Претражи Живе Речи Утехе

Света земља, место свето за небројене милионе широм света, тренутно је заглибљена у насиље и патњу због дуготрајног политичког сукоба и тужног одсуства правде и поштовања људских права. Ми, патријарси и поглавари цркава у Јерусалиму, изнова и изнова смо позивали на значај поштовања историјског и правног статуса кво светих светиња. У овим тешким временима, окупљамо се да дигнемо своје гласове у јединству, одражавајући божанску поруку мира и љубави за цело човечанство. Као чувари хришћанске вере, дубоко укорењене у Светој земљи, солидарни смо са људима овог региона који трпе разорне последице континуираних сукоба. Наша вера, која је заснована на учењу Исуса Христа, приморава нас да се залажемо за престанак свих насилних и војних активности које наносе штету и палестинским и израелским цивилима. Недвосмислено осуђујемо све радње које су усмерене на цивиле без обзира на њихову националност, етничку припадност или веру. Такви поступци су против основних принципа човечанства и Христовог учења, Оног који нас је молио да „љубимо ближњега свога као самога себе“ (Марко 12,31). Наша је жарка нада и молитва да ће све укључене стране послушати овај позив на хитан прекид насиља. Позивамо политичке лидере и власти да се укључе у искрен дијалог тражећи трајна решења која промовишу правду, мир и помирење за људе ове земље који су предуго подносили терет сукоба. У својству духовних вођа пружамо руке свима онима који пате и молимо се да Свемогући подари утеху погођенима, снагу уморнима и мудрост онима на позицијама власти. Позивамо међународну заједницу да удвостручи своје напоре у посредовању за праведан и трајан мир у Светој земљи, заснован на једнаким правима за све и на међународном легитимитету. Сетимо се речи апостола Павла: „Јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1. Кор. 14,33). У духу ове божанске поруке, молимо све да неуморно раде на окончању насиља и успостављању праведног и трајног мира који ће омогућити Светој земљи да буде светионик наде, вере и љубави за све. Нека благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светог Духа буду са свима нама у овим тешким временима. Патријарси и поглавари цркава у Јерусалиму https://mitropolija.com/2023/10/09/patrijarsi-i-poglavari-crkava-u-jerusalimu-okoncati-nasilje-i-uspostaviti-pravedni-i-trajni-mir-u-svetoj-zemlji/

08. септембар 2023. 16:00 – Свечано отварање манифестације, поетско вече, пригодна изложба и разговори о Богу и духовности. (Реформатска црква (Rákóczi Ferenc u. 14.) 16:00 – 18:30 ПЛАВА шетња/ обилазак цркава. Историја, учење, визуелна уметност, музика. Циљ шетње је сазнати шта стоји иза стварања најлепших цркава у Сентандреји, као и стицање увида у црквену уметност која краси ове храмове. Шетње почињу од макете града (Dumtsa Jenő utca 15.), и у зависности од осталих програма, сваког дана трајања манифестације обилазе се следеће цркве различитим редоследом: Евангелистичка црква, Црква Светог Петра и Павла, Реформатска црква, Баптистичка црква, Санто Меморијална Јеврејска кућа, Српска Саборна црква, парохијска црква Светог Јована Крститеља. Водич: Борбала Комароми-Раис. Број особа: максимално 40 особа, трајање: +/- 2,5 сата Потребна регистрација: [email protected] Бр.тел. 0626/317-965, 0626/317-966 (Dumtsa Jenő utca 15. ) 16:30 – 18:00 Дечји креативни програм и радионица у порти Преображењске цркве (Bogdányi út 42.) 09. септембар 2023 14:00 Стручно вођење кроз Саборну (Београдску) цркву – историчар уметности Коста Вуковић (Alkotmány utca) 14:00 – 16:00 Дечји креативни програм и радионица у порти Преображењске цркве (Bogdányi u. 42) 15:00 – 17:30 Плава шетња кроз сентандрејске храмове Потребна регистрација: [email protected] Бр.тел. 0626/317-965, 0626/317-966 16:00 представљање Експоната године у Музеју Епархије будимске (Fő tér 6., bejárat a Görög utca felől) 10. септембар 2023. године 15:00 Стручно вођење кроз Пожаревачку цркву – др Ксенија Голуб (Kossuth Lajos u. 1.) Потребна регистрација: [email protected] 15:30 Стручно вођење кроз Пожаревачку цркву – др Ксенија Голуб (Kossuth Lajos u. 1.) Потребна регистрација: [email protected] 20:00 Концерт Хора Свети Стефан Дечански из Новог Сада у Саборној цркви (Alkotmány utca) Напомена: наведени су само програми који се одржавају у српским православним храмовима. Сви програми су прилагођени публици која говори мађарски језик. За више информација погледајте детаљнији програм: szentendrei-nyitott-templomok-fesztivalja-2023 Извор: Епархија будимска

Хуманитарна организација "Сви за Космет" наставља традиционалну Божићну акцију, која већ већ годинама доноси велику радост српској дечици на Косову и Метохији. Позивамо вас, да према својим могућностима, узмете учешћа у овој акцији и својим прилогом улепшате Божић и након тога Нову годину бар једном српском детету које живи и расте у јужној српској покрајини. Акција ће у недељу 18 . децембра бити одржана код цркава св. Пантелејмона и храма св. Илије у Миријеву од 8 до 13 часова, а до 25. децембра односно 1. јануара 2023. године, акција се одржава у више београдских цркава, што можете видети на фотографији уз ову вест. Извор: Радио "Слово љубве"

