Претражи Живе Речи Утехе

Може ли сва душевна и духовна питања човека решити само свештеник? Ако бисмо ми били анђели, тада не би имали потребу за лековима и лекарима. Али ми имамо тело, које је подложно болестима. Психичке болести се такође одражавају на болести тела. Код човека се појављује депресија, од које као резултат долази до нарушавања размене твари. Ми дајемо психотропне препарате да би се успоставила размена материја, лекарство је једним делом помогло да се превазиђе депресија. Наравно, лекови не решавају главни проблем, не чине човека више смиреним или да воле више Бога, али , тим ништа мање, умирују, скидају немир. Човек је већ способан за духовни живот и за психолошку помоћ, лечење. Сетите се Јеванђељске приче о слепом од рођења? Ко је крив? Он је погрешио или његови родитељи? Господ каже, да ни он, ни његови родитељи, него ради тога, да би се јавила Слава Божија. Тако и болести не бивају само последица неког конкретног греха, него се у сваком случају допуштају Богом ради смирења и ради спасења душе. Стога је све добро и на својем месту и лекари-психијатри, неуропатолози и обавезно духовно лечење. У Библији је речено не подцењујте лекаре, јер је и њих створио Господ. Ако се човек налази у стању психичког поремећаја, као извод из Вашег опита, шта треба чинити у првом реду да би се њему помогло? Куда да иде: ка психијатру или ка свештенику? Код светитеља Филарета Москосвког постоје овакве корисне речи, он каже: ако човек има затворено срце, тада је непотребно ломити се туда, и тада треба куцати молитвом у то срце, и ако је срце отворено, тада се може ући са саветом. Стога, ако је човек затворен за општење, и није му могуће указати духовну помоћ, он се налази у власти болести, тада треба почети са лечењем, па и са лечењем у болници, или чак насилним мерама, ако је човек опасан за себе и за оне који га окружују. Иако то не значи, да не треба говорити – ипак треба говорити. Треба сејати, а онда како буде: прими човек реч, или не прими, успе ли се ухватити за нешто, да ли ће бити поверења у разговору – то није извесно, али треба говорити. Код мене има једна болесна парохијанка. Познајем је две године, и за то време постепено она долази у одређено добро стање. Дели своје доживљаје на два света. Један – реални, човечији, Божији свет, у којем је благодат Божија, где је радост, нормални односи са родбином и блиским . Други – свет бесовски, који делује на њу и покушава да изазове у њој подозење, страх, осећај страног деловања. И она се у том стању мање – више скомпензировано и мирно налази, иде у храм. У већини случајева се ипак може наћи додирна тачка и привести човека покајању. Први веома користан корак при разним душевним недузима – то је корак ка покајању, када се човек буди за духовни живот, када види, у чему се он налази, иако бар малим делом, када хоће искрено да постане други, и да бар мало поверује Богу, а после се то поверење временом појачава. Чим више вере, ту је и већа помоћ Божија. Покајање је увек веома добро поставити у основу лечења, као и у основу сваког дела. Добро би било кад би се ми сви изграђивали на тврдом камену – Цркви. А после, у идеалу наравно, постепено оцрковљивање, које се пројављује и проверава по томе, како се човек односи ка тајинству Причешћа. То је најважније – стога јер се у њему сам Христос сједињује са нама. Без Причешћа није могуће радикално, у правом смислу, глобално лечити душу. Да би сачували психичко здравље треба имати упориште. Ми имамо два главна упоришта – вера и савест. Живети по савести и живети по вери, тад никада нећеш погрешити, никада се нећеш преварити и нећеш се разболети. А ако Господ допусти неко страдање, тада при таквом расположењу се све може носити, и још имати корист од тога. Волите Христа и будите сретни. о.Владимир Новицки, психијатар и свештеник http://www.manastir-lepavina.org

Често се у недрима Цркве примети појава да хришћани облаче своје комплексе у плашт етике, чистоте, аскетског духа...И то је опасно. Усудио бих се да кажем да је то опасније од греха јер одводи човека на погрешан пут. Човек не схвата да не живи побожно, напротив, мисли да живи вишим духовним животом (у односу на друге). Да бисмо ово разумели, погледајмо неколико примера. ***Комплексна особа нема свој живот. Није се помирила са собом и управо се зато бави животима других. Обично живи у тишини, али не по избору, не зато што неупадљиво жели да се моли, чита и труди, већ зато што је пуна несигурности и страхова. С једне стране, она мисли да живи богоугодно јер живи безмолвије, али заборавља да ћутање само по себи није врлина, ако није спојено са ћутањем ума, са простотом срца, са молитвом и читањем духовног штива. Због тога је комплексна особа љубоморна, прилично завидна и зато лако осуђује. Види некога ко је друштвен и радостан и осуђује га јер мисли да то није духовно . Наравно, дубоко у себи и она би желела да има дар говора, али зато што га нема, понижава дар другог називајући га грехом.Комплексна особа покушава да омаловажи и потцени сваки туђи поступак, јер се једино тако може изразити. Пошто она сама не ради ништа, једини начин да се истакне је да понижава друге. Стога, свуда и увек налази мане и предлаже исправке (у пословима других). Комплексна особа се плаши да се директно суочи са другом особом, јер тада увиђа колико је мала, те стога увек избегава "процедуре на отвореном". Стално носи своју неадекватност на леђима и тешко пати. Као што смо раније рекли, страшно је то што уместо да види своју неспособност и да буде понизна, она своју неспособност претвара у врлину, а благодатне дарове других у грехе. На пример, неко је свештенослужитељ који нема дар проповедања, и уместо да призна тај свој недостатак, он тврди да је проповед непотребна, да није важна. Исто важи и за појање. Или, може да говори добро, али да не буде добар у административним стварима и да омаловажава свештенике који су добри у њима. Такође, може имати дугу браду и инсистирати да је то најважнија ствар за свештеника. Сложен човек нема смирења, нема Христа! Живи не радећи ништа, не развијајући таленат који му је Бог вероватно дао, а док је инертан, с друге стране, понижава друге који напредују . Комплексни човек је трајно саблажњив зато што сам машта о разним аферама. Шта год он сам мисли како би нешто учинио, тако сматра да и други треба да чине. Он свуда види грешке и грехе (у животима других). Комплексни хришћанин види младића и младу жену како разговарају на путу и саблажњава се јер поседује страст блуда. И док он сам греши мишљу на блуд, али и осудом коју износи, он то не разуме; напротив, мисли да ове две особе које разговарају на улици греше. Сложена особа је пуна злобе. И коју год врлину чини, чини то пред људима, чини то зато што не може ништа друго (не добровољно, већ под принудом због страхова које има), чини то да би могла да контролише друге који то не раде. Да ли сте видели особу која се крије, али вас истовремено посматра да би вас разоткрила? Да ли сте видели човека који осуђује друге у ситуацијама које немају везе са њим самим, а претвара се да не види све чему је склон? Да ли сте видели особу која има миран живот, али је истовремено пуна жучи и горчине према свима? Да ли сте видели особу која делује понизно и мирно, али се често љути? Да ли сте видели човека који се понизује, али истовремено не напушта своју вољу? Да ли сте видели особу која живи морално а пуна је потиснутих жеља? Ако јесте, знајте да сте видели сложену особу. Знајући изнутра своје слабости, она усваја аналоган начин понашања да покрије своје недостатке и задовољи своју склоност ка наметању. Борба за супериорност је све интензивнија што се особа осећа инфериорнијом. На тај начин она жели да покаже супериорност усред сопствене слабости. Жалосно је, међутим, када таква стања сложености долазе од Божијих људи - духовника, монаха, добрих хришћана. Божији човек се углавном помирио сам са собом. Он зна ко је, а ко није, прихватио је своје добре и лоше стране (ово је разборитост) и од тада води своју личну борбу. Човек Божији се не бави туђим животима, не осуђује друге, не жели да контролише животе других, не жели да намеће своје мишљење другима под изговором да им ово говори из бриге. Човек Божији се радује када други напредују и моли се за њих. Човек Божији немо извршава реч Божију, и не сматра да је изнад оних који живе равнодушно. Човек Божији уместо комплекса, страхова и порока има племенито срце, радост, једноставност и доброту. Божији човек види некога ко је купио нов ауто и не пита - Одакле ти паре? Да ли ти је требао нови ауто? Он се радује због свог брата. Божији човек нема злобе, не ропће. Божији човек не реагује ни на шта што се разликује од његовог карактера и темперамента. Човек Божији жели да буде духовно користан, а не саблазан. Комплексан човек и Божији човек су супротна стања. Благодат Божија не може да обитава у срцу сложеног човека, јер се сложена особа храни својом завишћу, злобом, хвалисањем, себичношћу. архимандрит Павлос Пападопулос https://www.lentata.com *** Бити сложена особа значи да имате вишеструку личност и да показујете низ понашања и емоција које могу изгледати контрадикторно или тешко помирљиве. Комплексне људе је тешко категорисати или означити, јер могу поседовати различите особине које се не уклапају у једну одређену категорију. Сложени људи могу искусити унутрашњи сукоб или борбу са аспектима своје личности које се доживљавају као негативне или непожељне. Могу да осећају интензивне емоције или се боре са анксиозношћу, депресијом или другим проблемима менталног здравља.(део значења термина комплексна особа)

Михаил Епштејн, који констатује кризу хуманистичких наука, које су се удаљиле од предмета свог истраживања – човека (и његових самотрансформација) и прешле на проучавање текстова, наводи већ на почетку своје књиге „Будућност хуманистичких наука“ поставља два важна питања: 1. Да ли је могуће замислити да ће нека философска расправа или филолошка студија најавити нову еру у судбини човечанства у 21. веку? Не Мајкрософт или Гугл, не УН или НАТО, не политичари или технолози, већ неки нови Новалис или браћа Шлегел, Бајрон, Иго или Мадам де Стал? 2. Природне и друштвене науке имају практичну надградњу. Код природних је то техника, код друштвених политика. Шта је са хуманистичким наукама? Која је њихова практична надградња? Хајде да размислимо и одговоримо на ова питања. 1.Сматрам да је таква претпоставка умесна. Онај ко успе у свом тзв. филозофском трактату не само да анализира све глобалне промене парадигме (које сваки пут мењају онтолошки статус личности), већ и да опише контуре новог (а описивање је заправо почетак пројектовања), поставиће његове темеље. Човек, који се нашао на периферији историјског процеса поново ће се вратити у центар бића, повративши свој статус. Међутим, то ће бити човек другачијег унутрашњег уређења, односно полиматичар. Полиматичар је особа чије интелектуалне способности, интересовања и активности нису ограничени на једну област знања и једну област његове примене. Универзална личност са широким спектром интердисциплинарног знања. Управо идеја полиматије је трансформациона идеја која ће радикално променити све сфере нашег постојања. Промениће се пословање где ће се појављивати све више интердисциплинарних компанија. Образовне институције које желе да иду у корак са временом постепено ће долазити до закључка да се проблеми са којима се суочавамо не могу решити у оквиру уских дисциплина, па ће и сами образовни програми неминовно почети да мењају свој смер, крећући се ка интердисциплинарности. У светској политици ће се тражити генералисти, лидери полиматског мишљења. Тинк тенкови и истраживачки центри ће такође почети да се крећу у правцу интердисциплинарног развоја, као што већ видимо са АI 100. Питање је само ко ће тачно написати философски трактат који ће поставити темеље нове парадигме – философ-усамљеник или цела екипа полиматичара који желе да ставе знак једнакости између мишљења и деловања? 2. Практичном надградњом хуманистичких наука сматрам Паидеју, схватајући је као пројектовање „полиматских субјеката“ (Design of Polymathic Subjects). Под „полиматским субјектима” мислим на: • образовне институције које образују полиматичаре, • аналитичке интердисциплинарне центре (think tanks), • Нови тип личности – полиматичар, генералиста, мултипотенцијал. Ово је практична примена хуманистичких наука. М. Епштејн каже да ове науке треба да имају своје технологије и да утичу на оно што проучавају. Описано пројектовање и јесте технологија хуманистичких наука. Шта изгледа да овде недостаје? Оно што је претходило кризи хуманистичких наука. Другим речима, криза идеје човека. Од негативне антропологије Гинтера Андерса (концепт „људске застарелости”) до спекулативног реализма, ово је пут којим смо ишли да прогласимо крај ере Антропоцена, крај људске изузетности, итд. Све ово има најдубље разлоге, који су изван граница спознаје не само технолога, већ и многих мислилаца. Шта је довело до кризе идеје човека? Вероватно прва индустријска револуција (18-19. век), која је окончала полиматију. Пре индустријске револуције, интердисциплинарност и полиматизам су били норма, а не изузетак. Изузетак је била само уска специјализација. На то је више пута указао Вакас Ахмед, аутор књиге „Полиматичар“. Хуманистичке науке су окренуле леђа човеку и прешле на проучавање текстова прошлости јер је њихов некадашњи предмет проучавања постао сопствена жалосна сенка. Када је Личност била у центру њиховог проучавања, није било речи о било каквој кризи у хуманистичким наукама. Али нестанак homo totusa и тријумф уског специјалисте навели су хуманистичке науке да почну да траже нови предмет проучавања. Њихова криза је природна последица кризе идеје човека, која је, пак, била резултат измештања полиматичара на периферију историјског процеса. Хуманистичке науке морају да се врате не само човеку, већ посебном типу човека. И само они су у стању не само да га опишу, већ и да га формирају – захваљујући технологији пројектовања „полиматичких субјеката”. https://patmos.rs/2023/07/18/natela-speranska-kriza-coveka-i-njeno-prevladavanje/

Једна од последица пада човека је његова немоћ и рањивост пред бескрајним физичким проблемима и болестима које утичу не само на његово физичко већ и на психичко здравље. Душевна болест је најразорнији крст од свих. Али у очима нашег Створитеља и небеског Оца, ментално поремећена особа је исто тако посебна, или — због своје тешке патње — чак и дража од нас осталих. О овим људима, ресурсима који су им на располагању у Цркви, као и о менталном и духовном здрављу, разговараћемо са др Василијем Глебовичем Каледом, доктором клиничке психијатрије, професором Катедре за практичну теологију Православног универзитета хуманистичких наука Светог Тихона. —Одрасли сте у побожној православној породици; Ваш деда је прослављен у мноштву светих свештеномученика и исповедника руских, твој отац и браћа су постали свештеници, а сестра игуманија, док је и твоја мајка у старости примила монашки постриг. Како се догодило да сте отишли на медицину, а касније одабрали специјализацију из психијатрије? Шта је одредило ваш избор? — Истина је, одрастао сам у породици са дубоким православним и црквеним убеђењима. Иначе, мој деда, свештеномученик Владимир Амбарцумов, стрељан на Бутовском стрелишту, рођен је у Саратову; Историја наше породице је уско и духовно повезана са вашим градом и велико ми је задовољство одговарати на питања која поставља часопис Саратовске митрополије. Пре него што је мој отац постао свештеник, провео је много година радећи као геолог; моја мајка је сањала да буде доктор, али је постала биолог; два моја брата, свештеника, били су геолози по првим факултетским дипломама, док су моје сестре стекле медицинско образовање. У породици смо имали и друге лекаре међу ранијим генерацијама. Могуће је да то има везе и са мојим именом: Имали смо четири предака по имену Василиј у породици Каледа, и сви су били лекари. Дакле, са сигурношћу се може рећи да сам, када сам изабрао да студирам медицину, наставио породичну традицију. Што се тиче избора психијатрије, то је имало везе са утицајем мог оца на мене. Држао је медицинску професију високо, а посебно је истицао психијатрију међу осталим медицинским наукама. Осећао је да се могућности психијатра некако граниче са могућношћу свештеника. Говорио ми је колико је важно да међу психијатрима буде више црквених и литургијски активних хришћана, јер би онда, ако би неко имао потребу да оде код психијатра, имао прилику да посети православног лекара. Дмитриј Јевгенијевич Мелехов, један од патријарха руске психијатрије, био је пријатељ мог деде, Светог свештеномученика Владимира Амбарцумова. Убрзо после његове смрти (умро је 1979. године), објављен је његов рад „Психијатрија и проблеми духовног живота”, а мој отац је написао предговор за то издање. Касније је књига тек добила дозволу да буде легално објављена. Дмитриј Јевгенијевич нас је посећивао у нашој кући и његове посете су увек биле догађаји од огромног значаја за мене, тада адолесцента. Када сам студирао на медицинском институту, коначно сам схватио да је психијатрија мој прави позив. У наредним годинама живота никада нисам пожалио због одлуке. — Шта значи ментално здравље? Можете ли са сигурношћу рећи да је једна одређена особа, упркос томе што има одређене проблеме, ментално здрава, док друга није? —Проблем здравог разума је изузетно релативан у психијатрији и све је само не једноставан. С једне стране, сваки човек је по природи индивидуа, са својим специфичним јединственим и карактеристичним квалитетима. Свако има право на свој начин размишљања. Ми смо инхерентно различити. Али, с друге стране, сви смо слични. У суштини, живот нам представља исти скуп проблема. Ментално здравље је комбинација афирмација, карактеристика и функционалних способности које омогућавају појединцу да се прилагоди околини. Човек може да се носи са околностима живота све време држећи емоционалну реакцију и одговарајуће понашање у равнотежи. Ментално здрава особа може и мора бити способна да се носи са свим животним изазовима. У сваком случају, изазови могу бити веома различити. Неки су наизглед неподношљиви за човека. Али сетимо се наших новомученика и исповедника који су све то видели – методе испитивања које су се користиле у то време, затворе и гладовање у логорима – ипак су остали духовно и психички здрави људи. Подсетимо се и Виктора Франкла, истакнутог психијатра и психотерапеута двадесетог века, зачетника логотерапије проистекле из психотерапије и посебно засноване на потрази за смислом живота. Франкл је поставио темеље ове нове гране науке док је још био затвореник у нацистичким концентрационим логорима. Таква је способност здравог појединца да се носи са свим искушењима и невољама, или, другим речима, искушењима које му је Бог послао. — Оно што можемо да закључимо из вашег одговора јесте да је вера у суштини и најважнији услов и, да тако кажем, неугасиви извор духовног здравља. Хвала Богу, свако међу нама верницима то може потврдити на основу наших личних искустава. Своје тешкоће, тугу, проблеме и губитке бисмо третирали на потпуно другачији начин да нисмо имали вере. Наша вера подиже нашу способност да превазиђемо патње на сасвим други ниво недостижан за невернике. — Могу само да се сложим са Вама! Способност човека да превазиђе потешкоће зависи од његовог начина размишљања и погледа на свет. Размислимо поново о причи Виктора Франкла: он је говорио о вери, њеној најмоћнијој заштитној способности; и да се у овом контексту ниједан други систем веровања не може поредити са њим. Верник је знатно стабилнији од некога без вере. То је управо зато што он тешкоће доживљава као са неба послане. Верник тражи и налази смисао у свакој несрећи која му се нађе на путу. У Русији је историјски било уобичајено говорити о несрећи: „Господ нас је посетио“. То је зато што туга наводи људе да размишљају о свом духовном животу. Ако говоримо о менталној болести, за разлику од здравог разума, морамо схватити да свако може развити разорну генетску менталну болест без обзира на његов систем вјеровања. Друга ствар је када се гранични ментални поремећаји дешавају код човјека са специфичним карактерним особинама и, опет, одређеним погледом на свет. Управо је то онда када је поглед на свет пацијента од највеће важности. Ако је одгајан у религиозној породици и мајчино млеком пио у уверењу да живот има крајњу сврху и да и патња има смисла као и крст који је послао Спаситељ, онда ће прихватити све што му се дешава на основу ове специфичне тачке гледишта. Ако не посматра живот са ове тачке гледишта, онда ће свако искушење и сваку потешкоћу у животу прихватити као потпуни колапс. Ево где могу са сигурношћу да кажем да су гранични поремећаји личности и неурозе много ређе међу људима који воде квалитетан духовни живот него међу неверницима. —Ви предајете курс пастирске психијатрије. О чему се ради? Зашто је потребно да је проучавају будући пастири? —Пастирска психијатрија је део пастирске теологије који се бави посебним аспектима духовне бриге за оне који пате од менталних поремећаја. То захтева координацију напора и заједничко саветовање пастира и психијатра. У овом случају, свештеник треба да буде у стању да разуме границе менталног здравља, о чему смо управо говорили, или способност да благовремено препозна психопатологију и донесе адекватну одлуку. Ментални поремећаји, и тешки и гранични, су прилично чести. Према медицинској статистици, петнаест одсто становништва пати од једне или друге болести ове врсте, а ствар је само степена њене тежине. Ментално неуравнотежени људи имају тенденцију да се обраћају Цркви и траже помоћ од свештеника. Зато такве људе са оваквим проблемима можемо посматрати релативно чешће у цркви него генерално међу народом. И то је сасвим је у реду! Она само служи као доказ да је Црква болница и за душу и за дух. Сваки свештеник је имао искуство разговора са људима који су показивали симптоме једног или другог поремећаја; Поновићу и рећи да се степен његове манифестације веома разликује. Дешава се да је свештеник, а не терапеут, тај који често уме да препозна оне случајеве када некога треба послати на процену код психијатра. Једног дана сам наишао на неку америчку статистику: 40 посто оних који посећују психијатре било је тамо као резултат савета које су добијали од свештеника разних вероисповести. Вреди напоменути да је архимандрит Кипријан (Керн), професор патристике на Богословском институту Светог Сергија у Паризу, био тај који је унео идеју да се развије курс пастирске психијатрије који се тренутно користи у многим богословским установама за учење. У својој књизи о пастирском богословљу посветио је посебно поглавље које се посебно односи на ову тему. Писао је о специфичним проблемима који се не могу описати критеријумима моралне теологије јер немају ништа заједничко са значењем греха. Ови проблеми су манифестације психопатологије. Што се тиче првог специјализованог приручника о пастирској психијатрији, његов аутор је био Дмитриј Јевгенијевич Мелехов, син свештеника и политичког затвореника о коме смо раније говорили. Ових дана постаје потпуно јасно да студијски курс психијатрије треба да постане део академског стандарда (ако не бежимо од употребе овог термина) у пастирском образовању. —Наравно, ради се више о теолошком него медицинском питању, али ипак, шта мислите: да ли постоји икаква веза између менталног поремећаја и греха? Зашто су основне врсте обмане на неки начин у суштини „маске“ великих грешних страсти? На пример, узмите мегаломанију и њену сенку, или негативну страну синдрома прогона. Да ли би то могле бити „маске“ поноса? Што се депресије тиче, није ли то „маска“ малодушности? Зашто је ово? — Мегаломанија, као и свака друга врста обмане, нема много везе са грехом гордости. Делузија је манифестација озбиљне психијатријске болести. Не може се пратити назад до греха. Али у неким другим случајевима можемо пратити везу између греха и појаве менталног поремећаја. Морам да нагласим да је то поремећај, али нема никакве везе са генетски одређеном ендопатијом. На пример, узмимо грехе меланхолије и малодушности. Неко уступи место туги након што је претрпео губитке, изгубивши драге особе или падне у малодушност, неспособан да превазиђе изазовну ситуацију. Психолошки се то може лако објаснити. Међутим, у овој ситуацији веома је важно проценити систем и хијерархију вредности особе. Верник ће са својим системом врхунских вредности настојати да све исправи како треба и постепено превазилази изазове. Међутим, неверник ће током овог процеса вероватно бити оборен до тачке малодушја или чак потпуног губитка смисла живота. Ово стање ће вероватно бити једнако критеријумима депресије. Овом човеку ће бити потребна помоћ психијатра. Духовно стање се стога одразило на ментално стање. Такав психијатријски болесник имаће о чему да разговара и са свештеником на исповести. Требало би да добије помоћ и од свештеника и од лекара. Осим тога, кључно је да свештеник покаже љубав и милосрђе и да има способност да пружи делотворну помоћ овој особи. Неопходно је напоменути да ће према СЗО, до 2020 1. године депресија бити на другом месту као најчешћи поремећај у свету. Експерти СЗО наводе да у корену тога лежи губитак традиционалних верских вредности. —У којој мери људи који пате од менталних поремећаја, на пример од одређених врста шизофреније, могу да воде духовни живот у цркви? —Не можемо кривити некога што је дошао на овај свет са озбиљном генетском болешћу. Ако смо прави хришћани, не можемо да толеришемо ни помисао да су ти људи ограничени у свом духовном животу и да им је Царство Небеско недостижан циљ. Крст менталног поремећаја је веома тежак; можда је чак и најтеже носити — али верник који носи такав крст и даље је у стању да води здрав духовни живот. Он није ограничен ни у чему; а оно што има кључни значај, „у апсолутно било чему“, укључује могућност да он постигне светост. Неопходно је додати: Што се тиче шизофреније — а случајеви се веома разликују — пацијент који пати од ње може имати различите манифестације. Може имати акутну психотичну епизоду са заблудама и халуцинацијама. Али касније - у неким случајевима - он ће ући у ремисију високог квалитета. Понашајући се на одговарајући начин, он ће наставити да успешно ради на свом радном месту, или чак може да буде на важној функцији, или да успешно гради свој породични живот. Његов духовни живот такође није погођен или деформисан болешћу; у складу је са његовим личним духовним искуствима. Дешава се да пацијент у стању психозе доживљава специфично духовно стање у коме осећа посебну блискост са Богом. Касније се дубина овог осећања губи – макар само зато што је тешко живети секуларним животом и још увек имати тај осећај. Али он чува сећање на то и када се епизода заврши, проналази веру. У каснијој фази он наставља (а то је важно!) да води здрав црквени живот. Бог нас води ка Њему разним путевима, а неки људи, ма колико то изгледало невероватно, долазе до Бога путем психичког поремећаја. Наравно, постоје и други случајеви када психоза садржи религиозне призвуке, али ипак, квази-религијска драма је у суштини изданак болести. Такав пацијент има изокренуту перцепцију духовних појмова. У таквим случајевима говоримо о „токсичној“ вери. Други проблем је што ови пацијенти често на крају буду и прилично енергични и амбициозни. Они продају своје потпуно изопачено схватање Бога, духовног живота, Цркве и њених Тајни, и покушавају да поделе своја лажна искуства са другим људима. Требало би да будемо свесни овога. —Често размишљамо о менталним поремећајима у вези са опседнутошћу демонима (или оним што подразумевамо под појмом „бити опседнут“). Поглед на оно што називамо обредима егзорцизма наводи на претпоставку да ови обреди који се одржавају у цркви једноставно окупљају болесне људе. Шта можете рећи о томе? Како можемо разликовати ментални поремећај од опседнутости? Ко треба да узима лекове и коме је просто потребна духовна помоћ? — Пре свега, желим да вас подсетим да се Његова Светост блаженопосвећени патријарх Алексије II енергично супротстављао распрострањеној, неконтролисаној пракси егзорцизма која је постала тако уобичајена током тих година. Он је говорио о томе како се обред егзорцизма мора одржавати ретко, ограничен само на изоловане случајеве. Никада нисам посетио масовну службу егзорцизма, али моје колеге — имајте на уму, побожни хришћани — су им присуствовали. Касније ће са уверењем констатовати да је већина присутних била, како кажемо, наша популација пацијената са психичким сметњама. Психички поремећај ове или друге врсте има специфичну структуру, коју карактерише много параметара, а медицински радници ће увек моћи да препознају болест и да је дијагностикују. Што се тиче стања опседнутости, или духовне дисфункције — на првом месту, оно се манифестује у реакцији патника на свети предмет. То се може проверити „слепим проучавањем“, према нашем медицинском жаргону, када особа није свесна да се приближава светом реликвијару или шољици свете воде. Ако се он ипак понаша, то значи да имамо разлога да говоримо о опседнутости демонима. То значи примање помоћи од свештеника, наравно — не било кога, већ оног кога је његов епископ благословио да чита одређене молитве над онима које муче демони. Иначе, то је чисто психијатријски проблем који нема никакве везе са духовним стањем. То је уобичајен пример и имамо много пацијената који имају религиозне теме укључене у структуру обмане, укључујући, између осталог, следеће: „Опоседнут сам демоном.“ Многи од ових пацијената су верни православни људи. Ако болница у којој бораве има капелу, они иду на богослужења, исповедају се и причешћују; па би у пракси следило да они немају никакву демонску поседнутост било које врсте. Нажалост, имамо посла са свештеницима који немају поуздано искуство или никада нису похађали семинаре из пастирске психијатрије и на крају шаљу класично болесне пацијенте на обреде егзорцизма. Недавно је код мене упућена девојка, студенткиња, која се одједном умотала у алуминијумску фолију и ставила тигањ на главу како би се заштитила од одређених „зрака из свемира“. Био је то класичан случај психијатрије (тзв. уџбенички пример за студенте медицине)! Али уместо да одведу своју ћерку право код лекара, њени родитељи су одлучили да је одведу код неког „старешине“, где су провели шест сати чекајући у реду пре него што су га видели само да би били послани на сеансу егзорцизма која очигледно није донела олакшање. Ова пацијенткиња се тренутно осећа добро, њена болест је враћена. — Већ сте говорили о пацијенту у стању заблуде са религиозним призвуком и о томе како би могао да буде веома активан у друштву. Али увек ће бити оних који верују у оно што он каже! Може ли се десити да се психички нестабилна особа представља за свеца? — Наравно, дешава се. Као што то бива када неко говори о својој демонској опседнутости или виђењу јединствене визије, или о својој посебној блискости са Богом и јединственим духовним даровима, а у стварности то није ништа друго до његова болест. Зато ми психијатри који предајемо пастирску психијатрију поручујемо будућим свештенослужитељима: Имате разлога да се узнемирите ако ваш парохијанин инсистира да је достигао одређене духовне висине, или да је имао посету Богородице, итд. Духовни пут је дуг и кривудав , као што је пун изазова, а само ретки заиста постану велики подвижници, удостојени да виде анђеле и светитеље или саму Богородицу. Немогуће је да се моментално попнемо на ове висине. Дакле, ако неко чврсто верује да му се то догодило, у апсолутној већини случајева то је патолошка манифестација. Још једном се указује на значај сарадње специјалисте психијатрије и свештеника, са јасном поделом њихових сфера надлежности. https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//4537.dusevna-bolest-ne-sprecava-coveka-da-pronade-boga.html

Господ је створио човека са једним јединим циљем — за комуникацију — као свог саговорника. Ово је највећа част и блаженство. Саговорник Божји Бог је љубав. И из љубави према човеку, Он га је створио, извукао из заборава, дајући му вечност. Наравно, Господ је Сам Себи довољан, ништа му не треба. А пошто је Он савршена љубав, Он увек делује искључиво из љубави. Човек је створен љубављу Божијом. Љубав је постала повезујући елемент између Бога и човека, смисао односа и облик комуникације. Није сасвим исправно пренети своја људска осећања на Господа, повезати их с Њим, али понекад су, ради бољег разумевања духовних закона и принципа, допуштена нека поређења. Сетимо се својих осећања када смо били срећни. Преплавили су нас радост, одушевљење, блаженство. У таквим тренуцима хтели смо да загрлимо прву особу коју смо срели и поделимо своју радост са целим светом, желели смо да сви око нас буду једнако добри и срећни. Љубав се изливала у нашем срцу. Ово је удаљени пример како огромна љубав захтева излаз, жељу да то подели са другима. Као резултат, први људи су одбацили Љубав и, заправо, више пожелели битку са Богом. Овај рат траје до данас, спаљујући душе, дубоко рањавајући и убијајући. Како се вратити богоопштењу? Ово је најтеже и истовремено најједноставније питање. Тешкоћа лежи у чињеници да се за богоопштење морамо да изгубимо саме себе. Страствени смо и грешни и не видимо Божје лице иза својих страсти, не чујемо Га. Губитак себе је најболнији процес, неупоредив ни са чим. То је свакодневно умирање и рођење. Грижа савести и дуго очекивана утеха. Ово је стална борба са самим собом, у којој морамо изгубити. Бог мора победити. Али наша искрена тежња ка Створитељу чини ово питање једноставним. Господ помаже човеку да прође све ове фазе, подржавајући га и штитећи, „стављајући сламке“ и одводећи га од оштрих углова, попут брижног Оца. Што је више поверења и мање отпора према Богу, то је лакши и директнији пут до Њега. Господ је свуда. Његова љубав је раширена по целој земљи. И нико то не може приватизирати и сузити. Господ је ван граница. Није ли природа Божје лице? Величанствене планине, зелене ливаде, бескрајно небо, пламтећи заласци сунца. Лепота Божјег света одузима дах. Сама душа пева свом Творцу химну захвалности и дивљења. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-je-bog-stvorio-choveka-glavni-razlog

Богу су потребне пукотине да уђе у човека. Да би дошла благодат, човек треба да је напукао. Све се крије у човековој жудњи да његов живот буде истинит. Црква је одговор на ову људску жеђ за савршенством коју толико тражи, а коју не види нигде око себе. И највише од свега, не види је у себи ни на лицима других. Дакле, одувек постоји недостатак у нашим животима. Не налазимо оно што осећамо од малих ногу, да смо створени. Потреба за проналажењем апсолутне присутности је на чекању. То је оно што Црква нуди, историјско тело Христово, које се оваплоћује у свету, са перспективом Царства небеског. Црква је Божји одговор на људску муку, на вапај који је почео у нашем детињству. Потрага за другим који нам је толико потребан. Увек тражимо тог другог. Целокупност присуства овог другог је Бог. Само Он може учинити да се остваримо као људска бића. Али зато што смо у историји света и зато што егзистирамо на пропадљивом месту, укус Божији нема апсолутност. Добијамо предукус, тренутке. Спасење значи бити цео. То испуњење хришћани добијају у Цркви Христовој. Христос је истина, живот. Дакле, Христос је спасење, односно завршетак. Да ли тражимо Христа, Божје искуство и љубав, или су то на крају, оно што Бог даје, Његови дарови? Огромна већина нема испред себе Христово лице као предмет љубави, ми не тугујемо за њим. Жудимо за добробити које нам пружа наш однос са Њим. Када човек има чврсту љуштуру себичности и осећа се чуваром традиције, када жели да контролише Бога, да зна истину, то не оставља простора за улазак милости. Библија човека ставља испред његове личне одговорности. Човек има одговорност за историју, он има одговорност да открије царство небеско у овом свету. Пре или касније, онај ко уђе у унутрашњост свог постојања и живи унутрашњим, духовним животом у Христу, откриће да је у њему дубок пад. Јасно је да је то слика Бога, али дах Божији је веома дубоко унутра. Потребно је много труда да би човек могао да види дубину унутрашњости, која је дах Божији, слика Божија. Зато у току нашег живота видимо да су наше жеље најчешће самодеструктивне. Дакле, ми бирамо у свом животу да ли ћемо да се предамо Христу. И ми то радимо зато што Га волимо, верујемо Му и знамо да постоји испуњење онога што „желим“. Ми бирамо слободу коју нам је Бог дао, да је претворимо у испуњавање Његових заповести. Аутономија човека се не поништава, већ улази у другу перспективу. Његова слобода се манифестује када поступамо у складу са заповестима Његовим. Обично страсти нестану када их загрлите. То не значи да неко ужива у њима, али разуме да је та страст његова сопствена. Није случајно дошла у његов живот. Страст је потреба која чека у нама и која је кренула погрешним путем. Радост је резултат односа, прво са Христом, друго са самим собом и треће са другим и стварима. Односно, радост долази у човека када почне да проналази квалитете и вредности. Радост је резултат начина живота. Задовољство није исто што и радост. За хришћане је радост дар Духа Светога. Тешка ствар је бити срећан радошћу другог. Тешко нам је јер то премашује наше могућности. Да се дивимо отворено и слободно ономе што бисмо и ми желели да имамо. Не постоји успешна особа која није доживела неуспех. Нема успеха који се није инкарнирао на неуспеху. Многи неуспеси нас воде ка успеху. Неуспех је стога кључни услов за успех. Ствар је у томе да будемо верни ономе што радимо, да будемо аутентични. о. Харалабос Пападопулос facebook.com/p.libyos

Постоји ли удаљеност између човека и Бога? Она не постоји. Односно, постоји искључиво у нашој глави, у оним погрешним ставовима које смо заузели као правило и који нас ментално отуђују од Створитеља. Ми смо Ньему ближи него што мислимо, него што можемо да замислимо. Штавише, по природи смо неодвојиви од Њега. Вечни Божански импулс, уграђени у нас од самог почетка, подједнако је стваран, опипљив, опажен као и наше тело. Само се свако осећање дешава на различитом нивоу: не телесно, већ духовно. Одвајање од Бога једини је узрок свих наших рана, и душевних и физичких. Одвајамо дио од Целине. Себе од Њега. Прекидамо духовне нити, жиле, а ово је изузетно болно, понекад и неподношљиво. И душа и тело пате. Човек тражи узрок своје чежње, суморности, незадовољства, душевне и физичке муке било где, он криви ближње, туђе. Али све наше невоље имају један корен и узрок: одвајање творевине од Створитеља, без Којег живот није могућ. Постоји само један начин помоћи себи — досегнути Бога. Он је невероватно близак и бескрајно удаљен. Можда ће проћи тренутак или можда неће бити довољно живота и вечности да се Њему приближимо. Удаљеност која нас раздваја од Бога налази се у нашој глави и нашем срцу. Она састоји се од сопства, самопоуздања и непогрешивости. Што смо слабији пред Богом, то ћемо бити ближи Његовој Светлости. Морамо да искључимо контролно дугме у глави. У ствари ми ништа не контролишемо. Све добре ствари се догађају захваљујући Божјој милости и помоћи. Он с љубављу нам пружа информације које су нам потребне у право време. Шаље праве људе. Штити од невоља и решава проблеме. Наравно, ако пустимо Њега у свој живот. Искључивање контроле није корак ка равнодушности и попустљивости, већ је корак ка поверењу у Бога. У животу нема ситница. Сваки тренутак, акција, мисао уче понизности и поверењу. Свесно прихватање Његове воље и Провидности корак је ка Богу, прилика да се допре до Њега. https://pravlife.org/sr/content/dosegnuti-boga

Преносим молбу митрополита Јеротеја Влахоса, да се помолите за православног хришћанина Антонија који чека смртну казну у наредних пар дана. Френк Атвуд који је осуђен за киднаповање и убиство осмогодишње девојчице Вики Лин Хоскинсон у септембру 1984. је одувек тврдио да није крив за злочин. Док се налазио у затвору са максималним обезбеђењем, он се обратио у Православље и крштен је са именом Антоније преко манастира светог Антонија у Аризони. Он је изучавао веру, молио се и био у преписци са истакнутим православним личностима из Грчке, као што је митрополит Атанасије лимасолски који га је посетио у затвору пре пар година, али му није дозвољено да га види. Исто тако, он је у контакту и са митрополитом Јеротејем Влахосом који је написао овај текст у наставку. Френк је скоро објавио изјаву која се тиче егзекуције смртоносном ињекцијом која му предстоји. Молимо се сви за њега, на његову молбу и молбу двојице православних митрополита. „Зовем се Френк Атвуд и моја егзекуција је одређена за 8. јун 2022. године од стране државе Аризона. Осуђен сам на смрт због злочина који нисам учинио, али ћу пустити да докази, подржани стручњацима и аргументи које су изнели моји адвокати говоре у моју невиност. Ја ћу коначно осетити слободу од земаљских окова који су осакатили моје тело и узроковали неописив бол. И нећу више живети у свету у коме други осећају бол само због мог постојања. Породици Вики Лин Хоскинсон искрено могу да кажем да иако знам да никада нећете поверовати да је нисам отео… заиста нисам! То, ипак, не мења чињеницу да је ваш бол огроман као што и моја дубока молитва је да ће вам моја смрти пружити одређени облик олакшања и завршетка непрекидне патње и мучења. Молитва за човека који чека смртну казну – Митрополит Јеротеј Влахос Пре пар година сам започео преписку са човеком који чека смртну казну у Аризони, Антонијем. Он је оптужен за врло озбиљан злочин и он пориче да га је учинио и изгледа да је у праву. Осуђен је на смрт. Он се сам неколико пута жалио правном систему САД и остао је у затвору са максималним обезбеђењем много година, све до коначна пресуда није донесена. Повод за нашу преписку је било изучавање моје књиге „Православна психотерапија“ и других књига које су објављене на енглеском језику, а које су оставиле утисак на њега. Послао ми је прво писмо и ја сам му одговорио на то, али и на друга писма која сам сада сакупио и која су укупне дужине од око 100 страница откуцаних крупнијим фонтом. Пошто је чекао коначну пресуду за дефинисање дана за његову егзекуцију, био је преокупиран различитим духовним дилемама. Крштен је у Православље у затвору, живи у покајању, молитви, служио је мирјанским чином, молио се на бројанице, али је највише био заинтересован како да стекне умно-срдачну молитву да би, када буде убијен, могао да прође митарства, како ми је писао, и да сусретне Христа у Рају. Са одговорима које сам му послао, покушао сам да га руководим у духовном животу у овом тешком периоду, да га оснажим да смело сусретне смрт. Изненадило и на неки начин дирнуло да сам у преписци са човек који чека смртну казну и да га припремам за смрт! Овакав догађај се никада није догодио у мом животу, иако духовно руководим већ 50 година, да припремам некога за смртну казну, за толико дуго времена моје службе. Као што је познато, у Грчкој је смртна казна укинута и зато немамо слична искуства. Једног дана ће ова преписка бити објављена и читалац ће моћи да види како је овај благословени човек размишљао и како је прихватио моје руковођење. Пре пар дана ми је послао писмо и обавестио ме да је његова смртна казна дефинитивно одређена за почетак јуна, то јест, за пар дана. Он ми је написао да су сада мере обезбеђења још строжије. У свом писму он има три молбе. У првој ме моли да се моли да нешто буде учињено да не мора да пије из „чаше егзекуције“. Друга молба гласи: „Ако Бог у Својој неограниченој љубави и мудрост, зна да је најбоље за мене да будем убијен да бих прошао кроз митарства и уђем у рај, преклињем вас да се молите да имам снаге на крају, да будем храбар и да имам поверења у Бога!“ Трећа молба је тражила „коначну поуку“. Написао је: „Јако бих волео да чујем од вас коначну поуку коју ми можете дати. Молим вас! Времена је мало, тако да вас молим да ми пошаљете мејл што пре. Наставићу да се молим за вас и Нафпактоса у свакоднедним молитвама!“ Прекрстио сам се и одговорио му. Разлог за објављивање ове чињенице је да снажно молим све оне који читају овај текст, да се моле за мог пријатеља Антонија или да му укину смртну казну ако је то могуће, или да настави са смелошћу и поверењем у Бога и да, наравно, сусретне Христа Кога је волео у затвору са најстрожим обезбеђењем.“ Помолимо се: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј слугу Твог Антонија“. https://tvrdjavaistine.wordpress.com/2022/06/04/molitva-za-coveka-koji-ceka-smrtnu-kaznu-mitropolit-jerotej-vlahos/

Погледај око себе. Шта се дешава? Страх покреће људе. Страх држи човекову душу у жилавим шапама. Особа поражена страхом престаје да буде личност, престаје да осећа саосећање и љубав. Може се само плашити и паничити. Сетимо се речи једне од прича, које данас, када страх освоји све већи број људских срца, попримају ново значење. «Чега се боји безбожник, оно ће га снаћи; а шта праведници желе Бог ће им дати» (Приче 10.24). Ко се плаши? Нечастиви. Онај у коме обитаво зло, он се плаши да га не задеси узајамно зло. То се, иначе, увек дешава. А праведник? Не плаши се и не паничи, јер је под заштитом Господњом и благослов Божији почива на свим његовим пословима. Шта следи из ових речи? Страх је судбина злих. Страх је знак да јеванђелске заповести и вредности нису постале темељ и средиште живота, а Господ није постао њихов Господар. Спаситељ много пута понавља: «Не бој се!» Колико људи чује овај позив? Можда неко мисли, да jе ово речено пре две хиљаде година потпуно другим људима. Али не. Ово се сада говори сваком од нас. Јеванђеље је жива књига, све речи у њему живе данас, а не јуче или сутра, намењене су онима који их слушају. Ако се човек не ослободи јарма страха, очекује га потпуно уништење. Страх пресеца пут ка спасењу, трезвености, убија наду. Страх је лош саветник. Служи злу и никад не даје добре савете. Страх рађа панику. А паника је стварно убија људи. Занемаривање ближњег, одсутство милости и немање воље за помоћ другима последице су паничног расположења. Особа која живи у страху дрхти само за своју кожу и постепено се претвара у звер. Страх оштећује душу и из ње изгони све Божанско, остаје само оно земаљско. Али сетимо се шта нам Христос каже: «Не бој се, само веруј» (Мар. 5:36). Хришћанство је нада у Бога и у Богу. Ово је потпуно поверење у Њега, ово је спознаја да нам се ништа неће десити без Његове воље. А ако хришћанин треба да говори о страху, онда о «страху Божијем», страху да ће остати без Бога, страху од удаљавања од Господа због своjих грехова, злоће, бојажљивости и неповерења у Њега. Све док је Бог с нама, једноставно се не можемо да плашимо. https://pravlife.org/sr/content/danas-strah-osvaja-choveka

У оквиру великопосног циклуса предавања у крипти храма Светог Саве на Врачару, прво у низу одржао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Првојерарх Српске Православне Цркве одржао је предавање на тему "Пост - врлина која преображава човека" у уторак 15. марта 2022. године. Крипта храма Светог Саве била је испуњена бројним верним народом, а предавању су присуствовали и Преосвећена господа викарни епископи: ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, марчански Сава, протосинђел Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије, протосинђел Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, многобројно свештенствомонаштво и свештенство. Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одржаће предавање на тему Пост - врлина која преображава човека у уторак 15. марта 2022. године у 18,00 часова у Храму Светог Саве. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=32528

Наша религија је религија над религијама, богооткривена религија; права, истинита религија. Друге религије су људске, празне, не познају величину Тројичнога Бога. Не знају да је циљ и назначење нашега постојања да постанемо богови по благодати, да се уподобимо Тројичноме Богу, да постанемо једно са Њим и међусобно. Ове ствари друге религије не знају. Крајњи циљ наше религије јесте остварење Христових речи:…Да буду једно. Тиме се довршава дело Христово. Наша религија јесте љубав, ерос, одушевљење, света и благодатна „лудост”, чежња за Божанством. Све се то налази у нама. Стицање свега тога захтев је наших душа. За многе људе, међутим, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају „религиозне” људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: „Ми смо грешни и недостојни”, а чим изиђу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон. Хришћанска религија, у стварности, мења човека и исцељује га. Но, главни предуслов да човек уочи и распозна истину јесте смирење. Егоизам или самољубље помрачује човеков ум, смућује га и одводи у заблуду, у јерес. Веома је важно за човека да појми истину. Некада, у давнини, људи су живели у примитивном стању: нису имали ни куће ни било шта друго. Склањали су се у пећине без прозора, а и улаз у пећину би затварали помоћу камења и грања да не продире ветар. Нису схватали да напољу царује живот, кисеоник. У пећини човек пропада, разбољева се, упропашћује се, док се напољу оживотворава. Можеш ли да разумеш истину? Тада си на сунцу, на светлости. Видиш сву величину Божјега света. У противном, затворен си у мрачну пећину. Имамо светлост и таму. Шта је од тога двога боље? Шта је боље: да си благ, смирен, спокојан, да у теби влада љубав, или да си нервозан, мрзовољан, и да се са свима препиреш? Свакако, узвишенија је љубав. Наша религија садржи у себи сва ова добра. Она јесте истина. Али многи застрањују у нешто друго. Они који одричу ову истину душевно су болесни. Они су налик на болесну децу – на ону децу која или су остала без родитеља, или су им се родитељи развели, или су провели век у свађи, па су им деца постала неприлагодива, асоцијална. У јереси и секте одлазе сви духовно збуњени и смушени, сви поремећени. То су поремећена деца поремећених родитеља. Но, сви ти смушени, неуравнотежени и неприлагодиви људи имају у себи храброст и упорност, те постижу много тога. Нормалне и мирне људе потчињавају себи пошто врше утицај и на друге себи сличне, а надмоћни су и у свету јер су већина и налазе себи присталице. Постоје и други који, додуше, не поричу истину, али су и они поремећени и душевно болесни. Грех утиче да човек постане душевно поремећен. Та неуравнотеженост ничим се не може одстранити. Само уз помоћ светлости Христове долази до разрешења. Први покрет чини Христос: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити” (Мат. 11, 28). Затим ми, људи, прихватамо ову светлост својом слободном вољом, коју изражавамо кроз љубав према Њему, кроз молитву, кроз учешће у животу Цркве, кроз учешће у светим Тајнама. Често ни труд, ни метаније или земни поклони, ни осењивање себе знаком крста не привлаче благодат Божју. Ту постоје одређене тајне. Најбитније јесте то да избегаваш форму, а држиш се суштине. Што год да чиниш, чини из љубави. Љубав је вазда спремна на жртву. Ако нешто чиниш као да је то за тебе кулук, душа ти се буни и реагује против тога. Љубав привлачи благодат Божју. Када сиђе благодат, самим тим силазе благодатни дарови Светога Духа: „А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона” (Гал. 5,22-23). Ово су својства што треба да их има душа која је здрава у Христу. Сједињен са Христом, човек постаје благодатан и на тај начин живи изнад зла. Зло за њега не постоји. Постоји само добро, само Бог. У овом случају зло не може да постоји. Другим речима, ако је ту светлост, не може на истом месту постојати мрак. Нити човека може да обузме тама ако он у себи има светлост. Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита https://patmos.rs/2022/03/08/sveti-porfirije-kavokalivit-hriscanska-religija-menja-coveka-i-isceljuje-ga/

Доносимо празничну поруку протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, који је говорио о светом Богојављењу. Са званичне Јутјуб странице Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу доносимо видео запис казивања проте Слободана, а посетиоцима наше интернет странице доносимо транскрипт који смо сачинили. Бог се јави! Ове речи говоре истину пуноће спасења рода људскога. Ове речи су најбољи показатељ љубави Божје према човеку и његовом спасењу. Бог долази у овај свет ради нас људи и ради нашега спасења, кроз Оваплоћење - велику тајну побожности, испуњава се онај завет и повратак у загрљај Божији. На овај празник Богојављења - крштења Христовог, видимо јављање пуноће љубави Свете Тројице према човеку, Отац и Син и Свети Дух на истом делу спасења човечијег, спасења целога света. Кроз водоосвећење сва твар се освећује, силази благодат на целу твар, на све оно што је Бог створио као добро, а као круну човека - цара творевине. Кроз тајну Богојављења Бог нам показује да није оставио човека, Бог силази и долази човеку, а човек треба да одговори на тај позив обостраним загрљајем и уласком у ту љубав Божију, улазак у загрљај Свете Тројице Оца, Сина и Светога Духа. На тај начин испуниће се и тајна стварања човека, због тога нас је Бог и створио, да учествујемо у животу и у спасењу Божијем, да учествујемо у тој великој тајни љубави Божије, да Бог ствара човека да би учествовао у животу његовом кроз Христа и Христово крштење, кроз свету Литургију, постајемо једно са Христом, а кроз Христа постајемо и живимо у животу Свете Тројице. Нека би Бог дао, да ово Богојављење буде свима на спасење, мир, братско измирење, да ово Богојављење буде освећење целога нашега бића и свега онога што радимо у животу, и да нас благослов Божји прати у све дане живота нашега. Амин, Боже дај. Видео: Саборни храм Светог Василија Острошког, Никшић Транскрипт: Ризница литургијског богословља и живота

На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2021. лета Господњег, навршила се двадесет и прва година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека. Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце. Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама. Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали. – Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза. Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”. Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци. Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију. Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар. О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи. Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза. – Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову. Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног. – Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи. Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка. – Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана. Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар. У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха. Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао. Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију. И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот. Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу. Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава. Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог. Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа. Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја. Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело. Из књиге „Положи наду на Господа“, аутора монахиња Јелена Станишић, Игуманија Манастира Ћелија Пиперска Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом! У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао: "На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом". Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај: Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког „Богомнадахнуто житије“ Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу 28. новембра 2021 године, у Саборном храму светог великомученика и победоносца Георгија у Крушевцу, свету архијерејску Литургију служио је викарни Епископ марчански Господин Сава, уз молитвено присуство домаћина Епископа крушевачког Господина Давида. Епископу Сави на светој Евхаристији саслуживали су: секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ протосинђел Нектарије, старешина Саборног храма протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Милојковић, протопрезвитер Ненад Радосављевић, презвитер Ненад Драгичевић, ђакони Ненад Матић и Никола Николић. По прочитаном одељку из светог Јеванђеља, надахнуту беседу је изговорио владика Сава, тумачећи прочитану перикопу "о Гадаринском бесомучнику", из кога је Господ изагнао мноштво демона. Уједно, владика је пожелео свим присутним верницима благословен почетак Божићног поста, кроз који се целим својим бићем припремамо за прослављање великог празника Рођења Богомладенца Христа. На крају свете Литургије Епископ крушевачки г. Давид поздравио је госта и сабрата Епископа Саву и протосинђела о. Нектарија најискренијим речима топле добродошлице у Богомспасавану Епархију крушевачку, у своје име, у име свештенства, монаштва и верног народа, исказавши велику радост и захвалност Господу на овом великом дану и светом сабрању. У наставку је у Епископском двору уприличено послужење за госте и служашче свештенство и настављено је Литургијско саборовање. Извор: Телевизија Храм

Благодарећи Телевизији Храм, поводом празника Светог и богоносног оца нашег Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, доносимо празнични разговор са протопрезвитером Јованом Милановићем, ректором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. У разговору који је водила новинар Мирјана Миловановић, прота Јован је указао да смо сви призвани да следимо животни пример Светог Арсенија Сремца, светитеља који је у свом животу до појединости послужио Господу своме. Љубав и пожртвованост коју је имао Свети Арсеније потребна је и нама данас, како бисмо успели да спознамо који је истински смисао и циљ нашега живота, те да схавтимо да светост у својој бити није апстрахтна, већ опипљива и конкретна, поучио је протопрезвитер Јован Милановић у овом надахнутом разговору који препоручујемо вашој пажњи. Ризница литургијског богословља и живота: Свети Арсеније Сремац - пример смирења, апсолутне љубави и жртве за другог човека BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Благодарећи Телевизији Храм , поводом празника Светог и богоносног оца нашег Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, доносимо празничн...

Пресвета Богородица је била нешто најузвишеније што је људски род могао да принесе Богу, рекао је патријарх у Лепавини. Његова Светост патријарх српски Порфирије је 15/28. августа, на празник Успења Пресвете Богородице, служио Божанствену Литургију у манастиру Лепавина. На Светој Литургији окупило се мноштво вјерних, не само из Хрватске већ и из сусједних земаља. Патријарху је саслуживало свештенство Епархије загребачко-љубљанске, а хором Црквене општине Загреб који је појао дириговала је Ивана Србљан. Предстојатељ Српске Цркве бесједио је по прочитаном јеванђељу (Лк, 10, 38-42 и 11, 27-28). Рекао је да је манастир Лепавина духовни центар Епархије загребачко-љубљанске у ком се сабирају људи са многих страна како би се поклонили чудотворној икони Пресвете Богородице и узели њен благослов. „Нема човека који је са вером и смирењем долазио на ово свето место, а да није разрешио у својој души неки свој унутарњи ‘духовни чвор’. Неретко се дешавало да многи који дођу и са неком телесном болешћу, због поверења у љубав Божју и заступништво Пресвете Богородице одлазе исцељени”, казао је патријарх. Нагласио је да се свако наше исцјељење тиче и душе и тијела и да је свако исцјељење благодаћу Божјом увијек духовни догађај и да се тиче цијелога човјека. Пресвета Богородица је заступница људи пред Богом, као и примјер на који треба да се угледамо. ”Знамо из Јеванђеља да је од утробе матере своје била одређена, изабрана да кроз њу дође спасење људском роду”, рекао је. Његова Светост је казао и да смо, као и Богородица, сви одређени за спасење, али и нагласио да Божја воља и намјера нису по себи довољнe. ”Богородица је читавим својим бићем одговорила на призив Божји, на то за шта ју је Бог одредио. Сва је била погружена у тајну Божју, у љубав Христову. Она је била нешто најузвишеније што је људски род могао да принесе Богу. Пресвета Богородица не само својом чистотом, молитвом, врлином, милосрђем и љубављу, него пре свега и својим бескрајним поверењем у љубав и милост Божју јесте и остаје пример и подстрек свима”, казао је патријарх. Уосталом, рекао је, ”вера у Христа је поверење у Бога и поверавање себе Богу. Тамо где има поверења у Бога ту сигурно има мира и смирења у срцу. Мир долази као плод нашег поверења у то да Господ боље од нас зна шта нам је у ком тренутку потребно, зна боље од нас када треба да прођемо кроз неке недоумице, сумње па чак и падове и страдања, а исто тако зна и када је за нас спасоносно да нас обаспе својом благодаћу и произведе у нама умилење, осећање лепоте и радости живота”. По завршетку Свете Литургије патријарх је благословио славске дарове, а дружење народа са својим првојерархом настављено је на традиционалном славском ручку. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

“Ако се зло већ никако не може сасвим искоренити из света, грех је могуће опростити: тиме човек почиње да наликује Богу, јер Бог је онај који опрашта. Вечни судија, каже Зосима (у Браћи Карамазовима), од човека не тражи да учини оно што не може, већ оно што може, али лењост и сатанска гордост човека често у томе спречавају. Отуда ‘рај’ не би био пре свега неко одређено стање колико однос: учинити себе одговорним за све и сваког у океанској целини, опростити и очекивати да ће и теби бити опроштено – то не значи нужно набоље изменити свет, али значи доживети га као да је бољи него што јесте. Тако он онда и бива заиста бољи.“ Драган Стојановић, Рајски ум Достојевског

Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин. „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове. „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије. „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије. Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ бачки др Иринеј: „Христос Својим Крстом и Својим Васкрсењем спасава свет и човека. Учествујући у Његовом Крсту, којим Он нас спасава, учествујемо и у Његовом Васкрсењу – оно постаје наше Васкрсење.” У Крстопоклону недељу, 22. марта / 4. априла 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, свештенства Епархије бачке и новосадских ђакона. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвештени владика Иринеј је указао на значај Крстопоклоне недеље и Часнога Крста Господњег: „Ова недеља носи назив Крстопоклона недеља, јер се у њој клањамо Крсту Господњем са посебном ревношћу и радошћу, а за то, поред обичних и саморазумљивих разлога, постоји и један пастирски и духовни, који води рачуна о нашим слабостима, а у исто време даје нам снаге, надахнућа и благодати Божје да бисмо могли изнети до краја подвиг Часног и Великог поста. Због свега тога, да бисмо имали снаге, и телесне и духовне, да би пост телесни могао бити подношљивији и радоснији, а да би пост духовни, тојест борба против греха и борба за свако божанско добро у нама и око нас били плодотворнији, Црква нас подсећа на Часни Крст Господњи. Црква нас подсећа на то да је, уствари, подвиг поста не нека самовоља неких давних Отаца Цркве или ауторитетâ из старине и није намењен томе да нама отежава живот, него је он наш скромни и смерни начин да учествујемо у подвигу спасења света и човека. Христос Својим Крстом и Својим Васкрсењем спасава свет и човека, а и ми људи, ако са Њим заједно страдамо, ми тиме носимо Крст Његов и следујемо вољи Његовој светој и човекољубивој. Учествујући у Његовом Крсту, којим Он нас спасава, аутоматски учествујемо и у Његовом Васкрсењу – оно постаје наше Васкрсење. Зато на данашњи дан и појемо, заједно са богонадахнутим црквеним песником, да се ми данас клањамо истовремено и Распећу Његовом и Васкрсењу Његовом, које је наше такође. Крст Господњи, како у духу народне песме пева свети Владика Николај, јесте знамење – знамење наше вере, наше наде, наше љубави, наше жртве. Али је Крст не само знамење, него и спасење – у њему налазимо спасење и заиста је то знак Живота и Победе. Зато и ми, током ове недеље, посебно се клањамо Часном Крсту, полажемо своју наду на благодатну силу која из њега зрачи и прихватамо крст свој и идемо за Господом својим да бисмо и ми били учесници у Васкрсењу Његовом. Нека нас Часни и Животворни Крст Господњи надахњује, прати и спасава у све дане живота нашега.” Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Ђорђа Цвијановића из Ђурђева. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

„Прва фаза жалости наликује повратку блудног сина. Због тога то испуњава онога ко жали утученошћу и води га у то да користи речи блудног сина: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк 15, 21). Но жалост престаје у тренутку када отац истрчи да сретне и загрли сина. И када види да је пригрљен са таквом очинском љубављу, син бива испуњен неисказивом радошћу… и прихвата очев загрљај и заузврат и сам грли оца. Затим, пошто уђе у очев дом заједно са њим, они скупа учествују у светковини божанственог благостања“. Свети Григорије Палама Извор: Епархија жичка

Доносимо видео запис беседе протопрезвитера др Николе Маројевића, пароха никшићког, коју је изговорио на литургијском сабрању у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, у недељу светих Праотаца, 27. децембра 2020. лета Господњег.

Беседа Његовог преосвештенства Господина Јована, епископа шумадијског, на Материце 2011. године у Старој крагујевачкој цркви. У име Оца, Сина и Светога Духа, Црква Христова, браћо и сестре, још од празника Ваведења својим богослужењима, својим молитвама, својим песмама, почиње да припрема вернике да што достојније дочекају Рођење Христово, празник Божић. Нарочито то Црква чини кроз ове три припремне недеље пред Божић, а то су Детинци, Материце и Оци. Црква је ову недељу посветила и Светим Праоцима, па ми данас прослављамо Праоце старозаветне: све оне који су живели вером и који су веровали у долазак Месије, долазак Сина Божијег на свет. Прослављајући Свете Праоце, ми славимо хришћане пре хришћанства. И зато је вера Светих Праотаца, можемо слободно рећи, већа него и наша вера. По чему? Ми знамо у шта верујемо. Наша вера се открила доласком Спаситеља у свет. Нама је речено ко је Спаситељ, ко је Избавитељ, ко је Месија. Нама је показано шта све треба да чинимо. Они нису то имали. А шта су имали? Имали су веру, браћо и сестре. Они су веровали у Јеванђеље. Они су веровали и живели по Христу, иако нису о Христу све знали, бар не онолико колико ми данас знамо. Али, они су живели вером у Месију, вером у Избавитеља, вером у Спаситеља. Дакле, све се своди да су Свети Праоци наши живели вером. А каква је то вера, браћо и сестре, Пратаца наших? То је она вера коју је показао Праотац наш Авраам, када је принео свога рођеног јединца сина Исака на жртву. Која је то вера када он послуша глас Божији и свог јединца стави на огањ? И када је Авраам повео свога сина, овај му је говорио: оче, видим дрва, видим ватру, а где је жртва? Авраам каже: синко, Бог ће се постарати - и жртвовао је свога сина. А зашто је, како га је жртвовао? Зато што је веровао у обећање Божије, како му је Бог то открио, да ће се његово потомство умножити више него ли песка у мору, како каже Свето Писмо. У тој вери он је принео свога сина. Он је веровао, као што рекох, у обећање Божије. Он је послушао Бога, браћо и сестре, и ето праве поуке и за нас, да треба без премишљања да послушамо Бога, са вером да ће нам се Божије обећање строструко вратити. Таквом вером Авраамовом живели су Праоци наши. Том и таквом вером, браћо и сестре и децо духовна, треба да живимо и ми данашњи хришћани. У ову недељу пред Божић прослављамо Материце, које бисмо могли назвати дубоко православним даном мајки и даном жена. Овај празник смештен је између Детињаца и празника Отаца. И ту има велике сомволике, јер је мајка у породици она која повезује, спаја и окупља сву чељад, како то и каже Свето Писмо. Као што квочка сабира пилиће под крила своја, и мајка око себе сабира сву своју чељад. Она је зато мајка, али и матица и врело. Она је истински украс дома. Зато се и каже у оној нашој народној изреци - не стоји кућа на земљи, него на доброј жени, на доброј мајци, браћо и сестре. Да видимо шта је то што мајку ставља у само средиште дома? Зашто је она заслужна што Божић у животу свакога од нас представља неизрециву радост и утеху? То је њена топла љубав и смирење, то је та љубав мајчина, слична оној љубави која се открила нама у оној Витлејемској пећини приликом рађања Господа нашега Исуса Христа. Мајка себе остварује кроз свецело своје предавање другоме, кроз сталну жртву мајка воли. Због тога је њена љубав најсличнија Божијој љубави. Она срцем поима да је љубав радост, а чија је цена често жртва, а награда живот. Она из своје љубави поприма и радост и живот, остајући у љубави увек истрајна. Само је мајка спремна на жртву и умирање зарад бића које воли. Та љубав нема границу. Овај празник требало би да нас подсећа на оно што смо као народ чинили, а сада почели да заборављамо. Да, почели да заборављамо да мајку треба поштовати као светињу. Нажалост, на мајку, на жену, све мање гледамо као на биће кроз које нам се дарује живот, које заслужује сву нашу љубав. Тако је данас све мање жена, а често све мање и мајки. А да би она могла пружити љубав и нежност као мајка, она поштовање мора осетити и примити од оних које она воли. То је њена породица. Да би била ослонац и заштита своје породице, мајка мора осетити да је тој породици преко потребна. Истина је да дође време када мајка због свог физичког стања не може увек да даје оно што даје кроз цео свој живот. Али од семена које је сејала, од времена када је постала мајка рађајући своју децу, треба у старости да убира плодове, а то је љубав деце према мајци. Мајка увек воли, и онда када је деца ожалосте. Она увек воли љубављу којом Бог воли човека. Неко је давно рекао: мајчино срце не престаје да воли, ни онда када њено срце престане да куца. Браћо и сестре, родитељи имају велику одговорност. Мајка је радионица живота, њена утроба је радионица живота. То је оно што је чини великим сарадником Божијим. И зато бих на дан Материца, у Недељу Праотаца, замилио садашње и будуће мајке да своју утробу, која је радионица живота, не претварају у радионицу смрти, што се тако често дешава у времену у коме живимо. Живот је светиња. Тако је и мајка, а и свако биће – светиња, па зато према сваком бићу треба по томе да се односимо. Нека би нам Господ помогао да се и у нас усели вера којом су живели наши Праоци. Нека би нам Господ помогао да и ми према мајци Цркви поступамо онако како Црква тражи. А она је наша мајка која има највише љубави. Бог вас благословио! Извор: Епархија шумадијска

На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2020. лета Господњег, навршило се двадесет година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека. Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце. Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама. Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали. – Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза. Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”. Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци. Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију. Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар. О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи. Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза. – Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову. Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног. – Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи. Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка. – Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана. Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар. У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха. Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао. Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију. И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот. Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу. Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава. Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог. Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа. Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја. Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело. Из књиге „Положи наду на Господа“, аутора монахиња Јелена Станишић, Игуманија Манастира Ћелија Пиперска Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом! У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао: "На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом". Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај: Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког „Богомнадахнуто житије“ Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота