Претражи Живе Речи Утехе

С нама Бог Не може се приступити празнику Божића, а да се не промијени ум, да престане да сагледава ствари из уске и сиромашне перспективе себичног човека, како би их сагледао у бесконачној Божијој перспективи. Али оно што се дешава у Витлејему није романтична прича симболичног садржаја, способна да нахрани машту мале дјеце, већ стварни и историјски догађај. Витлејемско дијете је Човјек патње, према изразу Пророка. По први пут у историјском току човека, у пећини се открива тајна Оваплоћеног Бога, као тајна очинске љубави која је добровољно приноси човеку. «Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог» (Мт. 1, 23) Спасење свијета Празник Божића, који је земљотресни догађај, по карактеристичном изразу Светог Григорија Богослова, средишња је тајна целокупне Божанствене економије. Ово објашњава зашто се Божић слави и прославља као „спасење свијета, рођендан човечанства, заједнички празник цијеле творевине“. Бог постаје савршен и истинит човјек, не престајући да буде савршен и истинит Бог, да би човека учинио потпуним и савршеним сином Божијим и богом по благодати. Христос и човјек У наше дане многи се боре за аутономију и слободу човјека независно од Богочовјека Христа. Међутим, човјек без Христа суштински пориче самога себе и чини пустом своје постојање од своје аутентичне човјечности, озбиљно шкоди и штети себи, пати и трагично робује греху, пропадању и смрти, безизлазним ситуацијама и нихилизму. Прослављајући највећи догађај свих времена и свих векова, оваплоћено Рођење Христа нашег, Сина и Логоса Божијег, и повинујући се Његовој речи и примеру, – помиримо се са Богом, – ослободимо свој ум од ропства учењу које игнорише Спаситеља Исуса Христа Сина Божијег као савршеног Бога и савршеног човјека, – научимо да Бога познајемо неговањем односа, а не разумијевањем значења, – оживимо приоритет живота а не опстанак, – хајде да прекинемо узицу своје себичности, – откријмо у сопственом мраку лице ближњег и осјетимо га са разумијевањем и саосјећањем. И у тренуцима наше слабости не заборавимо да са собом понесемо Христа, извор живота, сам наш Живот, Радост и Наду. Митроплит Фанариу г. Агатангел (Харамантидис) https://mitropolija.com/2022/12/29/covjek-bez-hrista-sustinski-porice-samoga-sebe/

У молитвеном присуству Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија синоћ, четвртог дана Часног поста, Велико повечерје са Покајним каноном Светог Андреја Критског у Цетињском манстиру служио је презвитер Александар Лекић. Након богослужења Митрополит Јоаникије је бесједио о значају читања Псалтира, о томе како су се људи у древним временима молили Богу, подсјећајући на разна свједочанства, међу којима је и свједочанство Светог апостола Павла, да су се људи обраћали Богу псалмима, пјесмама и химнама духовним. “Било је неизоставно читање Псалтира, као главни вид молитве, а у Псалтиру, који је превасходно молитва, имамо и слављење Бога, зато су се псалми пјевали. Свети Василије Велики говири о томе да се кроз појање псалама оплемењује наше унутрашње биће и осјећање, воља и мисао, и оспособљава се да прими Божанске истине. Да поцрпи Божанске истине које су сакривене у Псалтиру, у дубинама псалама, у дубинама те мисли и осјећања да докучимо некако преко појања, да лакше примимо, и зато је појање важно Цркви”, бесједио је Митрополит Јоникије. Даље је подсјетио да у псалмима имамо и поуке, свједочанства вјере, једно огромно искуство духовно, животно, те да човјек скоро не може замислити ни једну ситуацију у овоме земаљском животу а да она није на савршен начин назначена у псалмима. “Има један стих у псалмима који пјевамо на свакој вечерњи: Гдје се утврди милост твоја на нас и истина твоја траје довијека. Ту су дакле милост и истина заједно. У неком другом псалму пјева се милост и истина сретоше се, правда и мир пољубише се. Оно што је скоро нама недостижно да замислимо да истина и милост буду заједно, да се правда и мир пољубе, да осјећамо ту хармонију, потпуну равнотежу тих вриједности у нашем животу”, казао је владика Јоаникије, истичући да је то обично све некако у нескладу, јер кад говоримо о милости онда заборављамо на истину, а кад говоримо о истини онда заборављамо на милост. Разлог свему томе је несавршеност људи, а онај ко је то све спојио у својој личности и сјединио и усавршио, то је Господ Исус Христос, наш Спаситељ. “Псалтир укупно гледано пјева о Христу, о Спаситељу, а оно што је нама људима у овом животу најпотребније је и милост и истина. Како бисмо опстали без Божије милости ми овакви какви смо, несавршени, јадни, биједни и немоћни, али је ту Божија милост која укрепљује нашу немоћ и даје нам снаге па од немоћних постајемо моћни”, поручио је Високопреосвећени и указао да не можемо да замислимо овај живот, нити он има квалитет без Божије милости. По његовим ријечима исто тако без Божије истине овај живот нити би имао смисла, нити би имао правца, нити квалитета. Посебно је нагласио да је човјеку, боголиком бићу, потребна истина, јер она га изграђује и он чезне за њом: “Она га усправља, она га оснажује, охрабрује, чини га достојним и овога свијета и Бога и вјечности, јер је Божија истина живоносна и непромјењива, она траје довијека. И милост Божија траје довијека, али се то овдје не истиче у први план јер она снисходи нашим слабостима и подиже нас и стално кријепи.” Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је нагласио да како год ми живјели, Божија истина траје и дјелује у зависности како ћемо се ми према њој односити. Односно најважније је да ли ћемо ми у своме животу спојити милост и истину, правду и мир, да ли ћемо ми оно што је Христос сјединио у својој личности, успјети исто да учинимо, макар до неке мјере. “То је човјеку немогуће самом по себи, али кад је са Господом он то што је Божије прима, и у својој личности сјединује и милост и истину, и то је прави човјек. Кад то објединимо у својој личности онда ћемо бити прави и пуни људи. Да говоримо и свједочимо Божију истину, али да имамо и милости и разумијевања према људима, када се сретнемо са људским слабостима да се не саблазнимо, да не осудимо и да покажемо увијек милост и разумијевање”, поучио је сабране Митрополит, закључујући да нас то чини правим људима и правим хришћанима. У Светом писму, јеванђељима, Псалтиру, имамо науку живота само ако знамо да како ваља учимо из светих књига, а то је наука коју нећемо наћи у другим књигама и духовно искуство које нема ниједна наука. “То свједоче свети Божији људи који су врло често били малог образовања, али су се молили Богу, читали Свето писмо и достигли Божију мудрост и врлине и савршенство духовно”, истакао је владика, додавши да данас људи више скупљају иноформације него знања. То интересовање за ситнице често, како је оцијенио, опустоши душу и испразни је и понизи, на неки начин. “За човјека нијесу ситнице, он је створен за вјечност, за Божију милост и истину, да их сједини у својој души, а ту је заправо и додир Божије вјечности”, поручио је на крају свог обраћања у Цетињском манастиру Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. https://mitropolija.com/2022/03/11/mitropolit-joanikije-covjek-je-stvoren-za-vjecnost/

Разговор са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем о његовом духовном оцу, Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском, вођен за прву емисију из серијала “Срна у изгубљеном рају” (који се на Радио Светигори емитовао поводом 120 година од рођења и 35 година од упокојења Аве Јустина): Гроб Преподобног Аве Јустина, у Ћелијама ваљевским, још од његовог упокојења постао је мјесто поклоништва за многе побожне душе, а забиљежен је и велики број чуда поред његовог гроба. Oд празника Благовијести 2014. године можемо да цјеливамо његове свете мошти у манастирској цркви Ћелија ваљевских. Владико, реците нам нешто о том свечаном догађају – преносу Авиних моштију. Да, поводом 35-годишњице упокојења оца Јустина, Бога молећи, договорили смо се са Владиком ваљевским Милутином и мати игуманијом Гликеријом, уз благослов Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, да се изврши пренос моштију Светог оца Јустина у цркву Светих Архангела, у којој је он тридесет и више година служио. И раније је било говора о овоме, међутим ипак није било сазрело вријеме. Ова је годишњица, показало се, била благопријатно вријеме да се то учини. У времену од његовог упокојења до данас, Авино име и његови списи постали су познати широм Васељене. Дјела Аве Јустина објављују се не само на српском, него и на јелинском, руском, румунском, француском, енглеском, њемачком и другим језицима. Велико је интересовање за његове списе, у најновије вријеме нарочито у Русији и Румунији. Скоро су нам тражили да на румунски језик буде преведена његова тротомна Догматика. Ава је био познат, наравно, и за вријеме свог живота од времена кад је био професор Карловачке и Битољске богословије, онда професор на Богословском факултету, а није остао сакривен чак ни онда када је прогнан 1946. године. Прво је био затворен па онда и протјеран са Универзитета, да би преко тридесет година провео у манастиру Ћелије ваљевске. Сјећам се кад смо разговарали о томе, па му ја кажем: „Аво, па добро је што су вас ови комунисти протјерали.“„А што?“, каже. „Па да вас нијесу протјерали овдје, у манастир Светих Архангела, у Ћелије, ви не бисте могли да нам оставите ово бесцјен благо, посебно дванаест томова Житија Светих.“ (Јер то је огроман подвиг који могу да раде само читаве екипе, а све то је он сам урадио – и превео, и написао, и припремио за штампу.) А он ће рећи: „Па да знаш да си у праву.“ Ава је, иначе, волио монашку обитељ. Дата му је могућност да остатак живота проведе у монашкој обитељи у непрекидној молитви, свакодневној Литургији и осталим богослужењима, као и у великом, огромном, јединственом труду на богословљу. Отац Јустин је и у то вријеме био познат, нарочито у Грчкој, благодарећи и нашем присуству у Грчкој и преводу једног зборника његових текстова под насловом ,,Човјек и Богочовјек”. Та књига је доживјела седамдесетих година више издања на грчком језику, а после тога штампани су и други његови списи. Нарочито је био познат и признат на Светој Гори, јер слично се сличноме радује. Светогорци су у њему препознали човјека истинске, светогорске духовности, иако он никад није био на Светој Гори, а читавог живота је желио да тамо оде. Сјећам се, кад сам се вратио из иностранства у Београд, па сам дошао у манастир Ћелије, и причамо ми о Светој Гори, о Светогорцима. Тамо сам боравио годину дана и причамо ми о поједницима као што је био отац Јефрем, отац Харалампије, наш отац Георгије, па отац Пајсије и други. А Отац слуша, слуша, слуша… Гута моје ријечи као мало дијете. Како ја причам, он плаче, па ће на крају да каже: „Е мој Јустине, то су прави монаси. То су прави подвижници, а не ти овдје у свијету.“ А онда ме гледа, па као да од мене очекује спас, каже: „Ја се надам, оче Амфилохије, да ће, њиховим молитвама и мене Господ помиловати. Шта ти мислиш?“ Ето, такав је био отац Јустин. Човјек бескрајног смирења, духовног огња којим је пламтио кроз читав свој живот. Свеукупно његово дјело, и као васпитача, и као проповједника, и као богословског писца, као пјесника и философа, сво је испуњено управо тим духовним огњем, вјером која горе премјешта и љубављу, изнад и прије свега, према Христу Господу, једином Човјекољупцу. Кроз све што је писао он је практично писао о Христовој личности и њу тумачио. Дуга је то прича, а ово је један кратак увид у његову личност. *Високопреосвећени, рекли сте једном да се Преподобни ава Јустин већ након вашег првог сусрета уписао у ваше срце неизбрисивим словима. Молим вас, Владико, да и са нама подијелите своја сјећања на тај први сусрет са Авом. Први пут сам се сусрео са њим још док сам био у Богословији, читајући неке његове списе који су штампани прије рата, јер је после рата штампање његових списа било забрањено. Читање његових и списа Светог владике Николаја за нас, онда младе богословце у времену гоњења Цркве и безбожништва, несумњиво је одиграло веома значајну улогу. Ипак, први пут сам се лично срео са њим 1959. године. Чуо сам да ће отац Јустин доћи на сахрану Љубице Барловец, дворске даме из времена Краљевине Југославије, изузетно побожне жене, пријатељице оца Јустина. Иначе, Отац је имао велики број тих угледних личности између два рата са којима се сретао, дружио и који су слушали његову ријеч. Дошли смо на Ново гробље, у цркву Светог Николе. Окупили су се тамо пријатељи и познаници госпође Барловец, и био је ту и отац Јустин. Као да га сад гледам како стоји на дверима храма Светог Николе. Један преображен лик, очевидно сав погружен у молитву, у себе. Покрети су му били огњени, хармонично огњени. На Новом гробљу су бесједе тада биле скраћене из практичних разлога. Пошто су се бојали да отац Јустин не каже нешто што је било опасно тада (за шта је он увијек био спреман), питали су га свештеници: „Колико ће трајати, оче Јустине, ваша бесједа?“ А он ће на то да каже: „Кад говорим о вјечности заборавим на вријеме.“ Није дуго бесједио, једно десетак минута, уобичајено за бесједу. Али била је то заиста незаборавна бесједа свима нама који смо га чули. Био је ту присутан и тадашњи Зоран Јевтић, садашњи умировљени Владика захумско-херцеговачки Атанасије, и садашњи Епископ шабачки Лаврентије, ондашњи Живко Трифуновић. Сјећам га се како се приклања до земље пред покојницом, госпођом Барловец, па јој говори: „Поздрави, сестро, Небеску Србију и кажи да је распет Свети Сава на Теразијама, да су прогнани Христос и Свети Сава са Београдског универзитета.“ И док је и даље говорио у том духу, из његова два ока текла су два извора. Било је то код њега и огњено али и спокојно, стамено, тврдо. Тако се завршио тај први сусрет са Авом Јустином, који је заиста остао незабораван. То су неки мали детаљи из тих првих сусрета са нашим Оцем Јустином. Има доста таквих детаља, незаборавних, који свједоче о њему и ономе што је он примио од Господа као уздарје за свој животни подвиг. А његов животни подвиг је био у духу оне светогорске изреке која гласи: Пролиј крв да би задобио Светога Духа. Светогорци, сваком новом који дође да остане на Светој Гори то правило дају као програм његовог монашког живота. Отац Јустин је то дефинисао на свој начин: ,,Толико живим колико капи крви из срца свога доливам у кандило вјере своје”. То је ава Јустин. То је његов животни став, његов животни програм, светогорски, светоотачки, светосинајски, светојовановски. Био је ђак Светог владике Николаја – Бог повеже такве људе једне са другима. И сам је, нема сумње, био даровит, али тај сусрет са Владиком Николајем, у преломним годинама, оставио је на њега јак утисак. Утисак су на Аву оставили и његови благочестиви родитељи, из Врања, простора у коме се укрштају вјековна предања Цариграда, Свете Горе, наших српских простора. И Свети Прохор Пчињски му је такође био путоказ. И раније док је био студент а и касније док је био професор, Ава је сваке године ишао на поклоњење Светом Прохору. Док је једном тако ишао неком чезом до Светог Прохора (јер је то подалеко од Врања), догодило се да је успут видио једну старицу како иде пјешице. Он заустави чезу и каже: „Ајде, мајко, са нама.“„Нека“, каже, „оче, нека. Ја сам сиромашна, немам ништа да принесем и подарим Светом оцу, па мало да се потрудим. Ајте ви.“ А он се лупи шаком по челу, па каже: „Е мој Јустине, ти предајеш догматику и богословље а ево ти одржа предавање ова проста сељанка“. Исплати кочијаша и заједно са баком настави пјешице пут према Прохору Пчињском. *Његово присуство у Србији тамо негдје педесетих година XX вијека личило је на глас вапијућег у пустињи”, рекли сте једном. Како је то било духовно узрастати уз светог човјека, угодника Божјег, какав је био Ава Јустин? Шта је то што је Ава Јустин оставио вама и свима нама? И био сам и нисам био често. У то вријеме ја сам био на факултету. Долазио бих можда два пута годишње, до ’63. године. Онда сам одскитао у бијели свијет и вратио сам се тек ‘75/76. године. Више од дванаест година се, значи, уопште нисам ни враћао у земљу. Али, имали смо комуникацију преко писама. Писао је мени и владики Атанасију, и другој братији која је онда била у Грчкој, тако да је тај контакт са њим стално био жив. Ми смо му увијек, по потреби, постављали питања на која је он одговарао, мени или владики Атанасију. Тај контакт је заиста био непрекидан, нарочито после мог повратка, од ’75. до ’79. године, када сам боравио у Ћелијама понекад и по мјесец дана, служећи. И ја, а нарочито владика Атанасије помагали смо му око Житија Светих која су тада настајала. Рецимо житије Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста, Светог Нектарија Егинског, Козме Етолског… Ми бисмо му прикупљали материјал а он је то после обликовао како је умио и знао. У то вријеме нас је позвао да прегледамо његов превод Литургија Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог и Литургије Пређеосвећених дарова. Рекао је: „Знате, ви сте млади, пратите језик. Ја сам већ старац. Ви ћете то знати боље.“ Био је то превод који је он издао још 1922. године, али га је онда, колико сам обавијештен, чак и Синод био забранио, јер је у то вријеме било нечувено да неко на српском језику служи Литургију. То је било такво вријеме, али сад су та времена прошла и сазрела. Једино је он у нашој Цркви, и мимо тога, непрекидно служио на српском језику. Његова велика врлина је да није био самоувјерен. Био је јасан што се тиче истина вјере, дубински, али је око формулисања увијек био спреман да запита, да прихвати. Пише нам тако једном једно писмо у коме одговара на наше питање из Атине. И пише по тачкама, како смо га питали, а онда на крају каже: ,,Све ово што сам ја овдје написао, провјерите – ви сте тамо на извору светоотачком. Провјерите то Светим оцима, јер се бојим да се због своје свегрешности не огријешим свјесно или несвјесно о тросунчану тајну Оца и Сина и Светога Духа”. То је био отац Јустин. Отворен за тајну. Стајао је пред тајном – пред тајном цвијета, пред тајном ока… Знао је да каже: ,,Какво око, чудесно – какви свјетови у једном оку!“ Као сад да га гледам – сав је био у том дивљењу Божјој љепоти, љепоти свеукупне Божије творевине, сваког створења, сваког бића, а првенствено људског бића, људског лика, човјека. Човјека који је толико узвишен да је Бог Сам зажелио да се, преко Пресвете Дјеве, сједини са људском природом и постане Богочовјек. Отуда је сва његова философија, његово богословље, све је у том прожимању човјека и Богочовјека, човјечности и богочовјечности. Богочовјек је мјера свих ствари, свих бића. У свом чувеном чланку ,,Човјек и богочовјек”, гдје одговара Митрополиту Дамаскину из Швајцарске, Цариградске Патријаршије, који је тражио његово мишљење о Другом ватиканском концилу, Ава каже: ,,Код неких од хеленских мудраца – човјек је мјерило свих ствари. Код Аристотела, Платона и тих већих философа – Бог је мјерило свих ствари. А Јеванђеље, Нови завјет, Хришћанство све то обједињује у себи. Нити је сам човјек и људски разум мјерило свих ствари, нити је сам Бог мјерило свих ствари. Мјерило свих ствари је Богочовјек! Богочовјек је мјерило свих ствари, свега! То је први и последњи критериј свега постојећег”. Ава Јустин Њиме премоштава те провалије између онога и овога свијета, између оностраног и овостраног, између свијета као творевине и Бога. Ту се све премошћује, постајући јединствено у својим дубинама. Бог је, по ријечима Светог Атанасија Великог, које нам је често цитирао, постао човјек да би човјек могао да постане бог. У томе је дубинска оригиналност свеукупног богословља и мисли оца Јустина. Он тиме, у ствари, одговара на суштинска, судбинска питања и проблеме модерног човјека, човјека науке, човјека разума, човјека овога свијета који управо обоготворује човјека. То је сва прича о хуманизму, који се нарочито развио у Европи од времена ренесансе, гдје је полако човјек постао мјерило свих ствари. Ава тиме тумачи и примат римског папе гдје је папа себе прогласио за непогрешивог. Непогрешивог по себи – не по сагласности Цркве, како се каже у одлуци Првог ватиканског концила. А Ава Јустин каже – ако је један човјек, било који, непогрешив, ако је непогрешив човјек у Риму зашто онда не може да буде такав човјек и у Берлину и у Њујорку? Дакле непогрешивост модерног човјека, човјека модерне евроамеричке цивилизације је утемељена на непогрешивости римског папе, и одатле то потиче. Папа је собом замијенио Христа, вољно или невољно. Зато Ава Јустин каже: ,,Сва европска мисао бави се разоваплоћењем Бога Логоса”. Бога који је примио тијело, као што каже Свети Јован Богослов: ,,Бог постаде тијело и усели се у нас”, тог Бога прогоне из овога свијета. Ту се Ава Јустин ослања на Достојевског, на чувени одломак из дјела ,,Браћа Карамазови” о Великом инквизитору. Појавио се Христос а Велики инквизитор каже: „Ти си мени дао кључеве од раја и од пакла, све си нам дао и шта ћеш ти више овдје. Не требаш нам. Ми ћемо да сређујемо овај свијет“. Ту је отприлике негдје његово дубоко осјећање и сазнање отпада савременог човјека и то бившег хришћанског човјека. То је управо највећа трагедија од Христа наовамо – потискивање Христа из људске историје, из људског живота, из људског бића и свођење свега на оквире човјека, на овоземаљске оквире. Нема више Царства небеског, нема више бесмртности и за човјека је све ограничено. Није ту Бог Онај који је ушао у матицу живота и изнутра уздиже човјека, омогућавајући му усавршавање у безмјерну мјеру раста Христовога, како би то рекао отац Јустин: „безмјерна мјера Христовог раста“. Био је толико радостан што је негдје, у неким житијима Светих нашао да се човјеково усавршавање не ограничава овим земаљским животом него и после смрти, и у смрти и кроз смрт, човјек се усавршава у бесконачности. Бесконачност је неизрецива и недоступна мјера Христове личности, мјера човјековог раста и усавршавања. Тиме је он, на неки начин, дао једно хришћанско, дубинско значење, тумачење и објашњење појма прогреса којим се одушевљава ренесансни, европски човјек. Зато Ава каже: ,,Прогрес који није прогрес напредовања у мјеру раста висине Христове, онда је то прогрес у воденици смрти. Смрт је она која меље непрекидно. Све оно што расте поново самеље и претвара у ништа”. Е тако, дакле… Није лако о старцу Јустину причати… *Ви сте имали благослов да присуствујете богослужењима Аве Јустина, да служите заједно са њим. Кажу да се Ава на сваком богослужењу молио са обилним сузама, иако је он прикривао тај дар суза… Јесте… Нарочито у неким периодима. Причале су сестре, када је био онај несрећни раскол наш у Америци, када је Дионисије рашчињен, Ава је читаво то љето постио. Практично ништа није јео сем суботом и недјељом, када после Свете литургије узме запивку и нафору. И све то вријеме је преплакао у молитви. Био се извјежбао, гутао би сузе и не би се видјело споља ни у његовом гласу да плаче, само би тише и некако спокојније изговарао ријечи. А осјећало би се да ријечи извиру из његовог дамара, из његовог бића, свако оно: Господу помолимсја, и свака друга молитва. Сав је био умолитвљен читавог свог живота. То се види и у оној књизи ,,На богочовјечанском путу”, из његовог дневника, да је он на хиљаде молитава, још као млад монах, јеромонах, обављао још док је био на студијама у Атини. Знао је да уђе у универзитетску библиотеку, и онда чита, чита, па онда изађе на један балкон у згради библиотеке, и ту на бројаницама обави своје правило, на стотине бројаница окрене, па се онда поново врати унутра у библиотеку. Да, заиста је био велики молитвеник. *Владико, ако смијем да питам, како је у вашој души одјекнула вијест о упокојењу Аве Јустина? Па како да кажем… морам да признам да нисам туговао. То је сад прича за себе. Толико је било препуно неког благодатног, Божјег присуства у тим данима док се он припремао за упокојење, и кад се упокојио, и та три дана до сахране… малтене се жалост претворила у радовање, али радовање посебне врсте. Очевидно је да кад се Свети људи упокојавају то тако буде. Било је то уочи Благовијести, већ је било бденије за Благовијести. Ујутру смо узели благослов од њега. Причестио се. Као што се родио на Благовијести тако га је Бог удостојио да му сав живот буду Благовијести, и упокојио се на Благовијести… Атанасије и ја смо га спремали за погреб. Сва три дана, док је био ту, његове руке су биле потпуно мекане, као да није покојник. А лик…чинило се сад ће да се пробуди, да те помилује својим погледом, својом љубављу. Па и хоће. Јесте, заиста има и туге за неким ко вам је најближи, најдрагоцјенији, а у исто вријеме није то туга у нашем, уобичајеном људском значењу него је то, како кажу Свети оци, радостотворна туга. Таква је била и туга за нашим Авом Јустином. Радостотворна туга. *Владико, реците нам да ли је наш православни, српски народ послушао благовијест Аве Јустина. Да ли су Срби чули његову ријеч, како сте се и сами запитали у бесједи на његовој сахрани? Видјећемо. Видјећемо колико смо је чули и да ли смо је чули, да ли смо је схватили и хоћемо ли је схватити. У сваком случају и његова ријеч и његов живот, и његово присуство и његово, сад, благодатно присуство кроз његова дјела, кроз његов лик, оставили су дубоког трага у души нашег народа. Оставио је трага и у души једноставног народа иако за једноставни народ његове бесједе и нијесу биле баш лако разумљиве. С једне стране имао је он ту благовијест, то свједочење радосног Господа. А с друге стране био је свјестан све ругобе зла које влада савременим човјеком, тог богоодступништва које је разјединило, разбило, не само српски народ него народ на ширим просторима, словенским, европским. Ава је дубоко доживљавао трагику модерног, савременог човјека. Нарочито га је бољело богоодступништво светосавског народа, као и богодоступништво Европе, некада хришћанске Европе која је кренула нехришћанским, антихришћанским путевима, чега је Ава био потпуно свјестан. Ава Јустин је био свјестан тог беспућа којим греди модерна цивилизација од самог свог почетка. Био је свјестан све моћи демонске и непрекидно је подвлачио ту борбу против зла, сатане и смрти. Зло, смрт и сатана – то је демонско тројство с којим се он носио кроз свој живот, лијечећи себе и свијет Светом Тројицом, Оцем и Сином и Духом Светим, кроз тајну Богочовјека, Његове љубави и Његове голготске жртве. Његово присуство осјетило се и на Авиној сахрани. Било је пуно народа из свих крајева, из Грчке, Русије, из Париза… одакле све нису дошли људи који су већ осјетили значај његовог присуства. И све се то наставља и до данас, и трајаће и убудуће. *За крај, Владико, која је ваша порука православном српском народу – како да се одужимо Преподобном Ави и шта наш народ да уради да не остане глув на његову благовијест? Једно је сигурно јасно – пут Аве Јустина је Христов пут. То је пут Светих апостола и Светих отаца, то је пут Светог Саве којем пјевамо Пута који води у живот био си наставник и првопрестолник Светитељу Саво. Исто то можемо да кажемо и за оца Јустина, да је његов пут – пут који заиста води у живот. У наше вријеме то је велики дар нама, овом народу, Европи, свијету. Увјерен сам да ће се сада још више осјетити његово дјество и да ће још више људи бити подстакнуто и привучено његовом личношћу, његовим дјелом и примјером и још више ће их кренути тим путем који води у Живот вјечни, који је његов пут, који је Христов, Богочовјечански пут. Прва књига која је изашла на годишњицу по Авином упокојењу зове се ,,На богочовјечанском путу”. Ето, то је наш пут… О есеју ,,Срна у изгубљеном рају“ *Владико, благословили сте да се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају”. Протумачите нам мало, шта Преподобни ава Јустин, у ствари, поручује својом ,,Срном у изгубљеном рају”. Да ли је ово дјело Преподобног Аве у ствари његова исповијест? То јесте његова исповијест. Он то и каже. Он исповиједа, да је она, како за њу каже – „чуло васионске туге“. Интересантно је да је Ава Јустин, иначе, волио тужног Христа. Један познати руски умјетник је насликао Христа у пустињи, како сједи на неком камену, препун туге. Ава је волио ту слику. И срна у себи носи тугу. Има она и љепоте и радости, али има и неку тугу уткану у себе. Ава срну открива као чуло васионске туге, откривајући преко ње, у ствари, своју душу. Срна је, у ствари, његова душа која доживљава тајне свих ових свјетова, и љепоте и ругобе свијета и човјека. И прича о томе како је срна била у рају, и како је због подивљалог човјека изгубила свој рај, свој мир. Човјек је онај који је оскрнавио природу, који скрнави природу и њену доброту. Он је тај који убија. Човјек је затрован мржњом, братоубиством, тако да је срна и њему подсјетник на Божију доброту и Божију љубав. Та срна ће злом и опаком човјеку судити и суди му до Страшног суда. Јесте, то је Авина исповијест, то је његова душа, његова дубинска чежња за Богом, за Божјом љубављу, за добротом, оваплоћеном у лику срне. Пошто се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају” да поменем и ово. Својевремено сам тајним каналима добио ,,Философске урвине”, штампане негдје 1957. године у Минхену. Онда су биле забрањене његове књиге, иако у њима није било ничег политичког, али је он као личност био проскрибован. Кажем ја њему тада: „Аво, читао сам ваше Философске урвине и највише ми се допала Срна у изгубљеном рају. Откуда то да баш напишете о срни?“ А он се окрену, онако сав пун радости, пун топлине, доброте, мудрости и рече: „Ја много волим срну. То ми је најмилија животиња.“ Срна заиста јесте чудесна, препуна оне лакоће, препуна милоште. Има у себи нечега, заиста има неку љепоту, неку доброту, покретљивост, не зна то човјек да опише… Није зато ни чудо што је Ава волио срну. Слободанка Грдинић Часопис “Светигора” бр. 256