На позив Евангеличко-реформатске Цркве у Швајцарској, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Г. Андреј је учествовао 29. новембра 2022. године, у главном граду Швајцарске, на трибини о улози цркава у временима рата. Полит-форум у Берну служи као место за сабрања поводом актуелних тема које се тичу мира и правде у свету. Одговорни челници центра Кефигтурм, редовно организују у својим просторијама у центру Берна манифестације и изложбе на разне политичке теме и представљају исте као предмет дискусије. Панел-дискусија овим поводом је имала за циљ да у конфликту између Русије и Украјине постави црквену димензију у центар, што се у медијским извештавањима често недовољно истиче. У двочасовној дискусији, учесници су истакли да су цркве можда део конфликта, али јесу и решење. Закључено је да рат у Украјини поставља и цркве под знатан притисак. Поред Владике Андреја, учесници панела били су г. Штефан Кубе, уредник часописа за међуцрквене теме Религија и друштво (Вера у Другом свету). Поред г. Кубеа, у дискусији на питање коју улогу заузима црква у рату у Украјини, учествовала је и Наталија Василевич, политиколог, правник и православни теолог из Белорусије. Штефан Кубе је подсетио на речи Папе Франческа, у свом емотивном писму украјинском народу са насловом: Ваш бол је мој бол! Међутим, по г. Кубеу, ове речи су дошле сувише касно, тек крајем новембра, наиме девет месеци након почетка руске инвазије на Украјину. Г-ђа Наталија Василевич из Белорусије је упитала: према којој логици неко може да види рат као средство за ослобођење, као да су рат и насиље дозвољени или чак благословени? Постоји ли оправдани рат као пут да би се стекао оправдани мир? – По Епископу Андреју, овај страшни тренутак страдања жртава рата изражава сву важност мђуцрквене сарадње, имајући у виду под коликим притиском се налазе у овим тешким околностима православни хришћани широм света. Зато је Владика Андреј подсетио све присутне на историјске громке речи Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Порфирија: да је боље сто година водити дијалог (преговарати), него један дан ратовати! И у том смислу, цркве морају бити опрезне, јер се не сме изрећи ништа погрешно изрећи због претеће опасности да и саме цркве постану део конфликта. Мисија Цркве јесте да се омогући простор за мир и дијалог. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Поглавари свих традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији упутили су 22. новембра 2021. године заједничку поруку председнику Републике Србије г. Александру Вучићу, председнику Скупштине Републике Србије г. Ивици Дачићу, председнику Владе Републике Србије гђи Ани Брнабић и министру просвете, науке и технолошког развоја г. Бранку Ружићу, којом указују на проблеме везане за извођење предмета Верска настава и начин превазилажења тих проблема. Патријарх српски Порфирије, председник Бискупске конференције Светог Кирила и Методија и Бискуп зрењанински Ладислав Немет, Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић, Бискуп Словачке Евангеличке Цркве а.в. Јарослав Јаворник, бискуп Реформатске Хришћанске Цркве Бела Халас и Велики рабин Србије Исак Асиел апелују на све релевантне институције у држави да се тренутни статус Верске наставе у школском систему што пре измени и изражавају чврсту наду и добру веру да ће Цркве и верске заједнице заједнички са државом Србијом, по угледу и пракси из времена када се Веронаука вратила у учионице, урадити све што је потребно да се све неправилности исправе у целости и коначно реши овај горући проблем српског друштва и просвете. Патријарх Порфирије и представници Цркава и верских заједнице у Србији предложили су највишим државним функционерима: - да Веронаука поново добије статус предмета, односно обавезног изборног предмета; - да се, по угледу на Уредбу из 2001. године, настава организује на нивоу одељења, а не на нивоу група, без обзира на број пријављених ученика за наставу, као и да се часови одржавају истовремено са часовима алтернативног предмета; - да се избор између Верске наставе и наставе алтернативног предмета врши на почетку 1. и на почетку 5. разреда основног образовања, као и на почетку 1. разреда средњег образовања, као и да се законом предвиди да се родитељи, односно старатељи ученика основне школе, односно ученици средње школе, опредељују између Верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље школске године током којих се организује представљање наставе и наставника из оба предмета; - да се законски регулише радно-правни положај 2100 вероучитељица и вероучитеља, као и да се омогући њихово запослење на неодређено време, што је у нераскидивој вези са правом Цркве, односно верске заједнице, да повуче из наставе вероучитељицу или вероучитеља који је на њен предлог именован, уколико њен или његов рад у школи, или поступци у заједници изван школе, нису у сагласности са верским учењем те Цркве, односно верске заједнице; - да Цркве и верске заједнице имају могућност да врше самостални надзор над остваривањем Верске наставе у погледу њене сагласности са сопственим верским учењем. Сматрамо да целина преложених решења представља свеобухватан модел који у пуној мери обезбеђује поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности свих грађана у Србији, по угледу на решења конфесионалне веронауке у Европској унији. Напомињемо да би се само заједничким радом државних институција и традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији на коначном решавању проблема са положајем наставе Веронауке, предавача и уређења надзора у образовном систему Републике Србије дугорочно допринело општем добру српског друштва и просвете. Извор: Инфо-служба СПЦ

Саопштење за јавност представника цркава и верских заједница поводом двадесет година од обнове верске наставе у основним и средњим школама у Републици Србији (програм скупа - pdf) Ми, представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, заједно са званичницима Владе Републике Србије, експертима из Немачке, Италије, Грчке и Србије и нашим вероучитељима сабрали смо се 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду да заједнички обележимо велики духовни и просветни јубилеј - двадесет година од поновног успостављања верске наставе у образовном систему Србије. Овом приликом у молитвено сећање дозвали смо све наше оце и браћу који су се борили да се веронаука врати у српске школе, а међу којима су блаженопочивши патријарх Павле, почивши муфтија београдски Хамдија Јусуфспахић, премијер Србије Зоран Ђинђић и министар образовања Гаша Кнежевић. Посебну пажњу посветили смо важећим неповољним законским одредбама и решењима која регулишу начин извођења наставног плана и програма Верске наставе. У потпуном међусобном сагласју и једномислију апелујемо на све релевантне институције у држави да се овакав статус верске наставе у школском систему што пре измени и једнодушно изражавамо чврсту наду и добру веру да ћемо заједнички са државом Србијом, по угледу и праксу из времена када се веронаука вратила у учионице, урадити све што је потребно да се све неправилности исправе у целости и коначно реши овај горући проблем српског друштва и просвете. Подсећамо да је конфесионална верска настава најзаступљенији модел верске наставе у Европској унији, примењен чак и у школама којима заједно управљају државе чланице Европске уније (Scholae Europeae); тај модел захтева сарадњу државе, са једне стране, и цркава и верских заједница, са друге стране, као равноправних чинилаца. У оквиру те сарадње, садржина верске наставе и примерност понашања вероучитеља у надлежности су цркава и верских заједница према којима вероучитељи имају обавезу лојалности. Учешће сваког вероучитеља у верској настави у сваком тренутку је условљено одобрењем цркве, односно верске заједнице којој припада. С тим у вези предлажемо: · да веронаука поново добије статус предмета, односно обавезног изборног предмета; · да се, по угледу на Уредбу из 2001. године, настава организује на нивоу одељења, а не на нивоу група, без обзира на број пријављених ученика за наставу, као и да се часови одржавају истовремено са часовима алтернативног предмета; · да се избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета врши се на почетку 1. и на почетку 5. разреда основног образовања, као и на почетку 1. разреда средњег образовања, као и да се законом предвиди да се родитељи, односно старатељи ученика основне школе, односно ученици средње школе, опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље школске године током којих се организује представљање наставе и наставника из оба предмета; · да се законски регулише радно-правни положај 2100 вероучитељица и вероучитеља, као и да се омогући њихово запослење на неодређено време, што је у нераскидивој вези са правом цркве, односно верске заједнице да повуче из наставе вероучитељицу или вероучитеља који је на њен предлог именован уколико њен или његов рад у школи, или поступци у заједници изван школе, нису у сагласности са верским учењем те цркве, односно верске заједнице; · да цркве и верске заједнице имају могућност да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе у погледу њене сагласности са сопственим верским учењем. Сматрамо да целина преложених решења представља свеобухватан модел који у пуној мери обезбеђује поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности свих грађана у Србији, по угледу на решења конфесионалне веронауке у Европској унији. Напомињемо да би се само заједничким радом државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница у Републици Србији на коначном решавању проблема са положајем наставе веронауке, предавача и уређења надзора у образовном систему Републике Србије дугорочно допринело општем добру српског друштва и просвете. Извор: Инфо-служба СПЦ

У згради Владе Републике Српске 4. јуна 2021. године представљена је мобилна апликација Николај чију је израду подржало Министарство за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема. Апликација евидентира око 4500 храмова Српске Православне Цркве на простору бивше Југославије где живи или где је живео српски народ. Доступни су геолокацијски сервиси и кратак опис са фотографијом за android и iOS платформе. Министар за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске г. Срђан Рајчевић је истакао да је дигитализација културне баштине српском народу преко потребна и навео да је апликација превасходно намењена туристима али и свима који желе да посете богомоље Српске Православне Цркве, као и да ће ресорно министарство подржати све сличне пројекте. - Потребно је да свету покажемо са каквом баштином располажемо, као и да у сарадњи са Српском Православном Црквом евидентирамо све наше богомоље, рекао је министар Рајчевић. Аутор апликације Срђан Бијелић је рекао да је било потребно годину и по дана како би се идеја спровела у дело, као и да се из писаних и електронских појединачних медија подаци о богомољама преточе на телефоне. У име Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, клира, свих оних који ће користити ову апликацију, као и у име братства манастира Осовице и у своје лично име, присутнима се обратио настојатељ манастира Осовице Теофил (Димитрић) који је захвалио људима сабраним у тиму Николај који су својом љубављу, трудом и залагањем реализовали идеју о стварању апликације која ће засигурно бити пример и подстрек за нове и благословене пројекте који су савременом човеку насушно потребни. Николај тим чине: Недељко Смиљанић, Срђан Бијелић и Срђан Станковић. Овим подухватом отргнуте су од заборава све наше дивне светиње - цркве и манастири са простора свих шест република бивше државе. Увдене су у сферу ере која познаје комуникацију савременог човека, у највећој мери, преко друштвено-социјалних мрежа и савремених апликација. Сакрални објекти су сабрани у овој софтверској апликацији и доступни на електронским мапама, намењеним корисницима мобилних уређаја. Пројекат има за циљ да буде на духовну корист свима како верницима који посећују светиње тако и широком аудиторијуму који жели да се упозна са културним наслеђем у оквиру тематског туризма. Апликација је гарант очувања историјске истине о свим садашњим светињама, као и локацијама оних које још увек вапе за обновом. Она ће на најбољи начин будућим генерацијама да покаже куда и где сеже простор српског националног и духовног корпуса. Апликација Николај у времену које долази биће сведок вековног постојања српског народа на овим просторима. Мобилна апликација је бесплатна и доступна на: https://play.google.com/store/apps/details?id=rs.nikolaj.app Јеромонах Иларион (Коста), сабрат манастира Осовице Извор: Инфо-служба СПЦ

“Краљ Милутин је за осликавање позвао вероватно највеће сликаре епохе. Предводио их је Михајло Астрапа из Солунске породице. Угледни сликар који је радио вероватно и за византијске владаре. Радили су и на Светој Гори”, истиче професор Марковић. Средњовековни владари из лозе Немањића своме народу и отечеству даривали су монументалне задужбине у којима и данас православци величају живот. Подно Радочеле, надомак Ушћа, задивљује лепотом архитектуре и сликарства Манастир Студеница. Задужбина Немањића коју народ назива мајком свих цркава, блиста у дану Светог Стефана кога је величала и династија која је Србијом столовала два века. Професор др Миодраг Марковић, историчар уметности каже да све што је сачувано у Студеници репрезентује да је српска средина још од времена Стефана Немање била отворена према најзанчајнијим уметничким токовима у тадашње време у Европи. Манастир Студеница подигнут је у рашком стилу и осликан православним живописом византијског стила, преноси РТС. У студеничком комплексу лепотом задивљује и мала црква, познатија као Краљева. Подигао је краљ Милутин, праунук Стефана Немање, оснивача династије Немањића. “Краљ Милутин је за осликавање позвао вероватно највеће сликаре епохе. Предводио их је Михајло Астрапа из Солунске породице. Угледни сликар који је радио вероватно и за византијске владаре. Радили су и на Светој Гори”, истиче професор Марковић. Монах Силуан, сабрат Манастра Студенице каже да се у цркви налази и ктиторска композиција краљева са принцезом Симонодом, фреске Светог Симеона и Светог Саве. “То су једне од најлепших фресака. Ми смо народ са дубоким коренима. Колико су нас Немањићи задужили, требамо да будемо поносни”, поручује монах. У цркви светитеља Јоакима и Ане осликан је живопис са празничним сценама Христовог Рођења. Молитве верујућих су нада нових рађања. Извор: Ин4с

Његово Светост патријарх московски и све Русије Кирил упутио је васкршње поздраве предстојатељима инославних Цркава. Поруку су примили: патријарх Коптске цркве Тавадрос II; папа Фрања; поглавар Сиро-Јаковитске цркве, патријарх Мар Игнатије Јефрем II; врховни патријарх и католикос свих Јермена Карекин II; католикос Киликије Арам I; католикос-патријарх Асирске цркве од Истока Мар Геваргије III Слива; маронитски патријарх Бешара Бутрос, кардинал Ар-Раи; католикос свег Истока, маланкарски митрополит Василије Мар Тома Павле II; патријарх Етиопије Абуна Матијас и други. Од срца вам честитам светлу Пасху Господњу и поздрављам поздравом који снажи живот: Христос васкрсе! Сада је настао велики празник Господњи, гозба, према Светом Јовану Златоусту, вере и богатства доброте. Устајање Спаситеља из мртвих разорило је тамнице Ада и одагнало таму греха целога света. Радујмо се овом дивном дану, јер је васкрсењем људском роду подарен вечни живот у Христу Исусу, Господу нашем (Рим 6,23). Делећи радост празника с нашим блиским и далеким, заједнички ћемо истицати у друштву трајне моралне вредности, помоћи онима који подносе неправду, прогоњени су или су у опасности од ширења инфекције вирусом корона. Желим Вам духовну и телесну снагу и Божје садејство у високој служби коју обављате, а Вашој пастви - мир и благостање Извор: Инфо-служба СПЦ

Аманско братско сабрање православних предстојатеља и делегата Поводом иницијативе за дијалог и помирење коју је у новембру 2019. године најавила Јерусалимска Патријаршија и Његово Блаженство Патријарх г. Теофило III, Аманско братско сабрање одржано је 26. фебруара 2020. године у главном граду Јордана, а присуствовали су му предстојатељи и делегације из више помесних Православних Цркава. Сврха скупа била је обнова дијалога и неговање јединства сабраће у православном заједништву. По завршетку скупа предстојатељи и делегати издали су следећу изјаву: Братско окупљање православних предстојатеља и делегата у Аману Дијалог и јединство 25. - 27. фебруар 2020. - Аман, Јордан Саопштење 26. фебруара 2020. у Аману у Јордану одржан је састанак предстојатеља и представника помесних Православних Цркава, чији је првенствени циљ јединство и помирење у светом Православљу. Учесници су схватили узнемиреност Јерусалимске Патријаршије због непосредне опасности од раскола у нашој православној заједници. На састанку су учествовале делегације: Јерусалимске Православне Цркве коју је предводио Његово Блаженство Патријарх јерусалимски г. Теофило, Руске Православне Цркве коју је предводио Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, Српске Православне Цркве коју је предводио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Румунске Православне Цркве коју је предводио Његово Високопреосвештенство Митрополит трговиштански г. Нифон, Пољске Православне Цркве коју је предводио Његово Високопреосвештенство Архиепископ љубљински и холмски г. Авељ и Православне Цркве Чешких земаља и Словачке коју је предводио Његово Блаженство Митрополит Чешких земаља и Словачке г. Растислав. Учесници су захвалили Његовом Величанству Абдулаху II, краљу Хашемитске Краљевине Јорданa и чувару хришћанских и муслиманских светих места у Светој земљи, и народу Јордана на пруженом гостопримству овом сабрању у њиховом главном граду, Аману, приметивши изванредан рад Његовог Величанства на неговању међународног међуверског дијалога. Учесници су такође захвалили Јерусалимској Патријаршији и Његовом Блаженству Патријарху г. Теофилу на неуморним залагањима која су имала за циљ да утиру пут дијалогу и зближењу сабраће у драгоценом духу јединства, примећујући да светлост која зрачи из Јерусалима представља сведочанство да се Свети Град, који непрекидно наглашава свој мултирелигијски и мултикултурни миље, радује јер је топли дом за три аврамовске религије: хришћанство, јудаизам и ислам. Делегације су изјавиле да ће овај скуп ојачати братске везе између сабраће и њихових Цркава, да ће неговати свезе мира у Христу међу њима, заступати јединство Православних Цркава и обновити дијалог, у молитвеној нади да ће доћи до помирења тамо где је дошло до расцепа. У атмосфери братске љубави, окупљени на сабрању сложили су се да одлуке у вези са питањима од општеправославног значаја, међу којима је давање аутокефалности појединим Црквама, треба да буду спровођене у духу свеправославног дијалога и јединства и уз свеправославни консензус. У вези са садашњим црквеним стањем у Украјини, учесници су такође увидели да је за исцељење и помирење неопходан свеправославни дијалог. По питању Северне Македоније, делегације су изјавиле да то питање треба решавати дијалогом у оквиру Српске Православне Цркве и уз свеправославну подршку. Што се тиче Црне Горе, делегације учеснице позвале су надлежне власти да поштују и остварују основно право власништва над имовином, укључујући и право Цркве на то. Делегације су се сложиле да треба да се окупе као браћа, по могућности пре краја ове године, како би ојачали свезе заједништва молитвом и дијалогом. Учесници се надају да ће се Његова Светост Патријарх васељенски г. Вартоломеј са својим првенством части (πρεσβεῖα τιμῆς) придружити овом дијалогу заједно са другом сабраћом предстојатељима. Делегације су прихватиле позив свог сабрата патријарха Теофила III да се одржи молитва за свет, за окончање рата, болести и страдања, за све хришћане, као и за јединство Православне Цркве. Ова молитва треба да се одслужи у Мајци Цркви, цркви Васкрсења (Светог Гроба) у Јерусалиму, пред Гробом Христовим, из којег је васкрснуо и објавио мир свету. Из Генералног секретаријата Извор: Инфо-служба СПЦ

Посланство Српске православне цркве на челу са Његовом светошћу Патријархом српским г. Иринејем у Јордану учествује на братском сабрању предстојатеља помесних Православних Православних Цркава, 25. и 26. фебруара 2020. Фотогалерија протођакона Дамјана Божића:

Уредништво портала Поуке.орг честита празник Рођења Богомладенца свештенству и верницима хришћанских Цркава који Божић славе по грегоријанском календару. Нека је благословен овај свети Дан и Ви будите благословени у том светом Дану, Христовом Рођендану. У Њему се рађамо и препорађамо, у Њему постајемо људи, богољуди, и добијамо свој истински и непролазни смисао. И тако осећајмо и говоримо: Са нама је Бог, нека разумеју сви народи! Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди!

Албански архиепископ Анастасије индиректно, ако не и јасно, предлаже да се на иницијативу Васељенске Патријаршије сазове свеправославнио сабрање предстојатеља помесних православних Цркава како би се обновило јединства међу помесним Црквама после давања аутокефалности Цркви у Украјини. Само три дана после изјаве Јерусалимског патријарха да ће да сазове сабрање првојерараха православних Цркава у Јордану, архиепископ албански Анастасије у отвореном писму тврди да то сабрање треба да сазове Васељенски патријарх. У свом писму архиепископ Анастасије наводи да је створена нова ситуација у православном свету после одлуке о давању аутокефалности Цркви Украјине, у којој су, како он тврди, извесне геополитичке прилике имале улогу. Он истиче да се ово стање може променити само применом основног начела саборности, јер је „то једини излаз из тренутне кризе“, додајући да „докле год се одлаже свеправославно сабрање, мултилатералне поделе у православном свету постаће још опасније.“ Архиепископ Албаније истиче да постоји посебно забрињавајућа тишина код већине православних Цркава по питању украјинске аутокефалности и да политички притисци нарушавају углед Православља. Бојећи се поделе на етнофилетским основама, чак и раскола, архиепископ Анастасије сматра да постоји хитна потреба за превазилажењем ове поларизације. Из овог разлога он предлаже да Васељенска Патријаршија преузме иницијативу и „поправи новонастало стање“, а да све аутокефалне Цркве преузму на себе део одговорности, јер, како каже, „сви православни имају одговорност како да допринесу помирењу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарх Светог града Јерусалима и целе Палестине Теофил III је у својој беседи приликом уручивања награде Међународног фонда јединства православних народа које је данас одржано у Москви изразио „дубоку забринутост због тренутних потешкоћа које бацају сенку на живот Цркве и због опасности које су се надвиле над нас због наших жалосних подела“, преноси Синодално одељење за односе између Цркве и друштва и медија. Јерусалимски патријарх Теофил III је такође позвао поглаваре Православних Цркава на „братски сусрет љубави“ у Јордану како би се „размотрила питања очувања нашег јединства у евхаристијском општењу“, очигледно имајући у виду догађаје везане за давање аутокефалије ПЦУ. Подсетићемо да Јерусалимска патријаршија није признала стварање такозване ПЦУ и да само клиру канонске Украјинске Православне Цркве на челу с Његовим Блаженством Митрополитом кијевеским и целе Украјине Онуфријем дозвољава да служи на Гробу Господњем и у другим светињама. Извор: Православие.ру

„Журнал Московске патријаршије“ наставља разговор о кризи у међуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима Патријарха цариградског Вартоломеја. У априлском броју за 2019. годину упознали смо читаоце с историјском фабулом. У једном од чланака доктор црквене историје, магистар историјских наука свештеник Александар Мазирин објашњава у чему се, по његовом мишљењу, састоје заблуде актуелног поглавара Фанара и зашто канони не дају никаква ексклузивна права цариградским патријарсима. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 5, 2019) (PDF верзија). Стојте и држите се предања... (2 Сол. 2:15) У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендовала је на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија. Први без једнаких? Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес. Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Тврдећи по давнашњем угледу на римске папе да стоји на челу све Православне Цркве, које место цариградски патријарх оставља Христу Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)? Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве патријарх Вартоломеј мисли да може да учини да се није десило оно што се десило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостојеће постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном). Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате 1) и дарујући им „атуокефалност“ патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву која притом не превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава и с категоричним одбијањем да питање изнесе ради решавања на нивоу целог православља. Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi] За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су грчки) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола и цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске). Тако је Јован Зонара (XII век) јасно писао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век) је у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“) апсолутно недвосмислено писао да је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али на над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права. Треба истаћи да се у истом овом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку. Претпоставке и предисторија настале кризе Иако пре годину дана тешко да је ико могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он зрео деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела. Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега. Међутим, без обзира на све то Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање. Без обзира на то, било је и има таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно). Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, кад је Русија постала једина православна држава, чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар у односима с Руском Црквом хотимице или нехотице морао да обуздава своје амбиције. Премда су други православни народи на територији Османског царства истовремено врло добро искусили јарам, не само турски, већ и фанариотски. Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква према којој је држава имала покровитељски однос постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix] Посебне наде у смислу коначне победе над Турцима Грци су тада повезивали с Великом Британијом и да би ојачао савез с њом Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију и сложићемо се практично с било којим учењем.“[x] Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је почело време, с једне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзије по целом свету с покушајем да надомести губитак црквеног удела на својој канонској територији стичући га на другим местима и за рачун других помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве коју су прогањали бољшевици. У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су обновљенци декларисали такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.). Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије архимандрит Јаков (Димопуло) пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, да призна Највишу црквену управу, учествује у суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање до доласка у Москву ‘његове светости’ зграде цариградског патријарха и 10.000 турских лира“.[xi] Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти. Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса) патријарх Григорије VII 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер В. Грабски се распитивао „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године и што је додатно пољску државну благајну коштало приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације. Четрдесетих година ХХ века политичка ситуација се поново битно променила услед Другог светског рата. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година. У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је чак био шокиран таквом отвореношћу и написао је свом Стејт департменту: „Био бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе и да наше будуће односе с њим градимо толико деликатно да избегнемо његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом. Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом с васељенским патријархом који нема једнаких на челу. Након што је по милости Божијој овај покушај пропао Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“ користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да и сам Фанар користи силе непријатељске према Православној Цркви како би је уништио изнутра. Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда? Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да „сви покушаји с било чије стране да потичу, да се Црква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv] Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси. Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију). Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијуће погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана. Извор: Православие.ру

Трећег новембра 2019. године, током Литургије у Храму Христа Спаситеља у Москви, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил уручио је Патријарашку и Синодску грамату архиепископу дубнинском Јовану. Ми, смерни Кирил, Божјом милошћу Патријарх московски и све Русије, заједно са Преосвећеним архипастирима, члановима Свештеног Синода Московске Патријаршије, после дискусије 14. септембра 2019. године поводом обраћања датираног тог дана архиепископа Јована (Ренето) у којем је навео тежњу већине клирика и парохијана Архиепископије православних руских цркава у Западној Европи да се сједине с Руском Православном Црквом и замолио да буде примљен у јурисдикцију Московске Патријаршије заједно са оним клирицима и парохијанима који то буду желели, руководећи се пастирским старањем о клирицима и лаицима Архиепископије која обједињује у православној руској традицији руски народ и староседеоце Западне Европе, чији прелазак у Православље је омогућено умногом захваљујући делатности руских емиграната - пастира и богослова, решили смо да примимо Преосвећеног архиепископа Јована (Ренето) у јурисдикцију Московске Патријаршије са титулом “дубински”, као и све његове клирике и парохијане који то буду желели, и да предамо архиепископу дубинском Јовану руковођење поменутим парохијама; после консултовања 7. октобра 2019. године поводом обраћања, датираног 28. септембра 2019. године, од стране сабрања свештенослужитеља Архиепископије предвођених архиепископом дубнинским Јованом с молбом да се Архиепископија присаједини Руској Православној Цркви и да се одреди вид њене канонске организације у саставу Московске Патријаршије, одлучили смо да Архиепископија православних руских цркава у Западној Европи, која је наследница црквеног дела формираног у Западној Европи 1921. године заједничком одлуком Свештеног Синода и Високог Црквеног Савета под председавањем Светитеља Тихона, Патријарха московског и све Русије, вршећи своју спаситељну службу у историјски формираној заједници парохија, манастира и црквених установа, од сада постаје саставни део Московске Патријаршије и као таква обавља своју делатност у складу са следећим правима: 1. Архиепископија чува своје богослужбене и пастриске одлике које су део њене традиције; 2. Архиепископија чува историјски формиране специфичности свог епархијског и парохијског устројства, међу њима и оне које су биле усвојене митрополитом Евлогијем сходно приликама у којима је функционисала подручна му област у Западној Европи, као и узимајући у обзир посебна решења Сверуског црквеног сабора 1917-1918. године; 3. Архиепископија се руководи према нормама њеног Устава и законодавства оних држава на чијим територијама обавља своју делатност; 4. Архиепископија има право да уноси измене и допуне у овај Устав по прописаној процедури, после договора о променама и допунама с Патријархом московским и све Русије и потоњим усвајањем од стране Свештеног Синода; 5. Архиепископија добија свето миро од Патријарха московског и све Русије; 6. Архиепископијом руководи епархијски архијереј са титулом Архиепископа, који обезбеђује непосредну канонску везу између Московскe Патријаршијe и општина које сачињавају Архиепископију; 7. Епархијски архијереј Архиепископије има пуноћу предвиђених канонима јерархијских права према подручним манастирима, парохијама и клирицима. Такође, епархијском архијереју Архиепископије припада искључиво право да: а. оснива нове манастире и парохије у саставу Архиепископије; б. даје канонски отпуст клирицима Архиепископије; в. прима свештенослужитеље у састав Архиепископије (у складу са правилима Московске Патријаршије која регулишу прелазак клирика из епархија канонске територије у епархије које су ван ње); г. рукополаже свештенослужитеље за клирике Архиепископије; д. бира и поставља на црквену службу клирике и лаике који се налазе под његовом архипастирском јурисдикцијом; е. проводи у живот решења Црквеног суда Архиепископије; 8. Избор епархијског и викарног архијереја Архиепископије врши се на следећи начин: a. за избор епархијског архијереја Архиепископије Савет Архиепископије прави прелиминарни списак кандидата после добијања предлога из манастира и парохија Архиепископије; за избор викарних архијереја списак прави епархијски архијереј Архиепископије после консултације са архијерејским Одбором и Саветом Архиепископије; б. прелиминарни списак кандидата доставља се на увид Патријарху московском и све Русије који има право да унесе исправке; в. Савет Архиепископије или шаље списак од Патријарха московског и све Русије у манастире и парохије Архиепископије или поново шаље нови списак Патријарху московском и све Русије; г. после добијања списка, манастири и парохије бирају своје делегате у складу са Уставом Архиепископије; д. заједничко сабрање Архиепископије које чине свештенослужитељи и делегати-лаици бира архијереја у складу са процедуром која је прописана Уставом Архиепископије; е. избор архијереја потврђује Свештени Синод. 9. Име епархијског архијереја Архиепископије помиње се на богослужењу у свим храмовима Архиепископије после Патријарха московсог и све Русије. Имена викарних архијереја Архиепископије помињу на богослужењу у храмовима који су одређени одлуком Епархијског архијереја Архиепископије, после Патријарха московског и све Русије и епархијског архијереја Архиепископије. 10. Архијереји Архиепископије су чланови Помесног и Архијерејског Сабора, а представници клира и лаика Архиепископије, који се бирају у складу са процедуром, чланови су Помесног Сабора. 11. Епархијски архијереј Архиепископије учествује у заседањима Светог Синода као привремени члан по утврђеном поступку. 12. Решења Помесног и Архијереског Сабора обавезујућа су за Архиепископију, а одлуке Свештеног Синода у договору са Патријархом московским и све Русије примењују се у Архиепископији узимајући у обзир околности њеног руковођења. 13. Апелациона инстанца па решењима Црквеног суда Архиепископије јесте Велики општецрквени суд Московске Патријаршије, а судска инстанца за архијереје Архиепископије је Велики општецрквени суд и Архијерејски Сабор. 14. Архиепископија чува финансијску аутономију и располаже својом покретном и некретнином имовином у складу са активним правним прописима и у складу са законодавством држава на чијим територијама она врши своју делатност. 15. Однос Архиепископије са државним органима регулисан је принципом одвојености Цркве од државе, узимајући у обзир законодавство сваке посебне државе. Како је истакао Архијерејски Сабор 2011. године, недопустиво је учешће свештенослужитеља у предизборним кампањама и политичкој борби. У изјавама о пастирским и друштвеним питањима свештенослужитељи Архиепископије, чувајући верност учењу Православне Цркве и држећи се темељних догматских и пастирских докумената Руске Православне Цркве, руководе се принципом слободе савести која се, како је истакао Архијерејски Сабор Московске Патријаршије 2008. године, “налази у хармонији са вољом Божјом ако брани човека од анархије, кад је у питању његов унутарњи мир, од насилног наметања ових или оних убеђења” (“Основи учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и људским правима” IV.3). У складу са одредбом Свештеног Синода од 7. октобра 2019. године, потребно је унети неопходне уредбе у Устав Руске Православне Цркве и уставне документе Архиепископије. Архијереји, клирици и лаици свих епархија Московске Патријаршије у Западној Европи, уз то и епархије Патријарашког Екзархата Западне Европе, епархије Руске Заграничне Цркве и Архиепископије, позвани су на плодотворну узајамну сарадњу. Канонско побољшање присуства Московске Патријаршије у Западној Европи на данашњи дан представљен је у виду неколико црквених структура и тражи дубљу дискусију свих заинтересованих страна. Узносећи благодарност Многомилостивом и Сведарујућем Богу на пруженој радости црквеног мира и јединства који су камен темељац за потоњи процват Православља руске традиције у Западаној Европи, призивамо на Преосвећеног архиепископа дубнинског Јована, клирике и лаике Архиепископије православних руских цркава у Западној Европи благослов Свете, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице: Беспочетног Оца са Јединородним Његовим Сином и Свеблагим Утешитељем Духом. Амин. +КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ С руског превео мр Николај Сапсај Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом завршеног састанка предстојатеља свих хришћанских Цркава у сиријском граду Дамаску, у манастиру Светог Јефрема Сирина, учесници овог сусрета су издали заједничко саопштење у којем је изражена нада да ће хришћанско становништво – упркос тешким друштвеним околностима – остати и опстати у земљи својих предака. Међу учесницима састанка био је Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован, предстојатељ славне, богочуване и од апостола Христових основане Антиохијске Цркве, историјски друге, а у диптисима аутокефалних помесних Цркава треће по реду. Саговорници су заједнички промишљали о општој ситуацији у региону, као и кризи коју је изазвао вишегодишњи рат. Последице те кризе највише осећају хришћани, чији се број смањује услед честих миграција. Такође, хришћански представници жале због трајног и најдубљег ћутања поводом отмице двојице митрополита, Павла Јазигија из Антиохијске Патријаршије и Григорија Јохана Ибрахима из Сиројаковитске Цркве. Већ дуже од шест година свет као да је заборавио овај значајан хуманитарни случај. Извор: Romfea.gr. (приредила Информативна служба Епархије бачке) Заједничка изјава поглавара хришћанских Цркава у Дамаску -аутор емисије: БЕСЕДА | Радио Беседа BESEDA.RS

О манастиру Пећка Патријаршија вјековном сједишту српских архиепископа и патријарха у Пећи, које више од седам вијекова одолијева освајачима и чува сјећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, разговарали смо са игуманијом ове Свете обитељи мати Харитином. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Мати Харитина каже да је Пећка патријашија матица свих цркава која молитвом спасава род српски. Иако је ова Светиња кроз цијелу своју бурну историју трпјела страдања, као и цио српски род, мати каже да је по њеном мишљењу најтеже, ипак, било 1999. године. „Много нам је помогао Митрополит Амфилохије у то вријеме и небројено му пута хвала на свему. Оно што је он учинио за нас мислим да није нико“, каже мати Харитина, сјећајући се тих тешких дана 1999. године, када су сестре, на челу са тадашњом игуманијом блаженог спомена мати Февронијом, одлучиле да остану и чувају ову Светињу која је сачувала и њих и цио наш род. У манастиру Пећка Патријаршија сада се подвизава око двадесет сестара, има и старих и болесних. Сестре се радују свакој посјети вјерног народа, а по ријечима мати Харитине најчешће им долазе вјерници управо из наше Митрополије. „И да се опет родим била бих ово што сам сада“-каже мати Харитина савјетујући оне жене које желе да крену монашким путем да претходно добро размисле, јер је то пут пун одрицања али и радости. „Чувајмо сваку стопу српске земље на Косову. Молим Србе да не продају своју земљу на Косову и Метохији“-каже мати Харитина. У емисији се могу чути и изводи из бесједе Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија изговорене у овој Светињи 29. јуна ове године а исто тако и поуке блаженог спомена мати Февроније Пећке. Извор: Радио Светигора

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 25. јуна 2019. године у Патријаршији српској у Београду представнике традиционалних цркава и верских заједница у Србији на предлог Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије. На предлог Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије одржан је радни састанак у Патријаршији српској у Београду у вези са одржавањем четвртог сусрета Међуверског дијалога између цркава и верских заједница Србије и Индонезије. Уважене госте је примио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј пожелевши им топлу добродошлицу. Он је подржао наставак плодоносног међуверског дијалога са Индонезијом. Овом сусрету су присуствовали организатор састанка др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама, у присуству својих помоћника др Марка Николића и др Ферида Булића, представници Министарства спољних послова, г. Синиша Павић и г. Милош Марковић, представник Министарства просвете, науке и технолошког развоја, гђа Миљана Благојевић, декан Православног богословског факултета Епископ браничевски г. Игнатије, викар Патријарха српског Епископ ремезијански г. Стефан, Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, Бискуп Реформатске хришћанске цркве г. Бела Халас, Муфтија београдски Мустафа Јусуфспахић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Српска Православна Црква

Патријарх Теофило III, предстојатељ Јерусалимске Православне Цркве, састао се 16. маја 2019. с делегацијом Империторског православног друштва у Палестини, која је приспела у Јерусалим да учествује на првом међународном семинару регионалних и страних подворја, семинару посвећеном 200-годишњици дипломатског руског присуства на Блиском истоку. У свом поздравном обраћању, чији је текст објављен на званичном сајту Јерусалимске Патријаршије, Патријарх је казао колико цени ове семинаре “у време када је наше хришћанско сведочење толико важно ради подршке хришћанском присуству у Светој Земљи и Блиском истоку. “Он је нагласио да је Јерусалимски патријарх промовише и важан међуверски дијалог“. „Јерусалимска Црква, мати свих Цркава, гарант је јединства Православне Цркве“, рекао је патријарх Теофил. „Посебно признајемо улогу коју је Руска Православна Црква одиграла кроз векове, а посебно током османског периода, у политичкој, дипломатској и финансијској подршци Јерусалимској Цркви.“ Патријарх Теофил је такође приметио да је било тешких времена која су искушавала односе између Цркава у Јерусалиму и Русији. „Морамо се учити од тих односа и радити на јачању нашег православног јединства“. “Морамо се учити из прошлости. Морамо увек говорити и деловати на начин који подржава живот и мисију Јерусалимске Патријаршије у овом региону. Ми смо Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква, и налазимо се под моралном и духовном обавезом да сведочимо да Православна Црква у Светој Земљи и на Блиском истоку почива на непоколебивој основи нашег православног јединства,“ закључио је предстојатељ Јерусалимске Цркве. Присетимо се да је на братском састанку одржаном пре неколико дана с митрополитом Онуфријем, првојерархом Украјинске Православне Цркве, патријарх јерусалимски Теофил III изразио подршку Украјинској Православној Цркви (Московске Патријаршије) и њеним верницима у Украјини. Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Спомен на св. Теодосија Кијевско-печерског прослављен је 16. маја 2019. у Лаври коју је основао у 11. столећу св. Антоније Пешчерски. Свети Антоније и Теодосије поштују се као оснивачи руског монаштва, иако се њихови аскетски подвизи поштују и у читавом православном свету. Ове године јерарсима канонске Украјинске Цркве и сабраћи Лавре придружили су се представници из трију других помесних Цркава на прослави, преноси сајт Украјинске Православне Цркве. Његово Високопреосвештенство митрополит вишгородски и чернобиљски, настојатељ Свете Успенске Кијевско-пешчерске лавре, одслужио је Божанску литургију на празник у манастирској Светој Успенској катедрали, уз саслужење митрополита бориспољског и броварског Антонија, канцелара Украјинске Цркве, архимандрита Нектарија (Бакополуса) Кипарске Цркве, о. Корнелија Вилкеса из Пољске Цркве и представника Румунске Цркве. Током Литургије архијереји, свештенство, монаси и верни молили су за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. После Литургије, икона св. Теодосија је ношена у литији до Далеких пећина, где му је служен молебен. Митрополит тернипољски и кременцки канонске Украјинске Православне Цркве Сергије недавно је учествовао у светковању св. Василија Острошког са јерарсима Српске и других помесних Цркава. Извор: Српска Православна Црква

Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је ускршњи поздрав предстојатељима инославних Цркава, међу којима су: патријарх коптске Цркве Тавадрос II, римски папа Фрања, поглавар Сиро-јаковитске Цркве патријарх Мар Игњатије Јефрем II, Врховни патријарх и Католикос свих Јермена Карекин II, Католикос Патријарх Асирске Цркве од Истока Мар Геваргис III Слива, маронитски патријарх Бешера Бутрос, Католикос од Истока митрополит маланкарски Василије Мар Тома Павле II и Етиопски патријарх Абуна Матија I. Неке од ових Цркава светкују Васкрс по источној пасхалији. Извор: Српска Православна Црква

Јуче, 18. априла, у Архиепископији Кипра збио се историјски важан догађај за Православље - сусрет четири предстојатеља најстаријих православних цркав: патријарха александријскога Теодора Другог, патријарха антиохијског Јована Десетог, патријарха јерусалимског Теофила Трећег и архиепископа кипарског Хризостома Другог. Поглавари су размотрили актуелну ситуацију у Православној цркви, нарочито после једностраних потеза Цариградске патријаршије у Украјини. У том смислу, у заједничком саопштењу, затражена је "заштита верних, као и свештеника, храмова и манастира од насиља, било чиме да је мотивисано". Са предлогом кипарског архиепископа Хризостома да он буде посредник у решавању украјинског питања, сагласили су се Блажењејши патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски. Они су нагласили да "служе добробити Цркве, у којој могу да постоје различите тачке гледишта, али православни народ остаје јединствен, и под управом Господа Исуса Христа, Црква наставља своју спаситељску мисију у свету и моли се да Господ својом животворном благодаћу исцели ране наших народа и Светлошћу Христовог Васкрсења просветли срца свих верујућих и приведе их јединству у вери и љубави."

Светски савет Цркава је издао саопштење 9. априла 2019. којим апелује да се пусте на слободу двојица алепских митрополита, Високопреосвећени Павле (Јазиги) из Антиохијске Православне Патријаршије и Високопреосвећени Мор Јухана Григорије (Ибрахим) из Сиријске Антиохијске Православне Патријаршије. Овај апел је ССЦ упутио са свога заседања у Богословском институту Светог Јована Дамаскина Баламондског универзитета у Либану. У саопштењу се изражава солидарност са православним Црквама у Сирији и Либану које и даље оплакују киднаповање ове двојице митрополита у априлу 2013. године. Годинама ССЦ изражава жаљење и апелује на њихово ослобађање. Међутим, уопште се не зна место њиховог садашњег боравка. За митрополита Павла се вели да је много учинио на неговању православног богословља и духовности, на јачању православног присуства не само у Антиохијској Патријаршији, него и широм Блиског истока. Уз то је био и декан Богословског института Светог Јована Дамаскина. За обојицу архијереја се наглашава да су били велике духовне личности, и апелује се на хришћане да и даље уздижу молитве како би се архијереји вратили својим Црквама. Извор: Српска Православна Црква