Претражи Живе Речи Утехе

Његово Високопреосвештенство Архиепископ г. Јован (Вранишковски) је у беседи на Светој Литургији коју су данас, 19. маја 2022. године, у Спомен храму Светог Саве на Врачару, служили Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан, уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и свих архијереја Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије, да "Јединство Цркве није допуна суштине Цркве, него - сама суштина Цркве: један је Бог у кога верујемо, једна је Црква Његова, једна је Евхаристија. Јединство је успостављено! Нека Бог благослови, а ми да имамо одговорност да га чувамо и да никада поново не упаднемо у бесмислени раскол са Српском Православном Црквом, тиме и са читавом Православном црквом". Вест приредила редакција Радија "Слово љубве". Беседа Архиепископа Јована, 19. мај 2022. година, Спомен храм Светог Саве:

На Теодорову суботу, 12. марта 2022. у Цетињском манастиру је Епископ пакрачко-славонски Јован служио Свету архијерејску литургију из саслужење братије овог манастира и свештенства намјесништва цетињског, у молитвеном присуству Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Након заамвоне молитве, Владика Јован је благосиљао кољиво у част Светог теодора Тирона, чији спомен прослављамо, а након Свете службе, архипастирском бесједом се обратио вјерном народу. Владика је рекао да данашње Јеванђеље доноси једну од најважнијих поука у току године и да морамо да се присјетимо свега што се догађало у Јеванђељу, шта је оно прво што се збива у Јеванђељу, а то је да у један старозавјетни народ, први народ који је познао истинског Бога, а који је своје познање Бога уоквирио у законе, долази неко0 нови. ”Долази нови човјек, који, како сам каже долази и све ново чини, а да би се разумјело шта он чини, морамо разумјети шта је Он то, како сам каже, дошао да испуни, а не да укине”, рекао је и појаснио да се јеврејски народ у том тренутку већ стотинама година понашао према томе што је добио на Синају, али је обоготворио то и сматрао да се пуким испуњавањем ријечи, једноставно прима Господ. ”Негдје је замрло срце тих људи, замрло је оно богопознање које је имао Мојсије сретавши се са Богом на Синају и народ се навикао на оно што ми данас зовемо обичај, а онда је међу њих дошао неко ко је донио нешто ново”, рекао је и додао да је један од Јевреја који је у новије вријеме познао Христа, причао како је њему Владика данило Крстић открио како је то могуће да постоји нешто и после Старог завјета, тако што је Бог говорио једно прије Мојсија, па са Мојсијем нешто друго, а са Христом је тек дошла пуноћа откривења, говори нешто треће што је Јеврејима било несхватљиво, као што је Египћанима било несхватљиво оно што су им говорили Јевреји. ”Христос долази да нам покаже шта је то било и шта има бити. Шта Он то испуњава? Он долази и говори како су Његови ученици у данашњи дан брали жито, а у Шабат је било забрањено било шта радити рукама, возити се, радити, до те мјере да је јеврејска породица морала имати нејеврејина који би запалио огњиште у тај дан да би могла храна да се спреми, толико је крут био тај закон”, рекао је Владика Јован и нагласио како је Христос у том контексту рекао нешто што данас и Израиљци говоре, а то је да је једино због чега се смије Шабат нарушити, јесте да би се спасио живот, то је велика поука данашњег Јеванђеља. ”Господ показује милост, то је оно на шта се на крају све своди”, нагласио је Владика и додао да апостол каже: ”Љубите једни друге, дјецо, то ће бити довољно.” Владика Јован је рекао да тако имамо и Светога Теодора који у своје вријеме одбија да прими храну која је била принос идолима, као што имамо примјере у Старом завјету код Светих Макавеја, пророка и свих старозавјетних праведника који иду на страдање јер неће да принесу жртву лажним боговима, већ само једноме Богу. Такође је актуализовао житије овог светитеља, рекавши: ”Данас смо, драга браћо и сестре, у војни. Стварност нашега свијета јесте стварност Светог Теодора Тирона, Теодора војника који је одбио да послуша и свога надређенога и његовог господара, цара римскога одбио је само да не изда истинитог Бога.” Рекао је да смо тако и ми данас у једној страшној војни, војни која није започела данас и није започела у Украјини, која је нажалост започела распадом онога свијета који је постојао до 1990/91. године. ”У рату који је започео можда чак овдје, а данас се пренио на Украјину. Највећа трагедија тог рата, поред тога да човек убија човјека као брата свога, јесте да се у Украјини нажалост убијају међусобно многи они који за себе, с једне и с друге стране, говоре да су православни”, рекао је и нагласио да то нама треба да је прва порука и оно прво што нас занима у овом рату, да не смијемо као хришћани, као православни хришћани, да заузимамо страну. ”Не смијемо да ми истерујемо правду овога свијета, оно што нас треба да боли је дубоко поцијепано срце наше, поцијепано срце међусобним страдањима, међусобним убијањем”, рекао је и додао да то треба да буде прва наша молитва и оно што је прво и основно о чему треба да мислимо. ”Никакве овоземаљске правде, никакве овоземаљске претензије, никакве овоземаљске настројености, него прво да се молимо дубоко Богу да ово страдање прекине, да престане да убија брат брата и да се молимо Господу да Он то све, као и све што у историји окреће на добро, окрене, и ту трагедију и ту муку и ту невољу, на добро”, рекао је и додао да тамо нема Звезде и Партизана па да се навија за једно од њих, нема ни партизана ни четника, ни бјелаша ни зеленаша, ни једних ни других, ни усташа ни партизана, тамо се нажалост брат коље са братом. ”Да би нам Бог драги дао да што прије то престане, да се измире срца људска и да се измире у неком већем добру него што је то било прије овога свега. Да праштамо једни другима и да видимо можемо ли на било који начин да помогнемо, да прихватимо те избјеглице, као што је и Господ сам био избјеглица када је отишао у Египат, а колико је страшно у избјеглиштву Његовом било, то треба знати зато што је најмрзнија земља у Старом завјету и старозавјетном народу Египат. Он је онај којим се све проклиње, са којим се свако зло упоређује, и у тај Египат одлази Господ као дијете, води Га Јосиф, који је, каже, у сну имао виђења анђела који му рече да оде у Египат”, подсјетио је Владика и нагласио да, када је он могао да савије своју јеврејску душу, која је изнад душе мрзела тај Египат и био учен да мрзи Египат, да га проклиње, па је отишао у Египат, тако и ми треба да да схватимо, да примимо сваку људску душу, да свакоме пружимо руку, да помогнемо ономе који страда, а поготово што тамо страдају православни. ”И као Његош што каже, да пожали, ка да би помога, да пожалимо да прође то страдање што прије, да Господ све окрене на добро и да се ми остали обрадујемо у радости и миру који имамо као браћа међу собом, као што понављам, рекао је апостол: Љубите једни друге, то ће бити довољно”, закључио је Владика Јован поуку како треба да се поставимо у овој тешкој ситуацији у којој се цио свијет налази. Епископ Јован је захвалио Митрополиту Јоаникију на позиву да служи Свету Литургију у цетињском манастиру: ”Хвала на позиву да служимо у мјесту које је наша заједничка кућа и на позиву да се одазовемо поводом 30 година наше Светигоре.” ”Светигора је у своје вријеме била труба јеванђељска не само наша овдје, у Црној Гори, тада је у Црној Гори шака људи долазила у овај храм, па их све памтимо данас по имену и по лику, него је била труба јеванђељска васколикој нашој Пећкој патријаршији, помјесној Цркви, нашем древном имену којим се поносимо више од било кога другога, Цркви српској”, рекао је и додао да је била је у том тренутку и свјетило свима онима који су из мрака комунизма долазили на свјетлост Христову. ”Стога ми обиљежавамо 30 година великољепне ријечи Божије. Хвала ти што си ме позвао да овдје служимо, поготово у недјељу праштања, недјељу када грлимо једни друге. Тако и мучену Украјину да згрлимо, да згрлимо једни друге, као што кажемо пред почетак и на крају Часног поста: да праштам све васкрсењем”, закључио је Владика пакрачко-славонски Јован. https://mitropolija.com/2022/03/12/vladika-pakracko-slavonski-jovan-prva-nasa-molitva-treba-da-bude-da-prestane-brat-da-ubija-brata/

Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски Јован рекао је данас да су он и његови најближи примили вакцину против вируса корона и да у борби против заразе нема другог избора. Владика Јован је истакао да је свјестан да је проблем то што је вакцина морала да буде развијена брзо, али да нема другог избора, јер је она једини излаз из ове ситуације. – Да нема вакцине имали бисмо мале, велике богиње, читав низ болести од којих се умирало више него данас од рака… Једино што све те болести држи од нас далеко је вакцина, оно што је медицина пронашла и на чему смо захвални – рекао је владика Јован за телевизију Прва. Он је подсјетио да је ковид 19 однио “патријарха /Иринеја/, митрополита Амфилохија, владику Атанасија, владику Милутина”. Владика Јован је рекао да не разумије противнике вакцина, људе који негативно реагују на њу, те упоредио њихова увјерења са мишљењем оних који вјерују да је земља равна плоча. Епископ пакрачки је противницима вакцина поручио да оду у болнице и виде. Извор: РТРС

Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк апеловао је да надлежни посебну пажњу посвете унапређењу положаја и развоју институција које се баве питањем страдања у Јасеновцу јер су оне једино што гарантује системски успјех да овај усташки логор смрти не нестане из јавности. Иако је задовољан тиме што је коначно снимљен филм “Дара из Јасеновца” о једном од најстрашнијих догађаја из Другог свјетског рата, епископ Јован је рекао да га плаши могућност да тема Јасеновца нестане из јавности. Епископ пакрачко-славонски, као један од најпризнатијих историчара Холокауста у Европи и епископ у оквиру чије епархије се налази Јасеновац, истакао је да је сјећање на жртве Јасеновца обиљежено тек шездесетих година прошлог вијека, али се никада није озбиљније позабавило оним што се данас популарно назива – култура сјећања. – Крајем осамдесетих и почетком деведесетих је, такође, било много приче о Јасеновцу, а онда је за један дан све нестало из јавног дискурса. Тога се бојим и сада. Зато су институције које се баве овом темом једино оно што гарантује системски успјех и њих треба да развијамо. Зато нам је потребан меморијални комплекс на Сајмишту и због тога нам је неопходно да се Музеј жртава геноцида рашири, ојача и да заиста врши функцију због које је основан. У питању је једна изванредна институција, са великим међународним кредибилитетом, значајем и ауторитетом. Међутим, у Србији је ова институција недовољно позната и подржана – рекао је владика Јован за портал “Нова” . Он је истакао да је, када је ријеч о филму “Дара из Јасеновца”, најважније и најпрече то што је снимљен и што је то филм који у себи чува ужас који је представљао Јасеновац. – Свакако, ми можемо пронаћи много замерки сваком уметничком делу, али тек ће се из квантитета родити истински квалитет, односно кад се буду снимали филмови о тој теми – рекао је он. Када је ријеч о односу према жртвама, владика Јован је рекао да је честа флоскула да се треба угледати на Јевреје. – Међутим, ми пажљиво избјегавамо сваку могућност да то учинимо. Кад је у питању Холокауст, постоји само једна једина носећа институција на планети земљи, а то је Јад Вашем – средишња институција за питање проучавања, сјећања на жртве и хероје Другог светског рата, односно Холокауста. Она је основана 1953. године и започела је свој рад са двије канцеларије, а данас покрива читаво једно брдо у Јерусалиму, које се назива “Гора сећања”. Јад Вашем данас има око хиљаду запослених и обухвата централни архив и централну библиотеку за питање Холокауста – навео је владика Јован. Он је истакао да је Јад Вашем промишљен и финансиран плански и стратешки. – Безброј пута сам водио наше званичнике кроз Јад Вашем и свако ми је на крају рекао да и ми морамо имати тако нешто. Кад бих им одговорио да је то започело са радом 1953. године, онда би они заћутали. Након тога, никада више не би проговорили неку јавну реч у Србији на ту тему, а да не говорим о томе да ли помогну рад и развој Музеја жртава геноцида – рекао је епископ пакрачко-славонски. Владика Јован истакао је да је Јасеновац тешка тема којој се мора приступати озбиљно. – Погледајте до које је мјере Израел, између осталог, изградио свој идентитет на Холокаусту. Ми ништа слично нисмо имали у нашим условима. Додуше, Република Српска је томе ближа, што је разумљиво, јер је она дала већину жртава Другог светског рата, заједно са Србима из данашње Хрватске. Током деведесетих она је била у условима у којима је могла разумијети ту мисао – навео је владика Јован. Епископ пакрачко-славонски сматра да тек предстоји озбиљно сагледавање јасеновачког страдања и препоручује свима текст бањалучког професора Олега Солдата, који је говорио о Јасеновцу у дјелу Бранка Ћопића као једно озбиљно промишљање, али и књигу Тимотија Снајдера “Крваве земље” која представља велику помоћ да се разумије шта се збивало у Другом свјетском рату и да се схвати контекст Јасеновца. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У уторак, 12. јануара 2021. године, када наша Црква прославља свету мученицу Анисију и преподобну Теодору, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Саслуживали су протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Урош Костић. Чтецирали су Владан Степовић и Василије Тешић, а за певницом су појали Александра Радовановић, Марко Стевановић и Страхиња Савковић. Звучни запис беседе Владика Јован је присутне вернике поучио о најрадоснијем хришћанском празнику Божићу истакавши да се Рођење Господа Исуса Христа непрестано догађа у срцима свих нас и да је то заправо смисао наших живота: “Христос се роди. Браћо и сестре, Црква Христова нас подсећа ових дана да се сећамо празника Божића и смисла Божића за наш живот како овде на земљи, тако и у Царству Небеском. Црква нас учи да се Христос родио у Витлејему пре две хиљаде и нешто година, али нас Црква учи да се Христос непрестано рађа и у нашим срцима. Ако се Божића сећамо само када га календарски празнујемо, брзо ћемо заборавити смисао Божића; али, ако се Христос рађа у нама, онда се такав човек непрестано обнавља. Божић је дан када је Бог постао човек, узео људску природу и постао Богочовек. Зато је Господ узео људску природу на себе јер је она пала, и уздигао је до престола небескога. Другим речима, Господ је осветио палу људску природу и човек је освећен Божићем јер је на Божић Бог постао Богочовек да би огреховљеног човека вратио тамо одакле је дошао, а то је у рај. Адам је био у рају све док је слушао Бога и док га није обузела гордост. Адам је живео у благодати раја јер је живео са Богом. Зато је Божић радостан дан, дан који је створио Господ да се радујемо у њему, баш онако како нам је и апостол Павле рекао: "Радујте се, и опет велим радујте се". Нема те туге коју радост Божија не може да отера из човека. Што се више радујемо у Господу, све више осећамо Бога у себи. Човек док осећа Бога он је испуњен, али кад човек нема Бога у себи он посеже за другим стварима мислећи да може да постигне радост без Бога. Човек је незајажљив, незасит, јер све му је мало, богати се али не у Богу, богати се оним чиме је заменио Бога. Одузмеш ли човеку такво богатство, обузеће га туга и празнина. Зато не смемо бити без Бога ниједног тренутка, јер чим смо без Бога нечастиви нам предлаже чиме да заменимо Бога. Човек без оног што је Божије је као љуштура, духовни мртвац, јер тражи живот од оног што је мртво. А живот рађа живот, како каже она латинска пословица. Човек зна да када рађа је радостан јер испуњава заповест Божију. Божић је благ дан и са разлогом наш народ именује благим данима све празнике које ми славимо у Цркви Божијој. Божић је родитељ свим осталим празницима, јер да није било Божића не би било ни других празника. Кад схватиш да је Божић родитељ сваког празника, онда ћеш се радовати сваком празнику. Празник значи да испразниш себе од себе самог, да би се Бог уселио у тебе. Божић је светлошћу својом осветлио децу Адама, не оног палог Адама, него новог Адама - Христа. Бог је могао да бира не знам какве палате, али се родио у пећини јер зна да оно чега се дотакне је освећено. Бог је унео радост у душе деце Адамове. Божић је благ дан због благога Цара, због живота који се јавио кроз Исуса Христа, јер је тада настао живот. Божић је благ дан и због љубави јављене управо кроз Христа. Зато човек треба да учини и припреми себе да тај Цар мира, радости и љубави буде у њему. Зато је Божић дан љубави Божије која је Бога свела на земљу. Човек уместо да узврати Богу за ту љубав, он је распео Бога јер му је срце испуњено мржњом. Мира нема без цара мира, а Христос је цар мира. Апостол Павле нам поручује да је радост у Господу. Човек треба стално да тражи Бога. Нема праве радости без Бога јер нас не може нико обрадовати као Господ, јер нам је Он све дао, дао нам је Себе да би нас спасао од смрти. Зато је само потребно да ми будемо са Њим и да осећамо присуство Бога. Свако види Бога онолико колико Га у себи осећа. Вером се Бог усељава у нас. Зато ако нам је вера слаба џабе нам све. Зато је потребно да будемо на путу Божијем, јер ван тог пута човека лута и тумара по тами небића. А Бог је дошао да би нас из небића вратио у биће. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

