Претражи Живе Речи Утехе

Поводом имендана и јубилеја Епископа бачког господина др Иринеја – тридесет година архијерејске службе, у реализацији Информативне службе Епархије бачке снимљен је интервју са Преосвештеним владиком бачким. У наведеном видео-запису можете погледати четврти део интервјуа. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Посета Исламском Универзитету Индонезије, Великој џамији Кауман и православној парохији у Џогџакарти. Повезане вести: Викарни Епископ мохачки Исихије и протођакон др Дамјан Божић учествују у Билатералном међурелигијском дијалогу Србије и Индонезије Међурелигијски дијалог Србије и Индонезије - делегацију СПЦ чине Епископ Исихије и протођакон др Дамјан Божић Другог дана званичне посете државно-црквене делегације Републике Србије Индонезији, посланство је заједно с домаћинима посетило Исламски универзитет у Џогџакарти. У име Универзитета добродошлицу делегацији упутио је ректор проф. др Фатул Вахид, који је у кратким цртама изнео историју ове високообразоване установе. Исламски универзитет Индонезије је приватни универзитет. Основан је 8. јула 1945. године као Исламска виша школа од стране политичких личности тадашњег времена, укључујући др Мухамеда Хату, Мохамада Натсира, Мохамада Роема, Вахида Хасима и Абдула Кахар Музаккар. Историјски гледано, ово је први национални универзитет у Индонезији и најстарији приватни универзитет у земљи. Данас 25 хиљада студената живи у овом граду, и велики број се образује на овом универзитету. Ректор др Вахид је такође рекао да смо данас овде да поделимо оптимизам, јер и ако се разликујемо у много чему, ипак нас тројство спаја, а то је љубав према науци, нацији и Свевишњем. Затим су чланови делегације у име Владе Републике Србије и Српске Православне Цркве узвратили поздравом и пригодним беседама. За модератора од стране Универзитета одређен је г. Ревианто Буди Сантоса. Преосвећени Епископ мохачки г. Исихије обратио се присутнима говорећи на тему Сарадња између двају универзитета: Постигнуто и престојеће. Владика је најпре поздравио присутне преносећи благослов и поздрав Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и између осталог рекао: -Најбољи начин да се успоставе и развијају односи између двеју нација је да свака нација одабере представнике из различитих релевантних институција и организује састанке између њих. Састанци су форматирани на одређене теме и представници се укључују у стручни дијалог са својим колегама. Међутим, чини се да је и лични аспект тих састанака изузетно важан. Лични односи, који се заснивају на отворености, поштовању и, најзад, заједништву и братској љубави према другоме, често се показују као највреднија достигнућа таквих билатералних дијалога; они, заузврат, омогућавају и олакшавају даљи дијалог и развој добрих односа и сарадње међу народима. -Започели смо плодну размену са обема нацијама, Србијом и Индонезијом, давањем државних стипендија за постдипломске студије или за језичке курсеве; већ се годишње размени пет до десет студената са сваке стране. Они су, у ствари, други круг личних веза наших народа, а сваки од њих представља чврст грађевински мост, мост између Србије и Индонезије ... Међутим, упркос јасном интересу и одлучности коју су испоставиле обе нације Србије и Индонезије, наведени потенцијал није искоришћен у потпуности, и то због различитих спектара околности двеју држава и њихове околине. Овде видимо одличну прилику да оживимо своју намеру, да реализујемо овај могући, договорени и неизмерно значајан аспект за даљи развој односа између двају народа, историјских савезника, пријатеља и партнера. У том смислу, Влада Србије за сарадњу с Црквама и верским заједницама предлаже одржавање припремног састанка ресурса/делегација, укључујући стручњаке из научне, образовне и педагошке области двеју држава, заједно са представницима надлежног Министарства науке, образовања и технолошког развоја Републике Србије у априлу или мају 2020. године. На овом састанку требало би да се испитају и ускладе све могућности и дефинишу конкретни кораци за сарадњу између факултета и универзитета двеју земаља. Свакако, то би укључивало и такве теме које се тичу верских питања и међуверског дијалога. Наставићемо да заједно радимо на развоју наших личних и националних односа. Охрабрујемо вас, нашу браћу и сестре, студенте да учествујете у овом подухвату. Будући да сте у својим формативним годинама, као одговорни и отворени млади одрасли људи, за то имате огроман потенцијал, закључио је епископ Исихије (Рогић). Присутнима се затим обратио други члан делегације Владе Републике Србије проф. др Абдулах еф. Нуман говорећи на тему Развитак мултикултуралности и верске сарадње. Проф. Нуман је рекао, између осталог, и то да свако има право на слободу: -Држава није само политичка организација, структура, већ мора да води рачуна и о својим држављанима. У Аустралији, на пример, имамо концеп мултикултурализма. Тамо нема проблема са културом која доминира. То је прави пример како сви људи могу да живе заједно. Имате, наравно, насеља где је већинско становништво, на пример, кинеско, грчко, италијанско... има један крај у Мелбурну где је већинско становништво из Индонезије. Аустралија има закон где се свима гарантује слобода, тј. право да живе по својим обичајима. Овакав начин живота уз сва права једне државе створиле су етничке енклаве које, с друге стране, нису креирале етничку интеракцију и као такве створиле су генерацију људи који не причају језик земље у којој живе. Религија нас на првом месту учи да волимо једни друге. Ја нигде нисам нашао да нека религија учи да мрзи своје ближње. Све је везано за љубав и поштовање. На пример, Ислам је дошао у Индонезију без рата; дошао је преко трговине, економије. На жалост, у Европи нас оптужују да долазимо са ратовима и намећемо мржњу и наше учење, али у Курану нигде нећете наћи говор мржње... -Шта је држава? Држава је једна велика породица. Свако треба да има право гласа како би допринео држави. Држава смо ми. Држава није зграда, мост, архитектура, држава је, попут човека, као неко људско биће које живи са другим људским бићем у месту које мора да буде безбедно за све,” истакао је проф. др Абдулах еф. Нуман. На крају се обратио и трећи представник Владе Републике Србије, помоћник директора у Сектору за међуверски дијалог при Управи за сарадњу с Црквама и верским заједницама, др Ферид Булић, говорећи на тему Верска права у Србији и међуверски дијалог. Он је навео да је распад Југославије оставио дубоке међуверске и међуетничке поделе и на читавом постјугословенском простору остали су дубоки ожиљци: -Из праксе наше земље и других земља познато је да су Цркве и верске заједнице остваривале добре резултате у изградњи мостова. С тим у вези важно нам је успостављање међуверског дијалога између држава на постјугословенском простору, што би помогло да се изграде путеви нове сарадње, премосте јазови и утврде темељи за плодоносну државно-верску сарадњу којом ће се афирмисати људска и верска права, помирење и толеранција. Претходна три међуверска дијалога Републике Србије и Републике Индонезије (2011, 2013. и 2015. године) показали су да наше земље имају снажан потенцијал да воде међуверски дијалог. Нас раздвајају хиљаде километара, историја, култура, гране уметности, али нас вера зближава и упућује једне на друге. После ових излагања повела се пријатна дискусија са студентима ове високошколске просветне институције Џогџакарте. Велика џамија Кауман У послеподневним часовима делегација Владе Републике Србије упутила се у обилазак знаменитих верских објеката Џогџакарте. Прва на листи знаменитости била је Велика џамија Кауман. Ову џамију, место молитве и мудрости, основао је Хаменгкубувоно Први, заједно са Киаи Факихом Ибрахимом Дипонингратом (првим поглаваром Кратона) и Киаи Вириокусумом, који је био и главни архитекта ове грађевине. Зидање Велике Кауман џамије повезано је и са оснивањем и настанком града Џогџакарте (1756. године). Џамија је саграђена 29. маја 1773. године. Велика џамија Кауман, како нам је објашњено, изграђена је у типичној јаванској (оствро Јава) архитектури са трослојним кровом, без минарета. Изграђена је у комплексу слојевитих зидова, док је главна свечана капија смештена на источној и такође северној страни. Унутар џамије, трослојни минбар налази се на западу у смеру кибла. Џамија такође садржи главну веранду, што представља основну карактеристику јаванске архитектуре. Веранда је окружена малим језером, где верници пре уласка у џамију перу стопала. У предњем делу дворишта џамије налазe се зелена стабла четинара који се у Јаванској култури сматрају корисним и благословеним. Северно и јужно од дворишта су високи павиљони познати као „пагонган”. Такође се северна страна зове Пагонган Лер (северни пагонган), а јужна страна Пагонган Кидул (јужни пагонган). Кратак историјат ове светиње изнео је члан делегације Владе Републике Србије г. Мустафа eф. Јусуфспахић, муфтија београдски и војни. Сусрет са православном заједницом Џогџакарте У Индонезији живи више од 250 милиона људи, али само 10% њих су хришћани. Последње две деценије Православна Црква у Индонезији изнедрила је око 20 активних заједница. Иако мале, ове заједнице остављају битан траг у историји хришћанства ове земљe. Један број православних хришћана окупља се на молитву и богослужење у домовима верника, али има и оних заједница које су успеле да обезбеде трајна богослужбена места. Православни Индонежани су одлучили да искажу своју веру на неке заиста лепе начине. Широм земље постоје православне хришћанске школе, сиротишта, програми за прехрану сиромашних, па чак и болница. Православље у Индонезији није скривено, нити је забрањено. Једини проблем је регистрација верске заједнице код државних власти. Да би једна верска група била регистрована потребно је, поред одређеног броја чланова, да пет највећих верских заједница у Индонезији потпишу сагласност да се верска заједница региструје. Чланови делегације Владе Републике Србије, предвођени Епископом мохачким Исихијем, истог дана су, а у навечерје празника и сећања на свете мученике Тараха, Прова и Андроника, посетили православну цркву Светог Дионисија Закинтоског у предграђу Џогџакарте. Овај храм припада Епархији за Индонезију Митрополије Сингапура и Југоисточне Азије Васељенске Патријаршије. Духовник ове православне заједнице је рођени Индонежанин, протопрезвитер Лазар Суканто који је пежелео срдачну добродошлицу делегацији из Србије: -Када сам чуо да долазите, веома сам се обрадовао и одмах сам обавестио надлежног епископа који је подарио благослов да вас све угостим. Црква у којој се налазите посвећена је Светом Дионисију Закинтонском, и ја сам њен први свештеник. Православна парохија у Индонезији званично је основана у јуну 1989. године. Иначе, око 1800. године први православни верници су дошли из Јерменије, но нису се задржали дуго. Тек много касније, тј. 1989. године, основана је православна парохија и ја сам један од првих пет рукоположених свештеника за мисију у Индонезији. Рођен сам у Индонезији, као и моја презвитера. Дипломирао сам на Академији Часног крста у Бостону, САД. У чин презвитера рукоположен сам 1992. године. Пре формирања ове парохије опслуживао сам две православне зеједнице са око шездесет верника, недалеко одавде, све до 1996. године када смо дошли овде. Прву Литургију у овом храму одслужио сам 1998. године са једним свештеником из Грчке Православне Цркве. После две године мисионарења крстио сам једну групу верника и тек тада сам почео да богослужим. Прво смо били под директном јурисдикцијом Васељенске Патријаршије, затим Грчке Епархије за Закинтос, па Митрополије за Хонг Конг и, на крају, тј. сада смо под Епархијом за Индонезију Митрополије Сингапурске и Југоисточноазијске. Поред пастирског старања о овој парохији имам још четири богослужбена места која редовно обилазим. Што се тиче нашег односа према суседима или, боље речено, њиховог према нама, он је изузетан. Ми као православна заједница редовно учествујемо у свим локалним активностима заједнице, комшилука. Примера ради, патролирамо улицама током ноћи, заједнички одржавамо хигијену улица и друго. Сваке године током божићних празника делимо пакете - поклоне нашим суседима, а поводом васкршњих празника организујемо бесплатно лечење свих који закуцају на врата. Морам да нагласим да редовно присуствујемо прославама празника наших комшија и због тога нас највише поштују, пре свега, што никоме не намећемо наше Православље. Епископ Исихије је захвалио на добродошлици: - Веома нам је драго што смо данас посетили Вашу заједницу. Разлог наше посете Индонезији је Четврти билатерални међуверски дијалог Србије и Индонезије. Веома смо почаствовани Вашим гостопримством и пажњом коју сте нам указали. Заиста се осећа чврста вера и жеља за мисионарењем. Много значи Ваш однос према суседима који сте малопре поменули, и то је управо једна од тема овог дијалога између Србије и Индонезије. Ово је добро искуство за све нас. Молимо се Светом Дионисију да Вам да снаге и вере да истрајете у мисији и да Вам Господ подари све потребно. Нека Вас Господ благослови! Овом посетом окончана је званична посета државно-верске делегације Републике Србије Индонезији. протођакон др Дамјан С. Божић члан државно-верска делегација Републике Србије Извор: Инфо-служба СПЦ

Четврти редовни сабор Митрополије аустралијско-новозеландске одржан је од 5. до 7. септембра 2019. године у просторијама при Саборном храму Светог великомученика Георгија у Кабрамати, Сиднеј. Сабор је отпочео призивом Светог Духа у храму, после чега се прешло у црквену салу где је започео радни део сабора у присуству великог броја свештенослужитеља, председника одбора Црквених општина и савета Мисионарских парохија, као и делегата из целе Митрополије. Епископ Силуан је поздравио све учеснике сабора Митрополије и поделио радост што се сабор одржава у години великих јубилеја Српске Цркве. Први радни дан сабора завршен је свечаном академијом у Касл Хилу. Други радни дан сабора отпочео светом Литургијом. Уследиле су седнице на којима су поднети извештаји одбора и митрополијских помоћних организација. После преподневне седнице, епископи Лонгин и Силуан служили су опело протојереју-ставрофору Милану Збиљићу. У паузи између седница, приликом свечаног ручка, присутнима су се обратили епископ Лонгин и амбасадор г. Мирољуб Петровић који је захвалио на подршци и досадашњој сарадњи на пројектима који презентују српску заједницу у Аустралији. Сабор је завршен централном литургијском прославом 800 година аутокефалности и 70 година Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду на имању Колеџа Светог Саве. Поздравно слово верном народу са сабора Српске Православне Митрополије аустралијско-новозеландске Драга браћo и сестре, сабрани на овом важном састанку, на коме су представници свих црквених јединица разматрали важна питање из живота наше Митрополије, те после успешног саборовања, шаљемо вам заједничку поруку, коју почињемо речима Светог апостола Павла: „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога“ (Рим. 15,13). Сматрамо да нема бољег и лепшег поздрава од овога и то свима вама, члановима Свете Српске Православне Цркве, Цркве Бога Живога, коју нам је свима оставио у аманет највећи између светих у роду српскоме – Свети Сава I Архиепископ српски. Нема сумње да је Свети Сава разумео још у оно давно време да је за наш народ, на балканској ветрометини, аутокефална Српска Православна Црква представљала гаранцију његовог опстанка. А он је, свети Божји човек, изобиловао у свим врлинама вере, а посебно у „нади силом Духа Светога“. Јер само заједница са Богом обезбеђује испуњење „сваком радошћу и миром у вјери“. Прихватајући аутокефалност Српске Цркве, од оца вере и нације, усвојили смо Христа као главу те Цркве и то заједништво, увек изнова утврђивано и освежавано Светим Савом, трајало је, траје и трајаће док је света и века. У ово време, ове године, када обележавамо 800 година аутокоефалности, обнављамо успомену на Светог Саву - највећег светитеља, кога је Бог подарио Србима и православљу, а који је постао и остао темељ те аутокефалности. Мислимо да нећемо погрешити ако кажемо да никакав озбиљан успех у нашем народу није постигнут изван наше Цркве односно ван њеног утицаја у последњих 800 година. Ми се, тога ради, сећамо осам векова живота са Христом, кога нам је Свети Сава приближио, кроз свој живот у Христу. Сви наши успони, наше врлинско живљење, наши успеси, наше преживљавање у вековима ропства, све је то било омогућено нашом Светосавском вером – вером у Христа, протумаченом од стране овог Божјег угодника. „Нема лепше вере од хришћанске“, говорио је Свети мученик ђакон Авакум. Свети мученик овде говори о српској вери – о вери православној, о вери, како рекоше Свети оци Седмог васељенског сабора, „која је утврдила васељену“. То је та вера која живот осмишљава, која даје духовну димензију, која оживотворава све, која је испуњена надом и осталим врлинама. Да, то је уистину српска вера, вера Светог Саве и свих Срба светитеља, који стоје око наднебеског престола Бога Вишњега. Због те вере Срби су изнедрили на хиљаде светитеља и мученика, и многих великих људи кроз сву своју дугу историју. Зато је народни песник и могао да каже да Срби „украсише Небо са свецима“. Велики је циљ, драга нам богољубива браћо и сестре, постављен испред нас. Циљ је да не разжалостимо наше светитеље, да не растужимо душе мученика, који су пали за „Крст часни и слбоду златну“. Од нас се не тражи у данашње време нека нарочита жртва, јер уживамо слободу ове благородне земље, али нас у тој слободи вреба озбиљна опасност. Наиме, веома је лако постати равнодушан, када је вера у питању. А без вере, ако је веровати историји Српске Православне Цркве и српскога народа у последњих 800 година, нема стварнога живота. Ако, дакле, разводнимо нашу веру, ако нам све постане свеједно, ако не-критички примамо законе и упуства, који се косе са нашом Вером и поретком у Цркви, удаљићемо се од Христа, што би било погубно за наше духовно живљење. А живимо у времену великих духовних изазова, па слободно можемо рећи и духовних лажи и обмана. Времену где се мењају свести, губе корени и одузимају људске вредности. Стога, посебно апелујемо на родитеље да васпитавају своју децу у вери, да их уче молитвама и јеванђелским врлинама. Велика је радост свима нама што нас је почаствовао својом посетом високопреподобни архимандрит Методије, игуман царске лавре – манастира Хиландара, јер је његовим присуством дат посебан печат прослави овог значајног догађаја, за кога су неодвојиво везани Свети Сава и Свети Симеон, оснивачи манастира Хиландара, нашег највећег светилишта. Наша Митрополија, поред овог значајног јубилеја, обележава и 70 година организованог парохијског и црквеног живота у Аустралији. Од 1949. године прошлога века до данас, много је архијереја бринуло о овим просторима, много свештеника и верног народа, који су, често са великим одрицањем, градили црквени и духовни простор у Аустралији и Новом Зеланду. Молимо се Господу да упокоји душе свих преминулих свештенослужитеља и верних чланова наше Цркве, а да садашње прегаоце, наследнике старије генерације, подржи и оснажи како би могли успешно наставити са овим одговорним послом око одржања црквеног живота на овим просторима. Једина истинска вредност у овоме свету јесте Христос, како то благовесте Свети Оци. Зато, „будимо истински у љубави да у свему узрастамо у Онога који је глава – Христос“(Еф. 4,15). А када смо Христови онда смо и светосавски, свесрпски и свеправославни. „Чинимо“, дакле, „све да се Христос вјером усели у срца наша!“ (Еф. 3,17). Извор: Инфо служба СПЦ

Четврти међународни Фестивал средњовековне музике „Медимус“ одржан је од 23. до 25. августа 2019. године у Призрену. Фестивал је најзначајнија манифестација из области музичких уметности у протеклом периоду и одржава се у изузетном амбијенту Атријума средњовековног храма Светог Спаса (14). век. Фестивал се одржава у организацији Пријатеља манастира Св. Архангела и дома културе из Грачанице уз подршку Канцеларије за КиМ Владе Србије, ТВ Храма и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског Теодосија, који је свечано и отворио овогодишњи фестивал. По речима директора Бојана Бабића фестивал "Медимус" је међународног карактера и да ове године има пет учесника, који, између осталог, долазе из Мађарске и Грчке. „Ту је и комбиновани међународни фестивалски ансамбл, у којем су чланови из Словеније, Немачке, људи из Србије“, наводи Бабић. Фестивалски програм започео је наступом ансамбла „Медимус“, који је осмишљен као неки рудимент неке будуће летње школе. Након њих наступили су прве вечери уметници из мађарског састава "Музика профана". У суботу 24. августа певао је на далеко познати Грчки византијски хор из Атине (који је познат по свом дугогодишњем оснивачу и хоровођи, покојном Ликургу Ангелопулосу), а затим ансамбл „Ренесанс“ из Београда, који ове године слави пола века постојања. Последње вече фестивала 25. наступио је ансамбл „Хипербореа“ са једним визатијско-уралско-руско-црноморским програмом. Значај овог фестивала је велики не само за преостале Србе у Призрену и на Косову и Метохији већ за читаву културну јавност Србије и посебно овог региона. Идеја покретача овог фестивала јесте да се у јединственом амбијенту атријума средњовековног храма Св. Спаса у Призрену подно древне Каљаје која је својевремено била и престоница цара Душана звуцима средњовековних инструмената, костимима, песмом и игром оживи атмосфера средњовековног српског двора у Призрену који је угошћавао бројне музичке групе из целе Европе, као што је то био обичај на средњовековним дворовима. Истовремено, намера организатора јесте да се овим промовише европски и светски карактер средњовековне српске православне културе која је сачувана на овим просторима и презентује град Призрен као град у коме кроз уметност и културу припадници различитих народа могу да нађу заједнички језик. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Долина Еном (Хином) позната је по практиковању култа Молоха који је подразумевао жртвовање деце (2Цар23, 10; 2Дн28, 3; Jeр7, 31). Такве ужасне ритуале вршили су неки безбожни израиљски цареви попут Ахаза, преузевши их из претходних хананских култова. Иначе, то је било место на којем је спаљивано смеће, јер се налазило изван тадашњег града. Слика покоља, окрутности, ватре и плача дубоко се урезало у ове представе. Како било, човека подилази језа када пролази овим местом. У време када је Аврам живео, дакле, многи су жртвовали прворођену децу. Међутим, Бог Аврамов није тражио људске жртве (Пост 22). Приповест о Авраму је након проласка кроз долину Енома добила за мене и свој географски контекст. Ово место остаје и даље некако пусто; у њему се не гради ништа иако је данас близу градског језгра. Основни циљ тог дана било је археолошко налазиште Давидов град, тачније најстарије градско језгро, датирано на месту некадашњег јевусејског града и касније на њему изграђеног Давидовог комплекса фортификације и палате. На самом улазу могао се видети потпорни зид који је држао палату на врло стрмој стени, као и темеље саме палате и кућа неких високих војних чиновника, уништених у пожару након освајања Јерусалима од стране Вавилона 586. пХ. Најзанимљивији део комплекса су свакако водени тунели откривени тек пре коју деценију. Наиме, Давид је освојио Јерусалим од Јевусеја, тако што је својим људима заповедио да прођу кроз цевовод (2Сам 5), односно цитаделу која је штитила једини градски извор пијаће воде – Геон (Гихон). За посетиоце су ови тунели отворени тек недавно и свакако је доживљај проћи туда. Међутим, круна овог дана био је пролазак кроз Језекијин тунел дужине око 600 метара. Цар Језекија је још крајем 8. века пХ схватио да град не би издржао опсаду уколико не нађе начин да геонску воду задржи унутар градских зидина. Зато је наложио изградњу тунела кроз који се вода спушта кроз падину сакупљајући се у Силоамском базену. Тако је Јерусалим опстао током асирске опсаде. Сада, 2700 година после свих ових догађаја, може се ићи по уским пролазима тунела којима пролази вода све до светла на крају у Силоамској бањи (уп. Јн 9). У повратку поглед ми случајно паде на таблу са именом улице: Малки-Цедек. Поново све постаде јасно. Свештеник и цар салимски (јерусалимски), Мелхиседек, сачекао је овде Аврама са евхаристијским даровима, хлебом и вином, како би му се захвалио за победу над хананским царевима. И би вече и би јутро, дан четврти. [V] Када је свануло облачно јутро помислих, биће одличан дан за прво путовање по пустињи. Пут је водио ка манастиру св. Саве Освећеног и св. Георгија Хозевита, затим ка Јерихону и гори кушања и коначно месту крштења Христовог на Јордану. Поред аутопута могу се видети бројне бедуинске заједнице које живе слично онако како је Аврам живео на овим просторима: терају стада по овим пределима посне вегетације, тек понегде начичканим неким жбуном и упорно, поред све тешкоће, одбијају да се одрекну номадског начина живота. Уласком у дубину јудејске пустиње схватих да се овај крајолик није много променио од времена када је Свети Сава боравио у Светој Земљи. У дубини кањона по имену Вади Келт лежи манастир св. Георгија Хозевита. Приљубљен уз стену попут ластавичјег гнезда, слично и Лаври св. Саве Освећеног, неодољиво ме је подсетило на испосницу Св. Саве код манастира Студенице на обронцима Радочела. Дошао сам до закључка да је, осим Свете Горе, Свети Сава управо овде налазио обрасце по којима је градио и друге задужбине у Србији. Тако је делић Свете Земље још у његово време пренесен у Рашку те и ми данас осећамо духовну корист од његовог оновременог ходочашћа. Јудејска пустиња у близини манастира Св. Георгија била је и место скривања Давида од Саула. Сматра се да је стих из 23. Псалма настао овде: „Ако прођем и посред долине смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“. Даље, убрзо након манастира Св. Георгија наставили смо ка Лаври Св. Саве Освећеног. Захваљујући добром пријатељу Денијелу, православном Американцу, који често посећује и дарива овај манастир и који је свој мир нашао у Светој Земљи, братство нам је широм отворило врата. Од самог улаза јасно се осећа да је ово простор молитве и подвига више од једног и по миленијума. Након силаска низ степенице са десне стране су мошти оснивача Лавре, Св. Саве Освећеног. Као млад монах, отшелник, крајем 5. века одлази у пустињу и убрзо се к њему стичу бројни искушеници и братство. Манастир је са горње стране опасан јаким зидинама које је изградио цар Јустинијан, а са друге стране га од потенцијалних освајача дели долина Кедрона. У уском кедронском кањону и током лета жубори поток праћен танком зеленом линијом жбуња и другог растиња. На другој стрмој страни кањона налазе се бројне испоснице, пећине, у којима су се монаси вековима молили за спасење света. Манастири јудејске пустиње посути су и моштима монаха који су страдали током персијске инвазије на Палестину 614. г. У једном од параклиса скоро на највишој тачки манастира налази се келија Св. Јована Дамаскина изнад које је изграђен параклис. Св. Јован је након службе у Дамаску и чудесног избављења Богородице Тројеручице, дошао у ову Лавру. Иако врло образован, на самом почетку монашког подвига чисти нужнике и ради друге тешке и рекло би се „неодостојне“ послове. Касније, пише низ химнографских дела, инкорпорирајући хришћански садржај у древне античке песничке форме попут јампског триметра (трипеснеца) и канона. Већина наше данашње црквене химнографије потиче са места на којем сам стајао. Просто је невероватно налазити се на месту почивања једног од највећих хришћанских мислилаца и писаца. Самим уласком у манастир осећа се да њихова близина овом месту није ишчезла и да је благослов њихових молитава и даље ту. Братство Лавре прати најстрожији типик. Службе почињу полуноћницом у поноћ, настављају се јутрењем и литургијом све до раних јутарњих часова. То је тзв. саваитски типик. Обрадовао сам се када сам чуо да су се братству на послушању придружила и два искушеника из Србије. Након пријатног разговора са њима и са једним руским монахом полако смо кренули даље уз благослов игумана и његове бројне дарове. Спуштање са јудејског побрђа у долину Јерихона пратило је и нагло повишење температуре. Јерихон се налази испод нивоа мора и представља „џеп“ заробљеног топлог ваздуха. Преко целе године топлији је од већине палестинских градова у просеку од неколико степени. Међутим, пошто је богат подземним изворима, односно, пошто је само подручје оаза, укусне урме из овог краја познате су у читавом свету. Из подножја рушевина древног Јерихона поглед се пружа на Гору кушања. Како је дан одмицао врућина је у пустињи била све интензивнија. Јара се дизала од врућег камења док је сунце немилосрдно пржило. Сваки корак ка манастиру на врху Горе био је све тежи. Управо је ово било место четрдесетодневног поста Господњег. У неиздрживој жеги као да се поново чују речи: „реци да камење ово хлебови постану“. Први врху Горе кушања, приљубљен уз стрму стену налазио се православни манастир. Попевши се на Гору, поглед сезаше ка величанственој Јерихонској долини, а у измаглици пустињске жеге титрали су врхови околних далеких брегова. Примио нас је средовечни монах и подсетио на јеванђељске речи: „Опет узе га ђаво и показа му сва царства овога света и славу њихову и рече му: све ово ћу ти дати ако паднеш и поклониш ми се. Тада рече њему Исус: иди од мене сотоно, јер стоји написано: Господу Богу својему клањај се и њему јединоме служи“ (Мт 4). Боравак на Гори кушања оставио је велики утисак, али и умор. Ипак, остао је још један циљ пред нама: место крштења Христовог на Јордану. До места води аутопут ка престоници краљевине Јордан и некадашњем попришту рата између Израела и Јордана (1967), који је са леве и са десне стране окружен непотпуно очишћеним минским пољима. На самом месту крштења налази се граница између Израела и Јордана. Прилаз води постоји са обе стране и чувају га војници. Место у реци је означено конопом са бовама а преко њега се не сме прећи, јер би се тиме прешло преко државне границе. Данас више цркава има са јорданске него са израелске стране, јер јорданске власти дозвољавају градњу због многих ходочасника. Сама река Јордан бејаше некад моћна, данас, пак, драстично мањег обима и протока. Ова пијаћа вода која истиче из Тиверијског језера пропала би уколико би се улила у Мртво море, те је Израиљци искористе за пиће и пољопривреду много пре него што отече. Од некадашње реке остало је, рекло би се, омање језерце које се пуни када Израиљци пусте неку од брана. Бројни ходочасници, нарочито православни, погружавају се у реци подсећајући се на библијске догађаје, као и на догађај сопственог крштења. У оближњој радњи може се купити бели стихар за погружавање. Многи свештеници певају тропар Богојављења док ходочасници трократно урањају. Занимљиво је да се управо неких двадесетак километара од овог места налазио Хирбет Кумран, односно некадашња есенска заједница позната по многим ритуалима очишћења којих су се држали, а такође ово је било и често место проповеди Св. Јована Крститеља. У том врелом летњем дану мало шта је причинило такво задовољство као урањање у воду Јордана. Освежен погружавањем, приметих да сунце полако залази и да група лагано креће. Пођох са неким осећајем мира. И би вече и би јутро, дан пети. Извор: Теологија.нет

Свечано отварање приређено је у четвртак, 9. фебруара 2017. године, од 10.00 часова, у обновљеном здању Центра за културу у Требињу. Отварању овог својеврсног фестивала науке и умјетности, поред мноштва заинтересованих посјетилаца пристиглих из читавог региона, самих учесника и представника Епархије захумско-херцеговачке и приморске и других епархија Српске православне цркве, присуствовали су и представници Римокатоличке цркве и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, представник Владе Републике Србије, представници Републике Српске и Града Требиња. Присутне је у име организатора најприје поздравио доц. др Марко Вилотић, указујући притом на донекле измјењену досадашњу форму скупа „… па он сада изгледа као својеврсни фестивал, који, поред досадашњих панел-дискусија, садржи и једно класично предавање, позоришну представу и изложбе.“ Присутнима су се затим обратили и предсједник Црнтра за философију и теологију протопрезвитер – ставрофор проф. др Владан Перишић, проф. др Јасмин Комић, министар науке и технологије у Влади Републике Српске, као и господин Драган Давидовић, директор Секретаријата за вјере Владе Републике Српске. Након свечаног отварања услиједила је прва панел дискусија, под насловом „Саборност и јединство Цркве у XXI вијеку уз осврт на Критски сабор“. http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=24049