Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags '„проширивање'.
Found 1 result
-
Марко Делић: Визија Цркве из хитлеровског угла или „проширивање царства баналног“
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
Пише: Марко Делић Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену. Аналитички осврт на епизоду „Јунаци доба злог“ ТВ N1 која је била посвећена владики бачком Иринеју I Претходне напомене Дан пре него што ће Србија обележити двадесет три године од почетка бомбардовања тадање Савезне Републике Југославије од стране милосрдног NATO-пакта, телевизија N1 емитовала је последњу епизоду свога серијала „Јунаци доба злог“, посветивши је епископу бачком Иринеју, и то под насловом: „Вучић у мантији“. Писац ових редова је 7. септембра минуле, 2021. године, у напису у којем се осврнуо на деценијске нападе на једног од најугледнијих хришћанских јерараха данашњице, антиципирао појаву ове медијске, N1-варијанте голооточког „топлог зеца“. У шаљивом маниру употребивши омиљену реч једног епископа наше Цркве, којег посленици телевизије N1 и сценаристи епизоде о епископу бачком називају „младим“, па још и „образованим“, састављач написа осврнуо се на клевете и на претње упућиване портпаролу Српске Православне Цркве, што долазе и са неких твитер–добошарница. Да читалац не одгонета: та омиљена реч једног црквеног пастира гласи еволуција, а име тог пастира је епископ Максим Васиљевић. Наиме, ако све еволуира, биће да ће еволуирати и споменути твитер-написи, па ће се на страницама дневних листова појавити квалификације које подстичу и на физичку ликвидацију епископа бачког – тако гласи парафраза речи из текста моје маленкости (види: https://stanjestvari.com/2021/09/07/marko-delic-zabeleska-o-medijskom-antiheroju-ili-novinarski-napisi-po-modelu-toplog-zeca/). Но, збило се нешто још драстичније. Својеврсну синтезу свих напада на епископа Иринеја емитује телевизија која је позната по томе што дела против српских националних интереса. У том кључу, епизода посвећена епископу бачком представља део пројекта усмереног против црквеног и националног идентитета српскога народа и не може се разумети без ширег контекста, у који улазе не само учесници већ и анонимни сценаристи ове епизоде, егзегутори in spe, заогрнути у рухо библијске теологије, демократије и независног новинарства. Стога ће писац ових редова да подвргне анализи како сâму епизоду о бачком архијереју тако и деловање најзначајнијих актера, као и карактер већ споменутог ширег контекста. Да пођемо, стога, по реду! Пажљивом аналитичару неће промаћи то да је епизода усмерена против епископа Иринеја, по извесним параметрима, посве друкчија од осталих у серијалу „Јунаци доба злог“. Две формалне особености део су саме епизоде, а једна припада оном ширем контексту што га креирају егзекутори in spe. Што се формалних параметара тиче, ствар стоји овако: Епизода усмерена против портпарола Српске Православне Цркве једина је која није реконструисана из рукописа покојног новинара, Славише Лекића. Наиме, на почетку свих претходних епизода, док нараторка драматичним гласом чита уводне делове емисије, у доњем делу екрана стоји: „Из рукописа Славише Лекића“. У епизоди посвећеној бачком епископу то изостаје. Не наводи се, међутим, из чијег рукописа иста нараторка чита уводне делове. Писац ових редова, премда нема добро мишљење о покојном новинару Славиши Лекићу, држећи његову новинарску и телевизијску делатност за идеолошки обојену, са кратким роком трајања, чисто сумња да би, такав какав је био, да је поживео дуже, пристао на то да буде сценариста епизоде усмерене против једног од најугледнијих епископа и интелектуалаца у хришћанском свету. Једино за снимање ове епизоде, посвећене епископу Иринеју, нису позвани они чије би мишљење опонирало учесницима овога серијала. На крају сваке епизоде серијала „Јунаци доба злог“ писало је следеће: „У реализацији документарног серијала ЈУНАЦИ ДОБА ЗЛОГ као саговорници нису пристали да учествују:” и затим следе имена оних који не деле мишљење сценаристâ серијала, који одређену јавну личност на тобож документаристички начин предочавају јавности. У епизоди посвећеној Иринеју бачком одсуствује та завршна напомена, што значи да су њени аутори строго водили рачуна да не промакне неко ко би о епископу рекао коју лепу реч. Што се тиче ширег контекста, који има непосредне везе са овом емисијом, читаоцу ваља скренути пажњу на то да је епизода усмерена против епископа Иринеја, на једној од твитер-добошарница најављена пре више од пет месеци. Да невоља буде већа, о споменутој добошарници стара се један црквени défroqué, са својим помагачима, те је 7. октобра 2021. године, на споменутом твитер-налогу, објављена фотографија патријарха српског са неколицином угледних архијереја наше Цркве, међу којима је био и епископ бачки, и то поводом доделе ордена Светога Саве господину Милораду Вучелићу. Изнад фотографије је, тог 7. октобра минуле године, писало: „Јунаци доба злог!“ Пре него што анализи буду подвргнути искази учесникâ серије о којој је реч, онај који ове редове пише настојаће да, укратко, објасни због чега држи да је у овој епизоди посреди визија Цркве из хитлеровског угла, те да то није само успутни, реторички означитељ, којим би се тек тако дисквалификовали опоненти Иринеја бачког и Српске Православне Цркве. Како међу учесницима серијала, али и међу њиховим налогодавцима и сценаристима, има и оних који имају интелектуалних претензија, али им глумљење учености слабо од руке иде, то овај текст има и својеврсни просветитељски смисао. Они који одапињу идеолошке стрелице у епископа Иринеја требало би из овога текста нешто и да науче, будући да ни о теологији ни о хуманистичким наукама не знају готово ништа, а социјални филтер који их је пропустио на јавну сцену производ је, управо, доба злог, благодарећи којем актери епизоде о епископу Иринеју фигурирају као независни аналитичари са либералним политичким предзнаком. У 24. тачки Програма Национал-социјалистичке немачке радничке партије из 1920. године спомиње се такозвано позитивно хришћанство. Не остаје се, међутим, само на спомену те варијанте хришћанства већ се, овако, каже: „Партија, као таква, заступа становиште позитивног хришћанства, без конфесионалног везивања за какво одређено исповедање вере“ („Die Partei als solche vertritt den Standpunkt eines positiven Christentums, ohne sich konfessionell an ein bestimmtes Bekenntnis zu binden“). Они који мало знају о историји националсоцијализма у Немачкој, или се у вези са том проблематиком информишу из научно недовољно профилисаних приручника, у искушењу су да ово позитивно хришћанство вежу искључиво за такозване немачке хришћане, те за антисемитске идеје овога покрета, и за Фирера, као „носиоца новог Откривења“. То, међутим, важи за позне тридесете године двадесетога столећа, када је Гебелсу већ било пошло за руком да визију позитивног хришћанства веже за споменуте немачке хришћане, усмеравајући их на Фирера и на хилијастички импрегнирану визију будућности Националсоцијалистичке партије. Међутим, у својим студијама које се тичу ове проблематике, филолог и историчар идеја из Париза, Хајнц Висман, детаљно је анализирао значење позитивног и негативног хришћанства у националсоцијалистичком кључу, у години 1920, знатно пре него што ће се Хитлер домогнути власти. Висман веома утемељено, анализирајући изворе, позитивно хришћанство идентификује са оном формом религиозности коју савремени социолози религије називају вагирном или вагабундном. Он у том кључу варира познату синтагму Карла Манхајма из његове књиге „Идеологија и утопија“, која гласи „слободнолебдећа интелигенција“ („die freischwebende Intelligenz“) и позитивно хришћанство, у хитлеровском кључу из 1920. године, назива „лелујавом спремношћу за веру“ („freischwebende Glaubensbereitschaft“). Ту слободнолебдећу веру одликовало је одсуство стабилне, епископоцентричне црквене структуре, са тенденцијом ка надконфесионалнoм хришћанству, што је Хитлер уочио у многим протестантским хришћанским заједницама тога времена. С друге стране, у манихејском кључу, Хитлер и идеолози националсоцијализма стигматизовали су такозвано негативно хришћанство, под којим су подразумевали 1) сваку, традицији Цркве верну, хришћанску заједницу, као и 2) црквене организације у којима је институционална улога јаче наглашена него у протестантизму, па с тим у вези нарочито Римокатоличку и Православну Цркву. Сваку врсту црквене власти, која је била кадра да санкционише теологе због неваљаног исповедања вере или због непослушности према епископима или према органима Цркве, идеолози националсоцијализма сврставали су под рубрику негативног хришћанства. Писац ових редова држи да су извесне тенденције ка реформисању Српске Православне Цркве у кључу превазилажења конфесионалних одређења, о чему говоре неки од теолога у Срба, са мантијом и без мантије, као и неки од учесника у епизоди о епископу Иринеју, блиске овој хитлеровској идеји позитивног хришћанства из 1920. године, прихватљивој у круговима тобожњих левичара и либерала. Варијанта позитивног хришћанства у кључу неких српских теолога чини „еманциповане теологе” добродошлима „у врли нови свет” и у његов „нови светски поредак”, да се послужимо речима епископа Иринеја из његове књиге „Свето Причешће – Лек бесмртности”, књиге која није никакав памфлет, како тврди Родољуб Кубат, нити књиге у којој се промовишу тезе које јој се, у егзекуторској in-spe-епизоди о лику и делу епископа бачког, приписују. Но, на то ћемо се вратити нешто доцније. Није згорег додати да је ова варијанта надконфесионалног хришћанства данас углавном неприхватљива у оним протестантским круговима у Европи који држе до екуменских разговора. На пример, писац ових редака је, говорећи, по позиву, на свечаности поводом одласка са дужности једне високе службенице Евангеличке Цркве у Немачкој, указао на погубности екуменских активности које пледирају на надилажење конфесионалних разлика, то поткрепио освртом на такозвану вагабундну религиозност и наишао на једнодушно слагање код евангеличких црквених посленика. У историји идејâ, у Европи, постоји још једна опција, старија од хитлеровске варијанте позитивног хришћанства, на коју би се, потпуно неоправдано, могли позвати учесници емисије, оптужујући епископа Иринеја као протагонисту негативног хришћанства. Писац ових редова ће ту традицију споменути због читалаца, премда нико од учесникâ емисије о њеном протагонисти не зна ништа. Реч је о неостоицизму као политичком покрету и о протагонисти теорије државе у овом кључу – холандском хуманисти, Јустусу Липсиусу (1547-1606). Немајући простора да шире изложимо концепцију неостоицизма, напоменимо да је Липсиус заступао варијанту надконфесионалног, општег хришћанства, у форми синкретизма римског стоицизма и раног хришћанства. Производ те артифицијелне смеше, по Липсиусу, представљало би такозвано недогматско хришћанство, које би у себи баштинило и паганске концепције. Неостоицизам Јустуса Липсиуса имао је и свој поетски аналогон, па би барем Златоју Мартинову требало да буде познато – а биће да о томе, авај, није никад ништа ни чуо – да је гласовити надгробни натпис Паула Флеминга, у форми сонета, а под насловом „Самом себи“, најизразитија литерарна варијанта учења Јустуса Липсиуса. Тако ће се, у самом сонету, у традицији неостоицизма, аутор обраћати и музама, заштитницама немачког песништва (код Флеминга: Deütsche Klarien), и хришћанском Богу Оцу. Поставља се, међутим, кључно питање у вези са онима који би радо радикално реформисали Српску Православну Цркву, само да им се на путу нису испречили Патријарх српски, епископ бачки и апсолутна већина српских архијереја: да ли су учесници емисије о угледном српском архијереју и њихови теолошки саветници заправо заступници Липсиусове или хитлеровске варијанте хришћанства из године 1920? Да не дужимо: без обзира на то што о теоријским претпоставкама властите идеологије и једни и други знају веома мало, ови N1-егзекутори-in-spe баштиници су хитлеровске визије позитивног хришћанства. Ево и зашто. Позитивно хришћанство, у кључу програма Националсоцијалистичке партије, односи се на конкретне хришћанске заједнице, које би требало у самима себи – ако то већ нису учиниле – да разграде конфесионалне претпоставке и традиционалну црквену организацију и тако се прилагоде новој, хитлеровској визији Европе. Насупрот томе, концепција Јустуса Липсиуса уопште није усмерена у правцу својеврсног еклисијалног инжењеринга и нема претензију да се дотиче конкретних црквених заједница. Липсиусов концепт је политички концепт, по којем би политички управљачи требало да заступају синкретистичку варијанту неостоицизма и да, у политичкој равни и политичким средствима, теже идеалу надконфесионализма и недогматског хришћанства, како би у политичком одлучивању били независни од представникâ ове или оне конфесије. У време оштрих конфесионалних сукоба, ова Липсиусова политичка концепција имала је своје оправдање. Међутим, писци сценарија и учесници у епизоди усмереној против злог Иринеја и ретроградне Српске Православне Цркве нису поклоници ове хуманистичке варијанте политичког, општег хришћанства. Они би да измене структуру сâме Српске Православне Цркве, а то их сврстава у баштинике хитлеровске визије Цркве из 1920. године. Читаоцима ваља објаснити, ради потпунијег разумевања емисије и ширег контекста мржње према епископу бачком и према Српској Православној Цркви, и други део наслова овога текста, који упућује на „проширивање царства баналног“. Овај израз потиче од Томаса Мана и у оригиналу гласи: „Ausdehnung des Reiches des Banalen“, а налазимо га у роману „Доктор Фаустус“. Израз представља једну од Манових литерарних варијанти критике романтичког и музике Рихарда Вагнера, изречену у писму које Адријан Леверкин са студија теологије у Халеу упућује своме музичком ментору, Венделу Кречмару. На тај израз ће се, врло поентно, на једном месту осврнути и приповедач споменутог Мановог романа, Серенус Цајтблом, забринут због тврдњи свога пријатеља композитора, окренутих против такозване уметничке форме. То има своје социјално-политичке, али и теолошке консеквенце; има везе и са идеолошким карактером конструкције сачињене против Иринеја бачког и против Српске Православне Цркве. Поред овог, суштинског разлога, за избор споменуте Манове синтагме, помоћу које аутор овога текста настоји да одреди карактер телевизијских стрела одапетих у бачког архијереја, постоје и два друга разлога који су моју маленкост утврдили у намери да посегне за изразом великог немачког писца. Наиме, један од учесникâ епизоде о злом Иринеју јесте и већ споменути Златоје Мартинов, коме су књижевне теме блиске, оне немачке поготову, а бавио се и питањима „херменеутике књижевне естетике“. То би био први, несуштински разлог. Други, исто тако несуштински разлог везан је за епископа Григорија Дурића, миљеника телевизијске куће која потписује епизоду коју овде анализирамо, а за кога и неидентификовани писци сценарија за епизоду о бачком епископу имају само речи хвале. Наиме, овај епископ, премда без икаквих књижевних компетенција, не једном је изјављивао да му је мио Томас Ман и да би се веома разочарао – држим да ваљано парафразирам епископа Григорија – ако га, да се којим случајем из гроба подигне, Ман не би признао за Европљанина. Наравно, има разлике између Златоја Мартинова и епископа Григорија. Мартинов, додуше, нешто више зна о Рози Луксембург него о Томасу Ману, али о немачким темама нешто, ипак, зна, а епископ диселдорфски о Томасу Ману зна само ово што је писац овога написа парафразирао. Ипак, прилика је да и један и други обрате пажњу на оно што ће моја маленкост укратко елаборирати, те да једним ударцем покушају да убију две муве: и да нешто науче о Томасу Ману и да покушају да теоријски разумеју карактер конструкције коју, и један и други, свако на свој начин и различитим средствима, граде опонирајући епископу Иринеју.- 2 коментара
-
- царства
- „проширивање
-
(и још 8 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.