У понедељак, 11. јануара на дан када наша Света Црква прославља 14000 Витлејемских младенаца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, је у Аранђеловцу у храму Светих апостола Петра и Павла, служио свету Архијерејску Литургију. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, Архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, Архијерејски намесник бељанички протојереј-ставрофор Видо Милић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, Архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, Архијерејски намесник левачки протојереј-ставрофор Милић Марковић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, протојереј Љубиша Ђураш, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Александар Бабић. Својим краснопјенијем су ово сабрање улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца. Након читања Светога Јеванђеља Епископ Јован је верне укрепио и поучио својом беседом. Он нас је подсетио да у овоме свету не можемо имати бољи пример исправног живота од самога Господа. Он је тај који нас је одвео до Голготе, али нас све затим води и до Васкрсења. Онај човек који има љубави према Богу, имаће је и за свако друго Божије створење. Требамо волети Бога изнад свега, а са Њиме и цео свет. Бог се на Божић није родио само за одабране људе, већ за цео свет. Сваким даном се у нама треба рађати нова вера и нада. “Божић нас позива да живимо моралним животом”, наводи Преосвећени Владика. Христа морамо сместити у наша срца. Рађа се у штали јер за Њега никаква палата или материјално благо не представља ништа. Морамо стално водити рачуна да не паднемо и морамо се трудити да Христос буде срце нашег срца, душа наше душе и живот нашег живота. Празнике које прослављамо морамо на исправан начин и да доживљавамо. Бог је на Божић показао да воли човека, сада је на човеку да покаже да ли воли Бога. Нема мањег или већег празника, сви празници су битни и велики. “Све из послушности извире, јер је она добра”, наводи Епископ. Након Свете Литургије, Епископ и архијерејски намесници су састанак наставили на врху планине Букуља у истоименом ресторану. Његово Преосвештенство је пре састанка освештао ресторан и све просторије у њему, а домаћинима породици Милојевић, Г-ђи Верици и Г-дину Радовану је пожелео успешно пословање и свакога успеха у даљем породичном и пословном животу. Извор: Епархија шумадијска

Архиепископ охридски и Митрополит скопски господин Јован данас се вакцинисао против вируса корона и поручио да је "врло важно да због других, због ближњег свог бринемо једни о другима, како не бисмо заразили некога". - Ја верујем да постоје људи који се не боје да ли ће се сами заразити, али је потребно да се вакцинишемо због других, да не будемо ми ти који ћемо заразити некога. Како каже, важно је вакцинисати се како бисмо били сигурни да се преко се преко нас зараза неће проширити. Видео прилог погледајте ОВДЕ Извор: Новости

Епископ пакрачко-славонски г. Јован служио је јутрос, на Оце, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог. У литургијској проповиједи Владика је рекао да је данас недјеља перије рођења Христовога и крај поста божићнога. Звучни запис беседе “Али је и вријеме да се људски род сабере и да погледа шта се то збило у историји људскога рода, гдје је у тој историји био човјек, гдје је био Бог, гдје је дуиша свакога од нас”, рекао је Епископ пакрачко-славонски. Владика је, тумачећи данашње литургијско зачало подсјетио да је праотац Авраам био први човјек који је послушао глас Господњи. “Као што се Адам у рају уплашио од гласа Господњега када је Господ ишао по рају и рекао Адаме, гдје си, тако и Бог у источној Месопотамији, најплоднијем дијелу тада познатога свијета, буди Аврама у земљи Ур и каже Гдје си, Аврааме. Док Адама одговара Ја сам го, ми смо голи па нас је стид изаћи пре Тебе, овдје Авраам одговара Ево ме. Ево ме, ту сам. И послуша заповијест Господњу”, казао је он. Додао је да је Авраам из дома и рода свога богатога послушао Господа који му каже Иди из дома оца свога, иди куда ћу ти ја казати, иди па ћу од тебе учинити наследство као зрна пијеска на обали мора. “И када долази у ту обећану земљу, види да је она камен суви, љути, да ту не може извести ни хљеб из земље. Види да су људи љути и дивљи. И када му Господ опет у његовој сто и некој години казује да ће у идућој години имати сина, он поклања вјеру Господу. И он је за годину дана добио сина”, подсјетио је Владика Јован. Говорећи о томе како је Авраам послушао Господа и тог сина јединца Исака касније био спреман да принесе на жртву Господу, рекао је да се није питао какав је то Бог који тражи такву жртву од мене. “Него послушно води сина свога који га три пута запиткујеОче, а гдје ћемо ми наћи жртву, а Авраам одговара Господ ће се постарати”, казао је Владика. Казао је да је Авраам вјеровао да ће и смрт његовога сина донијети живот. “А Господ гледа на ту његову вјеру и диви се створењу своме, створењу које није било непослушно као Адам у рају, него је послушно до смрти, не своје него свога дјетета од десетак година”, казао је Епископ Јован. Након Литургије Владика Јован је подијелио присутној дјеци поклон пакетиће. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У петак, 1. јануара 2021. године, када наша Црква прославља светог мученика Бонифатија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Администратор Архиепископије београдско – карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Саслуживали су свештеници и ђакон овог светог храма. Владика Јован је окупљене вернике поучио надахнутом беседом о томе шта значи бити велики пред Богом, истакавши да пожртвовано служење Богу и ближњима представља аутентичан хришћански пут: Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, из овог сада прочитаног одељка из данашњег Јеванђеља чули смо како је Господ рекао својим ученицима да онај који хоће да буде први да буде последњи и да буде свима слуга. И ту је камен спотицања за сваког од нас, јер свако има у себи један део гордости сујете и то је људско, али није добро када човек почне да храни своју гордост и храни сујету тако што ће се представљати другачијим и бољим него што јесте. Ту је још један проблем што никако нећемо да другог истуримо испред себе, него стално гледамо да ми будемо испред других. О томе човек треба добро да размишља, да га гордост не обузме у потпуности. Зашто је Господ ово питање о првенству поставио апостолима? Разлог је био тај што су се апостоли расправљали између себе ко је од њих већи и поштованији од Господа Христа. То је и данас присутно, људи гледају како да се додворе онима који су на положају, да би показали другима како их тај неко више поштује од осталих. Тога код Христа нема. Он подједнако воли и праведника и грешника, не гледајући ко је ко, јер љубав Божија је изнад сваког греха. Бог никоме на забрањује ту жељу да буде ближи Богу, да духовно напредује, али не жели да се грабимо за првенство међу људима. Оно што човека највише узвисује пред Богом је љубав према Богу и ближњима, љубав чија се тајна открива у жртви, а првенство без љубави мрско је пред Богом. Господ нам овим примером открива тајну Цркве као заједнице у којој човек види себе у служењу и жртвовању за другога. Љубав човека може да подстакне да жртвује себе за другога. Као што се славољубиви људи мукотрпно боре да добију овоземаљску славу, тако се хришћани боре да другога увек сматрају бољим од себе. Такву љубав не можемо задобити без смирења, јер је смирење подлога свих врлина. Човек нема смирења зато што се не угледа на Бога. Можемо се запитати какво то првенство имају деца над одраслима? И ту постоје три првенства деце над одраслима, по светим оцима. Прво је првенство у вери, затим у послушности и на крају у незлобивости. Јер дете док је још чисто, док му душа мирише на Христа, то дете безусловно верује својим родитељима, оно је апсолутно послушно својим родитељима и све то тако чини јер је незлобиво. Тако да треба да будемо слични деци по својој незлобивости. А на јеванђељско питање ко је највећи у Царству Небеском, одговор је – дете; зато што дете има чисто срце, што се на целом бићу његовом осећа дах Божији. После детета, највећи у Царству Небеском је човек који је смирен, смирене вере и живота. Свети оци под дететом разумеју људе смиреног ума. По њима је такође природно да човек жели славу, али не славу овога света, већ славу Божију. Бог је дошао у свет да управо ту палу људску природу подигне и уздигне до престола Царства Божијега. Славу небеску стичемо благодаћу Божијом. Смирењем се у нас усељава Света Тројица, а кад човек дозволи да се у њега усели Дух Свети, такав човек другачије мисли, другачије осећа, другачије ради. Тако човек постаје богоносац, носи Бога у себи. Ко је стално у молитви са Богом он онда носи Бога у себи. Ко је са Богом тај је победник, а човек без Бога је губитник у сваком погледу, па ма шта поседовао у овом животу, он је губитник јер нема Бога, а кад нема Бога нема ни Духа Божијег. Зато да се помолимо Господу да нам Господ помогне да се угледамо на ту незлобиву децу да би управо задобили Царство Небеско. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

У четвртак 31. децембра 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслужење свештеника овог светог храма. Звучни запис беседе Беседећи верном народу, Владика Јован је назначио да: “Људи често погрешно мисле да су човеку за спасење довољна само добра дела. Данас се јавља још једна заблуда: да човек сам себе спасава, а да је Бог само начин за задобијање вечног живота као награде за добра дела. Бог не даје људима вечни живот (рај) као своју творевину – већ даје самога себе, чинећи од човека бога по благодати. Мислећи да треба да зграбимо сва добра од Бога, губимо све падајући у гордост и сујету. Апостол Павле подсећа хришћане да воде рачуна о себи јер су откупљени скупом ценом, односно крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Зов Божије љубави у нама је извор вечног живота. Савремени хришћани умеју погрешно да траже Бога као припадајуће им наслеђе, ради сопствене славе. Њима је несхватљив светоотачки израз: Обожење! Бог Спасава благодаћу. Зато на првом месту треба да тражимо Бога, јер тражећи Бога, добићемо све оно шти је Божије: нећемо осуђивати, а имаћемо радост и мир, те изнад свега љубав”. Извор: Епархија шумадијска

