Претражи Живе Речи Утехе

БОЖИЋНА ПОРУКА МИТРОПОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Г. ЈОАНИКИЈА О БОЖИЋУ 2023/2024. ГОДИНЕ Засијао јеси, Христе, од Дјеве, разумно сунце правде, и звијезда показа те смјештеног у пећини, несмјестиви. Ево благовијести над благовијестима! Ево радосне вијести од Бога, с неба! Ево рођења које анђелски хорови прослављају! Ево дјетета коме се мудраци са истока клањају и приносе дарове као Спаситељу свијета! Својим очима гледају надприродно од Дјеве Марије рођенога. Пастири витлејемски по анђелској ријечи оставише своја стада и похиташе да се поклоне ономе који је дошао да буде Пастир над пастирима. Јосиф обручник, задивљен вишњим тајинством, благодари Богу који га је почаствовао да буде чувар Дјеве и Богомладенца. Чувар онога који се од доласка у овај свијет јавио као Спаситељ душа људских. Анђели на небу и људи на земљи заједно славе. Сложно, умилним гласовима пјевају Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Благодаре ономе који једини може да измири завађене, да дарује мир и спокојство људима и народима у овом свијету. Када се сјећамо свих незаборавних догађаја који су пратили рођење Христово не враћамо се у прошлост него их доживљавамо као садашњост. Спасоносни догађаји имају вјечну вриједност и вјечно дејство. По Божјој милости и ми смо, Хришћани овог времена, свједоци Христовог рођења. Прослављајући овај Празник радујемо се као што су се обрадовали мудраци са истока и пастири из поља витлејемског. Велику свечаност Празника доживаљавамо као учесници светих богослужења и непосредно је окушамо кроз тајну над тајнама, кроз свето причешће на божанственој празничној литургији. Тајна Божје љубави, посвједочена рођењем Христовим, не може се до краја разумјети. По мјери наше вјере и отворености срца она се открива и Бог нас удостојава да је схватимо и прихватимо. Не у цјелини, него колико нам је потребно да би њоме живјели, ходећи путем спасења. Свједочећи своју љубав према човјеку Бог самилосно снисходи до наших немоћи, до крајње људске отуђености и ништавила до којег долазимо због наших грјехова. Зато је изабрао да се роди у витлејемској пећини чија тама указује на таму људских грјехова и крајње људске биједе. Он се добровољно изједначио са нашом биједом да би нас од ње ослободио и обукао нас у славу и љепоту дјеце Божије. Као Богомладенац изабрао је да у сточне јасле положен буде и на слами почине показајући да прима на себе наше понижење, да ће нас од грјеховног пада ослободити и својом дјечјом слабошћу обновити. Добровољно се умањио да нас узвиси и узвелича. Узама дјечјих пелена био је увезан да људе сваког узраста и сваког покољења, и све народе ослободи од уза гријеха и смрти. Гледајући на Христово оваплоћење и крајње смирење видимо каква је љубав Божја. Она има самилост да снисходи и силу да подиже. Она нас преводи из таме у свјетлост, из смрти у живот. Не оставља никог, али се ничим другим не намеће осим брзом спремношћу да својим зрацима обасја сваког ко је тражи. Богомладенац је дошао у овај свијет као Јагње које иде на заклање и свједочи љубав која се жртвује за спасење свијета. Од момента доласка Христовог на овај свијет свјетлост његовог Јеванђеља шири се по цијелом пространству земаљског шара. Ми смо поносни на наше претке који су надахнути хришћанском вјером вјековима изграђивали духовне и моралне вриједности. Међу њима је непрегледни хор светитеља и свједока Божјих који су за Христа своје животе жртвовали. Света православна вјера просвјетљавала је душе и срца наших отаца те су створили блиставу културу којом се са разлогом поносимо. Када такво насљеђе имамо дужни смо да га његујемо, и друге са њиме упознамо. Најбоље ћемо се одужити својим прецима ако и ми обиљежимо наше вријеме стваралачким трудом, добрим дјелима милосрђа и човјекољубља, и све то чинећи од срца, не ради своје славе, него ради славе имена Божјега. Православној вјери је својствено да ствара, да умножа душевне силе и дарове, да открива тајне неба и земље, као што свједоче наши духовни оци Свети Сава и Његош, а међу научницима велики наши преци Тесла и Пупин, и многи други којих се радо сјећамо. Утемељени на рођењу Христовом и на његовом дјелу спасења они су православном вјером живјели, дисали и стварали. Показали су да је она свјетлост која просвећује сваког човјека, посебно оног који љуби свјетлост истине и свој труд приноси Богу и роду. Како вријеме тече нарастају кризе у свијету, умножавају се сукоби и крвопролића. Очигледна је опасност да се садашњи ратови могу и проширити. Ми православни хришћани дужни смо да се молимо Богу за мир, стим да се потрудимо да га прво у својим душама стекнемо. Да се измиримо са Богом и својом савјешћу, да превазиђемо све заваде и несугласице са својим најближима. Ако допринесемо миру Божјем у свом окружењу, онда ће и наша молитва Богу, извору мира и сваке утјехе, бити услишена. А он ће, по своме човјекољубљу, на молитве и вапаје вјерних, нарочито оних који невино страдају, узвратити својим милосрђем, и уразумити зараћене стране да прекину са крвопролићем и да се измире, на радост и спасење њихових народа. У Црној Гори, у сваком њеном православном дому Божић је пуноћа породичног заједништва, и уз Васкрс најсвјетлији дан у години. Божић је обиљежио најљепше странице историје Црне Горе, што је највјерније посвједочила поезија, Његошев Горски Вијенац и Радованова Мојковачка битка. Када смо год у Црној Гори, окупљени око наших храмова и бадњака, славили и пјевали, увијек смо помињали распето Косово и Метохију. Видимо колико су данас наша браћа и сестре, православни Срби на том светом и свесрпском огњишту обесправљени. Како се на штету наших сународника примјењују двојни аршини пилатовске правде. Видимо и колико су моћници овог свијета неосјетљиви на српске патње и страдања. Због тога смо веома забринути, али имамо наду у Бога који неће оставити свој вјерни народ ни његове светиње. Веома цијенимо и искрено подржавамо то што је благовјерни народ из Црне Горе увијек спреман да својој страдалној браћи и сестрама несебично помогне и што је остао вјеран и одан српским светињама на Косову и Метохији. Радост овог празника обухвата небо и земљу, усхићује анђеле и просвјетљује народе. Она обједињује породице и пријатеље, мири непријатеље, јача народно јединство кријепи и јунаке и побожне народне вође. Рођење Христово је заштитни знак хришћанске породице. Породична заједница, заснована на Божјем благослову и међусобној љубави мужа и жене, призваних да постану родитељи, отац и мајка, је жива слика Цркве Божје. Рађање дјеце у брачној заједници је испуњење првобитне Божје заповијести, а Христово рођење открива најдубљи смисао рађања и борбе за очување породице. У част овог најрадоснијег празника охрабрујемо младе хришћане, младиће и дјевојке, да одговоре на позив и благослов Божји, те да на вријеме оснивају своје породице и преузму пуну родитељску одговорност за рађање и васпитавање дјеце. Драга браћо и сестре, прославимо у миру Божјем, једнодушно и заједно у братској слози и љубави овај свијетли и спасоносни Празник рођења Христовог. Принесимо Богомладенцу и његовој Пресветој Мајци наше усрдне молитве, за дјецу и омладину, родитеље и учитеље и за све православне хришћане. За мир и благостање свега свијета. Да Богомладенац Христос својим вјечним новинама и божанском љубављу обасја све и всја, болесне исцијели, тужне утјеши, сиромашне нахрани, заблудјеле обрати познањем истине и доброте Божје. Са овим мислима и молитвама, драга браћо и сестре, најсрдачније вам честитамо свијетли Празник рођења Христог и предстојећу Нову годину са најрадоснијим поздравом: Мир Божји! Христос се роди! Ваистину се роди! https://mitropolija.com/2024/01/05/bozicna-poruka-mitropolita-crnogorsko-primorskog-g-joanikija-video/?fbclid=IwAR1sTYN6TkdME1lR6ztU00K52fJsJn17RvaN368cV-ypqE1pEouasyB3qig

У уторак, 6. јуна, навршило се 35 година од канонизације Блажене Ксеније Петроградске од стране Московске Патријаршије. У част годишњице, откривен је споменик вољеној светитељки у близини капеле у којој се налазе њене мошти на Смоленском гробљу у Санкт Петербургу. Света Ксенија је канонизована од стране Руске Православне Цркве 6. јуна 1988. Претходно ју је канонизовала Руска Православна Загранична Црква 11/24. септембра 1978. године. Празник Свете Ксеније почео је служењем Божанствене Литургије у храму Смоленске иконе Богородице на Васиљевском острву у Санкт Петербургу. Службом је началствовао Његово Високопреосвештенство митрополит петербуршки Варсануфије уз саслужење низа архијереја и клирика, саопштавају из Митрополије петербуршке. Његово Преосвештенство упутио је пастирску реч о најомиљенијој светитељки Санкт Петербурга: Блажена Ксенија се одрекла свега и отишла да проповеда покајање, помагала људима, молила се за град Светог Петра, помагала у изградњи цркве. Радила је само оно што је сматрала потребним Христа ради. Она је сав свој живот посветила Њему, и ништа је није могло одвратити од Њега — ни прогон ни прекор. Света Ксенија је увек била са Христом, стога је прослављена као првобитна светитељка Санкт Петербурга… Град не може без праведника, и хвала Богу, Господ га благослови. Потребна нам је помоћ светаца и поверење у њихову помоћ. Само онај ко је са Богом може победити. Дакле, наш народ треба да се уједини, да долази у цркву, да се моли и окрепљује. Потом су Митрополит и његови пратиоци отишли у капелу Блажене Ксеније на Смоленском гробљу да благослове нови споменик светитељки и помоле се на њеном гробу. Скулптура је плаћена донацијама верних православних хришћана. https://mitropolija.com/2023/06/09/otkriven-spomenik-svetoj-kseniji-petrogradskoj-na-35-godisnjicu-njene-kanonizacije/

Годишњица упокојења Митрополита Амфилохија: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Годишњи помен Митрополиту Амфилохију: Цјеливајући његов гроб, цјеливамо самога Христа, којим је он живио и за кога је живио Патријарх Порфирије: Живот Митрополита Амфилохија био је испуњен жарким служењем Господу и Његовој Светој Цркви Епископ Сергије: Митрополит Амфилохије, одлазак без растанка Епископ марчански Сава (Бундало): Заблагодаримо Богу што нам је дао архијереја у личности митрополита Амфилохија Може бити да је Мојсије Уочи годишњице упокојења Митрополита и Оца нашег Амфилохија: „На Твоју ријеч бацих мрежу, Господе“ Катихета Бранислав Илић: Митрополит Амфилохије - учитељ љубави и крсто-васкрсне вере Почели “Дани Митрополита Амфилохија” У оквиру “Дана Митрополита Амфилохија” одржана филозофска трибина о његовом животу и дјелу Књижевна трибина о личности и дјелу Митрополита Амфилохија: Живјели смо у доба Митрополита Амфилохија и то је била награда од Господа Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота блаженопочившег митрополита: Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Споменица поводом 30 година архијерејске и 25 година митрополитске службе Митрополита Амфилохија Митрополит Амфилохије: Човек – носилац и сведок вечнога живота Митрополит Амфилохије: Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Упокојење митрополита: Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископски Савјет СПЦ у ЦГ – Саопштење поводом упокојења Митрополита Амфилохија Изјаве саучешћа поводом упокојења митрополита Амфилохија Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије постављен за администратора Митрополије црногорско-приморске У данима Митрополитовог испраћаја важно је придржавати се и прописаних здравствених мјера Архијерејски синод Руске заграничне цркве: Владика Амфилохије је јерарх широког срца, које је смјестило у себе радости и туге читавог православља Патријарх Кирил: Амфилохије остаје као светиљка, горућа и ужарена Патријарх бугарски: Митрополит Амфилохије пример достојног пастира и скромног монаха Саучешће митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија: Увек је поступао по Божјем закону Архиепископ Албански Анастасије: Опраштамо се од једног врсног пријатеља и брата, једног духовног вође! Архиепископ михаловско-кошицки Георгије: Ка Господу је отишао витез духа Архиепископ Јован о Митрополиту Амфилохију: Његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву православну васељену Митрополит Николај Хаџиниколау: Вриједност Митрополита Амфилохија ће се тек показати Митрополит Порфирије: Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет Mитрополит берлински и њемачки Марко: Добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега Владика Јоаникије: Мучеништво, љубав, жртва, доброта и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе Митрополит бориспољски и броварски Антоније: Одан Господу и Његовој Цркви, црквеним канонима, својоj пастви и речи Митрополит Антоније (Паканић): Митрополит Амфилохије је Свети човјек Владика Лукијан поводом упокојења митрополита Амфилохија: Својим узорним животом био је пример свима нама Епископ жички др Јустин о почившем митрополиту Амфилохију: Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски Епископ сремски Василије о почившем митрополиту Амфилохију: Изгубили смо великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот Епископ тихвински и лодејнопољски: Увијек бранио Правду и Истину, трудио се да зацијели Црну Гору Владика Иринеј поводом упокојења митрополита Амфилохија: Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве Владика Григорије: Не могу да се отмем утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. Епископ Андреј: Митрополит Амфилохије у срцу Беча Владика тимочки Иларион: Митрополит Амфилохије све нас је обједињавао кроз своја страдања и живот Владика Сергије: Сваки сусрет са Митрополитом био је сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави Епископ Силуан: Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела Епископ Сергије: Воштаница митрополиту Амфилохију – туга Земље, радост Неба! Епископ нишки Арсеније: Данас видимо колико је велика љубав народа Црне Горе према свом Митрополиту Владика Кирило: Митрополит Амфилохије је целим бићем сведочио Христа! Епископ Антоније: Митрополит Амфилохије је био осведочени пријатељ руског народа Архимандрит Данило (Љуботина): Митрополит Амфилохије је епоха времена Архимандрит Данило (Љуботина): Молимо уснулог и вазнесеног Митрополита да нам расвијетли пут Прота Стојадин Павловић: Слобода коју је Митрополит Амфилохије донио у Црну Гору никада се више неће иселити из овог народа, већ ће постати пелцер за цијело Српство Прота Гојко Перовић: Пуних уста пред овом светињом кажем да је остатак за Митрополитом цијела православна Црна Гора Прота Милорад Лончар: Блаженопочивши митрополит Амфилохије - Сећање на духовног горостаса Прота Дарко Ђого: Оде Старац лицем к Светом Петру Цетињском Прота Дарко Ђого: Не дајмо светињу Божију у себи. Не дозволимо себи да икад будемо испод Митрополитовог ,,благо мени“ Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Ђед Прота Виталије Тарасјев: Одлазак митрополита Амфилохија - велики ударац за Православље Љепото Христова Отац Обрен Јовановић: Митрополита Амфилохија испуњавала је Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога Презвитер др Оливер Суботић: Цео живот Митрополита Амфилохија био је жртвеник на крсту, он са крста није силазио Игуман Савински Макарије: Митрополит Амфилохије - Архипастир ученик Светитеља сахрањен је у најужем кругу свог рукосада Беседа о. Андреја Лемешонока поводом упокојења Митрополита Амфилохија Јерођакон Силуан светогорац: Митрополит Амфилохије је имао велики утицај на светогорске монахе Монах др Павле Кондић: Сведок сам благодати Божије Проф. Александар Вујовић: Митрополит Амфилохије је био човјек који је од Бога измолио људе за Бога Мати Злата: Митрополит је засејао семе љубави у сваком срцу Митрополит Амфилохије је живео по јеванђељу Бискуп Петар Палић: Митрополит је оставио снажан траг у односима Католичке и Православне цркве Саучешће Јеврејске заједнице: Нека Бог подари вјечни мир души Митрополита Амфилохија Саопштење за јавност УКЦГ поводом смрти високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија Ивана Жигон: Сусрет са Митрополитом увек је био Празник Проф. др Милош Ковић: Митрополит Амфилохије је посијао сјеме слободе које ће тек проклијати у свим српским земљама Богић Булатовић: Амфилохије Васељенски Звона јавила Митрополитово упокојење Пут, истина и живот светитеља Амфилохија Неколико запажања о Светости Тишина Извините ме док љубим небо Оставите нека мртви укопавају своје мртве Певамо ти многољествије вечног живота, Mитрополите! Удружење Чувари Христовог Гроба: Велики губитак за Митрополију, Српску цркву и српски народ Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилохија Украјински медији о Митрополиту Амфилохију: „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“ ТВ Храм: У спомен на новопрестављеног архиепископа, митрополита и духовног оца нашег Амфилохија “Огледало” Српске РТВ: Јован Маркуш и Новица Ђурић о животу и дјелу блаженопочившег Митрополита Амфилохија Молитве за блаженопочившег митрополита: Тропар и кондак митрополиту Амфилохију Молитва Светом Митрополиту Амфилохију Радуј се, Амфилохије! Патријарх Вартоломеј служио помен Митрополиту Амфилохију у Цариграду Епископ Сергије служио Свету заупокојену литургију и помен на гробу блаженопочившег Митрополита Подгорица на кољенима дочекала свог Митрополита: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Заупокојена архијерејска литургија у Цетињском манастиру поводом упокојења Митрополита Амфилохија: Свједок васкрсења Празнична вечерња служба и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Епископ Јоаникије служио помен Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Митрополит Порфирије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ новосадки и бачки Иринеј служио помен свом блаженопочившем брату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Фотије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Атанасије служио помен новопрестављеном Митрополиту Амфилохију Епископ Пахомије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Герасим служио помен новопрестављеном митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Андреј служио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију Епископ нишки Арсеније служио помен митрополиту Амфилохију Помен Митрополиту Амфилохију у Диселдорфу Екатеринбург: Помен митрополиту Амфилохију Атина: Помен митрополиту Амфилохију Заупокојена Литургија, опело и сахрана блаженопочившег митрополита: У крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења сахрањен архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) Фотогалерија са погреба архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Приступна бесједа Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија - 5. септембар 2021. године, Цетињски манастир Благодарим Ваша светости, Вама и Светом архијерејском сабору, који сте нашли за сходно да ме изаберете у ово достојанство високо и узвишено Митрополита црногорско-приморског Опростите нам што сте од синоћ видјели овдје доста непријатности, подјела. Ви добро знате, Ваша светости и Преосвећени владика крушевачки Давиде, да су те подјеле вјештачки изазване, и ми смо чинили све да их не буде и да их уклонимо, али требаће нам доста времена. Вашим доласком, Светости, а и подјеливши са нама ову забринутост од синоћ, показали сте велику љубав не само према мени него према цијелом народу Црне Горе. Са вама су Ваша светости, који носите пуноћу васељенског православља у својој души, дошли представници светих Божијих цркава који су дошли на ову нашу радост, али су били спријечени да дођу на Цетиње. Међутим, они се данас моле у Храму васкрсења Христовога поред гроба нашег блаженопочившега Митрополита. И они су с нама подијелили и ову забринутост и узнијели са вама заједно молитве за мир и за помирење, и за љубав међу браћом. И данас у овим приликама, они ће благословити наш народ у престоном граду у Подгорици, а ми смо овдје поред моштију Светога Петра Цетињскога у овој светињи око које се садјенуо овај град. Нећу у овом моменту причати више о нашим мукама, него ћу уместо свега заблагодарити Богу. Благодарим Богу Живоме, Једином и Истинитом, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, који је у овај свијет послао свога Јединороднога Сина, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, оваплоћенога из дјевичанске крви силом Духа Светога и рођенога од Пресвете Богородице Марије, који дође међу нас када се испуни пуноћа времена и поживје у овоме свијету проповиједајући Јеванђеље Царства Божијега и чинећи безбројна чудеса у славу свог Беспочетнога Оца објављујући Свето Име Његово цијелом роду људском. Пјевам Његово очовјечење размишљајући непрестано о Његовим ријечима и дјелима, клањајући се Његовом распећу и смрти на Крсту и Гробу Његовоме живоносноме, славећи Његово тридневно васкрсење и побједу над смрћу. Он нас је по своме човјекољубљу учинио саучесницима и причасницима Његове побједе над смрћу и славе Његовог Васкрсења. Величам Вазнесење Његово на небо којим је прославио људску природу и удостојио је части сједења са десне стране Бога и Оца да би, испунивши сав божански домострој спасења, на дан своје Педесетнице ниспослао Духа свога Светога на своје свете ученике и апостоле и обукао их у силу са висине устројивши Цркву своју као Тијело Његово и заједницу светих у којој Он обитава са беспочетним Оцем својим и оживотворава је Духом Светим. Једна света, саборна и апостолска Црква је трајна Педесетница у којој учествујемо. У њој се освећујемо и спашавамо. Она је живо присуство и свједочење Царства Божијега које је дошло у сили. Она је тијело Христово и Богочовечански организам. Она се открива као нова твар која преображава цијелу творевину и овај свијет напајајући га водом која тече у живот вјечни. Тајна Цркве утемељена је на божанском домостроју, на цјелокупном Христовом дјелу спасења рода људскога. Он се у времену и простору, овдје и сада, поистовјећује са Светом Евхаристијом на којој се хранимо Светим Тајнама Тијела и Крви Христове да бисмо живјели новим животом. Црква по своме бићу и дамару није од овога свијета, али га она препорађа, обнавља и освећује. Не саображава се овоме свијету него му икономијски снисходи да га изнутра просвијетли, обогати и саобрази Царству небескоме. У богочовјечанској заједници Цркве превазилазимо наша природна људска ограничења, националне подјеле и међуљудске раздоре достижући јединство у Христу, пуноћу заједништва и саборности. Митрополија црногорско-приморска, у почетку названа Епархија зетска, од њеног оснивача Светог Саве и њеног првог епископа Илариона до дана данашњег, превршивши осам вијекова свога постојања има више него јасан историјски и канонско-правни континуитет. Мени је припала та част да будем њен 56-ти по реду архијереј, а 41-ви од кад је њено сједиште премјештено у Цетињски манастир. Ова Митрополија је била и остала један од најјачих стубова у великој одуховљеној грађевини Српске Православне Цркве кроз цијелу њену историју. Заблистала је светошћу наших архијереја, подвижника и мученика, љепотом њених светиња и непрекидног умјетничког стварања. Његовање српске ћириличне писмености и књижевности у овој Митрополији може се пратити као златна нит од Иловачке крмчије, врањинских повеља, Горичког зборника, преко Ободске, а касније и Божидареве штампарије, Цетињског љетописа па све до Светог Петра и Његоша чија се пјесничка ријеч код нас често узима као мјера вриједности и љепоте говора и књижевног стваралаштва. Овдје се понајвише причало о свецима и јунацима који су животе полагали за ближње своје и о догађајима који имају морални и духовни смисао. Са сјетом се памтила жртва Светог Јована Владимира, пјевало се о Светом кнезу Лазару, приповједало о Светом Сави и Светом Василију, О Светом Петру и Вожду Карађорђу, а свака добијена битка за слободу прослављена је као нови лијек косовскијех рана. Његош је продубио косовску мисао, наставили су је његови насљедници и краљ Никола. Митрополит Амфилохије изронио је из таме нашег времена као митски јунак Косовац Јоване, пјесник Видовдана и обновљеног Косовског Завјета. Примајући данас овај свети престо са побожним страхом и трепетом, али и охрабрен свијетлим примјерима мојих предшественика и Вашом љубављу, Ваша Светости, и цијелог овог светог сабора спреман сам да се прихватим ове узвишене дужности пјевајући заједно са Давидом: ”Готово је срце моје Боже, готово је срце моје,пјеваћу Те и славити” Осврћући се данас на протекле двије деценије моје архипастирске службе желим да се најсрдачније захвалим свештенству, монаштву, предсједницима и члановима црквених одбора, ктиторима, добротворима, културним дјелатницима и цијелом вјерном народу обновљене Епархије будимљанско-никшићке на искреној и плодоносној сарадњи, предузимљивости и изузетној оданости Цркви Божијој, на величанственим литијама и светосавским академијама, на свему што су заједно са мном учинили да та древна и многострадална светосавска Епархија заблиста новим сјајем. Ваистину наша архијерејска служба које нас је Господ удостојио да је вршимо у Дому Његовом, Цркви, је живо учешће у тајни Христове првосвештеничке службе не по нашој врлини и памети, него по Божијем дару, милости и човјекољубљу. Не заборављамо, међутим, да је ова света служба препуна тешкоћа, да нас у овоме свијету неће заобићи чаша горчине по Његошевом искуству: чашу меда још нико не попи, штио је чашом жучи не загрчии… Знамо да не можемо бити заједничари светих апостола ни достојни Христови свештенослужитељи ако нијесмо спремни пити чашу коју је Он испио и крстити се крштењем којим се Он крстио. Ако је Господ и Спаситељ Исус Христос у овоме свијету примио хуле, клевете, издају, крсно распеће, жуч и трнови вијенац онда ми од овог свијета и вијека не очекујемо ни славе ни утјехе. Зато ћу као архипастир повјереног ми народа слиједити Христову ријеч: Нијесам дошао да ми служе него да служим, са спремношћу да се жртвујем за њега који је живот свој положио за многе, за спасење цијелог рода људског. Имам пред собом свијетле примјере жртвовања за Христа и за Цркву у посљедњем вијеку од стране митрополита црногорско-приморских. Митрополит Гаврило, потоњи Патријарх српски, носио је Христове ланце у окупаторским логорима у оба свјетска рата. Свештеномученик Јоаникије Липовац главу своју положи за вјеру, би мучки убијен без суда и пресуде по свршетку рата 1945. године; до дан данас не зна му се гроба ни мрамора. Наслиједи га Митрополит Арсеније Брадваревић, велики страдалник за правду Божију неправедно осуђени на једанаест година затвора у монтираном процесу овдје на Цетињу само да би био уклоњен са владичанске столице и протјеран из Црне Горе. Чувар запретаног огња вјере, како је сам говорио Митрополит Данило Дајковић, био је досљедни заступник Његошевог аманета и Његошеве капеле на Ловћену; би распет заједно са капелом и Његошем, али сачува образ Црне Горе. Свјежа су нам сјећања на блаженопочившег Митрополита Амфилохија и на његово монументално дјело. Величину његове личности и дјела не можемо сагледати ако заборавимо колико је увреда, хула, псовки, блаћења, клевета и сплетки Христа ради поднио од једног дијела своје заблудјеле пастве и добро организованих парапатриотских група. То дугогодишње каменовање подносио је са тугом због помрачења непријатеља Цркве, али и са радошћу што страда за свога Господа како рече пјесник сваки камен њему један Христу мање… Благодаран сам блаженопочившем Митрополиту као син добром, мудром и пуном љубави оцу на свему што је учинио за мене лично, а посебно за Цркву Божију. Знам да му се могу одужити само ако стваралачки и истрајно наставим његово велико дјело. Своју митрополитску службу почећу са благом јеванђелском ријечју обједињавајући повјерени ми народ око престола Божијег да бих га нахранио небеским хљебом учећи све како се треба владати у Дому Божијем који је Црква Божија, стуб и тврђава истине. Јеванђеље Христово ће бити темељ свега што ћу радити и градити знајући да сам дошао да градим не обичну грађевину него живу Цркву Божију којој је Христос крајеугаони камен. Вршећи своју свету службу архијереј стоји видљиво испред свог народа пред лицем Божијим приносећи од свих и за све, кроз Христа, дарове Богу живоме. Архијереју је од Бога дато да врши службу помирења да се измиримо са својом савјешћу и једни са другима да бисмо се и са Богом могли измирити; да се сјединимо са Богом и својим ближњима. У том светом јединству је наша снага, спасење и обесмрћење. Архијереј обједињава све службе у Цркви да свака од њих у том чудесном сагласју и садејству унапређује живот вјерних. Он обједињује вјерне са њиховим разноврсним даровима, знањима и искуствима. Заједница коју гради није било која па ни најбоља друштвена организација у којој протоком времена човјеку постаје тијесно, него заједница у Христу Духом Светим изграђених и украшених личности. Усклађујући службе и дарове свештенства и народа будно пази да све што предузима и ради у име Господње буде на изграђивање Цркве и утврђивање њеног јединства. Он има дар од деснице Вишњега да продужава дјело Христово као Његов сарадник и саслужитељ знајући да је главни дјелатељ те јединствене службе Господ Исус Христос. Распони његовог духа и стваралачког подвига крећу се од осјећаја људске немоћи и смиреног сазнања да се без Бога не може ништа добро учинити до радосног светопавловског усклика све могу и Христу Исусу који ми моћ даје. Црну Гору муче и исцрпљују старе и нове подјеле од владике Данила Петровића па до дана данашњега. Споља гледано рекло би се да су то сукоби између припадника два идеолошка погледа на прошлост и будућност Црне Горе. Да је само то, камо среће, лако бисмо те подјеле превазишли. Прошлост бисмо препустили историчарима и научним скуповима, а о будућности бисмо водили дијалог како би се за сваког путем правде и закона обезбиједило што више слободе, мира, правде, знања и рада. Различита мишљења, ако су мишљења! неће бити проблем уколико имамо међусобног поштовања. У том случају биће нам изазов да једни друге боље упознамо и да проширимо своје видике. Размјењујмо зато драга браћо и сестре у нашим расправама не мржњу и пакост него разложне мисли и добру вољу и осјетићемо близину братскога мира који нам је потребан више од хљеба. Ако заједнички потражимо добро мир ће нам бити још ближе. Као архипастир служићу братском помирењу у Црној Гори лијечећи старе и нове ране на бићу повјереног ми народа. Тражићу добро Божије у душама вјерних којега, увјерен сам, има у изобиљу да би оно засијало на славу Цркве Божије. Као и до сада дијелићу и зло и добро са својим народом, радост и жалост. Помагати сиромашне, тјешити жалосне, храбрити уплашене, тражити изгубљене и заборављене, носећи крст свога народа да би ме Господ својим Живоносним Крстом снажио и кријепио у овој узвишеној служби. Као највећој и најпријатнијој дужности посветићу се вјерском образовању и васпитању дјеце и омладине од којих се очекује да донесу срећу и радост својим родитељима и цијелом друштву. Младићи и дјевојке научени хришћанским врлинама, раду и одговорности, оспособљени за живот и стварање на вријеме ће засновати породице, биће добри супружници и родитељи, засноваће породичне заједнице љубави утемељене на Божијем благослову. Људи слободни од гријеха и себичности спремни на жртву и љубав према ближњем могу изграђивати породицу, Цркву и државу. По насљеђу из периода теократског уређења Црне Горе и данас многи очекују од Митрополита црногорско-приморског да се бави не само црквеним него и појединим државним пословима. Ми међутим досљедно поштујемо начело одвојености Цркве и државе да би свака од њих неометано радиле свој посао што је најбоља претпоставка за њихову добру сарадњу уз пуно међусобно уважавање, а ради добра, среће и напретка једног те истог народа, вјерника и грађана Црне Горе, којем обје служе. Служба коју вршим има доста додирних тачака са државом на културном, просвјетном и социјалном плану, на бризи за очување здравља људи и животне средине, за унапређење вјерских слобода и цјелокупног правног поретка. У свему реченом желим, заједно са свим свештенством, да дам максимални допринос ради унапређења квалитета живота цијелог народа Црне Горе под заједничким нам, не баш увијек ведрим небом. Поштујући државу и њене институције нијесмо и нећемо се бавити страначком политиком нити се поистовјећивати са било којом партијом. Једна је и недјељива Црква којој служим, па је зато за мене један и недјељив православни народ који ми је Богом повјерен без обзира како се ко изјашњава или политички опредјељује. Зато ћу увијек позивати све политичаре, а данас молим и преклињем, да добро народа и државе, добро свих нас, одреде као заједнички циљ и да се у интересу народа који им даје повјерење договарају и рјешавају нагомилане проблеме у Црној Гори. Ваша Светости, хвала Вам на Вашој љубави, на Вашем доласку. Радујем се овом почетку моје архијерејске службе у Митрополији црногорско-приморској, иако сам и раније овдје служио као викарни епископ, прије пуне двадесет и двије године сам овдје примио епископску хиротонију од светопочившег Патријарха српскога Павла. Радујем се сарадњи са мојим свештенством, заједничким молитвама, службама, ношењу заједничких брига и тешкоћа, радујем се народу моме, који носи свој крст и који је показао толику љубав и оданост својој Цркви, својим светињама, ћивотима светих из рода нашега, и цијелој Српској православној цркви и њеном јединству. Радујем се дјеци, радујем се свима вама, радујем се овој светој служби којом ме је Господ удостојио преко Вас, Ваша Светости, и Светог архијерејског сабора. Свима благодарим, Богу благодирам и на све призивам Божији благослов. Благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама. Амин, Боже дај. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ваша светости, патријарше српски господине Порфирије, драга браћо архијереји из светих Божијих цркава, из Јерусалимске патријаршије, Московске патријаршије, Украјинске православне цркве, Руске заграничне цркве, Бугарске православне цркве, Пољске православне цркве, Албанске православне цркве, Православне цркве чешких и словачких земаља, Ваше блаженство, Aрхиепископе охридски и Mитрополите скопски, браћо архијереји Српске православне цркве и Охридске архиепископије. Господине предсједниче Владе Црне Горе, Ваше екселенције, господо амбасадори, Ваша краљевска височанства, господине Филипе и Данице Карађорђевић, Ваша краљевска височанства грузијске династије, господине Давиде Багратионе и госпођо Ирина, господо министри у Влади Црне Горе и Србије, господо народни посланици, господине предсједниче Матице Српске, господине директоре ,,Секретаријата за вјере” Републике Српске, господо предсједници општина, овдје присутних, из Црне Горе, драга браћо и сестре. Драго ми је да вас све поздравимо на овом светом и великом сабору који је учињен поводом доласка Његове светости Патријарха српског господина Порфирија, који први пут, као новоизабрани Патријарх, долази да посјети Црну Гору и да јој донесе мир и благослов. Ваша светости, Ви као наследник Светога оца нашега Саве, првога архиепископа српскога, идете и његовим стопама, посјећујући свете Божије престоле које је утврдио Свети Сава. И ево, дошли сте да и овај свети престо древне епископије зетске, данашње Митрополије црногорско-приморске, посјетите и утврдите. Ваша света служба је служба помирења и обједињења. Цијела Српска православна црква, српски православни народ и сви они који су у Вашој јурисдикцији, обједињавају се око Вас и око светог патријарашког престола. Са Вама је, Ваша светости, вечерас дошла и пуноћа васељенског православља. И ту пуноћу, као патријарх српски, носите у Својој светој служби и Своме срцу. Али нам је драго што вечерас са Вама дођоше архијереји светих православних патријаршија и светих аутокефалних православних цркава из цијелог православља. То нам даје и велику и велику снагу. И ево, вечерас сте овдје, Ваша светости, поводом Вашега устоличења као новоизабраног Митрополита црногорско-приморског. Дошли сте, Ваша светости, да посјетите ову, Светим Савом, утврђену Митрополију, која се прославила светошћу и Светога Петра Цетињскога и осталих светиња које је сабрала под својим освештаним крововима. И руку Светог Јована Крститеља, и дио Часнога и Животворнога крста, и свету чудотворну икону Богородице Филеримске, и земљу Светога Василија Острошкога Чудотворца, са којом се он, као Митрополит херцеговачки, сјединио. Епископију и Митрополију у којој су свој мир нашле мошти Вашега далекога претходника, Светога Арсенија Сремца. Ова епископија и Митрополија се прославила светошћу, али и много чиме друго. И књижевношћу и умјетношћу и љепотом наших светиња, а у посљедње вријеме, наш народ, који се објединио у одбрани својих светиња, своје вјере, части, образа и памћења, заблистао је и изашао пред лице цијеле православне васељене, као народ одан својој вјери и Својој Цркви. И зато ми је и част, Ваша светости, да Вас поздравим у име цијелог овог овдје вечерас сабраног народа, који Вас и вечерас и сјутра дочекује у Црној Гори. И молим Вас, Ваша светости, да овај народ који Вам је толико одан и који ће послушати Вашу ријеч, да му се обратите и да га благословите. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Саопштење за јавност поводом предстојећег устоличења Митрополита црногорско-приморског Јоаникија - Цетиње, 27. август 2021. Млетачки путописац Марјан Болица објавио је 1614. године „Опис скадарског санџаката“. У том аутентичном спису и важном историјском извору, Болица, између осталог, описује и Цетиње с почетка 17. вијека, па ће тамо рећи за митрополита на Цетињу, како он столује у Цетињском манастиру и како је „духовни владар свих становника Црне Горе” који „над собом признаје само власт Пећког патријарха”. А за самог Пећког патријарха, исти Болица каже да његовој духовној власти подлијежу „сва Србија, затим Подгорица, Црна Гора и Жупа. Међу тим земљама је и Котор…” Овај историјски запис налази се тачно на пола временског пута од 13. вијека и доба Светог Саве, оснивача првих православних епископија са домицилним свештенством, на територији данашње Црне Горе, до нас данашњих православних хришћана у Црној Гори, који са великом радошћу дочекујемо свог Патријарха. Не разумијемо, али не оспоравамо право неких грађана Црне Горе да наставак ове, очигледно вјековне и добро утемељене црногорске традиције, доживљавају као „атак“ на Црну Гору, њену слободу и слично. Јасно је да у најављеној и планираној цетињској свечаности нема ниједан нови детаљ који би се косио са досадашњом освештаном црквеном праксом у Црној Гори, па је неприхватљиво и неоправдано да се овом вјерском чину приписује било какав политички карактер, како то чине поједини партијски активисти, који ових дана подижу тензије међу браћом и предњаче у јавним протестима против устоличења, покушавајући да Цркви и њеном вјерном народу угрозе и оспоре основно људско право и слободу вјере. Шта год у овом тренутку мислили морамо схватити и прихватити чињеницу да је Црна Гора држава свих нас. У њој нема већих или мањих Црногораца – него, ваљда, по свему и у свему, само и једино – равноправних грађана. Европска, секуларна и грађанска Црна Гора не смије да се темељи на мржњи и искључивости, него на њеном Уставу и законима. Чувајући секуларни карактер и уставни поредак Црне Горе Српска Православна Црква, њени епископи, свештеници и вјерни народ у Црној Гори показали су одлучност, храброст али и јеванђељску мудрост и одговорност у свим досадашњим друштвено осјетљивим тренуцима којих, нажалост, није било мало. Својим хришћанским ставом и дјеловањем Црква се пројавила као кључни фактор мира и стабилности у Црној Гори, али, у исто вријеме, показала је висок степен грађанске и демократске свијести. Користећи Уставом и законима загарантована права на слободу вјере, а следујући вјековни континуитет устоличења црногорских митрополита у трон Цетињског манастира, Митрополија црногорско-приморска организоваће устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу у раније најављеном термину – недјеља, 5. септембар 2021. године. Желећи да дамо максималан допринос миру и стабилности Црне Горе, поштујући епидемиолошке мјере, одлучили смо да се устоличење обави под сводовима Цетињског манастира, на литургијском сабрању којим ће началствовати Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, уз саслужење епископа из наше и других сестринских Цркава са свештенством и уз присуство представника црквених општина из Црне Горе. Дакле, овај догађај обавиће се без раније планираног свенародног сабора испред Цетињског манастира. Устоличење Митрополита је радост цијеле Цркве па позивамо свештенство да са вјерујућим народом тога дана у свим храмовима Митрополије црногорско-приморске литургијски и са благодарењима Богу прослави овај догађај. За све оне који остану у својим домовима Радио телевизија Црне Горе и Митрополија црногорско-приморска обезбиједиће директан телевизијски пренос из Цетињског манастира. Не мања радост и благослов за све вјернике у Црној Гори представља и прва посјета Патријарха српског Порфирија Митрополији црногорско-приморској. Све оне који желе да лично дочекају Патријарха Порфирија и приме његов патријарашки благослов, а знамо да је таквих велики број, позивамо да узму учешћа у свечаности која ће се, дан раније, у суботу 4. септембра са почетком у 18 часова, због тренутне епидемиолошке ситуације, одржати на отвореном испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Угледајући се на Светог Петра Цетињског, миротворца и чудотворца, који је сав свој живот посветио мирећи завађену браћу, ни ми нећемо никада престати да позивамо и себе и све наше ближње, укључујући и оне који мисле другачије од нас, на мир, слогу, праштање и помирење, учећи се од апостола народа Павла који нам заповиједа да „са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносимо један другога у љубави“. (Еф. 4, 1-2). Нека се овим свечаним чином устоличења Митрополита црногорско-приморског Јоаникија усели мир и духовна радост у свако срце, у сваки дом и породицу, и вјерујућу и невјерујућу, и у оне који нас мрзе и у оне који нас воле. Да се мање свађамо а што више разговарамо, да једни друге чујемо и разумијемо, а онда да се братски загрлимо и измиримо. Тада ће благослов Божији и Светог Петра Цетињског бити на свима нама, нашим потомцима и цијелој Црној Гори! Амин, Боже дај! Из Митрополије црногорско-приморске

Његово високопреосвештенство новоизабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије (Мићовић) је рођен 20. априла 1959. године у Велимљу (Бањани). Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Богословском факултету СПЦ у Београду 1990. године и апсолвирао философију на Философском факултету у Београду. Замонашио се у манастиру Ћелија Пиперска 30. октобра 1990. године. Рукоположен је у чин јерођакона 7. фебруара 1991. године, а у чин јеромонаха 17. фебруара 1991. године, када је и постављен за в.д. настојатеља манастира Савина. За настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној Цетињској богословији постављен је 1. септембра 1992. године. Септембра 1995. године унапријеђен је у чин протосинђела и постављен за в.д. ректора Цетињске богословије. За викарног епископа будимљанског изабрао га је Свети архијерејски сабор на редовном засједању маја мјесеца 1999. године. Хиротонисан је на Цетињу у чин епископа од стране Патријарха српског господина Павла, уз саслужење Митрополита Амфилохија и још 12 архијереја, 3. јуна 1999. године. Свети архијерејски сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и за њеног администратора поставио је викарног Епископа будимљанског господина Јоаникија. На мајском засједању Сабор га је 2002. године изабрао за епископа будимљанско-никшићког, а устоличење је обављено 4. августа у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште Епископије будимљанске основане Светим Савом 1220. године. Након упокојења Митрополита Амфилохија, Свети архијерејски синод Српске православне цркве 30. октобра 2020. године поставио је Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког господина Јоаникија за администратора упражњене Епархије црногорско-приморске. Од избора за епископа будимљанско-никшићког, владика Јоаникије покренуо је у повјереној му Епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане. Са обновом светиња започео је и обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Покренуо је Епархијски лист „СВЕВИЂЕ“ и издавачку дјелатност у Епархији. До сада је био члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве у два мандата: од 2005. до 2007. године и од 2012. до 2014. године. Студије и чланке из области богословља, историје Српске православне цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Поводом двадесетогодишњице његове архијерејске службе (1999-2019) изишла је из штампе његова књига “Свјетлост свијетли у тами”. На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија (Мићовића), за Митрополита црногорско-приморског.

Данас, 30. априла 2021. лета Господњег, на Свети и Велики петак, навршило се шест месеци од упокојења Митрополита Амфилохија. Тим поводом доносимо прилог у спомен на блаженопочившег архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског, зетског, брдског и скендеријског, и егзарха свештенога трона пећког Амфилохија (Радовића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота блаженопочившег митрополита: Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Споменица поводом 30 година архијерејске и 25 година митрополитске службе Митрополита Амфилохија Митрополит Амфилохије: Човек – носилац и сведок вечнога живота Митрополит Амфилохије: Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Упокојење митрополита: Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископски Савјет СПЦ у ЦГ – Саопштење поводом упокојења Митрополита Амфилохија Изјаве саучешћа поводом упокојења митрополита Амфилохија Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије постављен за администратора Митрополије црногорско-приморске У данима Митрополитовог испраћаја важно је придржавати се и прописаних здравствених мјера Архијерејски синод Руске заграничне цркве: Владика Амфилохије је јерарх широког срца, које је смјестило у себе радости и туге читавог православља Патријарх Кирил: Амфилохије остаје као светиљка, горућа и ужарена Патријарх бугарски: Митрополит Амфилохије пример достојног пастира и скромног монаха Саучешће митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија: Увек је поступао по Божјем закону Архиепископ Албански Анастасије: Опраштамо се од једног врсног пријатеља и брата, једног духовног вође! Архиепископ михаловско-кошицки Георгије: Ка Господу је отишао витез духа Архиепископ Јован о Митрополиту Амфилохију: Његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву православну васељену Митрополит Николај Хаџиниколау: Вриједност Митрополита Амфилохија ће се тек показати Митрополит Порфирије: Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет Mитрополит берлински и њемачки Марко: Добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега Владика Јоаникије: Мучеништво, љубав, жртва, доброта и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе Митрополит бориспољски и броварски Антоније: Одан Господу и Његовој Цркви, црквеним канонима, својоj пастви и речи Митрополит Антоније (Паканић): Митрополит Амфилохије је Свети човјек Владика Лукијан поводом упокојења митрополита Амфилохија: Својим узорним животом био је пример свима нама Епископ жички др Јустин о почившем митрополиту Амфилохију: Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски Епископ сремски Василије о почившем митрополиту Амфилохију: Изгубили смо великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот Епископ тихвински и лодејнопољски: Увијек бранио Правду и Истину, трудио се да зацијели Црну Гору Владика Иринеј поводом упокојења митрополита Амфилохија: Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве Владика Григорије: Не могу да се отмем утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. Епископ Андреј: Митрополит Амфилохије у срцу Беча Владика тимочки Иларион: Митрополит Амфилохије све нас је обједињавао кроз своја страдања и живот Владика Сергије: Сваки сусрет са Митрополитом био је сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави Епископ Силуан: Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела Епископ Сергије: Воштаница митрополиту Амфилохију – туга Земље, радост Неба! Епископ нишки Арсеније: Данас видимо колико је велика љубав народа Црне Горе према свом Митрополиту Владика Кирило: Митрополит Амфилохије је целим бићем сведочио Христа! Епископ Антоније: Митрополит Амфилохије је био осведочени пријатељ руског народа Архимандрит Данило (Љуботина): Митрополит Амфилохије је епоха времена Архимандрит Данило (Љуботина): Молимо уснулог и вазнесеног Митрополита да нам расвијетли пут Прота Стојадин Павловић: Слобода коју је Митрополит Амфилохије донио у Црну Гору никада се више неће иселити из овог народа, већ ће постати пелцер за цијело Српство Прота Гојко Перовић: Пуних уста пред овом светињом кажем да је остатак за Митрополитом цијела православна Црна Гора Прота Милорад Лончар: Блаженопочивши митрополит Амфилохије - Сећање на духовног горостаса Прота Дарко Ђого: Оде Старац лицем к Светом Петру Цетињском Прота Дарко Ђого: Не дајмо светињу Божију у себи. Не дозволимо себи да икад будемо испод Митрополитовог ,,благо мени“ Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Ђед Прота Виталије Тарасјев: Одлазак митрополита Амфилохија - велики ударац за Православље Љепото Христова Отац Обрен Јовановић: Митрополита Амфилохија испуњавала је Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога Презвитер др Оливер Суботић: Цео живот Митрополита Амфилохија био је жртвеник на крсту, он са крста није силазио Игуман Савински Макарије: Митрополит Амфилохије - Архипастир ученик Светитеља сахрањен је у најужем кругу свог рукосада Беседа о. Андреја Лемешонока поводом упокојења Митрополита Амфилохија Јерођакон Силуан светогорац: Митрополит Амфилохије је имао велики утицај на светогорске монахе Монах др Павле Кондић: Сведок сам благодати Божије Проф. Александар Вујовић: Митрополит Амфилохије је био човјек који је од Бога измолио људе за Бога Мати Злата: Митрополит је засејао семе љубави у сваком срцу Митрополит Амфилохије је живео по јеванђељу Бискуп Петар Палић: Митрополит је оставио снажан траг у односима Католичке и Православне цркве Саучешће Јеврејске заједнице: Нека Бог подари вјечни мир души Митрополита Амфилохија Саопштење за јавност УКЦГ поводом смрти високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија Ивана Жигон: Сусрет са Митрополитом увек је био Празник Проф. др Милош Ковић: Митрополит Амфилохије је посијао сјеме слободе које ће тек проклијати у свим српским земљама Богић Булатовић: Амфилохије Васељенски Звона јавила Митрополитово упокојење Пут, истина и живот светитеља Амфилохија Неколико запажања о Светости Тишина Извините ме док љубим небо Оставите нека мртви укопавају своје мртве Певамо ти многољествије вечног живота, Mитрополите! Удружење Чувари Христовог Гроба: Велики губитак за Митрополију, Српску цркву и српски народ Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилохија Украјински медији о Митрополиту Амфилохију: „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“ ТВ Храм: У спомен на новопрестављеног архиепископа, митрополита и духовног оца нашег Амфилохија “Огледало” Српске РТВ: Јован Маркуш и Новица Ђурић о животу и дјелу блаженопочившег Митрополита Амфилохија Молитве за блаженопочившег митрополита: Тропар и кондак митрополиту Амфилохију Молитва Светом Митрополиту Амфилохију Радуј се, Амфилохије! Патријарх Вартоломеј служио помен Митрополиту Амфилохију у Цариграду Епископ Сергије служио Свету заупокојену литургију и помен на гробу блаженопочившег Митрополита Подгорица на кољенима дочекала свог Митрополита: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Заупокојена архијерејска литургија у Цетињском манастиру поводом упокојења Митрополита Амфилохија: Свједок васкрсења Празнична вечерња служба и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Епископ Јоаникије служио помен Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Митрополит Порфирије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ новосадки и бачки Иринеј служио помен свом блаженопочившем брату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Фотије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Атанасије служио помен новопрестављеном Митрополиту Амфилохију Епископ Пахомије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Герасим служио помен новопрестављеном митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Андреј служио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију Епископ нишки Арсеније служио помен митрополиту Амфилохију Помен Митрополиту Амфилохију у Диселдорфу Екатеринбург: Помен митрополиту Амфилохију Атина: Помен митрополиту Амфилохију Заупокојена Литургија, опело и сахрана блаженопочившег митрополита: У крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења сахрањен архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) Фотогалерија са погреба архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У спомен на блаженопочившег архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског, зетског, брдског и скендеријског, и егзарха свештенога трона пећког Амфилохија (Радовића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота блаженопочившег митрополита: Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Споменица поводом 30 година архијерејске и 25 година митрополитске службе Митрополита Амфилохија Митрополит Амфилохије: Човек – носилац и сведок вечнога живота Митрополит Амфилохије: Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Упокојење митрополита: Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископски Савјет СПЦ у ЦГ – Саопштење поводом упокојења Митрополита Амфилохија Изјаве саучешћа поводом упокојења митрополита Амфилохија Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије постављен за администратора Митрополије црногорско-приморске У данима Митрополитовог испраћаја важно је придржавати се и прописаних здравствених мјера Архијерејски синод Руске заграничне цркве: Владика Амфилохије је јерарх широког срца, које је смјестило у себе радости и туге читавог православља Патријарх Кирил: Амфилохије остаје као светиљка, горућа и ужарена Патријарх бугарски: Митрополит Амфилохије пример достојног пастира и скромног монаха Саучешће митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија: Увек је поступао по Божјем закону Архиепископ Албански Анастасије: Опраштамо се од једног врсног пријатеља и брата, једног духовног вође! Архиепископ михаловско-кошицки Георгије: Ка Господу је отишао витез духа Архиепископ Јован о Митрополиту Амфилохију: Његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву православну васељену Митрополит Николај Хаџиниколау: Вриједност Митрополита Амфилохија ће се тек показати Митрополит Порфирије: Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет Mитрополит берлински и њемачки Марко: Добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега Владика Јоаникије: Мучеништво, љубав, жртва, доброта и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе Митрополит бориспољски и броварски Антоније: Одан Господу и Његовој Цркви, црквеним канонима, својоj пастви и речи Митрополит Антоније (Паканић): Митрополит Амфилохије је Свети човјек Владика Лукијан поводом упокојења митрополита Амфилохија: Својим узорним животом био је пример свима нама Епископ жички др Јустин о почившем митрополиту Амфилохију: Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски Епископ сремски Василије о почившем митрополиту Амфилохију: Изгубили смо великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот Епископ тихвински и лодејнопољски: Увијек бранио Правду и Истину, трудио се да зацијели Црну Гору Владика Иринеј поводом упокојења митрополита Амфилохија: Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве Владика Григорије: Не могу да се отмем утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. Епископ Андреј: Митрополит Амфилохије у срцу Беча Владика тимочки Иларион: Митрополит Амфилохије све нас је обједињавао кроз своја страдања и живот Владика Сергије: Сваки сусрет са Митрополитом био је сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави Епископ Силуан: Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела Епископ Сергије: Воштаница митрополиту Амфилохију – туга Земље, радост Неба! Епископ нишки Арсеније: Данас видимо колико је велика љубав народа Црне Горе према свом Митрополиту Владика Кирило: Митрополит Амфилохије је целим бићем сведочио Христа! Епископ Антоније: Митрополит Амфилохије је био осведочени пријатељ руског народа Архимандрит Данило (Љуботина): Митрополит Амфилохије је епоха времена Архимандрит Данило (Љуботина): Молимо уснулог и вазнесеног Митрополита да нам расвијетли пут Прота Стојадин Павловић: Слобода коју је Митрополит Амфилохије донио у Црну Гору никада се више неће иселити из овог народа, већ ће постати пелцер за цијело Српство Прота Гојко Перовић: Пуних уста пред овом светињом кажем да је остатак за Митрополитом цијела православна Црна Гора Прота Милорад Лончар: Блаженопочивши митрополит Амфилохије - Сећање на духовног горостаса Прота Дарко Ђого: Оде Старац лицем к Светом Петру Цетињском Прота Дарко Ђого: Не дајмо светињу Божију у себи. Не дозволимо себи да икад будемо испод Митрополитовог ,,благо мени“ Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Ђед Прота Виталије Тарасјев: Одлазак митрополита Амфилохија - велики ударац за Православље Љепото Христова Отац Обрен Јовановић: Митрополита Амфилохија испуњавала је Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога Презвитер др Оливер Суботић: Цео живот Митрополита Амфилохија био је жртвеник на крсту, он са крста није силазио Игуман Савински Макарије: Митрополит Амфилохије - Архипастир ученик Светитеља сахрањен је у најужем кругу свог рукосада Беседа о. Андреја Лемешонока поводом упокојења Митрополита Амфилохија Јерођакон Силуан светогорац: Митрополит Амфилохије је имао велики утицај на светогорске монахе Монах др Павле Кондић: Сведок сам благодати Божије Проф. Александар Вујовић: Митрополит Амфилохије је био човјек који је од Бога измолио људе за Бога Мати Злата: Митрополит је засејао семе љубави у сваком срцу Митрополит Амфилохије је живео по јеванђељу Бискуп Петар Палић: Митрополит је оставио снажан траг у односима Католичке и Православне цркве Саучешће Јеврејске заједнице: Нека Бог подари вјечни мир души Митрополита Амфилохија Саопштење за јавност УКЦГ поводом смрти високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија Ивана Жигон: Сусрет са Митрополитом увек је био Празник Проф. др Милош Ковић: Митрополит Амфилохије је посијао сјеме слободе које ће тек проклијати у свим српским земљама Богић Булатовић: Амфилохије Васељенски Звона јавила Митрополитово упокојење Пут, истина и живот светитеља Амфилохија Неколико запажања о Светости Тишина Извините ме док љубим небо Оставите нека мртви укопавају своје мртве Певамо ти многољествије вечног живота, Mитрополите! Удружење Чувари Христовог Гроба: Велики губитак за Митрополију, Српску цркву и српски народ Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилохија Украјински медији о Митрополиту Амфилохију: „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“ ТВ Храм: У спомен на новопрестављеног архиепископа, митрополита и духовног оца нашег Амфилохија “Огледало” Српске РТВ: Јован Маркуш и Новица Ђурић о животу и дјелу блаженопочившег Митрополита Амфилохија Молитве за блаженопочившег митрополита: Тропар и кондак митрополиту Амфилохију Молитва Светом Митрополиту Амфилохију Радуј се, Амфилохије! Патријарх Вартоломеј служио помен Митрополиту Амфилохију у Цариграду Епископ Сергије служио Свету заупокојену литургију и помен на гробу блаженопочившег Митрополита Подгорица на кољенима дочекала свог Митрополита: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Заупокојена архијерејска литургија у Цетињском манастиру поводом упокојења Митрополита Амфилохија: Свједок васкрсења Празнична вечерња служба и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Епископ Јоаникије служио помен Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Митрополит Порфирије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ новосадки и бачки Иринеј служио помен свом блаженопочившем брату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Фотије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Атанасије служио помен новопрестављеном Митрополиту Амфилохију Епископ Пахомије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Герасим служио помен новопрестављеном митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Андреј служио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију Епископ нишки Арсеније служио помен митрополиту Амфилохију Помен Митрополиту Амфилохију у Диселдорфу Екатеринбург: Помен митрополиту Амфилохију Атина: Помен митрополиту Амфилохију Заупокојена Литургија, опело и сахрана блаженопочившег митрополита: У крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења сахрањен архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) Фотогалерија са погреба архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Блаженопочивши Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Световно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео детињство у патријархалној породици, која је остала верна Православљу и заветима предака у тешким послератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Светог Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник Српске Православне Цркве, и светогорски старац Пајсије. После завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, где је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Грчку, где борави седам година и где прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Светом Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. После годину дана проведених на Светој Гори одлази за професора на Православни институт Светог Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Светог Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Светог Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и уметности изабран је 2015. године. Говорио је грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик, док је користио у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је 21. јула 1985. године у Вршцу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је био члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и местобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског Теодосија крајем децембра исте године. Администрирао је Епархијом буеносајреском која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до избора тадашшњег Епископа диоклијског Кирила (Бојовића) за њеног епархијског архијерејска 2018. године. Уснуо у Господу 30. октобра 2020 године у Клиничко-болничком центру Црне Горе у Подгорици.

Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године: Свети Владика Николај који је одржао чувени говор на Ловћену приликом преноса моштију Петра Другог Ловћенског Тајновидца, послије рушења од стране аустроугарских окупотора 1916. године Цркве Светога Петра, рекао је, између осталога, да се Бог стара и брине о дјеци и болесницима, а цетињском митрополиту је подарио крст да носи. И заиста цетињски митрополит се труди да носи и свој крст и крст Митрополије црногорско-приморске – Митрополије Црне Горе, учествујући и овом болешћу у патњама и страдањима милиона људи широм свијета па све до предсједника Америке Доналда Трампа. Учествујући у ношењу тога крста свеукупнога свијета и Митрополит се ево данас, хвала Богу, причестио Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа на празник Светог Јована Богослова, апостола љубави, од кога смо и научили Христове ријечи да су двије главне заповијести: љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом и љуби ближњега свога као самога себе. Љубав као начело људског живота. И управо, рекао бих, да је Бог је послао патњу човјечанству да би га исцијелио од мржње, од самоуображености, од егоизма, од саможивости, да би човјечанство схватило да смо ипак ми људи слабашни и немоћни на земљи, и да је једини Бог који даје истински живот, не само овај пролазни живот од данас до сјутра. Оваква страдања и подсјећају на достојанство људско, вјечно и непролазно достојанство, јер човјек је биће створено за вјечност, а не за пролазност и ништавило. Бог користи та средства да нас подсјети да смрт није последња ријеч овога живота, него само припрема за оно што је вјечно и непролазно – за вјечно Царство Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога. У то име ја поздрављам и благосиљам свима онима који се брину за моје здравље, молећи да се брину и за здравље свих који страдају, не само овдје у болници у Црној Гори него широм свијета. Свељудска је патња која је данас завладала и молим се Господу да Бог опрости гријехе свима људима и да нас врати себи и једни другима и вјечним вриједностима, тајни вјечнога живота, да умањи патње, јер није лако носити свијету ову патњу и ово што се данас догађа. Нека би благослов Господњи био на свима, нарочито на онима који се сјећају и мене, јер видим да је много људи са разних страна који се сјећају и моле за мене, и хвала на њиховим молитвама. Надамо се у Господа да ћемо наставити наше дјело и да је ово припрема за наставак дјела, ако Бог да. Поменусмо цркву на Ловћену, у последње вријеме запањујуће је говорено у Црној Гори никада више 1918. година, што значи никада више ослобођење, намјесто да се каже никада више окупација 1916. година и капитулација Црне Горе. Први пут у њеној историји – капитулација 1916. године. И велики краљ Никола се очевидно поколебао у једном тренутку и повјеровао да ће Аустроугарска, Њемачка, да побиједи, па се повукао. Капитулирала је његова војска, он је напустио Црну Гору и хиљаде људи су отишли у затворе широм Аустроугарске, међу којима је био и обновитељ цркве на Ловћену Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, који је држан цијело вријеме рата у затвореништву. И онда се није чудити што 1918. године народ, кога је краљ Никола оставио, више није хтио да га гласа, односно његовог сина наследника, него је за наследника гласао његовог унука. А и он је сам био за стварање Краљевине Југославије, само што ето, по људској слабости, властољубље и самољубље, основни гријех људски, и њега, великога краља, под старе дане је савладало. Али не умањује то његов значај , а у исто вријеме не умањује значај обнове цркве коју је окупатор срушио 1916. године и која је обновљена 1925, и ако буде Господ дао обновиће се она поново. Нико неће да дира овај маузолеј који је по духу наставак оног споменика Фрање Јосифа, кога су припремали да подигну 1916. године, срушивши ловћенску цркву и избацивши Његоша са Ловћена. Био је припремљен споменик Фрање Јосифа, а овај маузолеј је по духу наставак тога споменика Фрање Јосифа. И он је свједочанство једнога времена и он ће остати маузолеј, али ће морати да се скине проклетство са Црне Горе које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио. Послије учешћа у овој патњи свеопштој Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцијелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске да би се зацарио онај Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења: „О преблаги, тихи учитељу, слатка ли је света бистра вода с источника твога бесмртнога! Од твога су св’јетлога погледа уплашене мраке ишчезнуле, од твога су хода свештенога богохулни срушени олтари; воскресењем смрт си поразио, небо твојом хвалом одјекује, земља слави свога спаситеља!“ (Луча микрокозма Светог Петра II Ловћенског Тајновидца). То је оно чега је свједочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену, прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва. Вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Световно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео детињство у патријархалној породици, која је остала верна Православљу и заветима предака у тешким послератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Светог Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник Српске Православне Цркве, и светогорски старац Пајсије. После завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, где је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Грчку, где борави седам година и где прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Светом Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. После годину дана проведених на Светој Гори одлази за професора на Православни институт Светог Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Светог Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Светог Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и уметности изабран је 2015. године. Говорио је грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик, док је користио у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је 21. јула 1985. године у Вршцу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је био члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и местобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског Теодосија крајем децембра исте године. Администрирао је Епархијом буеносајреском која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до избора тадашшњег Епископа диоклијског Кирила (Бојовића) за њеног епархијског архијерејска 2018. године. Уснуо у Господу 30. октобра 2020 године у Клиничко-болничком центру Црне Горе у Подгорици.

”Устани Господе, нека се не осили човјек, Нека буду суђени народи пред Тобом, Постави Господе законодавца над њима, Нека познају народи да су само људи” (Псалам 9, 20-21) У данима великогоспојинског поста и ишчекивања завршетка црквеног годишњег круга, молимо се Богу и Пресветој Богородици за мир, љубав, слогу, напредак и спасење православних хришћана у Црној Гори, и свеукупног црногорског грађанства, али и свих људи и земаљских народа. Пред нама су такође дани избора нове законодавне и извршне политичке власти, па предизборна страначка кампања заокупља пажњу и нас хришћана који смо истовремено грађани ове државе. Као никада до сада, ови политички избори су повезани и са животом Цркве Христове у Црној Гори, јер за нама имамо више од годину дана велике друштвене полемике око проблематичног Закона о слободи вјероисповјести који је изгласала досадашња скупштинска већина. Ми у Цркви смо довољно свјесни и писмени па знамо да тако лош законски текст није случајно изгласан, него су му претходила јавно и упорно исказана настојања предсједника државе и саме владајуће партије на њеним конгресима. А она су у својој суштини антиуставна и антисекуларна. По свему је јасно да се досадашња политичка власт одлучила, не за сарадњу и цивилизовано (европско) уређење односа државе и Цркве, него за недемократско уплитање државе у само уређење и организацију Цркве. Поистовјећујући државу са собом и својом влашћу, а не знајући шта је Црква, изједначују је са собом и својом партијом. Они, пак, који припадају Цркви Божјој, знају да сама ријеч ”црква” значи ”сабрани народ” око светог имена Божјег, око Тијела и Крви Христа Бога, који је дошао у свијет, рођен од Дјеве, не да му служе, него да служи и да живот свој положи за људе, за човјечанство. Владика и поп служе у том Божјем народу, као његови чланови, они нијесу Црква, а сви чланови Цркве су ”царско свештенство”, без обзира коју службу у њој имају, они су прије свега и изнад свега ”грађани Царства Божјег” без обзира којим језиком говоре и којој земаљској нацији припадају. Том и таквом народу, крштеном, припадају Светиње и црквена имовина – и то је тако свуда од памтивијека, па и у Црној Гори. Оптуживати, дакле, Цркву да се бави антидржавном и партијском политиком пред изборе, са разлога што су њени чланови устали против безаконог и дискриминаторног закона, којим се негира и угрожава само биће Цркве, представља лаж и обману и незапамћено насиље секуларне партије на власти, која себе проглашава за Бога и хтјела би да јој Црква Бога живога и истинитога буде слушкиња. Управо такву ”цркву” заговарају у својим изборним програмима и промоцијама премијер и предсједник Црне Горе и други, заборављајући да Црква као народ Божји не припада никаквим коалицијама и партијама. Она јесте дужна да цару даје царево (цару пару), а Богу душу, све што јесте и што има. Наслиједивши власт и приватни капитал од оних који су власт задобили убијањем ”кулака”, капиталиста и свештенства (=покушај убијања Бога), та господа данас себе проглашавају за носиоце модерних европских вриједности, својим опредјељењем за ”либерални капитализам”, не само невраћањем отете црквене имовине, него и отимањем (наводно законским) Светиња Божјих. Побуну народа против тога проглашавају за бунт Цркве против државе, партијашење и служење туђим интересима! Злоупотребом свенародног тринаестојулског устанка и независности Црне Горе, уствари повампирују дух фашистичке независне дванаестојулске Црне Горе из 1941. и оне из априла 1945. из Старе Градишке, покушавајући да на том духу граде њену будућност. Оне који то не прихватају проглашавају антицрногорцима и заговорницима окупације Црне Горе! Међутим, и поред ове, јасно препознате антицрквене идеологије владајуће партије, ми се, као Црква, не желимо уплитати у политичка странчарења, нити у актуелну предизборну кампању. У том смислу смо обуставили и наше молитвене и протестне молебане и литије широм Црне Горе. Први разлог ове обуставе био је повратак епидемије злоћудног вируса у Црну Гору, а овоме се придружио и разлог започете политичке кампање. Кад су у питању поворке аутомобила и барки – ми нијесмо њихови организатори. Народ је навикао на племениту литијску форму кретања и заволио је – и нека му је то Богом благословено! Црква нема своју странку нити своју изборну листу, али је природно да се радује онима који су против безаконог Закона и који бране Светиње, без обзира којој странци припадају. Црква не навија ни за једну партију и самим тим, у духу секуларизма, она политичке процесе препушта политичарима. Са друге стране, она је слободна да позове грађане да предстојећим изборима приступе растерећени било каквог страха и поткупљивања, користећи своја грађанска права. Како су неуставним законом погажена вјерска права и слободе хришћана и Цркве, и како су одбијене све наше молитве и молбе да се нађе договор на минимуму наших захтјева, сматрамо, као пуноправни грађани ове државе, легитимним да позовемо вјернике и све правдољубиве људе да не дају глас политици која још увјек истрајава на духу овог антизакона. Оној политици која мимо сваког правила, протјерује свештенике из земље, руши црквене објекте, а хапси и приводи владике, свештенике и вјернике. Такви се политички фактори, баш током ове кампање, сами од себе препознају, па нема ни потребе, нити би имало смисла, да их ми, са црквеног амвона, именујемо. Сматрамо да у овом позиву нема политичке пропаганде, него се ради о нашој пастирској бризи за душе вјерника, који слушају глас Цркве, кроз који говори правда Божја и људска. Напротив, не би било нормално, у овом моменту, не скренути пажњу на то духовно питање. Колико је душепогубно да хришћанин, вјерујући човјек уопште, на било који начин подржава такво политикантство, а камоли да му даје повјерење да оно било гдје у свијету буде изабрана демократска власт?! Овдје се ради о људској части, одговорности и достојанству. Ипак, забринути смо, за стабилност друштва и безбједност грађана, да се не би предстојећи избори усмјерили у правцу продубљивања старих и изазивања нових подјела или, не дај Боже, немира на црногорским улицама. Ово говоримо и због непријатног искуства када је сама Црква, на претходним изборима, била злоупотребљена, лажним дојавама и изазивањем панике, па је у изборном дану, прије четири године, и она сама народу скретала пажњу на пријетњу тзв. никада доказаног државног удара! Зато позивамо све учеснике политичког надметања да поштују Божије и земаљске законе, и да изборни процес, укључујући бројање гласова и саопштавање резултата, спроводе људски и демократски. При томе скрећемо пажњу свим вјерницима и часним грађанима да било из страха или било каквог интереса не продају своју душу и савјест, гласове и личне карте за јефтине паре, било чије да су. При томе, разумијемо бојазан многих у погледу могућности да неко свјесно планира изборне неправилности, али апелујемо на савјест и одговорност оних којима је повјерено вођење ових поступака, да се држе правила и правде. Слободно исказана воља грађана је светиња и пред Богом и пред људима, и не смије се дозволити њено омаловажавање, ни на који начин. Ипак, макар што се вјерујућих људи тиче, брига за ову светињу и борба за њено очување мора се одвијати под утврђеном лозинком ”Не дамо светиње”! А то значи, мирно, стрпљиво, у духу братске љубави, и на вјери у Божију помоћ и Христову побједу. Никад и никако другачије! Празник Успенија Пресвете Богородице који празнујемо и коме су посвећене наше многобројне Светиње, свједочи како Бог награђује, не само своју мајку Пресвету Богородицу, него и све оне међу људима и земаљским народима, који су му вјерни, који бране и жртвују се за његове светиње: светињу творевине Божје, светињу сваког људског бића, светиње посвећене Христу Богу, прије свега Тројици Богу Љубави, Мајци Божјој и Божјим угодницима. Све те светиње припадају првјенствено Богу, Божјој Љубави, Божјој држави – вјечном Царству небеском. Егоистичко, саможиво својатање и одузимање ових светиња од стране било какве земаљске власти или идеологије, псевдорелигијске или приземно-грађанске, представља обесвећење свих светиња, сатанизовање неба и земље, обоготворење онога што је пролазно, земним грађанством и имовином рашчовјечење човјека лишавањем његовог вјечног грађанства, бесмртног достојанства и смисла. За такве гонитеље Божје и људске правде – отимаче светиња, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и правдољубац је давно рекао: ”закон му је што му срце жуди, што не жуди у Коран не пише”. Додавши, између осталог и ону богонадахнуту ријеч: ”Питагоре и ти Епикуре, зли тирјани душе бесамртне… Ви сте људско име унизили и званије пред Богом човјека једначећ га са бесловесношћу, небу грабећ искру божествену, с којега је скочила огњишта, у скотско је селећи мртвило.” Благослов Мајке Божије и празника Њеног Успења, нека буде на свакој људској души, и свакоме Божијем створењу. Амин! Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +АМФИЛОХИЈЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска

На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија, пре педесет и једну годину, 21. јула 1968. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију у грчкој покрајини Кефалонији рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио. Повезане вести: Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски. Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем. Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, која је у току, и којега би освећење требало да буде у септембру 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања. На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу. Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Долгоденствуј, Високопреовећени Владико, на многаја љета!

Христос Васкрсе! Ових светих дана, браћо и вјечна сабраћо, прослављајући Христа Богочовјека, Распетога и Васкрслога, пјевамо пјесму вјере, наде и љубави: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима вјечни живот дарова!” По апостолу народа Павлу, „вјера је основа свега чему се надамо, провјера невидљивих ствари”. И заиста, сва историја човјечанства, човјека као разумног бића, и сво људско искуство и наука потврђују да су постојале и постоје само двије врсте људи: они који вјерују у Бога и тиме у вјечни живот и вјечни смисао човјека и свијета, и они који вјерују у смрт и тиме у ништавило свијета и човјека, коначни бесмисао свега постојећег. Сва људска чежња за Богом, и тиме за вјечним смислом свега постојећег, вјера у Бога, задобила је своју пуноћу и савршенство у личности Распетог „за живот свијета” и Васкрслог из мртвих Христа Богочовјека. Он, „кроз кога је све постало што постоји” (Јн. 1, 3), који је „први и последњи, почетак и крај” – пуноћа свега, „својом смрћу смрт уништава”, открива се и дарује као „Хљеб живи који сиђе са неба, ако ко једе од овога Хљеба живјеће вавијек” (Јн. 6, 51). Он је једини земнородни који је као Јединородни Син Божији рекао за себе: „Ја сам Пут, Истина и Живот” (Јн. 14,7); „Ја сам Свјетлост свијету, ко иде за мном неће ходити по тами” (Јн. 8, 12). Уосталом, све што постоји, и начин на који постоји, у знаку је распећа и умирања, а у исто вријеме – у знаку рађања и васкрсавања. Та тајна бића и човјека задобија управо своју одгонетку и смисао у распећу и Васкрсењу Христовом. То Бог Отац одговара даривањем Сина свога као вјечне Љубави на свечовјечанску и свекосмичку чежњу и вапаје. Већ је Премудри Соломон предуказао на ту истину ријечима: „јер Бог створи човјека за нетрулежност и сазда га сликом сопствене вјечности” (Прем. Сол. 2, 23). Ништа мање мудри Петар II Ловћенски Тајновидац каже: „Крст носити нама је суђено”; и додаје: „Васкрсења не бива без смрти”. Заједница са Богом, као живот вјечни бива преко Христовог Крста и Распећа. Човјеку остаје да бира између вјере у ”уништење смрти смрћу”, и вјере у смрт као једине коначне стварности свијета и човјека. Црква Христова већ 2000 година свједочи ову прву вјеру. Борба против те њене вјере и свједочења вјечног људског достојанства наставља се кроз вјекове. Они који су распели Христа и лијеви разбојник му се ругају од тада до данас. Поричу га, како тада тако и данас, они који се богате земаљским добрима а не Богом, земаљском смртном влашћу и чашћу. Већ је сам Христос рекао апостолу Петру кад је овај помислио да ће Он бити земаљски цар па га је одвраћао од Распећа – „иди од мене, Сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско” (Мт. 16, 23). Гријех као отуђење од Бога под сатанским искушењем, као одрицање од ношења Крста Христовог води обоготворењу смрти. И то је распеће, али оног лијевог разбојника. У лицу та два разбојника одвија се људска судбина: разбојник који хули на Распетог Праведника „за живот свијета” и покајани разбојник који моли да га се сјети у Царству свом. То смо ми људи, то је човјечанство. То је човјек, то је човјечанство и јуче, и данас и сјутра. Колико је човјек слабашно биће показује и ова пандемија, овај вирус и паника која је од њега ухватила људе и народе. Међутим, све што се догађа, догађа се по Божијој вољи и по Божијем допуштењу. Све има смисао, само треба тај смисао наћи и открити. Тако по ријечима једног мудрог хиндуса, ова пандемија може бити схваћена и као освета природезбог насиља које човјек врши над њом, злоупотребљавајући је својом саможивошћу. Због тога што човјек употребљава и своје богодане силе и дарове као и саму природу – на богопротиван начин. Својим неморалом и нечовјечношћу човјек претвара свијет у Содому и Гомору који постају Мртво море – мјесто тријумфа смрти. Нама који вјерујемо у Бога, у побједу живота над смрћу, који се причешћујемо Тијела и Крви Христове, то јест Бога Љубави, ево прилике да продубимо своју вјеру и вјерност Христу Распетом и Васкрслом и да схватимо Христове ријечи: „Који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га” (Мт. 10, 39); као и оне друге предубоке: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јн. 15, 13). А то управо јесте Христова Љубав голготска на коју је човјек призван, одрицањем од себе христоликом љубављу и жртвовањем за Бога и за ближње и причешћем те и такве Љубави. Онима пак који не вјерују у Бога Творца и Промислитеља, којима су грандиозна научна достигнућа стварала илузију човјекове свемоћи, ова свемоћ смрти је прилика да се замисле над дубљим смислом живота, познањем човјекове немоћи, ослобађањем од крајњег бесмисла живота, од вјере у смрт и ништавило повратком дубљем смислу живота. Прилика да престану да пљују на распету Голготску Љубав продајући је за сребренике као Јуда Искариотски, и на Цркву као бесмртну Заједницу и свједока те Љубави и вјечног људског достојанства, као и да се врате здравој употреби своје природе и творевине Божије. То пљување се, нажалост, данас догађа нарочито код нас у Црној Гори. Идеологија садашње власти и њена „наука” засноване су на безбожној богомржњи и револуционарној братомржњи која је тровала и трује читава покољења већ, ево, седамдесет година. Плод тога је и усвојени безакони закон као и настављање насиља над Божијом Црквом, овог пута не више у име Стаљина и Броза – новог комунистичког човјека, него у име „демократије” и „европских вриједности”; претварањем демократије у демонократију и свођењем „европских вриједности” на дебело цријево, сопствено властољубље и себичност. Управо то је оно што је пробудило народ кроз литије у Црној Гори, коме је то насиље догорело до ноката и васкрсло у њему истинско јунаштво и чојство. Литије су биле и остале позив на богољубље и братољубље, позив на помирење браће, искупљење од богоубиствених и братоубиствених диоба, како династичких и племенских, тако и од идеолошких партизанско-четничких, и од свега онога што се од њих родило у нама. У том духу и заједничка борба против овог вируса добија духовни и морални значај како код нас тако и у читавом свијету. Ми, људи вјере у Васкрсење и Живот вјечни, учимо се да не тражимо од Бога оно што може дати човјек и људско знање, оно што је човјек својом науком открио у творевини Божијој и створио својим трудом. Али спасавјући се од ”научне” злоупотребе природе, борећи се за Светиње и за духовно здравље људи учимо се љубави према сваком човјеку, као Светињи над Светињама. У свјетлости Христове саможртвене љубави, прихватајући и подржавајући с благодарношћу све оно што држава, нарочито њене здравствене службе, човјекољубиво захтијевају ради тјелесног здравља људи. При томе у овој нашој васкршњој поруци слободни смо да подсјетимо нашу власт заједно са свим људима добре воље и на завјештање Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског драгоцјено за исцјељење од још опаснијег и дугорочнијег вируса безакоња, што се тиче питања црквене имовине и угрожених права Цркве Божије. Свети Василије у свом завјештању поручује: Пишем због потврде истине…. И приложих драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице… Бог је свједок. И ко би се усудио да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима и свим његовим имањем, да га Господ Бог порази и распе, изненада и вавијек. Амин. Да му траг и оџак погине вавијек. Амин. А Свети Петар томе додаје (обојица завјештавају за своје и сва будућа времена) у свом тестаменту: Највише ве свакојега молим и све истинскијем Богом Вседржитељем заклинам тешкиј Божиј и ваздашниј аманет чиним и остављам, да Церковно добро и имуће ђегођ је какво, не тиче нитко никад од васиј свијет и за сваку вашу срећу и поштење, и да ми свако церковно чељаде, калуђере, ђакове и служитеље моје и ваше пазите и держите, како сам их и ја истиј вазда пазио и держао…” Подсјећајући на ова завјештања двојице најзначајнијих људи у историји Црне Горе све вас поздрављамо поздравом вјечне истине, правде и човјечности: ВАИСТИНУ ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ с.р. Егзарх свештеног трона пећког Извор: Митрополија црногорско-приморска

Молимо посланике да не учествују у расправи и изгласавању Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Стара латинска пословица Vox populi - Vox Dei (глас народа - глас Божји) потврдила се и ових дана у никшићком храму Светог Василија Острошког, поред његовог светог ћивота. Глас народа је показао вјерност завјештању Светог Василија, Светог Петра, краља Николе и осталих владара који су кроз историју прилагали и остављали своја добра Цркви Православној и вјерном народу. Тај глас народа Божјег ће Православна Црква 24. децембра 2019. године на челу са својим епископима, свим свештенством и монаштвом посвједочити и пред Скупштином Црне Горе гдје ће још једном бити прочитана Световасилијевска порука. Овим чином желимо да позовемо народне посланике да и они испоштуји глас народа. Посебно ћемо се обратити члановима Законодавног одбора да сагласно Уставу Црне Горе, сагласно законима који владају у модерним европским државама, сагласно цјеловитости препорука Венецијанске комисије, донесе одлуку којом ће предложени Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница бити повучен из скупштинске процедуре чиме би се створили услови да се припреми нови који би укључивао: Прво, да у самом називу Закона врати Цркви своје име а не да као у предложеном Закону Цркву лишава вјековног имена и њеног идентитета. Друго, законске одредбе којим би се омогућио повраћај имовине коју је безбожна, антицрквена, комунистичка власт отела и опљачкала од Цркве, сагласно закону који је још 2000. године усвојила Скупштина Црне Горе, а затим га и поништила. Треће, да се испоштује вјековни континуитет традиционалних Цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Ово су само неки од разлога због којих би овај Предлог закона морао бити повучен како би се припремио нови кроз инклузиван, институционалан и транспарентан дијалог који је у припреми овог изостао. Зато молимо све посланике, нарочито опозиционе да не учествују у расправи и изгласавању оваквог дискриминаторног и неуставног Закона. Очекујемо и од посланика који припадају Римокатоличкој Цркви и Исламској вјерској заједници да не дају легитимитет и не подрже овај Предлог закона јер својим учествовањем подржаће ускраћивање Православној Цркви - најбројнијој вјерској заједници у Црној Гори оних права које имају њихове вјерске заједнице које су оствариле кроз потписивање уговора Владе Црне Горе са Ватиканом, Исламском вјерском заједницом и Јеврејском заједницом. Још једном апелујемо да овако осјетљив и комплексан Закон мора бити усаглашен са савременим међународним европским законима који гарантују право на приватну и колективну својину свима па и Црквама и вјерским заједницама. Црква ће сагласно Уставу Црне Горе и законима међународне заједнице преузети све законске мјере за очување свог континуитета, идентитета и својих вјековних права како би спријечила примјену марксистичко-стаљинистичког законодавства на коме се очевидно заснива овај Предлог закона. Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска

Како је саопштено на званичној интернет страници Митрополије црногорско-приморске, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће сјутра, 18. августа са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, са почетком у 8 часова. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће у понедјељак, 19. августа, на Преображење Господње, са свештенством Свету службу Божију у цркви посвећеној овом празнику на Кључком Тавору на Бјеласици, са почетком у 9 часова.

На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

Велики си Господе и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи да опише чудеса Твоја. Заиста, велик је Господ што је свијет из љубави створио. Велики је и чудесан у свом првом стварању, стварању свијета и човјека. Велики је Господ и чудесан посебно у свом другом стварању, духовном стварању, јер Бог не само што је створио свијет, и што је присутан у свијету својим стваралачким силама, него и чином свога Оваплоћења. Свето дјело примања Богом Логосом људске природе усавршава свијет, обнавља га и даје му нову силу, нову вјечну снагу безмјерног усавршавања. Човјек је биће створено на размеђу свјетова: огледало је и обличје свеукупне твари, али је и нешто много више: лик је и подобије самога Бога. „Ја се надам нешто Твоје, да у души мојој сјаје”, каже Ловћенски Тајновидац и та „клица васкрсења”, зрно, сјеме посијано божанском Силом у дубине бића „којом је од искони обдарено васионо свејаје“, тј. природа свих створених свјетова – свесветије, залога је и вјера да Бог није створио свијет за смрт и пролазност, него за вјечност, вјечни живот, „вјечно добробитије“. Несебичном љубављу је Бог у Христу на Голготи открио себе и своју вјечну истину и свој вјечни Лик људима. Несебичном христоликом љубављу човјек постаје прави човјек, откривајући правог бесмртног себе. Та љубав саможртвена, постала и дарована од Христа, једини је истински смисао човјековог постојања. Христос нам поручује својом науком, смрћу и васкрсењем: Нову заповијест вам дајем, да љубите једни друге. Погледамо ли данас на свијет кроз Христа који је Љубав и Добробитије видјећемо нови свијет и новог човјека. Погледамо ли на јутарњу звијезду на небу или цвијет у пољу, видјећемо да нас то Христос преко њих милује својом љубављу и обасјава својом свјетлошћу. Сретнемо ли сиромаха на путу видјећемо да нам то Христос долази у походе да провјери нашу вјеру и братољубље. Видимо ли сузу у братском оку, сретнемо ли се са страдањем и патњом људи, бића и твари, знаћемо да то Христов Крст продире и просијава кроз бића, простор и вријеме. Радимо ли у њиви или фабрици или у болници, не заборавимо ни за трен да су сви они са којима се свакодневно срећемо наша христолика браћа и вјечна сабраћа. Христос их је уткао у наш живот да провјери мјеру љубави и трпљења нашег. Увриједи ли нас ко или нам учини неправду, сјетимо се да је и за њега Христос пролио своју крв и не враћајмо му истом мјером. Јер тиме се зло умножава а добро умањује, мржња тријумфује а љубав ишчезава и хлади се. А гдје се мржња умножи, ту више брат не познаје брата, ту човјек постаје слијеп за Бога и за другог човјека. И намјесто мира, настаје немир, намјесто свјетлости мрак и дубока тама. Намјесто живота почиње да господари смрт. Распеће и смрт Христова свједочанство су неизмјерне љубави Божје и човјекољубља према нама. Та љубав иде и даље од распећа и смрти, силази у невиђбожни ад, иде до граница богоотуђеног ништавила – Он који је постао човјек, као један од нас, истовремено и вјечни Бог, својом је човјечанском природом сишао у смрт, али је својим Божанством побиједио смрт, подаривши човјеку и свијету могућност вјечног живота. Тако је Његова смрт постала – лијек од смрти, а Његов гроб – живоносни гроб. А и једно и друго – откривење и даривање вјечне несебичне саможртвене Љубави, живоносне и побједоносне, као једине основе и бесмртне потке живота. Само је Христос обасјао свијет таквом љубављу и зато је могао назвати себе „свјетлост свијета”. Као такав Он мири и обасјава срца живих, обједињујући и васкрсавајући мртве и живе и испуњавајући их неуништивом надом на живот вјечни, и стварношћу тог живота. Таква је и Христова љубав, а кроз Њега и вјеру у Њега, и кроз живот по Њему и Његовим заповијестима, таква постаје и љубав свих оних људи на земљи који ходе Његовим путем, који носе Његов живоносни Крст и који воле Његовом љубављу. На такву љубав смо призвани првенствено ми који носимо Његово име. Његова љубав нема граница ни ограничења. Она је свеобухватна и свемилујућа љубав. За њу нема Грка ни Јеврејина, црнца ни бијелца, Србина ни Црногорца, Руса ни Јапанца, Африканца ни Американца. Она све и сва подједнако грли и свима се подједнако дарује и свима и свему се подједнако радује својом несмртном радошћу. По својој природи вјечна и боговјечна а по својствима свеобухватна и безгранична, она подједнако воли живе и мртве, праведне и грешне, људе и твари. Само она љубав која је јача од смрти, права је и истинска љубав. А управо таква је Христова љубав. Јача је од смрти, шира и бескрајнија од васионе и свих знаних и незнаних свјетова. То је љубав која никога и никад не заборавља. Како је радосно и дивно бити човјек послије Христовог Васкрсења! Васкрс прославља остварење вјечног смисла. И како би био бесмислен људски живот без њега! Побједа над смрћу представља једину истинску побједу човјекову. Све друге побједе и човјекови успјеси на земљи, ако се не рађају у тој побједи – ништа су. Само побједа над смрћу даје смисао свеукупном људском животу и дјелању, човјековом рађању и постојању. Све што је постојало од искони до данашњег дана и све што ће постојати до краја свијета и вијека, љубављу постоји и њоме се грије, њоме се испуњује и одржава на равни живота. Најопаснија болест нашег времена је болест губљења смисла живота.То је болест која рађа безброј других болести. А губљење смисла живота управо се рађа из прихватања смрти као једине коначне реалности човјека и свијета. Љубав која није спремна да сиђе у најмрачнија подземља људске огријеховљености и невиђбожне богоотуђености, никада се не може претворити у живот и свјетлост људима. Љубав која не може да побиједи демонско зло, гријех и смрт и сама се претвара у обману и привид. Презре ли било кога или било шта од творевине Божје, љубав престаје бити љубав. Љубав која воли садашњост, а прошлост људи и бића предаје ништавилу, и обрнуто – лажна је и демонска љубав. Таква љубав вара човјека, одричући га од живота и Бога који је све. Зато, онај који је Христов на земљи и који жели да буде Његов у вјечности нека се испуњава Његовом васкрсном, вјечном и од смрти јачом љубављу према свима људима и свима бићима. Шта су ситне и биједне људске страсти и увреде у односу на ову велику и неизмјерну тајну вјечности живота и љубави подареним нам и откривеним у Христовој смрти и васкрсењу? Зато, бесмртна дјецо Божја, и вјечна браћо и сабраћо, све опростимо једни другима Христовим Васкрсењем, јер само на праштању и помирењу може се градити истинска будућност свих људи заједно. Поздравимо једни друге и све људе и сва бића живоносним поздравом: Христос васкрсе! Загрлимо једни друге и сву творевину светим Христовим загрљајем и запјевајмо сверадосну пјесму живота, неуништиве наде и свеобухватне љубави, јаче од смрти: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова! С љубављу у васкрслом Христу, ваш молитвеник, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +АМФИЛОХИЈЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска

ХРИСТОС СЕ РОДИ! У сусрет великом хришћанском празнику, у коме је „само собом” све весело и свечано, рођењем вјечног Живота, Христа Богочовјека, имамо пастирску дужност и очинску радост, да позовемо све православне вјернике и све људе добре воље у Црној Гори и шире, на слогу, мир и љубав. Мир на земљи, и добра воља међу људима – најљепши је начин прослављања Бога, новорођеног Богомладенца у ове свете и благе дане Христовог рођења. То је начин на који су га прославили анђели и пастири када се родио. На то су призвани сви људи на свијету, цијело човјечанство – а нарочито они којима је већ по рођењу дато да су браћа, рођаци, кумови, комшије. Ми у Црној Гори смо опстали и подигнути смо на божићном мирбожању. То потврђује и Петар Ловћенски Тајновидац:„Славио сам Божић у Витлејем, славио га у Атонску гору, славио га у свето Кијево, ал је ова слава одвојила са простотом и са веселошћу”. Међусобни цјелив, међусобно праштање и ослањање на Мир Божији – то су темељи нашега погледа на свијет, нашег међусобног братског односа, према себи и према свим људима. Бадњи дан и Божић спадају у највеселије дане и најсадржајније свечаности наше свеукупне народне традиције, као и свеукупног људског рода. Начин како славимо божићне благе дане, један је од сигурних доказа да смо са Богом повезани од давнина, од искони. Божићна ватра Богољубља и братољубља нас окупља вјековима позивајући све људе и све земаљске народе да се на њој огрију. Бадње дрво и полазник – који симболизују самог Господа и његов долазак у свијет и Његово примање људске природе – најдражи су гости, и најмилији укућани наших предака, па и нас самих од када знамо за себе, и од када смо населили ове просторе. Овај Божић 2019. године, ми у Црној Гори дочекујемо са међусобно различитим сјећањем на догађаје који су се, баш у ове дане, одиграли прије 100 година – на Цетињу и у његовој околини. У то вријеме с једне стране: „за три дана, три света Божића, такве битке и крвопролића” на Мојковцу „није било од кад људи памте” а с друге стране у једном несрећном стицају ратних и поратних околности, послије свих мука и страдања, од Скадра, преко Брегалнице, до Мојковца – дочекали смо и тај страшни моменат, да удари брат на брата, и да се сукобе они који су до јуче, и који су вјековима, били у истом строју – за право, част и образ отаџбине. Тачно прије 100 година, мучни и неприродни сукоб око власти, у који су се упустили један ђед и један унук – довео је до братског крвопролића. До проливања братске крви међу јунацима, међу родољубима, међу синовима ћивота Светог Петра Цетињског. Иако су и једни и други били доживотно одани Црној Гори и своме роду, иако су и једни и други сањали велико уједињење које је донио крај Великог рата – ипак су их варнице и династичке размирице увеле у страшну братоубилачку погибију. Присталице одлука Скупштине у Подгорици били су црногорски родољуби. Међу њима су и сви предсједници краљевске Владе, од увођења вишепартијности у Црној Гори 1905. до Великог рата. Један од организатора рада ове Скупштине био је рођени брат краљице Милене. Нико, од црногорских архијереја и свештеника из Краљевине Црне Горе, није се успротивио црквеном уједињењу, тачније – обнављању јединства Пећке Патријаршије 1920. године, а сви они, међу њима, који су испрва политички подржали старога краља, службовали су Божију службу, до краја живота као свештеници СПЦ. На другој страни нашли су се исто тако храбри родољуби одани заклетвом своме краљу. И сви су они касније, на челу са Јованом Пламенцем и Крстом Зрновим Поповићем, помиловани од стране краља Југославије, унука краља Николе, и враћени у Црну Гору са грађанским правима и одређеним привилегијама обојица су касније убијена од братске комунистичке руке). Догађаје о којима је ријеч данас једни Црногорци зову „божићном побуном” а други „божићним устанком”, а у питању је била велика братска несрећа, настављена револуционарним братоубилаштвом у Другом светском рату (продужетак је крвних освета из времена Светог Петра Цетињског); све је то унијело метеж и подјеле, на чијем трајању неко инсистира, до данашњег дана. Велики је гријех и безумље да ми данас, једини у Европи, послије толико времена повампирујемо и оживљавамо те сукобе, заборављајући да ни Бог, по Аристотелу, не може поништавати историју и историјске догађаје, а камоли људи. Зато, загрлимо јутрос, браћо и сестре, кости и сјени свих наших предака, свих оних палих за крст часни и слободу наше родне груде! И једни и други су наши; потомци и једних и других су наши! Издајник, не дај Боже, може бити само онај, ко покуша да дијели и завађа њихове гробове и њихово потомство. Ако се они нијесу могли ни знали разумјети прије 100 година, а ни они после њих, него су запуцали једни на друге, – наша је света дужност да ми утишамо те плотуне. Како? Тако што ћемо се данас окупити и ујединити око Светиње мирбожања и братске љубави и праштања, помирења за Божић, на Божићно јутро. Све размирице и свађе које нас дијеле, да јутрос заборавимо, да једни другима опростимо, да се за гријехе покајемо и да Цетињски манастир и ћивот Светог Петра Цетињског оградимо најљепшом могућом оградом – братском слогом! Нека 100. годишњица божићних братоубистава и оних после њих у Црној Гори, буде почетак нашега измирења, да тражимо и да не престајемо у томе, да налазимо начине, како ћемо, у име Бога Љубави, зацијелити све наше међусобне историјске ране, како ћемо један другога, чинити чашћу већима и бољима. Тако ћемо једино и на прави начин, умирити сваки устанак и сваку побуну, у нама самима – против свога брата, и против својих најближих, против сваког људског бића. Божији благослов на свима Вама, нека буде од сада па до вијека! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом, АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Извор: Митрополија црногорско-приморска

ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ, МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ, ЗЕТСКОГ, БРДСКОГ И СКЕНДЕРИЈСКОГ И ЕГЗАРХА СВЕТОГА ТРОНА ПЕЋКОГ ГОСПОДИНА АМФИЛОХИЈА (РАДОВИЋА) ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ АМФИЛОХИЈА ИКОНИЈСКОГ ДОСТОЈАН - ФИЛМ О ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНОМ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ АМФИЛОХИЈУ: