Претражи Живе Речи Утехе

Често се на разговоре о вери гледа као на голо сакупљање информација, датума, чињеница из историје које ће, ако се спремно издекламују у погодном тренутку, довести противника у интелектуални шах-мат. Међутим, животно је важно на који начин треба да се говори, колико је лични пример духовног живота и борба са сопственим страстима неопходан услов да са неким уопште и говоримо о вери, са надом да наш саговорник заиста жели и може да нас чује. Празнословље је жеља да се говори, која прелази у навику. Уколико празнослов не каже све што је хтео, осећа да је болестан и разбијен, као алкохоличар без вина. Празнословље удаљава благодат Божију. Празнослов постаје бреме за околину, због тога треба да се учимо великој науци – ћутању. Празнословље је непријатељ своје душе и крадљивац туђег времена. Уз празнословље иде и многословље, али се ипак на известан начин разликује од њега. Многословни човек може да говори о потребном и корисном, али притом употребљава такво обиље речи које уопште није потребно. Многословни не може да одвоји главно од секундарног, чини се да седи на сеоским колима који иду толико споро да не знаш кад ће на одредиште. Беседа с таквим човеком оставља осећај разбијености и замора, пажња слаби и постепено престајеш чак и да схваташ о чему ти прича. Многословље је истовремено гордост која воли да се покаже и одсуство културе размишљања. Овоме се додаје такође одсуство поштовања према сабеседнику, којег не питају да ли жели да слуша или пак не зна како да се извуче на обалу од ове бујице речи. С ким човек нарочито треба да се труди да не буде многослован? Као прво, с човеком који је старији од тебе по годинама; као друго, с оним ко боље од тебе познаје материју о којој говориш и схвата на пола речи; као треће, с монахом, који по свом чину треба да се бави унутрашњом молитвом, при чему свака сувишна реч омета његово унутрашње делање; као четврто, с непријатељем који жели да те ухвати на речи како би те обрукао; као пето, с болесником којем си дошао у посету; као шесто с човеком који има мало времена и којем је распоређен сваки минут; као седмо, с оним ко те непрекидно прекида, гледа за време разговора на све стране и најчешће на сат, ко одговара неповезано (очигледан знак да си му досадио и да те човек не слуша), ко се у твом присуству љути на жену и децу или грубо тера мачку која се мазећи таре о његове ноге, ко слушајући те затвара очи (то значи да му се од твојих речи већ дрема, јер су приликом занимљивог разговора очи сабеседника широко отворене и усмерене према теби). И чак ако свега овога што је речено нема, ипак је боље не говорити много. Не треба говорити о ономе што не знаш, у шта ниси сигуран, што је речено с духовном штетом по оне који те слушају. Треба говорити о ономе у чему си зналац, што је корисно за друге и притом треба говорити кратко. Боље је ако се код људи појави жеља да говориш још него жеља да што пре заћутиш. Чак и у добром треба поштовати меру. По речима Премудрог, ако си нашао мед једи колико ти је потребно да се не би прејео и избљувао га. Када, пак, дискусија може да донесе корист? Када обе стране желе да поделе информације и да открију истину и кад човек јавно треба да брани своја уверења. На то се надовезују и спорења и дискусије па је ради тога веома значајно да ли они могу довести човека до вере. У том смислу постоје две врсте неверја: од незнања и од развраћености воље (при чему је овде најгора духовна гордост). Али, док се у првом случају човек може подстаћи да се озбиљније односи према питањима гледања на свет, у другом случају у човеку почиње да говори повређено самољубље, које га чини глувим (али не и немим). Коме не треба веровати? Веровати не треба човеку који: много обећава, стално говори о својој части и о својим врлинама, хвали људе у очи и брука их иза леђа, у свакој прилици се куне у љубав и оданост, користи у свом говору превише шала и пословица. Још је веома важно знати и кад треба прекинути дискусију. Кад човек не тежи ка томе да схвати онога с ким говори, већ да утврди своје сопствено мишљење. Кад је предмет разговора непознат сабеседнику и незанимљив. Кад један прекида другог. Кад човек понавља једно исто. Кад не говори, већ декламује као глумац на сцени (ово значи да нема доказа и уместо разума у њему делују емоције). Кад човек игнорише чињенице и уместо да одговара на питање скаче с једне теме на другу. Кад сматра да је у свему у праву и не признаје да греши. Кад човек наступа у улози свезналице. Кад не говори о принципима већ о личностима. Кад уместо доказа на ред долазе отровни подсмеси. Кад човек не одговара на тему. Кад човек говори превише не дајући сабеседнику да убаци ни реч (то је знак самозаљубљеног глупака који не поседује јасност размишљања, већ с насладом слуша свој глас као меломан арију Каруза; у том случају ако се разговор настави то више неће бити дијалог, већ два међусобно изолована монолога). Ако човек дозвољава себи некоректност у опхођењу, увредљив тон и изразе (јуродство без светости губи свој шарм и претвара се у свакодневну свињарију). Уопште, треба имати на уму да се у срцу сумира човеков живот и у разговору пре свега звучи садржај срца и страст душе. Људи који се налазе на различитим духовним таласима престају да се разумеју: после овакве беседе не долази до зближавања, већ до још већег разилажења. У сваком случају треба се сећати признања преподобног Арсенија Великог: ”После разговора сам се често кајао, а после ћутања – никада.” Архимандрит Рафаил Карелин https://mitropolija.com/2023/11/03/kada-je-cutanje-bolje-od-govora/

Алармантно је ћутање међународних институција за људска права о прогону који је покренут против Украјинске православне цркве и њених верника. Ово су изјавили учесници конференције одржане 21. септембра 2023. године у Београду, преноси српска новинска агенција СРНА. На скупу , на којем су учествовали српски научници, покренута су питања заштите права православних верника у Украјини. Такође су разматрани и догађаји у овој области који су се десили након објављивања апела представника српске интелигенције украјинским властима и међународним организацијама. У јуну ове године више од стотину представника академске заједнице, као и културних личности из Републике Србије и земаља у којима живи српско становништво, потписало је позив да се заустави прогон канонске Цркве у Украјини. Међу потписницима је било 5 академика, 49 професора, 25 доктора наука, као и познате личности из културе. Касније се број потписа на апелу повећао за 212, а документ су додатно подржала, посебно, 3 генерала, 9 професора и 5 доктора наука. Почетком августа Апел је достављен Амбасади Украјине у Србији, Канцеларији УН у овој земљи, Делегацији Европске уније у Републици Србији и Мисији ОЕБС-а у Србији. „Украјинске власти прогоне Украјинску православну цркву, а посебно Кијево-печерску лавру, грубо кршећи општепризната права верника и верских организација. Циљ је ликвидација Украјинске православне цркве“, рекао је Слободан Антонић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду. Истовремено, он је ћутање о томе шта се дешава од стране међународних организација назвао запањујућим. Они који стално говоре о људским правима не обраћају пажњу на документе који гарантују право на слободу вероисповести, попут Универзалне декларације о људским правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и на став комитета УН за људска права. Слободан Антонић је објаснио да ови документи јасно показују да свако има право на слободу вероисповести и од тога се не може одступити чак ни за време ванредног стања, „Оно што се дешава у Украјини део је глобалних процеса, односно [успостављања] антихришћанског етоса западног света“, каже Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету у Београду. Он је напоменуо да актуелни догађаји указују на то да се ствара антихришћански свет у великим размерама. „Оно што видимо у Украјини је најрадикалнији израз овог света“, нагласио је научник. Протојереј Дарко Ђого, професор на Православном богословском факултету у Фочи (Босна и Херцеговина), рекао је да је борба за светиње у Украјини борба за душе и идентитет људи који тамо живе. „Живимо у ери државног терора над Украјинском православном црквом, која се наставља и не назире му се крај, јер не постоје институције међународне заштите које би биле заинтересоване за основна права верника УПЦ. Ова динамика ће се наставити“, рекао је отац Дарко Ђого. Он је навео да „томос о аутокефалности“, који су расколници у Украјини добили од Константинопољске патријаршије, користе да оправдају агресивно понашање према верницима канонски признате Цркве. „Томос служи новом насиљу и легитимизацији отетог“, напоменуо је говорник. Професор Факултета политичких наука у Београду Зоран Кинђић изјавио је да су се