Претражи Живе Речи Утехе

Ових дана се на неколико православних сајтова појавио текст под насловоm „Трагика једног високог чина“, а као аутор је наведен свети владика Николај Велимировић. http://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//5239.tragika-jednog-visokog-cina.html https://www.cudo.rs/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D1%80/ https://zivereci.com/sveti-vladika-nikola%D1%98-velimirovi%D1%9B-tragika-%D0%88ednog-visokog-china https://stanjestvari.com/2022/09/23/tragika-jednog-visokog-cina/#comment-183178 На крају чланка стоји да је одломак преузет из књиге протођакона Љубе Ранковића „Лаврентије – празник Светлости тихе“. Објављени текст почиње речима: „Свети владика Николај Велимировић, у разговору са својим пријатељем и другом, писцем и новинаром Григоријем Божовићем, исповедио je сву слојевитост и трагику овог високог црквеног чина. Осећам како ме овај чин и положај одвајају од народа - каже Владика Николај, и наставља: - Онога дана, када сам хиротонисан, осетио сам велику баријеру између мене и мојих најближих пријатеља, чак и родбине. Kao да je неко спустио гвоздену завесу око мене. Горки усуд и судбина једног позива.“ И наставља се тако да од почетка до краја оставља утисак да се ради о аутентичном дијалогу владике Николаја са Григоријем Божовићем, можда чак и о белешци Григорија Божовића о том разговору. И на свим сајтовима тако је текст и објављен: „Свети владика Николај: Трагика једног високог чина“, уз велику фотографију владике Николаја. Међутим, испоставља се да се ради о деловима из првог чина драме коју је написао Љуба Ранковић, а објављено је на овој адреси: https://svecovek.rs/grigorije-bozovic-u-ohridu/ С тим да су неки делови текста у књизи „Лаврентије – празник Светлости тихе“ прерађени у односу на текст из драме. Тако у књизи о владики Лаврентију пише: „Ha питање Григорија Божовића, шта je „апостоле“ и сведоке Речи, одвојило од народа, Владика одговара: - Одвојио их Милански едикт. Тај Константинов указ био je кобан за Xpистову Цркву. Постала je привезак државе. Привилегије су нарушиле њен Божански идентитет. Монаштво je на тај Указ одговорило пустињом и отшелништвом из света... Епископи су постали привилегована властела. Почели су имитирати одевање и манир византијских царева и аристократије. Кад je Византија нестала они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Рецидив и реликт паганског Рима.» А у тексту драме пише: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Одвојио их је Милански едикт, Григорије Божовићу. Тај Константинов указ, показао се као смртна пресуда цркви. Настала су посртања, дубоке депресије у црквеном животу, јереси и расколи, најтеже ране на телу цркве. Монаштво је на царски указ одговорило пустињом, отшелништвом из новог света. И то је једина, али и велика добит. Црква до данас живи на подвигу хришћанских сведока Неронове и Диоклецијанове епохе, а не Константинове и Јустинијанове. Епископи су почели имитирати одевање и манир византијских царева и властеле. Нестало је Византије а они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Оно што је сигурно, јесте да се не ради о изворном дијалогу владике Николаја и Григорија Божовића, него о тексту чији је аутор Љубомир Ранковић, који је, из њему знаних разлога, као аутора хтео да представи владику Николаја. Да не би било забуне, јесте и сам владика Николај писао и о Константиновом едикту, и о Цркви у Византији, али је то дијаметрално супротно ономе што је Љуба Ранковић подметнуо као речи владике Николаја. У својој књизи «Жетве Господње» (1953), у глави «Треће жетве» владика Николај, између осталог, пише и ово: „ Под великим царем Константином, настала је за Цркву слобода, али није престала борба. Едикту цара Константина о слободи Цркве, обрадовао се сав хришћански свет, као васкрсењу после тристагодишњег распињања. Извађени су из тамнице епископи и свештеници на смрт осуђени за веру, и Јеванђеље се почело проповедати не више шапатом, него гласом… ...Они који су били у могућности подизали су дивне храмове. Цареви су у том предњачили. И сам Константин, нарочито мајка му јелена, зидали су многе цркве. Јустинијанова Света Софија светлила је над свима као царица свих хришћанских храмова. Надахнути уметници употребљавали су свој таленат искључиво на украшавању тих храмова. Имућни хришћани оснивали су домове за сиромахе и болнице за болеснике. Благочестиви владари прописивали су постановљења, уредбе и новеле, којим се кориговало незнабожачко Римско Право и штитила вера Православна и светиња морала. ...Све то укупно названо је Византијском цивилизацијом. То је без сумње најдуховнија и најнебеснија цивилизација људска на земљи. Она се кроз неколико векова простирала од Цариграда на Исток до Синајске Горе и на Запад до Ирске. Са њом се позније могла такмичити само Православна Словенска цивилизација, нарочито Руска. Обе ове цивилизације значиле су у суштини одвезивање од временог и везивање за вечно, уздизање од телесног ка духовном и од смртног ка бесмртном.“ https://svetosavlje.org/zetve-gospodnje/7/ Али, кад смо већ код приписивања одређених речи неким светима, вреди поменути још један пример везан за нашег протођакона. О чему се ради? о. Љуба Ранковић је објавио књигу о патријарху Павлу у којој пише и о својим сећањима на разговоре са њим, па између осталог каже: „Једне године, крајем седамдесетих, не сећам се више које, највише смо се бавили изреком једног светитеља кога је цитирао Павле Евдокимов, не поменувши његово име. Светитељ је дословце рекао овако: „Видиш, синко, уколико би умео да се играш са Богом, десило би ти се нешто најдивније. Сви Га узимају исувише озбиљно, услед чега Он испада убитачно досадан. Играј се, синко мој, са Богом, Он је најбољи другар у игри.Владика Павле је, скоро са сигурношћу, сматрао да је то рекао Свети Серафим Саровски.“ Шта је проблем? После извесног времена, о. Љуба више не ставља у заграде да је патријарх Павле сматрао да су то речи светог Серафима, већ у новије време у својим јавним наступима ове речи сада као несумњиве приписује св. Серафиму, иако сам Павле Евдокимов не наводи име светога који их је изрекао, док патр. Павле, наводно, сматра да их је изговорио Серафим. То што патријарх Павле мисли (остаје да верујемо о. Љуби на реч да је патријарх Павле то заиста мислио и рекао) да се ради о поуци св. Серафима има одређену тежину, али није никакав апсолутан „доказ“ да је то збиља изрекао свети Серафим. И не може бити основ да се у јавности без икаквих ограда (тако што ће се рећи да патр. Павле сматра да се ради о речима св. Серафима) она приписује руском светитељу. Штавише, та поука уопште не личи на остале поуке светог Серафима, нити се она на руском интернету може наћи као једна од његових поука, у шта може свако врло лако да се увери претражујући руски интернет. (Иначе, познато је да у Русији постоји мноштво псеудо-Серафимових поука, тј. оних које се неосновано желе приказати као његове аутентичне). Познато је да Љуба Ранковић има разних талената, међу којима и дар усмене и писане речи. Али слобода коју он себи понекад даје, тако што своје мисли, или туђе, недовољно проверене, мисли приписује одређеним светима конкретно светом Николају и светом Серафиму, не доприноси његовој репутацији. Управо супротно. Јер иако смо слободни да све чинимо, није нам све на корист.

https://svetosavlje.org/polemika-o-postu-izmedju-urednistva-sajta-borba-za-veru-i-o-ljuba-milosevica/

Протођакон Љубомир Ранковић, говорио је у емисији "О Богу и људима", коју уређује и води вероучитељица из Шапца Милена Симић, о путевима нашег духовног искуства и, посебно о значењу Косова за српску црквену мисију кроз векове и данас. View full Странице