Епископ пакрачко-славонски г. Јован служио је јутрос, на Оце, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог. У литургијској проповиједи Владика је рекао да је данас недјеља перије рођења Христовога и крај поста божићнога. Звучни запис беседе “Али је и вријеме да се људски род сабере и да погледа шта се то збило у историји људскога рода, гдје је у тој историји био човјек, гдје је био Бог, гдје је дуиша свакога од нас”, рекао је Епископ пакрачко-славонски. Владика је, тумачећи данашње литургијско зачало подсјетио да је праотац Авраам био први човјек који је послушао глас Господњи. “Као што се Адам у рају уплашио од гласа Господњега када је Господ ишао по рају и рекао Адаме, гдје си, тако и Бог у источној Месопотамији, најплоднијем дијелу тада познатога свијета, буди Аврама у земљи Ур и каже Гдје си, Аврааме. Док Адама одговара Ја сам го, ми смо голи па нас је стид изаћи пре Тебе, овдје Авраам одговара Ево ме. Ево ме, ту сам. И послуша заповијест Господњу”, казао је он. Додао је да је Авраам из дома и рода свога богатога послушао Господа који му каже Иди из дома оца свога, иди куда ћу ти ја казати, иди па ћу од тебе учинити наследство као зрна пијеска на обали мора. “И када долази у ту обећану земљу, види да је она камен суви, љути, да ту не може извести ни хљеб из земље. Види да су људи љути и дивљи. И када му Господ опет у његовој сто и некој години казује да ће у идућој години имати сина, он поклања вјеру Господу. И он је за годину дана добио сина”, подсјетио је Владика Јован. Говорећи о томе како је Авраам послушао Господа и тог сина јединца Исака касније био спреман да принесе на жртву Господу, рекао је да се није питао какав је то Бог који тражи такву жртву од мене. “Него послушно води сина свога који га три пута запиткујеОче, а гдје ћемо ми наћи жртву, а Авраам одговара Господ ће се постарати”, казао је Владика. Казао је да је Авраам вјеровао да ће и смрт његовога сина донијети живот. “А Господ гледа на ту његову вјеру и диви се створењу своме, створењу које није било непослушно као Адам у рају, него је послушно до смрти, не своје него свога дјетета од десетак година”, казао је Епископ Јован. Након Литургије Владика Јован је подијелио присутној дјеци поклон пакетиће. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Васкршње бденије, поводом Недјеље Светих Отаца Христових по тијелу, служено је у суботу 2. јануара 2021. у манастиру Ђурђеви Ступови. Бденије је служио преподобни јеромонах Павле (Пајић). Током бденија, Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије замонашио је у монашки лик мале схиме досадашње расофорне монахе: Тадеја (Кљакића), јерођакона Евтихија (Кецмана), који је добио ново монашко име Макарије и јерођакона Михаила (Пајовића). У чин расе и камилавке замонашен је досадашњи послушник манастира Маринко (Биро), који је добио име Јосиф. Послије чина монашења Владика се пригодном бесједом обратио присутнима. Он је рекао да досадашњи монаси, који су примили већи степен монашког чина, Тадеј, Евтихије и Михаило, тиме су призвани на већи подвиг. Јерођакону Евтихију, по Владиким ријечима, дато је ново име, да узраста са новим именом и у новом животу, а новопострижени расофорни монах добио је име Јосиф по Светом и праведном Јосифу обручнику да би се удубљивао у тајну оваплоћења Христовог у све дане свог живота. „Сви смо призвани да се поклонимо пред том Тајном и да се поклонимо рођењу Христовом, јер доласком у овај свијет Богомладенац Христос је измијенио све. Он је као сунце које обасјава наш живот. Прије Његовог доласка ходили смо по тами, очекујући зору дана и сунце правде о коме су прорицали пророци“. „Сви ми који се сабирамо око Богомладенца Христа треба да се очистимо од сваке нечистоте, тјелесне и духовне, да, прије свега, очистимо своје мисли, јер не могу нечисте мисли да сагледају Тајну оваплоћења Христовог, нити ње да се дотакну. Кога се дотакне та Тајна она га очишћује и даје му нови живот, јер је Богомладенац Христос улио у наша срца ту божанску новину. То је права и чиста вјера, то је нова мисао, ново осјећање, нова радост живота, нова љубав, ново заједништво“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Навео је да то заједништво није пролазно, од данас до сјутра, па послије пропадне, него то је вјечно заједништо око Христа Спаситеља нашег, са Њим и са свима Светима. „У то заједништво треба да уђемо, на то заједништво смо призвани, нарочито, монаси и монахиње, треба да пазе да њихове мисли не залутају и да се не одвоје од Извора љубави и од Извора радости, од Извора новог живота, да се стално удубљују у тајне наше свете вјере, а оне су неисцрпне. Што год човјек више пије са извора наше вјере свете, то пиће му је све слађе и слађе, спреман је да оставља све на овом свијету да би се тим пићем непрестано наслађивао, да би се њиме наслађивала његова душа, његово срце и његове мисли“, бесједио је Владика. Оцијенио је да кроз сва искушења кроз која, од прошле године на овамо, прођосмо, Бог је дао, и сада лакше дишемо. „Али, видимо да искушења нијесу прошла, јесу мало ослабила. Кроз борбу, кроз коју смо прошли, Бог нас је обдарио разним даровима и те дарове треба да чувамо. А ова света обитељ обнови се и укријепи са још четворицом своје нове братије. Нека Господ дарује њима, нашој сабраћи и саслужитељима, радост, снагу и благодат да носе свој крст, да се њиме освећују, да им бреме монашког живота буде лако, а биће ако буду спремни да увијек иду за Христом, јер ће им Христос олакшавати тежину овог живота“. „Треба на овом путу пуно воље, пуно истрајности, онога што савременом човјеку највише недостаје. Данашњи човјек има образовања и много могућности да лијепо живи, али није истрајан и поуздан. Раслабљене је воље и то је извор сваке несреће, и таквом човјеку је тешко помоћи. Ономе који има воље и који је истрајан, када крене добрим и правим путем, Бог ће помоћи и анђели небески и сви Свети. Братија монаси треба да знају да никада нијесу сами, јер је Господ са њима, Пресвета Богородица, анђели Божји, њихов небески заштитник, сви Свети, сва Црква Божја. Не треба да се боје ничега на овом свијету, осим гријеха. Ако се гријеха буду чували, а за Христом ходили, онда ће сваки дан њиховог живота бити плодоносан, на спасење и на радост њима и њиховим ближњима“, поручио је Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Твоја је слава човјек, кога си поставио за анђела, појца Твога сјаја! (Свети Григорије Богослов) Ове ријечи великог оца Цркве су најбољи и најдубљи показатељ смисла стварања и постојања човјека. Човјек је створен да буде слава Божија. Ако човјек није на том путу, онда се губи смисао његовог постојања. Човјек се претвара у прах и пепео. А ако остане на том путу онда је на путу светитеља Божијих, људи који су изабрали тај уски пут истинске слободе Духа Светога, насупрот мизерије испразне слободе и тумарања овим свијетом као долином смрти. Слободни и самовласни су синови и кћери Божији када у датој слободи пребивају волећи друге. Слободан, самовласан, непоновљив, био је блажене успомене Амфилохије Радовић, Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештенога трона Пећкога. Амфилохије, предводитељ водова небеске војске. Човјек је неопозиви свједок Бога, зато што је личност. Недовољан је цио свијет, сав универзум, све галаксије да сачине једну личност. Личност Митрополита Амфилохија је заиста превазилажење, самопревазилажење овог свијета. И заиста је мали свијет, универзум и сва васиона да би смјестили његову грандиозну личност. Он је био Архиепископ и Митрополит, човјек, пастир, исповједник, богослов, бесједник, неимар, писац, књижевник, државник, еклисиолог, тријадолог, мисионар, аскета, етичар, антрополог, тумач Светог писма, катихета, есејиста и преводилац високог умијећа. Али прије свега био је учитељ и отац. Као отац, Митрополит је показао својим примјером и животом да људски живот добија на вриједности онда када тежи циљу којему је назначен и истинитијој оригиналности, другачијој од садашње отуђености и палости. Био је човјек који се није бојао да постави питање свога постојања. Јер човјек је прави човјек онда када искрено и храбро себи постави проблем и питање. Ниједан проблем није истински постављен, ако није постављен неустрашиво, толико храбро да од њега у грозницу пада и разум човјечији и душа и срце. То је научио од свог духовног оца, Аве Јустина. Како је Ава учио њега, тако је он тај животни пут показао нама – да човјек мора да битује и бори се на пољу живота. Ту је највећа улога Митрополита Амфилохија, што је отргао човјека из његове самозатворености и ништавила и упутио га на тај двиг ка напријед, ка добру. Јер смисао није у томе шта је човјек био већ оно шта ће, шта може и шта треба да буде. Кроз двиг престајемо да будемо пасивне жртве смртности, већ се окрећемо новом начину живота, новом начину постојања, који нас чини истинским људским бићима. Тај почетак је у будућности. Човјек није биће прошлости већ биће будућности. Омега одрећује Алфу, крај одређује почетак (Св. Максим Исповједник). У тој Омеги је нада успјешности и смисла двига. У тој будућности и грешник види своје избављење и наду. У том искуству наредовања као покајања, приоритет покајника – онога који се дозвао памети, који је дошао к себи, који се преумио – не односи се на евентуално повријеђени нарцизам у виду жаљења због грешака, него на познање индивидуалне недостатности, које динамички напаја самопредавање љубавном односу (Христо Јанарас). То је Митрополит Амфилохије најљепше умио да ради у животу – да воли човјека, сваког човјека. Да благовијести живот који „удостојава“ гријех: потврђује да нас у тежњи ка истинитом животу „предводе“ (показују нам пут) цариници, блудници, расипници и разбојници, тј. они који су се у једном тренутку живота окренули будућности, а не они који остају у прошлости, који су увјерени за себе да су праведни и тиме закуцавају себе у статичност живота и сјенку смрти, закуцавају се у своју створену природу. Заиста, предводници у слободи од природе су они који су стварно одустали од сваког повјерења у природу: у способност и успјехе владања собом, као и у психолошка задовољавања ега; они који виде да су толико грешни, да им то не оставља ни најмање простора да у себе имају повјерења. Једино што им преостаје јесте да се предају односу, да се препусте љубави Другога (Христо Јанарас). Знао је Митрополит да је нечија трагичност боља него пријатна фарисејска тобож сталност и привидна спољашња побожност, уљуљканост или савршенство. Они који се боре са трагичношћу свједоче свој неуспјех и не скривају га, али вапе за нечим вишим, а покајање је васкрсење у живот из гријеха, промашености и смрти. Због тога као дубоки и истински етичар, Митрополит зна да се хришћанска етика заснива на личности, а не на безличним начелима или вриједностима. Он свједочи да етика нема везе са спољашњим изгледом, нити са формализмом. Етика је ствар унутрашњег, ствар срца. Мјесто гдје Дух Свети обитава у човеку је срце, које је својеврсни олтар љубави. Срце као олтар љубави увијек тражи да човјек у себи направи мјеста за другу Л/личност. Митрополитово срце управо је било тај олтар љубави Божије. На том олтару сви смо приносили себе, наше успоне и падове, наше грешке, промашаје и успјехе, наше туге и радости, наше недоумице и маштања, а он нас је сабирао и грлио и стављао на тај олтар да све то принесе Господу. У том олтару љубави Божије мјесто су нашли и сиромах и богаташ, и неуки и образовани, и радници и министри, и пријатељи и непријатељи, и монахиње и монаси, и свештеници и епископи, и они који су га вољели али и они коју га нијесу вољели. Таквим односом показао је да се патологија гријеха и страсти надилази у тренутку када љубав изгна страх напоље. Тада аутономија и самодовољност постају беспредметни. За Митрополита је јасно и недвосмислено да не постоји „ја“ без „ти“, и да у сусрету са Другим, лицем к лицу, јесте човјекова вриједност, смисао и испуњење његовог живота. У том сусрету смрти нема, постоји само бесмртност. Он је учитељ који нас је учио да овим животом не тумарамо као долином смрти, него да живот живимо у његовој хришћанској пуноћи, без страха и непоколебиво, уздигнута чела; да ходимо као браћа и сестре; да љубимо један другог, и да ништа не дугујемо један другоме осим љубави; да љубимо непријатеље, које је и сам љубио; да се радујемо заједници различитости, гдје сви у тој различитости дијелимо харизме, подвиге, службе и радујемо се другачијем. И тако да тугу претварамо у радост. Учио нас је да литургијски живот заузима средишње мјесто у свеукупном црквеном животу, и чини темељ, суштину и сами смисао црквене заједнице. Да на Литургију треба ићи не тражећи ништа, срећан што си се тамо нашао. Учио је да је живот Цркве и оних који су у Цркви распеће и васкрсење, и да нема љепше вјере од хришћанске. Да је најдубљи и најистинитији позив Цркве дођи и види. Учио нас је да је слобода најскупоцјенија категорија, јер је положена у самом Божанском чину стварања човјека, и да је истинска слобода слобода у Христу кроз коју познајемо истину, истину која ће нас ослободити. Учио ме је да будем Слободан. Учио нас је богословљу. Али не само богословљу као науци, него богословљу као животу. Јер, богословље без примјене у свакидашњем животу, у мишљењу, у дјелању, није право и истинско богословље. Због тога је његово богословско и пастирско дјело неизоставни дио литургијског буђења у Православној Цркви у XX вијеку. Учио нас је да идемо путем Светога Саве, Светога Василија Острошког и Светога Петра Цетињског, и да кад идемо њиховим путем онда добро знамо ко смо и шта смо, и одакле крећемо, и куда идемо, и гдје треба да стигнемо. Да кад идемо тим путем нико и ништа не може да нас заведе на странпутице нити одвоји од пута истине и живота. Уводећи нас пострижењем у тајну свештенства, показивао нам је да је свештенство дар Божији, да суштину свештенства треба да свакодневно животно откривамо. Да је свештенство чудесна и благословена служба а не професија. Да као свештеници треба да уједињујемо људе, да стварамо црквене заједнице, да будемо оци и пријатељи људима а не „стручњаци” за обреде или гуруи. Показао нам је да је бити свештеник стил живота. Водио нас је изворима: Јерусалиму, мајци свих Божијих Цркава, која се пројавила у свој својој пуноћи као икона небескога Јерусалима – Новог Сиона; кроз Кападокију откривао нам је Оце Цркве и њихово богословље; у Цариграду манастир Хору и Свету Софију – то чудесно оваплоћење небеске љепоте, највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога, гдје тихо отпјевасмо најљепше Христос Воскресе које се чуло као тихи бруј попут поја славуја. Учио нас је да волимо цијели свијет, цијелу васељену и универзум; учио нас је да волимо и да одлазимо на Косово и Метохију; да су Косово и Метохија најскупље српске ријечи, да је наше надање закопано на Косову, у једну гробницу, да је оно срце нашег народа и да га се никада не смијемо одрећи. Научио нас је како да зеница ока нашег буде гнијездо љепоте његове. Учио нас је да основе православног васпитања значе обнављање образа Божијег у човјеку, његово разоткривање и развој; да је Богочовјек Христос крајеугаони камен, основа образовања и васпитања, и да кроз ту призму сагледавамо, осмишљавамо човјека. Да је православно образовање обнављање и обликовање човјека по Образу Онога који га је створио и његово храњење вјечном Божанском свјетлошћу, истином, љепотом и добром. Једном ријечју, свим Божанским савршенствима. Учио нас је да се не бојимо смрти, јер је смрт побијеђена. Са његовог одра исијавао је лик на којем нема смрти већ осмјеха, истине и радости Васкрсења. Митрополитов уснули лик је био знак и свједочанство Васкрсења Христовог, Васкрслога Јагњета у којем је спас. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У четврту недјељу по Духовима, 5. јула 2020.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Јевсевија, молитвено је било у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му сабраћа јеромонах Владимир, јереј Ранко Радоњић, јерођакони Роман и Зосима и јереј Зоран Бубања павинопољски парох, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. После прочитаног Јеванђеља сабранима је бесједио о. Сергије, који је између осталог тумачећи прочитану причо о исцјељењу капетана у Капернауму, казао да све нас исцјељује Господ, који силином вјере придајемо значај Богу кога треба поштовати и кога се треба бојати, јер је Он тај који дарује живот вјечни. – Вјера која је од Бога откривена, којом нас Господ Исус Христос учи, јесте она вјера која захтијева од нас да и ми данас будемо свједоци те вјере. А свједочићемо је ако је правилно живимо. Један од великих свједока те вјере Христове, вјере капетана овога је Свети отац наш Василије код кога служимо – казао је о.Сергије. Тешко је примити тајну вјере, тешко је повјеровати у то да човјек ако и умре живјеће, рекао је о. Сергије. – Једино човјек који се Богу дао на служење је слободан од свега што је пролазно. Бог је вјечан. Свети отац Василије својим дјелима свједочи вјечног Бога и нема скоро човјека, па чак и оних који нису овдје били, који су додирнули његово Свето Тијело, да се нису срели са свједочанствима, исцјељењима, чудима и потврдама вјере наше. Људи постају преобраћени, освећују свој живот, уносе вјечни живот у себе и постају савјечни Богу. То је једно од највећих чуда која Свети Василије чини – објаснио је о. Сергије. Извор: Манастир Острог

У недјељу 7. јуна 2020. године, на дан свете Педесетнице, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Божанствену Литургију у храму Свете Тројице у Бјеловару. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Лалић, архијерејски намјесник бјеловарски, јереј Немања Обрадовић, парох домаћин, јереј Миломир Гвојић, јереј Угљеша Пилингер и ђакон Александар Лукић. Више од стотину вјерника узело je учешће у празновању Педесетнице, дана када је рођена Црква и када је Царство Божије једном заувијек ушло у историју. Митрополит је бесједио послије благосиљања славског колача и жита. Говорећи о данашњем свијету назвао га је антицрквеним, а човјека у њему егоистичним. Модерни човјек може поделити материјална добра и нешто од сувишка свога, дати и помоћи другоме, али му свакако није примарно да подели своје срце, емоцију и истинску љубав. Човјек је, међутим, позван да по угледу на Свету Тројицу, конституише, изграђује, афирмише и култивише заједницу. Створени смо сви различити. Према Митрополитовим ријечима, они који инсистирају на својој посебности, често заборављају да је она само одскочна даска и дар од Бога којим смо позвани да се дарујемо другима, изграђујући заједницу и надилазећи границе које нас раздвајају. Тумачећи глосолалију – дар језика – рекао је да су на дан Педесетнице апостоли говорили својим језиком, користили се својим даром и нагласио да је језик апостола утемељен на љубави. Апостоли се љубављу обраћају онима који су другачији, који другим језицима говоре. Љубав чини да свако разуме свакога. Нагласио је да различитости нису повод за антагонизам, за надметање, за сукоб. Оне су појединачни дарови који, када се удруже са другима, дају пуноћу, лепоту, савршенство дарова Духа Светога, савршенство Цркве. Због препорука добијених од жупанијског стожера цивилне заштите, по први пут је изостала трпеза љубави, коју сваке године организује бјеловарска Црквена Општина. Народ је уз кафу и послужење разговарао са својим архипастиром. Храм Свете Тројице у Бјеловару, који ће за двије године прославити 230 година од како га је 1792. године осветио Кирило Живковић, Епископ пакрачки, највећи је храм Загребачко-љубљанске епархије. Током свог дугог постојања преживио је многе недаће. За вријеме Другог свјетског рата је био опљачкан и коришћен од стране унијата. У току је обнова спољашње фасаде храма, оштећене у последњем рату. Обнову финансира Министарство културе Републике Хрватске. Завршетак радова предвиђен је за крај ове године. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас на Духовске задушнице са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Дуга Морачка код Подгорице. У току Литургије нове слушкиње Божије, Марина и Христина су се крстиле и миропомазале, обукле су се у Христа да би се родиле за вјечни живот. На Задушнице, дан када се сјећамо свих оних који су се упокојили од Адама до Другог Адама, до Христа Господа, и од Христа Господа до нашег времена, Високопреосвећени владика је казао да су ријечи древнога пророка душе њихове ће у добру почивати, које пјевамо када се сјећамо некога који је упокојен, свједочанство вјере у вјечни и бесмртни живот човјеков, по ријечи Господњој: Ко слуша моју ријеч неће умријети, него ће вјечно жив бити. Митрополит Амфилохије је нагласио да човјек не би био створен по лику и по подобију Божијем, по слици и прилици Божијој, да га је Бог створио за смрт и пролазност те да је Божији лик и прилика знак и свједочанство бесмртности, вјечнога живота. “Зато је и онај који слуша ријеч Божију, који прима Христа као Бога и спаситеља свога, призван на вјечни, непролазни, бесмртни живот”, рекао је Митрополит и додао да је то најдубља истина живота, благе вијести Христове – Јеванђеља, које је свједочанство управо вјечнога живота. Даље је казао да се зато и они који се крштавају, као данас наше сестре Марина и Христина, у Христа облаче, сараспињу се Христу, умиру са Њим, да би се родили за вјечни и непролазни, бесмртни живот. Од мајке рођење за овај живот земаљски, како је казао, не може човјека сачувати од оног најстрашнијег што сналази људе и земаљске народе – од смрти. Једино што може да га спаси од смрти и пролазности јесте Света тајна крштења, живљење по благој вијести Христовој, исповиједање Христа као вјечнога Бога и спаситеља – онога по коме смо и створени. “Он је икона Бога Оца невидљивога вјечнога па је по тој икони човјек створен управо зато да би био христолико биће, да би кроз Христа и преко Христа, вјечнога и непролазнога Бога, јединороднога Сина Божијега, рођенога од Бога Оца прије свих вијекова и Духа Светога и Пресвете Дјево у времену, постао вјечно, бесмртно биће”, поучавао је владика. Ми се сјећамо сви оних који су се упокојили од памтивијека до данашњег дана управо са разлога што они нијесу ишчезли, него, нагласио је Митрополит, душе њихове постоје у Царству Божијем вјечноме: “И зато смо ми дужни, у знак љубави према Богу творцу њиховом и у знак љубави према њима, без обзира кад су и у ком времену живјели, да их се сјећамо. Да се молитвено и са љубављу подсјећамо на њих и да се молимо Господу да их упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима светих патријараха Божијих. Да их упокоји тамо где сија свјетлост лица Христовога, вјечна свјетлост, да их обујми том вјечном Христовом свјетлошћу, да постану дјеца свјетлости а не дјеца таме и мрака и смрти.” Истичући да је то оно што задобијамо у Цркви Божијој а што нам је подарио Христос својим васкрсење и вазнесењем на небеса, Високопреосвећени владика је казао да је то оно што је у природи Цркве, оно чиме нас храни Господ дајући нам Тијело своје и Крв своју, оно чега се причешћујемо на Литургији. “На овај дан, на Задушнице, молимо се за све оне који су се од памтивијека упокојили, да их Господ сабере и да им подари ту вјечну свјетлост и мудрост, вјечни живот, бесмртност и непролазност”, бесједио је Архиепископ цетињски. Подсјетио је да Црква Божија свједочи да човјек није створен за смрт, него за бесмртност, вјечност, непролазност и да је зато установила Задушнице: “И ту се сабирају силом тога Духа Светога и они који су живи још на земљи и они који су упокојени. И доћи ће Господ, кад дође последњи дан Његов, у сили својој да васкрсне и тјелесно оне који су се упокојили, а и нас да призове у то вјечно и непролазно своје Царство божанско.” Закључујући да тај велики Божији дар бесмртнога и вјечнога живота имамо ми који смо хришћани, Његово високопреосвештенство је у својој литургијској бесједи подсјетио да у Симболу вјере исповиједамо да вјерујемо у васкрсење мртвих: “Вјерујемо у васкрсење мртвих, вјерујемо у живот вјечни, вјерујемо да смо вјечна и бесмртна бића и створења, вјерујемо у Христа Бога. И зато ко вјерује у Њега као вјечну ријеч Божију, тај ће вјечан и бесмртан бити и примиће у себе то вјечно Небеско царство.” На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је одслужио помен упокојеним ктиторима, приложницима и градитељима овога светога храма и свим хришћанима који су се упокојили са надом на васкрсење и живот вјечни. На крају Свете литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је још једном честитао крштење слушкињама Божијим Марини и Христини, као и имендан Ксенији, која је у славу своје небеске заштитнице Ксеније Петербуршке принијела колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На средњим странама првојунског броја "Православља" (бр. 1277, 1. Јун 2020) објављен је разговор са протопрезвитером др Николом Маројевићем, парохом никшићким и уредником листа Свевиђе, који је на празник Светог Василија Острошког неправедно приведен са својим епископом и сабраћом свештеницима. Са протом Николом разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије. Разговор у PDF формату О све учесталијим нападима на Српску Православну Цркву у Црној Гори, као и о недавном безаконом и неправедном утамничењу Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија са осморицом никшићких свештеника, разговарамо са протопрезвитером др Николом Маројевићем, парохом никшићким и уредником „Свевиђаˮ, свештеником који је на празник Светог Василија Острошког неправедно приведен са својим епископом и сабраћом свештеницима. *Оче Никола, ових дана Црква Христова у Црној Гори суочена је са новим распећем. На празник Светог Василија Острошког приведени сте заједно са Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем и Вашом сабраћом из Саборног храма у Никшићу. Замолио бих Вас да