Претражи Живе Речи Утехе

На првим страницама новембарско-децембарског 376. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким г. Кирилом (Бојовићем). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Владика Кирило: Православна Црква је мисионарска Црква! *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Бог да помогне и благослови редакцију и све читаоце Православног мисионара! *Драги Владико, рођени сте у Подгорици, а осмогодишњу и средњу школу (гимназију „Петар I Петровић Његош“) завршили сте у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Преосвећени, каква Вас сећања вежу за детињство? Од дјетињства сам упућиван на прави пут благочашћа и врлине од стране својих родитеља Рада и Зорке и одгајан у побожној атмосфери патријархалне српске (црногорске) породице. Одрастао сам у Бјелопавлићима које красе природне љепоте али и велике светиње: Острог, Ждребаоник, Ћелија Пиперска, света Текла,… свакако да то све оставља утисак на младог човјека. Имао сам и срећу да имам добре учитеље и професоре који су ми усадили љубав према науци. *Након одслуженог војног рока, уписали сте се на Природно-математички факултет у Подгорици, који сте завршили у предвиђеном року са средњом оценом 9,68. Године 1993. своје усавршавање настављате уписујући се на постдипломске студије на истом факултету у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ одбранили сте 17. јула 1996. године. Ваше Преосвештенство, дивна је прилика да са нама поделите важније детаље у погледу Вашег изузетно озбиљног научно-истраживачког рада на Природно-математичком факултету? Поново сам имао срећу да и у Подгорици и Београду, а касније и у Москви имам добре професоре. Ја сам заиста са великим заносом и љубављу изучавао науке а посебно математику. Интересовала ме је и умјетност нарочито поезија и драмска умјетност али о томе сада није ријеч. И та моја љубав према математици није остала празна. Математика ме је многоме научила; научила ме је логичном и тачном мишљењу и дисциплиновала да се морам уздржавати од много чега ако желим да у њој постигнем високе резултате. Тако да је та наука за мене, у једном периоду мог живота, била моја својеврсна аскеза пред Богом. Свака наука, ако то није нека лажна идеологија као што је марксизам на примјер или ако није лажна хипотеза као што је Дарвинова теорија еволуције, говори на лијеп начин о творевини Божјој и самим тим о Творцу, наравно да се претпоставља да личност која ту науку изучава има основно религиозно осјећање. Тако је и математика мени много рекла о Богу, наравно поред свега онога што сам сазнао из Библије и других духовних књига. Ја сам у њеним формулама (наравно сам за себе) видио појмове: душа, тијело и њихов однос, затим однос човјека према осталој творевини, а иза те тајновите бесконачности, која нема нити може да има тачну научну дефиницију, као иза неке тајанствене завјесе увијек се за мене налазио Бог. Чак сам у неким њеним теоремама, наравно само иконично, сагледавао икономијски однос у светој Тројици. Далеко би нас одвело кад бих све то овдје потанко објашњавао. *Следујући тајанственом призиву Божјем, крајем 2000. лета Господњег, добровољно сте дали оставку на подгоричком Природно-математичком факултету и благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија постајете послушник у Цетињском манастиру, док касније примате монашки постриг и ступате у клир, најпре као јерођакон, а потом и јеромонах. Често волите да кажете да живот крај ћивота Светог Петра Цетињског за Вас представља посебан благослов, с тога шта нам можете рећи о овом благослову и данима проведеним у овој великој светињи? Да, светитељи се за нас моле иако ми тога можда нијесмо свјесни. Дан моје крсне славе Светог Луке поклапа се са празником Светог Петра Цетињског који је покровитељ и гимназије и факултета у којима сам учио и радио. Свакако није случајно што сам мојих, могуће најљепших петнаест година провео у Цетињском манастиру. Увијек су за мене посебан значај имала мјеста са, тако да кажем, згуснутом духовно - историјском садржином. Човјек има посебан осјећај кад живи на мјесту гдје су проходиле ноге светог Петра цетињског, пјесника и свеца Његоша и других великих цетињских владика и подвижника вјере. Да тај мој благодатни почетнички занос има добар правац старао се брижно и цијело вријеме велики духовник нашег времена Митрополит Амфилохије уз чију пастирску палицу смо духовно сазрели. Наравно ту је и духовно радостна цетињска братија па затим и поклоници манастира који су ме увијек изнова духовно кријепили. Духовна веза са Русијом се осјећа поред кивота светог Петра, и не само због тога што се ту налазе гатчинске светиње дио Часног Крста и Десница Светог Јована. Ту на Цетињу се налази у државном Музеју и трећа светиња Богородица Филермоса. Био сам веома срећан што сам учествовао 2006 године у догађају четрдесетодневне литије са Десницом Светог Јована кроз Русију, Украјину и Бјелорусију који је по мени имао васељенско значење. Милиони вјерника Московске Патријаршије су се поклонили тој великој светињи, то је био заиста величанствен призор и за земљу и за небо. Ту поред кивота светог Петра добио сам и благослов од Митрополита Амфилохија за духовно школовање у Московској Духовној Академији што је за мене било испуњене мог давнашњег дјечачког сна. *Ваше Преосвештенство, 2008. године на Московској духовној академији одбранили сте кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад добили сте прву награду у генерацији – награду свештеномученика Илариона Архиепископа верејског I степена. Истовремено сте и ванредно завршили Московску духовну семинарију. У Вашој личности обједињена је љубав према теологији и природно-математичким наукама, у том духу реците нам како повезујете ово што је нама у први мах неспојиво? Његошева философска мисао и интуиција је такође проткана егзактним наукама. То сам и покушао да представим у мојој дисертацији, и по оцјени мојих професора и успио. Три године живота у зидинама Тројице Сергијеве Лавре и Академије су незаборавно искуство… Лавра је свакако једно од најљепших мјеста на земљи… У Московској академији имају веома велики опит изучавања веза науке и теологије, сјетимо се само Павла Флоренског. Па знате ја на науку гледам као на катафатичко богословље, јер свака наука изучава творевину Божју а самим тим се бави и Творцем. Наравно да представља одређени труд (и рекао бих дар) у математичким формулама видјети нешто више. Али ако имамо у виду да без математичких прорачуна не би била могућа савремена машинска техника (аутомобили, авиони,…), не би била могућа компјутерска техника, не би била могућа савремена архитектура па самим тим и конструкција таквих дивних храмова као на примјер Храм Светог Саве у Београду или Храм Христовог Воскресења у Подгорици, тада и обичном човјеку који није изучио велике науке помало постају јасније везе науке и теологије. Недавно преминули Пеђа Ристић, велики гениј архитектуре, такође у једној својој књизи говори о повезаности теологије и науке. Наука никада не може досегнути апофатику јер то није њен метод и зато јој је управо потребна теологија да не би залутала у лажне идеологије и лажне хипотезе и теорије. Теологија треба да покаже науци циљ и пут ка Олтару Премудрости који је иза завјесе бесконачности односно вјечности и гдје се налази апсолутно познање. Зато су сви велики научници били дубоко религиозни људи, поменимо само, Њутна, Лајбница, Јунга, Анштајна, нашег Николу Теслу, Михаила Пупина,… *Драги Владико, били сте професор и главни васпитач у Цетињској богословији. Шта за Вас представља Богословија и која би била порука младим људима који се припремају да крену благословеним путем изучавања речи Божије? Свака специјалистичка школа захтијева од човјека савладавање неких одређених вјештина, такве су на примјер школа за пилота која учи човјека да лети на једној машини, математичка гимназија која учи човјека да разумијева неке симболе и формуле и да рјешава логичке проблеме, ДИФ која захтијева од човјековог тијела извјесне вјештине, и тако даље. Међутим богословија захтијева у процесу обучавања учествовање не једног дијела наше личности, већ цијелог тјелесног (пост и аскеза) и духовног човјека (молитва и созерцање), такође за разумијевање теологије итекако је потребно развијено логичко мишљење. Мислим да би ту чињеницу требало да има у виду сваки млади човјек који се припрема да упише теологију. Као што сте рекли богословија је благословени пут којим се следује Христу. Богословија даје човјеку знање али она није само неки скуп знања, то знање треба човјека да доведе до упражњавања живота у Христу то јест по његовим заповијестима а то је и једини начин истинског познања Премудрости Божје. *На празник светог мученика Емилијана, 31. јула 2016. лета Господњег у Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици, хиротонисани сте у свештени епископски чин са древном титулом епископа диоклијског, викара митрополита црногорско-приморског. Ваш избор за епископа догодио се у смирај празника Вашег небеског покровитеља и великог мисионара светог Кирила. Да ли можемо рећи да је Ваше целокупно епископско служење прожето ватреном ревношћу светих равноапостолсних Кирила и Методија? Благодаран сам нашој Светосавској Цркви и његовој светости Патријарху Иринеју која је у мени недостојном препознала архипастирски дар. Наравно да по својим моћима подражавам свом небеском покровитељу, колико је то успјешно Бог зна? *Одлуком Светог Архијерејског Сабора наше свете Цркве, од 2018. лета Господњег, следујући Кирило-Методијевској ревности, реч Еванђеља Христовог проповедате у новооснованој Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој. Преосвећени Владико, замолио бих Вас да наше читаоце упознате са важнијим детаљима у погледу живота и неуморног пастирског и мисионарског рада у повереној Вам Епархији? И до оснивања Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке 2011 године, на њеним просторима је било наших мисионара (наравно и других православних). Тако после другог рата Патријарх Гаврило упућује