Претражи Живе Речи Утехе

Од неуропсихијатра до теолога, Јеротић је својим делом и учењем обасјавао пут ка љубави, толеранцији и образовању. Многи га сматрају највећим нашим просветитељем на раскршћу 20. и 21. века, а посебно су га уважавали српски патријарси. На данашњи дан пре тачно сто година, 2. августа 1924. године, рођен је један од најистакнутијих српских интелектуалаца и духовника, академик Владета Јеротић. Као син јединац у чиновничкој породици у Београду, Владета је одрастао у окружењу које је неговало вредности православља и патриотизма, што је обликовало његов животни пут. Још у раној младости, током школовања у Другој мушкој гимназији, Јеротић је показао дубоко интересовање за историју и теологију, предмете које је слушао са посебним задовољством. Љубав према православљу и родољубљу наставила се током његовог школовања на Медицинском факултету у Београду, где је специјализирао неуропсихијатрију 1957. године. Даље усавршавање га је одвело у Швајцарску, Немачку и Француску, где је између 1958. и 1961. године специјализирао психотерапију. Своје прво запослење нашао је на Универзитетској нервној клиници у Београду, где је радио као асистент до 1963. године. Након тога прелази у болницу "Др Драгиша Мишовић", где је радио на првом психотерапеутском одељењу у Југославији, под руководством примаријуса др Владислава Клајна. Током готово две деценије, колико је био начелник овог одељења, Јеротић је стекао велико искуство у раду са пацијентима, постао примаријус и значајно допринео развоју психотерапије у Србији. Ипак, Јеротићева знатижеља и истраживачки дух водили су га даље, ван граница медицине, ка културној антропологији и теологији. Од 1985. године, предаје на Теолошком православном факултету у Београду, где је основао Катедру за пастирску психологију и медицину. Напустивши рад у болници, у потпуности се посветио педагошком раду, предајући нове генерације студената и ширећи знања из области религије, психотерапије, социологије, филозофије и психијатрије. Јеротић је иза себе оставио богато стваралаштво које обухвата преко 70 књига и неколико стотина научних чланака. Његова предавања широм Југославије и Србије окупљала су велики број слушалаца, којима је несебично преносио своје знање и духовне поруке. Његова реч била је светионик у временима таме, позивајући на толеранцију, разумевање, љубав и образовање утемељено на моралним начелима. Владета Јеротић је 1994. године изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 2000. године постао је редовни члан. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Академије медицинских наука. Његов рад и друштвени допринос препознати су бројним признањима и наградама. Упокојио се 4. септембра 2018. године у Београду, остављајући за собом велики траг у српској науци и култури. - Дочекао је да наш народ буде ослобођен окова и жестоких репресија које су наметале безбожне власи. Често је долазио у Цркву Ружицу на Калимегдану, да се моли Богу и да се дружи са онима који су се ту сабирали. Наша молитва је најмање могуће уздарје за све оно што је Владета учинио за свој народ, али и за многе од нас појединачно, као један од ретких интелектуалаца из нашег народа - рекао је патријарх српски Порфирије у својој беседи на помену Владети Јеротићу. Потом је додао: - Просвећивао је наш народ свуда и на сваком месту кроз призму сабраних знања из различитих области којима се у ужем смислу речи бавио, али које су га у ширем смислу интересовале као човека. Као екстракт из свега што је сабирао у знањима, пружао је слатки мед који је тешио и лечио наш народ од унутрашњих конфликата и спољашњих подела. Нека успомена на Владету Јеротића и његово дело остане вечна инспирација свима нама, подсећајући нас на важност духовног образовања, љубави према ближњем и непоколебљиве вере у Бога. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23417/vladeta-jerotic-godisnjica

У целокупној историји српске културе мало је интелектуалаца који су као Владета Јеротић стекли тако велику популарност да су постали и својеврсни културни феномен свог доба, оцењено је на јучерашњем комеморативном скупу у Српској академији наука и уметности (САНУ) у Београду посвећеном успомени, како је речено, на „једног од најугледнијих њених чланова последњих деценија”, „човека доброте и наде”. Његова популарност, наглашено је, дошла је као дар способности да на сложена питања из разних области – медицине, психологије, теологије, књижевности, уметничког и научност стваралаштва, пружи јасне, разумљиве и највећем броју слушалаца прихватљиве одговоре који су долазили од оног коме се веровало. Академик Миро Вуксановић, који је говорио испред Одељења за језик и књижевност, чији је члан био и Јеротић, рекао је за њега да нисмо имали савременика који је на „такав начин ставом, речју, умео да лечи кроз сусрете, не само појединачне већ и на великим скуповима, којих је било такорећи непрекидно у Србији и ван ње”. „Могло би се рећи да је Владета Јеротић културно добро, или национално добро, јер је његовим књигама, сабраним делима, забележено нешто јединствено”, рекао је Вуксановић, објашњавајући да се то огледало у бројности и разноврсности тема о којима је говорио Јеротић. За Јеротића је Вускановић навео да је, уз Патријарха Павла, човек који је највише допринео да се православни свет вратио Цркви, па их је сједињене и унео у своју „биографију памћења”. Помињући бројне Јеротићеве разговоре са људима, Вуксановић је рекао да је Јеротић „говорио као да мали крстови падају у руке слушатеља”, а чинио је то „сваконоћно, свакодневно, где год га позову”. На комеморативном скупу, којем су присуствовали др Владимир С. Костић, председник САНУ, академици и сарадници Акадмије, чланови породице, блиски пријатељи, познаваоци и поштоваоци почившег академика, међу којима је и протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина београдског Саборног храма, говорили су и научни саветник у САНУ Бојан Јовановић и аутор ТВ емисије Агапе Александар Гајшек. Јеротић је преминуо 4. септембра ове године. Диплому психијатра стекао је на Медицинском факултету у Београду, специјализовао је неуропсихијатрију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Био је начелник психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић”, дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где је предавао пастирску психологију, члан Удружења књижевника Србије. Извор: Митрополија црногорско-приморска