Претражи Живе Речи Утехе

4. новембра 2019. Чувени мотивациони говорник Ник Вујичић, прије неколико дана наступио је у Бања Луци у Спортском центру „Борик“ и одржао говор. Његов говор ширио је и вирус секте, тако да је изазвао збуњеност, па чак и изненађење и дилему код многих грађана Бања Луке. Из тих разлога смо замолили свештеника Бањалучке епархије, др Зорана Пајкановића да изнесе своје виђење и осврт на наступ господина Ника Вујичића. На молбу СНП- Избор је наш услиједио је текст свештеника, на чему му се захваљујемо а текст преносимо у цјелини. Ник Вујичић – мотивациони говорник или мисионар назаренске протестантске цркве? Пишући о личном утиску у вези са посјетом Ника Вујичића јасно ми је да ћу код многих поштоваоца његовог лика и дјела изазвати неодобравање, као и најжусртију критику. На дан свете Петке Параскеве, када су многе мајке постиле завјетни пост, причестиле се у нашим црквама, славским хљебом и кољивом обиљежиле завјетну славу, у граду Бања Луци, у дворани „Борик“, гостовао је чувени, у цијелом свијету признати мотивациони говорник Ник Вујичић, човјек који сходно својим протестантским вјеровањима не признаје ни славу, ни иконе, ни Крст Часни, ни Пресвету Богородицу, а камо ли свету нашу мати Петку Параскеву. Да, на дан св. Петке, да ли случајно или не, дошао је да нас научи како се животна мотивација црпи из Библије, али на свој протестантски начин. Када год би Ник у својеврсној проповједи поменуо име Исусово, име Божије, на моје изненађење, проносио се громогласан аплауз. Да ли је наш народ толико благочестив да при помену имена Божијег одмах и снажно запљешће рукама? Као свештеник многе проповједи сам одслушао, многе и изговорио, али сходно православним обичајима никада, ни један вјерник није аплаудирао. То једноставно није својствено православном вјернику. Када се говори о Богу нема тријумфализма, тада се само срце разгријева. Међутим, врло брзо постало ми је јасно да се на скупу налазе представници и чланови свих протестантских заједница, који су организовали тај догађај. У својству организатора се наводе: Еванђеоски библијски институт из Мостара, Еванђеоска црква Чапљина, Баптистичка црква „Кирос“ Сарајево, „Кршћанска заједница свих народа“ Сарајево, едукативни центар „Ихтус“, хуманитарна организација „Мост“, протестантска еванђеоска црква „Хлеб Живота“ Приједор и др. Сви заједно они дјелују на нашим просторима учећи како требамо да вјерујемо у Бога, не марећи што су њихове хришћанске заједнице рођене прије свега сто – двјеста година, а наша Црква православна живи од Христовог времена. Личност поменутог Ника Вујичића је интересантна нарочито за наш народ, јер и сâм истиче српске коријене и посебну везу са Србијом. С друге стране, ријеч је о човјеку са урођеним инвалидитетом, човјеку који носи само себи својствен животни крст, према коме сваки разуман и иоле хуман човјек пројављује поштовање, као и сажаљење. О свјетској популарности Ника Вујичића речено је у самој најави наступа. Наиме, од 2005.г. преко осам милиона људи је уживо чуло његову, како наводи, „јеванђелску“ (gospеl) ријеч, a у дигиталној варијанти преко 730 милиона људи. Одржао је преко 3.500 говора у 69 држава и имао сусрет са 18 предсједника у десет влада. Има преко 15 милиона пратилаца на друштвеним мрежама. Фасцинантно!!! Тешко да би се и најчувенији политичари свијета могли похвалити истом репутацијом. Намеће се питање ко стоји иза њега? Само лаковјерни могу вјеровати у неодољиву харизму једног Србина који је задобио срца широм свијета. Сваки глобални успјех строго је контролисан, као између осталог у холивудској и музичкој индустрији. Наступ је подржан директним ТВ преносом. На самом почетку предавања послао је јасну поруку: „Ако вјерујеш у Бога, онда све можеш да радиш“. Та реченица је одредила смисао цјеловечерњег говора, што се у другој половини наступа у потпуности раскрило, а на самом крају и потврдило, пошто је од свих присутних захтјевао да устану и да се помоле у типичном протестантском духу. То није ни чудно, с обзиром да је Ник јасно изјавио да потиче из назаренске породице, која је у вријеме комунистичке Југославије морала напустити државу и одселити у далеку Аустралију. Отац му је био назаренски пастор. Власти СФРЈ нису држале у милости никога ко би се противио армији и ношењу оружја, па ни назаренску заједницу. Зато су им забрањивали дејство и мисионарење. Иначе, назарени, као и Јеховини свједоци, адвентисти, баптисти, евангелисти и др., улазе у ред протестантских фракција, несвојствених православном хришћанству. Шароликост протестантских цркава долази до изражаја тек у 19. и 20. вијеку иако своју основу налазе у рефоматорству Мартина Лутера из 1521.год. Те године, догодили су се тектонски потреси унутар римокатоличке цркве, која се подијелила на два блока: римокатоличку и протестантску цркву. Иако смо по схватањима живота и Бога веома далеко, протестантске фракције, како их ми називамо секте, агресивно форсирају своје учење, са јаком финансијском подршком из својих центара. Знам мноштво наших грађана на чијим вратима су се појављивали секташки проповједници. Њихов приступ је чисто прозелитског карактера. Свједок сам туге појединих српских православних породица чија дјеца су приступила разним протестантским сектама. Не дозвољавају да им родитељи славе славу, нити да коме иду на славу. Не дозвољавају икону Крсне славе, нити чињење крсног знака. Таква породица је разбијена, што највјероватније и јесте циљ великих центара моћи. Говор Ника Вујичића је био говор чисто религиозног карактера, права протестантска проповјед. Он истиче: „Када своје раскрхане парчиће ставимо у руке Божије, када читамо Библију, када гледамо на живот Исуса Христа шта је Он говорио и ко је Он био … У Библији пише, … Библија каже не одустани, Библија поручује ја све могу у Исусу који ми моћ даје … Читајте Библију! … Пронађите Бога! Разговарајте с Њим! Он је мој пријатељ. Он је Краљ свих краљева. Али ја сам Његов син. Ја нисам неки безначајни дјечак без руку и ногу. Ја сам генерал у војсци Господњој … У свакодневном читању Библије и у молитви која трансформише начин на који размишљате, Бог вам даје вјеру, Бог вам даје смисао живота“. Дошао сам до убјеђења да Ник Вујичић заиста сматра да је „генерал у војсци Христовој“, односно апостол (посланик) мисије Христове, што је очигледно познаваоцима Библије. Наиме он наводи личну жртву, страдање, труд и борбу у мисионарском раду, исто онако како је св. апостол Павле за себе говорио у 2. посланици Коринћанима (11, 24 – 30). На крају су сви присутни били шчедро почашћени његовом књигом и Јеванђељем по Јовану. Свакако, није мали трошак! Исто тако, инсистирао је да редакција испише адресу веб – сајта на видео биму и да се прикаже на малим екранима. Када одете на понуђени сајт добићете питање: „Желите ли видјети како Бог трансформира човјека“, уз рекламу свих набројаних протестантских црква које су организовале његов долазак. Тиме постаје јасно ко је Ник и шта он промовише. Завршетак сабрања је пропраћен молитвом. Од свих присутних је затражио да устану и да се заједно помоле. Није изоставио да у молитви каже: „Научи нас како да читамо Библију“. То је поента протестантских заједница, да научимо како они читају и тумаче Библију, тј. да се одрекнемо Бога у кога вјерујемо, да се одрекнемо Светог Саве, Крсне славе, свих светиња и манастира која свједоче о нашој историји, да се одрекнемо свих моштију и св. Василија Острошког и св. Серафима Саровског и св. Нектарија Егинског и свих светих које је Бог прославио чудима и нетрулежношћу. Када се тога одрекнемо ми више нећемо бити православни Срби, него безлична маса отргнутих коријена, скривајући своје име, своје поријекло и свој језик. Православни свештеник др Зоран Пајкановић. Ник Вујичић – мотивациони говорник или мисионар назаренске протестантске цркве? - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG Чувени мотивациони говорник Ник Вујичић, прије неколико дана наступио је у Бања Луци у Спортском центру „Борик“ и одржао говор...

Одговорите и, по могућности, образложите свој одговор...

Васељенска патријаршија дала је аукефалност Украјинској православној цркви. Смешна ствар је да је пре неколико година имала потпуно другачије мишљење о овом питању. Наиме Цариград изгубио је аутономију Кијева давне 1686. године када је Руској православој цркви дато право да бира Кијевског митрополита. Српска православна црква ту аутокефалност не признаје и "нову" Украјинску цркву сматра неканонском и расколничком. У вези са тим погоршала је ситуација око манастира Хиландар. Монашка република планини Атос је потпуно подређена Васељенске патријаршије и мора строго да се придржава свих њењих наређења. Међутим, манастир Хиландар је основан на иницијативу Стефана Немање и сада је у веома тешком положају, јер је у двојној подређености. Као један од 20 манастира Свете Горе, он се предаје руководству монашке републике и, стога, Цариградском патријарху. Али као манастир Српске православне цркве, он мора следити наредбе патријарха Иринеја, који је одбио да призна нову украјинску цркву. Чини се, у чему је разлика, који положај заузима један од манастира СПЦ, ако је то само један од многих манастира. Али, прво, један део цркве не може да предузме акције на које се други не слаже, јер ће се иначе претворити у поделу. Друго, манастири Свете Горе су средиште читавог православља планете. Бискупи, метрополити и патријарси могу играти политику или се свађати. Али монаси Атоса ће наставити да се моле Господу и задржавају веру у себе. Утицај Свете Горе је огроман. Чак се и Османско царство није усудило да је дотакне, знајући добро за могуће посљедице. Стога је положај Хиландара за СПЦ изузетно важан, јер су деведесет монаха срце српског православља. Хиландар такође добро знаје овај значај, јер до сада није одговорио на питање о признавању нове цркве Украјине. С друге стране, умешаност монаха у сукоб цркава је велика грешка. Људи одлазе у манастир од гужве и буке живота међу обичним људима и се сви покушавају посветити Богу. Од висине зидова манастира сва питања изгледају као права бесмислена врева. За њих није битно ко ће сутра бити предсједник или прогласити рат сусједној земљи. Не би требало да се тичу свих врста политичких конфронтација. Али у таквој ситуацији, пре или касније, монаси ће бити приморани да одговоре на питање "Шта је за њих важније - манастир или православље?"

Ако бисмо у овом тренутку имали на располагању истраживаче „Ипсоса“ рецимо, и уколико би они поставили питање „ко је у праву по вашем мишљењу – Александар Вучић или Сава Јањић и коме бисте на основу тога поверили свој глас“, шта мислите који би био рејтинг игумана „Високих Дечана“? Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана. Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова. Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже. Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића. Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића. Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера. За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место. https://www.danas.rs/nedelja/ko-ce-pobediti-u-otvorenom-sukobu-vuciceve-vlasti-i-crkve/ View full Странице

Да ли оне који стоје поред вас у литургији, који су поред вас кад се причешћујете познајете? Да ли имате комуникацију са њима? Да ли се дружите после Литургије у вашој цркви или после молитве свако своме дому хита?

Која ће бити титула нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја после мајског Сабора СПЦ 2018. године? И да ли најшира унутар хришћанска дебата тек сада почиње? 1. Архиепископ Пећки, Митрополит Београдско-карловачки и Патријарх Српски Г. Иринеј, каква је досадашња титула 2. Архиепископ Пећки, Митрополит Београдско-карловачки и Патријарх свих српских и поморских земаља Г. Иринеј, како је дато у Предлогу новог Устава Српске православне цркве - Пећке патријаршије: https://stanjestvari.com/2018/03/07/predlog-ustava-spc/ 3. Архиепископ Београдско-карловачки и Патријарх Пећки Г. Иринеј. 4. Нека друга титула Ја гласам за предлог број три. Зашто? - Јер нема никакву националну одредницу већ само географску, што је у духу изворног Христовог учења када је Господ Исус заповедио својим ученицима да ... науче и крсте СВЕ народе у име Оца и Сина и Светога Духа ... (Мт. 28, 19) ... не истакавши НИЈЕДАН народ посебно. - Није провокативан ни за један православни народ или државу у окружењу. - Не подржава ничији духовни сепаратизам. - Веран је оној реченици св. апостола Павла ... "Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви један(човек) у Христу Исусу. (Гал. 3, 28)". - Историјски и канонски је потпуно утемељен. Наравно, сваку одлуку нашег Светог Архијерејског Сабора ћемо прихватити, али овде као чланови СПЦ само износимо своје ставове и предлоге.

Ако можемо, без флоскула о богатим поповима, о социјалним организацијама које су потребне, али су ипак нешто у ширем кругу око Цркве. Не критика, него личне потребе. Шта нам је потребно од Цркве? Најлуђе, боље него најпаметније: шта бисмо желели док чекамо, док идемо ка Другом Христовом доласку? Шта можемо сви заједно у Цркви да урадимо? Како Црква може да нам помогне да наше животе проживимо на најбољи начин? Шта би нас учинило испуњенима? Можда је најлуђе и најбоље. Не треба бити превише паметан, паметнији од оне дубоке памети коју потискујемо у себи, а не знамо откуда долази.