У понедељак, тридесети по Духови, Преосвећени Владика Јован Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Александар Мирковић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирао је господин Владан Степовић. Звучни запис беседе Данашње Јеванђеље нам говори о томе како су фарисеји тражили од Христа да им покаже знак са неба да би њему поверовали. По прочитаном Јеванђељу по Марку, Преосвећени се обратио верном народу: “Из данашњег Јеванђеља говори нам како су се фарисеји сусрели са Христом, и хтели су да кушају Господа. А то кушање се састоји да он њима покаже знак са неба. И овде свети апостол Марко каже да је Христос уздахнуо духом својим и рече: зашто овај род знак иште? Зашто је Господ уздахнуо? Зато што фарисеји нису никада искрено прилазили Христу, него су стално прилазили да га кушају, не би ли га негде ухватили да Он не уме њима да одговори на њихова питања, или да буде збуњен. Господ уздахну, зато што су они фарисеји тражили знак са неба. Зато што они траже оно што није у њиховој моћи и што не требају да траже, јер знак са неба. Знак са неба зна се када ће доћи, а тај знак ће доћи када буде био Други Долазак Господа нашега Исуса Христа на овај свет. Овај догађај који се догодио фарисејима са Христом, десио се после великога чуда, када је Господ Исус Христос нахранио оних пет хиљада људи у пустињи, и Христос када их је нахранио, Он је одмах отишао од тога народа. Зашто? Управо због тога плашећи се саме побуне народа, да због овог чуда не направе једну побуну и да Христа прокажу царем на овоме свету. Зашто? Јер у Христово време Месијанска очекивања су била тако снажна, да је народ чврсто веровао да ће Месија постати управо цар Јудејски, који ће обновити јудејско царство и који ће их ослободити од римске власти. Христос је више пута понављао браћо и сестре, да Његово Царство није од овога света, и да он не долази да било кога ослободи од било чије власти и да Он долази и да је дошао да ослободи човечанство и човека од греха које цело човечанство држи у ропству смрти. Зато је дошао Господ да нас спасе од греха и смрти. Христос чудима која чини не-јеврејима показује да је дошао на свет ради свих људи, а не само ради једнога народа (у овом случају Јудеjског). Фарисеји су тражили знак са неба. То њихово тражење није био прави знак који би њих раздрмао, него су они тражили неке наивне и просте знакове. На пример тражили су да Христос заустави Сунце, да пошаље муњу са неба, да заустави ветар итд. Фарисеји су то тражили мислећи да ако Христос не може да одговори на њихова тражења, онда ће га оптужити да није моћан, да не чини чуда сам од себе, да чини чудо помоћу ђавола, а пошто ђавола немаш овде сада, зато ти не можеш да испуниш наше жеље и да учиниш оно што ми тражимо. То друго време, Христос говори о њему као Другом доласку када ће се небеске силе покренути, Месец помрачити, Сунце своју светлост изгубити, када ће се гробови отворити и мртви устајати. Е то су прави знакови које ми очекујемо и не треба друге знакове да тражимо браћо и сестре”. Преосвећени се дотакао људи тврдога и непокорнога срца, који не желе да исправе свој живот: “Из данашњег Јеванђеља видимо да Христос одлази од фарисеја. Зашто? Зато што су били непоправљивог срца… Али ако у човеку нема жеље за истинским покајањем, и мењањем. Често желимо да се променимо на свој начин, ништа од те поправке нема, од таквог човека кажу свети оци: дигни руке. Зашто? Не дај благослов ономе који ти не тражи благослов. Немој га насилно терати да се поправља, јер од такве поправке нема користи ни душа ни тело његово. Слобода је човекова хоће ли се поправљати, хоће ли постати снажан и имати духа Божијега у себи да би се поправљао, и зато су покајање и смирење први знак да хоћемо да се исправљамо да прихватимо поправку и савет. А онај који је огрезао у злу, он неће да прихвати никакав савет ни поуку, него из своје тврдоглавости: “тера по своме” како је то говорио патријарх Павле. Када хоћемо, желимо да се исправљамо и мењамо на боље онда ћемо са послушношћу и смиреношћу слушати и Бога и Цркву и Јеванђеље и онога који ти указује на поправку. Када то урадимо онда ћемо обрадовати себе јер смо видели да смо учинили промену. Учинићемо радост и самоме Богу Који чека нашу исправку и поправку браћо и сестре. Коме не треба поправка? Гордом човеку. Он све мисли да зна, и не само што мисли да зна него и показује да зна, а уствари показивање знања је најдубље незнање, јер какво ти је знање ако не прихваташ Реч Божију? Ако не живиш Речју Божијом? Зато браћо и сестре обрадујмо и себе и Бога и друге што ћемо се поправљати и што ћемо тражити сами себе поправку а не да чекамо да се други поправе па ћу се ја поправити. Не. То хришћански није, хришћански је да ја учиним први корак, а када се ја поправим онда ће онај бити исправљен и поправљен. Бог вас благословио.” Извор: Епархија шумадијска

У уторак 29. децембра 2020. године, навршило се 40 дана од упокојења блажене успомене Патријарха српског Иринеја. Тим поводом, замолили смо Његово Преосвештенство Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке г. Јована (Младеновића), да са нашим слушаоцима подели сећање на блаженопочившег 45. Првојерарха СПЦ. Звучни запис разговора Чућете када се одиграо први сусрет два будућа Епископа СПЦ, како су им се укрштали животни путеви, колико је поверење Патријарх Иринеј имао у Епископа Јована и шта Владика посебно памти са бројних путовања и мирних посета Његове Светости на којима га је пратио? Замолили смо Преосвећеног Владику и да нам каже реч-две више о љубави почившег Патријарха Иринеја према богослужењу, Евхаристији, да онима који нису Патријарха познавали покуша да приближи његову личност, али и да каже више о улози и значају блаженопочившег Патријарха Иринеја - и као Епископа нишког и као 45. Првојерарха СПЦ. Извор: Радио Слово љубве

У 29. недељу по Духовима, 27. децембра 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу. Саслуживали су Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, протонамесник Бранислав Матић, јереји Владан Костадиновић и Драгиша Богичевић, те јерођакон Василије (Старовлах). Звучни запис беседе У Старој цркви је већ традиција да Владика у недељу Праотаца служи свету Литургију, те је и поред пандемије храм био препун верног народа и мајки са децом. Беседећи Владика је споменуо да: “Човек ничим не може да заблогадири Господу као што то може светом Литургијом. Она сабира прошлост и садашњост и све уводи у вечност. Она нам даје предукус Царства Божијег. Српска Црква је установила три недеље пред празник Рођења Христова: Детинце, Материце и Оце, да нас духовно и молитвени припреми за празновање Божића. Данашње Јеванђеље дирљиво и поучно говори о благодарности, јер у данашњој причи управо видимо како човек не уме да заблагодари Господу. Господ је ходао од куће до куће, од човека до човека, од срца до срца како би људе научио вери и благодарности. Десеторица људи је завапила Господу за помоћ и излечење од куге, а само се један вратио Христу да заблагодари. Бог не гледа ко је ко или на спољашност људи већ на срце њихово. Зато треба да се запитамо да ли ми умемо да се захвалимо за бескрајну љубав Божију. Да ли осећамо присуство Божије у себи и око себе? Да ли осећамо и волимо другог човека? Ако осетимо рану другога као своју рану, ако осетимо туђу бол као своју или радост – тада ћемо бити хришћани. Губитак осетљивости и осећајности код човека води ка настајању најгорих особина у њему. У овим неприликама које су нас снашле, потребна нам је вера да не паднемо у очајање и безнађе. Данашњи празник, Црква је посветила мајкама, јер су оне стуб породице. Породица је основ свега и све од ње почиње и друштво и држава. Зато је ап. Павле назива “малом Црквом”. Породица се сматра светињом. У њој треба да влада ред и поредак, како би свако од њених чланова, знао своје место у њој. Мајка је спона између оца и деце. Она спаја и окупља сву чељад у кући. Мајка бди над породицом и њено срце куца за породицу, чак и онда када престане њен Земаљски живот. Љубав мајке највише личи на љубав Божију. Зато наш народ каже да не стоји кућа на Земљи, већ на доброј жени. Нажалост време у коме живимо је донело да је жена све мање жена, а мајка је све мање мајка. Заборавља се да је рађање основ живота. Данас све чешће жене желе да буду “успешне жене” и зато се чини да је све мање чељади у породици. Стара изрека каже да је тек треће дете, заправо прво дете. Прво се посвећује Богу, друго држави и војсци за одбрану мира и сигурности, тек треће занавља породицу. Данас се догађа да је у породици само једно дете и тада настаје проблем: од диктатуре детета над осталим укућанима, до идолатрије родитеља над својим дететом. Топло крило мајке даје детету снагу да узраста и расте и да се са успехом носи са свим животним проблемима, носећи бреме живота на сопственим плећима”. Извор: Епархија шумадијска

У суботу, 26. децембра 2020. године, када Црква прославља Светог мученика Евстратија, Светог свештеномученика Гаврила, патријарха српског и Светог Никодима Тисманског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: јеромонах Доситеј (Радивојевић), протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Александар Новаковић, протонамесник Влада Димитријевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање хора „Свети Димитрије“ из Лазаревца. Обраћајући се надахнутим речима окупљеним верницима Владика Јован је поручио да је човеку потребно да чује речи апостола Павла који нам поручује: „Браћо, јачајте у Господу у сили и моћи његовој. Обуците се у свеоружје Божије да бисте се могли успротивити лукавству ђаволскоме“. На самом почетку видимо да нам апостол поручује да је ђаво лукав. Он на све могуће начине гледа како да нам подмеће све како бисмо се окренули од Бога и не бисмо тражили Његову помоћ. Због тога нам говори да је он тај који нас може спасити. Лукавство ђаволско је опасно“, поручио је Епископ Јован. Затим, владика је говорио о томе како препознати то лукавство: „Људи који Духа Божијег имају у себи, могу да открију то лукавство. Заиста, такви људи знају да ђаво нама обећава рај, али нам, заправо, даје пакао. Обећава нам љубав, а даје нам мржњу. Обећава нам добро, а даје нам зло. Због тога је хришћанину потребно да стално јача у сили и моћи Господњој, да бисмо се могли успротивити том лукавству“, закључио је Епископ Јован. На крају своје посете колубарско-посавском намесништву Владика Јован је обишао и храм Светог архангела Гаврила у Шопићу и благословио наставак живописања овог храма, као и манастир Светог великомученика Георгија у Ћелијама, где је благословио наставак радова на изградњи манастирског конака. Такође, Епископ је посетио и радове на сибничком манастиру и дао благослов за њихов наставак, Архијерејско намесништво космајско. Извор: Епархија шумадијска

У уторак, 22. децембра 2020. године, када наша Црква прославља празник Зачећа свете Ане, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протонамесник Александар Сенић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе Владика Јован је верницима протумачио поруку светог апостола Павла, нагласивши значај вере у животу сваког хришћанина: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Свети и велики и богомудри апостол Павле, браћо и сестре, саветује хришћане свих времена па им каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Каква дивна и поучна реченица. Заиста, браћо и сестре, да би човек схватио тајну живота, тајну овога и онога света, и тајну самога Бога, то не може постићи никаквом науком, никаквом философијом, већ једино тврдом и јаком вером у Бога и чистим срцем. Вером се Бог усељава у нас, а чисто срце види Бога. Када је човеку чисто срце, онда он слави Бога, он благодари Богу, он захваљује Богу и осећа да је дужник Божији, да му је Бог све дао. А човек који се осећа дужником Божијим, тај човек ће се трудити да живи по Богу и трудиће се да се у њега не усели гордост и сујета, мада сваки човек има у себи и гордости и сујете, неко у мањој неко у већој мери, али неће доћи до таквог стања да каже мени не треба Бог, ја сам довољно самоме себи. Такав човек је губитник и овог и оног света и што је још трагичније он је губитник своје душе. Зато апостол Павле каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Вером човек ходи, а не знањем. Када се Христос усели у наша срца, онда се унутрашњи човек утврђује у правди и истини и вечној Божијој љубави. Вера је право знање, јер вером долазимо до правог знања о Богу, о свему ономе што је Божије. Вером долазимо до знања шта је Црква, шта су свете тајне, шта су врлине. Бог се открива човеку онолико колико човек верује у Бога и колико осећа Бога у себи. Али човек мисли из своје гордости да он треба да сазна и суштину Божију, али ми то не можемо сазнати јер је суштина Божија позната само Богу. Нама је Бог дао онолико колико нам је довољно за спасење. Гледајући лице Божије у оном животу, човек ће схватити оно што није могао да схвати док је био у телу. Зато апостол Павле веру назива основом живота и ишчекивањем оног невидљивог. Ми живимо за тај тренутак да се сретнемо са тим невидљивим, а тај невидљиви је Бог. Можемо поставити питање откуд вера у човеку ако је он само земаљско биће које живи у овом свету који је условљен простором, временом и рађањем? Откуд да вера постане саставни део његовог бића? То је врло важно. И зато кад ово све имамо на уму, можемо мирне душе рећи да је човек биће вере. Зато човек који нема вере он само носи облик човека, а није човек у суштини, онај човек Божији. Ми се рађамо са клицом религиозности, а сва историја људског бића показује да је човек религиозно биће које не може бити задовољно самим собом. Човек је биће које чезне за другим, тим другим то је важно да знамо, за другим који утврђује људску заједницу и даје јој прави смисао, даје јој заједницу са Богом и самим човеком. Са вером долази Христос у срце, а са Христом долази љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у вери. Што више вере у човеку, то више Бога у човеку. Вера то је оно што треба да знамо, а онда са вером и присуство Христово у срцу човековом, а са вером у Христа се у човека усељује и све оно што је божанско и вера и нада и љубав и милосрђе. Господ сишао у овај свет и учинио чудо да човека који је отпао од Бога и престао да буде биће, да га поново врати у биће, зато човек треба да буде Божије биће, а када је човек Божије биће онда је човек за сваког другог биће и други је за њега биће, ако то тако и схвата. Апостол Павле нам у неколико речи указује на једну целу степеницу, јаку степеницу ка савршенству, а ми смо позвани да се усавршавамо. Дакле, почетак је вера нашег живота, а завршетак је љубав. И зато ће нестати и вере и наде, када променимо овај свет, али зато љубав неће да нестане никада. Јачањем вере смањујемо ту разлику, тј. раздаљину између нас и Христа. Што јача вера то ближи Христос. Паднеш ли, значи да ти је ослабила вера. Људски је пасти, али је ђавољски не устати. А човек када падне и преда се том паду, онда те ни Бог неће подићи. Бог је ту и са нама само ако ми јесмо са Њим. Ако смо ми са Њим, Он онда зна нашу реч и нашу мисао. Зато не смемо да изгубимо вољу и жељу. За пад нам треба покајања. Срце је Христово најомиљенији дом у којем Бог обитава. И сад замислите да нехришћанским животом затворимо тај дом. Господ стоји поред срца и куца. А човек када нема вере он нема слуха да чује то куцање и зов Божији. Бог нас стално позива на разне начине. Тако да човек са радошћу прима Христа у себе и само по себи из срца човековог излази она најлепша дивна молитва: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног". Тако се љубав сједињује са вером и надом, и кад се сједине вера и нада онда се губи граница између вере, наде и љубави. Човек не може ни мишљу својом одредити докле иде вера, кажу свети оци, а одакле почиње нада и љубав. Ништа на свету нам не може заменити веру у Бога, ни наука, ни богатство ни слава. То ђаво зна, и зато је његов најважнији посао да нас убеди да не верујемо у Бога. Сваки човек без вере је онда губитник. Када већ ђаво зна да је вера та која носи човека, и душу и дух итело његово, онда ми бар хришћани треба то да знамо и да чувамо веру, а вера се не чува ни галамом ни виком ни буком, него се чува смирењем, молитвом, животом. Па нека нам Господ помогне и свети апостол Павле да заиста да покушамо да имамо ову мисао светог апостола Павла која каже: “А вером да се усели Христос у срца ваша”. Е онда је срце пуно, онда човек не осећа никакав недостатак јер има веру, а има и Бога у себи. Без тога човеку стално нешто недостаје и стално је незадовољан. А кад имамо Бога, онда имамо све и онда смо задовољни. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

У понедељак, 21. децембра када наша света Црква слави свете апостоле Состена, Аполоса, Тихика, Епафродита, Онисифора, Кифу и Кесара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић, богослови Димитрије Николић и Василије Тешић. Звучни запис беседе По прочитаном апостолу и Јеванђељу које нам доноси Христову причу да је Бог Аврама, Исака и Јакова Бог живих а не Бог мртвих, јер су у Њему сви живи, Преосвећени је протумачи одабрани одељак верницима: “Браћо и сестре ко год чита Свето Писмо, вероватно му је остало у сећању једна дивна реченица апостола Павла: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Можда ће неко помислити да је то сујетно и гордо што апостол Павле позива да се угледају на њега, али није браћо и сестре. Са правом то каже апостол Павле. На првом месту зато што је апостол Павле био безбожник, није био хришћанин. Прогонио је хришћане, али када се срео са Господ он је одбацио стари живот, када се срео са Господом и када га је светлост Христова обасјала, он је тада видео да је све време свога живота живео у мраку, и да је он управо одбацивши ту таму животну, пригрлио је светлост Христову, ону светлост за коју Христос каже: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима”. Преосвећени је истакао да човек сија светлошћу Божијом или сија тамом своје сујете и гордости: “Апостол Павле се угледао на Христа и почео је да живи Христом, тако да је он живећи Христом и имајући Христа у себи он и рекао: “Не живим ја више, него живи Христос у мени”. Е то може да каже, само онај човек који се заиста одрекао себе, своје гордости, саможивости, неког свог знања које не приводи Богу. Када се човек тога одрекне, самога себе, себе грешнога, као што се одрекао Апостол Павле, и када почне да живи Христом, он све више осећа жељу да се приближи Христу, и да Христа смести у себе. Када Христа сместимо у себе, ми смо заиста сместили све оно што је најдрагоценије. Када сместимо Христа у себе, ми смештамо све оно што је Божије, а оно што је Божије, то привлачи Бога. А када сместимо све оно што је Божије у нама, треба да избацимо из себе оно што смета нама, да се ослободимо себе! Поновићу речи владике Николаја који је говорио: Господе спаси мене од самога себе. То су могли да кажу само они који контролишу своје унутрашње биће: како верује, како се моли, да ли има храбрости Христове, и да ли има снаге у себи. Али снаге Христове. Ко је моћан као Бог? Нико браћо и сестре. И заиста ове речи светог Апостола Павла којег рекох: угледајте се на мене као ја на Христа, просто нас наводе да размишљамо и да схватимо да није Богочовека Христа у нашем богочовечанском свету, ми заиста људи не би заиста знали шта је то човек. Не бисмо знали ради чега постоји човек. Не бисмо значи и шта је свет, и зашто постоји овај свет? А он постоји браћо и сестре, да се преобрази. Да овај свет се претвори у Рај, или боље речено да се врати у оно првобитно стање какав је био када га је Бог створио. То је смисао човека и света, да се проправља и исправља, и да схвати да је заиста овај човек дат да кроз њега и у њему и још сада овде започне да доживљава Рај, Царство Небеско, када ће то у потпуности имати ако је овај живот претворио у Христа Господа. Да Богочовек није дошао у овај свет, ми би знали за једну бесконачну таму, знали би само за мрак ужас и очајање. Дошао је Бог да нам каже: “Да ниси пропао, ниси изгубљен, ниси изгубљен за Рај ако само верујеш да сам ја дошао ради тебе. Ради тебе сам страдао да би тебе исправио”. Преосвећени је истакао борбу против греха и очајања: “И заиста ми хришћани никако не би требали да падамо у оваква стања очајања. Зашто да очајавам ако имам Бога? Не смемо се сећати Бога повремено, него Бога морамо носити у себи... Сила Божија нас храбри: устани ако си пао, пробуди се ако спаваш. Бог је ту и ако си пао у не знам какво искушење и грех, ако ниси се одрекао Бога и живиш Богом па Бог је милостив, Бог је љубав, опростиће нам браћо и сестре. Где постоји Бог ту нема места очајању. Зато што верујемо у Онога Који ме је створио да ће да ме спасе. Све се мења јер је Он савршени Узор и Углед и Пример, и Образац свега што је људском бићу потребно за вечност и овај привремени живот. Ако је до добра? Он је Узор савршеног божанског и човечанског добра. Ако је до истине Он је Узор савршене Божанске истине, јер је рекао: Ја сам пут, истина и живот. Бог нам је Узор те човечанске истине. Ако нам је стало до правде има ли веће правде од правде Божије? То осећа сваки човек који има веру и смирење. А који тако осећа он се и не труди да његова правда буде једино мерило у животу. Такви људи не само што стављају правду и мерило, хоће и друге да поробе не у смислу правде Божије него правде његове. Зато се човек нервира, “зашто се не прихвата моје”? Не прихвата се зато што је из гордости, не прихвата други богобојажљиви човек који се моли јер тај човек који све хоће своје да протне, то говори да тај човек нема праву молитву, нема праву веру. Дакле, Бог је узор правде савршене и љубави и милосрђа, и зато апостол Павле каже: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Нема милијег бића од Господа Христа, јер је Он из бескрајног човекољубља постао човек и изједначио себе са нама. У свему осим у греху. То што ми клецамо у нашем животу, то је зато што се не предајемо Христу, не скидамо са себе грехове, а Господ је узео са себе грехове наше. Браћо и сестре ми смо хришћани у Христу, ако прихватимо Христа у себи и живимо Христом, тј. вером у њега, љубављу према њему и надом у њега да нас Господ неће оставити. Неће, осим ако ми не оставимо Бога. Шта је то хришћанин? То је човек који доживљава Христа као свој живот, који доживљава своју душу као Христову душу, који доживљава своју свест као свест Божију. Ако идемо по нашој свести она нас опомиње, али ми хоћемо и своју свест да затрпамо, нећу да ме опомиње на оно што сам учинио лоше. А шта си урадио? Тиме си затрпао своју савест... Пакао није ништа друго него то што ће нас савест пећи, што смо проћердали живот а нисмо га искористили да би њиме почели да задобијамо живот вечни. А сваки човек доживљава Христа ако се угледа на Христа. Како? У свим својим мислима, речима, делима, понашањем. Зато свети Апостол Павле каже: угледајте се на Бога као љубљена деца. Док не дођемо деце, не узраста, него у стање безазлености дечије. То дете ће да воли оца и мају, и када га истуку. И када га истуче он зна да неће да убије, отац и мајка оно што је родио. И тако и Бог нас воли, и зато нам апостол Павле каже да се угледамо на Бога као љубљена деца Христова. Како да се угледамо на Бога? Да га волимо и љубимо као што је Он љуби нас. Он је заволео пре нас него што смо ми заволели Бога. То је важно. Када си у Божанској љубави Христовој ти си прави човек и више од тога. Ти си Бог по благодати. Нека нам Господ помогне да ми стално размишљамо на кога се угледамо? Шта је узор у мом и твом животу? Који је идеал мога и твога живота? Када то размишљамо па ћемо видети да немамо бољег узора него што је то Господ наш Исус Христос. И онда ћемо наћи решење за наш живот. Нека нам Господ помогне да се стално уподобљавамо како кажу свети оци Богу, јер се Бог уподобио нама, и зато треба да му узвратимо на Његову љубав, нашом људском малом љубављу али за Бога великом ако је искрена. Амин”. Извор: Епархија шумадијска

У петак, 18. децембра 2020. године, када наша Црква прославља Светог Саву Освећеног, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Саслуживали су: протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Василије Тешић. Звучни запис беседе Владика Јован је верницима својом надахнутом беседом протумачио прочитани јеванђељски одељак, објаснивши разлику између људског јарма, који ми на себе товаримо, и Христовог благог јарма који нам Спаситељ нуди: “У име Оца и Сина и Светога Духа. У овом кратком данашњем одељку Јеванђеља, браћо и сестре, чули смо како Господ Исус Христос каже да је Њему све Отац небески предао. Шта му је предао? Предао му је спасење рода људскога, сав суд, јер Отац више не суди никоме него суд даде Сину. Зашто? Зато што је Господ наш Исус Христос својим оваплоћењем, рођењем, страдањем и васкрсењем заиста наш Спаситељ; тражимо ли спасење ван Христа, нећемо га наћи. Тражимо ли браћо и сестре, утеху у нашем животу ван Христа, нећемо је наћи. Људи који неће себе да предају Христу, они онда траже духовнике по својој вољи и својој жељи и мисле да ће ти духовници да их приведу спасењу. Међутим, браћо и сестре, онај ко се искрено преда Богу, он се искрено преда и свом духовнику ако је тај духовник постављен од Цркве и Црквом постављен. Он се предаје, што каже наш народ, као што се предаје гвожђе ковачу. А да би ковач могао од гвожђа да обликује оно што жели, он мора то гвожђе да баци у ватру, да га загреје, да га омекша да би га могао савијати; хладно гвожђе ко је могао савити браћо и сестре, и да је могао пукло би. Е тако сваки човек који жели спасење он треба да омекша у односу на своју гордост, на своју сујету и да се заиста искрено, побожно преда Богу. У данашњем Јеванђељу видимо да Отац открива тајне и овог и оног света, а да Син открива Оца, чиме нам Господ говори о заједници, да ништа не бива без заједнице Оца, Сина у Духу Светоме. Тако и спасење ако хоћемо да нађемо ван заједнице, нећемо га наћи. Ако хоћемо да се одморимо и душом и телом, не можемо се одморити ако прво не приђемо Христу. И зато управо Христос каже: “Дођите сви који сте уморни, и ја ћу вас одморити”, и додаје: “узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем и наћи ћете покој и мир у душама својим”. Ми некако заборављамо ову поруку Христову којом нас позива да му приђемо и да се одморимо. А од чега нас то Господ одмара? Првенствено од нашег греха, грех је тај који човека замара. А човек када заволи грех, он не примећује да га грех сабија све док га потпуно не потопи. А Господ нас зове, браћо и сестре, да ми управо приђемо к Њему, али Њему се не може прићи без смирења, вере, љубави, без жеље и воље да нас Господ помогне и спасе. Неће Господ да нас спасе ако ми то заиста не желимо. Али за све то потребан је наш труд и подвиг. Ако човек неко дело уради без труда, то дело није спасоносно. Господ хоће да нас растерети од нас самих, а мисли да га неко други товари неким бременом. Не можемо да носимо своја бремена без помоћи Божије, без милости Божије. Господ каже: “Јарам је мој благ и бреме је моје лако”, али наше бреме које стављамо на себе оно није лако. Из свога сажаљења Господ нам каже да узмемо Његов јарам. Он је толико сажаљив да је Његово сажаљење повезано са љубави Његовом према нама. Да се научимо Јеванђељу и да се потрудимо да живимо по Јеванђељу, то Господ жели од нас, да научимо шта је вера да бисмо могли живети по вери. Зато нас Господ позива да приђемо Њему, а кад бисмо заиста послушали Његове речи и пришли Њему, онда бисмо другачије живели, али нама је тешко да се одрекнемо себе. Између нашег и Христовог бремена је превелика разлика јер јарам светских људи јесте у томе што ти људи мисле све постићи својом снагом без Божије помоћи, а јарам Христов је стално наше поуздање у свемоћног Оца нашег небеског. Због тога је људски јарам суров и тежак, а Христов је благ, лак. Само ако желимо, Бог ће нам дати снаге, силе и моћи да то остваримо. Тако на пример, судити се, то је бреме светско, људско, а праштати то је бреме Божије. Судити се је бреме тешко, а измирити се је лако бреме Христово. Не можемо да се измиримо ни са Богом ни са људима док смирење не спустимо у себе. Светити се, то је тешко бреме људско, опростити је лако бреме Христово. Христово је бреме љубав, а несрећничко бреме је мржња. Христово је бреме истина, а ђаволско и људско неистина. И сад кад бисмо мало размишљали и упоређивали, све би нам било лакше. Христово бреме је братољубље, а људско самољубље. Да се помолимо Богу да прихватимо тај јарам и бреме Христово, а оно ће бити лако, ако ми прво збацимо са себе свој јарам и своје бреме које стално товаримо на себе. Нека нам Господ помогне да се трудимо да за бар за једну цртицу сваког дана поправимо. Треба да помогнемо себи да бисмо помогли другима. Бог ће бити нама милостив ако узмемо бреме и потешкоће другога, ако рану другога осетимо као своју рану. Није свеједно ако видимо да је човек потонуо у муљ, а ти и ја стојимо горе па кажемо пружи руку да те извучем; не можеш ме тако извући, него мораш и ти да сиђеш у тај муљ па заједно да излазимо из тог муља са вером да ће нас Господ спасити и да нас Господ неће оставити уколико ми не оставимо Бога. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

У организацији студената Факултета политичких наука (ФПН) Унивезитета у Београду, окупљених у Српски политички форум, јуче, 13. децембра одржано је предавање под називом „Слобода у затвору и изолацији“. Предавање је одржао Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован преко интернет платформе „Зум“, а пратили су га студенти и професори ФПН. Модератор предавања био је студент Милан Веселица. Говорећи о слободи Архиепископ Јован је истакао да постоје различита схватања слободе, али да је хришћанско схватање слободе увек везано за однос личности. И у том смислу, слобода се може пројавити као анархија или као љубав. И док анархија произилази из самољубља и завршава у природној ограничености, дотле је љубав неограничена. “Зато истинска слобода произилази из љубави према Богу и та љубав онда бива слобода у вечности”, закључује Архиепископ Јован. “Ми волимо Бога, а Бог нас заузврат оснажује нетварним енергијама и то онда значи живети живот“, додаје владика Јован, истичући да „ми не можемо научити однос са Богом, као што учимо за неки испит, већ требамо цео живот да развијамо тај однос са Богом“. Зато сами, како је казао, одлучујемо, као личности, да ли ћемо и у затвору бити слободни, или ћемо и на слободи бити ограничени у природној детерминисаноти: „А ми увек треба да будемо слободни, Бог није предвидео човека да буде неслободан“, поручио је Високопреосвећени Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, објаснивши да то истовремено значи да увек треба да волимо прво Бога, а затим ближње, тада слободу схватамо прво као однос са Богом, а затим из тога произилази и наш однос ка другоме. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Непријатно ми је да ми Патријаршија плаћа скупи хотел, знаш ли ти неко скромније место“, упитао ме 2003. владика нишки Иринеј, када сам га дочекао у Јерусалиму. Наредних десетак дана дружили смо се у мом стану. Патријарха Иринеја сам први пут срео у Хиландару, као искушеник. Данашњег јеромонаха М. и мене је митрополит Амфилохије послао на Свету Гору да мало починемо од дробилице ратновремског Цетињског манастира и „да примимо духа“, што је код М. очигледно успело, јер је након година проведених под кивотом Светог Петра Цетињског и краткотрајног прескакања змијарника по Скадарском језеру, заиста стигао до вољеног му Хиландара, где је и данас. Било је то непосредно након кратког игумановања оца Пајсија Танасијевића, када су се и игумани и братија поново учили општежитељном поретку прописаном од Светог Саве, након векова идиоритмије. Отац Пајсије се након покоља своје породице уз Дрину – поновљеног, јер јој се исто десило и у Другом светском рату – повукао у тек обновљени скит Светог Василија на обали, где нас је примио с љубављу и правим светогорским гостољубљем. Ускоро ће он поћи у Врање, где ће за кратко време породити низ братстава и сестринстава у којима му се – рано преминулом – спомен чува и данас. Патријарх Иринеј – тада епископ нишки – стигао је тих дана у Хиландар послан од Светог Синода да началствује литургијом на манастирској слави, Ваведењу Богородичином. Да ми је неко тада рекао да ће ме исти он као патријарх слати као свог викара 2014. године у Хиландар да началствујем на празнику Светог Симеона Мироточивог…? Владика нишки погледао је тада на двојицу неугледних искушеника (угледан искушеник је уосталом оксиморон) који су пришли да му узму благослов, питао нас одакле смо и рекао, љубазно и помало службено, „да нама треба монашког кадра“. Искушеници су, додуше, већ били довољно обузети Светом Гором да би овај старовременски регрутни позив на њих оставио неког утиска, па смо се и М. и ја годинама потом углавном сећали чудне силе обузети којом смо грабили од Ватопеда до Хиландара као два дивојарца и тек добро после свега смо признали један другом да нисмо могли да схватимо шта је оном другом, куд он то лети као суманут и да смо одржавали темпо један с другим из чистог крајишког ината. Владику Иринеја сам после виђао највише у Нишу, углавном кад нас је пут водио ка Светој Гори или Цариграду или је митрополит долазио да га посети после пожара који је уништио тек обновљени нишки Саборни храм, или смо били у гостима код команданта Треће армије, што је касније, мало помало, за директну последицу имало увођење славе, а потом и свештенства у војску. За разлику од М., мене је пут водио Гробу Господњем, у Свету земљу, где сам се обрео лета 2003. Било је то време Друге интифаде, када су аутобуси и кафеи по Јерусалиму редовно летели у ваздух; улице су биле пуне жандармерије, а у самопослугу се није могло ући без озбиљног претреса. Док сам чекао деветнаестицу за универзитет, прекопута Велике синагоге, 29. јануара 2004. бомбаш се дигао у ваздух у њој кад је наишао крај резиденције Аријела Шарона, тадашњег председника израелске владе – у улици Газа, само станицу пре моје, иза угла. Храм Васкрсења је био празан, и на Гробу Господњем – где обично имате до пола минуте – могли сте тада у молитви провести сате… Но, те 2003. ближила се обљетница Манастира Светог Саве у Јудејској пустињи и тадашњи тек изабрани патријарх јерусалимски Иринеј је био веома забринут да због Интифаде – а до Мар Сабе ваља преко палестинских територија на које Израелци нису пуштали; тек што се била окончала опсада Базилике Рождества у Витлејему, у којој се нашао и наш сада покојни отац Илија – нико из православног света неће доћи на ништа мање него обележавање хиљаду и по година постојања Мар Сабе, које се некако продужило до 2003. „Услишили смо жељу и теби и патријарху, стиже вам владика нишки“, вели ми митрополит Амфилохије телефоном, у име Синода. „Лепо“, велим, „он говори грчки, то ће обрадовати патријарха. Хвала и у моје и у патријархово име!“ Погледам датум, почетак децембра је; Свети Сава је 5/18. децембра (Јерусалимска патријаршија се равна по јулијанском календару) – има времена до доласка госта. Да ја навалим на иврит, ваља положити трећи ниво, два сам положио преко лета. „Father Јован where are you? A Serbian bishop is looking for you“, чујем глас Владике Аристарха, главног секретара Светог Синода Јерусалимске патријаршије. „Аман, 10. је децембар, какав српски епископ“, мислим се. „Go to Knight’s Palace, he’s there!“ „Добро, ето ме!“; сва срећа па сам тада становао у згради Оскара Нимајера, на Париском тргу, неколико стотина метара од Јафо капије. У фоајеу хотела седи владика нишки! „Ево мене са Синаја“, каже и смеје се. Па да! Он је био у Манастиру Свете Катарине за празник, 8. децембра, па је преко синајске и пустиње Негева продужио за Јерусалим! „Побогу, преосвећени, Ви морате да се одморите, труцкали сте се са Синаја два дана довде“, кажем му. „Ма јесте, него ми је непријатно да ми Патријаршија плаћа овај скупи хотел. Знаш ли ти неко скромније место“? „Јој, где да владику водим по хотелчићима и хостелима, где ће ми душа“, мислим се. „Знате, ја живим недалеко од Старог града и у том стану има једна лепа соба. Да ли би вам то одговарало“? И не одговара, него узима торбу и креће. „Ово вам је с десне стране по предању гробље Саладинових ратника који су од крсташа заузели Јерусалим“, причам му док идемо ка згради; торбу сам ипак преузео ја. Јављам успут да је владика стигао своме домаћину Шмуелу Евјатару – иначе саветнику градоначелника Ехуда Олмерта за хришћанска питања – као и амбасадорки Југославије Кринки Видаковић-Петров, Арију Ливнеу, шефу представништва Републике Српске у Јерусалиму, а с владиком Аристархом разговарам о пријему код патријарха и богослужењима која следе. Грци просто не верују да је неко дошао. „Шта је једна Интифада, па нас је НАТО до јуче бомбардовао“, шалим се са Аристархом. Наредних десетак дана потоњи патријарх и ја смо скупа доручковали, ручали и вечерали, јездили по светим местима по Јерусалиму, углавном пешке. Изасланик одбране, пуковник Ђурин и Александар Петров, наш велики књижевни зналац и песник („Сто посто Србин и сто посто Рус!“, како за себе говори) водили су тадашњег владику нишког по Галилеји и северу Свете земље. Томи Ђурину је преломио и славски колач уочи Никољдана, а с патријархом јерусалимским Иринејом и владиком Аристархом дуго смо седели, а ова двојица су се вајкала на рачун израелских власти које још не признају новоизабраног патријарха. (јерусалимског патријарха по избору треба да признају Јордан, палестинска самоуправа и држава Израел; Израел ће признати Иринеја тек 2005, након чега ће Сабор да га смени из унутрашњих разлога – опомена свима о значају и моћи Сабора). Није изостала ни кафа, не једна, са Шмуелом и драгим владиком Герасе Теофаном, који је и данас богослужбени замајац Јерусалимске патријаршије – и највећи њен гостољубац. Наравно, посета српском Манастиру Светих Архангела и чуђење, које му је остало до смрти, како то да се никако убедимо с Јерусалимском патријаршијом да српске монахе вратимо у задужбину краља Милутина. И сестра Слободанка, „из Ниш“, која је тада помагала у Манастиру Часног Крста. Гледа будући патријарх Израелски музеј изнад Манастира, Кнесет – и не може да се начуди да су скоро све главне државне институције подигнуте на земљи Патријаршије, која је други земљопоседник у Израелу… Кад је Арије Ливне у име Републике Српске приредио вечеру за госта из Ниша, у центру града, на улазу нас је дочекао глас: „Помаже Бог“ и насмешена старија жена. „Ја сам Перера, из Ниша!“ „Е, ја сам владика нишки“, каже он и разговарају се дуго и топло, као да је она нека од нишких парохијанки коју зна цео живот. Када смо се коначно спустили испод нивоа мора, уз Кедронски поток и ушли у Манастир Светог Саве за свеноћно бдење и литургију, тамо је владику нишког дочекао стари друг, отац Григорије. Ваљевац, Хиландарац који је из Свете Горе дошао у Манастир Хозева, највише налик на Острог, који доминира вадијем – сувим коритом које се у пролеће напречац испуни водом, тако да неопрезни шетачи и пустолови знају и да се удаве у бујици – који од Јерусалима води ка Јерихону. Из Хозевитског манастира Григорија је патријарх Диодор узео у Светог Саву, где је он до своје смрти 2009. чувао традицију да у Мар Саби увек има Срба, и био главни литург и економ манастира. „Ево га мој друг из Јерусалима“, узвикну новоизабрани патријарх српски кад сам 22. јануара 2010. пришао да му честитам и да узмем благослов. „Сад морате у Јерусалим као патријарх“ велим му, „нећете ни сада без мене“! По древном обичају, предстојатељи помесних православних цркава, по свом избору на то место, посећују поглаваре осталих помесних цркава, почевши од Цариграда. Патријарху Иринеју је посета овоземаљском Јерусалиму и светим местима децембра 2003. остала последња. Извор: НИН

Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не. Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве? - Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи. Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност? -Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима. Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ? - Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ? - Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора. Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама? - Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал. СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја? - Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве. Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати? - Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати. Судови под директним утицајем државне врхушке Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона? - Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога. Arhiepiskop ohridski Jovan ekskluzivno za "Blic": Samostalna makedonska crkva bila bi ŠTETNA ZA PRAVOSLAVLJE WWW.BLIC.RS Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC...

У смирај недељног дана Господњег, 19. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је уживо друго по реду издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост новог издања ове катихетско-мисионарске емисије био је Његово блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован, који је говорио на тему слободе у хришћанском етосу. Говорећи на наведену тему блажењејши владика је посебно нагласио да је слобода велики дар Божји, те да нема те животне околности која може да наруши тај благословени Богом даровани склад. Пред крај разговора своја питања и погледе изнели су ђакон Илија Јовић, докторанд Универзитета у Гетингену и клирик Епархије горњокарловачке, као и Крсто Станишић, докторанд Православног богословског института из Минхена, клирик Митрополије црногорско-приморске. Са блажењејшим владиком разговарао је Г. Марко Делић. Поред Архиепископа Јована гост овог издања емисије "Живе речи" био је протопрезвитер Дејан Крстић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу, који је на почетку прочитао акатист Пресветој Богородици Тројеручици. Благодарећи нашем брату у Христу Милошу Николићу, искусном појцу византијског појања, програм је употпуњен са неколико богослужбених песама које је са посебни благољепијем отпојао наш драги гост. НАЈАВА НАРЕДНЕ ЕМИСИЈЕ "ЖИВЕ РЕЧИ" Наредна емисија на програму "Живе речи ТВ" биће уживо емитована у среду 22. Јула 2020. Лета Господњег од 20:30ч, када ће акатист Светом Петру, првом Митрополиту и чудотворцу Цетињском читати презвитер Слободан Лукић, парох црмнички из Митрополије црногорско-приморске. Музички део емисије употпунићемо спотовима две нове песме наше сестре Данице Црногорчевић, младе уметнице која делатно сведочи како се дарови Божји умножавају. Модератор емисије биће катихета Бранислав Илић. *НАПОМЕНА: О специјалном госту Вашу љубав обавестићемо благовремено! https://youtu.be/zTwCNXCOhJM https://zivereci.com/zhive-rechi-tv-arkhiepiskop-Јovan

У среду, 15. јула 2020. године, када Црква Божија прославља Полагање часне ризе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви-брвнари посвећеној Светом великомученику Георгију у Брајковцу поводом славе заједнице за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности “Земља живих”. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: јеромонах Онуфрије Хиландарац, духовник манастира Драче; игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски; протојереј-ставрофор Марко Митић, протојереји Страхиња Голијан и Радивоје Стојадиновић, протонамесници Стефан Франовић Родољуб Војиновић, јерођакон Јован (Прокин), као и ђакони Никола Урошевић и Стеван Илић. Литургији је присуствовао и директор Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама господин др Милета Радојевић са својим сарадницима. Свечаност Сабрања увеличана је појањем хора “Свети Димитрије” из Лазаревца, под диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића. Надахнутом беседом Епископ Јован подсетио нас је на значај данашњег празника као и на помоћ и заштиту коју је Пресвета Богородица кроз векове пружала свима, па и данас, онима који јој молитвено припадају. “Чуда која се дешавају молитвама Мајке Божије немогуће је описати. Лакше је избројати зрна песка у мору, него побројати сва доброчинства која је она учинила људском роду. Стога у животу наше Цркве посебно место припада управо поштовању Пресвете Богородице. Њена улога у домостроју, плану спасења света, је огромна. Она је мост којим се Бог спустио у свет. Па ипак, иако рађа Спаситеља, она себе назива слушкињом. Невероватно је њено смирење. Она је посредница између неба и земље, она је заступница целога света пред престолом Господњим, она је љубав, милост, сажаљење и опроштај роду људском”, поучио је Владика сабране вернике. Извор: Епархија шумадијска

У суботу 20. јуна 2020. године када наша Црква празнује Светог свештеномученика Теодота Анкирског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Петка, надомак Лазаревца, Архијерејско намесништво колубарско-посавско. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Св. Георгија у Ћелијама, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић; архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереј-ставрофор Марко Митић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, протонамесник Влада Димитријевић, протођакони Дамјан Божић и Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. За благољепије Сабрања постарао се хор “Свети Димитрије” из Лазаревца, предвођен диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића. Литургији је присуствовао директор Канцеларије за срадњу са црквама и верским заједницама господин Милета Радојевић. Обративши се сабрању надахнутим тумачењем данашњег Јеванђеља, шумадијски Првојерарх подсетио је на грех осуђивања ближњих, коме смо сви тако склони. “Савремени човек себе увек оправдава и издиже изнад других. Такав човек је горд и стално осуђујуе друге. Смирен човек све друге држи изнад себе и не осуђује никога. Наравно то могу само велики и Духом просвећени људи, који су победили гордост и живе Јеванђелским животом. Човек не треба да суди другоме зато што он није судија, него је Бог тај који суди. Па ипак, ми често осуђујемо друге, судимо им, али не желимо да други суде нама. Уместо што осуђујемо ближње потребно је да њихове грехе покријемо молитвом и подвигом. Потребно је да сами уђемо у себе у своје срце и видимо шта се налази у њему и ко обитава у њему. Тада се често покаже да је грех за који смо осудили ближњег много већи у нама, или како то каже Јевађелска поука, да је грех у другоме трун, а у нама брвно. Зато је потребно да прво исправимо себе па онда другога. Само исправан човек, онај који живи у заједници Божијој, могао би да другога саветује и укаже му на грешке које чини. Али ово нема везе са осуђивањем, већ са жељом да се други поправи и врати на исправан пут. Исправљање другог је увек на корист, а осуђивање на пропаст. Најбољи начин да исправимо и спасимо оне око нас, како то сведоче и свети оци и учитељи Цркве, је да прво исправимо и спасимо себе”, мудро је, као Архипастир, Владика Јован посаветовао сабрано стадо у Петки. Извор: Епархија шумадијска