Претражи Живе Речи Утехе

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на хиротонији викарног Епископа марчанског Саве (Бундала) У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо архијереји, браћо и сестре, благодаћу Божјом, благодаћу Духа Светога, и ове недеље смо имали догађај који је догађај Цркве као што је уосталом све у Цркви Христовој, без обзира да ли је видљиво сабору или не, увек свесаборни догађај Цркве. И онда када чинимо наизглед појединачне ствари, када правимо појединачне кораке, ако су у славу Божју, ако су у Духу Светоме, онда су то црквени, односно, саборни догађаји. И све оно што чинимо макар и више нас сабраних на неком месту, а није у духу Јеванђеља, није у заједници са Христом и у заједници са Духом Светим, онда је то аутономно и појединачно, онда то није црквено, независно од тога колики је број оних који учествују у таквим догађајима. Ми смо данас, обасјани радошћу Духа Светога, имали хиротонију, у чин Епископа са титулом марчански, епископа Саве. Он је изабран као викарни Епископ Архиепископа београдско-карловачког. То значи да ће у периоду који је пред нама са једне стране учествовати у свему ономе што чини Архиепископ Београдско-карловачке архиепископије, али исто тако имати своја посебна задужења која ће бити и у складу са потребама Цркве, али наравно у складу са оним што су његови таленти и дарови. Ваше Преосвештенство, драги Владико, од срца у име сабраних Отаца Архијереја и читавог народа Вам честитамо и молимо се Богу да Вам Господ да своју благодат да упути Ваше мисли, Ваше поступке, Ваше кораке да све што будете чинили као Епископ буде на изграђивању тела Цркве, Тела Христовог. Ви сте потекли из Босне и Херцеговине, из Републике Српске. Ту сте се родили и одрасли у побожној породици. Учили сте школу у Цетињу, у Београду, у Атини, у Женеви, у Москви и све то, ми добро знамо, допринело је да Вам богословље није не само непознато, него да Вам је Господ дао да разумете Тајне Његове по мери Његовог дара, али и у складу са трудом и напором који сте до сада урадили. Поред Вашег богословског знања, чињеница да сте посетили разне земље и народе и да сте провели одређени број година свог живота међу другим народима у другачијим културама, сигурно је допринела - ми то знамо јер сте заједно са нама провели више година у Загребу - да успете да разумете Тајну Христову као Тајну Спасења читавог људског рода, као Тајну Бога који је дошао у овај свет да спасе и људски род, али и сваког човека појединачно, јер сви су створени као слика и прилика Божја, тј. свима је дато да буду житељи Царстава небеског, али то зависи, колико год да је дато благодаћу Духа Светога, и од слободне воље и напора са којим се учествује у Тајни Христовој. Поред честитки и сазнања које је потврдио Сабор наше Цркве да можете бити Епископ Цркве, треба да знате да је Црква Тело Христово, да то знате из срца и читавим бићем, као и што добро знате, да то буде садржај Вашега живота, као и да Црква није од овога света, али јесте у овом свету. То значи да ће бити много тренутака у епископској служби, као и у служби сваког свештеника, као и у животу сваког хришћанина, када ће јасно и гласно, громогласно, и у Вашем животу, као и у животу свакога хришћанина, да одјекну речи Христове: Ако Вас свет мрзи знајте да је мене омрзао пре вас, или: Када би били од овога света, свет би своје љубио. Другим речима, биће много тренутака, а Црква Христова се на свим меридијанима данас суочава са том реалношћу, када ће свет хтети да Црква потпуно постане овај свет, да се поистовети са овим светом не да би га спасила и уздигла, не да би га преобразила у Цркву, него да би прихватила, како се то данас модерно каже, систем вредности овога света. Ви ћете бити прихватљиви и омиљени, ако хоћете, ако будете показали како се разумете у мудрост овога света прихватајући без осуђивања све што припада садржају живота људи који су определили за систем вредности овога света. Тада ћете не само бити прихватљиви него и хваљени, али онога тренутка када се будете опредилили за лудост која, по апостолу Павлу, није од овога света, за лудост крста Христовог - како каже апостол Павле: Реч о Христу тј. крсту јесте лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо - онога тренутка када будете хтели да кажете: Да, али ја стварно верујем у Бога! Ја стварно верујем у Христа Распетог и Васкрслог! – е ту може бити да ће онда настати почеци изазова, јер лудошћу крста Господ је мудрост овога света поразио и показао славу и немудрима. Дакле, Ваш задатак ће бити да проповедате Христа, али Христа Распетога и Васкрслога, једнима саблазан, а другима лудост. Са ових неколико речи само хоћу да Вам кажем да радост данашњег дана треба да буде залог за спремност, за хватање у коштац са чињеницом да је систем вредности - да опет употребим ту реч - јеванђељски нешто што је дијаметрално супротно систему вредности човека без Бога, човека овога века. И у сусрету са тим системом вредности биће потребно трпљење, биће потребно распеће, али ми добро знамо да управо у тајни Христа већ је садржана и тајна васкрсења и тајна победе, победе истине, победе радости, победе живота, победе вечности, победе вечнога живота над пролазношћу и над смрћу, победе богочовечанских вредности над антропоцентричним вредностима, не победа у смислу тријумфа и радости над онима који су поражени, него победа која је и за њих перспектива и спасење, али у исто време и одговорност Вас као Епископа за све људе и сав свет. Нека Вам Господ да ту снагу да растете у духу и љубави и славу у Христу, у Христовој ствари, како бисте служећи Њему служили Цркви и народу Божијем и служили спасењу света. Честитам у име читавог Сабора наше Цркве, свесаборног народа у овом светом храму и читаве наше Цркве и са радошћу изговоравам речи: Прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово! Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем. Аксиос! Извор: Инфо-служба СПЦ

Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа марчанског Саве (Бундала), викара Патријарха српског Објавићу Име твоје браћи својој, усред сабора пјесмом ћу те величати (Јев 2, 12) Овим речима духоносног псалмопојца и богозритеља Давида, велики апостол Исуса Христа и истински слуга Господњи Павле прославља Бога који је човека учинио привремено мањим од анђела, славом и чашћу овенчао га, и поставио га над делима руку својих. Истим овим речима и ја данас, стојећи пред свима вама, Црквом Божјом која је Духом Светим видљиво и невидљиво сабрана у Господу, изражавам благодарност Спаситељу и Пастиру душа наших који и о мени недостојноме промишља уређујући живот Цркве и чинећи да будем достојан несвакидашње благодати: да избором у Светом Сабору наше Цркве и полагањем руку вас, данас присутних архијереја, у овом небоземном чину будем узведен у нову службу у Цркви Његовој. Како другачије узнети хвалу Господу на поверењу које ми одувек указује, ако не објављивањем Имена Његовог? Јер је Он тај који ме од мајчине утробе води путем живота и храни ме благом мудрошћу својом, који ме овенчава славом и чашћу повереног ми у руке залога архијерејског служења и поставља ме над делима руку својих кроз призив на голготско служење другима и васцелој твари. Како узвратити Господу на овом непроцењивом дару, ако не величањем Имена Његовог? Које речи изговорити пред превеликом Тајном која се управо нада мном збила ако не једино и само песмом усред Цркве Његове? Вера ме учи да ћу за несхватљиве ствари достојно узвратити Господу песмом, приносом славе и хвале за све што ми је божанском љубављу дато, док ми срце изнутра говори да та песма не сме бити ништа друго до истинско сведочење Jеванђеља Христовог, у којем се гори и сагорева попут светиљке принете на жртвеник богочовечанске љубави. Господе отвори усне моје и уста ће моја казивати хвалу твоју! Ваша Светости, Ваше Блаженство, Високопреосвећена и Преосвећена господо архијереји, уважени представници Римокатоличке Цркве у Србији, уважени представници државе, браћо и сестре, Стојећи данас са трепетом на овом месту светом, у сећање призивам велике пророке, од Мојсеја па до Јоне, и почињем да схватам шта их је терало да устукну пред величанством и тајном позива Божјег. Свестан слабости и недостојности пред службом која ми је поверена, ја са свима вама, на месту овом светом, видим големост свог неискуства и непознавања Тајне, недовољну зрелост у монашком подвигу и служењу Олтару Господњем. Ипак, у срцу су ми положене Павлове речи, да нам Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и цјеломудрености, те се вођен њима предајем вољи Господњој и са псалмопојцем узвикујем: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје! (Пс 108, 1). Архијерејска служба надвисује способност разумевања нашег тајинственог учешћа у првосвештеничкој служби Сина Божјег, самопрегорног старања за сваку душу у свако време и на сваком месту, чак и када то значи полагање свог живота зарад ближњега. Од те љубави уистину веће нема! И хоћу ли да тако љубим Господа Христа, имам и да напасам јагањце његове, остајући, по узору на Светог апостола Петра, и све кроз историју пастире Речи, свестан да архијерејско служење Богу и ближњем значи распињање зарад поверене нам заједнице, по угледу на првог Архијереја који није жалио себе, него је, као Пастир Добри, и живот свој положио за стадо своје. Знајући све то, учим се, као Свети Тимотеј некада, да је најважније дело епископа савршавање божанствене Евхаристије, службе благодарења Богу због свих и за све, која нам је по заповести Господњој остављена на Тајној вечери кроз речи: Ово чините у мој спомен. Осећајући да сам, попут Тимотеја некада, дариван овим добрим завештањем како бих целоживотно делао на присаједињењу свих и свега у заједницу Тела и Крви Христове, исповедам једнако искуство крхкости, слушајући вас, оци и браћо архијереји, као бесмртнога Павла, како ме позивате да будем војник, атлета и трудбеник у Духу Светоме. Управо таквим служењем Цркви Божјој, и заступништвом свих вас, желим да чиним мољења, молитве, прозбе и благодарења за све људе, да пазим на читање, утјешавање и учење и проповедам Реч у време и у невреме вршећи тако дјело јеванђелиста. Само таквим вршењем службе испуњавају се највеће заповести Христове о љубави према Господу Богу која не штеди срца, душе, ума и снаге, као и о љубави према ближњем која не жали сопствени живот. Те две заповести биће програм и моје службе. Њима сам се учио посматрајући и слушајући Вас, свога духовног оца, Свјатјејшиј Оче и Владико. Њих ћу се трудити да, као Епископ Цркве Божје, пре свега испуњавам, а онда и да их проповедам, приводећи и приносећи све у заједницу Тела и Крви Христове. При томе ћу увек пред собом имати Вашим речима изражену прву заповест о љубави према Богу реченицом да ако је Бог на првом месту, онда ће и све друго бити на свом месту; исто тако, увек ћу имати на срцу, али и проповедати другу заповест о љубави према ближњима изражену кроз Ваше речи да нас Бог неће питати шта су други учинили нама, него ће нас питати шта смо ми учинили другом. Имајући свагда на уму заповест о љубави, имам обавезу и потребу да се у овом светом часу сетим оних који су Господњом промишљу постали део мога живота. Сећам се свих који су се, покренути љубављу, пре свега, трудили да ме поуче, подрже и изведу на прави пут, али и оних који су чак и кратком појавом у мом животу деловали попут моћних светила. Свако искуство сусрета, и оно добро и оно наизглед лоше, прихватио сам са дубоком благодарношћу, и све их заједно, уз Божју помоћ, уградио у мозаик свога Богу благодарног бића. Нико од нас није могао бирати место у коме ће се родити, нити родитеље од којих ће се родити, сећам се да је говорио блаженопочивши патријарх Павле и управо због тога благодарим Богу што ми је дао да се родим од родитеља скромних и честитих, оца Јове и мајке Гордане, који су ме одгајали у нимало једноставно време, које је поред осталог било и ратно. Они су ме, колико речју, а још више својим примером, научили да је основа живота заједница која почива на љубави и која се искључиво ослања на лични труд и рад. У таквом дому, који није био поштеђен животних недаћа, али који је одувек био прожет искреном љубављу према Богу и ближњем, моја сестра Милица и ја смо примили темељ вере хришћанске. Хвала вам, драги родитељи, на сваком вашем труду и на свакој жртви коју сте поднели да бисте ме извели на онај пут који сам изабрао још у раном детињству, када сам био далеко од тога да разумем шта је живот. Хвала вам и на родитељском благослову за ступање у монашки ред и на свакој вашој бризи и молитви за мене све до данас. Крај у коме сам рођен и родитељски дом у коме сам одрастао заувек ћу у себи носити као најмилију и најтоплију успомену на детињство. У сећању су ми дубоко урезани дуги вечерњи разговори са дједом, у којима ми се, кроз духовне пропламсаје, још пре основне школе родила мисао о томе да једино желим служити Господу и роду своме. Са љубављу памтим школске дане у родним Кришковцима и часове веронауке на којима смо са највећом пажњом улазили у смисао сваке речи Вере светих. Са вечитом благодарношћу памтим богословску школу на каменитом Цетињу и своје благословене учитеље у вери, који су на постојећем темељу моје жарке одлуке подизали грађевину моје душе, уграђујући у њу камен по камен Речи Божје и клешући моја духовна чула, али увек учвршћујући у мени онај крајеугаони камен из кога извире наша вера и на коме почива наше знање о Богу. Дух Цетињског манастира и благослов светиња са којима смо се сродили, у свакодневним богослужењима и ђачким дужностима, пробудили су у мени свест да сам доласком на свет призван и на монашки живот. Та мисао учвршћивана је изучавањем богословских наука на Православном богословском факултету у Београду. У небројеним и често свеноћним службама у факултетском параклису Светог Јована Богослова и Светог Саве, које су укорењене у свештеном предању Свете Горе Атонске, осетио сам се, заједно са својом браћом и колегама, привијен на сама недра Христова из којих смо сви заједно црпели сокове вечног живота. То искуство смо усхићено делили са другима, јачајући на свеноћним бденијима у светогорским манастирима и нашим највећим светињама, манастирима Студеници, Ковиљу, Крки и другима, а које нам је управо ради освећења оставио први архипастир наше Цркве, Свети Сава, и наши свети преци. У таквом озрачју догодио се и благословени за мене сусрет са Вама, Свјатјејшиј Оче и Владико, првопастиру наше Цркве, господине Порфирије, од када, ево, пуних петнаест година следим Ваше очинске савете и предајем се Вашем духовном пастирствовању моје душе. Вашим благословом и Вашом духовном подршком корачао сам кроз живот без страха, одазивајући се на позив Божји да изучавам богословље, али и језике и културе других народа, боравећи на студијама на Западу и на Истоку, у Женеви, у Атини и у Москви. Ипак, моја странствовања завршена су Вашим позивом да живим поред Вас у повереној Вам Епархији загребачко-љубљанској и у манастиру Свете Петке у Загребу. Ненаметљив и истанчан, а духовно господствен пример човека, монаха, духовника и архијереја био је најјаснији путоказ и гарант да је посвећење живота Господу, кроз монаховање, мој коначни избор. Ваша Светости, исповедам данас, оно што Ви боље од мене знате, да нисам монах какав би требало да будем. По слабости својој у монашком животу нисам применио све Ваше савете и поуке које сте ми упућивали и нисам достојан да станем у ред Ваших многобројних духовних чада. Ипак, на овом и на оном свету, сада и у вечности, благодарим и благодарићу Господу за то што је моје кораке управио ка Вама, јер ме није оставио самог на ветрометини живота. Пратећи Вас годинама на Литургијама које сте савршавали, као и приликом Ваших осталих и многобројних активности, упознао сам благословену душу нашег верног народа у Западној Славонији и у Словенији. Упознао сам многе Србе, који се труде да остану у вери својих предака и који улажу огромне напоре како би сачували себе и своје ближње. Упознао сам уз Вас и многе добре католике и оне који не припадају Цркви нити било којој верској заједници, него се сматрају атеистима или агностицима. Свима њима је заједничко да посједују отвореност и спремност да прихвате друге и другачије, и не само да прихвате, него и да одговорно деле са њима своје животно искуство. Данас, када ме Господ кроз Вас и свештени Сабор Архијереја наше помесне Цркве позива на ново служење, на службу викарног Епископа Ваше Светости и помоћника у повереној Вам Епархији, призивам у сећање великог Арона који је придржавао руке пророку Мојсију док се молио током битке изабраног народа против Амалика (Изл 17, 12). Молим се Господу да ме оснажи да макар мало придржим Ваше руке у молитви за поверени Вам народ у духовној борби за наслеђе Царства Небескога, са надом да ће моје служење уз Вас бити макар и најмање уздарје за сваки духовни дар и за сва добра која сам добио од Вас. Титула Епископа марчанског, древне и историјске православне епархије у Хабзбуршкој монархији, још ме присније повезује са благочестивим народом са којим сам донедавно живео. Та титула ми налаже да чувам молитвено сећање на све наше сународнике који су чувајући границе те монархије чували своју веру и припадност Православној Цркви, неретко полажући животе радије него пристајући да се у њима угаси пламен православне вере. Са овог светог амвона изражавам синовску захвалост и Преосвећеном Епископу бањалучком Јефрему, који ме је као мој надлежни архијереј током мог богословског образовања у свему очински подржавао и родитељски саветовао. Рука овог преданог архијереја наше Цркве увела ме је у ред монаха у, васкрслој из пепела, монашкој обитељи манастира Осовице, дајући ми као заступника пред престолом Божјим најдивнији изданак рода нашега, Светитеља Саву, првог Архиепископа српског, равноапостолног. Велики благослов се излио на мене, јер ме је Господ удостојио да понесем име Светог Саве. Посебно то осећам данас, под сводовима овог величанственог храма њему посвећеног, где примам удео у служби Архијереја за коју је баш Свети Сава нама, епископима у српском народу, показао каква треба она да буде, по речи апостола Павла: „Свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9, 22). Благодарим и вама богољубива господо архијереји што сте се данас сабрали да положите руке на мене недостојног и примите ме у ред архијереја Цркве Божје. Молим вас да ме имате у вашим молитвама и да ме као старија браћа упућујете у управљању речју истине Христове. Оне међу вама који су ми, као професори у богословији и на факултету, били учитељи вере и богословља, молим да ми и у будуће буду васпитачи у Христу. Посебнo благодарим гостима из других помесних Цркава који нису жалили труда да, у ово тешко време, дођу издалека и узму учешћа у овој мојој Педесетници. Благодарим Архиепископу мадавском господину Аристовулу из древне Јерусалимске Патријаршије, Светог Сиона, Мајке свих Цркава, који данас свима нама доноси благослов Гроба Господњег, а са којим сам током последипломских студија у Швајцарској изградио братски однос делећи хришћанска и монашка предања која је из Свете Земље у нашу Цркву преносио у своје време и Свети Сава. Благодарим присутним оцима Светогорцима, игуману хиландарске обитељи архимандриту Методију, на благослову из светиње коју су подигли утемељивачи наше помесне Цркве, Сава и Симеон Мироточиви. Посебно благодарим присутноме сабрату светогорског манастира Светог Павла, старцу Никодиму, који ме духовно подржава деценију и по и који ме је, заједно са Свјатјејшим Патријархом, привео на монашки постриг. Благодарим на љубави и присутним оцима из Антиохијске Патријаршије и Московске Патријаршије. Захваљујем на љубави и доласку мојим Кришковчанима, Српчанима и Загрепчанима. Захваљујем и сарадницима на мојим дужностима у Патријаршији, као и братству и трудбеницима храма Светог Саве који су уложили много труда уочи данашњег дана. На све вас, браћо и сестре, призивам благослов Божји, са молитвом Светом оцу нашем Сави да буде ваш молитвени заступник пред престолом Живога Бога. Богу нашем слава и хвала што ме за верна прими поставивши ме на ово служење. Њему, Вечноме Богу, Триипостасном Божанству, Оцу и Сину и Светоме Духу се клањам. Његово име ћу објављивати свој браћи својој, и у сред цркве песмом ћу Га величати. Њему слава, част и благодарност сада и довека. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха срспког, рођен је 9. децембра 1984. године у Бања Луци, од оца Јове и мајке Гордане. Основну школу је завршио у Српцу. Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу уписује 1999. године, а завршава 2003. године као ђак генерације. По завршетку Богословије уписује Богословски факултет у Београду на коме је дипломирао 2010. године. Мастер студије из канонског права завршио је 2015. године на Институту Васељенске Патријаршије за постдипломске студије православне теологије у Женеви. Докторант је на Богословском факултету Универзитета у Београду. На Универзитету у Атини од 2015. до 2017. године студира грчки језик, а 2019/20. академску годину проводи на Општецрквеној аспирантури и докторантури Руске Православне Цркве у Москви, као и на Државном институту за руски језик „Пушкин“, усавршавајући знање руског језика. Током студија на Богословском факултету у Београду ближе се упознаје са патријрхом Порфиријем, тада професором на Факултету, под чијим духовним руковођењем завршава студије и прелази у Митрополију загребачко-љубљанску, где, од почетка службовања митрополита Порфирија у Загребу, постаје један од његових најближих сарадника уз кога се определио и припремао за монашки живот. Монашки постриг примио је из руку Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема у свом родном крају, у манастиру Осовици, на Лазареву суботу, 20. априла 2019. године, после чега бива причислен братству манастира Свете Петке у Загребу. У чин јерођакона рукоположио га је тада Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, другог дана Божића 2020. године. Рукоположење у чин јеромонаха патријарх Порфирије је извршио у истом храму 18. априла 2021. године. Од избора патријарха Порфирија на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, по благослову Патријарха прелази у Патријаршију у Београд, где обавља послушања трудећи се да помогне Његвовој Светости у његовом одговорном архипастирском служењу. На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном заседању 29. маја 2021. године изабрао је јеромонаха Саву за викарног Епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански. Епископ марчански Сава говори француски, грчки и руски језик, и влада енглеским језиком. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 2. октобра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Саве за Епископа марчанског, викара Патријарха српског. Повезане вести: Животопис архимандрита Саве (Бундала), изабраног Епископа марчанског, викара Патријарха српског Историјат Епархије марчанске Манастир Марча Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Архиепископ мадавски Аристовул из Јерусалимске Патријаршије, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и господа Епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, стобијски Давид, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и мохачки Дамаскин. Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа марчанског, викара Патријарха српског, наречени епископ Сава је началствовао вечерњом службом. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На редовном заседању одржаном у Београду од 24. до 29. маја 2021. године Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Саву (Бундала) за викара Патријарха српског, са титулом Епископ марчански. Повезан садржај: Историјат Епархије марчанске Манастир Марча Чин наречења изабраног Епископа марчанског извршиће се у суботу, 2. октобра 2021. године, у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, са почетком у 18 часова. Свету Литургију са чином архијерејске хиротоније служиће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, саборно са браћом архијерејима и свештенством, 3. октобра 2021. године у 9 часова, у Храму Светог Саве на Врачару. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије рукоположио јерођакона Саву (Бундала), сабрата манастира Свете Петке у Загребу, у чин јеромонаха. У пету недељу свете Четрдесетнице, 18. априла 2021. године, када прослављамо спомен Преподобне Марије Египћанке, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је Божанствену Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. У беседи коју је изговорио после читања Јеванђеља (Мк. 10, 32-45 и Лк. 7, 36-50), Патријарх је упозорио на опасност којој су хришћани изложени посебно када посте: - Често подвизавајући се мислимо да смо бољи од других, да нам припада место у близини Божјој. Господ упућује поруку да нема тог подвига и напора који нас могу удостојити било какве вредности. Све је дар Божји. - Модерни човек, човек пост-истине, који све релативизује, није спреман не само да буде последњи, већ ни да буде други. Савремени човек, због тога што увек жели да буде први, није спреман да служи другима. Онда када служи другима, он то и те како уписује у рачун, и маше тим папиром и оним што је учинио за друге. Тиме се показујемо да смо недостојни не само имена хришћанског него и имена носилаца иконе Божје”, истакао је Патријарх. Током свете Литургије Његова Светост Патријарх је рукоположио јерођакона Саву (Бундала), сабрата манастира Свете Петке у Загребу, у чин јеромонаха. Његовој Светости су, поред новорукоположеног оца Саве, саслуживали и игуман манастира Крке Севастијан (Гордон), протосинђел Теофил (Димитрић), настојатељ манастира Осовице, протосинђел Нектарије (Ђурић), протосинђел Венијамин (Ковачић), протонамесник Богољуб Остојић, јеромонах Никон (Цветићанин), јереј Ненад Драгичевић, протођакон Радојица Жагран, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Радомир Врућинић. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска СПЦ