у Аргентину свештеника Радојицу Поповића, који је часно служио Богу и роду овдје све до своје смрти. Сахрањен је у градићу Арибењосу недалеко од Буенос Ајреса. Колико је један човјек могао да уради на овим огромним просторима (само Аргентина је 4 хиљаде километара дугачка) Бог зна? Отац Радојица живио је у врло тешким условима али је остао вјеран Христу и свештеничком позиву до краја. После њега наша црква овдје скоро 30 година није имала свог свештеника (сигурно да је за то било оправданих разлога, ратови, комунистичка владаванина у матици И тд). То је узроковало и удаљавање од цркве наших исељеника а некад и њихов прелаз у католичку или протестантску вјеру. Деведесетих година долази прво овдје (тада) архимандрит Доситеј (садашњи епископ у Лондону) а затим после њега други свештеници док епископски надзор (администрирање) преузима епископ Митрофан (сада канадски). Сви они су уградили своју лепту у нашу мисију овдје и народ их памти као добре пастире Христовог стада. Морам рећи да епископ Митрофан и сада материјално помаже нашу мисију, на чему смо му посебно захвални. Негдје од 2007 године у јужну Америку долази митрополит Амфилохије и тако се рађа идеја о формирању епархије. Ја сам по послушању Цркви и свом духовном оцу Митрополиту Амфилохију стигао у Аргентину као архимандрит крајем 2014 године. Касније сам и постао први епархијски архијереј наше Цркве овдје, што је свакако велика част и одговорност. Сваки почетак је тежак па и овај овдје није другачији. Требало је прво створити црквену структуру која је била веома оскудна (и још увијек је у односу на друге епархије наше цркве у расејању), онда обезбиједити и основна материјална средства а уз све то и што је најважније, проповиједати Христа свакоме створењу. Дошавши овдје без знања језика (шпански и португалски) нашао сам се и ја (и моји сарадници) као на некој другој планети или боље рећи у пустињи. Растојања међу многим нашим парохијама су велика и по неколико хиљада километара што још више отежава живу комуникацију. Поред свега тога трудимо се да одржавамо редовна богослужења, имамо свој часопис, имамо свој сајт, штампамо брошуре и књиге и уз то уз крајње напоре успијевамо да зидамо и обнављамо Храмове, манастире и параклисе. Прегаоцу Бог даје махове како каже Његош, али наравно да нам помажу и наша браћа архијереји и њихови вјерници, нарочито Митрополија Црногорско Приморска а онда и епархије наше Цркве из сјеверне Америке и Канаде. *У приступној беседи на дан устоличења за првог епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког, рекли сте да Вам је указана велика част, али и велика обавеза и веома тежак задатак? Да већ сам рекао: страни језик, велика разуђеност наших парохија, одсуство било какве сигурне материјалне основе за нашу мисију, недостатак свештенства и монаштва, не постојање школе (на мјесним језицима) за обуку будућих свештеника, не постојање довољно православне литературе на мјесним језицима, неповјерење мјесних људи према странцима, отуђеност наших исељеника од црквеног живота и њихове скромне материјалне могућности да помогну своју Цркву и много тога другог чини отежавајуће околности за наш рад овдје. Али сâм Господ је рекао да је све могуће ономе који вјерује, и ми се старамо да чинимо тако. Овај интервју јесте уједно и позив добрим људима да помогну нашу мисију овдје. *У ово тешком задатку на њиви Господњој хвала Богу нисте сами. На првом месту са Вама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов, али са Вама је непрестано и благослов Митрополита Амфилохија под чијим свештеним омофором сте духовно стасавали. Да, без подршке Цркве и нарочито мог духовног оца Митрополита Амфилохија наш рад овдје би био немогућ. Могуће да се и наша Црква формирањем ове епархије први пут сусрела са једном мисијом која има све црте ранохришћанске мисије. То јесте тешко али је са друге стране и велики изазов. Треба уочити да оснивањем ове епархије и Српска Православна Црква може да добије епитет васељенска, јер се њено дјеловање сада простире на свим континентима. Такође имамо добру сарадњу са другим православним епископима овдје: Константинопољске Патријаршије, Антиохијске Патријаршије, Московске Патријаршије и Заграничне Руске Цркве. *Ваше Преосвештенство, колико свештенослужитеља и парохијских храмова и манастира чини ову мисионарску Епархију? Ми штампамо сваке године и свој календар у којем се налазе уписане све наше парохије и манастири и њихове адресе и контакти. Поред мене имамо још 19 свештенослужитеља (укључујући и ђаконе). У Аргентини имамо пет парохија и један манастир при чему сви наши манастири испуњавају такође и парохијску функцију. У Бразилу имамо двије парохије и један манастир и још неколике парохије у оснивању. У Венецуели двије парохије. У Доминикани и Панами по једну парохију. У Колумбији двије парохије. У Еквадору једну парохију и двије у оснивању. У Чилеу једну парохију и један манастир. У Гватемали један манастир и једну парохију. У Никарагви и Костарики по једну парохију. У Перуу имамо један манастир. Што се тиче Храмова можемо рећи да сви поменути манастири осим манастира у Чилеу имају своје Храмове. У парохијама ситуација није тако добра, од свих поменутих парохија само њих пет имају свој Храм. Остале парохије засад обављају своја богослужења у уређеним просторијама у облику параклиса. Такође имамо проблем са недостатком монаштва и свештенства али нарочито монаштва и женског и мушког. С обзиром да монашки живот није постао нешто што је традиција народа јужне америке веома је тешко формирати монаха или монахињу из домородачког становништва. Рецимо у манастиру у Перуу који има сву потребну инфраструктуру засад немамо монаштва. ”Жетве је много, а посленика мало: зато се молите господару жетве да изведе посленике на жетву своју.” (Лк 10, 2) *На ком језику се савршавају свештена богослужења, али и да нас детаљније упознате са богослужбеним животом поверене Вам Епархије? У Бразилу се користи португалски језик, док се у свим осталим државама јужне и централне америке употребљава шпански језик. Сви наши манастири и парохије се труде да држе и дневни и годишњи круг богослужења с тим да се литургије служе само недељом и великим празницима. У вријеме пандемије било је и ванредних молитвених сабрања наиме свештеници су путем интернета организовали своје парохијане тако да се у многим парохијама непрекидно читао псалтир. *Драги Владико, замолио бих Вас да читаоцима „Православног мисионараˮ упутите једну пастирску поруку, користећи прилику да све нас благословите благословом територијално далеке, али духовно нам блиске, Епархије буеносајреско и јужно-централноамеричке. Православна Црква је мисионарска Црква. Господ Исус Христос је пред своје Вазнесење заповиједио својим ученицима ”Идите, дакле, и научите све народе…” (Мат. 28, 19) А такође дао и велика обећања самим мисионарима: ”И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни.” (Мат. 19, 29) Свакако највећи од мисионара који је живио на земљи свети апостол Павле оставио је примјер свим будућим мисионарима и он каже: ”Дужни смо пак ми јаки (у вјери) слабости слабих носити, и не себи угађати.” (Рим 15, 1) Знајући све то, ја позивам све читаоце ”Православног мисионара” да прво себе провјере и утврде у вјери а затим да заволе и мисију Цркве, и да благу вијест Христову донесу до што више душа људских. Нека би нас у томе све кријепила молитва и благослов свих великих мисионара Цркве Христове од светих Апостола преко наших просветитеља и учитеља Кирила и Методија преко равноапостолног оца нашега Саве, до нових мисионара цркве Христове на новом континенту Германа аљаског, Јована санфранцискога, преподобног Севастијана џексонског, светог Мардарија либертвилског и других наших светих отаца. Амин. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у новембарско-децембарском 376. броју Православног мисионара (стр. 4-10)

Мати Ирина, докторанд на Богословском факултету Универзитета у Атини, за радио „Источник“ говори о грчком народу, сличностима и разликама у богослужењима Српске и Грчке цркве, али о односу тамошњих верника према јерархији. „Грци су непосреднији на први поглед и експресивнији су у изражавању својих осећања“, каже мати за једини народ и земљу где су држава и црква једно. Потврђује да је празник Успења Пресвете Богородице за Грке скоро једнако важан као Васкрс, а нарочито поштовање Богородице тамошњи народ повезује са њеним заступништвом и заштитом у најтежим историјским тренуцима. Говорећи о новопросијавшим грчким светитељима, мати прича како је старац Порфирије светио водицу у јавној кући и како се није либио да сваком приђе и свакога да погледа у очи. „Јесмо Црква ако смо свесни да смо Црква“, подвлачи мати. Извор: Радио Источник

Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто? – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим. – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао. На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају! Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!! Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада? Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не). Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!! Извор: Ин4с

Теолошка, пастирска и практична гледишта на тему свете тајне Евхаристије у доба Корона вируса у ексклузивном телефонском разговору за ”Саборник” износи Митрополит пергамски г-дин Јован Зизјулас. Желимо да чујемо Ваше виђење садашње ситуације, јер Ваша теологија игра велику улогу у актуелној кризи. Митрополит Јован Зизјулас: Моја теологија, нажалост, не може да се примени. У Грчкој су већ затворене Цркве, не врши се Литургија. Да ли у Србији служе? С обзиром на одлуку власти да се ограничи број људи на једном месту, затим по питању кретања и удаљености једних од других, социјалне удаљености, најновија одлука Патријарха је да се служи у храмовима, али без присуства више од пет људи. Митрополит Јован Зизјулас: То је прихватљиво. У Америци су одлучили да буде свештеник, појац и црквењак, како би се служила Литургија и после тога да могу да имају свете тајне за причешће људи. Шта мислите Ви о томе? Митрополит Јован Зизјулас: За мене, Црква без свете Евхаристије више није Црква. С друге стране, опасност преношења вируса другим људима намеће нам да чинимо што је неопходно, па макар и затворили Цркве. Грчка власт је донела драстичну меру пошто су врло озбиљне ствари у игри. Многи постављају питање: шта каже Јован Зизјулас? Јер, сви знају да сте говорили да у Православљу не постоји ”приватна” Литургија. Митрополит Јован Зизјулас: Литургија у садашњим условима ће се служити за живот света. Служиће је један свештеник како би омогућио народу да се причести. Не заборавимо, Литургија се служи и ”за оне који су одсутни из оправданих разлога”. То су они који не могу да дођу – а то су сада сви. Мислим да је прихватљиво решење да у храму служи свештеник са два-три човека. Како ће остале спречити да дођу, не знам. Мислим да је најбоље решење, уместо потпуног затварања цркава, да служи свештеник са пет људи. Дакле, у храму да се служи Литургија, али да се опасност преношења вируса сведе на нулу. Грчка Црква ће преносити свету Литургију телеоптички. То ће неки учинити у Америци. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Не слажем се са видео преносом свете Литургије. Ја сам затворен код куће и нема Литургије на коју бих могао да одем. Међутим, ја нећу укључити телевизор да гледам Литургију. Сматрам то изразом непобожности. Непобожно је да неко седи и гледа Литургију. Чули смо да ће верници у Грчкој пратити Литургију путем телевизије. Где ће се служити та Литургија? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да ће пренос ићи из митрополитског храма. Лично не волим пренос Литургије путем телевизијских канала. У Грчкој постоји макар та једна Литургија која ће се служити у Саборној цркви. По мени је могло да се служи у више храмова, али постоји бојазан од ширења заразе. На Литургији је неко присутан или није присутан, то смо већ читали код Вас. Шта да учини један хришћанин у недељу ујутро када је спречен да оде на Литургију у храм и остаје код куће? Шта бисте препоручили хришћанима за садашње прилике? Митрополит Јован Зизјулас: Нека тај хришћанин седи код куће и нека се моли. Црква може да припреми неку врсту службе како би подстакла вернике да читају, рецимо, службу јутрења у својој кући, али не да читају службу Литургију. Литургија захтева присуство. Не може се у Литургији учествовати са дистанце, са удаљености. Дакле, нека се моле хришћани. А када кажете ”молитва”, на шта тачно мислите? Да чита оно што зна од молитава или да им епископи или свештеници нешто предложе? Митрополит Јован Зизјулас: Епархије могу да предложе неки типик молитве; по мени је довољно Јутрење недеље. Нека Црква разашаље текст Јутрења, на пример, да га верници читају код куће у то време када је Литургија. Телевизијски пренос Литургије није исправна ствар. С друге стране, добро је решење да Литургију врши свештеник са два, три члана и ако могу да шаљу Свето Причешће верницима. Колико знам, то је сада тешко јер ми данас немамо ђаконе који би разносили верницима Причешће. У древној Цркви су одсутнима носили свето Причешће. Према томе, ако тога нема, нека буде Литургија са макар пет људи. Шта препоручујете верницима у погледу појединачне молитве сваког хришћана? Митрополит Јован Зизјулас: Верници треба да наставе да се моле, да узносе своје појединачне прозбе Господу. Како бисте Ви назвали ово стање и ситуацију, пошто је ово сада ванредно? Рекли сте, Црква без Евхаристије није Црква, и треба Евхаристију сачувати. Овај тип или форма Евхаристије, како бисте је Ви назвали, да се не претвори у ”приватни” чин? Митрополит Јован Зизјулас: Уколико на Литургију дође пет људи она тада није приватна Литургија. Важно је да дођу они који нису у опасности и који не доносе опасност другима. По питању опасности, међутим, нико не може рећи да нема опасности по том питању преношења. Митрополит Јован Зизјулас. Како нам саопштавају здравствени радници, опасност се своди на минимум ако се држи одстојање и поштују хигијенске мере. Дакле, искључено је да Евхаристија буде сведена на приватну ствар. Ако се врши Литургија у присуству неколико верника та је опасност избегнута. Митрополит Јован Зизјулас: Боље је тако него да имамо потпуно затворене Цркве. Поједини сматрају да у овом случају лимитираног учешћа верника више не постоји Црква као евхаристијска општина и сабрање и због тога кажу да не треба да се врши Евхаристија. И додају: ако се пак не врши (што је мимо наше воље и жеље), тада нас неће оставити Бог. Зато питају: ако немамо сабрану црквену општину, зашто да служимо такву ”ограничену” Литургију? Митрополит Јован Зизјулас: Заједница (κοινωνία) или општина (κοινότητα) никад није потпуна у смислу учешћа целокупне заједнице. Увек је присутна једна мањина која, међутим, представља или заступа све оне који су одсутни. И ми се, наравно, молимо за све оне који су ”одсутни из оправданих разлога”, тј. који су спречени да присуствују. То није нека новина у нашој Цркви. Увек су постојали они који одсуствују са Литургије. Oни који у њој учествују молили су се за оне који су одсутни. Као што знамо, неко може да буде одсутан због тога што је болестан или зато што је на путу. Међутим, неко може да буде одсутан и због тога што му држава због ванредних мера не дозвољава да присуствује. Ту не постоји суштински проблем јер постоји заједница или општина оних малобројних. Боље је да имамо заједницу малобројних, него стање у коме нема никога на евхаристијском сабрању. Поједини сматрају да они који учествују у овој Литургији са три, четири члана да су они ”привилеговани” и да су тиме у предности у односу на друге? Митрополит Јован Зизјулас: Шта значи привилегован? Ти који су присутни би итекако желели да и други буду ту присутни, али су свесни да не могу. Они на то не гледају са ликовањем или задовољством што других нема. Свесни су да собом представљају оне који су одсутни. Дилема коју неки имају гласи: да ли да се лишимо Свете Евхаристије и да друге помогнемо (заустављајући тиме ширење заразе) или да служимо Евхаристију у нади да то неће донети штету другима. Да ли је довољно придржавати се свих мера да се не би пренела зараза? Митрополит Јован Зизјулас: Треба да спречавамо ширење заразе, јер је огромна опасност преношења вируса. Не само онима који су у нашој непосредној близини него и онима који су даље. То се пружа по целом друштву и зашто ми да будемо узрок таквог ширења вируса? Да ли слика Литургије коју сада имамо, где је она ограничена на неколико верника око свештеника, нарушава литургијски иконизам? Да ли то ограничено сабрање наставља да иконизује Царство Божије што је и смисао Литургије? Митрополит Јован Зизјулас: Мала заједница не умањује осликавање (иконизовање) будућег Царства. Врло често сам у многим земљама Европе ишао у парохије у чијим храмовима се служило са врло мало верника. Није било пуно православних. Па ипак, целокупна Света Евхаристија се приноси за сву васељену. Та парохија не представља само заједницу тог места, него и целокупну саборно-католичанску Цркву. Према томе, и најмањи храм представља васељену и сажима собом цео свет. Многи се боје да се из овог стања не изроди неки елитизам: оних који су у Литургији привилеговани. Да ли у томе видите опасност? Митрополит Јован Зизјулас: Не, не видим опасност. У ком смислу? Митрополит Јован Зизјулас: Довољно је да месни епископ или свештеник омогући алтернативно присуство, тако да не долазе увек исти парохијани. Ове недеље их је три-четири, следеће недеље ће бити друга три-четири верника. Поступно ће се омогућити учешће и осталих све док се ово стање не оконча. Многи ствар постављају овако: није питање да ли Црква постоји без Евхаристије, него да ли верници могу да се суздрже да не учествују у Евхаристији месец до два дана. Постоји гледиште по коме не треба сада да служимо јер је такво стање. У неким епархијама су укинуте Литургије, где су државне власти наложиле забрану окупљања на Литургији. Епископи су морали да потпуно спрече учешће верника, као у Грчкој. Да ли сте задовољни одлуком у Грчкој да се Литургија не може служити до окончања пандемије? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да то није добро. Верујем да су могли да нађу друго решење где се могла служити Литургија уз мало учешће лаика. Изабрали су то решење, али сматрам да то није најбоље, и да је могла да се избегне одлука о неслужењу Литургије. Ако се то деси у целом свету, шта мислите, да ли би тада престала да постоји Црква? Митрополит Јован Зизјулас: То је само хипотеза. Не мислим да у стварности то може да се деси. Увек ће постојати људи који ће служити Литургију, рецимо у манастирима. Неки кажу да се тиме само ”одржава пламен”, што је лепа поетска слика. Да ли је то теолошки и суштински одговор? Митрополит Јован Зизјулас: Није то одговор. Када год нешто није наш избор него нужност која долази споља тада чинимо оно што се зове снисхођење или икономија. Много тога у пракси није сасвим исправно, али пошто не може да важи оно што је исправно, тада га прихватамо само икономијски. И овде данас имамо управо то: икономишемо стварима да бисмо се суочили са једним озбиљним проблемом. То посматрам као једну меру икономије. Рекли сте и писали да у еклисиологији није кључно само причешће Светињом (communio in sacris), него и учешће у заједници Светих (communio sanctorum, општење са светима). Поједини као да заборављају да се са свете Трпезе не прима нека ”ствар” која се узима и апсорбује у организам. Шта можете у епохи коронавируса да нам кажете на ту тему? Митрополит Јован Зизјулас: Та заједница Светих постоји сваком случају, чак ако је присутан мали број верника или лаика. То је заједница Светих, а не само заједница у Светињи. Да ли имате неки коментар за начин давања причешћа? Претпостављам да сте чули за актуелне расправе на ту тему. Док поједини инсистирају на причешћу из исте кашичице, други пак трагају за другачијим начином како би одговорили изазову епидемије и показали друштвену одговорност. Једна од помесних Цркава је наложила обавезну дезинфекцију кашичице, а друга је увела кашичице за једнократну употребу. Шта Ви кажете? Какву икономију или снисхођење ту треба применити? Митрополит Јован Зизјулас: У Литургији Светог апостола Јакова брата Господњег верници се причешћују тако што одвојено примају Тело а одвојено Крв Христову. Према поретку ове древне литургије, то двоје се не ставља у путир. Постоје, дакле, разни начини. Не слажем се да треба имати посебну кашичицу за сваког од верника и мислим да то није добро решење. Уместо тога, боље је да верници примају или узимају Тело Христово које ће већ бити натопљено Крвљу Христовом. На тај начин ће се избећи да преношење вируса. То је један аd hoc одговор, провизорног карактера. Али, мислим да могу да се изнађу начини. Иако Црква није много размишљала о другим начинима, мислим да би то требало да учини. Причешће кашичицом потиче из XI или XII века? Митрополит Јован Зизјулас: Да. То је прилично познија пракса и мислим да се привремено, док траје епидемија, може вратити древним решењима. И верујем да ћемо их открити. Но, ко данас о томе размишља!? Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест. Примећујемо да је за Вас важна та оптужба која долази споља, или сведочанство споља. Сматрате ли да Црква треба да пази какву слику или утисак о себи оставља на свет и друштво? Митрополит Јован Зизјулас: У овом случају, уколико се рашири болест, сматрам да ће многи да оптуже хришћане да су они за то криви и да ће многи рећи да је Црква пренела заразу. Постоји ли дакле одговорност Цркве према друштву и творевини? Митрополит Јован Зизјулас: Свакако постоји. Дугујемо Вам велику захвалност Високопреосвећени за овај разговор. Дивно je што ће наши читаоци имати прилику да чују Ваше одговоре на ова актуелна питања. Митрополит Јован Зизјулас: Надам се да онај који буде то читао да ће на прави начин да прочита и да ме не протумачи погрешно. Молим се Господу да помогне да се са овим стањем суочимо на прави начин. Извор: Саборник

Око шездесет хиљада православних вјерника сабрало се вечерас око саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици на молебан и литију улицама главног града у знак молитвеног отпора безакоњу које богоборни властодршци врше над Српском православном црквом у Црној Гори. У тренутку кад је чело литије било на „Миленијуму“, њен крај је био на мосту Блажа Јовановића. На највећи скуп који памти Подгорица претходно су у литијама од десетина километара стигли припадници брдских племена: Бјелопавлића, Пипера, Куча, Братоножића, Васојевића, Морачана и Ровчана, као и из староцрногорске Катунске нахије. Литија је након молебана Пресветој Богородици предвођена свештенством и монаштвом, на чијем челу је био протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, прошла од храма Булеваром Светог Петра Цетињског, кроз центар града – улицом Слободе и назад ка храму преко моста „Миленијум“. Протојереј Предраг Шћепановић честитао је, уз овације сабраног народа Новаку Ђоковићу данашњу побједу на Аустралијан опену и подсјетио да је Ђоковић ктитор цркве у Јасеновом пољу код Никшића, која је такође угрожена овим законом. Поздравио је и селектора црногорске ватерполо репрезентације Предрага Гојковића, који је данас био у Цетињском манастиру код митрополита Амфилохија, као и кошаркаша Николу Миротића, који се вјерном народу обратио преко видео-бима. „Дивим се вашој вјери, љубави и упорности. На свакој литији моје је срце са свима вама. Не дамо светиње“, поручио је Миротић. Прота Момчило Момчило Кривокапић, који 51 годину служи као свештеник у Котору, рекао је да се црногорска власт преиграла и да у Црној Гори нема никакве друге Православне цркве до Српске православне цркве. Рекао је да су грађани збунили оне који мисле да су Цркву искоријенили и да ће правити неку своју цркву. „Прије неки дан ми је предсједник рекао да сам луд, мало се заиграо предсједник“, казао је прота Кривокапић. „Закон који су они мученици донијели по команди они не могу да одбране, јер је он мимо сваког закона. Нека повуку тај закон, јер ако он не повуче закон, закон це повући њега, како пише у једном афоризму“, казао је он. Казао је да смо неки дан имали прилику да гледамо презнојавање предсједника Мила Ђукановића. „Најопасније што је Мило рекао, јесте да ми рушимо државу, а ми бранимо душу Црне Горе. Ово што се сада дешава може само да објасни Јеванђеље. Са здравога коријена, који је посадио у српском народу Свети Сава, само је у датом тренутку, када је изазван овим безбожничким законом, када је неко кренуо да нам узме душу, да нам узме све, само је, из тог коријена кренула младост. И ово што ви доживљавате сада, ово што ви радите, то је зов Светог Саве, светих српских просветитеља, учитеља, Светог Василија Острошког – то је оно што носимо сви у души“, казао је он. Поручио да „нема тог мајчиног сина који ће окупити оволики народ“. „Нико нам не може ништа. Док не повуку овај закон нећемо се маћи са улица. Сваки дан ће нас бити све више. Преговора може бити тек кад се закон повуче“, поручио је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У београдском храму Светог великомученика Георгија на Бежанији служио је Свету Литургију у недељу, 26. јануара 2020. протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, а после Евхаристије је одржана Литија за спас народа у Црној Гори, у организацији архијерејског намесништва земунско-новобеоградског. Звучни запис беседе Прота Гојко је беседио о актуелним догађајима у Црној Гори, осврћући се на историјске чињенице: "Једна епархија - столица Зетских митрополита и епископа - остала је Светосавска непрестано и чувала је неугасиви огањ Светосавског просвећења и народног јединства!". Подсећајући на речи краља Николе - "Сва знамења и светиње испод Шаре сабрана су под Ловћеном међу нама на Цетиње..." , и на стихове Његоша - "Што се нешће у ланце везати, то се збјеже у ове планине, да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо...", отац Гојко је наставио: "И садашњи моменат је такав да ми сви осећамо, где год да живимо, да је ово - једна Црква!". Извор: Радио Слово љубве

У недељу Праотаца (Материце) 29. децембра 2.019, године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу. Владики Јовану су саслуживали ректор крагујевачке Богословије “Св. Јован Златоусти” протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић, протојереј-ставрофор Милић Марковић, јереј Дејан Марковић и јереј Стефан Дамјановић. Звучни запис беседе Литургију је својим појањем улепшао хор “Успења Пресвете Богородице” под водством протојереја Драгослава Милована. По благослову Владике Јована, вернима се након читања из Светог Јеванђеља обратио ректор др Зоран Крстић питањем: “Можемо ли замислити да постоји породица која се не припрема за долазак свог новог члана? Свети апостол и јеванђелиста Јован Богослов подсећа д својима дође и своји Га не примише. Долазак Христов је данас представљен као припрема за вечеру, на коју треба само да дођемо. Кроз историју видимо да људи често на Божији позив одговарају изговорима. Нашом вером нисмо у стању да прихватимо план Божији. Зато се појављују они други који се одазивају позиву Господњем и који се за то спремају. Као припрема за долазак Спаситеља и свет ми имамо три недеље посвећене породици: детинци, материце и очеви. Оне су посвећене породици. Данас се појављује ново мишљење у савременом свету где родитељи више нису најбољи избор, већ да различите институције треба да брину о деци. Зато је за нас важно да задржимо став да је породица какву смо вековима познавали најбоље место за одрастање наше деце. Та породица треба да има јасно дефинисане улоге оца и мајке, како би смо обеснажили удар на њу и сачували нашу децу од дехуманизације и обезбожења.” Извор: Епархија шумадијска

Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви - Цетиње, 2. новембар 2019. На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”. Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”. Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи). Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој – Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством – 800 година! Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије – Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија – епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије. О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској. Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква – значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији. Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године. Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска

Косово и Метохија нит је митологија, нит је територија, нит је питање политике. То је пре свега питање живе Цркве која је управо народ Божији око својих светиња, око свога свештенства са својим Епископом. Заправо то је тај наш залог који нас држи и чува оним што јесмо и зато Косово толико много значи и за друге који не живе овде. Управо је тај Косовски завет кнеза Лазара и опредељење за Царство небеско оно што нас одржава у овом времену и у овој историји што нам даје идентитет, јер у противном можемо да нестанемо иако мислимо да смо и најслободнији и најпросперитетнији. Можемо да нестанемо управо у свом унутрашњем значењу.. у свом унутрашњим смислу. Ето, зато си ми боримо за то као чувари ових светиња истовремено а пре свега са Светим краљем Стефаном Дечанским који, како рече дивно једном владика Амфилохије, заиста краљује овде на Косову и Метохији. Он је владар који овде седи а ми смо ту око њега да помажемо и да служимо. Ја тако и доживљавам Светог краља као игумана овог манастира. Ми смо ту само да будемо у овом времену у коме живимо они који ће ослушкивати вољу Божију и ослушкивати ту поруку која долази из кивота Светог краља и сведочити је свету. Тако да читава наша порука не може бити сведена на један ниво, ни политике ни неких приземних интереса, личних интереса, себичних интереса… Далеко је то од тога …… Извор: Митрополија црногорско-приморска