покретачи Апела српске интелигенције у одбрану Украјинске православне цркве руководили потребом да интелектуалци увек указују на истину, без обзира на могуће последице, због чињеница да данас светом доминирају западне институције и западни медији који не одобравају такве активности. „Запад, који је формулисао идеологију људских права и верских права, сада се претвара да је глув и слеп за оно што се дешава са Украјинском православном црквом. Пре десет година би сви на Западу скочили да је неко починио било какво дело против неке мале хришћанске заједнице, али данас, када је већина становништва Украјине припадника Украјинске православне цркве прогоњена, нема реакције." http://www.patriarchia.ru/db/text/6062029.html Видео снимак конференције (тон почиње од 40-те секунде) https://youtu.be/sRP2N8tifsY?si=CXMlBb_xeo-zLDbL

Своје мисли не откривај свима, већ само онима, који могу да спасу твоју душу. - Преп. Антоније Велики Сви знају да постоји нешто што се зове Тајна Исповести, али обично из неког разлога сматрају да њу треба да чува само свештеник. Међутим то није тако. Тајна Исповести важи за све. Сам човек који се исповеда такође треба да се чува. Чини ми се да је Тајна Исповести пре свега повезана са појмом целомудрености, с целомудреним односом према свом духовном животу и духовном животу другог човека. Наравно, ми имамо пуно право да себе разоткривамо пред својим ближњима, и уопште тако је и било у древној Цркви, када су хришћани јавно исповедали своје грехе. Јер се човек не каје само пред Богом, већ и пред људима. Али Црква је врло брзо престала са јавном исповешћу, јер је она могла да буде саблазан за друге и искушење од ближњих. У ствари мало коме се може нешто поверити. Кажеш некоме: «Не говори никоме», – а он већ пренесе неком другом и каже: «Никоме не говори». А потом се догађаји из твог живота враћају до тебе у потпуно другој светлости и ти схваташ да су те одавно разоткрили, осудили и да пред свима сада стојиш у потпуно друкчијем, изопаченом издању. То је наравно веома сложено питање. Човек је слободан да прича о себи, то је његово право. Али у духовном смислу би било боље да се чува од тога још и зато што понекад прича о својим гресима без покјања, а понекад чак и са саосећањем ка греху. Чини ми се да је боље увек бити духовно целомудрен и прикривен. Та тајновитост је веома важна и због тога што зли дух не позање човека. Човек је скривен од нечастиве силе. Рецимо сатана није знао за Христово Оваплоћење, није знао да је Богочовек – Син Божији (Њега су називали Сином Божији, а Он је Себе називао Сином Човечијим). И зли дух не може да уђе у човека уколико он сам то не допусти преко неких својих грехова и страсти. «Демони не знају наша срца, како мисле неки људи, – каже авва Евагрије, – јер само један Срцевидац зна ум људски … Али нешто на основу речи, нешто по покретима они сазнају оно што је у срцу». И зато све што се човеку дешава, сва његова искушења, грешке које потом сваљује на демонску силу, дешавају се због тога што човек сам открива злом духу ствари о свом духовном животу. Некада можемо да се одамо чак и изразом лица. Зли дух може да прозре човека искушавајући га помислима. Он покушава да преко њих «начне» човека, и ако овај почиње да се бави том мишљу, почиње разговор, пут је прокрчен, срце и помисли су откривени, злом духу је све откривено и тада може да победи човека. Али ако човек уме да се чува, не празнослови, понаша се целомудрено и тајновито, онда је он недоступан злом духу и овај не може тако лако да приступи људском срцу. Човек је недоступан злом духу и у време исповести, када се врши Тајна Покајања. И зато се треба довољно тактично и посебно брижљиво односити према свом унутрашњем миру и чувати се разматрања Тајне Исповести и духовног руковођења у разговору са људима. Могу се наравно поделити духовна искуства са ближњима, али то опет треба да буде тајновито. Када су двоје или троје сабрани у Име Христово (Мт. 18, 20), тада зли дух не може да буде присутан. Али када се нешто важно избрбља у празнословљењу, у осуди, у похвали или сујети, тамо где се нашој искрености додаје и нека страст, тамо ће се одмах наћи и лукави, који ће то обавезно искористити. Уопштено говорећи, човеков духовни живот не може да буде јаван. Човек треба да чува себе и своје тајно општење са Богом … https://srpska.pravoslavie.ru/

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска