Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'чланови'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Изјава црногорског премијера Здравка Кривокапића о спорним члановима у Темељном уговору који та држава треба да потпише са Српском православном црквом само су домишљања и изговори да уговор у ствари не буде потписан, сматра Богољуб Шијаковић, професор Богословског факултета у Београду. Неколико пута најављивано, па одлагано потписивање Темељног уговора између Владе Црне Горе и СПЦ иако је, како је јавност била обавештена, све било усаглашено, изгледа да је добило разјашњење. После различитих порука премијера Кривокапића, на крају и оне да потпис треба ставити на јесен, на дан упокојења блаженопочившег митрополита Амфилохија, сада је премијер изашао са конкретним разлозима због којих уговор није потписан. Кривокапић- спорна два члана и преамбула Црногорски премијер је за ТВ Вијести изјавио је да су спорна два чланa Темељног уговора са СПЦ и његова прембула и да је у петак писмом обавестио патријарха СПЦ Порфирија о ставу владе Црне Горе о томе. Један члан се, како је казао, односи на увођење нова три верска празника чиме би број верских празника у Црној Гори био већи него што то Законом о верским празницима дозвољава. Споран је и део члана који се односи на имовинска питања, када имовина није катастарски уписана. Шта је спорно у прембули није објаснио. За Шијаковића који је учествовао у усаглашавању Темељног уговора, изјава Кривокапића је, како каже – чудна. Објашњава и зашто. Шијаковић- све је већ било усаглашено На питање шта је конкретно спорно да се уведу нова три празника – Свети Сава, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки, он каже да заправо није ништа и да уз малу корекцију све може да остане у складу са црногорским Законом о празницима тако што би то били празници за које нису предвиђени нерадни дани. Шијаковић не види проблем ни са имовином која није уписана у катастар. „Оно што није катастарски уписано биће катастарски уписано у складу са Законом. Нико не тражи да се упише туђа имовина на име Цркве него оно што није уписано да се упише у нормалној процедури, у складу са законом. Зна се како се имовина доказује и уписује у катастар“. Зашто није укњижена имовина А зна се, како каже, и зашто Црква није могла од 1945. да катастарски укњижи своју имовину - јер јој то није било дозвољено. Подсећа, такође, да је обавеза државе Црне Горе била да донесе закон о реституцији имовине Цркава и верских заједнице. Црна Гора је својевремено донела закон о реституцији из ког је искључила Цркве и верске заједнице и у њему још пре десетак година навела да ће то питање бити регулисано посебним законом. А тог закона, додаје он, нема ни на видику. На питање шта је спорно у преамбули, Шијаковић каже да може само да процењује, јер Кривокапић то није прецизирао. Он подсећа да преамбула нема правно дејство, већ представља исказивање воље и ко потписује Темељни уговор. „Оно што је битно за преамбулу у овом случају јесте да се у њој дефинишу стране које потписују уговор. Те стране постоје и оне су дефинисане и ниједна од две стране не може да дефинише ону другу. Не настају те две стране на темељу уговора, него претходно већ постоје да би склопиле уговор“, истиче професор Богословског факултета у Београду. Он се, каже, прибојава да једна страна жели у преамбули да дефинише другу страну, њен идентитет, њен правни субјективитет, што је недопустиво. Кога хоће Подгорица као потписника уговора На питање кога би онда то званична Подгорица хтела за потписника уместо Српске православне цркве, Шијаковић каже - рецимо непостојећу православну цркву у Црној Гори. „То је један апстрактум који нигде не постоји. Не постоји ниједна Црква на планети која се зове Православна црква. У правном промету идентитет мора бити онакав кав он јесте, а он гласи Српска православна црква“, јасан је Шијаковић. На констатцију да јавност тек сада сазнаје да је било неких проблема са Темељним уговором са СПЦ, наш саговорник каже да се све време прави нека мистификација око њега. То је, како напомиње, један обичан, врло једноставан правни акт за чије потписивање Влада Црне Горе има посебан мотив да би била отклоњена дискриминација. И сама је то више пута наглашавала, јер једино са СПЦ није потписала тај уговор. Изговори да се Темељни уговор не потпише За њега је, каже, просто фрапантно то што је црногорски премијер изјавио да би да је потписао Темељни уговор одмах био ухапшен под оптужбом за велеиздају државе. Невероватно му је, истиче он, да то тако неко може да појми, јер потписивање таквог уговора је управо у интересу државе, поготово када се сагледава историјска улога и мисија Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Она је управо главни стуб те државе која их нема много, а у неким периодима историје је била и једини. Неодговорно је тако третирати и Митрополију и СПЦ, истиче Шијаковић. Шијаковић: „Спорни“ чланови Темељног уговора са СПЦ - нови изговор да га Црна Гора не потпише RS.SPUTNIKNEWS.COM Изјава црногорског премијера Здравка Кривокапића о спорним члановима у Темељном уговору који та држава треба да потпише са Српском православном црквом само су...
  2. Епископу будимљанско-никшићком и администратору Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникију и Епископу буеносајреком и јужно-централноамеричком г. Кирилу ових дана су уручене свечане дипломе академика Међународне словенске академије наука, образовања, умјетности и културе у чије чланство су изабрани половином 2018. године. Члан Академије је био и блаженопочивши Митрополит Амфилохије. МСА је основана 18. маја 1992. године у Москви, на иницијативу водећих руских, српских и придњестровских научника и културних посленика. У овом часу МСА има око 200 академика из Русије, Белорусије, Бугарске, Киргизије, Македоније, Србије, Украјине, као и Придњестровске и Доњецке републике. Међу преминулим и живим академицима налазе се руски патријарх Алексиј II и српски патријарх Павле, па затим Смиља Аврамов, Јуриј Бондарјев, Николај Бурљајев, Валериј Ганичев, Алексеј Громико, Михаил Дељагин, Константин Затулин, Анатолиј Карпов, Вјачеслав Кликов, Василије Крестић, Десанка Максимовић, Михаил Ножкин, Борис Олијник, Олег Платонов, Александар Проханов, Благовест Сендов, Всеволод Чаплин… Њени чланови су такође и философ Мирко Зуровац, драмски писац и редитељ Братислав Петковић, историчар Славенко Терзић, неурохирург Даница Грујичић и драмски уметник Ивана Жигон… Предсједник МСА је Сергеј Бабурин, познати руски научни радник у области уставног права, друштвени прегалац, словенофил и велики пријатељ СПЦ и нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. На позив премијера, сјутра ће се састати чланови Епископског Савјета СПЦ са г. Марковићем и делегацијом Владе Црне Горе. Митрополит је у писму од прије неколико дана саопштио да Митрополија и остале Епархије СПЦ у Црној Гори остају отворене за састанак али под условом да присуствују сви чланови Епископског Савјета СПЦ у Црној Гори. „Уколико сте спремни да првенствено разговарате о Закону као узроку проблема и начинима за њихово рјешавање, односно о уклањању спорног Закона, односно његових противуставних дискриминаторних одредби из правног поретка Црне Горе, обавјештавамо Вас да би у том случају у разговору са Вама као предсједником Владе Црне Горе са нама учествовали и њихова преосвештенства епископи будимљанско-никшићки Јоаникије, милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије“, навео је између осталог у писму митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Уочи Богојављења, данас на Крстовдан чланови Хуманитарног омладинског клуба „Млади за Космет“ су, у заједничкој хуманитарној акцији са члановима групе ,,Београдски синдикат“, уручили помоћ за седам српских породица на Косову и Метохији. Звучни запис емисије Претходно су, поводом Крстовдана молитвено учествовали у Светој литургији у манастиру Драганац на Косову и Метохији, којом је началствовао игуман ове свете обитељи архимандрит Иларион (Лупуловић) уз саслужење ђакона Павла Божовића и молитвено учешће великог броја вјерника. Након освећења воде, на крају свете службе Божије, присутнима се словом пастирске бесједе обратио архимандрит Иларион. Подсјетио је да је Богојављење један од највећих, као и један од првих установљених хришћанских празника. Такође је рекао да је свако очишћење сликовито, а и дословно повезано са водом, а самим тим са крштењем. Чланови Хуманитарног омладинског клуба „Млади за Космет“, након Свете службе, за трпезом, уручили су игуману Илариону престоно Јеванђеље, а отац Иларион је њих даривао иконом Светог Георгија у дуборезу. Члановима групе Београдски синдикат, поклонио је дуборез са ликом Пресвете Богородице. Уочи православне Нове године чланови организације Пиперски омладински збор Светог Стефана Пиперског боравили су у српским селима у околини Пећи, а обишли су и Велику Хочу и Ораховац поделивши поклон пакетиће дјеци тог краја. Један од оснивача Пиперског омладинског збора Светог Стефана Пиперског Миливоје Брковић каже за Косово Онлајн да су чланови те организације на Косову лијепим поводом обишли српске средине и да у празничним данима нису заборавили на „страдалну браћу на Косову и Метохији“. Прије Велике Хоче и Ораховца чланови Пиперског омладинског збора су најприје обишли Осојане и Гораждевац и присуствовали јутарњој служби у Високим Дечанима. Обишли су и Централно Косово гдје су малишанима у неколико вртића подијелили поклон пакетиће. Владимир Милуновић каже да ће чланови Пиперског омладинског збора наставити да помажу своју браћу на Косову и Метохији. Прије само двадесетак дана чланови „Михољкског збор“ из Боке которске боравили су на централном Косову где су уручили донације у бијелој тенхици за четири вртића, а у наредном периоду сакупљају новчана средства како би помогли обнову фасаде на једној српској школи и купили комби за превоз члановима црквеног хора „Симонида“ из Грачанице, подсетио је Брковић, иначе секретар Михољског збора за Подгорицу. Чланови хуманитарне организације „Михољски збор“ поделили су више од 200 пакетића деци у вртићима у Добротину, Гуштерици, Племетини и Угљару. Ови хуманитарци су поклонили и белу технику и намештај за опремање четири вртића на централном Косову. Акција коју су чланови „Михољског збора“ из Боке которске започели пре годину дана, са почетком православне Нове године успешно је приведена крају. После осам шлепера помоћи у храни која је допремљена народним кухињама, акција је настављена уручивањем помоћи овдашњим вртићима. Намештај и бела техника испоручени су пре двадесет дана, а данас је подељено више од две стотине поклон пакетића, каже за Косово Онлајн председник „Михољског збора“, Здравко Нишавић. Председник „Михољског збора“ каже да је ово само почетак помоћи сународницима са Косова и да ће са хуманитарним акцијама наставити с првим данима пролећа. Владимир Арсић, директор Комуналног предузећа у Херцег Новом рођен је и студије завршио на Косову. Колико год му могућности дозвољавају помаже сваку акцију „Михољског збора“ и каже да се увек и радо одазове када треба да се помогне сунородницима на Косову. Арсић, у изјави за Косово Онлајн, није пропустио да прокоментарише закон о верским заједницама који је усвојен у Скупштини Црне Горе. Чланове „Михољског збора“ и Пиперског омладинског збора „Свети Стефан Пиперски“ примио је и председник Општине Грачаница, Срђан Поповић. Сви који обилазе народ и доносе поклоне деци око празника обавезно посећују наше светиње, а многи од њих ноће у манастиру Свeтих Архангела. Тако је било и у недељу, 12. јануара када се на литургији окупило стотинак вјерника. Педесетак њих је дошло организовано из Ниша и околине, а остали су дошли у организацији Фондације Заједно за младе Даница Грујичић, који су ових дана обилазили неке српске средине на Косову и Метохији и даривали децу поклон пакетићима. Благодарећи Оливери Радић чућемо шта је у бесједи којом је окупљене поздравио овог 12. јануара рекао игуман Светих Архамгела Архимандрит Михаило. Извор: Радио Светигора
  5. Чланови Канцеларије епископа крушевачког „Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019. октобар 21, 2019 Чланови Канцеларије епископа крушевачког „Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019. (Сажета верзија текста) Радујући се црквеној прослави 800-годишњице Аутокефалије Српске Православне Цркве добијене у Никеји 1219. године, епархија крушевачка је водила рачуна да у овим данима нико од њених епархиота ничим не поремети заједничку радост овог празновања. Међутим, уочи самога почетка ове наше заједничке прославе, појавио се текст у електронској форми, иза којег је стала „Канцеларија Епископа ЗХиП“, поставивши га на свој Сајт, а насловила га као: „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“. * Не хитајући са освртом и одговором на текст, јер ништа није „за главу“, Канцеларија епископа крушевачког је расудила да на новопридошли текст треба узвратити сопственим текстом, наравно, ради братских и добросуседских односа, па је тако и учинила. Сами пак текст у форми реаговања даје се на увид тек по отпразнованом Јубилеју 800-годишњице Аутокефалије СПЦ. На почетку ипак не можемо одустати од примедбе да је неуобичајено, вероватно и неприкладно да се текст садржине попут овога, објављује анонимно, а опет преко Канцеларије једног епископа, деклараторно. Јер, познате су ствари начина, садржаја и функционисања једне епископске канцеларије. * Дакле, ни са одговором не треба журити; крушевачки епископ неће никуда побећи, нити ће остати дужан одговора и осврта. Озбиљан проблем при томе ипак долази однекле другде: од стране разних високоумних саговорника епископа крушевачког, који га упорно квалификују као неуког, значи, и необразованог. Зар онда није логично питати на почетку, зашто високоумници уопште разговарају с њим, и зашто му уопште придају икакву пажњу? И опет, у погледу необразованости предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, треба упитати: Да ли се ту мисли на његову безграмотност и неупућеност у црквене, богословске и светске књиге, или на особену и личну необразованост – попут оне у „примата“? * Сада у тексту адресанта на ред долази реч о тајнама једне личности од стране других личности, а помагала су „огледало“ и „писанија“. У погледу епископа Давида опет, остаје битно само једно: понављати да је он необразован и неетичан, и наравно, неличносно-неонтологично-неесхатолошки усмерен; неко ко не зна да се изражава језиком релевантне науке, него „језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију“. (Да ли и у неким другим случајевима?). Одатле, из Канцеларије Епископа ЗХиП-е долази „јавно изражавање своје невјерице и запањености“ (зар особа – једна или више њих – која ово изражава није анонимна?). Унутар свега порученог из дубине душе и од све личности и од стране доброжелатеља Канцеларије Епископа ЗХиП-е, канцеларији епископа крушевачког пристигао је и прекор за „лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која он учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега већ?!), објављује на званичном сајту своје епархије.“ Зар ове речи нису најава све даљих и даљих бодовања и карактеризација личности епископа крушевачког са разних страна, и то док је још у току израда реаговања крушевачке канцеларије на текст Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, у писаном облику? Нас после понуде анонимног доброжелатеља да се пензионишемо неће чудити ни евентуалне клетве, „или шта већ“, и да тако нестанемо из хришћанства. Можда пре тога да уследи усечење језика епископу Давиду од стране и „у форми царске супериорности“! Јер „епископ Давид експлицитно и имплицитно промовише употребу трећег лица једнине из којег се он, као аутор обраћа јавности.“ После евентуалних горњих решења, он јој се ваљда не би више обраћао, јел те’? * Свему овоме братска канцеларија додаје још један грех на листи многих грехова епископа Давида. (Зашто не свих?): „Са хришћанске тачке гледишта (његов) веома проблематичан однос према другом, ма ко тај други био.“ Да ли је предстојатељ канцеларије крушевачке епископије исти такав и са нехришћанске тачке гледишта? Коначно, да ли и према Христу као другом, питамо се ми?! Ако јесте, зашто га не искључити из Цркве и заједнице?! Ако није такав, да ли га онда треба добровољно, рецимо американизовати, понемчити, пофанарити?! * Ако би се сада дозволило канцеларији епархије крушевачке да прослови о језику као огледалу личности њенога предстојатеља, она би саопштила своје следеће запажање: да се ствари о огледању целокупне личности кроз језик, ма и кроза сва њена дела, ипак не подударају! Другим речима, ни у нашој историји, ни у нашем будућем животу, садржаји наших личности неће моћи да надвисе, нити да исцрпе тајну ма чије личности узете по себи! Никада то неће постати могуће! Јер када би то било могуће, већ сада би личност као недокучива појава била укинута, и заборављена, односно санкционисана. Грех би се рецимо поистовећивао са личношћу, и одмах би закон, фарисејство, геноцид и холокауст, хипокризија, безумље, лажи и клевете, … као и заслуга и кривица, постали неминовност њенога опстанка. Јер би они постали врховни критеријум, па би с друге стране: слобода, односно вера, нада и љубав изгубиле своју неотуђиву вредност. То јест, оне би постале релативизоване, и скрајнуте. Већ смо скренули пажњу на то да ми у једном међусобном канцеларијском обраћању не можемо да се пружимо изван датих оквира. Рецимо да не можемо да започнемо разговор о теорији, смислу и последицама језика код Сосира и Барта, Чомског и Булгакова, … односно код Давида (какав обрт!). Ипак, нешто рецимо о томе: да је логично да према узроку искрсавају и последице, према провокацијама и одговори и депеше, и тако све до нечијег тенденциозног утеривања нашег свјатјејшег Патријарха у лаж, и лажи, а све помоћу језичких смицалица вештака за језик. И то, по методи потпали па владај, а затим се, ако си пресолио, или си обљутавио, правдај пуританизмом и пијетизмом! Управо пратимо: „Запитаност и забринутост стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?“ Па каква само благовремена опомена Давиду уочи прославе 800-годишњице аутокефалности СПЦ, да „нпр ратовима увијек претходи нека језичка активност“. Да ли нам се то упућује и опомена да нам нипошто не падне на памет да се уочи ове прославе, или на сами њен дан, покренути анонимном „запитаношћу и забринутошћу стварношћу“ ми покренемо и на сами један светски рат, ко зна који по реду до данас, с обзиром да смо, како инсинуација каже, већ покретали „прогоне и цензуру“? Односно да смо силазили на нивое „личних увреда и атмосферу презира“, занемарујући притом одбрану Цркве и своје епархије …“?! (Драмска пауза)! ………………………………………………………………………………………………………………… * Након горе изречених квалификација о епископу Давиду од стране Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, то јест, од стране анонимног коректора ума и мисли, језика и речи, савести и богословствовања, па и самог начина опстанка у Цркви и епархији, то јест етоса и спасења епископа крушевачког, ево чињенице како је то његова канцеларија имала право када је претпоставила да се њеном предстојатељу-епископу Давиду могу догодити нове ствари, све док он некако не умукне! Међутим, гледати ствари црно-бело, има своју цену. Горе наведене речи анонимне особе, или особа, о језику епископа Давида као варницама за разбуктавање светског рата, могу да имају непроцењиви значај за сами свет, и за сами његов опстанак! И то, из два разлога. Први разлог био би да је нови светски рат могуће спречити у корену! Други опет разлог, чињеница је, да би његов потенцијални иницијатор, „антипацифиста Давид“, могао да буде заустављен, опет у корену. Како? Одговарајућим обавештењима достављеним свим обавештајним Службама, свим владама Држава, свим војним Врховима, и свим пацифистима. То би свету дало наду да би га нека од поменутих полуга светског мира и стабилности могла зауставити! Ето потврде чињенице да се ствари, корисне по људе и науку, изненада дешавају, и неочекивано откривају. * Када је пак епископ Атанасије у питању као други, истините, и сада већ староставне приче из заједничког живота и прикљученија, казују ово: Да је епископ Атанасије и као јеромонах, и као епископ био Давидов доброчинитељ, почев од 1977. године; дакле његов доброчинитељ и доброжелатељ у погледу богословља: подстицањем њега као студента на непрестано изучавање; поклањањем књига; позивањима на предавања; омогућавањем поклоничких путовања; сусретима са богомољцима и вођењима на бдења; сусретима са светим авом Јустином у Ћелијама; нуђењем стипендије и постдипломских студије теологије у Солуну; подстицајима на рукоположење и свештену службу; иницирањем разговора пред епископима и патријарсима о архијерејству; дељењем трпезе са њим у Атини и у Паризу … све до ових дана: хришћанским, па његовим поздравом „лаве“, на Литургији у Ћелијама у дану освећења новога храма; послужењем вином и укрухом у олтару и пажњом на истој Литургији; личним даривањем еп. Давида 5. томом своје Патрологије у Жичи, на прослави 800-годишњице аутокефалије СПЦ, …! Зар је све то, и све друго ненаведено, мало еп. Давиду од његовог доброчинитеља владике Атанасија?! * Следећа тачка у оптужници упућеној епископу Давиду од стране анонимног тужиоца из Канцеларије Епископа ЗХиП-а тиче се „оптужбе за издајство свога вјерују коју епископ Давид износи“… „нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И коме!?!?“ „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужени извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.“ Свако разуман може повезати очигледне речи, и изречене ставове, па на њих реаговати. На пример. Свети Григорије поучава: „Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. Његов тумач Владика Атанасије слови: „И онда каже Светитељ: та живуљка, човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен. Пре тога он пише: „И опет се чуди (Григорије – наша заграда) и каже: „Животиња сам (ζῷον),“ (одступање од изворне речи Григоријеве – наше запажање) „или како се у нашем народу каже: „живуљка сам = живо биће сам“ (враћање на почетни исказ – наше запажање), али не треба да се бојимо ни те речи животиња, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња“ (враћање на претходно), али није само животиња (враћање на исто), него је и далеко више од тога – мали бог.“ (значи и животиња и мали бог – наше запажање). Затим владика Атанасије пише: „Један православни теолог, … написао је целу књигу узевши само прву и последњу реч ове фразе Св. Григорија („животиња … обожавана“, „ζῷον θεούμενον“ ) (одступање од изворника и без тачака у грчком изворнику због изостављања средишњих речи – наша примедба), то је наш заједнички пријатељ блаженопочивши ПАНАЈОТИС НЕЛАС који је том својом књигом нагласио само ово: „животиња обожена“. Изоставио је цело богатство Григоријеве реченице и све оне наведене нијансе, па се онда лако може и погрешно протумачити само узимање прве и задње речи. Иначе књига је дивна и православна“.* (Видети: Антропологија Св. Григорија Богослова (234 – 248), у: Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона Мироточивог – Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238). Шта се у међувремену десило изразу светога Григорија ζῷον … θεούμενον код неких грчких и српских православних теолога? Он је постао основ за заснивање научне тезе да је директни човеков предак животиња – примат! Ту тезу они данас бране безобзирно, и бескрупулозно! Чак је пред свима, широм васељене исповедају са таквом одлучношћу и жаром, као да се ради о православној црквеној догми! Који су дакле њихови крајњи резултати у снобистичком трагању за „научним доказима“ о постојању никада постојећег човековог претка: животиње-примата? Прво: они су искривотворили цео Символ вере! Друго: они су унизили Бога Оца тако што су Га порекли као Творца. То до сада нико није учинио! Треће: они су обешчастили човека Праоца Адама, презрели човека, и похулили на Богочовека Исуса Христа – нсторијанизовали су Га! Четврто, они су занемарили Духа Светога Господа Животворнога и Духа истине кроз Кога је све постало. Пето: они су расцрквили и несторијанизовали Цркву уклањањем знака једнакости између ње и Господа Исуса Христа, Кога су, неразоваплотивога, такође разоваплотили и несторијанизовали. Шесто: они и само Свето Причешће гледају очима несторијанизма: као слику само обичног хлеба и вина, разоваплоћеног Исуса Христа. Седмо: они су приказали црквено православно богословље као мањкаво и непоуздано, како у односу на само себе, тако и у односу на науку. Нису схватили чињеницу, нити даље желе да је схвате, да се за цело време разговора и полемике не ради о логомахији и надгорњавањима, него о православним догматима и о православној вери узетим у целини, и о нашој одбрани истих. Осмо: поред својег теолошког фантазирања, они нису пронашли ни човековог прапретка: животињу-примата, нити његово „златно руно“! Они га неће никада ни пронаћи, јер такво чудовиште франкенштајновскога кова – не постоји!!! Између мајмуна и „човека будућности“ такође никада неће бити пронађена карика, – примат – тако што би та карика био „садашњи човек“! Божји Светитељи потврђују чињеницу да је човек и у прошлости, и у садашњости и у будућности увек: један исти човек; Божји човек и Божја творевина, призван на оцрковљење-охристовљење-обожење, упркос својим посртањима, то јест гресима које он стварно чини! Зато га не треба посматрати у перспективи еволуције, него невсиса. * Невсис у богословској интерпретацији сачињава одредницу за свеукупно стање једног човека, Богом створеног по образу и по подобију, и потпуно дефинисаног као Божјег. Човек се креће, или навигава, у оба правца: од Бога као свог обожитеља ка себи и ка нама, својим саљудима (синантхропосима), и од себе и својих саљуди ка Богу – своме уподобитељу и обожитељу. У православном Хришћанству друге одреднице за невсис јесу крштењски ход ка Христу благодаћу Духа Светога, ухристовљење у Христу вером у Њега и исповедањем те вере, сједињење са Христом путем Причешћа или оцрковљење, покајни подвизи и иступљења или екстазе, богопричастије или метхексис. (Видети о овом појму у лексиконима: A Patristic Greek Lexicon, Lampe, Oxford, 1961, 906. Д. Димитраку, Неон ортхографикон ерминевтикон лексикон, 1969, Атина, 959: „епи фисики динамеон, ропи прос то кендрон и ек ту кендру, клисис прос та просо, тус кефалис, гнепсимо, варитис, колимвима, камно невмата, клино тин кефалин кат епаналипсин.“ Иоан Стаматаку, Лексикон тис Архаиас Аллиникис глооссис, 1972, АОО, 652: „клино тин кефалин прос та емпрос; олоклирос клино прос та емпрос“. Henry G. Liddell – Robert Scott, Мега Лексикон тис Еллиникис глоосис III л-п, Атхинаи стр. 226. Senc, Grčko Hrvatski Rječnik, drugo izdanje, reprint 1988, u Zagrebu, 632. Новогрчко-Руски словар, Хориков И. П., Малев М. Г., Москва, 1980, 547). * На нас се френетично осипа дрвље и камење када говоримо о себи у трећем лицу. Интересантно ће бити да чујемо реакцију на говор о адресантима у трећем лицу. И опет о обраћању у вези са трећим лицем: Најизразитији пример таквог обраћања о себи јесте Христова запитаност о Себи самоме као Сину Човечјем, који, када буде поново дошао, да ли ће наћи вере код људи на Земљи?! * Осамдесетих година прошлога века срели смо владику Атанасија у згради Српске Патријаршије, у којој је он и становао, и приметили камару примерака Политикиног листа, коју је владика пратио. „Морам све ово да читам, а мучно је, па се питам, оћу ли имати какве користи од тога?“ После тога, и све даље, владика Атанасије је наставио да прати друштвено-политичка збивања, па и да учествује у њима мишљу, речју и делом. И тако то траје до данашњега дана. Начин и механизам бављења друштвено-политичким и страначким збивањима захтева потпуни човеков ангажман. У почетку и током тога процеса, човек наступа са полетом и жаром, а када се у то погрузи, он се временом у исто и заглиби; дакле он исти се и острасти, па његов етос и онтологија бивају угрожени. На крају, политички ангажман код непрофесионалних политичара се преокреће у политиканство, биће бива заробљено духом овога света, тело и нерви се троше незауставиво, притисак јавних, дневно-политичких догађања сатире, расуђивање слаби, човек око себе и у својој средини шири оно чиме је сав испуњен, улази у трајни сукоб са свима и у вези са свим, постаје ћудљив и непредвидив. Страст политиканства и странчарења скреће ка екстремном десничарењу или левичарењу, па човек постаје непоуздан чак и у најсветијим стварима … И тако, пре него што ће се „светла позорнице погасити“, човек се једнога дана (2013) обретне у ситуацији да на бини, личним присуством и пристанком учествује у опелу, и на сахрани „живих чланова актуелне Владе“. Зато су после тога и аналитичари за веру, ма колико они били некомпетентни и тенденциозни, но ипак будући у хришћанском окружењу, тј. да су као хришћани, погодили: да је почињено светогрђе. Огрешење о благодат једног светог Чина, и хуљење на Свету тајну? Јер, једно је када хришћанин дише благодаћу Светога Духа и када удише Његов миомир, а потпуно је нешто друго, и другачије, када ти други човек одаје чврст утисак и доказ, „да лично, или групно, он не може без барута“. Овде се спонтано намеће закључак у виду предвидивости, да политиканство црквених људи у односу на државу, неминовно одводи у расколништво тих црквених људи у односу на сопствену Цркву! Још једна ствар, повезана са претходном, подсећа на ход по жици растегнутој преко амбиса. Стављати се на чело колона људи које те прате у стопу до прве линије, па стигавши на прву линију ти сам да одбациш барјак, и да окренеш натрашке, као да претходно није ништа говорено, заговарано и рађено, … та чињеница се не да апстраховати! На крају размишљања о овој теми и у овоме сегменту, били бисмо слободни да пред Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог изјавимо следеће: Ми који смо се широм света учили православном богословљу код савремених отаца Православне Цркве, међу којима и код владике Атанасија, могли смо да разумемо њихову теолошку дидаскалију. Међутим, ми политикантско-страначки однос према теологији, а камоли однос политички и дипломатски, заиста не можемо разумети! То јест енигму, да се у живо ткиво теолошких чланака, студија и књига, упорно и тенденциозно умећу имена домаћих и страних политичара и страначких лидера, те да се паралелно и критикују и вреднују њихове политичко-државничко-страначке идеје, речи и активности (Милошевић, Ђинђић, Вучић, „евро-слинавци“), те да се око њих гради једна навијачка сага која је, видели смо, имала и своје егзистенцијалне и крваве последице! Та навијачка, па и хушкачка сага је само богословље засенила – што је чин, који ми не можемо ни сконтати, нити икада прихватити! Штавише, такав дискурс се сада, изнутра, драстично окомљује на саму Српску Православну Цркву! – не пак на „Православну Цркву у Србији“ – и та појава у нас убира свој данак, и тек ће га убирати! * Од навике владике Атанасија да у свако време, и опет у време и у невреме реагује на сва дешавања у богословском животу наше Српске Православне Цркве, као и у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске, колико је, и да ли је ишта остало, увелико се питају многи? Било је дакле необично, када су у епархији у којој он живи, изостале реакције на произвољно, односно на паушално писање других у његовом присуству о светим Оцима Игнатију Богоносцу, Макарију Великом и оцу Јустину Ћелијском, … о говорењу и писању о онтологији на штету и искључење хришћанске етике, и њој на утук, … о омаловажавању божанске благодати, божанских заповести и монашких подвига чак и од стране титуларног Митрополита Јована Зизјуласа, … омаловажавању светих отаца: Јустина Ћелијског као догматичара а Николаја Велимировића као богослова, … о односу ипостаси и природе на штету природе, … о светом Григорију Палами као неевхаристијском богослову (опет Митроп. Ј. Зизјулас), … о мешању теолошке и икономијске тријаде и о увођењу еклисиолошке субординације у унутартројичне односе ради примата Цариградског Престола (Ј. Зизјулас), … о слабом држању и неуверљивом сведочењу владике Атанасија на Критском Сабору, … о неузимању учешћа у одбрани православне антропологије пред налетима и од стране групе професора ПБФ СПЦ, … о намерном закаснелом реаговању на одбрану од напада личности Светога Саве и његовог црквеног дела (хиротонија-аутокефалија), … о таоизацији логосологије светог Апостола Јована Богослова, чак сведочењу у корист таоизма, … о другом браку свештеника, … о недоличном и нетачном писању о Карловачкој Митрополији, … о омаловажавању своје саборске браће и о страственој нетрпељивости према већини од њих, па и према Патријарху Српском, и опет о смутњама и завадама које је он стварао међу лаицима и монасима, свештеницима и епископима, … о нетрезвеном и нетактичном опхођењу према, сада бившем епископу Артемију, па и до овога часа, … о несторијанској еклисиологији коју неометано проповеда свештеник Владан Перишић у епархији ЗХиП-ој, и опет, о Проскомидији, коју исти свештеник игнорише, … о помињању несветога Петра Петровића Другог Његоша као Цетињског тајновидца на отпустима … Све ове, као и друге ненаведене појаве, код нас као епископа крушевачког трајно су пољуљале поверење у ортодоксију и ортопраксију владике Атанасија, и пробудиле и учврстиле сумњу у његово целокупно сведочење вере! Дакле, драг ми је владика Атанасије као човек, но ми није драго оно што код њега, толико очигледно, није за примање нити за прихватање, него само за забринутост, и за дистанцу! Претпоставимо и ту могућност да је епископ крушевачки Давид, непријатељ, и мрзитељ владике Атанасија! Срећом, то у стварности није истина, нити ће икада моћи бити истином! Па чему онда таква претпоставка као могућност? Из пословичног разлога. Како би нам објаснио покојни Владета Јеротић, можда они који нас воле, и који не желе да нас онерасположе, не желе да нам кажу шта мисле о нама и нашем делању, те тако скривају истину о нама од нас самих. Непријатељ међутим поступа обратно, и постиже циљ: макар и нехотице, он постаје наш доброжелатељ. Можда ми не знамо шта говоримо, али засад управо тако мислимо, па ето и говоримо о себи као „непријатељу“ владике Атанасија ! О чему даље говорити ако ми сада само истину говоримо на ову тему?! * У оптужници против епископа крушевачког стоји даље написано: „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи“, пише анонимни адвокат, изгледом и заступник Канцеларије Епископа ЗХиП-е, док ставља руку на своје ојађено срце. Да је он пажљиво читао текстове и реаговања епископа крушевачког на које се позива, имао би у своме обраћању предстојатељу канцеларије крушевачке више сигурних чињеница, а мање претпоставки и „подсјећања“; више личног расуђивања и пажње у изједначавању роја тешких и штетних исказа са „неким увјерењима или обичним мишљењем“. И наравно, не би употребио речи „увјерење или обично мишљење“, јер су управо оне синоним за рој тешких и штетних исказа о којима пише епископ крушевачки, и са којима добронамерно полемише. А пише, позната је ствар, зато што су у наше време устали наши људи да кваре нашу православну веру!!! Због тога дакле, никако не због „личне мржње и осигурања превласти и моћи“ – опет нелогичност и замена тезе, баш као код „неког увјерења или обичног мишљења“, односно „оптужби и вријеђања“, „више подсјећања на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији“, и тд. Овде, у свим овим одговорима анонимном саговорнику (саговорницима) епископ крушевачки има исти проблем, који су неки његови бивши студенти видели у језику „високога стила, и не лаким за разумевање“. Да, али је међу студентима било и оних из разних других школа и струка, а не само из богословија. Да ли је можда и то био разлог отежаног праћења његових предавања? Да ли анонимни испоставитељ оптужнице из Канцеларије Еископа ЗХиП-е епископу крушевачком има исти проблем у праћењу клеветаног за језик, или се можда као богослов није потрудио да на време савлада све нивое теолошког језика? – ми то не знамо. Претпостављамо да он зато помоћу нижег нивоа свога језика задаје ниске ударце епископу оптуженоме за разне вербалне деликте високога нивоа и стила. Иначе, главна тачака његових оптужби за „подсјећање на обрачуне међу комунистима и“ за „чистке у комунистичкој партији“ темељи се на „подсјећању“, не на доказу! Међутим, ефекат је такав да треба ставити руку на главу, не на срце. Можда ће неко у Канцеларији Епископа ЗХиП-ог и ставити руку на главу, то јес, ухватити се за главу, јер је њен бранилац-тужитељ управо одабрао и сопствену Канцеларију као другу, противничку страну у „обрачунима“ попут „комуниста“, односно за „чистке“, попут оних у „комунистичкој партији“. Што се епископа крушевачког тиче, он нема ни фанове ни клан, нити „личну мржњу“ да би му за „осигурање превласти и моћи“ био потребан један „параван“. А што се опет јавне исповести тиче, епископ крушевачки се бави само оном мржњом коју је окренуо против сопствених грехова, и осигурањем од њих; дакле стицањем превласти и моћи само над сопственим гресима и немоћима. * Дакле, Оптужница нас терети новом кривичном темом: „Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалницима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи.“ Пре рата и ратова, постојао је само монах Давид, чије послушање беху докторске студије у Атини, али он једаред походи епархију ЗХиП-у о прослави херцеговачке Лазарице. Но, он беше љутито дочекан од стране старијег домаћина, па се побоја да би и убудуће могао бивати недобродошао, чак „несимпатичан“. Исто му се догоди и у Београду у ратним данима, то јест, његовој метанији учињеној пред старијим домаћином. Тада се „врли монах“ повуче на својаси. Ратови унутар југословенских простора му загорчаваху живот, али он искористи сваку прилику и неприлику да учини само оно што му је било могуће: да сам, са другима, и са „српским оцем и мајком српскога народа у годинама ратова“ – братом Филаретом Мићовић – походи просторе Грчке земље, ради скупљања хуманитарне и добротворне помоћи разних врста, за наш народ у Отаџбини. Ово скупљање помоћи је ипак било лакше, у поређењу са самом њеном доставом. Тако је бар наш брат Филарет морао јездити пространством коридора, односно кроз „кише“ куршума, па шта буде и њему, и његовим пуним шлеперима. Колико ми знамо из прве руке, једанпут му је непријатељски метак био просвирао скуфију, баш као што је и нашем оцу Радошу шапку, давне 1945. године, опет на босанском ратишту. Давид пак, настаће касније као епископ крушевачки; после ових ратова. Али ни ово није прва и последња нетачност, као и неправилност у изражавању, анонимног тужиоца Канцеларије Епископа ЗХиП-е. Друга од њих је, на пример, када он каже „ … да у јавност изнесе“ (еп. Давид) „ срамоту оваквих тврдњи“ (наше подвлачење). То одмах добија друго значење: да и анонимни тужилац подразумева постојање срамоте свога брањеника. Зато је наш тужилац, да би избегао срамоту брањеног, требало да каже: „да у јавност изнесе ове тврдње“, чиме би тада само оптужени сносио кривицу за своје тврдње! Још једна нетачност у изражавању нашег тужитеља (или више њих) отежава комуникацију наших двеју канцеларија. Формулација да ми „ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме“, није формулација епископа крушевачког, као ни претходна о „незаступању непогрешивости“ епископа Атанасија! Дакле „врли монах“ и епископ Давид нису могли истобитно и истовремено као један, пребивати на два места и у истоме времену. Ако је свети старац Порфирије могао да се „телепортује“ у Духу тако, да телом буде у 20. веку у операционој ординацији у Атини и да му уклањају тумор на глави, а душом да буде у првом веку на Голготи у Јерусалиму и да стоји под Крстом распетог и окрвављеног Христа, где је ту и у томе епископ крушевачки? Њега нигде нема, осим у сопственој савести. * Настављамо да излажемо маниристичку оптужницу анонимног ускока (једног или више?) из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, одакле је она упућена епископу крушевачком. „И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ Епископ Давид са одважношћу, коју епископи имају, само подсећа свога брата Атанасија на старост, уз коју иду и мисли о смрти. А иначе треба делати и у младости тако као да ће наша смрт наступити свакога трена. Зато нам се чини да ову тврду реч не могу да приме неутврђени у сталном размишљању о смрти, поготово ако немају монашки опит. Епископ Давид не треба да подсећа себе да је „епископ Атанасије у његовим“ (епископа Давида годинама) „већ увелико био у добровољној пензији …“ Зашто би се еп. Давид подсећао на оно што сами еп. Атанасије и говори, и пише о „својој добровољној пензији?“ Да она није добровољна него да је резултат „повлачења са Светосавске Столице“ „због повреде“; то јест, да се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Видети: 5. и последње Писмо Њ. Св. Патријарху Иринеју и Св. Синоду о несаборној одлуци о Еп. Максиму Западно-америчком, Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019. г, у Њеном Манастиру Тврдошу). Зато би добро дошао још један осврт на речи „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ То јест, на везник „и“. Он је споран јер се односи на еп. Атанасија коме се предлаже да и он (еп. Атанасије) поразмисли о пензији, а он је (еп. Атанасије) већ увелико, и то у његовим (сопственим) годинама већ био у „својој добровољној пензији“. Анонимни тужитељ(и?) очигледно има(ју?) проблем логичког излагања и закључивања у својим мислима и исказима у обраћању канцеларији епископије крушевачке. Јер, када се овде говори о пензији, и када се каже: „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву)“, логика нам још налаже да помислимо да је и Свети Сава већ увелико био у добровољној … – из страхопоштовања према светитељу не желимо да испољимо своју асоцијативну мисао до краја! Да ли „би било добро да „и он“, дакле Давид „поразмисли о својој пензији.“ Опет паушално размишљање, закључивање и наговарање! Када се за Давида каже „и он“, тада се појаве реалне чињенице о двема пензијама еп. Давида: о првој у вези са професуром на ПБФ-у УБ-у, која је већ остварена, и тече, и друга у вези са његовом епископском службом, која се није завршила ни испунила, и зато још није потекла! Ако не би било неумесно, на овоме месту би се могло рећи да еп. Давид „слабије напада“ брата Атанасија, неголи што га његов бранитељ (један или више), брани од самог Давида, који би требао да брани себе пред тужитељем, или тужитељима, а не Атанасија пред његовим бранитељима. И опет, еп. Давид „боље брани“ еп. Атанасија и од самог тужитеља еп. Давида, којег тужитељ напада и тужи да би одбранио еп. Атанасија кога еп. Давид, наводно напада, вређа, понижава, … и све друго што му се ставља на душу, савест, профил, образ и идентитет. И све то и тако, након Давидове „оптужбе (еп. Атанасија) да је издао своје вјерују. Како би рекао сам еп. Атанасије поводом шиптарског зулума над Србима Косова и Метохије: „Да нема пакла, требало би га измислити!“ Хвала Богу да ће и еп. Давид дати одговора на Страшном Суду за своје све и сва, па како му буде било! * И други размишљају, проповедају и бране веру; лаконски, или опширно, свеједно је. Само је тачност, и глас савести у одбрани неопходна! Дакле, судити и просуђивати се мора, увек када је то неопходно. И не само од „пре пет месеци“, него и пре, и после тога, и до „5. и последњег Писма,“ ма све до „Прилога: Писма професора Б. Беговића.“ Прозивати пак владику Атанасија (што чини његов бранитељ, или више њих) због повреде и нарушеног здравља, није умесно, нити је довољно осетљив чин према њему! Уосталом, ако он после повреде није ревновао више неголи пре повреде, онда је ревновао бар подједнако; дакле он ревнује у истој мери, како пре, тако и после повреде. Њега просто речено, не треба бранити! Он, како се види, није дозволио својој повреди да га скрха, нити да га за постељу веже! А сада наставимо даље. * „У сваком случају, имао би“ (еп. Давид када би поразмислио о својој пензији) „више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија …“ Онај ко би хтео, могао би да примети да ми чинимо покушаје да некако сложимо исказе у оптужници Канцеларије Епископа ЗХиП-ог против предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, еда би они звучали логично и синтаксички, чиме јој ми и извесну помоћ пружамо, за све време наше полемике! Али у оптужници се све некако спотиче једно о друго. Да је другачије, и да нисмо обећали да ћемо се оглашавати тачку по тачку, сада ми, на пример, не бисмо били принуђени да говоримо и о самоме своме раду, који, чини нам се, и срећом, не спада у категорију: „где си био – нигде, шта си радио – ништа.“ Понављати теолошки опус владике Атанасија – није могуће. И боље је не чинити то! Него је боље свој, лични таленат за богословље развијати, па колико се, и докле се стигне у изграђивању Цркве!!! * Бранитељ епископа Атанасија наставља да јадикује: ( … „ а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он“ (еп. Атанасије) „није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).“ Тако је било само у машти и у брзоплетости бранитеља еп. Атанасија и тужитеља Еп. Давида, док је у стварности епископ Атанасије и био позван на прославу, и саслуживао, и овековечио се заједничком фотографијом. * И опет исто: „Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.“ И за овај проблем постоји задовољавајуће решење. Решење које би осладило загорчано срце оних који написаше ове речи да би одужили дуг савести: Треба само подићи читав народ на демонстрације, или на митинг, па ће дуг савести у Цркви Херцеговине бити непосредно одужен! Што се „увређености првог епископа од обнове ове епархије деведесетих година прошлог века“ тиче, водио је владика Атанасије у свом веку много љуће битке од ове за „враћање дуга савјести“, те га зато не би требало омаловажавати сажаљењем и тетошењем. * Колико год нам било тешко да се трајно одвојимо од оптужнице, која је из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог групно упућена предстојнику канцеларије крушевачке, еп. Давиду, дужина времена њој-оптужници, посвећеног, ипак истиче. Зато бисмо се, по сопственом избору, дотакли још само једног, незаборавног места из ње, и затим кренули својим путем: „Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и просуђивати на овакав начин.“ Наш одговор: Сами питају, сами одговарају, сами просуђују, сами тумаче, сами завиде, сами оптужују, сами пресуђују, сами изопштавају, сами анатемишу, сами потпаљују ломачу, сами извршавају казну, … и све то само да би поставили право питање, што им никако не успева, па су бесни! * На крају нашег обраћања поштованој Канцеларији Епископа ЗХиП-ог, ми јој бојажљиво упућујемо и један добронамерни предлог од наше, од стране канцеларије епископа крушевачког. Да она убудуће чува свој службени рачунар од упада неслужбених лица у њен систем. Јер смо видели како је у простору Канцеларије Епископа ЗХиП-ог заправо изведена вишеструка диверзија у односима са другом братском јој, канцеларијом епархије крушевачке. Истом овом неприликом је учињен покушај да неко анониман, и неовлашћен (да више њих анонимних) преко Канцеларије Епископа ЗХиП-ог – насрне на интегритет, штавише, да украде идентитет епископа крушевачког Давида! Истовремено са тим да му украде и велику заједничку празничну радост изливану ових дана у СПЦ поводом њене 800-годишњице добијања аутокефалије. Канцеларија епископа крушевачког досад, већ је имала истоветне и сличне ситуације, које су против ње изазивали неки други видљиви и невидљиви медијски диверзанти. Конкретно пак, радило се о неким студентима, недостојним Катедре за Хришћанску етику са Аскетским богословљем. Док и једни и други – садашњи и бивши студенти дакле – здушно покушавају да искривотворе хришћанску мисао у прихваћеним, и признатим научним текстовима, студијама и књигама, ванредног професора ПБФ у пензији, епископа крушевачког Давида. Како они то покушавају да учине? Вршљањем по његовим текстовима, мењањем смисла, ремећењем контекста, подметањем речи и смислова који не одговарају изворности његових мисли, речи и тумачења. На делу је дакле реч о грубом насртају на његова ауторска права, и о кршењу истих! Зато ће и тај проблем ускоро бити решен! * У попразништву нашег великог црквеног славља, 800-годишњице од добијања аутокефалности СПЦ, ми братски поздрављамо Канцеларију Епископа ЗХиП-ог, и желимо јој велију Божју милост. Да буде велика и јака; да просветљује верни народ епархије ЗХиП-е; да ревнује да се њени епархиоти-верни људи, кају, освећују и спасавају. ** Чланови Канцеларије епископа крушевачког „Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019. (Опширна верзија истога текста) Радујући се црквеној прослави 800-годишњице Аутокефалије Српске Православне Цркве добијене у Никеји 1219. године, епархија крушевачка је водила рачуна да у овим данима нико од њених епархиота ничим не поремети заједничку радост овог празновања. Међутим, уочи самога почетка ове наше заједничке прославе, појавио се текст у електронској форми, иза којег је стала „Канцеларија Епископа ЗХиП“, поставивши га на свој Сајт, а насловила га као: „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“. * Не хитајући са освртом и одговором на текст, јер ништа није „за главу“, Канцеларија епископа крушевачког је расудила да на новопридошли текст треба узвратити сопственим текстом, наравно, ради братских и добросуседских односа, па је тако и учинила. Сами пак текст у форми реаговања даће се на увид тек по отпразнованом Јубилеју 800-годишњице Аутокефалије СПЦ. На почетку ипак не можемо одустати од примедбе да је неуобичајено, вероватно и неприкладно да се текст садржине попут овога, објављује анонимно, а опет преко Канцеларије једног епископа, деклараторно. Јер, познате су ствари начина, садржаја и функционисања једне епископске канцеларије. При том се још да приметити да би овај и овакав текст, који користи разне језичке, књижевне и уметничке, теолошке и научне дискурсе, да би заокружио и докрајчио тему, односно оправдао свој наслов, морао да нађе себи друго време и друго место. Односно да, судећи по својој претенциозности и оштрини, он заслужује цео један вишедневни симпосион. Стога је пред канцеларију епископа крушевачког стављен обиман задатак, пун динамике и неизвесности, као и урачунавање разних неочекиваних обрта. Ипак, све докле Канцеларији Епископа ЗХиП-ог буде било угодно да комуницира са нама из Канцеларије епископа крушевачког, ми ћемо то извољење и подржавати. Канцеларији пак епархије крушевачке њезин епископ је поставио задатак да новопридошлом тексту треба да приступа само на голубијим ножицама, и да сачува образ једног његовог анонимног адресанта, или више њих. И то опет више неголи што би се у узвратном тексту чувао образ адресираноме. Зато ми из Канцеларије епископа крушевачког не бисмо да из једног живог песка тема и дилема упадамо у други живи песак дилема и трилема, него бисмо се максимално, по могућству, држали текста сестринске нам канцеларије епархије ЗХиП-е, водећи при том рачуна о обостраном утрошку времена, и о заузимању простора ради овог нашег дописништва. * Дакле, ни са одговором не треба журити; крушевачки епископ неће никуда побећи, нити ће остати дужан одговора и осврта. Озбиљан проблем при томе ипак долази однекле другде: од стране разних високоумних саговорника епископа крушевачког, који га упорно квалификују као неуког, значи, и необразованог. Зар онда није логично питати на почетку, зашто високоумници уопште разговарају с њим, и зашто му уопште придају икакву пажњу? Према томе још, њима његове дипломе и сертификати, магистеријум и докторат, послања и педагошки рад, научни и стручни текстови, његов учитељски и мисионарски век проведен у богословским школама у Цркви и у њеној Дијаспори, и опет, његови радови (објављени и необјављени текстови и књиге као огледања у разним областима и по врстама, укључујући и рад у области литургијских Анафора) – баш ништа не значи! Њему се дакле ниушта узима то што је био обавезан да оправда поверена му звања, али и да се одазива личним стваралачким поривима? И све то опет, у духу мисио каноника – права поучавања и послања; права-итекако постојећег у Православној Цркви, јер проистеклог из Јеванђеља, а објављиваног Христовим устима, и зато необориво утврђеног у Цркви, те зато и за нас обавезујућег! („Мир вама! Као што мене посла Отац, и ја шаљем вас.“ То рекавши, дахну у њих и каза им: Примите Духа Светога, …“ „Као што ти мене посла у свет, тако и ја послах њих у свет.“ – Јован 20, 21-22; 17, 18). И опет, у погледу необразованости предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, треба упитати: Да ли се ту мисли на његову безграмотност и неупућеност у црквене, богословске и светске књиге, или на особену и личну необразованост – попут оне у „примата“? Питање је умесно, јер у „повезаним текстовима“ неких црквених мислилаца епископа и њихових следбеника, епископ крушевачки фигурира и као „глуп-лицемеран“, и најновије, као онај који добро „лупа у оне своје дирке“. * Сада у тексту адресанта на ред долази реч о тајнама једне личности од стране других личности, а помагала су „огледало“ и „писанија“. У овом тексту-есеју, или малом психолошко-персоналистичком огледу, или моралистичко-онтолошкој експертизи Канцеларије Епископа ЗХиП-е, има од свега тога по мало, па и о још понечему…? – С обзиром да Канцеларија епископа крушевачког није кадра да препозна жанр сочињенија у целини, она ће се задржати на „личности“ крушевачког епископа, која је ваљда доминантна. Подсетићемо да је он на територији братске нам епархије ЗХиП-е, из милоште познат као: „Гњавид“ (ипак не као „Ћоро“). То јест, „епископ крушебачки“, „цензор“, „инквизитор“, „епископ испранога мозга“, „безвезњаковић“, „језуита“, „унијата“, „необразован“, „острашћен“, „назадњак“, „неко кога ће стићи освета“, „мрзитељ“, „злобан“, „протува“, „неко ко не гледа у лице и очи својих саговорника“, „ситничар“, … рекло би се: један сваштар који се обазире само на туђе криптограме и невешто скриване поруке, њему упућиване, и обавезно са отровном жаоком. Осим тога, он је ионако, ако се не варамо, особа за поругу и понижавање у кругу најизабранијих. Једном речју, тип чији су и поздрави неуверљиви и непожељни … У погледу епископа Давида опет, остаје битно само једно: понављати да је он необразован и неетичан, и наравно, неличносно-неонтологично-неесхатолошки усмерен; неко ко не зна да се изражава језиком релевантне науке, него „језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију“. (Да ли и у неким другим случајевима?). Одатле, из Канцеларије Епископа ЗХиП-е долази „јавно изражавање своје невјерице и запањености“ (зар особа – једна или више њих – која ово изражава није анонимна?). Унутар свега порученог из дубине душе и од све личности и од стране доброжелатеља Канцеларије Епископа ЗХиП-е, канцеларији епископа крушевачког је пристигао још и прекор за „лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која он учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега већ?!), објављује на званичном сајту своје епархије.“ Зар ове речи нису најава све даљих и даљих бодовања и карактеризација личности епископа крушевачког са разних страна, и то док је још у току израда реаговања крушевачке канцеларије на текст Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, у писаном облику? То не би требало да чуди. Просто речено, лакше је оплакивати туђе хаљине, неголи своје. Нас после понуде анонимног доброжелатеља да се пензионишемо неће чудити ни евентуалне клетве, па ни нови предлог да сперемо са себе крштење, „или шта већ“, и да тако нестанемо из хришћанства. Можда пре тога да уследи усечење језика епископу Давиду од стране и „у форми царске супериорности“! Јер „епископ Давид експлицитно и имплицитно промовише употребу трећег лица једнине из којег се он, као аутор обраћа јавности.“ После евентуалних горњих решења, он јој се ваљда не би више обраћао, јел те’? А шта би се дешавало даље када би некоме пало на памет да пита за право самог епископа Давида на слободу размишљања, писања и говорења по савести? Односно, шта би се догодило када би се неко поставио према њему као цензор и као инквизитор док он по савести размишља, пише и говори? Евентуално и брани себе од других, односно друге од себе? То јест оно што треба, и како треба бранити!? * Свему овоме братска канцеларија додаје још један грех на листи многих грехова епископа Давида. (Зашто не свих?): „Са хришћанске тачке гледишта (његов) веома проблематичан однос према другом, ма ко тај други био.“ Да ли је предстојатељ канцеларије крушевачке епископије исти такав и са нехришћанске тачке гледишта? Коначно, да ли и према Христу као другом, питамо се ми?! Ако јесте, зашто га не искључити из Цркве и заједнице?! Ако није такав, да ли га онда треба добровољно, рецимо американизовати, понемчити, пофанарити?! Како ствари стоје, с њим би требало заувек раскрстити! Ни то не би било необично, с обзиром да је у предратном периоду он био, и остао члан Одбора за Косово и Метохију, а да је у послератном периоду благословом Патријарха Павла он као монах повремено, између 1999. и 2003. године боравио у Пећкој Патријаршији, и да се он тада и тамо налазио у интересантним животним ситуацијама. Којим и каквим то, на пример? Да је доживео саобраћајну несрећу пред Грачаницом, заједно са браћом Градимиром Станићем, Љубишом Фолићем и Миомиром Перовићем, усред извлачења једног нашег брата из британског и УЋК-окружења у Приштини; да је трагао по Истоку за својом рођаком Љубомирком, па Бобаном, и осталим побијеним Источким хришћанима, и да је ради тога улазио у разна УЋК-легла. да је одлазио на место (порта цркве светог Луке у Клини) атентата на тадашњег епископа рашко-призренског Артемија; да се заједно са Патријархом Павлом нашао пред кућом једног од отимача јеромонаха Стефана из Будисаваца у потрази за самим Стефаном; да је широм Метохијског Подгора трагао за 56 несталих Источана; да је код Беркова упао, заједно са капетаном Фабиом и његовом патролом, у клопку несташних и наоружаних Шиптара који су шенлучили; да је прошао кроз размену ватре у Пећкој Бањи по повратку из Љубова и након посете цркве светог Василија Острошког, слава му и милост; да је разговарао са Етхемом Ћекуом, братом Агима Ћекуа, у Банкосу у Пећи, о судбини 500 Срба из Пећи и околине, под Етхемовим слоганом „пет стотина ваших за пет стотина наших“; да је трагао за побијеним Србима у кањону реке Бели Дрим код Швањског моста; да се инфицирао радиоактивним пепелом у тражењу црквених утвари у Средачкој Жупи, као и стварима и лешевима по Косову и Метохији; да је с митрополитом Амфилохијем трагао за лешевима убијених на Савиним Водама изнад Пећког Радавца, и да се том неприликом нашао у непријатељском окружењу муслимана које је предводио радавачки хоџа; да је доживео гранатирање Пећке Патријаршије; да је са својим ратним репортером Јованом Мацуром био изложен немилости шиптарске деце-ђака код Самодреже цркве; да је заједно са њим морао да уђе у минско поље на Брестовичком гробљу код Пећи; да је са свештеником Будимиром Којићем спроводио шумокрадице кроз Пећ; да је на њега и Јована Мацуру пуцано у Белом Пољу из правца Италијанске базе; да је италијански КФОР покушао да га киднапује усред Пећке Патријаршије, убеђујући га да је он Милош Лазовић, шумар; да је на Савиним Водама преживео склизнуће с пута у амбис, заједно са Патријархом Павлом и Мирославом Ракоњцем; да је неколико дана, заједно са игуманијом Февронијом, био глинени голуб на нишану, на манастирској ливади површине 12 хектара у Будисавцима; да је заједно са јеромонахом Јованом Ћулибрком трагао по Пећком Пољу за мртвима, и сахрањивао их у Гораждевцу и Пиштану, као што је заједно са њим и живе и мртве извлачио из шиптарског окружења (Капижница, Бистрица у Пећи, …; да је он са оцем Луком Ананић улазио у минирану зону око цркве светога Луке у Витомирици код Пећи, и да су тада први пут опојани Витомиричани, убијени од братске руке, четрдесетих година прошлога века, …; да је са владиком Луком, Добрилом Ерат и Марицом Матеи 2005. год. у Француском Министарству одбране у Паризу сведочио о УЋК-зулумима над Србима на Косову и Метохији, као и над КФОР-овим формацијама, укључујући и француску … Зашто је канцеларија епископа крушевачког изнела ове ствари Канцеларије Епископа ЗХиП-ог? Нека то остане без одговора. * Ако би се сада дозволило канцеларији епархије крушевачке да прослови о језику као огледалу личности њенога предстојатеља, она би могла да саопшти следеће своје запажање: да се ствари о огледању целокупне личности кроз језик, ма и кроза сва њена дела, ипак не подударају! Другим речима, ни у нашој историји, ни у нашем будућем животу, садржаји наших личности неће моћи да надвисе, нити да исцрпе тајну ма чије личности узете по себи! Никада то неће постати могуће! Јер када би то било могуће, већ сада би личност као недокучива појава била укинута, и заборављена, односно санкционисана. Грех би се рецимо поистовећивао са личношћу, и одмах би закон, фарисејство, геноцид и холокауст, хипокризија, безумље, лажи и клевете, … као и заслуга и кривица, постали неминовност њенога опстанка. Јер би они постали врховни критеријум, па би с друге стране: слобода, односно вера, нада и љубав изгубиле своју неотуђиву вредност. То јест, оне би постале релативизоване, и скрајнуте. Но боље ће бити канцеларији епархије крушевачке, како за све друге ствари, подједнако и за веру – да много не таласа. Може бити да она додирне неки окидач, па поремети сестрински однос са Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог? Конкретно, ако се за некога може рећи да има писанија, исто тако се и за другога може рећи да и тај има писанија, сликарије, и тд. Већ смо скренули пажњу на то да ми у једном међусобном канцеларијском обраћању не можемо да се пружимо изван датих оквира. Рецимо да не можемо да започнемо разговор о теорији, смислу и последицама језика код Сосира и Барта, Чомског и Булгакова, … односно код Давида (какав обрт!). Ипак, нешто рецимо о томе: да је логично да према узроку искрсавају и последице, према провокацијама и одговори и депеше, и тако све до нечијег тенденциозног утеривања нашег свјатјејшег Патријарха у лаж, и лажи, а све помоћу језичких смицалица вештака за језик. И то, по методи потпали па владај, а затим се, ако си пресолио, или си обљутавио, правдај пуританизмом и пијетизмом! Управо пратимо: „Запитаност и забринутост стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?“ Па каква само благовремена опомена Давиду уочи прославе 800-годишњице аутокефалности СПЦ, да „нпр ратовима увијек претходи нека језичка активност“. Да ли нам се то упућује и опомена да нам нипошто не падне на памет да се уочи ове прославе, или на сами њен дан, покренути анонимном „запитаношћу и забринутошћу стварношћу“ ми покренемо и на сами један светски рат, ко зна који по реду до данас, с обзиром да смо, како инсинуација каже, већ покретали „прогоне и цензуру“? Односно да смо силазили на нивое „личних увреда и атмосферу презира“, занемарујући притом одбрану Цркве и своје епархије …“?! (Драмска пауза)! ………………………………………………………………………………………………………………… * Након горе изречених квалификација о епископу Давиду од стране Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, то јест, од стране анонимног коректора ума и мисли, језика и речи, савести и богословствовања, па и самог начина опстанка у Цркви и епархији, то јест етоса и спасења епископа крушевачког, ево чињенице како је то његова канцеларија имала право када је претпоставила да се њеном предстојатељу-епископу Давиду могу догодити нове ствари, све док он некако не умукне! Међутим, гледати ствари црно-бело, има своју цену. Горе наведене речи анонимне особе, или особа о језику епископа Давида као варницама за разбуктавање светског рата, могу да имају непроцењиви значај за сами свет, и за сами његов опстанак! И то, из два разлога. Први разлог био би да је нови светски рат могуће спречити у корену! Други опет разлог, чињеница је, да би његов потенцијални иницијатор, „антипацифиста Давид“, могао да буде заустављен, опет у корену. Како? Одговарајућим обавештењима достављеним свим обавештајним Службама, свим владама Држава, свим војним Врховима, и свим пацифистима. То би свету дало наду да би га нека од поменутих полуга светског мира и стабилности могла зауставити! Ето потврде чињенице да се ствари, корисне по људе и науку, изненада дешавају, и неочекивано откривају. * Када је пак епископ Атанасије у питању као други, истините, и сада већ староставне приче из заједничког живота и прикљученија, казују ово: Да је епископ Атанасије и као јеромонах, и као епископ био Давидов доброчинитељ, почев од 1977. године; дакле његов доброчинитељ и доброжелатељ у погледу богословља: подстицањем њега као студента на непрестано изучавање; поклањањем књига; позивањима на предавања; омогућавањем поклоничких путовања; сусретима са богомољцима и вођењима на бдења; сусретима са светим авом Јустином у Ћелијама; нуђењем стипендије и постдипломских студије теологије у Солуну; подстицајима на рукоположење и свештену службу; иницирањем разговора пред епископима и патријарсима о архијерејству; дељењем трпезе са њим у Атини и у Паризу … све до ових дана: хришћанским, па његовим поздравом „лаве“, на Литургији у Ћелијама у дану освећења новога храма; послужењем вином и укрухом у олтару и пажњом на истој Литургији; личним даривањем еп. Давида 5. томом своје Патрологије у Жичи, на прослави 800-годишњице аутокефалије СПЦ, …! Зар је све то, и све друго ненаведено, мало еп. Давиду од његовог доброчинитеља владике Атанасија?! * Следећа тачка у оптужници упућеној епископу Давиду од стране анонимног тужиоца из Канцеларије Епископа ЗХиП-а тиче се „оптужбе за издајство свога вјерују коју епископ Давид износи“… „нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И коме!?!?“ „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужени извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.“ Свако разуман може повезати очигледне речи, и изречене ставове, па на њих реаговати. На пример. Свети Григорије поучава: „Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. Његов тумач Владика Атанасије слови: „И онда каже Светитељ: та живуљка, човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен. Пре тога он пише: „И опет се чуди (Григорије – наша заграда) и каже: „Животиња сам (ζῷον),“ (одступање од изворне речи Григоријеве – наше запажање) „или како се у нашем народу каже: „живуљка сам = живо биће сам“ (враћање на почетни исказ – наше запажање), али не треба да се бојимо ни те речи животиња, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња“ (враћање на претходно), али није само животиња (враћање на исто), него је и далеко више од тога – мали бог.“ (значи и животиња и мали бог – наше запажање). Затим владика Атанасије пише: „Један православни теолог, … написао је целу књигу узевши само прву и последњу реч ове фразе Св. Григорија („животиња … обожавана“, „ζῷον θεούμενον“ ) (одступање од изворника и без тачака у грчком изворнику због изостављања средишњих речи – наша примедба), то је наш заједнички пријатељ блаженопочивши ПАНАЈОТИС НЕЛАС који је том својом књигом нагласио само ово: „животиња обожена“. Изоставио је цело богатство Григоријеве реченице и све оне наведене нијансе, па се онда лако може и погрешно протумачити само узимање прве и задње речи. Иначе књига је дивна и православна“.* (Видети: Антропологија Св. Григорија Богослова (234 – 248), у: Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона Мироточивог – Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238). Шта се у међувремену десило изразу светога Григорија ζῷον … θεούμενον код неких грчких и српских православних теолога? Он је постао основ за заснивање научне тезе да је директни човеков предак животиња – примат! Ту тезу они данас бране безобзирно, и бескрупулозно! Чак је пред свима, широм васељене исповедају са таквом одлучношћу и жаром, као да се ради о православној црквеној догми! Који су дакле њихови крајњи резултати у снобистичком трагању за „научним доказима“ о постојању никада постојећег човековог претка: животиње-примата? Прво: они су искривотворили цео Символ вере! Друго: они су унизили Бога Оца тако што су Га порекли као Творца. То до сада нико није учинио! Треће: они су обешчастили човека Праоца Адама, презрели човека, и похулили на Богочовека Исуса Христа – нсторијанизовали су Га! Четврто, они су занемарили Духа Светога Господа Животворнога и Духа истине кроз Кога је све постало. Пето: они су расцрквили и несторијанизовали Цркву уклањањем знака једнакости између ње и Господа Исуса Христа, Кога су, неразоваплотивога, такође разоваплотили и несторијанизовали. Шесто: они и само Свето Причешће гледају очима несторијанизма: као слику само обичног хлеба и вина, разоваплоћеног Исуса Христа. Седмо: они су приказали црквено православно богословље као мањкаво и непоуздано, како у односу на само себе, тако и у односу на науку. Нису схватили чињеницу, нити даље желе да је схвате, да се за цело време разговора и полемике не ради о логомахији и надгорњавањима, него о православним догматима и о православној вери узетим у целини, и о нашој одбрани истих. Осмо: поред својег теолошког фантазирања, они нису пронашли ни човековог прапретка: животињу-примата, нити његово „златно руно“! Они га неће никада ни пронаћи, јер такво чудовиште франкенштајновскога кова – не постоји!!! Између мајмуна и „човека будућности“ такође никада неће бити пронађена карика, – примат – тако што би та карика био „садашњи човек“! Божји Светитељи потврђују чињеницу да је човек и у прошлости, и у садашњости и у будућности увек: један исти човек; Божји човек и Божја творевина, призван на оцрковљење-охристовљење-обожење, упркос својим посртањима, то јест гресима које он стварно чини! Зато га не треба посматрати у перспективи еволуције, него невсиса. * Невсис у богословској интерпретацији сачињава одредницу за свеукупно стање једног човека, Богом створеног по образу и по подобију, и потпуно дефинисаног као Божјег. Човек се креће, или навигава, у оба правца: од Бога као свог обожитеља ка себи и ка нама, својим саљудима (синантхропосима), и од себе и својих саљуди ка Богу – своме уподобитељу и обожитељу. У православном Хришћанству друге одреднице за невсис јесу крштењски ход ка Христу благодаћу Духа Светога, ухристовљење у Христу вером у Њега и исповедањем те вере, сједињење са Христом путем Причешћа или оцрковљење, покајни подвизи и иступљења или екстазе, богопричастије или метхексис. (Видети о овом појму у лексиконима: A Patristic Greek Lexicon, Lampe, Oxford, 1961, 906. Д. Димитраку, Неон ортхографикон ерминевтикон лексикон, 1969, Атина, 959: „епи фисики динамеон, ропи прос то кендрон и ек ту кендру, клисис прос та просо, тус кефалис, гнепсимо, варитис, колимвима, камно невмата, клино тин кефалин кат епаналипсин.“ Иоан Стаматаку, Лексикон тис Архаиас Аллиникис глооссис, 1972, АОО, 652: „клино тин кефалин прос та емпрос; олоклирос клино прос та емпрос“. Henry G. Liddell – Robert Scott, Мега Лексикон тис Еллиникис глоосис III л-п, Атхинаи стр. 226. Senc, Grčko Hrvatski Rječnik, drugo izdawe, reprint 1988, u Zagrebu, 632. Новогрчко-Руски словар, Хориков И. П., Малев М. Г., Москва, 1980, 547). * На нас се френетично осипа дрвље и камење када говоримо о себи у трећем лицу. Интересантно ће бити да чујемо реакцију на говор о адресантима у трећем лицу. И опет о обраћању у вези са трећим лицем: Најизразитији пример таквог обраћања о себи јесте Христова запитаност о Себи самоме као Сину Човечјем, који, када буде поново дошао, да ли ће наћи вере код људи на Земљи?! * Осамдесетих година прошлога века срели смо владику Атанасија у згради Српске Патријаршије, у којој је он и становао, и приметили камару примерака Политикиног листа, коју је владика пратио. „Морам све ово да читам, а мучно је, па се питам, оћу ли имати какве користи од тога?“ После тога, и све даље, владика Атанасије је наставио да прати друштвено-политичка збивања, па и да учествује у њима мишљу, речју и делом. И тако то траје до данашњега дана. Начин и механизам бављења друштвено-политичким и страначким збивањима захтева потпуни човеков ангажман. У почетку и током тога процеса, човек наступа са полетом и жаром, а када се у то погрузи, он се временом у исто и заглиби; дакле он исти се и острасти, па његов етос и онтологија бивају угрожени. На крају, политички ангажман код непрофесионалних политичара се преокреће у политиканство, биће бива заробљено духом овога света, тело и нерви се троше незауставиво, притисак јавних, дневно-политичких догађања сатире, расуђивање слаби, човек око себе и у својој средини шири оно чиме је сав испуњен, улази у трајни сукоб са свима и у вези са свим, постаје ћудљив и непредвидив. Страст политиканства и странчарења скреће ка екстремном десничарењу или левичарењу, па човек постаје непоуздан чак и у најсветијим стварима … И тако, пре него што ће се „светла позорнице погасити“, човек се једнога дана (2013) обретне у ситуацији да на бини, личним присуством и пристанком учествује у опелу, и на сахрани „живих чланова актуелне Владе“. Зато су после тога и аналитичари за веру, ма колико они били некомпетентни и тенденциозни, но ипак будући у хришћанском окружењу, тј. да су као хришћани, погодили: да је почињено светогрђе. Огрешење о благодат једног светог Чина, и хуљење на Свету тајну? Јер, једно је када хришћанин дише благодаћу Светога Духа и када удише Његов миомир, а потпуно је нешто друго, и другачије, када ти други човек одаје чврст утисак и доказ, „да лично, или групно, он не може без барута“. Овде се спонтано намеће закључак у виду предвидивости, да политиканство црквених људи у односу на државу, неминовно одводи у расколништво тих црквених људи у односу на сопствену Цркву! Још једна ствар, повезана са претходном, подсећа на ход по жици растегнутој преко амбиса. Стављати се на чело колона људи које те прате у стопу до прве линије, па стигавши на прву линију ти сам да одбациш барјак, и да окренеш натрашке, као да претходно није ништа говорено, заговарано и рађено, … та се чињеница не да апстраховати! На крају размишљања о овој теми и у овоме сегменту, били бисмо слободни да пред Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог изјавимо следеће: Ми који смо се широм света учили православном богословљу код савремених отаца Православне Цркве, међу којима и код владике Атанасија, могли смо да разумемо њихову теолошку дидаскалију. Међутим, ми политикантско-страначки однос према теологији, а камоли однос политички и дипломатски, заиста не можемо разумети! То јест енигму, да се у живо ткиво теолошких чланака, студија и књига, упорно и тенденциозно умећу имена домаћих и страних политичара и страначких лидера, те да се паралелно и критикују и вреднују њихове политичко-државничко-страначке идеје, речи и активности (Милошевић, Ђинђић, Вучић, „евро-слинавци“), те да се око њих гради једна навијачка сага која је, видели смо, имала и своје егзистенцијалне и крваве последице! Та навијачка, па и хушкачка сага је само богословље засенила – што је чин, који ми не можемо ни сконтати, нити икада прихватити! Штавише, такав дискурс се сада, изнутра, драстично окомљује на саму Српску Православну Цркву! – не пак на „Православну Цркву у Србији“ – и та појава у нас убира свој данак, и тек ће га убирати! * Од навике владике Атанасија да у свако време, и опет у време и у невреме реагује на сва дешавања у богословском животу наше Српске Православне Цркве, као и у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске, колико је, и да ли је ишта остало, увелико се питају многи? Било је дакле необично, када су у епархији у којој он живи, изостале реакције на произвољно, односно на паушално писање других у његовом присуству о светим Оцима Игнатију Богоносцу, Макарију Великом и оцу Јустину Ћелијском, … о говорењу и писању о онтологији на штету и искључење хришћанске етике, и њој на утук, … о омаловажавању божанске благодати, божанских заповести и монашких подвига чак и од стране титуларног Митрополита Јована Зизјуласа, … омаловажавању светих отаца: Јустина Ћелијског као догматичара а Николаја Велимировића као богослова, … о односу ипостаси и природе на штету природе, … о светом Григорију Палами као неевхаристијском богослову (опет Митроп. Ј. Зизјулас), … о мешању теолошке и икономијске тријаде и о увођењу еклисиолошке субординације у унутартројичне односе ради примата Цариградског Престола (Ј. Зизјулас), … о слабом држању и неуверљивом сведочењу владике Атанасија на Критском Сабору, … о неузимању учешћа у одбрани православне антропологије пред налетима и од стране групе професора ПБФ СПЦ, … о намерном закаснелом реаговању на одбрану од напада личности Светога Саве и његовог црквеног дела (хиротонија-аутокефалија), … о таоизацији логосологије светог Апостола Јована Богослова, чак сведочењу у корист таоизма, … о другом браку свештеника, … о недоличном и нетачном писању о Карловачкој Митрополији, … о омаловажавању своје саборске браће и о страственој нетрпељивости према већини од њих, па и према Патријарху Српском, и опет о смутњама и завадама које је он стварао међу лаицима и монасима, свештеницима и епископима, … о нетрезвеном и нетактичном опхођењу према, сада бившем епископу Артемију, па и до овога часа, … о несторијанској еклисиологији коју неометано проповеда свештеник Владан Перишић у епархији ЗХиП-ој, о Проскомидији коју овај свештеник игнорише, … о помињању несветога Петра Петровића Другог Његоша као Цетињског тајновидца на отпустима … Све ове, као и друге ненаведене појаве, код нас као епископа крушевачког трајно су пољуљале поверење у ортодоксију и ортопраксију владике Атанасија, и пробудиле и учврстиле сумњу у његово целокупно сведочење вере! Дакле, драг ми је владика Атанасије као човек, но ми није драго оно што код њега, толико очигледно, није за примање нити за прихватање, него само за забринутост, и за дистанцу! Претпоставимо и ту могућност да је епископ крушевачки Давид, непријатељ, и мрзитељ владике Атанасија! Срећом, то у стварности није истина, нити ће икада моћи бити истином! Па чему онда таква претпоставка као могућност? Из пословичног разлога. Како би нам објаснио покојни Владета Јеротић, можда они који нас воле, и који не желе да нас онерасположе, не желе да нам кажу шта мисле о нама и нашем делању, те тако скривају истину о нама од нас самих. Непријатељ међутим поступа обратно, и постиже циљ: макар и нехотице, он постаје наш доброжелатељ. Можда ми не знамо шта говоримо, али засад управо тако мислимо, па ето и говоримо о себи као „непријатељу“ владике Атанасија ! О чему даље говорити ако ми сада само истину говоримо на ову тему?! * У оптужници против епископа крушевачког стоји даље написано: „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи“, пише анонимни адвокат, изгледом и заступник Канцеларије Епископа ЗХиП-е, док ставља руку на своје ојађено срце. Да је он пажљиво читао текстове и реаговања епископа крушевачког на које се позива, имао би у своме обраћању предстојатељу канцеларије крушевачке више сигурних чињеница, а мање претпоставки и „подсјећања“; више личног расуђивања и пажње у изједначавању роја тешких и штетних исказа са „неким увјерењима или обичним мишљењем“. И наравно, не би употребио речи „увјерење или обично мишљење“, јер су управо оне синоним за рој тешких и штетних исказа о којима пише епископ крушевачки, и са којима добронамерно полемише. А пише, позната је ствар, зато што су у наше време устали наши људи да кваре нашу православну веру!!! Због тога дакле, никако не због „личне мржње и осигурања превласти и моћи“ – опет нелогичност и замена тезе, баш као код „неког увјерења или обичног мишљења“, односно „оптужби и вријеђања“, „више подсјећања на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији“, и тд. Овде, у свим овим одговорима анонимном саговорнику (саговорницима) епископ крушевачки има исти проблем, који су неки његови бивши студенти видели у језику „високога стила, и не лаким за разумевање“. Да, али је међу студентима било и оних из разних других школа и струка, а не само из богословија. Да ли је можда и то био разлог отежаног праћења његових предавања? Да ли анонимни испоставитељ оптужнице из Канцеларије Еископа ЗХиП-е епископу крушевачком има исти проблем у праћењу клеветаног за језик, или се можда као богослов није потрудио да на време савлада све нивое теолошког језика? – ми то не знамо. Претпостављамо да он зато помоћу нижег нивоа свога језика задаје ниске ударце епископу оптуженоме за разне вербалне деликте високога нивоа и стила. Иначе, главна тачака његових оптужби за „подсјећање на обрачуне међу комунистима и“ за „чистке у комунистичкој партији“ темељи се на „подсјећању“, не на доказу! Међутим, ефекат је такав да треба ставити руку на главу, не на срце. Можда ће неко у Канцеларији Епископа ЗХиП-ог и ставити руку на главу, то јес, ухватити се за главу, јер је њен бранилац-тужитељ управо одабрао и сопствену Канцеларију као другу, противничку страну у „обрачунима“ попут „комуниста“, односно за „чистке“, попут оних у „комунистичкој партији“. Што се епископа крушевачког тиче, он нема ни фанове ни клан, нити „личну мржњу“ да би му за „осигурање превласти и моћи“ био потребан један „параван“. А што се опет јавне исповести тиче, епископ крушевачки се бави само оном мржњом коју је окренуо против сопствених грехова, и осигурањем од њих; дакле стицањем превласти и моћи само над сопственим гресима и немоћима. Овде треба нешто рећи телеграфски о улози Доњих Перовића и Давидовој, у светској револуцији: Прадеда Арсеније капетан у војсци Краља Николе; деда Илија гардиста код Краља Александра Карађорђевића; отац Радош, као тринаестогодишњак одведен 45. у Босну, на Сремски фронт и у Дреницу, разболео се и умро због сплетки које му је стварао римокатолик Ђерђ из Главичице што није могао да га увуче у криво сведочење; Давид служио војску у Љубљани 74. заједно са еп. Лукијаном Пантелић; дедови између два рата били председници Ђураковачке општине Источког среза; деда Саву убио Алил Ахметовић у Рудицама код Будисаваца; фамилија Перовића проглашена кулачком; деда Милија, скопски дипломирани гимназијалац, на домаћи показ прстом и залагањем Реџића робијао 9 година на Голом Отоку; деда Илија 4 године робијао у Бранденбургу, па још 7 година у казнионици у Нишу; материн отац, деда Радован Милосављевић, провео три године у ропству у Пишкопеји у Албанији; Давида тринаестогодишњака легитимисали, приводили и испитивали агенти на улици у Пећи, као двадесетчетворогодишњака у Горњем Зворнику и у Пећи исти хтели да га врбују за доушника, и то по његовом одласку на Свету Гору и у Јерусалим; плењене му књиге које је добио од оца Јустина у Ћелијама и од оца Јустина у Дечанима 76. године; отргао корице књига (попут оних о Старцу Силуану) штампаних у Диселдорфу, да га цензура не би приводила на саслушање; прислушкиван му телефон у родитељској кући у Пећи; њега као монаха Давида и јеромонаха Атанасија Ракету Шиптари хтели да прегазе трактором у Клини 1988. године … С неке друге стране држава ФНРЈугославија била је уређена, и географски вероватно била најлепша на свету; имала је своје законе, и није дозвољавала политикантство оним грађанима који нису имали икакве потребе да воде политику, нити да улећу у њен казнени простор … У складу са тим знамо, како су на пример православна браћа Румуни искористили време комунистичке владавине. Тако што су извршили унутрашњу јеванђелску мисију, па данас уживају у њеним плодовима … Али и у време саме страховладе председника Чаушескуа, један од највећих подухвата овога владара, и његове државе, био је у суштини хришћански: забрана абортуса, и обнова демографске политике! * Дакле, Оптужница нас терети новом кривичном темом: „Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалницима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи.“ Пре рата и ратова, постојао је само монах Давид, чије послушање беху докторске студије у Атини, али он једаред походи епархију ЗХиП-у о прослави херцеговачке Лазарице. Но, он беше љутито дочекан од стране старијег домаћина, па се побоја да би и убудуће могао бивати недобродошао, чак „несимпатичан“. Исто му се догоди и у Београду у ратним данима, то јест, његовој метанији учињеној пред старијим домаћином. Тада се „врли монах“ повуче на својаси. Ратови унутар југословенских простора му загорчаваху живот, али он искористи сваку прилику и неприлику да учини само оно што му је било могуће: да сам, са другима, и са „српским оцем и мајком српскога народа у годинама ратова“ – братом Филаретом Мићовић – походи просторе Грчке земље, ради скупљања хуманитарне и добротворне помоћи разних врста, за наш народ у Отаџбини. Ово скупљање помоћи је ипак било лакше, у поређењу са самом њеном доставом. Тако је бар наш брат Филарет морао јездити пространством коридора, односно кроз „кише“ куршума, па шта буде и њему, и његовим пуним шлеперима. Колико ми знамо из прве руке, једанпут му је непријатељски метак био просвирао скуфију, баш као што је и нашем оцу Радошу шапку, давне 1945. године, опет на босанском ратишту. Давид пак, настаће касније као епископ крушевачки; после ових ратова. Али ни ово није прва и последња нетачност, као и неправилност у изражавању, анонимног тужиоца Канцеларије Епископа ЗХиП-е. Друга од њих је, на пример, када он каже „ … да у јавност изнесе“ (еп. Давид) „ срамоту оваквих тврдњи“ (наше подвлачење). То одмах добија друго значење: да и анонимни тужилац подразумева постојање срамоте свога брањеника. Зато је наш тужилац, да би избегао срамоту брањеног, требало да каже: „да у јавност изнесе ове тврдње“, чиме би тада само оптужени сносио кривицу за своје тврдње! Још једна нетачност у изражавању нашег тужитеља (или више њих) отежава комуникацију наших двеју канцеларија. Формулација да ми „ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме“, није формулација епископа крушевачког, као ни претходна о „незаступању непогрешивости“ епископа Атанасија! Све ће се стишати код „тужитеља и украситеља“ (једног или више њих?) епископа крушевачкога, када буду чули од њега наравоученије Патријарха Павла. Вратио се Митрополит Амфилохије из Аргентине, па право у Патријаршију код Патријарха Павла да му саопшти своје утиске о тамошњим збивањима. У једном тренутку он ће изустити: „Ваша Свјетости, могао би овај отац Давид у Аргентину, да помогне тамо“… Одговара му Патријарх: „Давид је као и сваки човек: има своје врлине, али и своје мане“. Дакле, схватљивије је када се каже да неки човек има своје мане, неголи када се каже да постоји неко ко не заступа његову непогрешивост. Дакле „врли монах“ и епископ Давид нису могли истобитно и истовремено као један, пребивати на два места и у истоме времену. Ако је свети старац Порфирије могао да се „телепортује“ у Духу тако, да телом буде у 20. веку у операционој ординацији у Атини и да му уклањају тумор на глави, а душом да буде у првом веку на Голготи у Јерусалиму и да стоји под Крстом распетог и окрвављеног Христа, где је ту и у томе епископ крушевачки? Њега нигде нема, осим у сопственој савести. * Настављамо да излажемо маниристичку оптужницу анонимног ускока (једног или више?) из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, одакле је она упућена епископу крушевачком. „И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ Епископ Давид са одважношћу, коју епископи имају, само подсећа свога брата Атанасија на старост, уз коју иду и мисли о смрти. А иначе треба делати и у младости тако као да ће наша смрт наступити свакога трена. Зато нам се чини да ову тврду реч не могу да приме неутврђени у сталном размишљању о смрти, поготово ако немају монашки опит. Епископ Давид не треба да подсећа себе да је „епископ Атанасије у његовим“ (епископа Давида годинама) „већ увелико био у добровољној пензији …“ Зашто би се еп. Давид подсећао на оно што сами еп. Атанасије и говори, и пише о „својој добровољној пензији?“ Да она није добровољна него да је резултат „повлачења са Светосавске Столице“ „због повреде“; то јест, да се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Видети: 5. и последње Писмо Њ. Св. Патријарху Иринеју и Св. Синоду о несаборној одлуци о Еп. Максиму Западно-америчком, Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019. г, у Њеном Манастиру Тврдошу). Зато би добро дошао још један осврт на речи „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ То јест, на везник „и“. Он је споран јер се односи на еп. Атанасија коме се предлаже да и он (еп. Атанасије) поразмисли о пензији, а он је (еп. Атанасије) већ увелико, и то у његовим (сопственим) годинама већ био у „својој добровољној пензији“. Анонимни тужитељ(и?) очигледно има(ју?) проблем логичког излагања и закључивања у својим мислима и исказима у обраћању канцеларији епископије крушевачке. Јер, када се овде говори о пензији, и када се каже: „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву)“, логика нам још налаже да помислимо да је и Свети Сава већ увелико био у добровољној … – из страхопоштовања према светитељу не желимо да испољимо своју асоцијативну мисао до краја! Да ли „би било добро да „и он“, дакле Давид „поразмисли о својој пензији.“ Опет паушално размишљање, закључивање и наговарање! Када се за Давида каже „и он“, тада се појаве реалне чињенице о двема пензијама еп. Давида: о првој у вези са професуром на ПБФ-у УБ-у, која је већ остварена, и тече, и друга у вези са његовом епископском службом, која се није завршила ни испунила, и зато још није потекла! Што се пак тиче телесних сила еп. крушевачког, хематолози му веле да има „крв као Шар-планинац“, а прогнозе оних који се веома разумеју у старост, опет говоре у његову корист: да ће и она „трајати на неодређено.“ Дакле, „треба још радит, легат и устајат.“ Наравно, тако је само у шали; док еп. Давиду у збиљи „још ове ноћи могу узети душу.“ И то зато што он, како пословица каже: „Уби од себе бољега.“ Ако не би било неумесно, на овоме месту би се могло рећи да еп. Давид „слабије напада“ брата Атанасија, неголи што га његов бранитељ (један или више), брани од самог Давида, који би требао да брани себе пред тужитељем, или тужитељима, а не Атанасија пред његовим бранитељима. И опет, еп. Давид „боље брани“ еп. Атанасија и од самог тужитеља еп. Давида, којег тужитељ напада и тужи да би одбранио еп. Атанасија кога еп. Давид, наводно напада, вређа, понижава, … и све друго што му се ставља на душу, савест, профил, образ и идентитет. И све то и тако, након Давидове „оптужбе (еп. Атанасија) да је издао своје вјерују. Како би рекао сам еп. Атанасије поводом шиптарског зулума над Србима Косова и Метохије: „Да нема пакла, требало би га измислити!“ Хвала Богу да ће и еп. Давид дати одговора на Страшном Суду за своје све и сва, па како му буде било! * И други размишљају, проповедају и бране веру; лаконски, или опширно, свеједно је. Само је тачност, и глас савести у одбрани неопходна! Дакле, судити и просуђивати се мора, увек када је то неопходно. И не само од „пре пет месеци“, него и пре, и после тога, и до „5. и последњег Писма,“ ма све до „Прилога: Писма професора Б. Беговића.“ Прозивати пак владику Атанасија (што чини његов бранитељ, или више њих) због повреде и нарушеног здравља, није умесно, нити је довољно осетљив чин према њему! Уосталом, ако он после повреде није ревновао више неголи пре повреде, онда је ревновао бар подједнако; дакле он ревнује у истој мери како пре, тако и после повреде. Њега просто речено, не треба бранити! Он како се види, није дозволио својој повреди да га скрха, нити да га за постељу веже! А сада наставимо даље. * „У сваком случају, имао би“ (еп. Давид када би поразмислио о својој пензији) „више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија …“ Онај ко би хтео, могао би да примети да ми чинимо покушаје да некако сложимо исказе у оптужници Канцеларије Епископа ЗХиП-ог против предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, еда би они звучали логично и синтаксички, чиме јој ми и извесну помоћ пружамо, за све време наше полемике! Али у оптужници се све некако спотиче једно о друго. Да је другачије, и да нисмо обећали да ћемо се оглашавати тачку по тачку, сада ми, на пример, не бисмо били принуђени да говоримо и о самоме своме раду, који, чини нам се, и срећом, не спада у категорију: „где си био – нигде, шта си радио – ништа.“ Понављати теолошки опус владике Атанасија – није могуће. И боље је не чинити то! Него је боље свој, лични таленат за богословље развијати, па колико се, и докле се стигне у изграђивању Цркве!!! Бојимо се дакле, да ћемо се у извештавању о сопственом теолошко-књижевном раду заморити и ми сами, и евентуални пратиоци нашега реаговања на оптужницу поштоване Канцеларије Епископа ЗХиП-ог. Дакле, све је почело у Гимназији, на часовима књижевности (проза, поезија и народне умотворине), наставило се на студијама књижевности (проза, поезија и историјска грађа за народну књижевност, етнолошка грађа), продужило се на Академији (есеји и сценарија), потрајало у војсци (дневници и поезија), дешавало се на теологији (химнографија, есеји, молитвени дневници, преводи служби с цркенословенског, филокалијски стослови, мученикослови), букнуло у монаштву (богословски коментари, студије, књиге, предавања), распламсало се и кулминирало у професури (студије, преводи, молитвено богословље, огледи, магистарски еквивалент, докторат, патролошке монографије, беседе, трилогија из уметности и логосологије, трилогија о Патријарху Павлу, богословска, књижевна, кинематографска, библијска, догматолошка, еко-етичка и био-етичка, естетичка и литургичка поглавља, литургичке Анафоре, апологетски и полемички радови, критике, прикази, предговори, књиге о Метохијском Подгору, епиграми, пошалице, истраживачки књижевни жанрови, лексикони, етнолошки словари, репортаже, послератни дневници и извештаји, књиге беседа, радио-драме, преводилачки огледи на језицима руском, грчком, енглеском, црквенословенском, француском, румунском, интервјуи, прилози за житија савремених светих, мемоари, епистолографија, биографије, аутобиографија) … Поређење са Вергилијем – Владета Јеротић је знао зашто? Добро, и шта после тога …!? * Бранитељ епископа Атанасија наставља да јадикује: ( … „ а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он“ (еп. Атанасије) „није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).“ Тако је било само у машти и у брзоплетости бранитеља еп. Атанасија и тужитеља Еп. Давида, док је у стварности епископ Атанасије и био позван на прославу, и саслуживао, и овековечио се заједничком фотографијом. * И опет исто: „Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.“ И за овај проблем постоји задовољавајуће решење. Решење које би осладило загорчано срце оних који написаше ове речи да би одужили дуг савести: Треба само подићи читав народ на демонстрације, или на митинг, па ће дуг савести у Цркви Херцеговине бити непосредно одужен! Што се „увређености првог епископа од обнове ове епархије деведесетих година прошлог века“ тиче, водио је владика Атанасије у свом веку много љуће битке од ове за „враћање дуга савјести“, те га зато не би требало омаловажавати сажаљењем и тетошењем. * Колико год нам било тешко да се трајно одвојимо од оптужнице, која је из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог групно упућена предстојнику канцеларије крушевачке, еп. Давиду, дужина времена њој-оптужници, посвећеног, ипак истиче. Зато бисмо се, по сопственом избору, дотакли још само једног, незаборавног места из ње, и затим кренули својим путем: „Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и просуђивати на овакав начин.“ Наш одговор: Сами питају, сами одговарају, сами просуђују, сами тумаче, сами завиде, сами оптужују, сами пресуђују, сами изопштавају, сами анатемишу, сами потпаљују ломачу, сами извршавају казну, … и све то само да би поставили право питање, што им никако не успева, па су бесни! * На крају нашег обраћања поштованој Канцеларији Епископа ЗХиП-ог, ми јој бојажљиво упућујемо и један добронамерни предлог од наше, од стране канцеларије епископа крушевачког. Да она убудуће чува свој службени рачунар од упада неслужбених лица у њен систем. Јер смо видели како је у простору Канцеларије Епископа ЗХиП-ог заправо изведена вишеструка диверзија у односима са другом братском јој, канцеларијом епархије крушевачке. Истом овом неприликом је учињен покушај да неко анониман, и неовлашћен (да више њих анонимних) преко Канцеларије Епископа ЗХиП-ог – насрне на интегритет, штавише, да украде идентитет епископа крушевачког Давида! Истовремено са тим да му украде и велику заједничку празничну радост изливану ових дана у СПЦ поводом њене 800-годишњице добијања аутокефалије. Канцеларија епископа крушевачког досад, већ је имала истоветне и сличне ситуације, које су против ње изазивали неки други видљиви и невидљиви медијски диверзанти. Конкретно пак, радило се о неким студентима, недостојним Катедре за Хришћанску етику са Аскетским богословљем. Док и једни и други – садашњи и бивши студенти дакле – здушно покушавају да искривотворе хришћанску мисао у прихваћеним, и признатим научним текстовима, студијама и књигама, ванредног професора ПБФ у пензији, епископа крушевачког Давида. Како они то покушавају да учине? Вршљањем по његовим текстовима, мењањем смисла, ремећењем контекста, подметањем речи и смислова који не одговарају изворности његових мисли, речи и тумачења. На делу је дакле реч о грубом насртају на његова ауторска права, и о кршењу истих! Зато ће и тај проблем ускоро бити решен! * Неће бити да смо незахвални Канцеларији Епископа ЗХиП-е за саговорништво са њеним тужитељем, или тужитељима. Он је такав какав је, и они су такви какви су. Међутим, у неком будућем походу на канцеларију епископа крушевачког, могао би да буде регрутован неко други од стране налетника. Било из области права, било из криминалистике; то јест са Универзитета; тај би рецимо могао да оплете по свим научним радовима епископа крушевачког, поодавно постављеним на Сајт епархије крушевачке. А зашто? Зато што је епископ крушевачки „необразован, и што не зна да се изражава језиком науке.“ То јест, зато што је зао, мрзитељ и острашћен, властољубив и носилац духа старог политичког система; опасан по светски мир … један немирко старога кова, кога могу да „магарче“ само они најизабранији! * Постоје и нека друга, тешка огрешења епископа крушевачкога, на основу којих би он могао да се назове „злим пророком у своме народу“, или опет, погађачем. Он је на пример знао да неће опстати српски Метохијски Подгор, због српског држања. Затим, да ће један, сада рашчињени епископ, иницирати раскол са онима, који у ствари њега руше; да се личности, које високо лете у нашој црквеној науци, такође налазе у великој опасности од свога окружења да се скрше; да Православни богословски факултет Универзитета у Београду не може опстати са својим садашњим духом, који га је поробио; да ће нас политиканство и странаштво на месту светом, ако се не заустави, довести дотле да се Црква унизи у њима, да буде раскидана и ампутирана, … да ће нам се љуто осветити померање старих граница у име прогресивизма и либерализма, односно теолошкога волунтаризма, те гажење јеванђелске етике, на коју некаа деца и синови Цркве данас гледају као на застарелу … * У попразништву нашег великог црквеног славља, 800-годишњице од добијања аутокефалности СПЦ, ми братски поздрављамо Канцеларију Епископа ЗХиП-ог, и желимо јој велију Божју милост. Да буде велика и јака; да просветљује верни народ епархије ЗХиП-е; да ревнује да се њени епархиоти-верни људи, кају, освећују и спасавају. * Поредак у међусобном обраћању, који је важећ у нашој црквеној Администрацији, познато је да обавезује најодговорније у њој, и да га се они заклетвом држе. Зато ће се сви делатници канцеларије епархије крушевачке након својих текстуалних прилога дискусији сестринској Канцеларији Епископа ЗХиП-ог представити и по имену и презимену. И опет, као они који стоје одговорно иза свих својих речи. Они још упућују личну захвалност Канцеларији сестринске епархије на љубазном обраћању, и на подстицајном разговору са њеним анонимним кореспондентом: са једним, или са више њих! За следећи пут пак, ако га буде било, они моле сестринску Канцеларију Епископа ЗХиП-ог да буде мање пренемагања и ламентирања, као и за мање, иза прста скривања! Епископ крушевачки др Давид (Перовић), ванредни професор ПБФ Универзитета у Београд *** Драга нам, у Христу Господу, браћо из Канцеларије Епископа захумско херцеговачког и приморског! Поводом вашег писма у коме коментаришете „језик и писанија” епископа Давида, ми из Канцеларије истог епископа, који сарађујемо са њим од самог почетка, такође имамо да кажемо своју реч! Пред лицем Божјим, пре свега, а затим и пред лицем јавности, можемо посведочити да је и наше знање и искуство употребе језика од стране владике Давида важеће, јер је стечено: учешћем на архијерејским Литургијама, свеноћним бдењима и осталим богослужењима, затим са слушања његових беседа, предавања, разговора током послужења у гостопримницама наших парохијских цркава и манастира, те разговора његових приликом посета разним институцијама у граду Крушевцу и осталим местима поверене му Епархије, као што су: градске Управе, школе, болнице, војска, музеји, затвор, васпитно поправни дом, дом за остареле особе, библиотеке, позоришта, телевизијске куће и из личних разговора са њим. Такође сведочимо о стварности коју тај језик обликује, у којој се, сав свет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку са хришћанском љубављу којом се и опомиње и милује. Његов наступ према другима дакле никада није значио прогон, или цензуру, нити је замагљивао љубав према њему од стране оних који су били изложени, небисмо рекли критикама, већ очинским расуђивањем и благим саветима, поводом разних појава. Зато је и наш Епископ и вољена и жељена личност, толико и тако да није у могућности да одговори на све позиве поводом разних свечаности, да служи, беседи, или држи предавања. Готово да не постоји ни један догађај било где у Епархији, а да није позиван и Епископ крушевачки да у њему узме личнога учешћа! Браћо, и ми из канцеларије Епископа крушевачког, као и ви, пажљиво пратимо међусобне преписке појединих епископа наше Цркве, а поводом разних тема и дилема, које све нас веома муче у овом бременитом времену. Коментаришући међу собом, али и са осталим свештеницима, свештеномонасима, монасима и монахињама, а све чешће и са верницима, јер нарочито они највише траже одговоре од нас парохијских свештеника, ми не нападамо, не омаловажавамо, нити вређамо друге епископе, већ сматрамо, а и другима казујемо да су све те преписке међу епископима у ствари дијалог. А од увек су носиоци дијалога били управо епископи, што одговара духу и предању наше Свете Цркве. Сматрам да је наше, мислим пре свега на нас свештенослужитеље, али и на благоверни народ наш, не да нападамо и осуђујемо епископе, јер они воде дијалог, већ да се и надаље усрдо молимо на свакој светој Литургији за њих, да их Господ међу првима помене, еда би правилно управљали речју истине Господње! Нарочито треба да појачамо наше молитве за време заседања Светог Архијерејског Сабора наше отачаствене Цркве, када наши архијереји, сабрани Духом Светим, Кога коленоприклоно призивају пре почетка сваког заседања, воде разговоре на разне теме, које за нас живот значе. Не само ми свештеници, него и свеколики српски род у Отаџбини и у расејању са великим интересовањем очекују редовно заседање нашег Сабора, са молитвеном жељом да саборске одлуке буду саборно и донесене, а по надахнућу Духа Светога! Ми чврсто верујемо да су саборске одлуке у ствари одлуке Духа Светога и саборских отаца! Та вера нас заиста успокојава, као и предивни призор када сви наши архијереји заједно са Патријархом служе свету Литургију и причешћују се из исте Чаше Господње. Тај призор смо имали прилике да видимо недавно у манастиру Жичи, поводом осам векова аутокефалносити Српске Православне Цркве. Сви смо тада били испуњени неописивом радошћу, јер знамо да је управо Свето Причешће чинилац, и садржина јединства Цркве. Али нешто што нам уноси немир и бригу, поред свих брига које имамо у овом свету, јесу писанија попут овог из канцеларије ЗХиП, која су пуна омаловажавајућих речи уперених на једног епископа наше Цркве, који иначе сагорева за истину и правду Божју. Све те речи које имају за циљ да омаловаже, понизе и осуде владику Давида, ми не бисмо овом приликом наводили, јер су веома ружне!Не бисмо их наводили, пре свега из поштовања према нашем епископу, али и из поштовања према другим епископима. Јер ми сматрамо, када се омаловажава један епископ, тада се омаловажавају и сви остали епископи, али и њихови епархиоти, а то смо сви ми. Шта дакле рећи о греху, који се јавно чини речју!? Или о више таквих грехова!? Речи, браћо, треба да нам буду благе и смирујуће, а аргументи јаки; и када причамо једни о другима, и када причамо о епископима Цркве Христове! Протојереј-ставрофор Драги Вешковац, Секретар епархије крушевачке *** Неколико нота о текстословију Канцеларије ЗХиП епархије Затечен – изненађен, запрепашћен, избезумљен, остављен без речи… Непримерен – неупутан, несагласан… Ово су дакле прве речи којима се нелично потписао аутор/аутори текста, а са благословом, досад ничим изазваног a поменутог eпископа захумско-херцеговачког и приморског господина Димитрија и његове Канцеларије. * И док аутор, избезумљен, скачући са теме на тему, губи јасност у жељи да постигне жељени циљ, сам остаје скривен иза канцеларије. Тиме уплиће све око себе, чак и свога новог епископа, по чијем сазнању и допуштењу је предметни текст ипак објављен. И док аутор текста почиње оштро и силно (читај: насилно) да пише, његов стил се донекле губи у безобличностима, и просто се разлива, те тако од своје затечености (занемелости) он прелази на прозивање, вређање и дискредитацију личности eпископа Цркве Божје у Крушевцу – Давида. И опет аутор, бранећи свог бившег епископа и његово вјерују, нити разуме текст владике Давида, нити сопствену поруку као аутора и бранитеља. Но, оно што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија јесте, да га брани човек који себи дозвољава назив духовног сина, напојеног језиком грдње и милоште истовремено, и да при том истакне појам Цркве малим почетним словом. И док аутор износи податак да је све стекао из искуства саслуживања епископу Атанасију, слушања беседа и разговора из манастира Тврдош, он нама заправо открива да и није баш блиски сапутник и сатрудник свога штићеника. И док аутор залази у непознато, тј. у домен одбране епископа Атанасија од епископа Давида, пренебрегава се, понављамо, њихов однос и пријатељство у минулим годинама, па све до данас. И тако се добровољно остаје у незнању за догађаје литургијских заједничарења, све до саборовања у манастирима Ћелије и Жичa. И док је аутор за мерило у свом тексту истакао ратна искуства, ми истичемо послушање, јер управао по послушању се „врли монах“ налазио на местима баш тамо, и увек тамо: где га је Црква, односно где су га Патријарх и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве упућивали, те зато није био у Херцеговини. Али зар он и без тога није био у испомоћи верном и потребитом народу нашем на страдалном Косову и Метохији? Тамо где је требало трагати за изгубљенима, сабирати пострадале, налазећи се заплашенима у близини … и све то, по благослову, и у послушању? И док се аутор опходи тако да је само епископ Атанасије духовни отац, те да као такав може грдити, јер он управо тако и милује, ми остали остајемо са питањем: Шта је са нама осталима? Е, ми заправо ту имамо да кажемо да имамо достојног и достојанственог оца, да по сваком његовом објављеном тексту ми чвршће ходимо. Јер заиста, он нас у овоме неодољиво подсећа на оне који стоје на бранику вере и отаџбине, и то њему, једино дозвољеним оружијем – речима, ставом и молитвом. Бранећи светињу, он при том не мари за силу која му прети. И док је аутор ганут добровољном пензијом епископа Атанасија, било би лепо да се лично позабави црквеном историјом; да се упозна са чињеницом да то код нас православних и није ретка појава као у римокатолицизму; за разлику од папа, наши су епископи одлазили у манастире, и са братијом бивали једнако у послушању. И док аутор критикује због непозивања епископа Атанасија на Осмовековни Сабор у Жичи, он заправао опет показује своју пристрасност и необавештеност. Епископ Атанасије јесте позван на Сабор, о чему је он лично известио епископа Давида у њиховом разговору. И док се аутор бави прашином и труњем на лику свог штићеника, он ни један једини пут у свом тексту не улази у суштину проблема: Зашто епископ Атанасије ћути?! Напослетку Док деца одишу духом и карактером својих отаца, и оци опет духом њихових отаца, дотле је заиста осетно све што оци као семе засаде у душама својих духовних чеда. Али је изнад свега важно то да се и добар засад обрађује, да секира не би покрај корена стајала. Друго, што се духовне деце тиче, Бог може децу и од камена подигнути Аврааму (Мт. 3,8-10). ПђА Протођакон Андрија Јелић, Јереј Александар Николић, благајник епархије крушевачке, (Чланови Канцеларије крушевачке епархије) *** Громопуцатељни криптограми наших недоучки (Сажета верзија текста) Ко смишља све громопуцатељне епитете, називе и титуле да би озледио другога и његову другост? Људи који те ипак најмање познају. И опет људи са којима си ти врло ретко, и још мање бивао, боравио и разговарао! Тако чини и Вук Бачановић, и они попут њега. Који те никада нису срели, али будући подјармљени играју намењену им улогу: медијске заморчади и ведета ради денунцирања и гашења непожељних имена. И још, ради прљавога добитка. Зато опет, и ко зна још колико пута напади на тебе, због чињенице да ти не можеш постојати без одобрене ти слике и прилике … * Постављамо питање: Зашто би се овакве, и њима сличне особе уопште сусретале са нама, када су им прзнице свих звања, верзиране донекле у патрологију, донекле у философију, тек-тек у уметност, и без моралног интересовања за сопствену душу, измозгале иза паравана какву такву оптужницу, и на кога треба да ударе? Плаћеник опет, само је плаћеник, и њему је остављено места тек за потпис испод нарученог текста, понављамо, настајалог удруженим, комбинованим снагама. И тако потписници текстова, скрпљених помоћу кријумчареног материјалима, настављају да живе своје животе, готово без дашка теологије; са нешто данака проборављених у њој, само зато да би те изненада пљуснули по лицу мислећи да је то прљава вода, и притом ти понегода „скинули с неба“. Тако се ту дакле провуче и покоја псовка, упућена и живима и мртвима, па покоја претња, и тако све до фатве! Јер, по њиховој онтолошкој дидаскалији о другом, тако треба поступати са непримереним, односно непослушним другим. Далеко био од њих сваки њихов непослушник, и неклонирани јаран. Преко чега, и путем чега, и када дакле почиње да се збива ова пошаст? Када се нове рок звезде либертинизма појаве, и крену на турнеје. Преко малешних пашквилних тезги, и путем једва склепаних и приметних портала о „стању ствари“; тезги новинских и електронских, по којима текстоклепци и потписници, као преумљене скитнице базају, јер за бацање имају и времена, и новаца, и људи. * У погледу ових пашквилних тезгароша, медијских и рок мешетара опет, нису изузетак ни мали вагабунди што се повремено појављују на Теолошком факултету у Београду и Србињу, или у црквеним храмовима и хоровима Сарајева града. Јарани – монтажери процеса – који се изненада појаве, и намах, без трага и без гласа ишчезну у шаренилу свакодневице. Односно се обретну у разним аферама, све до оних најскупљих: везаних за личности, преко којих би могла да нам дође највећа саблазан, али и највећа зарада. А када сав свој кал истоваре, они ће опет бити несташни и весели, али и на готовсу за срљање у нове и још дубље авантуре и вагабунтуре … Увек и једнако тако под будним оком својих душевника, директора и мачоиста савести; наводни анонимуси који кипте од публицитета; теолошки распојасани и развлаштени заштитници другог и другости. * Евидентно је да сви они заједно, не желе да се зауставе! – и да не могу без инструација, те закључујемо да баш ту треба тражити и проналазити корена свим нарученим, односно режираним унутрашњим проблемима у нашем вашарском, медијском галиматијасу. Као да се потврђује злокобна реч једног великодостојника, изговорена осамдесетих година прошлог века и Миленијума пред студентима: „Атеизам ипак извире из олтара.“ Да ли ће се ови изворни и изворишни проблеми код несташних и распојасаних и развлаштених теолога-који само донекле, и само из освајачких разлога витлају отачким цитатима као етикетама решавати као досад помоћу лажи, обмана и мрежним новцима, показаће колико још сутрашњи дан. Или ће их у блиској будућности: „са променом власти“, они сами, и по сопственом обећању (бајаги подижући ниво) решавати путем ханџара и мотке, притисака и расколниковања, и то ћемо видети, али то нећемо трпети, нити дозволити? Не може се увек, и уз издашни новац наручивати нити куповати, како блиска, тако ни удаљена будућност, обично пуна горчине? Рецимо будућност са буколичким и Halloween-играријама.. Неко је дакле увек агорафобичан, неко агораманичан, а неко се само додворава на месту светом. * На крају, само је једно важно: да се молитва врши непрекидно, и да нам срце не трепери због браће која пропада; то су браћа која губе своју душу; ту и браћа из њиховог зачаранога круга, ухваћена вересијама као понудама за напредак! Но све док се један човек према себи, искључиво према себи самом буде постављао као инаџија – његова самовоља као другога мора се поштовати. Но не и онда када када она пређе у тиранију. Зато другоме, „када он крене да те магарчи, треба одговорити!“ – понављао је Патријарх Павле. Исти Патријарх је понављао још једну реч: „Грди ме један Београђанин у писму, у којем велича себе што је имао односе са преко хиљаду жена. А ја ћу рећи у себи: Све док ме овакав човек грди и куди, добро је! Шта би било са мном када би ме он хвалио?“ Док ће са нама пак, бивати овако: Све докле се на нас буду пујдали и пуштали они са ланца, све дотле ће нам се постављати и сачекуше од стране хибридног странца. А он, странац, „рече у срцу своме: Ја сам непоколебив. Никада ме зло неће снаћи. Његова су уста пуна проклетства, обмане и лажи. Под језиком његовим (су) мука и безакоње. Прави заседу по селима, по скривеним местима, да убије невиног. Очи његове сиромаха вребају. Поставља замку у скривеном месту. Као лав у логи својој. Прикрива се да би зграбио сиромаха, Граби сиромаха увлачећи га у замку своју, … Сиромаха подави тежином својом“. (Псалам 10., наставак 9., стихови 27-31. Псалтир, у преводу Предрага Самарџића). Ми пак, још се „веома испунисмо понижења; нарочито се испуни душа наша увреда од охолих, и понижења од гордељивих.“ (Поредак вечерња, Стих 2, Часослов). Пословица Вука Караџића о вуцима овако збори: „Ако му Бог ништа неће, прођи га се и ти“. У борилаштву важи правило: „Допусти да ударе најјаче, а онда одговори.“ Преостало је још само да логика каже: Они који те нити препознају, нити те признају, сигурно ће ти завидети, па ће те и презрети; ма запретиће ти и да нестанеш. О томе се дакле, цело време ради. **** Громопуцатељни криптограми наших недоучки (Опширна верзија истога текста) Ко смишља све громопуцатељне епитете, називе и титуле да би озледио другога и његову другост? Људи који те ипак најмање познају. И опет људи са којима си ти врло ретко, и још мање бивао, боравио и разговарао! Тако чини и Вук Бачановић, и они попут њега. Који те никада нису срели, али будући подјармљени играју намењену им улогу: медијске заморчади и ведета ради денунцирања и гашења непожељних имена. И још, ради прљавога добитка. Зато опет, и ко зна још колико пута напади на тебе, због чињенице да ти не можеш постојати без одобрене ти слике и прилике … * Постављамо питање: Зашто би се овакве, и њима сличне особе уопште сусретале са нама, када су им прзнице свих звања, верзиране донекле у патрологију, донекле у философију, тек-тек у уметност, и без моралног интересовања за сопствену душу, измозгале иза паравана какву такву оптужницу, и на кога треба да ударе? Плаћеник опет, само је плаћеник, и њему је остављено места тек за потпис испод нарученог текста, понављамо, настајалог удруженим, комбинованим снагама. И тако потписници текстова, скрпљених помоћу кријумчареног материјалима, настављају да живе своје животе, готово без дашка теологије; са нешто данака проборављених у њој, само зато да би те изненада пљуснули по лицу мислећи да је то прљава вода, и притом ти понегода „скинули с неба“. Тако се ту дакле провуче и покоја псовка, упућена и живима и мртвима, па покоја претња, и тако све до фатве! Јер, по њиховој онтолошкој дидаскалији о другом, тако треба поступати са непримереним, односно непослушним другим. Далеко био од њих сваки њихов непослушник, и неклонирани јаран. Преко чега, и путем чега, и када дакле почиње да се збива ова пошаст? Када се нове рок звезде либертинизма појаве, и крену на турнеје. Преко малешних пашквилних тезги, и путем једва склепаних и приметних портала о „стању ствари“; тезги новинских и електронских, по којима текстоклепци и потписници, као преумљене скитнице базају, јер за бацање имају и времена, и новаца, и људи. * У погледу ових пашквилних тезгароша, медијских и рок мешетара опет, нису изузетак ни мали вагабунди што се повремено појављују на Теолошком факултету у Београду и Србињу, или у црквеним храмовима и хоровима Сарајева града. Јарани – монтажери процеса – који се изненада појаве, и намах, без трага и без гласа ишчезну у шаренилу свакодневице. Односно се обретну у разним аферама, све до оних најскупљих: везаних за личности, преко којих би могла да нам дође највећа саблазан, али и највећа зарада. А када сав свој кал истоваре, они ће опет бити несташни и весели, али и на готовсу за срљање у нове и још дубље авантуре и вагабунтуре … Увек и једнако тако под будним оком својих душевника, директора и мачоиста савести; наводни анонимуси који кипте од публицитета; теолошки распојасани и развлаштени заштитници другог и другости. * Евидентно је да сви они заједно, не желе да се зауставе! – и да не могу без инструација, те закључујемо да баш ту треба тражити и проналазити корена свим нарученим, односно режираним унутрашњим проблемима у нашем вашарском, медијском галиматијасу. Као да се потврђује злокобна реч једног великодостојника, изговорена осамдесетих година прошлог века и Миленијума пред студентима: „Атеизам ипак извире из олтара.“ Да ли ће се ови изворни и изворишни проблеми код несташних и распојасаних и развлаштених теолога-који само донекле, и само из освајачких разлога витлају отачким цитатима као етикетама решавати као досад помоћу лажи, обмана и мрежним новцима, показаће колико још сутрашњи дан. Или ће их у блиској будућности: „са променом власти“, они сами, и по сопственом обећању (бајаги подижући ниво) решавати путем ханџара и мотке, притисака и расколниковања, и то ћемо видети, али то нећемо трпети, нити дозволити? Не може се увек, и уз издашни новац наручивати нити куповати, како блиска, тако ни удаљена будућност, обично пуна горчине? Рецимо будућност са буколичким и Halloween-играријама.. Неко је дакле увек агорафобичан, неко агораманичан, а неко се само додворава на месту светом. * Када ти нешто стављају јавно на савест и душу, треба о томе јавно и да прозбориш, ради твоје добре савести, и ради слабе савести твојих ближњих. На пример, прозборити о теми рукоположења. На пример, „да те неко није хтео ни за ђакона“, а ти да си се и у епископском чину нашао, о томе треба прозборити коју реч. О нашем ђаконству Патријарх Павле је проговорио пред Архимандритом Николајем Јоанидисом: „да ће га бити“, али не одмах“, и не у тренутку када смо ми били потребни Архимандриту Николају као ђакон у цркви светога Георгија Карицис у Атини, 2003. године. О нашем обретењу у епископски чин после тога, и о нашем провлачењу кроз иглене уши избора притом, зна се баш све. Знају то наши добротвори владика Атанасије и Патријарх Иринеј, такође наши духовни оци и духовна браћа: епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије, брат Љ. Д и Архимандрит Јован Радосављевић, … Након наше хиротоније опет, епископ зворничко-тузлански Фотије и упокојени Патријарх Павле су имали разговор у Духу о њој – о хиротонији. Најзад, сами епископ крушевачки је као монах Давид имао благовест пред крстом, на гробу Патријарха Павла – на вечерњи дана његовога погребења. О томе пак, није нама прилично, ни слободно зборити! А и зашто бисмо да се неко, ругајући се нама, наруга и Патријарху Павлу!!! * На крају, само је једно важно: да се молитва врши непрекидно, и да нам срце не трепери због браће која пропада; то су браћа која губе своју душу; ту и браћа из њиховог зачаранога круга, ухваћена вересијама као понудама за напредак! Но све док се један човек према себи, искључиво према себи самом буде постављао као инаџија – његова самовоља као другога мора се поштовати. Но не и онда када када она пређе у тиранију. Зато другоме, „када он крене да те магарчи, треба одговорити!“ – понављао је Патријарх Павле. Исти Патријарх је понављао још једну реч: „Грди ме један Београђанин у писму, у којем велича себе што је имао односе са преко хиљаду жена. А ја ћу рећи у себи: Све док ме овакав човек грди и куди, добро је! Шта би било са мном када би ме он хвалио?“ Док ће са нама пак, бивати овако: Све докле се на нас буду пујдали и пуштали они са ланца, све дотле ће нам се постављати и сачекуше од стране хибридног странца. А он, странац, „рече у срцу своме: Ја сам непоколебив. Никада ме зло неће снаћи. Његова су уста пуна проклетства, обмане и лажи. Под језиком његовим (су) мука и безакоње. Прави заседу по селима, по скривеним местима, да убије невиног. Очи његове сиромаха вребају. Поставља замку у скривеном месту. Као лав у логи својој. Прикрива се да би зграбио сиромаха, Граби сиромаха увлачећи га у замку своју, … Сиромаха подави тежином својом“. (Псалам 10., наставак 9., стихови 27-31. Псалтир, у преводу Предрага Самарџића). Ми пак, још се „веома испунисмо понижења; нарочито се испуни душа наша увреда од охолих, и понижења од гордељивих.“ (Поредак вечерња, Стих 2, Часослов). Пословица Вука Караџића о вуцима овако збори: „Ако му Бог ништа неће, прођи га се и ти“. У борилаштву важи правило: „Допусти да ударе најјаче, а онда одговори.“ Преостало је још само да логика каже: Они који те нити препознају, нити те признају, сигурно ће ти завидети, па ће те и презрети; ма запретиће ти и да нестанеш. О томе се дакле, цело време ради. Епископ крушевачки Давид
  6. Оваквом изјавом, ставили су Епископа Рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија у исти кош са Наташом Kандић, као да су епископи цркве заговорници независног Kосова само зато што су против поделе Kосова после кога долази признање независности Kосова. Селаковић је оптужујући свештенство СПЦ на Kосову, рекао: "Позивају се на Бога и Јеванђеље а постидели би се пред Патријархом Чарнојевићем који је спасавао народ. Они заборављају на то." ВИДЕО:
  7. На састанку са Српском листом у Косовској Митровици генерални секретар председника Србије Никола Селаковић и директор канцеларије за КиМ МаркоЂурић су напали свештенство рашко-призренске епархије и епископа Теодосија, које су назвали "несрећним члановима СПЦ". Оваквом изјавом, ставили су Епископа Рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија у исти кош са Наташом Kандић, као да су епископи цркве заговорници независног Kосова само зато што су против поделе Kосова после кога долази признање независности Kосова. Селаковић је оптужујући свештенство СПЦ на Kосову, рекао: "Позивају се на Бога и Јеванђеље а постидели би се пред Патријархом Чарнојевићем који је спасавао народ. Они заборављају на то." ВИДЕО: View full Странице
  8. У пратњи Патријарха и чланова Синода били су Епископ шумадијски г. Јован и главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић. Архијереје је дочекао настојатељ храма Светог Саве архимандрит Стефан (Шарић); директор Бироа за изградњу храма Светог Саве дипл. инжењер архитектуре Златомир Ивановић и чланови Одбора за изградњу храма Светог Саве. Повод за обилазак храма биле су консултације око постављања иконостаса. На бело платно које је постављено на конструкцију која је представљала иконостас, чланови Бироа су преко пројектора показали Његовој Светости и члановима Синода неколико предлога о будућем изгледу иконостаса. На овај начин добила се реална позиција постављања будућег иконостаса (висина, ширина, место поставке у односу на олтарску апсиду) о којој ће Комисија расправљати и донети коначно решење. Извор: Храм Светог Саве
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 27. новембра 2017. године храм Светог Саве на Врачару у пратњи чланова Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија и Епископа жичког г. Јустина, зворничко-тузланског г. Фотија и ваљевског г. Милутина. У пратњи Патријарха и чланова Синода били су Епископ шумадијски г. Јован и главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић. Архијереје је дочекао настојатељ храма Светог Саве архимандрит Стефан (Шарић); директор Бироа за изградњу храма Светог Саве дипл. инжењер архитектуре Златомир Ивановић и чланови Одбора за изградњу храма Светог Саве. Повод за обилазак храма биле су консултације око постављања иконостаса. На бело платно које је постављено на конструкцију која је представљала иконостас, чланови Бироа су преко пројектора показали Његовој Светости и члановима Синода неколико предлога о будућем изгледу иконостаса. На овај начин добила се реална позиција постављања будућег иконостаса (висина, ширина, место поставке у односу на олтарску апсиду) о којој ће Комисија расправљати и донети коначно решење. Извор: Храм Светог Саве View full Странице
×
×
  • Креирај ново...