Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '„православље'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. „Ако научимо човека да се моли, да нађе своје духовно срце, њему атеизам неће моћи ништа“, презвитер др Оливер Суботић. Нови циклус трибина „Православље и млади“ настављен је предавањем презвитера др Оливера Суботића, пароха београдског Храма Светог Александра Невског, уредника часописа „Православни мисионар“, доктора социолошких наука, свештеника са богатим предавачким и пастирским искуством, на тему „Господе, шта је човек…“ (пс. 144) у свечаној сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву у четвртак 28. септембра 2023. године. Правећи паралелу између науке и православног хришћанства, њиховог односа према човеку, отац Оливер инсистира на томе да наука треба да се креће у својим методолошким оквирима, притом, не одбацујући је и уважавајући њена достигнућа, јер њен домен је створени свет, док се богословље бави нествореним. Поред бројних суграђана од који су неки колеге, пријатељи, познаници и поштоваоци оца Оливера, предавању је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, док је Анастасија Ђурђевић употпунила уметнички програм, отпевавши две косовске песме. Најављујући предавача, јереј Дејан Трипковић, уредник трибина, подсетио је да је прошло седам година од последњег гостовања оца Оливера и судећи по реакцијама присутних, жеља им је да отац Оливер чешће долази. Трудећи се да оправда поверење публике, он је на почетку истакао да је питање човековог идентитета (ко је човек) често постављано кроз историју, да је наука, у зависности о којој се дисциплини ради, нудила различите одговоре, углавном са феноменолошког, али не и онтолошког гледишта. „Свака наука је дала допринос томе шта је човек, али то не исцрпљује оно што православно хришћанство даје. Православље проширује тај видик у целости, објашњава да човек није само психофизичко, већ и боголико биће“, рекао је отац Оливер, подсећајући да је човек, за разлику од осталог живог света, створен по икони и подобију Божјем, јер човек је биће које у својој творачкој реалности иде и ван ње. У наставку свог излагања, предавач је пажњу посветио разуму, уму и срцу, правећи јасну разлику између прва два. Разум је она сила душе повезана са функцијом мозга, док је ум око душе којом човек созерцава Бога. Срце по православном схватању јесте унутар физичког срца, као орган у органу, оно што заправо човек јесте. „Наш задатак јесте да очистимо наше срце од страсти, да вратимо молитву у ум, јер човек је дат и задат… Ако научимо човека да се моли, да нађе своје духовно срце, њему атеизам неће моћи ништа. Човек који је стекао тај додир молитве са Богом, за њега препрека нема“, подвукао је беседник, закључујући своје слово позивом блаженопочившег Патријарха Павла да будемо људи. Излагање оца Оливера подстакло је присутне, као и ваљевског архијереја, да му поставе више различитих питања. Било је речи и о његовој најновијој књизи „О камену одбаченом…“, која је штампана у трећем издању, а пре доласка у Тужилаштво, отац Оливер је био у Казнено-поправном заводу за малолетнике, где је разговарао са тамошњим штићеницима. Његово предавање заинтересовани ће ускоро моћи да чују на радију „Источник“, а да погледају на интернет страници Епархије ваљевске. Марина Марић епархија ваљевска
  2. Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов). – Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање? – Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован. Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије. Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу. Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј: а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18. 5. 2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003. б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“! Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском. Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом. – На саветовању у Аману, 2020. год, било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве? – Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи! Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве. Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима). Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања). Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава. Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год, у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки. Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја. – У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква? – У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год, Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије. Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“. – Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то? – У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему. Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема. – Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог? – Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани. Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован. Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи! Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти. Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“. – Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору? – Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње… Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности. Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу. – Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем? – Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други. У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г, препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г, уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића). За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији. Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији. – Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу? – Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота. Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода. Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве. Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути. – Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик? – Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима. – На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски? – Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман… руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану. Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти! Извор: Центар Хризма
  3. Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов). - Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање? - Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован. Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије. Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу. Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј: а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18.5.2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003. б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017. год.), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“! Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском. Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом. - На саветовању у Аману, 2020. год., било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве? - Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи! Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве. Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима). Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања). Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава. Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год., у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки. Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја. - У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква? - У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год., Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије. Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“. - Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то? - У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему. Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема. - Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог? - Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани. Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован. Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи! Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти. Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“. - Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору? - Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње... Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности. Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу. - Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем? - Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други. У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г., препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г., уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића). За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији. Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872.), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији. - Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу? - Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота. Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода. Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве. Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути. - Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик? - Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима. - На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски? - Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман... руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану. Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти! Извор: Центар Хризма Линкови: Телеграм
  4. Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов). - Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање? - Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован. Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије. Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу. Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј: а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18.5.2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003. б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017. год.), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“! Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском. Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом. - На саветовању у Аману, 2020. год., било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве? - Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи! Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве. Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима). Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања). Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава. Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год., у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки. Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја. - У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква? - У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год., Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије. Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“. - Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то? - У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему. Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема. - Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог? - Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани. Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован. Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи! Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти. Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“. - Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору? - Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње... Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности. Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу. - Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем? - Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други. У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г., препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г., уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића). За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији. Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872.), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији. - Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу? - Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота. Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода. Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве. Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути. - Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик? - Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима. - На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски? - Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман... руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану. Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти! Извор: Центар Хризма Линкови: Телеграм View full Странице
  5. Услед неповољне здравствене ситуације проузроковане вирусом корона и забране окупљања у Ваљеву, циклус трибина „Православље и млади“ наставља се путем интернета уз сарадњу са локалном ТВ „Марш“ и радијом „Источник“ Епархије ваљевске. Уредник трибина које се пуних дванаест година реализују, јереј Дејан Трипковић, каже да ће на овај начин Црква наставити да шири реч Божју прожету љубављу и утехом. Крајем децембра одржана је пета „онлајн“ трибина на којој је др Биљана Пиргић, дечји и адолесцентни психијатар и психотерапеут и психоаналитичар, говорила на тему „Брига о менталном здрављу у време пандемије“. Докторка је направила разлику између страха и стрепње, односно између усамљености и самоће, као доминантних осећања код већине људи у време пандемије. Страх је карактеристичан за реалну ситуацију, док је стрепња повезана са унутрашњим, често и ирационалним осећајем. „Усамљеност је најтеже издржати у току ове пандемије. То је лишеност од особе коју волимо. То је тешко и болно. Замислите како је на пример старим људима којима старост сама по себи носи одређено бреме усамљености. Немогућност да размењујемо љубав је тешко за поднети“, упозорава докторка која додаје да усамљеност носи тескобу, за разлику од самоће која је поткрепљена добрим искуством. „Дакле, можемо бити сами, али смо свесни да смо вољени и да неко мисли на нас“. На питање како да се боримо против страха, стрепње, усамљености, самоће, анксиозности, стреса, докторка каже да треба да мислимо једни на друге, да се сналазимо, да чувамо и негујемо контакте, да у реалним околностима реализујемо оно што можемо. „Битна нам је размена доброте, лепоте, љубави. Да се повежемо међусобно и да бринемо једни о другима“. С обзиром да су медији веома важни у време ове пандемије и да уз њихову помоћ сазнаје све што је важно да зна, истовремено је тај исти човек оптерећен бројним ужасним вестима које му много више штете него што му користе. Како да „филтрирамо“ информације, како да проценимо шта треба да чујемо и усвојимо, а шта да скрајнемо, докторка Пиргић, свесна да смо избомбардовани токсичним вестима, каже да свако треба да нађе меру, да процени која количина информација му прија. Истиче да се у оваквим животним околностима будућност не може планирати јер је она неизвесна, али да свако на свом микроплану може да организује свој живот, да подели доброту, лепоту и љубав. Онима који су верујући пост може много да помогне „јер лишавајући се одређене хране, ми се ослобађамо лоших дела, трудимо се да будемо добри“. „Мислим да нам ова болест открива нешто што нисмо спознали, а то је да смо емпатичнији, да више обраћамо пажњу на то ко је у невољи и коме треба помоћ“. Говорећи о унапређењу и очувању менталног здравља, др Пиргић каже да нема готових рецепата, да се препреке решавају у ходу, те да се између два зла бира мање. Поред поменутих доброте, лепоте и љубави, докторка закључује да је хумор веома важан за очување менталног здравља. „То је знак да смо витални, да превазилазимо ужасе“. И ову, као и претходне трибине, снимала је локална ТВ „Марш“, гошћу је најавио уредник трибина јереј Дејан Трипковић, а разговор је водила новинар-водитељ радија „Источник“ Марина Марић. На крају разговора емитована је химна Светосавске омладинске заједнице чији је аутор Дајана Петровић из групе „Нектарија“, а трибина се може погледати на јутјуб каналима поменуте ТВ „Марш“ и Храма и Васкрсења Христовог, а слушати на интернет страници радија „Источник“. Марина Марић Извор: Епархија ваљевска
  6. Услед неповољне здравствене ситуације проузроковане вирусом корона и забране окупљања у Ваљеву, циклус трибина „Православље и млади“ настављен је путем интернета уз сарадњу са локалном ТВ „Марш“ и радијом „Источник“ Епархије ваљевске. Уредник трибина које се пуних дванаест година реализују, јереј Дејан Трипковић, каже да ће на овај начин Црква наставити да шири реч Божју прожету љубављу и утехом. Поменути свештеник који је парох при Храму Васкрсења Христовог и духовник у КПЗ за малолетнике у Ваљеву, у првој „online“ трибини, снимљеној крајем октобра месеца, говорио је на тему „Светитељи и савремени свет“, односно поучавао је верујуће ко су светитељи, зашто су они нама потребни, зашто их славимо, како им се молимо, као и зашто су неки од њих заштитници наших домова. Како да славимо крсно име у време ове пошасти и како да нађемо меру између страха и панике и превише опуштеног понашања и става, појаснио је свештеник Дејан у првој трибини оваког типа. „Задржали смо традицију, а одрекли смо се суштине“, истакао је саговорник, саветујући нас да је прави тренутак да се вратимо Литургији, покајању и светом причешћу. Након оца Дејана који је говорио о крсним славама, гост друге трибине, снимљене половином новембра месеца, био је протонамесник Бранко Чолић, парох Покровске цркве, који је говорио о болести, разјашњавајући при том да ли је болест последица човековог пада и греха, или је то посета или пак благослов Божји. Како да страх, панику, заменимо љубављу и истинском бригом за човека, отац Бранко каже: „Да не гледамо у сваког човека као у извор заразе… Да се манемо гордости и зависти, двојице рођене браће, који нас заслепљују… А то можемо уз молитву, пост и покајање“. Саговорник закључује да болест није разлог да човек ропће на Бога, те да пример старца Порфирија Кавсокаливита који је имао многе болести и који је увек говорио да је добро иако га је цело тело болело, показује колику благодат човек може да носи у себи. „Градимо Божји лик у себи, гајимо боголикост“. После оца Дејана који је говорио о крсним славама и оца Бранка Чолића који је пажњу посветио болести, протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског и парох Храма Васкрсења Христовог, у трећој „онлајн“ трибини, снимљеној крајем новембра, говорио је о страху и слободи – о два основна стања људске душе. Отац Филип каже да је важно да сваки човек има одговорност јер он је и пророк и проповедник речи Божје. „Своје страхове морамо загрлити слободом“, истиче саговорник који додаје да у испуњавању закона Божјег слободом Христовом побеђујемо сваки грех. „Црква има задатак да осмишљава живот у одређеном тренутку“, наглашава отац Филип који закључује да мудрост и безазленост срца не искључују једно друго и најбоље је када су заједно. Никола Савић, мастер социолог, психолошки саветник, запослен у КПЗ за малолетнике у Ваљеву и волонтер при Духовно-саветодавном центру „Свети Јустин Ћелијски“, на четвртој трибини пажњу је посветио превазилажењу страхова, насталих и афирмисаних у време актуелне пандемије корона вируса. „Ми можемо да се љутимо на живот, али тако само назадујемо“, истиче он и додаје да је важно да се свако од нас покрене, да открије своје потиснуте и заборављене таленте и дарове, да кад год је у прилици да борави у природи, да вежба, да покреће свој ум на лепе ствари. Сваки разговор најављује уредник трибина јереј Дејан Трипковић, на крају истог гледаоци и слушаоци уживају у песмама групе „Нектарија“, а разговоре је водила Марина Марић, новинар-водитељ радија „Источник“. Трибине које ће се снимати и реализовати на овакав начин докле год буде неповољна здравствена ситуација и докле буду била забрањена јавна окупљања, могу се погледати на јутјуб каналима ТВ „Марш“ и Храма Васкрсења Христовог, док се могу слушати на интернет страници радија „Источник“ radioistocnik.info. Марина Марић Извор: Епархија ваљевска
  7. -Бранимо домовину лепотом и лепим васпитањем!- Након прослављеног српског песника Љубивоја Ршумовића, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у циклусу „Православље и млади“, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, угостила је једног од најистакнутијих савремених српских богослова протојереја – ставрофора Гојка Перовића, ректора Православне богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу. У конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва о. Гојко Перовић одушевио је бројне Ваљевце казивањем о теми „Домовина се брани лепотом и лепим васпитањем“. Претходно, тематски сродно предавање гост из Црне Горе одржао је у Казнено – поправном заводу Ваљево, на позив духовника установе јереја Дејана Трипковића. Уз познате стихове Љубивоја Ршумовића, који су послужили за назив трибине, одрастали су бројни српски нараштаји деценијама уназад. Стихове, који питко и језгровито указују на то да смо позвани да развијамо оно лепо у нама што је Бог дао, а тога има доста. Домовина је наша породица, живот у заједници једних са другима у коме међусобно служимо. Ако тако живимо, не може нам нико ништа. Ако, пак, домовину претворимо у полигон, простор за надметање ко ће себи више зграбити, нема нам горег непријатеља. Лепота васпитања огледа се у лепоти међусобних односа на које нас упућује Господ и мајка Црква. Данас, међутим, живимо у времену отуђења, радимо све и свашта осим оног за шта нас је Бог створио. Бог је рекао да није добро да човек буде сам, а ми данас пролазимо једни поред других и не јављамо се, указао је о. Гојко Перовић. Илуструјући отуђеност живописним примерима из свакодневног живота (јурњаве на аутопутевима, чишћења снега на аутомобилима), прота Гојко Перовић истакао је да је људима неретко потребна невоља да би се зближили или бар испричали. Заборављамо да смо људи и постајемо такмичари у дисциплини „шта све могу да урадим за 24 сата“. Данас, бити успешан, значи газити преко људи, а то није добро. Одродили смо се једни од других, живећи у брзим системима, у великим градовима. Постајемо браћа онда кад дођемо сами до себе. Подсетивши на умовање великог Његоша о томе шта је човек, великој драми људске природе, прота Гојко Перовић појаснио је да Ловћенски Тајновидац поручује да немамо времена да чекамо дефиницију тога шта је човек, већ да једноставно то морамо бити вођени неким етичким постулатима и спознајом да је Бог човека створио за бескрај. Ми стално путујемо у овом животу, не можемо да се вежемо. Откуда онда домовина? То је место на ком смо везани са родитељима, браћом и сестрама… Три века је одлазак у цркву носио опасност по живот, било је време прогона хришћана. Потом, наступа период привилегија… Онда се јавља монаштво и одлазак у пустињу као реакција на то. Шта данас чинити? Како и где да одемо? Нема одласка у пустињу, ту си – где си! Ту долазимо до лепоте, до манастира Високи Дечани, Острога, Милешеве… Тамо где имамо простор да се вратимо лепоти и једни друге препознамо као браћу и сестре – казао је ректор Цетињске богословије. Ове године славимо јубилеј – 800 година самосталности Српске Цркве. Црква нас, дакле, након 800 година зове да се вратимо на једно место, славимо Бога и будемо браћа и сестре. Црква има могућност да обнови људски лик у нама, да имамо лепоту као милешевски Бели анђео. Да, поред авиона, аутопутева и свега што имамо у савременом добу, будемо људи, како је говорио Патријарх Павле. Ако будемо људи, бранићемо домовину лепотом и лепим васпитањем, закључио је прота Гојко Перовић своје надахнуто и обиљем духовитих досетки проткано излагање, које су Ваљевци испратили дугим и снажним аплаузом. Боравак у Ваљевској епархији предавач је употпунио поклоњењем манастирима Лелић и Ћелије и Храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву. Извор: Епархија ваљевска
  8. Важно је причати језиком осећања Празник Ваведења Пресвете Богородице увек је прилика да се нарочито прозбори о васпитању деце, будући да су нам Свети Јоаким и Ана, увођењм своје трогодишњ кћери Марије у јерусалимски храм и њеним предавањем на службу Богу, оставили пример како би требало у хришћанском духу васпитавати децу и од њих стварати добре људи. Ове године обележавање Ваведења Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог заокружила је трибином у циклусу „Православље и млади“, на којој је дечји психијатар, родом Ваљевка, др Биљана Пиргић одржала сјајно предавање под називом „Можемо ли разумети нашу децу, ако не разумемо себе?“ Упркос кишном времену, конференцијска сала Вишег јавног тужилаштва била је испуњена скоро до последњег места, што говори о значају ове теме у данашњем тренутку у коме су породични односи умногоме нарушени.
  9. У ауторизованим радовима презентованим у зборнику „Православље и рат“ о овој теми, са различитих аспеката, говорили су познаваоци тог питања: философи, богослови, социолози, историчари из Србије, Руске Федерације, Грчке и Румуније. Аутор циклуса предавања и приређивач зборника, проф. др Борислав Гроздић, доскорашњи је наставник Војне етике на Војној академији, а зборник је превасходно намењен снагама безбедности у земљи и посебно припадницима МО и ВС. Проф. др Гроздић наводи у свом обраћању да српска традиција од Немањића до данас показује да православље баштини најдубље извориште, с једне стране борбеног морала а са друге најстроже забране нечовечног поступања у рату. Васпостављањем верске службе у Војсци Србије намеће се реална потреба за штивом као што је објављени зборник. Књигу ће на промоцији представити: пуковник Стевица С. Карапанџин, директор Медија центра "Одбрана", проф. др Богољуб Шијаковић, проф. др Јован Бабић и приређивач зборника проф. др Борислав Гроздић.
  10. У Атријуму Дома Војске Србије у петак 22. јуна у 14 сати биће промовисан зборник радова са предавања одржаних у Институту за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду под називом „Православље и рат“. Приређивач књиге је пуковник у пензији др Борислав Гроздић, а суиздавачи су Медија центар „Одбрана“ и Институт. У ауторизованим радовима презентованим у зборнику „Православље и рат“ о овој теми, са различитих аспеката, говорили су познаваоци тог питања: философи, богослови, социолози, историчари из Србије, Руске Федерације, Грчке и Румуније. Аутор циклуса предавања и приређивач зборника, проф. др Борислав Гроздић, доскорашњи је наставник Војне етике на Војној академији, а зборник је превасходно намењен снагама безбедности у земљи и посебно припадницима МО и ВС. Проф. др Гроздић наводи у свом обраћању да српска традиција од Немањића до данас показује да православље баштини најдубље извориште, с једне стране борбеног морала а са друге најстроже забране нечовечног поступања у рату. Васпостављањем верске службе у Војсци Србије намеће се реална потреба за штивом као што је објављени зборник. Књигу ће на промоцији представити: пуковник Стевица С. Карапанџин, директор Медија центра "Одбрана", проф. др Богољуб Шијаковић, проф. др Јован Бабић и приређивач зборника проф. др Борислав Гроздић. View full Странице
  11. - Након премијере у Чикагу, потом у Београду и Никшићу, Ваљево је имало част да у њему буде приказан документарно – играни филм „Тихи кутак Христов“, редитеља Радисава Јеврића. У Биоскопу 85 приређене су три пројекције, на којима је уз дружење са редитељем Јеврићем, продуцентом Иваном Костић и професором Богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу Александром Вујовићем, посетиоцима приближен лик и дело новопросијавшег светитеља Цркве Божје, Светог Мардарија Либертивилског (1889- 1935), чији је мисионарски пут снажним нитима подвига и љубави нераскидиво повезао све православне просторе. У преподневним часовима, у филму „Тихи кутак Христов“ уживали су штићеници Казнено – поправног завода Ваљево. Организатор сабрања, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина Ваљево при Храму Васкрсења Христовог – Снимљен у продукцији манастира Острог и Делиусфилма, по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско – приморског Г. Амфилохија, „Тихи кутак Христов“ гледаоца води кроз разне фазе живота Светог Мардарија, кога је Српска Црква уврстила у Диптих светих 2015., а чије су нетрулежне мошти откривене 2017. године. Од маленог Ивана, потомка знамените лозе Ускоковића из Љешанске нахије, код кога се љубав ка црној ризи јавља у ђачким данима, преко сусрета са Ловћенским тајновидцем Петром II Петровићем Његошем, школовања у Београду, монашења у немањићкој лаври Студеници, школовања у Русији и Молдавији па све до управљања Америчко – канадском епархијом у Америци, која управо његовим доласком постаје самостална. У Либертивилу проналази имање које га подсећа на окружења у којима су подизани манастири – сиротишта у Русији и Србији и, уз помоћ великог научника и добротвора Михаила Пупина, купује га и на њему отпочиње градњу манастира Светог Саве. Током целог земаљског живота, предано и и пожртвовано служио је Богу и народима са којима се сусретао на свом пастирском путу, а у овај манастир уградио је себе, речи су Митрополита црногорско – приморског Г. Амфилохија, који нас као наратор води кроз получасовни филм. Колико је била велика жртва Епископа Мардарија можда најбоље сведочи у то време настала изрека „Цркву гради, умире од глади.“ Поред манастира, који носи име првог српског архиепископа, на овом месту подигнути су и сиротиште, дом за старе и гробље, због чега ово парче америчког тла зову Мала Србија. За епископа Америчко – канадске епархије Светог Мардарија предложио је тадашњи администратор ове дијецезе – Свети Владика Николај Велимировић, указала је продуцент филма Ивана Костић, изразивши задовољство што је „Тихи кутак Христов“ приказан у његовом завичају. Овај филм окупио је сјајну екипу људи, међу којима су и истакнути драмски уметници Небојша Глоговац, Радивоје Буквић и Слобода Мићаловић. Сви су срцем пришли филму и приложили свој рад, истакао је редитељ Радисав Јеврић. Заблагодаривши Епископу Милутину, ваљевском свештенству и свима који су дошли да погледају филм, професор Богословије „Свети Петар Цетињски“ Александар Вујовић пренео је поздраве Митрополита Амфилохија и маленог села Корнет, у ком је рођен Свети Мардарије. Његово време тек долази и овај филм утврђује нас у веровању да се светост Божјих људи не може сакрити. - О лику и делу Светог Мардарија чуће се широм васељене. На нама је да свету покажемо његову личност колико знамо и умемо. Свети Мардарије је велики изданак Српске Цркве, који у себи сабира исток, запад, север и југ. Рођен у Црној Гори, замонашен у Студеници, школован у Београду и Русији, столовао и окупљао српски народ у Америци, а опет се враћа међу нас. Враћа се и овим филмом, који ће, ако Бог да имати наставке, по благослову Митрополита Амфилохија – рекао је проф. Александар Вујовић. Свети Мардарије, као и сви свети Божји људи, сведочи силу васкрсења и вечног живота. Начин на који је себе уградио у Христову Цркву нама је показатељ како да и сами идемо тим путем и како да у свом народном бићу чувамо оно на чему смо васпитавани, истакао је проф. Вујовић. Њега је Господ прославио и учинио га светиоником нама на земљи. Филм „Тихи кутак Христов“ наставља своје путешествије како би се са Светим Мардаријем упознало што више верног народа широм Србије, али и ван њених оквира. Ј. Ј.
  12. Савремено житије Светог Мардарија одушевило Ваљевце - Након премијере у Чикагу, потом у Београду и Никшићу, Ваљево је имало част да у њему буде приказан документарно – играни филм „Тихи кутак Христов“, редитеља Радисава Јеврића. У Биоскопу 85 приређене су три пројекције, на којима је уз дружење са редитељем Јеврићем, продуцентом Иваном Костић и професором Богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу Александром Вујовићем, посетиоцима приближен лик и дело новопросијавшег светитеља Цркве Божје, Светог Мардарија Либертивилског (1889- 1935), чији је мисионарски пут снажним нитима подвига и љубави нераскидиво повезао све православне просторе. У преподневним часовима, у филму „Тихи кутак Христов“ уживали су штићеници Казнено – поправног завода Ваљево. Организатор сабрања, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина Ваљево при Храму Васкрсења Христовог – Снимљен у продукцији манастира Острог и Делиусфилма, по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско – приморског Г. Амфилохија, „Тихи кутак Христов“ гледаоца води кроз разне фазе живота Светог Мардарија, кога је Српска Црква уврстила у Диптих светих 2015., а чије су нетрулежне мошти откривене 2017. године. Од маленог Ивана, потомка знамените лозе Ускоковића из Љешанске нахије, код кога се љубав ка црној ризи јавља у ђачким данима, преко сусрета са Ловћенским тајновидцем Петром II Петровићем Његошем, школовања у Београду, монашења у немањићкој лаври Студеници, школовања у Русији и Молдавији па све до управљања Америчко – канадском епархијом у Америци, која управо његовим доласком постаје самостална. У Либертивилу проналази имање које га подсећа на окружења у којима су подизани манастири – сиротишта у Русији и Србији и, уз помоћ великог научника и добротвора Михаила Пупина, купује га и на њему отпочиње градњу манастира Светог Саве. Током целог земаљског живота, предано и и пожртвовано служио је Богу и народима са којима се сусретао на свом пастирском путу, а у овај манастир уградио је себе, речи су Митрополита црногорско – приморског Г. Амфилохија, који нас као наратор води кроз получасовни филм. Колико је била велика жртва Епископа Мардарија можда најбоље сведочи у то време настала изрека „Цркву гради, умире од глади.“ Поред манастира, који носи име првог српског архиепископа, на овом месту подигнути су и сиротиште, дом за старе и гробље, због чега ово парче америчког тла зову Мала Србија. За епископа Америчко – канадске епархије Светог Мардарија предложио је тадашњи администратор ове дијецезе – Свети Владика Николај Велимировић, указала је продуцент филма Ивана Костић, изразивши задовољство што је „Тихи кутак Христов“ приказан у његовом завичају. Овај филм окупио је сјајну екипу људи, међу којима су и истакнути драмски уметници Небојша Глоговац, Радивоје Буквић и Слобода Мићаловић. Сви су срцем пришли филму и приложили свој рад, истакао је редитељ Радисав Јеврић. Заблагодаривши Епископу Милутину, ваљевском свештенству и свима који су дошли да погледају филм, професор Богословије „Свети Петар Цетињски“ Александар Вујовић пренео је поздраве Митрополита Амфилохија и маленог села Корнет, у ком је рођен Свети Мардарије. Његово време тек долази и овај филм утврђује нас у веровању да се светост Божјих људи не може сакрити. - О лику и делу Светог Мардарија чуће се широм васељене. На нама је да свету покажемо његову личност колико знамо и умемо. Свети Мардарије је велики изданак Српске Цркве, који у себи сабира исток, запад, север и југ. Рођен у Црној Гори, замонашен у Студеници, школован у Београду и Русији, столовао и окупљао српски народ у Америци, а опет се враћа међу нас. Враћа се и овим филмом, који ће, ако Бог да имати наставке, по благослову Митрополита Амфилохија – рекао је проф. Александар Вујовић. Свети Мардарије, као и сви свети Божји људи, сведочи силу васкрсења и вечног живота. Начин на који је себе уградио у Христову Цркву нама је показатељ како да и сами идемо тим путем и како да у свом народном бићу чувамо оно на чему смо васпитавани, истакао је проф. Вујовић. Њега је Господ прославио и учинио га светиоником нама на земљи. Филм „Тихи кутак Христов“ наставља своје путешествије како би се са Светим Мардаријем упознало што више верног народа широм Србије, али и ван њених оквира. Ј. Ј. View full Странице
  13. Потресна сведочанства о страдању српског свештенства у времену комунизма - Од 1945. до 1985. године комунистички режим на доживотну казну затвора осудио је шест епископа и преко 700 свештеника и монаха, а њих 500 је изгубило животе. На освету нико не позива јер то није хришћански, али ћутати не смемо јер се кроз векове људи нису плашили да говоре о онима који су за Христа страдали, једна је од порука трибине „Страдање свештенства СПЦ од 1945. до 1985. године“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Сјајно казивање и храбро сведочење вере проте Сава Б. Јовића, који је и сам био жртва безбожних власти, Епископ ваљевски Г. Милутин крунисао је Орденом Светог Владике Николаја-
  14. У циклусу „Православље и млади“ Светосавска омладинска заједница угостила протојереја – ставрофора др Сава Б. Јовића Потресна сведочанства о страдању српског свештенства у времену комунизма - Од 1945. до 1985. године комунистички режим на доживотну казну затвора осудио је шест епископа и преко 700 свештеника и монаха, а њих 500 је изгубило животе. На освету нико не позива јер то није хришћански, али ћутати не смемо јер се кроз векове људи нису плашили да говоре о онима који су за Христа страдали, једна је од порука трибине „Страдање свештенства СПЦ од 1945. до 1985. године“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Сјајно казивање и храбро сведочење вере проте Сава Б. Јовића, који је и сам био жртва безбожних власти, Епископ ваљевски Г. Милутин крунисао је Орденом Светог Владике Николаја- Страдање за Христа није нешто ружно. Напротив! Онај који га трпи бива овенчан светитељском славом, а од светитеља Христових ничег лепшег нема. Темељи ране Цркве никли су на крви, коју су мученици под мачем и у огњу паганских императора штедро проливали. Током двомиленијумске хришћанске историје, голготским путем Сина Божјег ходили су милиони људи. Гоњени, осуђивани и свирепо убијани... Без икакве кривице, до имена Христовог на уснама и у срцу. Друга половина двадесетог века на просторима Србије (Југославије), тачније период од 1945 до 1985. године, по снази подвига и трпљења прогоњених, односно суровости егзекутора, била је својеврстан повратак у ранохришћанско доба. Шест епископа и преко 700 свештеника и монаха је осуђено на доживотну робију, а 500 убијено. Страдали су чак и ученици богословија, људи који су певали у црквеним хоровима или на какав други начин остваривали живот у Цркви. За православног Србина сваки дан је био Велики петак, речи су Преподобног Оца Јустина Ћелијског на које је подсетио протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић на трибини „Страдање свештенства Српске Цркве 1945- 1985. Нећу да причам да бих ичије груди пунио мржњом, али нећу ни да правдам злочине речима „такво је било време“. Бог је све створио добро, а од нас зависи да ли ћемо га на добро или зло користити, мишљења је протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић.Људи кажу да треба пустити прошлост и да се окренемо будућности. Али, имајмо на уму да су неки убијани без пресуде и да им се чак ни гробови не знају, што је цивилизацијско право сваког човека. Ако будемо ћутали, камење ће проговорити... - Ништа не кошта оне које су били заведени комунистичком идеологијом да се покају. Христос је и за њих пострадао. Кад причамо о мученицима, не значи да ширимо мржњу према онима који су сејали смрт по овој земљи. Пре неколико дана смо били у Лисичјем потоку. Само на том месту убијено је око 4 хиљаде угледних грађана (лекара, професора...) Постојао је план партизана да за пет година искорене свештенство. Један прота је ухапшен само зато што је рекао:“Умреће и Тито једног дана“. Невероватно... Живот више вреди без речи, него речи без живота, мисао је Светог Исидора Пелеусиота. Управо ова максима у потпуности описује личност Епископа хвостанског Светог свештеноисповедника Варнаву Настића, кога су комунисти осудили на 11 година затвора. Био је млад, интелигентан и образован. Патријарх Павле, школски му из богословије, дивио се снази његове вере. Такође, примере мучеништва по узору на ране хришћане дали су и Епископи: бачки Иринеј (Ћирић), бањалучки Василије (Костић), дабробосански Нектарије (Круљ), затим Митрополит црногорско – приморски Арсеније, свештеници Божидар Лукић, Милутин Продановић, неславни рекордер по казаматском стажу (19 година) прота Сава Банковић, борац са Солунског фронта прота Вукашин Ристивојевић, јеромонаси Јероним (Половина) и Иларион (Живановић) и многи други на разне начине прогоњени и заточени, попут ћелијског богомудраца Светог Јустина Поповића, Епископа шабачко- ваљевског Симеона (Станковића), чија је страдања својим књигама од заборава отргао прота Саво Б. Јовић, који је и сам робијао (вербални деликт)пет несрећних година у затвору у Зеници. Са Ваљевцима на трибини није био само прота Саво, већ мученик и исповедник вере у Христа Господа. Није говорио о себи, већ о мучеништвима других која је видео и ја сам се осећао као да сам на часу историје хришћанске Цркве у богословији, са обиљем емоција рекао је Епископ ваљевски Г. Милутин. - Кад он каже „не смемо гајити мржњу у грудима“, то има снагу јер је он преживео страхоте. Он и ја смо сарадници у Светом Синоду и дивно је радити с њим. Ми из Ваљева не бисмо смели дозволити да о. Сава оде одавде, а да не понесе оно што му припада. Наша епархија има Орден Светог Владике Николаја, који је такође мучеништвом сведочио веру у Христа у нацистичком логору Дахау – рекао је Владика Милутин и уручио проти Саву Јовићу Орден Светог Владике Николаја за, како се поред осталог наводи у тексту Архипастирске грамате, „храбро сведочење и исповедање имена Божјег у тешким временима...