тврдо упориште витезова вјере и слободе[2], надахњујући својим епископским дјелањем културни и духовни живот епархије и обновивши и подигавши више од 60 светиња, цркава и манастира. Под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас се налази нешто мало више од половине укупне територије Црне Горе са општинама Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник, гдје живи безмало 40% становништва Црне Горе. Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона Једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета. Вртоглав је узлет над облаке, а камоли на врхунац јерархије која допире до Небеса, како је лијепо рекао владика Данило Крстић. И док ђакон благовјести: „Да се свијетли свјетлост твоја пред људима, да виде добра дјела твоја и прослављају Оца нашега који је на небесима“, призива ме у знање да се првенство епископског звања плаћа служењем и овај жезал од сувога злата који данас примам – управо je Крст који нам је суђено носити. И све се ово догађа док се Воздвижење Часнога Крста са јутра озарује над нама и у нама који стојимо у подножја ногу Господњих на крсту пободеном у срце земље и мјеста гдје се човјек освећује дотичући се самога Бога, а преко човјека освећује се и цио свијет. Крст засија кâ на гори сунце и сав народ на ноге устаде, часноме се крсту поклонише! Подизати Крст и пјевати о Христовој побједи значи вјеровати у Распетога Христа, вјеровати да је крст знак свепотресног и свејединственог пораза који постаје побједа и свепобједно славље управо и само зато што је и био пораз који смо као такав прихватили. И оно што личи на негацију човјека и свијета, постаје најдубља афирмација, потврда човјека и свијета. У томе се састоји „лудост“ и Тајна Крста. То је највећи парадокс у историји, то је сила и мудрост Божја, да се кроз немоћ побиједи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати, како каже Свети Григорије Палама. Вријеме у којем је живио Свети Сава и дјело које је донио заувијек је пресудило новим квалитетом и смјелим заокретом у историји српског народа. Црква је постала чврсти сасуд у ком је народ могао узрастати и остваривати вјечна хришћанска духовна начела и у хришћанском духу изграђивати себе и подизати се до народа Божијег. Собом провјерено свједочанство да је љепше постати човјек него постати краљ[3] од Светога Саве насљедовао је и произносио духовном генезом владика Раде владајући међу соколовима, како вели Свети владика Николај, у духу и дјелу усиновљен свом стрицу и свецу Петру I Петровићу Његошу на путу покајања, преображења и обожења, ка новом Јерусалиму, Новом небу и Новој земљи – на путу кроз којега и нашљедници постасмо[4] још у овом животу. У српском народу се Божјим промислом и љубављу Божјом родио Крстоваскрсни етос који је кроз Цркву очуван и који је изнио наш народ кроз вјековно ропство, страдање и смрт. Крстоваскрснa свијест за православне хришћане представља прихватање крста и израз је покорности и љубави према Богу. У Православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ, већ увијек средство за стицање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човјеку. Коначно, крстоваскрсно опредјељење је свето стање духа, глад и жеђ за Царством, поуздање да је Христос живот. То је народна мудрост која израста из моралног кодекса и мотива витешких предака уграђених у крстоваскрсну мисао опредјељења цара Лазара која се вијековима с мајчиним млијеком улива у српски народ питајући и подижући истински слободне људе и витезове спремне да издрже све недаће и опстану у немилости и неправди историје. Овај сплет насљеђених вриједности присутан у цијелом нашем народу, најјаче је и најдуже посвједочен и проживљен народом Црне Горе и Брда опредјељених Царству духа коме видљиво није прво и свеколико, већ оно које произилази из невидљивог. Подражавање и оживљавање крстоваскрсног духовног обрасца преноси се с кољена на кољено кроз пјесме о прецима светитељима, царевима и јунацима, о крсту часном и слободи златној, према којима се Црногорци управљају и достоје, ријешени да сачувају част и не прихвате ропство. Не ганувши се вијековима над собом отргнули су саме себе свијету живећи по планинском кршу и гудурама, али свијетлих умова и умивених душа, све у циљу и ради очувања слободе без које, као птице без неба, живјети не могу. И намјесто да ишчезну испуњали су се и просијавали Пуноћом и Животом свијета, јер што је мрачнија ноћ – то су свијетлије звијезде[5]. Њихова крстоваскрсна свијест је потпуно и дубоко укоријењена вертикала лишена материјалног и земаљског у корист духовног и небеског, високо развијорена врлином над низином самољубља и гријеха, собом описујући душеспасоносни крст од лавовске снаге и орловске слободе. Најмудрији јунак косовске мисли, Његош, знао је да изграђивање државе и институција не смије да угрози крстоваскрсно опредјељење на којем су се ондашњи Црногорци подизали, снажили и опстајали. На путу изградње друштва и успињања на путу прогреса Црква, како онда, тако и данас, може само допринијети чувајући и његујући у народу племенито и витешко унутрашње устројство као чврсти темељ на ком стоји и кућа и заједница. Јер чувајући душу бива сачувано и дато све друго. Отуда с правом пјева црквени пјесник: Преко Крста, засјаше нам сви дарови[6]. Црква у себи носи будућност свијета и свакоме од нас показује пут према будућности, придодајући снагу која уједињује друштво и културу којима припада. Јер, као што Христос, који је вјечни посредник спасења, није остао у црквеној прошлости, тако је и Црква, стални и трајни одраз Христове присутности кроз све вијекове у животу народа. И, када говоримо о крстоваскрсној свијести која је наше претке позлатила, ми и данас видимо и осјећамо њихову моралну и духовну супериорност и силу. А сјећати се и бити – није исто, као што пут ка доле и пут ка Горе – никад није исти. И не треба притом, тражити само прошло у садашњем, него и садашње у прошлом. Ријеч идентитет има морално и духовно значење, као што га има и нација, за коју веле да је душа - духовни принцип [7]. У том смислу, да би се савладала, свака, па и данашња духовна криза, повратак изворноj духовности наших предака и правим хришћанским и националним вриједностима је провјерени пут на ком је православље једина стијена у бијесном мору отпадништва и нихилизма[8], камен темељац народног свејединства и извор спасења. Крстоваскрсни етос је изнио наше претке кроз Сцилу и Харибду и донио их у нови вијек сачуване и спремне за живот и велики свијет. Окрилатио их је над историјским безданима који су се отварали под њима и носио их у наручју пуном љубави привијених на срцу Мајке Божје. Крстоваскрсни етос је свијест о припадању народу Божјем, свијест о својим потенцијалима и добром вјетру који пуни наша једра на пучинама овога свијета. Он је савјет и утјеха, мајчино брижно питање и очинско гласно ћутање, он је духовни штит на ком је угравирано ко смо, шта смо, одакле смо и куда идемо. Сваки човјек који истински воли људе и коме су сви људи браћа, запитан је над тајном и смислом страдања човјека на овоме свијету. И што дубље улазимо у тајну богопознања и дишемо простором слободе, све се јасније освјетљава пут пред нама и видимо јасно двије исте ријечи, које се само различито пишу: Крст и Љубав. Све што постоји дар је Љубави. Полазна и посљедња тачка хришћанске вјере је љубав, јер једино љубав никад не престаје. Љубити значи дати народу своме истинско добро, храну истине Божје, ријечи Божје, храну присутности Живога Бога Који нам се дарује на светој Литургији. Јеванђељска порука увијек је савремена и универзална, упућена је и намијењена свим људима и свакој епохи, она руши националне оквире и отвара приступ свима који желе припадати Божјем народу. Ништа не може замијенити интегративну улогу вјере која нас усавршава, ослобађа и отвара за свијет и љубав према људима и цјелокупној творевини Божјој. Слобода је увијек шанса да будемо бољи[9] и данас је јасно да човјек „ослободивши се“ Бога није постао слободнији, већ је постао робом других моћи које су скривене, али стварне. И не заборавимо, величину и снагу једне земље и њеног народа не чине бројност популације или земаљског простора који обухвата, већ величина и снага духа који у том народу обитава. С овог мјеста данас свима упућујем позив на јединство јер сви смо подједнако потребни, сви смо заједно и једно, сви смо дио плана Божјег и дјеца Божја, и сви смо призвани да врлинама и причешћем Тијела и Крви Христове непрестано узрастамо. Градимо мир и подижимо Крст љубави најприје у себи, јер градећи мир у себи, истински ћемо га градити и око себе. Нека би дао Бог љубави бескрајне да увијек остављамо обмане и сујете овога свијета на Крсту васкрсном и полазимо вођени тајанственим памћењем срца и душе до Очевог дома и радости непомућене. Хвала овом светом сабору на молитвама, а Господу Исусу Христу, заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, као уздарје приносим своју Љубав на Крсту за сва изобилна доброчинства и љубав неописиву којом нас је благословио и нека свијетли свјетлост наша пред људима, да би они, гледајући добра дјела наша, прославили тросунчаног Бога који је на небесима, Оца и Сина и Светога Духа. Дај Боже – Амин! -------------------------------------- [1] Назив књиге збирке текстова вл.Јоаникија [2] Цитат вл.Јоаникије [3] Антун Густав Матош [4] Ефес. 1, 11 [5] Достојевски [6] Акатист Часном и Животворном Крсту Христовом [7][7] Ернест Ренан [8] Владимир Николајевич Осипов, Хришћански препород [9] Албер Ками Извор: Инфо-служба СПЦ

Новоизабрани Епископ будимљанско-никшићки Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије “Огњен Прица” завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије “Слободан Шкеровић”. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу “29. новембар”. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему “Васпитни значај монаштва”. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему “Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури” код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је викарног Епископа диоклијског Методија (Остојића), за Епископа будимљанско-никшићког.

Дана, 22. јула 2018. године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

Његовој Светости саслуживали су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки и приморски Григорије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, пакрачко-славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, далматински Никодим, осјечко-пољски и барањски Херувим, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, архимандрит Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачи и приморски и многобројно свештенство и свештеномонаштво. На Литургији су одговарали чланови подгоричког Црквеног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом Људмиле Радовић. Молитвено су учествовали игумани најзначајнијих српских манастира, многобројно свештенство и монаштво Српске православне цркве. Присуствовали су амбасадор Србије у Подгорици Зоран Бингулац, Босне и Херцеговине Винко Радовановић, представници амбасада Русије и Грчке, директор Управе за сарадњу са Црквама и вјерским заједницама Владе Србије Милета Радојевић, представници црногорских политичких странака, родитељи Епископа Методија Милинко и Драгица, као и многобројна родбина и пријатељи. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј рекао је на крају Литургије новом Епископу Цркве Христове да је епископско достојанство највећа духовна част у Цркви Божјој. „Ви сте дуго, релативно дуго, у Цетињском манастиру и овој средини. Имали сте прилике да упознате овај народ и све прилике у Црној Гори. Зато вас је наша Црква изабрала у највише достојанство, са жељом да, као што сте мудро управљали манастиром, тако мудро управљате као епископ у епархији, као викар Митрополита црногорско-приморског. Да својом службом послужите Господу и ономе што Господ жели од свих нас“, рекао је Свјатјеши Патријарх Иринеј. Подсјетио је да је Владика Методије једно вријеме предано послужио болесном Патријарху Павлу. „Стекли сте једно опште поштовање због тог вашег подвига“, казао је Патријарх српски Додао је да је Владика Методије изабран за викара славне Епархије која је родила Црну Гору. „Она је дала велике личности наше црквене историје. Да не помињемо све, само Светог Василија и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Његоша, који су блистали својим умом и својим животом своме народу. Нама су оставили примјер да се угледамо на њих“, истакао је он. Патријарх српски је нагласио да Владика Методије сада има велику дужност и обавезу да чува свој народ у вјери православној. „И да га сачувате у народном јединству, јер је пред великим искушењем да се раздели и одели од своје браће из Србије. Надамо се да Господ неће то допустити и да ће учинити да наш народ остане јединствен. Желимо вам да заједно са својим Митрополитом, који је достојни наследник својих великих предака, сачувате то јединство. Да му ви помогнете у том светом и великоме делу“, рекао је Патријарх српски г. Иринеј предајући архијерејски жезал новохиротонисаном Епископу диоклијском г. Методију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Молитвено су учествовали Митрополити црногорско-приморски г Амфилохије и загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј,, шумадијски Јован, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки и приморски Григорије,, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосиује, пакрачко-славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, као и Архимандрит Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки и приморски. Архимандрит Методије је пред Патријархом, Епископима, многобројним свештенством, монаштвом и вјерним нартодом прихватио вољу и одлуку Светог архијерејског сабора, који га је на овогодишњем редовном засјеедању, изабрао за Епископа диоклијског. „Будући да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве расудио да сам достојан такве службе, благодарим, примам и не противуријечим“, казао је новонаречени Епископ диоклијски, који је потом служио вечерњу службу. На редовном прољећном засједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао је архимандрита Методија, игумана Цетињског манастира, за викара Митрополита црногорско-приморскогг, са титулом Епископ диоклијски. Хиротонију новонареченог Епископа диоклијског Методија Његова Светост Патријарх Иринеј ће обавити сјутра, у току Патријарашке литургије у подгоричком Саборном храму. Литургија ће почети у 8 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу ”Петар Докић” и прва два разреда Гимназије ”Друга гимназија Огњен Прица” завршио је у Сарајеву одакле је усљед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије ”Слободан Шкеровић”. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну-нижу музичку школу ”29. Новембар”. Послије завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир у својству искушеника, гдје је и замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. у Цетињском манастиру, такође од стране Митрополита Амфилохија. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У периоду од краја 2007. године по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија био је на послушању келејника Његове Светости Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте 2013. године дипломирао је на Православном богословском факултету ”Светог Василија Острошког” у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву са дипломским радом на тему ”Васпитни значај монаштва”. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему ”Зетски Митрополит Вавила (1494 – 1520) и његов допринос српској духовности и култури” код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског Управног Одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савјета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету поменутог Универзитета. Извор: Митрополија црногорско-приморска