поделите са нашим читаоцима шта се те ноћи догодило? Претпостављам да је јавност и те како упозната са оним што се на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, патрона нашег храма и града Никшића, дешавало са Црквом Божијом. Не бих улазио у детаље, прилично је и заморно и непотребно губити драгоцјено вријеме на, слободно и смјело могу казати, сувишне ствари. Ипак. Неке чињенице не смијемо заобићи. Под окриљем мрака, изузетно насилно, готово садистички, интервентна полиција са дежурним рејонским полицајцем (Бранком Змајевићем)* дошла је са наређењем да Епископа Јоаникија и осам никшићких свештеника „приведу“ на информативни разговор, у својству грађанина, „одмах“ и у службеном возилу, иако и лаици знају да се у својству грађанина иде добровољно и без присиле… Након давања изјаве, одводе нас код тужиоца који нам одређује задржавање до 72 сата, са образложењем „због опасности да се може поновити учињено дјело“. Тачно, можемо поновити на Литији идућег 12. маја. Несувисло до бола, физичког. Наравно, сви они само раде свој посао. То је, могу одмах примијетити, опште мјесто и заједнички изговор свих који у полицији раде и спроводе безакоње… Будући да смо у притвору провели одређена 72 сата, пуштени смо на слободу. Епилог очекујемо наредних дана, а само да напоменем да смо ријетки који су дочекали да им „исцури“ вријеме у овој мјери задржавања. *Како сте лично доживели ово неправедно привођење и тамничење које несумњиво представља директан удар на Цркву? Морам признати, не кривицу него чињенично стање, да сам на неки начин био спреман за ово што се десило. Не због тога што идем ивицом закона, него услед безакоња које одавно царује у овој држави. Није то ништа ново. Ако усмјеримо поглед на не тако давну историју, видјећемо да ова власт континуирано спроводи политичке смјернице оне претходне комунистичке идеологије, те да је матрица остала иста, исти су они који је отјеловљују – то су њихови духовни наследници, а свједоци смо да све више нараста број оних над којима мач власти оштри свој неправедни мач. Властодршци су отишли предалеко да би се могли вратити. Мора доћи до прекомпозиције снага, како год то изгледало у овом тренутку далеко и немогуће. И живот има своје законе, као и природа… А човјека највише боли неправда. … *Може ли човек у затвору да се осећа слободним? Најприје бих направио условну дистинкцију између затвора и тамнице. Затвор није за човјека који љуби правду и истину. Затвор подразумијева преступника. Тамница је ипак нешто суптилније. У њу се смјештају сужњи. Они који ништа нису криви. Чим сам дочекао зору, онако без сна, први дан у тамници, осјетио сам се као сужањ. Само су навирали стихови из пребогатог српског епског наслеђа. Не знам како, немам рационалан одговор, али сам се у тамници осјетио слободнијим него у оваквој Црној Гори. Ово није ни приближно она Црна Гора за коју су гинули и живјели и о којој су пјевали наши преци. Надам се да наша генерација неће оставити овакав терет од историјске неправде и несрећних подјела коју смо добили од наших родитеља. *Будући да је традиција Световасилијевске литије дуга 26. година, и да тога дана Свети Василије призива свој народ у свештени ход љубави и благослова, можемо ли рећи да је неправда која се збила над Вама, удар на кивот великог чудотворца Острошког? Ја бих то другачије поставио. Наиме, Свети Василије већ 350 година позива и призива, исцјељује и вида ране многим људима који хрле у Острошке греде, не гледајући на боју коже, нацију, вјеру… То је један од најпоштованијих и најомиљенијих Светитеља у васељени, а не само на локалном нивоу. Морам напоменути да се Српска православна црква, тачније Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка са пуном одговорношћу односила према ванредним мјерама које су државни органи донијели у случају пандемије вируса. Овдје није мјесто за приговор да се без ванредног стања не могу сужавати права вјерника на исповиједање…али, иако то за трен занемаримо, видјећемо да је позивање на мјере формалне а не суштинске природе! На Литији, која се десила тога 12. маја, десило се нешто невјероватно. Народ се окупио, а да га Црква није позивала. Штавише, и у Острогу – митрополит Амфилохије, и у Никшићу – владика Јоаникије, били су децидног става да на жалост Литије неће бити, и да ћемо скромније ове године обиљежити наш велики празник. Међутим, кад се „десио“ народ, нама свештеницима није преостало ништа друго него да се том вјерном народу придружимо и по устаљеном обичају предводимо свештени крсни ход. Да апсурд буде већи, умјесто да нас похвале што смо помогли да се евентуалне мјере испоштују, омогућили да се народ у миру разиђе, након кретања и држања колико-толико физичке дистанце, ми смо добили позив за саслушање у полицијској станици. Људски, нема шта. *Амбијент затвора, реалност ограничене слободе, као и болна чињеница неправде, нису Вас спречили да у овим болним моментима прослављате Господа. Да ли сте имали могућност да се тих дана причешћујете? Ми смо имали ограничено кретање, слобода је остала недирнута! Живјели смо слободу у пуном капацитету, ако тако могу рећи! Они који су држали кључеве од наших келија у казамату, „гаражи“, „бетоњерки“, како све зову овај подрум – нису бранили да свештеници, који су изостали да буду ухапшени по само њима знаној логици, дођу ујутру да нас причесте. Мислим не толико што знају да нам је то потребно, колико што не знају ништа о начину живота којим ми живимо, а непознавање ствари људе најчешће за тренутак паралише и нађе неспремне, с једне стране. С друге стране, они који су наредили наше брутално хапшење, а ту прије свега мислим на привођење у „марици“ – начелника Тихомира Горановића и његовог замјеника – командира Дарка Мађарића, сасвим су добро знали да ово тамничење и безакоње премашује њихову мјеру, па су се на неки перфидан начин „држали“ по страни и дозволили нам Свету тајну причешћа. Да смо, не дај Боже, којим случајем направили неки законски прекршај из њиховог дјелокруга, не би свештеник могао ни да приђе на километар згради полиције. Овако, нека њима служи на част, полицијску, за људску нисам сигуран да је нису истрошили све ове године, како су на правди Бога утамничили епископа и осам свештеника. *Да овај напад није оставио само духовне и душевне последице, већ и здравствене, доказује случај Вашег архијерејског намесника проте Слободана Јокића који се налази на болничком лечењу. Отац Слободан Јокић, мој кум и пријатељ више од пола живота, је као кардиолошки реконвалесцент ухапшен исте ноћи. Да невоља буде већа једини он је приведен службеним возилом. Начин на који су нас дочекали, прије свега неправда коју су нам нанијели, довела је до тога да се њему у знатној мјери погоршало здравствено стање. Прву ноћ је провео у притворској јединици, у некој од службених просторија на дрвеној столици, а други дан је ургентно пребачен у никшићку болницу на интерно одјељење. У вријеме када одговарамо на Ваша питања он се налази на додатним кардиолошким претрагама у Клиничком центру у Подгорици. *Да ли време проведено у затвору побуђује човека на преиспитивање и сагледавање васколиког живота очима вечности? То је добро питање, али за Достојевског… Не шалим се. У тамници сам се заиста сјетио и „Записа из подземља“ и „Проклете авлије“, и „Дервиша“, и Последњег дана Игоовог осуђеника... Нечиста савјест је најгори затвор за човјека. Ипак. Кад човјек преступи закон, он је на извјестан начин већ припремљен, ако је ухваћен и затворен, да неко вријеме проведе у затвору. Тад му се отварају све двери душе да себе преиспита и сагледа, ако је у стању и очима вјечности. И себе, и овај живот… Али, када је човјек на правди Бога утамничен и лишен кретања… онда се у њему колеба оно душевно, ускомешају се све душевне и духовне силе. Тијело ту игра улогу једино док се не привикне на изузетан духовни напор. Ту не долази до пресабирања, него искључиво до још већег утемељења и оснажења. Ја сам у тамници ојачао, као да сам био на некој врсти духовних припрема, ако тако могу рећи. Оптимизам који је био присутан у тамници код свих нас свједочи не само да смо били на туђем терену него и прије свега да ново вријеме долази, а да је наш боравак у тамници вјесник буђења народа и рађања слободе. *Када сте изашли на слободу дочекао Вас је велики број благочестивог народа, пројављујући на тај начин хришћанску љубав и саборност. Према речима Преосвећеног Владике Јоаникија ово је тек почетак борбе правде над неправдом. Како Ви видите будућност у погледу праведне борбе над све учесталим нападима на Цркву Божју у Црној Гори? Ако је нешто у овом хапшењу показало колика је наша спремност да слиједимо свијетли пут наших отаца Цркве онда је то да смо ми у име народа привођени и утамничени. Они нису хапсили нас појединачно, ми за њих и не постојимо. Они су оптужили Цркву Божију. Зато је њима била изузетно важно да ухапсе владику Јоаникија, кад већ не могу Светог Василија, коме су иначе објавили рат, и предсједник и поједини политичари… Одговор на питање које сте поставили је прије свега политичке природе. Владика је зато иступио као Један у име народа, а ми смо ту да посвједочимо да кад војују правда и неправда нема изостајања. Ни предаје. Ма како болно и захтјевно било. Нисам срећан што сам био у тамници, али сам поносан што сам овом режиму и овој неправди на супротној страни. Међутим, вријеме које долази доноси разрешење ове драме, а ми смо у Цркви оптимисти, јер ко се год дрзнуо на „свештени кивот“ није добро прошао. Мислим да се гарнитура на власти неће уразумити, премда су свјесни да су превазиђени и да све теже могу управљати ситуацијом. *Оче Никола, какви су Ваши утисци са литија које се одржавају широм Црне Горе, а за које се каже да су равне небоземној реалности? Литије су показале да овај народ није изгубио душу. Оне су посебан социјални феномен. Њихова тишина говори јаче и снажније и далекометније од свих говора државника и политичара. Овом народу је одузет и језик, и држава, и писмо, и историја, остала је само Црква. А Црква је душа народна, то је она светиња над светињама. Отуда језгровити поклик, небеска лозинка: Не дамо светиње! Реалност доживљена на Литијама, тај предокус слободе, не може нестати и ми у тамници смо осјетили тај хук слободе. Они од нас траже оно што им никако не можемо дати! Народ мора бранити и чувати своју душу! *Која би била Ваша порука читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије? Овом времену је доста порука… Само једна мисао за крај, а могла је и на почетку. Могу се човјеку везати руке, али не можеш везати Човјека у њему. Људскост остаје с оне стране … *НАПОМЕНА ОЦА НИКОЛЕ: У тексту свјесно и намјерно, с пуном одговорношћу, по обећању датом судионицима полицијским у казамату никшићком, помињем људе које сматрам спроводницима овог безакоња по имену и презимену… Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1277. 1. Јун 2020, стр. 23-26.) Извор: Православље

Када су се први Срби искрцали у Нови свијет, у Америку, тамо на доковима Њујорка није био онај Кип слободе са бакљом у руци да освјетли путеве новодошлим. Србе је дочекао, а ко би други и кога су они тамо осим њега имали, Свети Сава. И није Светоме Сави требала никаква бакља. Он је свјетлост и ватра, путоказ у грудима сваког Србина. И није случајно што ПРВА СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, подигнута 1894. године у калифорнијском граду Џексону, носи његово име. Када смо ми избјегли у Калифорнију 1998., у Сакраменто, црква Успења Пресвете Богородице раскрилила нам је своје двери. Прво су нас тамо у Божије име и у име Светог Саве дочекали протојереј Миладин Гарић, свештеник Добривоје Милуновић, тадашњи ђакон, а данас протојереј-ставрофор Бил (William Weir) и – Владика Јован, архијереј Западноамеричке епархије, и то у храму на Светој служби, ПРВОЈ којој сам присуствовао у новом свијету, а на празник Велике Госпојине – Славе храма. Тада ме је, а и бројне моје сапатнике избјеглице, посебно дирнула надахнута бесједа владике Јована. Она је одјекнула у нашим срцима под сводовима овог нашег храма, који је бијаше осликан фантастичним фрескама каквих нигдје у силним црквама у окружењу нема! Сва дјеца из наше цркве у Сакраменту сваког љета иду у Џексон, у Светосавски камп за српску православну децу, па је и храм Светога Саве у истом граду, настарији храм Западне хемисфере, постао нашa „другa“ црква. А и он је већ једним дијелом био осликан чудесно лијепим живописом, и то оном истом божански надахнутом руком кoja јe живописала храм у Сакраменту, те сам се увијек питао ко је тај умјетник што нас снагом свога надахнућа одводи у ванвременске предјеле молитве? Живећи неко вријеме на црквеном имању у Сакрaменту и старајући се за уређење храма за свету службу, често сам остајао загледан у живопис, у божански ред и мир који из њега зрачи. И за вријеме богослужења осјећао сам како се, са главне куполе, из представе Вазнесења с Христовим ликом у централном дијелу, који нас с обје руке благосиља, да се таj благослов попут слапа спушта на свеце иконописане по зидовима и прељева на вјерни народ који Му се смјерно моли спокојно загледан у себе, удубљен у Тајну недјељне Литургије. Касније сам сазнао да је храм Успења Пресвете Богородице у Сакраменту и храм Светог Саве у Џексону и још многе цркве и манастире, не само у Америци већ и „широм свијета“, осликао и још увек осликава иконописац и свршени богослов Милоје Милинковић. Његови радови красе иконостасе, тронове и зидна платна православних храмова, као и многе православне домове. Жеља да се са њим упознам најзад ми је испуњена. Недавно, почетком априла, а прије почетка ове „свјетске итд. Короне“, дакле, у посљедњи час да можемо на уобичајен начин у храму бити, дођосмо у Сакраменто на Свету литургију да се причестимо. И ту затекосмо скеле које су прекривале готово половину храма. Калифорнијске дуге и обилне кише, често ношене јаким вјетровима, продрле су под сводове храма и оштетиле многе дијелове живописа. Сазнадосмо да је умјетник, на позив Црквеног одбора и садашњег старјешине храма протојереја-ставрофора Данета Поповића и протојереја-ставрофора Вилијема Вира, дошао да та оштећења по могућности до Васкрса санира. Обрадовао сам се обнови живописа, али и прилици да сретнем иконописца чији рад толико година плијени моју пажњу и изазива дивљење. И, ето, послије Свете Службе сједим у црквеној сали, сучелице човјеку скромном, повученом и помало стидном, у оном најљепшем и најрјеђем значењу те ријечи. — Храм Успења Пресвете Богородице у Сакраменту није мали, а ни непримјетан. Напротив, одмах по завршетку градње постао је познат америчкој и канадској јавности, јер је те године освојио прву награду Америке и Канаде као најљепше здање циглом грађено. То је била и главна тема архитектонског магазина Masonry Design West, septembr/oktobr 1985, насловљена као Serbian Church (Српска Црква). Ту су и многе друге награде које је овај храм добио за своја архитектонска рјешења. У љетописима стоји и да је то „ПРВИ српски храм у Америци, цјелокупно живописан руком једног српског иконописца“, а ја бих, у Љетопис дописао – иконописца и свршеног богослова МИЛОЈА МИЛИНКОВИЋА, модeрног Микеланђела, како га називају водећи амерички ликовни критичари. — Истина је да је овај храм био први коју сам живописао у Америци. И данас памтим како сам децембра 1986, првог дана, првог доласка у Америку, стајао под неосликаном величанственом куполом храма и његовим импозантним белим сводовима. Све је било бело! Зачудо, нисам имао никакав „страх“ пред тим грандиозним послом који ме је чекао. Осећао сам да иза мене стоје моји учитељи и ментори, све од оних на почетку, од времена када сам уписао београдску Богословију 1973. у којој сам, поред обавезних предмета, похађао и часове иконографске секције код професора Мише Младеновића; затим и протођакон Марко Илић, академски сликар и иконописац, код којег сам у времену од 1980. до 1983, осим икона које се иконопишу на дрвеној подлози, изучавао и тајне стварања икона на зидовима храма – живописања, па све до оних у Грчкој и чувеног светогорског протомајстора иконописца, оца Арсенија, код којег сам „усавршавао занат“. Он ми је након три године свеукупног учења у Грчкој (1984-1986), уз молитвени призив Светог Духа, дао благослов за самостални рад. — Значи, то је била Ваша мајсторска диплома? — Јесте, то је било званично и за мене веома битно, али сматрам да је моју диплому „потписао“ патријарх српски Герман. По моме повратку у Београд он ме је примио у личну посету у Патријаршији 21. маја 1986. године, када сам му предао намењени дар. А било је овако. Уочи мога повратка у Србију, последњих недеља Васкршњег поста на Светој Гори, у манастирском атељеу који живо надахњује, живописао сам икону Христа Пантократора. Тај рад у који сам унео сву моју хришћанску љубав и све дотадашње моје знање, та икона била је намењена српском патријарху Герману у знак мог дубоког поштовања и захвалности. По његовом благослову сам и отишао на усавршавање у Грчку и доспео међу чувене светогорске иконописце, тако да је једино моје уздарје, сматрао сам, могла бити икона Сведржитеља. И, ето, то је био поменути дар који сам дао патријарху Герману. Начин и поштовање са којим је ту икону примио, била је потврда да сам оправдао његово поверење и с правом понео титулу Мајстора иконописа. Та икона се данас налази у Београду, у Патријаршији, у свечаном салону за Високог госта. — Тада сте, по благослову и с препоруком патријарха Германа, основали и повели иконогрфски атеље „Серафими“, који данас важи као један од престижних свјетских иконографских радионица, а Ви сте један од најцјењенијих иконописаца српских цркава и манастира у матици и расијању. Ваш први званични рад у Србији био је у Благовештенском манастиру Дивостину крај Крагујевца, а потом је усљедио живопис храма Светог Димитрија у Лазаревцу. Tо је било током љета и јесени 1986, а онда сте, крајем те године, „препловили океан“ и обрели се овдје пред бијелим зидовима нашег релативно младог храма у Скраменту, освећеног 1984. године. — Храм Успења Пресвете Богородице живописао сам у периоду од 1986. до 1995. г. Дакле, десет година, током којих је било и уговорених прекида, јер сам,у исто време, у још неколико храмова живописао зидове и иконостасе у Србији и у Европи. — Овдје сте у Калифорнији, тако да кажем, направили и један „свети мост“ између овог храма у Сакраменту и храма Светога Саве у Џексону. Ријетко је, чак и за Америку, у којој постоје многа изненађења, да се на релативно кратком растојању налазе тако значајна дјела једног умјетника. — Живописање храма Светога Саве у Џексону обавио сам у периоду од 1995. до 2008. године. То је био и посебан изазов. Будући да је овај први српски православни храм на „западној хемисфери“ грађен скромним средствима Срба копача злата - сиромашних рудара, изграђен је по најједноставнијем плану. Он има само олтарску апсиду и звоник, али не и полуцилиндричне сводове, лукове и друге одлике које су уобичајене на зидним структурама наших храмова. Зато је његово живописање изискивало посебан приступ, надахнут рад и, уз то, много више искуства, труда и времена. — У цјелокупном тематском програму овог живописа, поред Великих празника и других уобичајених представа, као јединствене истичу се три композиције. — Да. Ктиторска композиција је прва. Она приказује Светог Симеона, родоначелника светородне лозе Немањића и ктиторства, затим градитеље храмa Светога Саве из 1894. године, као и мноштво свештених лица који су неговали душу српског народа. Друга је „Српско уједињење под вођством патријарха Павла", што је један од најважнијих догађаја у историји Српске Цркве и народа у целини, и икона, рекао бих, која казује о једном Патријарховом чуду. Трећа композиција, „Повратак архимандрита Севастијана Дабовића у Америку“, приказује пренос његових чесних моштију из манастира Жиче у Џексон 1. септембра 2007, а које дочекују владика Максим и други архијереји. — Ви сте били први Србин иконописац који је у Америци давне 1994. године у Успењском храму у Сакраменту, а касније и у другим храмовима, иконописао ликове владике америчко-канадског Мардарија и архимандрита Севастијана (исто важи и за цијелу Српску Православну Цркву), док се њихова званична канонизација догодила тек 2015. године. — Идеју за живописање њихових ликова дао ми је тадашњи јерођакон, а данас архијереј Српске Православне Цркве, епископ источноамерички Иринеј (Добријевић). Морам са задовољством и благодарношћу истаћи да сам за такве идеје и слободу у стваралаштву имао безрезервну подршку чувеног шумадијског владике Саве (Вуковића). Узгред буди речено, он ми је у својству Архијереја западноамеричког 1986. дао препоруку и потом ме благословио пред почетак рада у Сакраменту. Затима је три године, од 1986. до 1988, у току свог епископског надлежства у епархији, брижно и строго надгледао мој рад у овом храму. — Постоји једна анегдота да сте се до за Вас неочекиваних висина успјеха попели осликавајући више од 1.000 светих ликова у овом храму. Наиме, године 1997. у београдским Новостима је новинар Станивуковић насловио своју репортажу „Лифтом до 1000 светаца“, управо указујући на муњевит успон једног талентованог почетника међу звијезде на небу врхунских иконописаца. — Била је то репортажа о моме раду у Сакраменту и морам рећи да сам пресрећан што је владика Сава стигао да је прочита. Тада сам рекао да је најзаслужнији човек за мој успех владика Сава Вуковић, епископ шумадијски. Он ми је у право време за мој напредак, на самом прагу самосталног рада, са зачуђујићим поуздањем у тек стасалог иконописца, пружио изузетну подршку, и тај успех се догодио. Владика је имао огроман углед и самим тим и моћ коју је снажно користио за све што је било на опште добро. А његова помоћ мени лично била је толика да сам касније, с правом, гласно и често са захвалношћу говорио да сам међу познате иконописце стигао лифтом чија врата је отворио владика Сава. Сећам се с радошћу како је тада, као члан Светог Синода Српске Цркве, управо мени поверио израду насловне иконе за календар „Црква 1998“, који је припреман поводом 800. годишњице манастира Хиландара. — Препоручујући Вам једног студента богословије за помоћника у иконописању манастира Светога Саве у Либертвилу, владика Сава Вам је казао: „Тај те неће обрукати“. Знао је он ту узречицу казивати у пригодним приликама као потврду да је његов избор исправан и да вјерује у онога кога препоручује... — Ја верујем да је тај велики Архијереј, владика Сава, одлучујући са одговорним људима Цркве да управо мени повере иконописања неких од највећих наших храмова, верујем, дакле, да је говорио: „Тај нас неће обрукати“. Та помисао ме је руководила да дајем све од себе и да се трудим да се и за моје радове може говорити као у песми: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно. — Ваше студирање на Светој Гори, Ваш рад широм православног хришћанског свијета, грандиозна дјела осликавања храмова, величанствених иконостаса и икона, донијела су Вам велика и заслужена признања. Знам да је тешко, али можете ли нам издвојити барем једно. — Мени посебну част чини признање које сам добио на завршном делу Међународног научног скупа поводом 1700. годишњице Миланског едикта (31. мај - 2. јун 2013), у Нишу. Тада сам постао редован члан Института за национална и верска питања из Солуна. Колико је то значајан Институт говори и то да је почасни председник Његова Светост патријарх српски Иринеј. ГРАМАТУ ми је уручио професор универзитета др Атанасије Ангелопулос, председник Института. Тиме су ми дали признање као стручњаку који ће имати видну улогу у Оделењу за иконопис и црквену уметност у целини. — Патријарх српски Иринеј je 15. јула 2014. отворио изложбу фотографија „Православље у Америци“ у Етнографском музеју у Београду. Била је то прилика да се велики број људи упозна са Вашим радом. Разумљиво да су то морале бити фотографије, а њих је радио умјетнички фотограф Лари Ангиер (Larry Angier) из Калифорније. Како је дошло до те сарадње? — Када је чувени амерички мајстор умјетничке фотографије, „фотограф америчких руралних предела“, први пут ушао у наш храм Успења Пресвете Богородице у Сакраменту, био је задивљен фрескама које сам изобразио. Одмах је постао, како рече, „доживотни заробљеник њихове лепоте“. Убрзо затим фотографисао је и почетак мога рада у храму Светог Саве у његовом родном Џексону и наставио је да из године у годину прати осликавање тога храма. Гледајући га како се професионално и са љубављу уноси у свој посао, замолио сам га да обиђе и сними све храмове у Америци које сам ја живописао, и тако је настала импозантна и за Српску Цркву вредна документација. — Онда сте му постали крштени кум. Ларија је крстио наш добри свештеник Марко Бојовић из Џексона, и он је тада добио крсно име Лазар. — Пре десетак година Лари је изразио жељу да посети Србију, и ја сам га позвао да буде мој гост. То је био његов први излазак из Америке. Пошли смо у обилазак наших најзначајнијих манастира, у Студеницу, Ђурђеве Ступове, Сопоћане, Морачу... Наредних година, након више посета нашим светињама по српским земљама, Србији, Црној Гори, Босни, променио је не само схватање живота, већ је изразио и жељу да пређе у православну веру. Замолио ме ја да му будем кум на крштењу. Ето, то је било тако. А захваљујући моме куму Лазару, фотографије наших храмова, фресака, икона на најквалитетнији и најбољи начин изашле су у свет и представљене су у престижним часописима, календарима, монографијама Америке и Европе. — Владика западноамерички Максим био је уредник једне величанствене књиге -Монографије „Српско хришћанско наслеђе Америке“... — Радостан сам што сам дао мој допринос тој монографији од историјског значаја за нашу Цркву. У њој су представљене и моје иконе и живописи које је снимио кум Лазар. — Ваш дуги боравак на Светој Гори, у миру Буразерске келије Хилендарског манастира, зацело је Ваш најупечатљивији и непоновив доживљај. — Живећи и учећи у светогорском окружењу, ja сам од монаха иконописаца упијао њихова знања и искуства, али и посматрао дивне примере највише продуховљености њиховог подвижничког живота, те сам их с временом све више гледао као иконописце који иконопишу светитеље, а да ми и они сами личе на те светитеље. Верујем да право говорим ако кажем да се нешто тако, као плод узвишеног стапања молитве, рада и места, може видети и доживети само на Светој Гори, и то тек после врло дугог боравка у тој монашкој држави. У Храму Светог Саве у Џексону можемо издвојити још једну композицију, која постоји и у другим храмовима, али ова је осавремењена и повезује вијекове. „Воздвижење Часног Крста“ је у главним цртама иконописано по примјеру старих рјешења. Додајући тој композицији ликове двојице Архијереја, Првог западноамеричког владике Григорија и владике Јована – који је новембра 1995. благословио живописање храма, иконописац је тај стари приказ, који говори о догађају из четвртог вијека, повезао са нашим временом – другом половином двадесетог вијека. „Тиме сам“ – каже Милинковић –„нагласио непрестано и вековно прослављање Часног Крста у Православној Цркви." ГРАМАТА шумадијског владике Саве (Вуковића), бр. 1041 од 26.12.1994, писана је кристално јасно у Крагујевцу деценију послије првих радова иконописца Милинковића. Она указује на сјајну далековидост тог мудрог Архијереја да подржи тада почетника, а сада већ свјетски познатог и цијењеног иконописца: СВИМА ОНИМА КОЈИХ СЕ ТИЧЕ Господин Милоје Милинковић, свршени богослов и сликар, одмах по завршетку својих сликарских студија у Грчкој ставио нам се на располагање. У Епархији шумадијској извандредно је осликао дате му површине: у манастиру Дивостину, у цркви у Лазаревцу и у Саборној цркви у Крагујевцу, 1250 метара квадратних. Овом приликом желимо да истакнемо да смо његовим радом двоструко задовољни. Где год је радио, живопис је урадио на опште задовољство, те га сматрамо једним од наших најбољих сликара у Отачаству. Друго, истичемо га као човека за пример на кога се могу и многи други угледати. Напомена: Фотографије уз текст снимио је умјетнички фотограф Лазар Лари Ангиер. *Интервју са живописцем Милојем Милинковићем водио новинар Небојша Тошић, а објављен је у канадском листу „Слово“, април 2020.г. Извор: Инфо-служба СПЦ

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Томину недјељу Свету архијерејску литургију на темељима ранохришћанског храма на древној Дукљи код Подгорице. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да су у апостолско доба страдали хришћани и да су биле затворене двери када су се били сабрали ученици Христови од страха Јудејаца. “И ево, те затворене двери и данас се догађају, и у наше вријеме после толико вјекова, од страха модерних Јудејаца. Међутим, Господ се и тада појавио, и данас се јавља Господ. Присутан је овдје са нама и међу нама. Господ се појавио кроз затворена врата и поздравио ученике своје поздравом којим се и ми поздрављамо на овој Светој служби: Мир вам”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да тај мир свједочи Црква Божја кроз вјекове, призивајући све људе и све земаљске народе на мир у Христу Богу. “И на помирење, на узајамну заједницу, на љубав према живоме Богу и на љубав једних према другима”, нагласио је Владика. Казао је да је након што је Господ поздравио тим поздравом своје ученике, апостол Тома провјерио ране Христове.. “И онда је завапио: Господ мој и Бог мој! Признао га је као Бога и Спаситеља, као Сина Божијега. А Господ му је рекао: Повјеровао си зато што си видио и опипао. Блажени су они који не видјеше, а повјероваше. И такви су хришћани двије хиљаде година блажени – који вјерују у живога Господа, иако немају прилике, пошто се Господ вазнио на небеса, да опипају ране Његове”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је говорио и о корона вирусу као освети природе због човјековог насиља над њом. “То се догађа због тога што човјек своју људску природу не употребљава на начин како је то Бог благословио. А Бог је благословио првога човјека и прву жену ријечима: Рађајте се и множите се и напуните земљу. То је благослов да се напуни земља новим покољењима. А они који су скренули са тога Божјега пута, они данас, намјесто да рађају, стварају бракове који су лажни бракови, који су поклоњење људским страстима и људским немоћима које израбљују и уништавају људску природу”, рекао је Владика Амфилохије. Казао је да се у исто вријеме озакоњује и убијање дјеце у материнским утробама. “И то постају закони те модерне Европе која тиме постаје нова Содома и Гомора. А од Содоме и Гоморе на крају је остало Мртво море, у коме од тада до данас нема никаквог живота. То је, дакле, пут Содоме и Гоморе, пут смрти, пут ништавила, обоготворења смрти и онога што је пролазно, поклоњења демонским силама и одрицања од Божјега пута, одрицања од истинске употребе творевине коју нам је Бог дао и од истинске употребе људске природе на начин како је то Бог благословио”, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије осврнуо се на крају на чињеницу да је из познатих разлога данас би мали број сабраних на овом светом мјесту. “И поред тога, овдје је данас велики сабор, јер су сабрани владари који су овдје владали, на челу са Светим Јованом Владимиром, и сви они који су градили ову светињу, обнављали је, у њој се крштавали. Присутни су, јер је присутан сам Господ Бог наш који и све њих чини присутним. Сви они се радују што и ми настављамо ово свето дјело“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 24. априла, на Источни петак, Свету архијерејску литургију у манастиру Ћелија Пиперска. Високопреосвећени је казао да је Христос Господ једина истинска свјетлост свијета и ко за Њим ходи неће ходити по тами него за свјетлошћу вјечном и непролазном и онај ко се Њиме просвијетли постаје свјетлоносно биће. Владика је казао да је основно својство свих хришћана управо то, да су синови свјетлости и дана а не синови таме и мрака. “Са тог разлога је Господ призвао Своје прве ученике, а преко њих и кроз њих и све Његове ученике до нас данашњих и до краја свијета и вијека, да свједоче име Његово свето, да га проповједају и крштавају у Његово име све земаљске народе, који су кроз Њега призвани да буду чланови једног, јединственог изабраног Божијег народа – чланови Цркве.” И тако је кроз вјекове, како је казао, Свето јеванђеље проповједано и безбројне душе су крштене у име Оца и Сина и Духа Светога, крштавајући се у Његову смрт и сараспињући се Њиме у нади да ће саваскрснути са Њим. Подсјетио је Архиепископ цетињски да је свјетлост која нас обасјава, свјетлост нашега ума и срца симбол вјечне Божанске свјетлости која се никада не гаси. Она призива све људе и земаљске народе да се просвијетле Христовом свјетлошћу и да од синова таме и смрти постану синови свјетлости и бесмтрности. “Човјек је кроз Христа Господа призван да буде бесмртно, вјечно и непролазно биће, од смртнога да се преобрази у бесмртно. Отуда само они који за Њим ходе и примају ту вјечну Божанску свјетлост су призвани да буду свјетлост овоме свијету, да људи гледајући њихова добра дијела, прослављају Оца нашега који је на небесима”, рекао је Митрополит. Објаснио да је то смисао крштења и миропомазања јер као што је Господ послао Духа Светога на Своје прве ученике тако непрекидно шаље и на Цркву Своју и све који се крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа и они постају духоносци, свјетлоносци. Велики је Божији дар Христово васкрсење, као и наше призвање да постанемо учесници Његове смрти, али, како је нагласио Митрополит, кроз њу и учесници Његовог васкрсења, синови свјетлости и вјечнога и непролазнога живота. Митрополит је говорећи и светитељима које прослављамо истакао да су они постали синови свјетлости те да се нијесу уплашили сила овога свијета управо зато што су примили у себе ту непобједиву силу и да су њихове мошти живо и опипљиво свједочанство силе Христа васкрслога, просвијећене свјетлошћу истине Божије. Подсјетио је и на дивног угодника Божијег свештеномученика Боривоја Ћелијо-пиперскога (Томовића), који је мученички пострадао за Господа на Зиданом мосту 1945. године а који је био старешина и игуман ове светиње. “Нека би Господ и нас укријепио да будемо синови свјетлости и дана, да ходимо без страха од земаљских сила за Господом који је пут истина и живот, задобијајући кроз Њега и преко Њега, Царство небеско, Царство Оца и Сина и Духа светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин”, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Васкршњи уторак, 21. априла, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Николе у Котору. Звучни запис беседе На почетку Литургије Митрополит је произвео у чин протопрезвитера оца Ненада Калема, који већ 15 година служи као презвитер Бога Вишњега, истичући да у Цркви звања нијесу никакве части и почасти него подстицај за још ревносније и постојаније служење Господу. “По висини звања у Цркви је и призвање да будемо још вјернији Господу у служењу Њему и ближњима својим. То је смисао овога звања кога те је Господ данас удостојио. Нека ти Господ помогне и укријепи да остатак свога живота наставиш у све вјернијем служењу Христу Богу нашему и ближњима својима у све дане живота твога и у вјекове вјекова, амин”, казао је Високопреосвећени Митрополит. Након тога владика је рукоположио ђакона Миливоја Бакића у чин свештеника. У литургијској бесједи владика је казао да све што се догађало у творевини Божијој од њенога настанка, као и од настанка првога човјека, од Адаме и Еве па преко Светих пророка до Јован Крститеља, а нарочито што се догађало од времена када се Господ оваплотио од Духа Светога и Пресвете Дјеве и постао човјек, до данашњег дана је у знаку Христовог рођења, васкрсења и вазнесења. “Све што је часно и честито саграђено на свјетским просторима, посебно европским, саграђено је и никло том дубоком вјером и опитом Христовог васкрсења и Његовог реаланог присуства у овом свијету, као што су свети апостоли посвједочили оно што видјесмо, чусмо, што рукама својима опипасмо – то вам свједочимо. То је свједочанство светих апостола, као што је свједочанство о Његовом васкрсењу и Јеванђеље, и све што је часно саграђено кроз вјекове и на Истоку и на Западу.” Котор је краљевски град који је никао и саграђен на темељима те вјере у Христа Богочовјека од Дјеве рођенога силом Духа Светога, казао је Митрополит и додао да је живи свједок Његовога васкрсења и Свети Трифун који собом и својим светим моштима и својим свједочанством кроз вјекове повезује Исток и Запад: “Живи је свједок живога Господа јер мошти су свједочанство Христовог васкрсења. Сила васкрслога Христа је она која је светитеље освештала и њихове земне остатке претворила у мошти. Тијело свакога човјека је призвано да буде обиталиште Духа Светога а и човјекова душа и живот су призвани да буду обиталиште силе Христа васкрслога од Дјеве рођенога, који се вазнео на небеса и тиме показао коначни смисао људскога живљења овдје на земљи”, бесједио је владика, констатујући да је човјек створен за вјечно и непролазно Царство небеско. И као што се Христос вазнео на небеса, сваки човјек кроз Тајну упокојења се вазноси према небесима и од тога чиме је овдје живио зависи шта ће бити с њим послије његове тјелесне смрти. “Ако је овдје примио тај квасац Христовог васкрсења, ако је примио крштење у име Оца и Сина и Духа Светога, ако се овдје обукао у силу Свете Тројице, ако се у Христа обукао, сараспео Христу и Његовој смрти и васкрсењу, онда је постао вјечно, непролазно биће. То је смисао људскога живота који се задобија управо кроз Христово васкрсење”, поручио је владика и објаснио да они који не вјерују у Христа нијесу поклоници живота него поклоници смрти. Истакао је да свијет због своје огријеховљености, богоодпадништва, постаје Содома и Гомора која се због гријехова и претворила у Мртво море без живота. Сав свијет је мртвачница, Мртво море, Содома и Гомора, ако сила васкрсења, како је казао, не сија и ако га не обнавља и не препорађа, ако не даје вјечно и непролазно достојанство свијета и човјека, јер “сила Христовог васкрсења је већ уграђена у тајни стварања човјековог”, што је, како је примјетио Митрополит, први забиљежио Ловћенски Тајновидац Петар Други Петровић Његош. “И зато прослављајући овај дивни и чудесни дан Христовог васкрсења, ми прослављамо најдубљи смисао свеукупне творевине Божије, најдубљи смисао човјека као бића створеног по слици и прилици Божијој, по лику и по подбију Божијем, призванога да буде обиталиште Христа Господа, носилац и свједок вјечнога и непролазнога живота.” Високопреосвећени Архиепископ цетињски је нагласио да је сваки човјек призван да узраста у мјеру раста Христовога, да задобије безмјерну мјеру – Христову мјеру због чега је човјек и створен: “Нека би та сила васкрсења најприје овјде поново испуњавала и обнављала нас који смо крштени њоме, који смо је примили у себе, а преко нас и кроз нас, преко Цркве Божије, која је обиталиште те силе и живи свједок 2000 година васкрслога Христа, нека би та сила васкрсења обновила људе и земаљске народе и у њима пробудила то осјећање вјечнога и непролазнога, бесмртнога достојанства човјекова. И нека би то призвање Христа и узрастање у мјеру раста Христове висине постала мјера свакога напретка и збивања овдје на земљи”, поручио је на крају бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У цркви Свете Тројице у Кутима – Зеленика данас је одржано редовно годишње братско сабрање свештенства Бококоторског и Херцегновског архијерејског протопрезвитеријата. Свету литургију пређеосвећених дарова служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе У бесједи након Литургије Владика је рекао да човјек, када се удаљи од образа Божјега, оскрнави и свој образ. “Намјесто да се клања јединоме и истинитоме Богу, Њиме да живи и Њему да служи, ослобађајући се од свакога гријеха, он обоготворава себе. То је бивало кроз вјекове, то се догађа и данас. Модерна цивилизација кренула је тим путем обоготворења земље, онога што је пролазно, обоготворења човјека самога за себе, без Бога и против Бога, човјека коме је дах у носу”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да онај који таквога човјека обоготворава уствари обоготворава смрт. “Онај, дакле, који на Бога пљује и одриче се Бога, он се клања смрти, пролазности и ништавилу. Јер, ако човјек није бесмртно и вјечно биће, онда која му је вајда што се овдје рађа и живи десет, педесет или стотину година… Шта је стотину година у односу на вјечност”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У току седмог симпосиона „Теологија у јавној сфери“, у нашем граду боравио је отац Гојко Перовић, ректор Богословског факултета на Цетињу. Са њим смо разговарали о борби коју вјерни народ већ више од мјесец дана води са онима који отимају православне светиње. Водитељ: Сунчица Пешић. Извор: Радио Требиње

Ово издање емисије ,,Косметска кандила“ посветили смо „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се 16. фебруара навршава 13 година. Вашој пажњи препоручијемо разговор који смо снимили 6. феруара 2019. године са проф. др Митром Рељић. Звучни запис беседе Проф. др Митра Рељић, била је и свједок злочина који се, такође 16. фебруара 2001. године догодио у Ливадицама код Подујева. Потресно свједочење проф. др Митре Рељић професора на Факултету у Косовској Митровици о страдању нашег народа на Косову и Метохији, о „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се навршава 13 година, о злочину у Ливадицама који се догодио 16. фебруара 2001. године, о књизи коју припрема за штампу а која ће носити назив „Српска гробља на Косову и Метохији-уништена споменичка и језичка баштина“. Извор: Радио Светигора

Мир Божији, Христос се роди! Благословена Нова година доброте Господње! Поздрављајући се, браћо, овим чудесним поздравом, исто је као да кажемо: човјек се роди! Прави и истински, вјечни човјек се роди! Рођењем Христа Богочовјека, човјек од смртнога бића постаје бесмртно биће, богочовјечанско биће. Тјелесно рођење од мајке представља рођење за смрт. Христово рођење од Богомајке призива свако срце мајке да постане срце Богомајке, по пјеснику, како би свако новорођенче рођењем ”водом и Светим Духом” – тајном крштења, задобило дар богочовјечности, квасац бесмртности и вјечног људског достојанства. То је оно што дарује Црква Божија као Тијело Христово, призивајући свако људско биће, сав људски род у вјечну и непролазну заједницу Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави. Јер, земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. Као свједочанство своје богочовјечанске љубави, Исус Христос, савршени Бог и савршени Човјек, оставио нам је тајну Светог Причешћа тијелом и крвљу, распетог и васкрслог тијела свог. Има ли веће и савршеније љубави од те и такве саможртвене Христове љубави, којом нас Богочовјек храни и призива?! Милиони људи из свих земаљских народа и покољења постали су и постају чланови те Заједнице и причасници те и такве Богочовјечанске љубави широм свијета. Само Господ знаде колико је било за вјечни живот и љубав опредјељених душа и на овим нашим просторима, од великог цара Константина, па и прије њега, од кад је овдје одјекнула Божанска ријеч и блага Христова вијест. Опипљиви свједоци овог Божијег народа, Цркве Божије од прадревних времена, јесу древне крстионице, древни храмови, обнављани и подизани до најновијих времена, па и бројне њихове рушевине. Све је то подизао крштени народ Божији, у славу Божију, за своје и своје дјеце спасење и преображење, просвећење вјечном свјетлошћу Божијом. Својатање светиња од било које власти или властодржаца, нарочито оних обезбожених, секуларизованих, једно је од безумља и безакоња наших дана. Наследници богоубица и братоубица, за које не постоје ни Бог ни душа ни вјечно људско достојанство, који се клањају златном земаљском телету и празном богатству, обоготворују културу без култа (=богослужења) који је рађа. Жељели би, посебно у нашој Црној Гори, да својим нељудским законима, подвргну свете храмове своме властољубљу и частољубљу, отимајући их од Цркве Божије која их је изњедрила и која их рађа. Нарочито храмове из времена крштене Црне Горе краља Николе, одричући се свега онога суштинског што је красило тадашњу Црну Гору: њене вјере православне, Крста часнога, њеног хришћанског морала, вјерности вјечном људском достојанству. Ови модерни идолопоклоници и идолослужитељи кличу својој држави да је вјечна, лишавајући је притом и уништавајући у њој све оно што је чинило и чини истински вјечном. Зато сваког разумног човјека радује овдашња молитвена и црквена пробуђеност, која је најдивнији украс и најчудеснији божићни бадњак и храм данашње Црне Горе. Пробудила се у народу вјера и вјерност Божијој истини и правди, вјера и вјерност Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и Светог Петра Другог. Утамничен у пагански маузолеј, Ловћенски Тајновидац се, са распетог и оскрнављеног Ловћена, радује свом духовно пробуђеном народу, с једне стране, а с друге стране, понавља своју потресну јадиковку: ”Црни дане, а црна судбино! / О кукавно српство угашено, Зла надживјех твоја сваколика, А с најгорим хоћу да се борим!”. У нади, међутим, да ће бити изведен из тамнице и враћен у своју обновљену задужбину посвећену Светом Петру Првом, он се тим, такође, припрема да поново запјева радосну божићну пјесму на Ловћену: ”Славио сам Божић у Витлејем, / Славио га у Атонску Гору, / Славио га у Свето Кијево, / Ал је ова слава одвојила / Са простотом и са веселошћу…” Благодарећи патријарсима Цариградском и Јерусалимском, Антиохијском и Московском, Митрополиту украјинском Онуфрију и Митрополиту Илариону Руске Заграничне Цркве и свим представницима васељенске Православне Цркве и свима људима добре воље, на божићним молитвама и подршци распетој Цркви и народу Црне Горе, и ми пјевамо ову божићну пјесму Ловћенског Тајновидца и Пророка, као и ону анђелско-пастирску из Витлејема: ”Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља.” Све вас и све људе на земљи поздрављамо поздравом свеспасоносне истине и вјечног богочовјечанског људског достојанства: Ваистину се Христос роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у четвртак вече 2. јануара 2020. године, свештенство и многобројни вјерни народ, одслужили су молебан, да би након тога кренули у Молитвену Литију. Велики број вјерника са платоа Храма кренуо је у молитвену шетњу ка цркви Светих 42 Новомученика Момишићка на момишичком Малом Брду и назад до Саборног храма. Вјерници су се и овога пута одазвали позиву, и у још већем бројуод претходних кренули у молитвено вход са својим свијећама и иконама. На платоу храма Новомученика Момишићких на Малом Брду, сабранима обратио се протојереј Никола Пејовић старјешина овог светог храма, који је овом приликом нагласио да је сваки човјек призван на љубав, на заједништво, на свјетлост Христовог Васкрсења и свјетлост живота која обасјава по његовим ријечима васколику васиону и свакога човјека у свим временима. Он је нагласио да том свјетлошћу и народ ходи у овим молитвеним Литијама и то баз из Саборног храма Христовог Васкрсења из којег је та Христова свјетлост Васкрсења и живота обасјала цијели град Подгорицу, Црну Гору и сву васењену јер су на освештању тог Храма били присутни сви поглавари и представници свих православних цркава из цијелог свијета хришћанског. Отац Никола је најавио следећу молитвену Литију за сјутра вече, у петак, 3. јануара, у 19 часова, гдје ће свештенство са вјерним народом кренути молитвено са иконама и барјацима од Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици до цркве Светих Макавеја у Толошима. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

У недјељу, 22. децембра 2019. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије началствоваао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Митрополиту је саслуживало братство Саборног храма. Звучни запис беседе Бесједећи о прочитаном одломку из Јеванђеља по Луки, у коме се говори о исцјељењу болесне жене у суботу, Митрополит Порфирије је истакао да је човјек већи од закона. „Није човјек створен ради закона и правила, и није смисао човјековог живота да се циљ одређује правилима, него су правила створена и постоје у нашим животима ради нас. Правила постоје ради човјека и она постоје као помоћна средства, као педагози, као упутства кроз која ми развијамо у себи радост, мир, љубав и градимо међусобне односе. Она постоје да бисмо у једном тренутку утврдили себе у добру и да би нам врлина и добро постали спонтани покрети и природан начин нашега живота“. По завршетку Литургије вјерници су се окупили у просторијама Музеја Српске Православне Цркве у Загребу, гдје су полазници вјеронауке извели пригодан програм, који су, предвођени вјероучитељицама Ранком Бркић и Иваном Лукић и диригентицом дјечијег хора Оленом Циглењак, припремили поводом празника Дјетињци. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Перовић је питао да ли се може вјеровати министру правде Зорану Пажину да држава неће улазити у храмове. Предлог представника Владе да се разговара о препорукама Венецијанске комисије био је некоректан, јер за четири године приче о закону о слободи вјероисповијести није одржан ниједан званични састанак са црквама и вјерским заједницама, казао је ректор Цетињске богословије, Гојко Перовић. Из Владе су раније саопштили да су имали сусрет са представницима Српске православне цркве, али да они нијесу прихватили дијалог о испуњавању препорука Венецијанске комисије, условљавајући га разговорима и иствоременим доношењем закона о реституцији црквене имовине. Перовић сматра да ништа у вези са Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница не иде како треба. “Четири године приче о нацрту, па о предлогу закона, а без једног јединог званичног састанка представника предлагача са заинтересованим црквама и вјерским заједницама”, навео је он, коментаришући иновирани текст Предлога закона. Перовић је агенцији МИНА казао да је због тога сувишно питање зашто на, како је навео, првом и посљедњем састанку, једином у четири године, од прије неки дан, није прихваћена прича о венецијанским препорукама. Он оцјењује да је такав предлог био елементарно некоректан. “Како причати о било каквим принципима законског текста у данима када први човјек државе и владајуће партије најављује неуставну дјелатност по којој ће секуларна партија „обновити цркву”, навео је Перовић. Перовић је питао да ли се може вјеровати министру правде Зорану Пажину да држава неће улазити у храмове. “Односно ко је наиван да му вјерује да држава неће улазити у храмове кад његов претпостављени даје такве изјаве? И кога онда брига да анализира правне финесе и двосмислености од којих врви поменути Предлог, када предсједник тако отворено и гласно крши Устав који прописује одвојеност цркве и државе”, питао је Перовић. Из Владе су објаснили да је Предлогом закона прописано да ће сви вјерски објекти који представљају културну баштину, а који су били имовина државе Црне Горе прије губитка њене независности 1918. године и касније нијесу на одговарајући правни начин прешли у својину неке вјерске заједнице, бити препознати као државна имовина. Перовић је рекао да је одредбе које у текст закона уносе 1918. годину, а за које сматра да су нецивилизоване, требало упристојити. “Требало их је правно уобличити јасним упућивањем на правну заштиту које цркве и вјерске заједнице имају на располагању приликом доказивања „чија је црквена имовина“, казао је Перовић. То је, како је навео, и овај пут изостало јер је игра ријечи при помињању управног и парничног поступка толико нејасна, да оставља утисак “планинске магле”, а не квалитетног законског текста који доноси једна уређена правна дрзава. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На почетку емисије отац Макарије је тумачио Свето Јеванђеље на 22. недјељу по Педесетници у којем наша Црква доноси причу о богаташу и убогом Лазару, која говори о томе какви би требало да буду односи међу људима, нагласивши да је богопознање највеће богатство које човјек може да има. Звучни запис емисије Отац Макарије је потом говорио и о празнику Ђурђиц и о сјећањима која носи са сахране блаженог спомена Патријарха Павла од чијег упокојења се 15. новембра навршило 10. година. Отац Макарије је потом одговарао и на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања о паљењу славске свијеће, љубави према ближњима, избору духовника и остала питања на која одговоре можете наћу у овој нашој емисији коју вам топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора

На почетку емисије отац Слободан је тумачио Свето Јеванђеље на 18. недјељу по празнику Педесетнице, подсјетивши нас колико је човјек велики ако је са Богом. „Када је човјек са Богом, онда је он пријатељ Божији“-каже отац Слободан. Свештеник Слободан Јокић са нама је подијелио и утиске које носи са поклоничког путовања Егини гдје је боравио недавно са групом поклоника из Никшића. Отац Слободан потом је одговарао и на остала питања наших слушалаца. Духовне поуке оца Слободана Јокића топло вам препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу у 18. недјељу по Духовима, 20. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Свете мученике Сергија и Вакха – Срђевдан. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић из Подгорице, протојереји Синиша Максимовић из Зворничко-тузланске епархије и Милош Шаренац из Београдско-карловачке архиепископије и острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакони Роман и Зосима. Молитвеном сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ, а одговарала је острошка братија. После читања зачала из Светог јеванђеља сабранима се обратио владика Кирило, тумачећи јеванђељску причу о рибарима и Господу Исусу Христу. – Господ је ученике поучавао ријечима, али и чинио различита чудеса којима је њихову вјеру кријепио, све до тога времена кад су постали неустрашиви проповједници вјере у Спаситеља Господа Исуса Христа – казао је владика Кирило и нагласио да је све што се дешава у животу чудо, од рођења човјековог и доласка на овај свијет, као и цијели човјеков живот. Људи понекад заборављају да је све што човјек има и са чим се сусреће дар од Бога, рекао је Епископ Кирило. – Господ да би нас разбудио, да би нас укријепио у вјери, у ономе што је једино на потреби, Он показује нека специјална дјела да би нас извео из те свакодневице и да би нам показао да постоји и други живот. Односно, да смо ми створени, не само за овај привремени живот који је такође лијеп и пун чудеса, него да човјек заслужује и нешто више и да може да се удостоји нечег вишег, односно вјечног живота. Зато је Господ и својим ученицима показивао та нека специјална дјела, од којих нам проповиједа и данашње јеванђење о риболову – нагласио је владика Кирило, тумачећи јеванђељску причу о риболовцима, апостолима. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, која су, заједно са одраслима који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примила Свету тајну причешћа. На крају богослужења, владика Кирило је заблагодарио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију што му је благословио да богослужи у острошкој светињи, Светом Василију Острошком који га кријепи на његовом путу, као и острошкој братији на гостопримству и братској љубави. Захвалност му је узвратио о. Сергије, економ острошке обитељи, који је посебно нагласио мисију владике Кирила, који шири православље и Ријеч Божију у Јужној Америци, по Божијем благослову. Заједничарење владике Кирила, свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је за братском трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска