Претражи Живе Речи Утехе

Светом архијерејском литургијом, благосиљањем славског колача и празничном духовном академијом на Цетињу данас, 31. октобра, прослављен је празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, који је крсна слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празнична и молитвена радост је почела свечаним бденијем у навечерје празника пред моштима Светог Петра Цетињског у Цетињском манастиру а настављена јутрос Светом службом Божијом, коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Преосвештеном господом архијерејима: будимљанско-никшићким Јоаникијем, рашко-призренским и косовско-метохијским Теодосијем, захумско-херцеговачким и приморским Димитријем, буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом, диоклијским Методијем, умировљеним захумско-херцеговачким Атанасијем. Саслуживало је свештенство, монаштво, уз молитвено учешће монахиња, вјерног народаиз више епархија СПЦ, оца Димитрија из Русије, као и 30-ак вјерника из Скадра на челу са оцима Александром и Николом. Празничној атмосфери допринио је једнодушним појањем хор ђака Цетињске богословије под диригентском палицом ђакона Михајла Лазаревића, професора ове школске установе. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Преосвећени владика Теодосије је истакао да данас сабрани у љубави Христовој славимо Светог апостола и јеванђелисту Луку, Светог Петра Првог Цетињског Чудотворца и Светога Петра Другога Ловћенског Тајновидца. Казао је да су они апостоли Христови – истински пастири и да су времену у коме су живјели напасали стадо Христовом ријечју – Светим јеванђељем. Говорећи о причи из Светог јеванђеља о добром пастиру за ким овце иду познајући његов глас, владика је казао да су тако вјерни ишли за Светим Петром Цетињским у вријеме када није било лако опстати као хришћанин – православац и као човјек. Подсјетио је да су се тада многи лакоми турчили и остављали своју вјеру а да је он је храбрио своје стадо да остану вјерни Христу на Његовом путу – путу крста који не поробљује већ ослобађа и даје нам вјечни живот. „Свједочити Христа у овоме животу значи бити спреман на страдања. И ми данас, драга браћо и сестре такође живимо у времену које није нимало лако. Нападнути са свих страна од људи овог свијета, наших непријатеља, како видљивих тако и невидљивих, ми се немамо коме другоме окренути и затражити помоћ осим од Бога Живога и светитеља“, рекао је владика и закључио да се зато сабирамо у Цркви на Светој литургији. Владика Теодосије је казао да би нас и данас Св. Петар Цетињски упутио на покајање и вјеру у ријеч Божију: „Покајање је наш почетак. Сваки хришћанин почиње свој нови живот у Христу покајањем које је темељ грађевине коју зидамо и коју је потребно да сазидамо у овоме животу да бисмо достигли у вјечно Царство Христово – Царство небеско. “ Истакао је да нам је за покајање потребна вјера у Живога Бога у Његову силу и моћ, а Господ свакоме притиче и никога не оставља нарочито у невољама: „То нам свједочи Свети Петар Цетињски, који је прошао многе невоље и опасности, али се стално окретао ка Истоку, ка Господу и од Њега тражио помоћ и силу да побиједи непријатеље и преброди све тешкоће у свом времену. Зато му је Господ помогао и учврстио, охрабрио његово мало стадо које је побиједило оне који су сматрали да су силни, моћни у овом свијету.“ Преосвећени владика је казао да нам то данас даје наду како у Црној Гори, тако и на КиМ и свуда гдје хришћани живе и страдају, да ћемо и ми ријечју Божјом и вјером у Христа и силом Божјом побиједити наше непријатеље: „Да ћемо се и ми у смирењу препустити Господу да иде испред нас и да нам Он отвара пут и побјеђује наше непријатеље, а не као што чине сујетни и горди који остављају Гопода иза себе и мисле да могу све да постигну и учине. И на тај начин уче народ као лажни пастири обећавајући им нешто што и сами не посједују.“ Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије позвао је све да слиједимо наше свете јер су они ишли Христовим путем и да пригрлимо крст Христов. Објаснио је да не треба да се бојимо страдања. Подсјетио је на избављење јеврејског народа из Египта и нагласио да нијесу они били снажни и моћни да остваре свој циљ – уђу у обећану земљу и побиједе јачег непријатеља, већ је Господ то учинио јер су Му били вјерни а Господ не оставља Свој народ. „Као што је Свети Петра Цетињски попут новог Мојсија водио свој народ кроз пустињу овога живота у обећану земљу, тако и ми данас само у Цркву слушајући своје истинске пастире, да изнесемо бреме које нам је дато у овом времену“, казао је владика Тедосије и закључио да нас Господ упућује на радост, свјетлост, љубав, да несебично служимо Њему у Цркви Његовој и ближњима и тако остваримо Свето јеванђеље у нама. Током Литуругије Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Евстатија (Ивановића) из Ријеке Црнојевића у чин ђакона. Поздрављајући госте, епископе, свештенике, вјерни народ из других Епархија наше помјесне Цркве, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да је свака служба Божија саборна. Он је истакао да Црква и Литуругија сабира све, Духа Светога, Бога Оца и Сина, и око Њих и у Њима све оне који су крштени у име Господње кроз вјекове и који су се упокојили у страху Божијем са вјером на живот вјечни и наду у васкрсење. Архиепископ цетињски је подијелио радост која је додатно уљепшала овај данашњи сабор и упознао све да је Митрополија добила диван и вриједан дар од оца Вида Вуковића, који је служио 40 година у Енглеској. Отац Видо је донио на дар Свето јеванђеље из кога су у Дахау служили Свети владика Николај и исповједник Патријарх Гаврило Дожић (Митрополит црногорско-приморски). Присутнима се по благослову Митрополита Амфилохија обратио и отац Видо који је говорио о путевима овог Јеванђеља из Дахуа. Објаснио је да је Јеванђеље добио од једног побожног српског ратног заробљеника Милана Илисавчића из логора Еболи, који му га је предао на чување са завјетом да га не поклања док не нађе лице које је достојно да га прими на чување. Отац Видо је казао да му је част да ово Јеванђеље преда Митрополиту Амфилохију: „Ваше Високопреосвештенство дође вријеме које благослови Господ да Вам данас 31. октобра 2018. године на дан Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског предам ово Свето јеванђеље на чување, да Вас подјсећа на страшне дане страдања и мука тамошњих заробљених хришћана у оба логора Дахау и Еболији, молитвеним ријечима: Свети оче Николаје Охридски и Жички моли Бога за нас. Амин!“ Високопреосвећени Митрополит је заблагодарио на поклону и казао да су Св. владика Николај и исповједник Патријарх Гаврило Дожић ухапшени током рата, а да је Свети Петра Други Ловћенски Тајновидац данас ухапшен: „У тзв. мирна времана срушена је црква коју је он пројектовао на Ловћену а свете мошти Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца су ухапшене у онај пагански маузолеј. Надамо се у Бога да ће и он бити ослобођен, да ће изаћи из затвора. Ја се молим пред Господом и пред стрицем његовим Светим Петром Цетињским, пред Светим Јованом Крститељем и преклињем ову садашњу власт да скине тај стид и срам са лица Црне Горе и врати његову цркву на Ловћен и Светога Петра Другог у ту цркву.“ Подсјетио је да је Свети Петар Ловћенски Тајновидац оставио проклетство на Црногорце: „Ако ме не сахраните у ову цркву, остављам проклетство на вас“ . Митрополит Амфилохије је најавио да ће се 11. новембра, на дан када је окончан Први свјетски рат, у свим храмовима Митрополије огласити звона у славу и част побједе добра, љубави, истине Божије над злом, мржњом и злочином. Осврћући се на страдање Цркве Христове кроз историју до наших дана, владика је казао да је Црква Христова на распећу, али тамо гдје је распеће тамо је и васкрсење, тако да данас Црква свуда васкрсава. Нажалост, истакао је да и данас има оних који хоће да руше. Подсјетио је на Албанце који су духа Енвера Хоџе и хоће да сруше Цркву Свете Тројице на Румији. „То је нова трагедија. Надамо се у Бога да неће доћи до тог безумља и новог злочина рушења цркава из времена бољшевика, Енвера Хоџе и наших бољшевика“, казао је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. По завршетку Литургије освештани су славски колачи у Цетињском манастиру а након тога је славље настављено у Цетињској богословији, гдје је такође освештан колач и жито, а потом је приређена празнична духовна академија. Празнично слово на академији је произнео ђакон Лека Вујисић а у програму су учествовали цетињски богословци и полазници вјеронаука са Цетиња. Славско заједничарење је настављно за трпезом хришћанске љубави. Овогодишњој слави Цетињске богословије присуствовали су професори и ђаци других богословија наше помјесне Цркве, као и бројни гости и пријатељи школе. Свети Петар Цетињски, небески заштитиник Цетињског манастира и Богословије Свети Петар Цетињски, рођен је у Његушима 1749. године, а замонашио се у 12. години. По упокојењу Митрополита Арсенија (Пламенца), 1782. године, постао је митрополит и господар Црне Горе. Живот је провео „са мачем у једној и крстом у другој руци“, борећи се да очува слободу црногорског народа, којим је управљао, и да утврди веру православну у њему. Истовремено је мирио завађена црногорска племена, и војевао поротив Турака и Француза. Сматра се оснивачем црногорске државности. Иако је био духовни и световни поглавар своме народу, живио је у тескобној, хладној келији, монашким подвигом угађајући Богу. Упокојио се 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају у Цетињском манастиру, у којем је провео и овоземаљски живот. Цетињска богословија, која је основана септембра 1869. године име Богословија Светог Петра Цетињског добила је на предлог Митрополита Митрофана Бана, 1921. године када је и обновљена пошто је уочи Првог свјетског рата престала са радом. Њена друга обнова услиједила је у јесен 1992. године пошто је њен рад, успоставом нове комунистичке власти 1945. године поново био насилно прекинут. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру 1. октобра 1989. године су сахрањени земни остаци краља Николе Првог Петровића и краљице Милене, након вишедеценијског странствовања ван отаџбине. Свету заупокојену архијерејску литургију у Цетињском манастиру тада је служило више епископа СПЦ, међу њима и садашњи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, тадашњи Епископ банатски. Као подсјећање на тај значајни догађај, доносимо бесједу коју је Владика Амфилохије тада изговорио пред Цетињским манастиром, по завршетку Литургије, као и фото галерију, из књиге Марије Ј. Маркуш „Повратак Петровића Његоша – пренос и сахрана земних остатака краљевске породице 1989. године и прославе стогодишњице проглашења Црне Горе за краљевину“. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Како је дивно и красно кад браћа живе заједно! Светом архијерејском Литургијом 1. септембра 2018. године у Цетињском манастиру је почео је деветнаести Православни дечји сабор. Традиционално, после свете Литургије, деца су се сабрала да дружење овековече заједничком фотографијом. Затим је сабор свечано и званично отворен. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије обишао је презентације о помесним Православним Црквама које су припремили ученици веронауке. Деца су са својим наставницима и вероучитељима припремила богат програм. Посебно интересовање је привукла ликовна радионица такмичарског карактера у којој су могли да учествују сви учесници и посетиоци сабора, као и спортска надметања, у којима је учествовао највећи број деце. На крају, одржано је најпосећеније такмичење, квиз знања из веронауке. Победници такмичења су награђени, додељена је награда вероучитељу године, похваљени су сви они који су помогли у реализацији овог великог догађаја. Фото причу са Православног дечјег сабора погледајте на интернет странициМитрополије црногорско-приморске. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Деветнаести Православни дјечји сабор Црне Горе, који се сваке године организује пред почетак школске године, биће одржан у суботу, 1. септембра на Цетињу. Сабор ће почети Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру у 8 часова, а завршиће са Вечерњим богослужењем у 18 часова. Званично отварање Дјечјег сабора предвиђено је за 11 часова испред Цетињског манастира. Овогодишњи Сабор, по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, тематски ће бити посвећен великим јубилејима Цркве: Уједињење и васпостављање Пећке патријаршије 1918-2018, 680 година манастира Стањевићи, сто година од обнове Московске патријаршије и сто година страдања царске породице Романових и 330 година од страдања Момишићких мученика. Под слоганом „Како је дивно и красно кад браћа живе заједно“ полазници школа вјеронауке из свих крајева Црне Горе показаће своје умјеће из вјеронауке, цртања, рецитовања, хорског и соло пјевања… Организатор ове традиционалне манифестација је Митрополија црногорско-приморска. Из Катихетског одбора Митрополије истичу да је Дјечији сабор један од највећих и најбитнијих саборских свечаности у Митрополији и да је ове године најављено учешће 1700 дјеце, што је до сада највећи број учесника. По ријечима протојереја Драгослава Ракића, секретара Катихетског одбора, посебна активност ове године су тзв. „подворја“ свих помјесних цркава: „У складу са тим одређени број школа вјеронауке припремиће историјат са фотографијама и другим материјалом свих помјесних цркава, који ће бити постављени на посебно припремљеним паноима испред манастира. Ученици вјеронауке презентоваће историјат патријаршије коју представљају, док ће остали учесници и посјетиоци обилазити и кроз игру учити. Све информације добијене при паноима послужиће за учешће у заједничком квизу, у којем ће бити и питања из вјеронауке, историје, као и питања везана за јубилеје у чијем знаку се одржава овогодишњи Сабор.“ Отац Драгослав истиче да овај Сабор доноси и новине у организацији и богатству мултимедијалних садржаја тако да ће на великом лед панелу бити приказан филм о момишићким ђацима-мученицима и преношен квиз. „Сабор ће уживо преносити и Радио Светигора. У посебном, за ову прилику припремљеном студију на отвореном, учесници, вјероучитељи, организатори, али и сви други у директном преносу са лица мјеста моћи ће да пренесу своје утиске о Сабору, атмосфери и расположењу тога дана“, казао је протојереј Драгослав Ракић и позвао све да дођу и учествују у радости овога сабрања. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске доносимо видео прилог Острог ТВ студија са Петровданског сабора на Цетињу, 2018. лета Господњег. View full Странице

Светом архијерејском литургијом и благосиљањем славског колача у Цетињском манастиру, и славском трпезом хришћанске љубави у богословији Светог Петра Цетињског, на Цетињу је 31. октобра торжествено прослављен празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, манастирске славе и славе Цетињске Богословије. Архијерејску литургију служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Митрополит дабробосански г. Николај, Епископи: рашко-призренски г. Теодосије, будимљаљнско-никшићки г. Јоаникије и тимочки г. Иларион, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва СПЦ. Радио Светигора: Слава Цетињског манастира Радио Светигора: На празник Светог Петра Цетињског прослављена слава Цетињског манастира и Цетињске богословије Повезана вест: У навечерју славе – Бденије и монашење у Цетињском манастиру У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит дабробосански Хризостом је рекао да је кроз читаву историју Цркве Божије Господ себе показивао кроз свете угоднике Божије. „Такви су Свети апостол Лука и Свети Петар Цетињски, велики Божји угодник. Управо кроз Светога Петра Цетињскога ова Митрополија и овај манастир, и сав српски православни народ показују како је Бог кроз једнога обичног монаха, обичног човјека управљао једним народом у тешка времена, управљао Црквом Божијом онако како је било најпотребније у том тренутку“, казао је Митрополит дабробосански. Он је казао да је из данашње перспективе тешко замислити како је било Светом Петру Цетињскоме као митрополиту. „Истовремено да буде јерарх Цркве Христове, да води Цркву Христов, а истовремено да води један тежак народ у још тежа и мучнија времена. Од никога схваћен и од никога помогнут снашао се као некада Мојсије на Синају“, казао је Митрополит Хризостом. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а Митрополит Амфилохије је на крају богослужења позвао све Цетињане и Црногорце да се врате правој вјери, кивоту Светог Петра Цетињског. „Сада кад треба да се вратимо правој вјери, кивоту Светог Петра Цетињског, да се вратимо овој апостолској Цркви која овдје постоји осам вјекова, и не само осам вјекова него и двије хиљаде година, од апостолских времена, – намјесто, дакле, да се њој вратимо, ми стварамо нове идоле. И они који у Христа не вјерују, који се Христу Богу не клањају, који нису крштени, који су, ако су припадали Цркви, отпали од те Цркве и проклети као онај што је себе прогласио за некаквог митрополита црногорскога“, казао је Владика Амфилохије. Он их је позвао да се покају и врате Цркви Божјој. „Позивам их као Митрополит црногорско-приморски, чувар ћивота и Пећке Патријаршије и ћивота Светога Петра Цетињског да се покају и молим се Богу да им врати разум да се врате Богу, Цркви Божјој. А тиме ће се онда вратити и правој вјери и правој и истинској Црној Гори, светопетровској Црној Гори“, поручио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохије је одликовао Златним ликом Светог Петра II Тајновидца Ловћенског г. Косту Булатовића, прогнаног предсједника покрета отпора Срба са Косова и Метохије Митрополит Амфилохије је рекао да не смијемо да заборавимо његов подвиг и његову жртву, као што не смијемо ни свих оних који су себе жртвовали за вјеру и отачаство. „Наш Коста Булатовић је остао вјеран косовском завјету. Са тога разлога ми смо донијели одлуку да га одликујемо Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца за његово христољубиво витештво и доживотну вјерност косовском завјету“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом је у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског приређена славска трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Извор:http://www.in4s.net/mi­tro­po­lit-am­fi­lo­hi­je-ponudicemo-vladi-da-zajedno-gradimo-hram/ Насловна илустрација: Макета Саборног цетињског храма Свете Тројице чију је изградњу почео Краљ Никола Први Петровић уз помоћ цара Николаја Другог 1910. Само је сада предвиђена локације не испред Двора, него на заравни изнад Цетињског манастира, негда чувеној Табљи. Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски Ам­фи­ло­хи­је из­ја­вио је за „Дан” да при­пре­ма за­хтјев ко­ји ће упу­ти­ти Вла­ди Цр­не Го­ре и пред­ло­жи­ти да за­јед­но на Це­ти­њу са­гра­де за­вјет­ни храм Све­те Тро­ји­це, за ко­ји је још 1910. го­ди­не краљ Ни­ко­ла по­ста­вио ка­мен те­ме­љац, а у ко­ји би се похраниле три хри­шћан­ске све­ти­ње – Че­сти­ца Ча­сног Кр­ста, на ко­ме је рас­пет Го­спод Исус Христ, Ру­ка Све­тог Јо­ва­на Пре­те­че и ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­леримске. Ми­тро­по­лит је ис­та­као да је бо­ље 1,8 ми­ли­о­на евра уло­жи­ти у из­град­њу хра­ма, не­го у опре­ма­ње це­тињ­ске пе­ћи­не у ко­ју власт пла­ни­ра да смје­сти ико­ну Бо­го­ро­ди­це. Тај про­стор је, ка­ко ка­же, не­бе­збје­дан и из­ло­жен по­пла­ва­ма па је не­ло­гич­но јед­ну од нај­ве­ћих све­ти­ња смје­сти­ти у та­кву пе­ћи­ну. „Про­је­кат има­мо, ево има и нов­ца, што за­фа­ли на­ба­ви­ће­мо, да­ће Бог, са­мо нам тре­ба до­бра во­ља“, ка­зао је ми­тро­по­лит за „Дан”. Он је на­гла­сио ка­ко се на­да да ће ра­зум по­би­је­ди­ти и да већ при­пре­ма за­хтјев Вла­ди за град­њу за­вјет­не цр­кве кра­ља Ни­ко­ле. Та­ко­ђе, на­да се и да ће за Вас­крс на­ред­не го­ди­не град­ња би­ти озва­ни­че­на. „Храм би се гра­дио из­над Це­тињ­ског ма­на­сти­ра, на про­сто­ру ко­ји тре­нут­но зја­пи пра­зан. Ова све­ти­ња би би­ла сво­је­вр­сна кру­на Це­ти­ња… Вје­ру­јем да би ра­до­ви би­ли за­вр­ше­ни за го­ди­ну и то би би­ло не­што нај­зна­чај­ни­је за Це­ти­ње. Ту би­смо смје­сти­ли све три све­ти­ње, ко­је су све­хри­шћан­ске и ту би мо­гли да до­ла­зе и из Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве и тек ће он­да Евро­па са­зна­ти за Це­ти­ње, а по­том ће и др­жа­ва има­ти еко­ном­ску ко­рист о ко­јој го­во­ре. Ја сам и 1993. тра­жио да се са­гра­ди храм, и би­ли су обе­ћа­ли, али се то ни­је де­си­ло. На­дам се да ће са­да ра­зум пре­вла­да­ти“, на­да се ми­тро­по­лит Ам­фи­ло­хи­је. Он је на­вео да је ира­ци­о­нал­но ми­сли­ти да ће ци­је­ла Евро­па да до­ђе у пе­ћи­ну на Це­ти­ње да ви­ди ико­ну, а то не ра­де ни са­да ка­да се она на­ла­зи у му­зе­ју. Ми­тро­по­лит Ам­фи­ло­хи­је об­ја­шња­ва да је ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­имске нео­дво­ји­ва од дру­ге дви­је све­ти­ње – Ру­ке Све­тог Јо­ва­на и Че­сти­це Ча­сног Кр­ста, те да су уви­јек до­сад оби­ла­зе­ћи сви­јет би­ле у цр­кви и у бо­го­слу­жбе­ној функ­ци­ји. „Цр­но­гор­ске вла­сти су 1978. го­ди­не ми­тро­по­ли­ту Да­ни­лу вра­ти­ле Ру­ку Све­тог Јо­ва­на и Че­сти­цу Ча­сног Кр­ста, а ка­ко пи­ше у ак­ту вјер­ске ко­ми­си­је, ико­на је при­вре­ме­но да­та це­тињ­ским му­зе­ји­ма. Тра­жио сам њен по­вра­ћај и у јед­ном тре­нут­ку нам је обе­ћа­но да ће је вра­ти­ти и да­то нам је 200.000 ма­ра­ка да на­пра­ви­мо ка­пе­лу при Це­тињ­ском ма­на­сти­ру. Ми смо то ура­ди­ли, али од 1997. го­ди­не ства­ри су се про­ми­је­ни­ле. До­шло је до дру­га­чи­јег од­но­са вла­сти пре­ма Ми­тро­по­ли­ји и ми­тро­по­ли­ту и по­сли­је ви­ше ни­је­су хтје­ли да раз­го­ва­ра­ју о вра­ћа­њу ико­не за­ко­ни­том др­жа­о­цу све­ти­ње. Ми смо за­ко­ни­ти др­жа­о­ци све­ти­ње што је по­твр­дио и пре­сто­ло­на­след­ник Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић, чи­ји је отац пре­дао Ми­тро­по­ли­ји ове три све­ти­ње“, об­ја­шња­ва ми­тро­по­лит Ам­фи­ло­хи­је. Он је ис­та­као да Ми­тро­по­ли­ја чу­ва ка­мен те­ме­љац цр­кве Све­те Тро­ји­це ко­ји је 1910. го­ди­не по­ста­вљен из­ме­ђу Вла­ди­ног до­ма и Би­љар­де, у част кру­ни­са­ња кра­ља Ни­ко­ле Пе­тро­ви­ћа. „На том ка­ме­ну на ком је тре­ба­ло да бу­де по­диг­ну­та цр­ква пи­ше: ‘У ври­је­ме кра­ља Ни­ко­ле Пе­тро­ви­ћа по­ди­же овај храм цар Ни­ко­лај Дру­ги, ав­густ 1910. го­ди­не.’ Зна­чи – то је за­вјет­ни храм кра­ља Ни­ко­ле и за­ду­жби­на ца­ра Ни­ко­ла­ја. Ка­ко храм ни­је та­да са­гра­ђен, ма­ло ко зна да из­над Це­тињ­ског ма­на­сти­ра има по­ља­на, на ко­јој је од­лу­че­но да се гра­ди храм јер је до­ље ма­ли про­стор. Па­три­јарх Га­ври­ло је био при­пре­мио ка­мен за град­њу из­над Це­тињ­ског ма­на­сти­ра, али је он на­кон ра­та узет за из­град­њу Обо­да. Са­да је исто­риј­ска при­ли­ка да се храм ко­нач­но са­гра­ди, јер бо­ље је у ње­га уло­жи­ти но­вац не­го ба­ци­ти ско­ро два ми­ли­о­на евра“, ис­та­као је ми­тро­по­лит. Он ис­ти­че да је Цр­на Го­ра да­нас не­за­ви­сна, али ако хо­ће­мо да бу­де истин­ски та­ква он­да она мо­же би­ти са­мо на­ста­вак Кра­ље­ви­не Цр­не Го­ре. Ам­фи­ло­хи­је под­сје­ћа да су про­шле го­ди­не код ње­га до­ла­зи­ли пред­став­ни­ци Мал­те­шког ре­да ко­ји су вје­ко­ви­ма чу­ва­ли три све­ти­ње и да су оду­ше­вље­ни иде­јом да се са­гра­ди храм за њих. „Храм би по­пу­нио по­сто­је­ћи про­стор, био би кру­на гра­ду, и у ње­му би би­ле три све­ти­ње. То би ујед­но био знак сје­ћа­ња на кра­ља Ни­ко­лу и за­што да не и на ца­ра Ни­ко­ла­ја ко­ји је био ве­ли­ки до­бро­твор Цр­ној Го­ри“, ка­зао је ми­тро­по­лит. Из Пре­сто­ни­це Це­ти­ње од­го­во­ри­ли су „Да­ну” да ра­де на сре­ђи­ва­њу пе­ћи­не у ко­јој ће смје­сти­ти ико­ну Фи­лер­мо­су. „Пр­ва фа­за ре­а­ли­за­ци­је про­јек­та ко­ји спро­во­ди Пре­сто­ни­ца Це­ти­ње од­но­си се на из­град­њу под­зем­ног објек­та у функ­ци­ји из­ло­жбе­ног про­сто­ра, под­зем­не спрат­но­сти П-1-2 и укуп­не бру­то по­вр­ши­не 635 ме­та­ра ква­драт­них, са пра­те­ћим са­др­жа­ји­ма, као и уре­ђе­ње те­ре­на и из­град­њу ком­плет­не под­зем­не ин­фра­струк­ту­ре. Пр­ва фа­за пред­ста­вља нај­о­бим­ни­је ра­до­ве на при­во­ђе­њу објек­та на­мје­ни. Дру­га фа­за од­но­си се на из­град­њу ал­тер­на­тив­ног ула­за у обје­кат, ко­ји под­ра­зу­ми­је­ва ко­му­ни­ка­циј­ско по­ве­зи­ва­ње, лифт и сте­пе­ни­ште, са при­род­ним отво­ром у до­њем ди­је­лу пе­ћи­не. Укуп­на ври­јед­ност ин­ве­сти­ци­је је 1,8 ми­ли­о­на евра“, ка­зао је за „Дан” са­вјет­ник гра­до­на­чел­ни­ка Иван Ми­ја­но­вић. Он ка­же да су про­јек­том из­град­ње из­ло­жбе­ног про­сто­ра уну­тар це­тињ­ске пе­ћи­не пре­по­зна­ли до­дат­не мо­гућ­но­сти ва­ло­ри­за­ци­је ту­ри­стич­ких по­тен­ци­ја­ла цр­но­гор­ске пре­сто­ни­це. За ико­ну ће се бо­ри­ти и суд­ским пу­тем Ми­тро­по­лит Ам­фи­ло­хи­је ис­ти­че да ће се Ми­тро­по­ли­ја и суд­ским пу­тем бо­ри­ти за по­вра­ћај ико­не, а уко­ли­ко бу­де по­треб­но обра­ти­ће се и су­ду у Стра­збу­ру. „Та све­ти­ња тре­ба да се вра­ти та­мо гдје је вје­ко­ви­ма при­па­да­ла, а то је цр­ква. Ми при­пре­ма­мо суд­ски за­хтјев, по­ку­ша­ва­мо пр­во раз­го­во­ри­ма са це­тињ­ским вла­сти­ма да пре­ва­зи­ђе­мо про­блем, али уко­ли­ко они не при­хва­те, по­кре­ну­ће­мо суд­ски по­сту­пак на че­му наш Прав­ни са­вјет ра­ди. Ка­да се по­кре­не суд­ски спор не­ће мо­ћи ни­шта ни да се ра­ди. Ва­ти­кан и Мал­те­шки ред су жи­во за­ин­те­ре­со­ва­ни за суд­би­ну све­ти­ња и они су би­ли за­па­ње­ни гдје су вла­сти смје­сти­ле ико­ну, тај бо­го­слу­жбе­ни пред­мет, и ка­ко са­да пла­ни­ра­ју да он бу­де у пе­ћи­ни“,до­дао је ми­тро­по­лит. Ми­тро­по­лит под­сје­ћа да су у Со­вјет­ском Са­ве­зу та­ко­ђе од­у­зи­ма­не ико­не, али су вра­ће­не цр­кви. „Не ви­дим ло­ги­ку да се 1,8 ми­ли­о­на ула­же у опре­ма­ње пе­ћи­не у ври­је­ме ка­да ми на Це­ти­њу отва­ра­мо на­род­ну ку­хи­њу пр­ви пут по­сли­је 1916. го­ди­не од аустриј­ске оку­па­ци­је“, за­кљу­чио је ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски. Све­ти­ње раз­дво­је­не у Цр­ној Го­ри Чу­до­твор­ну ико­ну Мај­ке Бо­жи­је Фи­лер­мо­се, по бла­го­сло­ву Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, ура­дио је по­ло­ви­ном пр­вог ви­је­ка Све­ти Апо­стол и Еван­ђе­ли­ста Лу­ка. Ико­на је кроз вје­ко­ве би­ла по­хра­ње­на у Ан­ти­о­хи­ји, Је­ру­са­ли­му, Кон­стан­ти­но­по­љу, на Ки­пру, Ро­до­су, у Ита­ли­ји, на Мал­ти, Пе­тро­гра­ду, Та­ли­ну, Ко­пен­ха­ге­ну, Бер­ли­ну, Бе­о­гра­ду ода­кле је за­јед­но са Ру­ком Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља и Че­сти­цом Ча­сног Кр­ста то­ком Дру­гог свјетс­ког ра­та пре­не­се­на у Острог. По­сли­је Дру­гог свјет­ског ра­та и по­бје­де ко­му­ни­ста, ко­ји су и по­сли­је за­вр­шет­ка ра­та на­ста­ви­ли са го­ње­њем цр­кве, три ве­ли­ке све­ти­ње су и да­ље тај­но чу­ва­не у Остро­гу и ни­је­су из­но­ше­не на свје­тлост да­на. У по­ли­циј­ској ра­ци­ји 18. сеп­тем­бра 1952. го­ди­не ко­јом при­ли­ком је ухап­шен и на­сто­ја­тељ остро­шког ма­на­сти­ра ар­хи­ман­дрит Ле­он­ти­је Ми­тро­вић, про­на­ђе­не су и од цр­кве бру­тал­но оте­те три ве­ли­ке све­ти­ње као и мно­го­број­не дру­ге ре­ли­кви­је за­јед­но са ди­је­лом бла­га кра­ља Пе­тра Другог Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа. Пре­не­се­не су у Под­го­ри­цу и де­по­но­ва­не у се­фо­ве МУП-а Цр­не Го­ре. На­кон из­вје­сног вре­ме­на све­ти­ње су пре­да­те Вјер­ској ко­ми­си­ји СР Цр­не Го­ре. У ја­ну­а­ру 1978. го­ди­не де­сна ру­ка Све­то­га Јо­ва­на и дио Ча­сног Кр­ста вра­ће­ни су Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској, од­но­сно ри­зни­ци Це­тињ­ског ма­на­сти­ра, а чу­до­твор­на ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се пре­да­та је на чу­ва­ње На­род­ном му­зе­ју Цр­не гдје се и да­нас на­ла­зи. То је пр­ви пут на­кон ви­ше вје­ко­ва да су све­ти­ње раз­дво­је­не, а тај не­слав­ни чин де­сио се у Цр­ној Го­ри. Од мо­мен­та од­у­зи­ма­ња све­ти­ња Цр­кви 1952. го­ди­не, па до да­нас са ико­не Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се, за­сад не­по­зна­та ли­ца, укра­ла су два ври­јед­на дра­га ка­ме­на – ру­бин ма­њих ди­мен­зи­ја у оре­о­лу Бо­го­ро­ди­це и са­фир ве­ли­ких ди­мен­зи­ја у цен­тру Бо­го­ро­ди­чи­не огр­ли­це. Ми­тро­по­ли­ја го­ди­на­ма тра­жи да јој се вра­ти ико­на ко­ја јој при­па­да, али то још ни­је ура­ђе­но, већ је јед­на од нај­ве­ћих све­ти­ња хри­шћан­ства из­ло­же­на у та­ко­зва­ној Пла­вој ка­пе­ли у На­род­ном му­зе­ју Цр­не Го­ре. View full Странице