“. Упутивши усрдно благодарје ваљевском архијереју, прота Саво Б. Јовић рекао је да му орден Лелићког Златоуста нарочито значи, будући да су прве године његове службе у Епархији зворничко – тузланској обележиле кришом набављене књиге Владике Николаја. Такође, у тешким данима тамновања у злогласном зеничком казамату храбрио се и тешио његовим речима. Предавање проте Сава Б. Јовића било је једно од најбољих предавања у циклусу „Православље и млади“, који је за деценију трајања угостио најугледније духовнике, научнике, уметнике, спортисте и јавне личности уопште. Ј. Ј. Потресна сведочанства о страдању српског свештенства у времену комунизма - Од 1945. до 1985. године комунистички режим на доживотну казну затвора осудио је шест епископа и преко 700 свештеника и монаха, а њих 500 је изгубило животе. На освету нико не позива јер то није хришћански, али ћутати не смемо јер се кроз векове људи нису плашили да говоре о онима који су за Христа страдали, једна је од порука трибине „Страдање свештенства СПЦ од 1945. до 1985. године“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Сјајно казивање и храбро сведочење вере проте Сава Б. Јовића, који је и сам био жртва безбожних власти, Епископ ваљевски Г. Милутин крунисао је Орденом Светог Владике Николаја- View full Странице
  15. Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница.
  16. Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница. View full Странице
  17. Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница.
  18. Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница. Уметност као облик духовног стваралаштва развила се из култа и стога је својеврстан продужетак религијског доживљаја света, који се развио у раном периоду људске цивилизације. О томе нам говоре цртежи – фигурације, на пример риба или јелена из доба Лепенског вира, оно што је тадашњи човек симболички уписивао у своје постојање. Религијска подлога у уметничком стваралаштву постоји и у хеленско доба, што је уочљиво у делима грчких трагичара. Питање вере узбуђивало је ствараоце, јер управо у њему тражена је могућност надрастања сопствене егзистенције. То у уметности оставља печат. Српска култура настала је на сусрету двеју различитих традиција – хеленске и јудеохришћанске, а обликована Хришћанством, истакао је проф. др Мило Ломпар. У 14. веку, имамо фреске са најсуптилнијим тоновима једног продуховљеног доживљаја у манастирима Грачаница, Дечани... Након Маричке битке, којом је запечаћена судбина Балканског полуострва, наш свет се суочава са постојањем у другачијим условима, узрокованим падом у турско ропство. У исто време, Европа је закорачила у доба „модерне“, чији почетак многи историчари везују за откриће Америке. - Било је оних који су је везивали за ренесансу, када теоцентризам средњевековља – схватање да је Бог у центру, бива постепено замењен антропоцентризмом, схватањем према ком је човек у средишту. Али, прави импулс „модерне“ долази са просветитељством, са 18. веком, када долази до изражаја дубока сумња најпре у институцију Цркве, а потом и у постојање Бога. Модерна, дакле, означава сумњу која траје два и по века. Та сумња припада човековом природно – научном расту, али и једном снажном и драматичном облику борбе против Цркве и против Бога – рекао је др Мило Ломпар. У српској култури у 18. веку „модерна“ се везује са открићем барока у пределима северно од Саве. Имамо трагове црквеног просветитељства код Јована Рајића, односно грађанског просветитељства код Захарија Орфелина, да би се „модерна“ у пуном смислу код нас појавила у делима веома сложене личности Доситеја Обрадовића. Просветитељи нису били атеисти, објашњава др Ломпар, већ су тврдили да верују на посебан начин, а неки од њих били су пантеисти. Модеран човек сумња, осцилира... Најдраматичније песничко искуство у категорији вере које обележава драму модерног човека налазимо код Његоша, посебно у спеву „Луча микрокозма“. Епоха модерне завршава се открићем нихилизма и атеизма. Ми данас, констатује др Мило Ломпар, живимо у доба секуларизма, илити доба „постмодерне“, које почиње од друге половине 20. века. За „модерну“ је карактеристична сумња, док „постмодерну“ одликује равнодушност или могућност веровања у све. Проблематика вере у њој постала је неприсутна, не само код нас, већ и у светској књижевности. Да ли је човек више повезан са моћи, уколико је лишен осећања вере, питање је пред којим постмодеран човек склања поглед и осећа се нелагодно, указује др Мило Ломпар. Питању сумње, закључује предавач, морамо се вратити. Али не питању сумње у постојање Бога, већ нам ваља почети да сумњамо у овај свет. Ј. Ј. Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...