Претражи Живе Речи Утехе

У среду 23.03.2022. на Правном факултету у Београду, одржана је трибина под називом „Савремени приступ проблематици сектног и манипулативног деловања“. На позив студентског клуба Правног факултета и координатора за трибине, Драгане Томић, трибину су водили еминентни стручњаци: др Златко Матић – професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду Зоран Луковић – Полицијски инспектор у пензији и члан ФЕЦРИС-а, Димитрије Пастуовић – Председник Удружења за стабилизацију омладине „ЗИД“ Протојереј Иван Цветковић – стални члан Мисионарског одељења СПЦ Имајући у виду да су секте и њихово манипулативно и деструктивно деловање један од највећих безбедносних изазова са којим се сусреће савремено друштво, неопходно је ову проблематику сагледати мултидисциплинарно и емпиријски. Да подсетимо, „секта“ потиче од латинског глагола сецаре, што значи “одвојити” а због природе организовања и деловања, узима се и реч сеqуи, што значи следити, пратити. Али то није довољно да би смо схватили зашто су заиста опасне. Свака бранша са свог аспекта може дефинисати овај феномен, па секте могу имати различите дефиниције, али је суштина иста и своди се на манипулативно и сектно деловање различитим методама и техникама од стране затворених група, а данас све чешће и (моћних) појединаца усмерено против традиције и породице као основне ћелије друштва, у циљу противправног прибављања материјалне и финансијске користи, увећања моћи, угледа, са деструктивним ефектима на жртве који се огледају у деградирању или тоталном уништењу њиховог идентитета, дигнитета, интегритета (физичког, моралног, менталног, духовног и материјалног). То значи да последице могу имати следећи епилог – убиства, самоубиства, агресију и отуђење, конзумацију наркотика, бављење проституцијом и друго. Секте се могу класификовати према последицама њиховог деловања на: деструктивне и недеструктивне и према опсегу деловања на: глобалне, регионалне и локалне. Интересантно је да се у свету формирају тимови за истраживање и праћење секти управо због њихове деструктивности, како би се помогло свим оним људима који си постали жртве. Под том деструктивношћу подразумева се нарушени брачни, породични, партнерски односи, финансијски пехови и материјални губици, злочини, убиства. ФЕЦРИС је дефнисао сектно деловање као „преварно злоупотребљавање стања, незнања, слабости појединаца“, а резултују од губитка имања до губитка живота. Kако је др Златко Матић истакао, „Секташи манипулишу неукорењеним јединкама“, где је безнадежност појединца кључ за манипулацију. Обично су мете усамљени, неформирани, неостварени људи који се регрутују за њихове редове, а како је нагласио Зоран Луковић, данас је “породица као основна ћелија друштва на удару секти“, и то је данас круцијални проблем у глобалном друштву и Србији. Kако истиче Димитрије Пастуовић, данас су групације секте заменили моћни појединци. На удару су најчешће деца од 12 до 15 година која се условно речено користе као средство за постизање секташког циља (новац) уводећи их у проституцију, наркоманију и други безнадежан и зависан положај како би се наставило са манипулацијом. Пастуовић је нагласио да је Неw Аге, односно нови сведски поредак најопаснија секта јер директно „удара на цркву и породицу“, а циљ је „да се све религије света синкретизују у једну“. Томе у многоме доприноси најопаснија карактеристика сектног деловања, а то је, како је Луковић изнео инфилтрирање у политички, јавни и културни живот, дакле у све структуре функционисања јер су то кључни канали утицаја и деловања. Због тога данас имамо изузетно велики проблем – „најезду секти“ које се неконтролисано умножавају посредством социјалних медија. Протојереј Иван Цветковић је упозорио да је “интернет главно средство за пропагирање сектног и манипулативног садржаја“. Само на територији Србије има преко 3000 појединаца који се јавно тиме баве, користећи блогове, yоутубе и друге канале. Протојереј је такође указао колико је опасно лајковање верског садржаја на социјалним медијима, попут фацебоок – а, инстаграма и других јер на тај начин таргетирамо сами себе. Циљају се срећне и имућне породице, а данас су друштвене мреже одличан канал за селекцију жртава будући на количину информација које људи добровољно пласирају о себи. Текст: ЛИНК

Приликом посете Епархији нишкој, 4. и 5. децембра 2021. године, катихета Бранислав Илић, аутор документарног филма "Свети Василије острошки-сведок васкрсења", дао је интервју члановима новоосноване новинарске секције у Богословији светих Кирила и Методија у Нишу. Наведени интервју емитован је на програму Радија Глас Епархије нишке у оквиру специјалне емисије. Разговор са катихетом Браниславом Илићем је водио господин Милош Гашевић, ученик наведене Богословије и члан новинарске секције. Звучни запис разговора У уводном делу овог интервјуа који је реализован у свечаној дворани Богословије светих Кирила и Методија у Нишу, катихета Бранислав је говорио о значају новинарске секције коју су покренули богословци нишке Богословије, и пожелео да делање на овом пољу свима буде на радост и корист, а особито богословцима који се уче науци Господњој и страху Божјем. У даљем току разговора новосадски катихета је говорио о Светом Василију Острошком као светитељу који је својим богоугодним животом и ревношћу удостојен светитељства које је дар љубави Божје. У духу те истине катихета Бранислав је подсетио да је светитељ острошки свима учитељ побожности и наставник у животу по Јеванђељу, али и духовни кормилар који нас својим свештеним присуством и молитвеним покровитељством учи да смо сви призвани на светитељство и да је светост живота мера нашега живота. На крају разговора који је водио Милош Гашевић, ученик Богословије светих Кирила и Методија, катихета Бранислав Илић је упутио поруку свима, а особито ученицима Богословије у Нишу. Наведену поруку доносимо у целости: "Хвала Вам на авраамовском гостопримству које сте ми указали, како ваш ректор - Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније - тако и сви ваши мудри и надахнути професори који вас уче науци Господњој и страху Божјем, учећи вас да увек будете постојани у вери, нади и љубави. За мене је ово био празник и наставак празника Ваведења Пресвете Богородице, јер гледајући вас богословце, као да видим Пресвету Богородицу која говори "Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи Твојој". Свако од вас следи тај пример Пресвете Богородице, ви сте оставили своје домове и дошли овде да живите и припремате се за служење Цркви, управо као што је Пресвета Богородица као малена девојчица оставила све своје, и пригрлила оно вечно и непролазно. Тако сте и ви, пригрлили оно вечно, а то сведочите својим трудољубљем и сваким добрим делом које чините на нашу радост, а на корист нашој светој Цркви. Желим вам пуно успеха у овој новинарској секцији и даљем школовању и раду, са жељом да увек останемо браћа у Христу, као и да увек широко отвореним срцем загрлимо једни друге у братској љубави, бивајући спремни да заједно у сагласју корачамо овим животом. Овај живот јесте кратак, али је богат и раскошан јер нам нуди обиље великих дарова, а највећи дар је да већ овде и сада у светој Литургији предокушавамо радост Царства небеског." Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом прославе ктиторске славе, празника Светих царских мученика Романових у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу, у суботу 17. јула 2021. служена је света Литургија и преломљен славски колач. Звучни запис беседе Литургију је служило свештенство никшићког намјесништва уз молитвено учешће вјерног народа. Празник и ктиторску славу, ријечима пастирске бесједе, честитао је протојереј Миодраг Тодоровић, који је казао да царске мученике – цара Николаја, царицу Александру, царевића Алексеја и принцезе Олгу, Татијану, Марију и Анастасију, које данас прослављамо, они који су их убили, мислећи да тако службу богу њиховом приносе, самтрали су да су их убили. Али, навео је о. Миодраг, видимо, да су они сваким даном све живљи и све присутнији, а гдје су они који су их тада убили. „Не може се убити Дух истине, не може се убити Христос када се настани у срцу човјековом. Ми данас, прослављајући ктиторе овог светог храма, јер руска царска породица, Руска православна Црква, руски благочестиви народ помогли су и претежно њиховом љубављу, жртвом и средствима саграђен је овај наш храм у спомен душа погинулих Црногораца и Херцеговаца у оном Вељем рату кад је Никшић ослобођен од Турака и када је први пут припао Црној Гори. Дакле, све се темељи на жртви, али на оној благочестивој жртви коју приносимо истинитом Богу, приносимо Светој Тројици Оцу и Сину и Светом Духу, а они не траже да им се принесе невина крв, зло, они траже скрушено срце и добра дјела“, рекао је свештеник Миодраг Тодоровић. Освештан је и преломљен славски колач, а одслужен је, као и претходних година, парастос ктиторима, свештенослужитељима и добротворима Саборног храма у Никшићу. Поменути су страдалници из рода српског, који су своје животе положили за Крст Часни и слободу златну. Поводом празника Светих Царских мученика Романових у Саборном храму Светог Василија Острошког, никшићко свештенство је, уочи празника, у петак 16. јула служило свечано празнично бденије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, у петак, 9. јула 2021. године, у свечаној дворани Месне заједнице у Гајдобри, на позив Црквене општине у Гајдобри, а у оквиру свечаности поводом славе Петропавловског храма, новосадски катихета Бранислав Илић одржао је предавање на тему „Свети Василије Острошки – наставник пута који води у живот вечниˮ. Уваженог госта и предавача бираним речима представио је презвитер Миладин Божиловић, надлежни парох, који је, између осталог, истакао да је увек радост говорити о великом чудотворцу острошком, те да је ово предавање велика част за парохију гајдобранску која на овај начин даје допринос молитвеном обележавању 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког. У уводном делу свог излагања катихета Бранислав Илић је говорио о детињству, одрастању, монашењу и архијерејској служби светога Василија Острошког. „Свети Василије има три места рођења: село Мркоњићи, у коме је дошао на овај свет; Тврдош, у коме се замонашио; и Острог, одакле је отишао да постане члан небеске породице светих. У пределу омеђеном тим местима, осим кратких боравака на Цетињу, на Светој Гори и у Русији, и три путовања у Пећ, одвијао се сав његов живот, који је био непрестано служење, богослужење и непрестано хођење оним путем који нам је пропутио Сâм Господ”, истакао је предавач. „Као што светитељ није имао мира за живота, тако ни по своме упокојењу његове мошти нису у миру почивале. Први пут су острошки монаси морали да скривају мошти светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана”, подсетио је катихета Бранислав Илић говорећи о моштима великог чудотворца Острошког. У оквиру свог излагања предавач је предочио неколико важних писаних сведочанства које су у острошкој светињи, између осталих, оставили преподобни Јустин Ћелијски, свети Мардарије Либертивилски, и свети исповедник Варнава Настић. „Свети Василије Острошки се уткао у живот нашег народа пре свега као светитељ и чудотворац. Његов значај је према томе на првом месту харизматични и са тог аспекта треба првенствено проучавати његово присуство у духовном животу српског народа у току протекла три века. Тако свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити”, указао је катихета Бранислав. На крају свог излагања предавач је говорио о светом Василију Острошком као наставнику пута који води у живот вечни, између осталог говорећи да нас овај угодник Божји својим животом, својим делима и молитвеним покровитељством позива на делатну љубав. „Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем. Свети Василије нас подсећа, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање”, закључио је катихета Бранислав Илић. Љубављу и добротом презвитера Миладина Божиловића, после одржаног предавања у парохијском дому, приређена је трпеза хришћанске љубави, те настављено прослављање Господа и Његовог угодника светога Василија Острошког, који је љубављу својом све сабрао. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

RTV Beseda · 21 04 2021 Nasi U Svetu - Marko Delic, Teolog

Јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира и келијник блаженопочившег Митрополита Амфилохија, говорио је за наш радио о десет година проведених уз Митрополита. Отац Јустин је био уз Митрополитову болничку посрељу последњих дана његовог овоземаљског живота. Послушајте ОВДЕ

Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид (Нинов) пише о значају светих Тајни и њиховом благодатном дејству у животу Цркве. Овом приликом Владика чини посебан осврт на емисију „Светотајинско богословљеˮ, аутора катихете Бранислава Илића, која је благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја у оквиру три циклуса од сто емисија емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке. ТЕКСТ У pdf ФОРМАТУ Текст на македонском језику: Епископ стобиски Давид: Свештените Таинства – учество на створеното во нествореното Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Свете Тајне као благодатно дело љубави Божје I. У његовој „Мистагогији“, свети Максим Исповедник предочава да је Црква икона целокупног света, који се, од видљивих и невидљивих суштина, састоји. Сагласно овом исказу, али и, уопште, гледано из перспективе Светог Писма и Предања, свет је створен да постоји као Црква. Следствено, није могуће да се примењује расцепљујуће, раздељујуће сагледавање између Цркве и света, нити је, пак, могућа подела на свето и загађено. У контексту реченог, а гледано кроз призму пастирске теологије, извесно је да одузети из Еванђеља (Марко 2.1,12), у метафоричном смислу карактерише пали свет. Но, ипак, Христос гледа на веру оних, који су донели одузетог, и са љубављу се односи према њему! Очигледно, Христос гледа на тог човека, тачније, рекли бисмо, на тај свет, као на Своје дете. Дакле, онда, када свет не сагледава смисао и циљ свог постојања, Црква је позвана да му предочи и оприсутни његову аутентичну перспективу, будући да вера није индивидуалистичко питање, већ има једну чудесну еклисиолошку димензију, т.ј. она је вера заједнице. Разуме се, трагика која прати тајну Христовог присуства у свету, изражава се као немоћ творевине да види Творца. Зато, за Цркву не би требало да постоје непријатељи, чак и у случају када је неки не прихватају и не учествују у тајни Цркве. Свет, по природи није „загађен“, независно од тога што се загадио. Црква није опредељена од стране света; и, не негира свет, већ делује да би га осветила. Њено свештенопосланство се састоји у вођењу човека у заједничарење и учествовање у животу Божијем. Црква је суштински присутна и корисна за свет, онда када је ослобођена од света. II. Сагласно речима светог Николе Кавасиле из његовог извесног дела „За живот у Христу“, управо живот испуњен трудом у подвизима порађа унутрашњег човека, оног човека, за којег свети Апостол Павле каже да је саздан по Богу (Еф. 4. 42), и додаје да се преко светих Тајни зачињемо, устројавамо и натприродно се сједињујемо са Спаситељем Христом. Парафразирајући светог Кавасилу, рекли бисмо да када у кућу уђе сунчева светлост, тада светиљка која је запаљена у кући, више не привлачи погледе гледаоца, већ сунчеви зраци обузимају светлост кућне светиљке. Следствено, на исти начин, у овај живот, преко врата светих Тајни улази божанствена светлост и усељава се у човека, преображавајући његово постојање. Та врата је отворио Христос и никада их не затвара, будући да је преко њих стално присутан, те, као што каже свети Кавасила: „Он је, и биће са нама вечно“. Неопходно је да се овде, сасвим на кратко осврнемо на један историјски аспекат, који се односи на број светих Тајни. Наиме, извесно је, да је од 1545. г., до 1563. г., трајао, са прекидима, сабор у Триденту, који представља покушај измирења римокатолика са протестантима. Поред многих одлука, у току овог Тридентског сабора, као одговор протестантизму, који је определио постојање само двеју светих Тајни, римокатоличка црква опредељује број од седам светих Тајни. Поврх свега, римокатолички схоластицизам има потребу за рационалистичким објашњавањем светих Тајни. На пример, на основу аристотелове философије, схоластици тврде да хлеб и вино на Евхаристији, који су материја, остају хлеб и вино, а призивом се мења њихова суштина. Римокатолици су саздали и термин реченог: промена суштине (μετουσίωση). На Истоку, хлеб и вино се претварају у Тело и Крв (μεταβάλλονται), не мењају суштину и није могуће да се истражи света Тајна. Исток не залази у рационалистичке анализе. Свети Дамаскин каже да је довољно што знамо да се света Тајна савршава нествореним енергијама Светог Духа. За Православну Цркву никада није постојала нужност бројања светих Тајни. За Цркву, света Тајна је Литургија и цео човеков живот као литургијско биће је света Тајна; дакле, светих Тајни је безброј, као гране на дрвету. Зато, свети Кавасила у његовом „Тумачењу свете Литургије“, истиче да свете Тајне изображавају Цркву, но не као символи, већ су оне за Цркву као лозе на чокоту, по речима Господњим (Јован 15. 5). Одатле, затворени број од седам светих Тајни нема основу у православној теологији, а поврх свега често води у погрешна тумачења и замке. На пример, свете Тајне нису службе, које су изоловане од Литургије, које су независне од евхаристијске заједнице. Православно предање не може да прихвати приватно савршавање светих Тајни без присуства, без сабрања верног народа. Због бројања светих Тајни и због њиховог раздељивања од тела заједнице, у схоластичким догматикама, свете Тајне се деле на обавезне и по жељи. Са аспекта православне еклисиологије, оваква подела је потпуно неприхватљива. Различите су свете Тајне, али све служе целом телу евхаристијске заједнице. Православна теологија одбацује аутономизовану, индивидуалистичку антропологију. Човек је део евхаристијске заједнице и чува своју целовитост и неоштећеност учествовањем у божанственим, несазданим енергијама. III. Несаздани Бог поседује светост, а саздана твар учествује у тој светости. Никос Мацукас истиче да у тајанственом односу Бога са светом, живототворна, умудрујућа и обожујућа божанствена енергија сачињава пројаве светих Тајни у творевини. Свете Тајне су дакле пројаве односа сазданог са несазданим и савршавају напредовање литургијских бића у богопознању. У Православљу, свете Тајне нису апстрактна, нити бесмислена, магијска деловања. Логос Божији је жив и делотворан (Јевр. 4.12), савршава свете Тајне, те следствено није могуће да постоји „безлогосна“ света Тајна. Дакле, карактер светих Тајни је антимагијски, будући да се свака света Тајна темељи на конкретном историјском догађају. На пример, свето Крштење не би могло да има основу, нити валидност као служба, уколико му не би претходило очовечење, крсна смрт и васкрсење Христово. Уопштено, ниједна света Тајна евхаристијске заједнице, не може да буде одсечена од историјске стварности. Зато, у Цркви, за сваку свету Тајну постоје конкретни материјални елементи, који се освећују и преображавају. Реч је о истини и животу, који су „оваплоћени“ у историјској стварности и представљају тријумф над оним силама, које чине да творевина рђа. Тај тријумф је у суштини исцељење тела створене стварности. Зато и целокупно светотајинско богословље полази од, рекли бисмо, главног интереса Отаца, који се одувек састојао у следећем – да се осигура реалност обожења човека, које је могуће само у Саборности Цркве! Саздано је предмет науке, а Тајна је предмет харизматичног искуства. Између науке и теологије не може да постоји конфликт, будући да се прва бави сазданим, а друга несазданим. Реалност обожења, пак, свети Симеон Нови Богослов сликовито и из личног, харизматичног искуства описује у његовим „Химнама божанствене љубави“: „Цео си непокретан, па, ипак, покретан вазда биваш, Цео си изван твари, Цео, пак, и у целој твари… и нас, који у чулном и видљивом пребивамо, изводиш озарене светлошћу Твојом… и постајемо то што јесмо, синови по благодати… удови Христови постајемо, Христос ми је рука… покренем ли руку, Христос Цели је моја рука… Он бивајући мноштво, остаје Један Недељив, а ипак, сваки део Самим Целим Христом бива… Бог се не постиде да постане сличан теби, а ти, стидиш ли се подобан Њему да будеш“? (Химна XV) IV. Имајући за циљ управо уподобљавање Христу Господу, на таласима Радија „Беседа“, почетком 2018. г., почела је да се емитује емисија „Светотајинско богословље“. У другој половини 2020. г., било је заокружено укупно значајних 100 емисија, са детаљним освртом на светотајинско богословље Цркве. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, аутор поменутог серијала, катихета Бранислав Илић, истовремено је обогатио савремену српску теолошку сцену, и успешно испунио постављени задатак – упознавање са смислом савршавања светих Тајни; са значењем појмова света Тајна и светост; са односом светих Тајни и Литургије; потом, са сагледавањем светих Тајни у контексту активног литургијског живота, имајући у виду проблем да постоје људи, који се нпр., крштавају или венчавају и сасвим погрешно, тиме завршава њихов однос са евхаристијском заједницом; и, на крају, упознавање са аутентичним теолошким приступом према светим Тајнама, које су подробно биле представљене кроз свих сто осврта у емисији „Светотајинско богословље“. Поменуте емисије, лако се могу наћи на YouTube-у, и сасвим логично би било да постану саставни део аудио архиве оних личности, које желе да се упознају са самобитном православном теологијом, првенствено, као што наглашава и аутор, у односу на свету Евхаристију, која представља извор свих светих Тајни, са циљем правилног сагледавања целокупног светотајинског живота Цркве. Сагласно ставовима Јанараса, под утицајем институционалног, бирократског поимања Цркве, данас, многи, при помињању светих Тајни, на уму имају, некаква pro forma, церемонијална свештенодејства, преко којих, свештеници предају верницима некакав „апстрактни“ благослов. Радио „Беседа“ и катихета Бранислав Илић, емисијом „Светотајинско богословље“, изводе из колосека поменуто искључиво бирократско поимање Цркве, те предочавају и оприсутњују узвишено свештенопосланство човека, који је призван да учествује у благодатним даровима Светог Духа, да учествује у обнови живота, да се причешћује леком бесмртности (φάρμακον αθανασίας), да сахрањује „старог човека“ и да саваскрсава у новом животу са Васкрслим Христом! Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид (Нинов) *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1281-1282. 1-15. август 2020, стр. 26-28) Извор: Православље

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је 26. јула 2020. године, свету архијерејску Литургију у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, поводом славе те свете обитељи – Сабора светог архистратига Гаврила. Владици су саслуживали монаси Светоархангелске обитељи. После читања јеванђелског одељка, Епископ мохачки је беседио о значају ангелâ и архангела Гаврила за наше спасење. Многи манастири су посвећени светим архангелима. Знамо да монаси у свом подвигу подражавају анђелима, да они личе на те бестелесне силе и да се код истинских монаха може видети смисао те речи да је „човек привремено мањи од анђела”, јер остварени и испуњени монаси могу да се сасвим рачунају као равноангелним. У Предању се каже да су анђели узор монасима који, у своме подвигу и у својој молитви, могу да докуче мало од те анђеоске природе и славе, а потом монаси стоје као узор осталом верном народу у Цркви, навео је владика Исихије. После заамвоне молитве освећени су славски дарови, а Епископ мохачки је честитао славу манастирском братству и пренео благослове и молитве њиховог духовног пастира, Епископа бачког г. Иринеја. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 26. јула 2020. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог архангела Гаврила у Београду. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесник београдски први протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Ранковић, протонамесник Горан Митић, јереј Дејан Вујић и протођакон Милан Ковачевић, у молитвеном присуству старешине храма протојереја-ставрофора Илије Шмигића, домаћина славе г. Милована, г. Хаџи Александра и гђе Љиљане Ђуровић Хабјановић и благочестивог народа престонице. „Господ жели да види свој народ у своме дому, а дом Божији јесте храм“, рекао је Патријарх Иринеј говорећи о Анђелима Божијим и архангелу Гаврилу као гласнику Божијем, који се људима јављао још у Старом завету. Св. архангел Гаврило јесте гласник Божији који је Пресветој Богородици јавио да ће она бити мајка Сина Божијега. Тако је архангел Гаврло учесник у догађају који је задивио не само људе већ и све анђеле и сву природу Богом створену: „јер да створи свет и оно што је на свету, нас људе и друга бића, то је дело благодати и силе Божије. Али да Господ дође људима, као човек у нашем телу, то је дело велике љубави Божије. Ми нисмо никада довољно свесни колико нас је љубави своје Господ удостојио тиме што нам је послао Сина Свога, Спаситеља нашег Исуса Христа.“ Празник Св. архангела Гаврила установљен је у цркви поводом чудесног објављивања на Светој Гори песме којом анђели славе Богородицу: „Достојно јест...“. Поред тога, на данашњи дан славимо све оне чудесне догађаје у којим су учествовали анђели Божији, још од оног догађаја на Синају, када се Господ јавио Мојсију у виду пламена који не сагорева купину и када је Мојсије чуо речи: „Мојсије, Мојсије изуј обућу своју, јер ту где стојих света је земља“. Та многобројна друга чудеса која су се јавила у Старом и Новом завету, а у којима су учествовали и анђели Божији, сведоче нам да ми никада нисмо сами, истакао је Патријарх Иринеј и нагласио да „никад не помислимо, када нешто смерамо да учинимо, да нас нико не види“. „Када би нам Господ дао те духовне очи да видимо, ми би се изненадили ко нам чини друштво наше“, истакао је Патријарх наглашавајући да је управо у томе важност крштења. Јер приликом крштења ми добијамо анђела чувара. Зато је важно да се крстимо у Име Оца и Сина и Светога Духа, јер „наш анђео хранитељ учествује у свим нашим добрим делима“. Данас, када славимо анђеле Божије који следе вољу Божију, живимо у времену тешке болести која је снашла цео свет. А разлог за то је управо што су се људи удаљили од воље Божије и Његове благодати. Ми ни невидимо крај те болести. Она jе код нас после малог затишја поново букнула. Међутим, ми морамо знати „да је све то опомена Божија и позив Божији да се вратимо Богу. А када се враћамо Богу враћамо се самоме себи“, истакао је Патријарх Иринеј позивајући народ да као блудни син из Јеванђеља испитамо сами себе. Да сагледамо своје слабости и немоћи и тако се вратимо Богу и самима себи. Јер само је ту наше спасење од сваког зла које нас снађе у животу, поручио је Патријарх. На крају, Патријарх Иринеј се осврнуо и на догађаје око поновног претварања Свете Софије у Цариграду у џамију, истакавши да се данас поново јављају неке нове османлије које мисле да поново освајају свет. Таквом стању, које нас је задесило и, ми криви и много смо допринели: „јер смо се охладили у вери својој и храмовима својим светим. И према свему ономе у чему се види и прославља Бог“, закључио је на крају Патријарх Иринеј, позивајући све да се вратимо нашим истинским коренима и путу Светога Саве и свих наших светих угодника Божијих. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији 13/26. јула 2020. године, на празник Сабора светог архангела Гаврила, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су свештеници и ђакони. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да Бог слободу коју нам је дао не пориче и никада никоме себе не намеће. Зато је потребна вера. Када бисмо били поробљени и приморани да прихватамо Господа онда не би било вере, не би било нашег подвига, нашег учешћа на путу спасења. Господ нас спасава тако што Он врши Домострој спасења, Он је тај Који је Спаситељ, али не без нас, а поготову не против нас. И данас смо овде у празничном расположењу упркос свим искушењима нашега времена – наше душе и наша срца се радују због ове благодати и човекољубља које Господ штедро излива на све нас. Сви знате колики је страх и колика је опасност и невоља наших дана због вируса, али ни много веће опасности и демонске силе, ни сâм сатана, и ништа не може Цркви Божјој одолети, нити Господу. Христос, Који нам даје себе у светом Причешћу, сигурно да не може бити опасност по људе, као што смо слушали потпуно избезумљене речи и са малих екрана и из других медија. Треба пазити, треба се чувати, треба водити рачуна о себи и о своме здрављу, али знати да је један, први и последњи, Лекар душâ и телâ наших – то је Христос Господ, навео је Епископ бачки г. Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и ниједна људска реч није кадра да опише сва чудеса Твоја! Казивати о светим Тајнама није лако, јер њихово благодатно дејство и освећујућа сила као дело љубави Божје превазилазе људски ум и логику. Свете Тајне су пројавa јединствене Светајне – Цркве, у којој Сâм Господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола. Ову благословену истину потврђује и велики отац Цркве свети Никола Кавасила рекавши да је Црква представљена у светим Тајнама. Све свете Тајне се на тајанствени начин савршавају благовољењем Оца небеског, присуством Сина (Христа), – који је једини истински Првосвештеник Који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје Христос Бог наш, како нас подсећа молитва Херувимске песме, – и благодатним дејством Светога Духа. Христос је истовремено и Онај ко приноси и само приношење, и жрец и жртва. Присуство Христа у евхаристијском догађају, између осталог, изражено је у речима поздрава који размењују свештенослужитељи за време светог целива: „Христос je међу нама”. Поимање светих Тајни као дела Христовог присутно је не само у литургијским текстовима, већ и код отаца Цркве. Блажени Августин говори: „Крштење заиста није у сили оног ко га врши, а исто тако ни оног ко га прима, него је у сили његове сопствене светости и истине, благодарећи Оном ко га је успоставио”. Свети Јован Златоуст вели: „Управо Отац, Син и Свети Дух све савршују. Свештеник тек уступа свој језик и своју руку. За време Светог Причешћа рука самог Христа пружа се ка тебиˮ. Исти свети отац наставља: „Дарови Божији нису последица било какве врлине свештеника; они свецело јесу дејства благодати. Дело свештеника је у томе да просто отвори своја уста, а оно што изговара, савршава Бог. Евхаристијски дарови остају једни те исти, ма ко да их приноси – Павле или Петар.ˮ Благодатни живот Цркве који се пројављује кроз свете Тајне сагледан је у остварењу заједнице са Христом. Ова свештена веза Цркве и светих Тајни разумљива је једино у светлу повезаности Цркве и Евхаристије. У том духу знаменити Дионисије Ареопагит о Евхаристији говори као Тајни над Тајнама, која је у сржи свих светих Тајни, самим тим указујући да је васколики светотајински живот утемељен и крунисан Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. Литургија даје смисао светим Тајнама, јер у себи садржи васколику тајну спасења. Вођени овом истином, хришћански етос и учешће у Евхаристији представља у историји, овде и сада, пуноћу, како слободе, тако и љубави коју нам изобилно дарује савршени Дародавац добарâ, Човекољубиви Господ наш, стога Свети Теодор Студит подсећа да је Света Литургија понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења. Светотајински стослов на таласима Радио-Беседе – eмисија Светотајинско богословље Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Г. Иринеја, богата катихетска ризница Радио-Беседе употпуњена је емисијом Светотајинско богословље. У оквиру три циклуса припремљено је и реализовано сто емисија са циљем да поштованим слушаоцима приближимо благословени значај свеколиког светотајинског живота Цркве. Емисију о светим Тајнама карактерисала је изражена саборност свих медијских делатника Радио-Беседе који су своју љубав и труд уградили у ово богоугодно дело, учествујући сви без изузетка у реализацији емисије Светотајинско богословље. Након три уводне емисије у оквиру којих смо говорили о светим Тајнама уопште, пет емисија посвећено је значају припреме за свету Тајну крштења, док је тумачење наведене Тајне изложено у оквиру четири емисије. Први циклус завршили смо разговором о светој Тајни брака којој смо посветили седам емисија. Други циклус емисија о светим Тајнама наше Цркве почели смо темом свете Тајне свештенства. У оквиру наведених емисија говорили смо о старозаветном и новозаветном свештенству, о епископу као икони Христа у Евхаристији. Затим, у оквиру две емисије предочили смо последовање хиротоније у свештени чин епископа, а потом смо тумачили и последовања хиротоније презвитера, ђакона, као и хиротесије у чин чтеца и ипођакона. Емисије посвећене свештенству употпуњене су разговором о свештеним одеждама, као и о почасним јерархијским степенима. Други циклус емисије Светотајинско богословље настављен је озбиљним бављењем Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. После пет емисија уводног карактера, на основу релевантне литературе кроз двадесет и две емисије тумачили смо свету Литургију, чиме је завршен други циклус. Разговор о Светајни Цркве настављен је и у првом делу трећег циклуса. Старозаветни и новозаветни праобрази о Евхаристији; Савршавање божанствене Евхаристије у време светих Апостола; Савршавање божанствене Евхаристије у другом и трећем веку; Свети Василије Велики и Јован Златоуст као састављали анафоре; Древне литургије светог Апостола Јакова и светог Апостола и еванђелисте Марка; Епископ Хризостом (Столић) и његов допринос литургијском богословљу, биле су теме првог дела трећег циклуса. Шест емисија посветили смо значају и историјском развоју свете Тајне покајања, као и практичним напоменама у погледу исте. После тумачења свете Тајне јелеосвећења, у оквиру десет емисија говорили смо о светој Тајни монаштва. Завршни део трећег циклуса био је посвећен следећим молитвословљима и последовањима: Велико и мало водоосвећење; Освећење – троносање храма; Мироварење – Освећење светог мира и Светотајински карактер заупокојених служби. Благодарећи Троједином Господу који нас је надахњивао да ово богоугодно дело почнемо и завршимо у славу Његову, са благословом и молитвеном бригом нашег архипастира и духовног оца – Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, – уз свесрдну подршку и несебичну помоћ уредништва и свих медијских делатника Радио-Беседе, надамо се да ће овај мали дар и допринос бити на духовну корист и радост, те да са слободом можемо завапити благодарствену песму пред Господом, речима из химне Светог Амвросија: Тебе Бога хвалимо, Тебе Господа исповедамо, Тебе превечнога Оца сва земља велича. Теби сви ангели, Теби небеса и све силе, Теби херувими и серафими непресталним гласовима кличу: Свет, свет, свет је Господ Бог Саваот, пуни су небо и земља величанства славе Твоје! Катихета Бранислав Илић, сарадник Радио-Беседе Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У емисији Пирг у уторак, 31. марта 2020. године говорили смо о искушењима са којима се православни хришћани суочавају у току ванредне ситуације. Наш саговорних на ову тему је протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Нишу. ОВДЕ ПОСЛУШАЈТЕ Радио глас

Беседу можете послушати на линку ОВДЕ

У суботу, 15. фебруара 2020. године, на дан када Света Црква прославља празник Сретења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у Саборној цркви светог Ђорђа у Крушевцу, а уз саслужење свештенства ове свете цркве и молитвено учешће верног народа града Крушевца. Послушајте беседу ОВДЕ

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, братство храма Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу организује Божићни циклус предавања и промоцију књиге. Предавање на тему: „Свети оци о недоумицама везаним за редовно причешћивање“ одржао је јереј др Бобан Димитријевић у недељу, 15. децембра 2019. године, након акатиста. Благодарећи оцу Бобану можете чути и снимак овог предавања. Више о циклусу можете погледати ОВДЕ. Радио Глас 92 MHz :: Снимак предавања „Свети оци о недоумицама везаним за редовно причешћивање“ RADIOGLAS.RS Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, братство храма Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу организује Божићни циклус...

Они који су објављивали у деловима тајно сниману седницу НН већа ПБФ од 5. дец. 2019, су сада објавили цео снимак. Не улазимо у разлоге зашто су то урадили, иако је кривично дело било и само тајно снимање које је учињено са стране тзв. пучиста. До сада су правили клипове од овог снимка и стављали делове за које су мислили да су њима у корист. Истина, мало је било тих клипова, јер је очигледно да је овде мало материјала који би говорио у њихову корист. Зато ник нејм Aleksa Markovic, који је објављивао клипове (овде) почео сада да рециклира клипове са митрополитом Порфиријем, који је, гле, тајно сниман и прелепљиван како им је одговарало. Ово су објавила Црквене актуелности, које имају и твитер налог (овде) и твитују против Поука, Синода, Патријарха Иринеја, Жељка Ињца, о. Велибора Џомића, о. Зорана Ђуровића, о. Ивана Цветковића итд. Повезани су са Директно, Политикон и једна су кухиња у којој је извршни орган Иван Ивановић, а финансирани су од оних који наручују антицрквене текстове у Блицу, Данасу и сл. листовима. ЛИНК Извор: Поуке.орг

У емисији ДИЈАЛОЗИ можете слушати други део разговора који је, са теологом Стеваном Јовановићем о улози теологије у савременом свету, водио Иван Миленковић. http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/11/26/37743747/Dijalozi, 27.11.2019.mp3 Да ли је, с модерним добом и кризом трансценденције, дакле с проглашавањем смрти бога, теологија изгубила предмет проучавања? Теолог Стеван Јовановић одбија овакву перспективу и тананом логичко-теолошком аргументацијом показује у којој мери је говор о богу не само жив, него, по његовом мишљењу, и нужан. С друге стране, Јовановић одбија скореле наслаге теолошког говора и настоји да прокрчи теолошку перспективу која не гуши плурализам погледа на свет, већ их, томе насупрот, поспешује. Уредник Иван Миленковић РТС Стеван Јовановић и Иван Миленковић: Савремени свет и теологија WWW.RTS.RS У емисији ДИЈАЛОЗИ можете слушати други део разговора који је, са теологом Стеваном Јовановићем о улози теологије у савременом свету, водио Иван Миленковић.

У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. Катихета Бранислав Илић ЗВУЧНИ ПРИЛОЗИ (радио Беседа):

У четрнаесту недељу по празнику Педесетнице на Светој Литургији слушамо Јеванђалски одељак познат као одељак о свадби царевог сина. Ово Јеванђељско зачало се налази у Јеванђељу по Матеју у 22. глави од 1. до 14. стиха. Одељке из Јеванђеља тумачи jереј др Бобан Димитријевић, свештеник у храму Светог Цара Константина и Царице Јелене у Нишу. http://www.agencijami.net/Uploads/RadioGlas/Audio/20190906-125546-185_27_128_46-293.mp3 Извор: Радио Глас 92 MHz :: Тумачење Јеванђеља: Зачало о свадби царевог сина WWW.RADIOGLAS.RS У четрнаесту недељу по празнику Педесетнице на Светој Литургији слушамо Јеванђалски одељак познат као одељак о свадби царевог сина.