Претражи Живе Речи Утехе

Може изгледати чудно, када се узме у обзир да Библија помиње свакојаке врсте греха, да не помиње нешто што на исповести већи део одмах каже, а то је мастурбација. Нигде ниједног помена. Не помиње се зато што није грех? Могуће. Не помиње се зато што је гнусан грех? Немогуће, зато што су још гори греси споменути у Писмима. На пример, содомија, ма како је схватили (анални секс, хомосексуални однос, блуд уопштено). Левитска књига у 20. глави (стихови 10-21) чак набраја понаособ сексуалне деликте: човек који учини прељубу с туђом женом да се погуби и прељубочинац и прељубочиница; исто и: ко спава са женом свога оца, са женом сина свога, ко спава са мушкарцем, ко узме жену и њену мајку, ко облежи животињу, а и она да се убије; ко узме своју сестру, ко спавао са женом кад има менструацију, са родитељем, са женом свога стрица, женом свога брата... Дакле, шутња над мастурбацијом је више него чудна. То пак празно место, које изазива код неких анксиозност, желело се попунити неким наговештајем, неким повезивањем. Згодним примером се чинио Онан (јевр. „силни“), други Јудин син, унук патријарха Јакова. Но да видимо текст који се налази у 38. глави Пост. Тамо налазимо више него интересантну повест о Онановом оцу Јуди, који је узео једну Хананејку, која му даде 3 сина. Он жени свог првенца Ира са Тамаром, али Ир беше неваљао пред Господом, па га Господ уби. Потом Јуда рече другом сину Онану да ожени жену свога брата у име његово, да би подигао семе свога брата (Пнз 25, 5). Онан пак знајући да неће бити његов пород, кад легаше са женом брата свога просипаше на земљу, да не роди децу брату своме (Пост 38, 9), али Господу не би мило то што чињаше, те уби и њега (10). Такође и наставак приповести се не уклапа у наше сексуалне назоре. Наиме, Јуда каже Тамари да се врати очевом дому, док му трећи син, Силом не одрасте, па да је он ожени, али се плашио уствари да је Тамара баксуз, па да и овај не умре. Јуди умре жена, Тамара је била у родитељској кући, али од обећане удаје, ништа. Јавише јој пак једном приликом, да њен свекар иде у Тамну да стриже овце, она скиде удовичко рухо, покри лице марамом, и седе на раскршће на путу који иде у Тамну. Јуда пак помисли да је курва, јер је била покрила лице, па је сврати са пута и затражи сексуалне услуге. Обећа јој заузврат јаре, а она му као залог (знала је да свекар није баш од речи) затражи прстен, рубац, и штап. Тамара оста трудна, а кад су њени то открили, послаше Јуди да га питају шта да се уради са прељубницом, а он по закону рече да се спали; но, она посла ствари које је он заложио поручивши да је са власником њиховим остала трудна. Би поштеђена и роди близанце. Прича говори о мастурбацији? Никако. Овде је реч о левиратском закону који налаже да брат преузме удовицу свога брата ако она нема деце и да се првенац води као братовљев (Пнз 25, 5-6). Текст Поновљеног закона говори да првенац носи име не свог физичког оца, него стрица, да се његово име не би изгубило у Израиљу. Иако има више теорија о левиратском закону, које сигурно покривају одређене регистре сложене реконструкције о његовом пореклу, овде сам закон себе тумачи: да се име особе не изгуби. Наиме, Јевреји нису имали идеју о бесмртности душе, него је неко имао кроз народно памћење свог имена ту бесмртност. Он није преживљавао као особа него као име у меморији. Приповест о Онану је доживела више злоупотреба. Користила се било у поткрепу осуде мастурбације, било у промовисање забране контрацепције, односно, шире у подршку теорије да је једини дозвољени сексуални однос онај који је финализован намером прокреације. Само сексуални однос који се врши са намером прављења деце, продужењем врсте је благословен или толерисан. Међутим, јеврејски текст не говори ни о чему сличном. Јахве, у визији старозаветног аутора осуђује усмрћење братовљевог имена. Онан је необично савремен: он у себи зна да то неће бити његов пород. Но, Јахве не дозвољава да неко рационалистички деконструише његов поредак. Он вели: дете које долази је братовљево, оно обесмрћује његово име. Није се свидело Јахвеу то што је радио Онан, и зато га уби. Ни на који начин не може се извести из овог текста да он учи како је сексуално задовољење које није комплетирано изливањем семена у вагину осуђено. Није осуђен ни coitus interruptus, како би неки волели. То учење се развило посебно у римо-католичком свету. Прича нема никакве везе са сексуалним моралом како га ми доживљавамо. „Нефинализовани“ однос, у смислу креирања породице, имамо одмах после: Јуда своје сексуалне пулсације задовољава са једном „проститутком“. Човек је остао удовац, има „потребе“ које каналише на овај начин. Однос са проститутком као такав није осуђен од библијског аутора. Законски је индиферентан. Закон, наиме, није санционисао однос са проститутком. То значи да му ни само сексуално задовољство, упражњавање, није подлегало. Нама то може деловати чудно, али семитски менталитет није гледао негативно на ову праксу. Сетимо се колико су Оци цркве имали проблема да разумеју како је један свети модел, као Самсон, нормално имао однос са курвом (Суд 16, 1). Наравно, проституција се није препоручивала (Лев 19, 29), али сам акт је прихватан као нека природна потреба. Као што сам нагон није био осуђиван ако је уређен брачним законом, тако је и овде, јер се није утврђивао неки правни однос, био изузет од осуде. Но, иако однос у себи није за осуду, не може ни да се одобри у оквиру већ стабилисаног брачног права. Јуда не наставља да има односе са својом снахом (26), зато што је левиратски закон већ испуњен; његов смисао је, како је речено, у достизању бесмртности кроз потомка који носи „очево“ име. Зато и Матеј нема страха када уводи Јуду и Тамару у Исусову генеалогију (Мт 1, 3). Матеј је семит. Он нам вели да се воља Божија остварила упркос људским намерама да је осујете: Онан скраћује однос не желећи да продужи братово име, Јуда из страха не даје снаху трећем сину, а „бесмртно“ потомство долази иако је Јуда имао намере само да се мало разоноди; свето дело се показује Тамарина превара, као што се то десило и у случају Јакова који превари свог слепог оца Исака и доби благослов (Пост 27). Приповест о Онану је казивање о првенству Божије воље и захтеву човеку да је следи без неког упитивања зашто је то добро. Сексуални нагон се сматра етички индиферентним, неутралним, али само практиковање итекако има своје моралне консеквенце и вредновања. Епизода никако не може да се повеже са онанијом, како се то после десило и том појму се придало неодговарајуће значење, нити са контрацепцијом. Тек средњевековно хришћанство почиње да говори о „Онановом греху“. У XVIII веку се јавља реч „онанија“, када се 1716 у Лондону појављује анонимна брошура Onania, која плаши људе ужасним грехом самозадовољавања, који води импотенцији, гонореји, епилепсији..., док 1760 Лозански доктор Тиссо објављује L’Onanisme, који говори о штетности мастурбације, која такође води импотенцији, слепилу, ослабљењу психе и тела.

АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима! https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037

(Па извол'те! Постављајте питање која вас муче, стварају дилеме и сл. Ја сам отворио тему јер мислим да је корисна. Мислим да би падре требао да је модерира. Боље да одговара људима на њихова питања него да траћи време у расправама са својим неистомишљеницима) Падре @Zoran Đurović 1. Је ли грех јести Нутелу у посту? 2. Шта да ради човек који има неки духовни проблем/дилему, почне да тражи одговор у Цркви и добије различите одговоре/информације/упуте од различитих свештеника? Благослови и помени!

Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице

Оче Зоране прво те молим да благословиш, будући да си свештеник, ову тему о Теби. Овај сајт користим да пуно читам а не пишем осим своје две песме што сам поставио. Можда се ти мене не сећаш, познајемо се из Ваведења 80-их. Читао сам доста твојих постова, свака част, види се Оче да си веома образован а и како не би био кад си Доктор Теолошких наука. Имам само један утисак, само једну примедбу због које сам и покренуо тему о Теби. Бојим се Оче Зоране да си ти изгубио страх Божији! Молим те опрости ми ако грешим. И пошто си свештенослужитељ, молим твоје свете молитве за мене недостојног, првенствено молим твоје молитве за мене кад будеш служио проскомидију. Христослав, познаник твој из младости.

Рим 14 је закон. Не у интерпретацији, него у слову. Храна нас не ставља ни уклања од Бога. Знамо да је у старој цркви пост био мањи него данас код католика. На шта личи ово иживљавање? Ми смо већи свеци? Не, него се ради о хаосу који је законски нерегулисан у цркви. Због тога, док се црква са собом не договори, ја сам за Павла: Свако по својој савести. - Ок аскетске дисциплине, али оне нису и нужно хришћанске ствари. Само ако избацимо Луку као Јеванђелисту (разбојник на крсту и блудницу), можемо да машемо са овим заставицама. - Аскетизам је добар за несавршене (ово је претеризам, али са сољу), јер нису сви за слободу. Једноставно морају да имају људи границе. - Католички предлог, који се налази и код многих отаца: Одреци се омиљене хране, је опет комотно решење. Опет се храна ставља између тебе и Бога. Заборавимо на храну. То је једино решење. - Наш литургијски пост је уведен само из разлога што су службе биле и увече, односно причешћивали су се касно увече. Али, како су долазили пијани на службу (многи), зато се увело неједење и непијење. Зато су Златоустове беседе за пасху насловљене са "Против пијандура". А ми имамо перверзне проблеме: Оче, да ли могу да попијем лек пре литургије? - Да ли вам је јасно како смо слудели људе? Бог није пост, него љубав. Позива нас на вечеру са патријарсима: Аврамом, Исаком, Јаковом... Какав си лик ако идеш тамо на вечеру и нећеш да једеш а понављаш као суманут литиргијски текст да ћеш да једеш? И не једеш? То је само лудило мозга. Јер ако кажеш на прозбу: "Узмите једите...", "Амин", онда нешто није у реду са тобом. - Ниси спреман? Па то те је зезнула ова поповска прича о храни. Верујеш више поповима него Павлу? Тај ти каже да јело нема никакве везе. - Али, зашто не изађеш после читања Јеванђеља из цркве ако се не причешћујеш? Да ли мислиш да је Бог дебил, па му ти кажеш ок., а после минут радиш супротно? Бог је мачка? Јадан ти је онда Бог! - Јело је само наша ствар. Нигде Исус није рекао да ћемо по томе бити суђени. Укинута су чиста и нечиста јела. Штавише, он вели да си му дао чашу воде и да ћеш због тога бити спашен! А шта је чаша воде? Ништа! - Што се он није подвизавао без те чаше воде? - Кроз ту чашу ти си помогао човеку да се спаси. Преживео је. Мало је? Није мало него си ти инвестирао у особу. Ти си помогао човеку да живи. Тако мало, а тако много. - Због тога ми ове приче о храни делују перверзно. Ништа нема у томе. Исус вели да се не молимо дуго, да не блебећемо... Павле вели да се молимо стално. Није супротно. Јер Бог треба да буде стално присутан, а молитва кратка. Реци Богу шта имаш. А онда да ти буде стално у очима, у мозгу. Имај Бога стално у срцу. Шта онда да размишљаш о храни? О одећи? Ту је Дух и Бог. А за мање напредне, увек прописујем духовне склекове у виду поста.

Најпобожнији у Христу Господу, оче Саво! Лепо је што хвалиш Калиста, јер заиста то и заслужујеш, и примећујеш да зилоти не ревнују по памети, али не примећујеш да Калист и моја несмиреност причамо исту причу, док ти и даље, како се мени чини, зилотишеш. Јер Калист прихвата све католичке сакраменте као валидне, како се и вели у Споразуму из Баламанда: "Обе стране признају да је оно што је Христос поверио Својој Цркви исповедање апостолске вере, учествовање у истим тајнама, првенствено у јединственом Свештенству којега савршава јединствена жртва Христова, апостолско прејемство Епископа није могуће да се сматра поседом само једне од наших Цркава. У овим оквирима очигледно је да се сваки вид поновног крштења искључује" (13). Е, то Калист исповеда, као и ја! Исто мислимо и о Равени, на основу које се признаје и на васељенском нивоу првенство једног, а то је увек био Папа. Чини ми се да ти "квасац артемитски" још не даје да дођеш на ове православне позиције, али када дођеш на њих, онда да поучиш Васијана, Ивана, Боксита и многе друге који те сада следе, само се надам да ћеш за њих остати ауторитет, а да не кажу сутра као анатемисани Максим: Сава је био скроз православан, али је онда одједанпут полудео . Некако није лепо да се износи Калист као пример православног сведочења, а онда ти исти не прихваташ његово православно сведочење! Калист и ја нисмо прозелити. Не позивамо католике у ПЦ, јер признајемо њихове сакраменте. Једну психотерапеуткињу из Париза нисам могао да спречим да постане православна ("обратила" се преко мене), али сам јој запретио вечним огњем ако би помислила да се крсти! Само исповест, ништа друго и на причешће. Нисам узео да је спречим, јер није преверила него се само пробудила у Источној цркви; њој овај модел више прија - не верујем да би се ико од мојих пријатеља католика бунио, као да сам украо неку душу. То само ограничене памети неко може да помисли, али и тамо има ревнитеља... Велики поздрав из Вечног Града!

Потакну ме Неша Илић (@Nenad Ilic) да напишем једну своју о посту. Држте се! Чак ни фотке не стављам. Посно Рим 14 је закон. Не у интерпретацији, него у слову. Храна нас не ставља ни уклања од Бога. Знамо да је у старој цркви пост био мањи него данас код католика. На шта личи ово иживљавање? Ми смо већи свеци? Не, него се ради о хаосу који је законски нерегулисан у цркви. Због тога, док се црква са собом не договори, ја сам за Павла: Свако по својој савести. - Ок аскетске дисциплине, али оне нису и нужно хришћанске ствари. Само ако избацимо Луку као Јеванђелисту (разбојник на крсту и блудницу), можемо да машемо са овим заставицама. - Аскетизам је добар за несавршене (ово је претеризам, али са сољу), јер нису сви за слободу. Једноставно морају да имају људи границе. - Католички предлог, који се налази и код многих отаца: Одреци се омиљене хране, је опет комотно решење. Опет се храна ставља између тебе и Бога. Заборавимо на храну. То је једино решење. - Наш литургијски пост је уведен само из разлога што су службе биле и увече, односно причешћивали су се касно увече. Али, како су долазили пијани на службу (многи), зато се увело неједење и непијење. Зато су Златоустове беседе за пасху насловљене са "Против пијандура". А ми имамо перверзне проблеме: Оче, да ли могу да попијем лек пре литургије? - Да ли вам је јасно како смо слудели људе? Бог није пост, него љубав. Позива нас на вечеру са патријарсима: Аврамом, Исаком, Јаковом... Какав си лик ако идеш тамо на вечеру и нећеш да једеш а понављаш као суманут литиргијски текст да ћеш да једеш? И не једеш? То је само лудило мозга. Јер ако кажеш на прозбу: "Узмите једите...", "Амин", онда нешто није у реду са тобом. - Ниси спреман? Па то те је зезнула ова поповска прича о храни. Верујеш више поповима него Павлу? Тај ти каже да јело нема никакве везе. - Али, зашто не изађеш после читања Јеванђеља из цркве ако се не причешћујеш? Да ли мислиш да је Бог дебил, па му ти кажеш ок., а после минут радиш супротно? Бог је мачка? Јадан ти је онда Бог! - Јело је само наша ствар. Нигде Исус није рекао да ћемо по томе бити суђени. Укинута су чиста и нечиста јела. Штавише, он вели да си му дао чашу воде и да ћеш због тога бити спашен! А шта је чаша воде? Ништа! - Што се он није подвизавао без те чаше воде? - Кроз ту чашу ти си помогао човеку да се спаси. Преживео је. Мало је? Није мало него си ти инвестирао у особу. Ти си помогао човеку да живи. Тако мало, а тако много. - Због тога ми ове приче о храни делују перверзно. Ништа нема у томе. Исус вели да се не молимо дуго, да не блебећемо... Павле вели да се молимо стално. Није супротно. Јер Бог треба да буде стално присутан, а молитва кратка. Реци Богу шта имаш. А онда да ти буде стално у очима, у мозгу. Имај Бога стално у срцу. Шта онда да размишљаш о храни? О одећи? Ту је Дух и Бог. А за мање напредне, увек прописујем духовне склекове у виду поста.

Искрено, баш ме и брига за тај сајт. Пратио сам га једино због проф. др Зорана Ђуровића, али већина текстова је и овде пренешена и задобила озбиљан рејтинг и интеракцију са члановима форума. Читам на профилу о. Зорана одговор који је упутио један од оснивача тог сајта који се (сајт) на почетку поставио као најотворени медиј- у смислу да објављује све шта се дешава у геополитици и Цркви. Оно што се некако дало осетити јесте да ипак то није тако и да оснивач нема ту идеју већ је то искористио само да би привукао читаоце. Мислим да им је отац Зоран привукао највећи број верних читалаца,а надам се да ће отац остати овде и писати фатастичне текстове, као што је то увек и радио. Ево одговора уредника сајта с.с. Поводом прекида сарадње са др Зораном Ђуровићем Када сам покретао „Стање ствари“, једна од ствари коју сам обећао сâм себи и уградио у темеље сајта јесте „ништа као лукави Латини“, ништа „испод жита“ – све јавно и транспарентно. У том смислу, претпостављам да није тешко уверити се да је нпр. списак акционара свима доступан и/или да су исправке грешака јавно признате и нотиране испод текста. „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8,32). Једна од таквих ствари, не превише пријатна, јесте и предмет овог обавештења: због концепцијских размимоилажења са др Зораном Ђуровићем – о томе шта „Стање ствари“ јесте и шта треба да буде – морала је бити примењена крајња непопуларна мера прекида сарадње. Уопштено речено, принцип разномислија (иначе постављен као један од главних на „Стању ствари“) претио је да продре и у ону уску стазу где је неопходноједномислије; другим речима, разномислије је у овом случају прелазило у „службу два господара“ (Мт. 6,24). Конкретније, поштованом и ученом др Зорану Ђуровићу је више пута скренута пажња да „Стање ствари“ није покренуто као екуменистички пројекат, нити се у том правцу „завртело“. (Искрено речено, не верујем да је – осим њега – од сарадника ико екумениста, а сигуран сам да нико није острашћени екумениста. Још искреније: др Ђуровић је на „Стање ствари“ дошао као мој пријатељ а не као образовани теолог који пише одличне текстове.) Дакле, не само да је острашћени екуменизам био „стајаћа тема“ цењеног др Ђуровића, већ се показало да он заправопропагира нешто. А нама овде нису потребни пропагандисти, били они за то плаћени или радили о свом руху и круху. Др Зорану Ђуровићу – и онима који ће с њим напустити сајт – желим сваку личну срећу, а њега подсећам да стоји понуда да му технички помогнем у оснивању новог сајта/блога (типа ekumenisti.wordpress.com). Уз извињење свима на неизбежно личном тону, Александар Лазић, уредник „Стања ствари“

Свети Грација и Злославни Ава Римски, Зоран Ђуровић. Прича о смешним миракулима. Има ли нечег интересантног у причи како су се упознали двојица пријатеља? Нема. Моја прича је једнако банална оној Исусовој: Он се шећка по обали и каже: Дођи 'вамо! И тако дођу неки простаци и придруже му се. И иду заједно, причају неке приче и свет мало полуди па се и заљуби у неке од тих прича. И онда имамо вас, који сте хришћани, и који слушају приче о тим миракулима. И те приче, којих има највише у најпростијем Јеванђељу, оном по Марку, служе као неки знаци који нам указују на Господа, да је ту са нама. И ово је једна од тих прича. Али да кренемо од почетка. Блажени Грација се родио 27 новембра у месту Муо (Мулу), на 2 километра од Котора, Црна Гора, 1438, који је припадао тада Републици Венецији. Био је морнар до тридесете године. Живео је у великом сиромаштву, и бродом стиже до Венеције. Након слушања проповеди у Венецији великог говорника августинца Симона да Камерина, улази у Ред као брат лаик. Примљен је у манастир Монте Ортоне, у близини Падове. Манастир је био реформисан и одликовао се великом ревношћу за дисциплину. Тамо је радио као баштован, али је брзо стекао поштовање целе заједнице. Када су друга два манастира из реформе ушли у Ред, конгрегација је и званично успостављена. После 1474 Грација је пребачен у манастир Светог Кристофора у Венецији, где је, према предању, нека мистериозна светлост сијала непрестано изнад његове келије и бројна су се чуда десила кроз његово посредовање. Током једне сушне године, Грација је учествовао у поправци манастирске цркве, где су једну цистерну напунили слатком водом, али која је остала таквом чак и када је у њу продрла морска вода. Са скоро седамдесет година, озбиљно оболе и умре 9. новембра, 1508 на острву Мурано, у Млетачком архипелагу. Његове мошти су пренете и чувају се у Мулу. Папа Лав XIII је потврдио његов култ 1889. Духовно посрнули, богоотступни и злославни Ава Римски је познат по томе да је друг са католицима и осталим грешницима. Кад бејах Ава-пиле, око 2 године, разболех се на смрт. С' опроштењем, дизентерија, 10 месеци. Ваљда је то био предзнак да ћу бити злобник као Арије... И у болници у Старом Бару, католичком леглу, чувале ме сестре францисканке. А Ава ко Ава, и тада је заводио женске особе, па су ме много заволеле јер сам ко зна шта измишљао. Доктори су ме отписали, а моји родитељи неутешно плакали. Као сада неки што се питају зашто Бог допусти да се појави овакав саблазнитељ у српском роду... Што не липса док је био мали... Те сестре су ме изгледа заразиле љубављу ка католицима. И оне су плакале кад су ме моји однели. Одведоше ме до Краљева и тамо оздравих без икаквих објашњивих разлога. Чудо. Јер сам био као неко дете из Абисиније, провидило се кроз мене. Тако причају. Насликах пре 10 година и икону тог јеретика, св. Франциска... Леп светац. Барем мени. У том месту, Муо, код Котора, родио се наш велики стрипаџија Андрија Мауровић. Од њега сам доста учио. Зашто је Андрија Мауровић био бољи стрипаџија од мене? Ево: „Пио сам по десетак литара вина дневно, по два литра најјаче ракије од кукуруза, пушио по осамдесет цигарета, предавао се једнако неумереним чулним уживањима - и тако преко двадесет година, док нисам доспео на руб понора, на границу потпуног растројства и краха. Тек онда, кад ми је већ било четрдесет пет година, успео сам да се тргнем, да бих колико-толико продужио меницу живота“ - изјавио је Мауровић за магазин Старт. Ја пијем као светосавац... Прави аскета у односу на њега, односно слабић!:)) Но, он је после постао аскета, оставио пиће и постао вегетеријанац. Пошто му не сличим по првоме, нећу, вала, ни по другоме. Не одричем се свињчића и зечева:)) Та уметност ми је омогућила да и данас будем жив, мада ми је ћале стално звоцао, кад сам био млад, да ми то не треба, јер за њега је уметник само пропали уметник. Кад сам кренуо у поповство, и тиме сам га разочарао, говорио је: Камо среће да си био пропали уметник па да заводиш женске. Заврших у туђини високе школе, али сам живео од уметности, јер су неки у цркви помислили да је бесребреништво подвиг у коме треба да се подвизавам. Ето, прве неке паралеле са Авом и његовим земљаком, Грацијом. Сиромаси. Мој другар је био августинијанац. Ја сам докторирао на св. Августину, а старац, Викторино Гроси, рече на одбрани да сам постао прави августинијанац... И прва икона која је отишла пре мене за Италију, био је св. Августин. За неког грофа... Увек сам био везан за Августина и Амброзија Миланског, свеца који је и крстио Августина. Елем, 1991, ја као партизановац сам навијао за Звезду. И погађао сам резултате, и говорио да ће Звезда те године да освоји куп. Трајектом сам отишао за Бари да бих гледао утакмицу. Италијани ми се смејали што сам имао звездине шалове, капице, заставице... После утакмице тражили да купе од мене, али им нисам продао. Стопом сам отишао до Рима. Спавао на станици. Хтео сам да идем на поклоњење св. Амброзију, јер сам мислио да су му мошти у Ватикану. А нису. Поклонио сам се св. Петру и другим свецима. Мало ме гледали чудно чувари у Базилици, јер неко прави метаније... Кумовах брату од стрица, крстили га у Ваведењу у Београду. Наденуо сам му име Амвросије. Кад се вратисмо у стан, моја стринка ме пита: Зоћо, молим те да ми кажеш ко је тај Ватикан?! Сањам ја јутрос, долази тај Ватикан и каже ми: Иди, узми дете, треба да се окупа и роди. Шта значи тај сан? Амброзије јој се јавио. Мошти св. Амброзија Отишао сам у Перуђу (ту, близу, у Асизију, мошти св. Франциска, бих на поклоњење) да 2-3 месеца учим италијански. И ту насликам неке иконе, Августина, Николу, и одмах оду. Дали ми у тој салезијанској кући послушање да заливам биљке. После неког доба, дође цио (стриц) Манди, јер он не жели да га ословљавају са падре, иако је свештеник, и каже ми: Какво је ово чудо? Ко ти је рекао да заливаш ону осушену биљку на сметлишту, она процветала! Биљка је била осушена и бачена. Ишчупана из корена. Каже Мандија: Изгледа да је Господ нешто намислио са тобом и твојом госпом. Велика чуда ће се десити за Цркву. Тако нам прорече тај католички поп. Да ли је добро или лоше пророковао, остаје да се види. За сада поцркасмо од глади и сиромаштва, па поменем Господу да не морам да будем баш толико блажен, као овај сиромах и баштован Грација... Други пријатељ, католички свештеник, Роберт Тонсати, који је имао специјализацију овде у Риму, а парохију је примио у Котору, а онда у Мулу, узе да ми наручи икону св. Грације. Ја сам му урадио једну Богородицу пре неку годину. Он је човек побожан. У сиромашној парохији. И уопште, католичка црква у Црној Гори је у јако лошој позицији. Крпе крај са крајем. Мислим да сама црногорска митрополија има више ватиканске донације него КЦ тамо. Митрополит не прича много о томе, а требало би. Та мала католичка заједница је практично од уста одвојила за икону. Роберт ми пише да су бакице плакале кад су виделе фотке које им послах. Блажени Грација, икона на дрвету, 92 x 70 cm. Пошто ми је Роберт пријатељ, а ситуација је таква каква јесте, Ава наплаћује неки минимум за икону. Јер и Ава треба да заради за Небо. На нама се, нажалост, остварило оно блаженство: Блажени сиромашни, тако да су нам те паре дошле више него добро. И помолих се Грацији кад добих те паре, узех неку гребу (не знам како се то на српском каже - тикет који огребеш па можеш да добијеш неке паре) и излете 100 еу. Ја сада могу да се вадим на Достојевског. Човек је, веле, био пророк, али и коцкар. Христос је рекао апостолима: Баци тамо мрежу. Тако гледам на те ствари. Тако ми се додаде за икону. Роберт је имао прво опело неком од криминалаца у ЦГ. И ја сам их имао. То је постало као добар дан у нас. Но, св. Грација ми је послао једнога кога сам заштитио. Сада је ваљда на правом путу. Због разних перипетија не заврших икону на време. Био овде човек са комбијем који је требало да превезе икону св. Грације. И то јутро, субота, није могао да је одвезе (јер је не заврших), паркирао се у Риму код базилике Св. Павле ван зидина Рима (Basilica di San Paolo fuori le mura), и кримоси му опљачкали комби! Икона би отишла! Јер бих је запаковао, а они би узели све. Тако је св. Грација одлучио да ипак оде у своје родно место. Има и кад су га хтели украсти црногорци. Један потплатио неколико црногораца да га украду јер је закључио да му је Грација рођак па би било прикладно да га држи код себе. Није смео платити бокеље јер им то не би пало на памет. Онда, кад су провалили у цркву, и извукли га из нише нису га после могли макнути ни милиметар! Усто почела звонити звона... Сам је један од тих лопова дошао касније код жупника и испричао што се догодило у страху да га не снађе проклетство. Грација је светац сличан нашем Василију Острошком. Они не гледају на вероисповест. Исцељују и чудотворе над католицима и православцима једнако. Василије је помињао папу Климента у молитвама. И „сву римску господу“. Православке долазе и заветују се св. Грацији да затрудне. И поштују завет. Здрави католици поштују и воле Василија. Имамо католике који славе св. Саву на приморју. Стварност је, хвала Богу, много здравија од наших лудила, раскола које необрезани срцем подгревају. Јер, свеци раде. Приближавају људе. И овај мој текст би био незамислив пре 30-50 година... Рекли би: полудео православни поп! И сада има неких који би рекли да сам манијак јер славим и волим католичког свеца! А срећне сам руке, јер насликах и папу Јована Павла Другог, док беше блажен, па га после издигоше у свеца. Верујем да ће исто бити и са Грацијом. Обележио ме је као дете цртани: Ђецо Ивица се зовем, ког нацртам буде жив! Те ме слике воде, воде, у вис, хајте с нама и ви сви!!! Код нас, православаца, сачуване мошти су један од доказа, али не нужни, светитељства те особе. Ја сам целивао Милутинове мошти, родио сам се на његов дан, а он је био више него наклоњен католицима, и био је сексуално врло активан, па се и данас препиремо да ли је имао 4 или 5 бракова, да ли је Симониду облежао као младицу... И остало његово тело. Није био подвргнут балсамовању. Нема ниједног извора за такву тврдњу. Имамо и мошти његове мајке која је била католкиња. И једнако је радила за православне и католике. Света Јелена. Францисканац јој је био духовник. Францисканце је довела у Босну са њеним сином, св. Драгутином. Мошти Блаженог Грације Од св. Василија Острошког, слава му и милост, немамо баш неке мошти. Углавном су кости остале. Али је велики светац и чудотворац. Од Грације имамо очувано тело, слично Милутиновом, али тело коме су зглобови још увек, после 5 векова покретни! Био је покопан у земљи и у влази. Нема лажи, нема преваре. То не може да се направи тек тако. Као што св. Огањ силази у Јерусалиму на Васкрс. Мошти су му жућкасто смеђе, као и Милутинове. Нема очи, јер је то практично прво што страда. Мошти св. Александра Свирског су реткост, ако не уникат. Као и мошти св. Леополда Мандића чији унутрашњи органи су очувани. Или мошти св. Спридона Тримитунтског које имају температуру живог тела. О икони Гледао сам да свеца насликам као јаког човека, кога живот није мазио. Тежак је рибарски посао. Ликом сличи св. Бенедикту Нурсијском, тако га види традиција. Море је лапис лазули, камен који је увек имао вредност злата, а одабрах га да бих приказао преображено море које се помиње у Откр 4, 6. Рибе веселе, јер се Господ игра. Кроз игру се дешава живот. Море је округло, што је доказ да је земља лопта... Иначе, на овој дасци сам био почео да сликам неке рибе, нека сарадња са о. Марком Рупником, али оне се зауставише у фази скице... Сам сам се био питао зашто не заврших... даска је била суђена за ГрацијуJ) А бродови као бродови, плове... Возе нас одредишту. Грација је имао визију евхаристије, цркве која се отвара, Христа који се даје кроз причешће. Зато код мене држи хостију у којој је врт, рај, Христос као Мелисмос. Та визија је невероватна за време у коме се на Западу, али и на Истоку заборавило шта је тајна цркве. Да црква само кроз евхаристију живи. Грација је наслутио ствари које ће се десити 5 векова после његове визије. Овај црвени зрак цепа цркву као што је Распеће поцепало на пола завесу у Храму и отворило људима улазак у Светињу над Светињама. Ту визију сам хтео да повежем са Богородицом која даје св. Гаетану из Кјетија (давно урадих његову икону) малог Исуса. Сада прочитах да га је канонизовао 12. новембра (на мој рођендан) папа Климент X, кога је спомињао у молитвама св. Василије Острошки. Гаетано је једној августинијанки писао о својој визији, а виђење је имао у базилици Санта Марија Мађоре, коју редовно обилазим... Да не бих затравио... Живот није Кабала. Ствари се једноставно дешавају, а ми онда можемо да нешто верујемо или не. Нисам испричао много других ствари. Гаетано је светац „специјализован“ за божански промисао и љубав. Грацијино присуство је и физичко. Међутим, нема присиле. Јер љубав је инвестиција, нада и поверење. Некоме се чини да Бог кроз мале ствари плете неку мрежу, прича приче. Неко ће све одбити у блоку. Некоме је крст Христов саблазан. Неко се чуди Павлу који је ишао го, бос и гладан... Бивао пребијан. Али је његова инвестиција била огромна, зато се вратила кроз поштовање које нико не може да негира, јер је то оно чињеничко.