Претражи Живе Речи Утехе

У свим храмовима Митрополије црногорско-приморске јутрос су служене Свете литургије поводом данашње поновне промјене хришћанског вјерског идентитета и намјене Велике Цркве Свете (Агиа) Софије Премудрости Божије у Цариграду – мајке цркве свих наших цркава, једне од најзначајнијих хришћанских светиња на свијету. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије овим поводом Свету службу Божију је служио у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да данас прослављамо посебно Божју Премудрост везану за највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога – Свету Софију. Звучни запис беседе “За Премудрост Божију у древноме царскоме граду Цариграду. Прослављамо, дакле, Премудрост Божију и сјећамо се и доживљавамо тајну тога величанственог храма, саграђеног од руке цара Јустинијана, храма из кога су никли сви храмови, да не кажемо хришћански, али посебно православни храмови – из Свете Софије цариградске”, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је и подгорички саборни храма надахнут храмом Свете Софије из Цариграда. “Као што је тим истим храмом надахнут и храм Светога Саве на Врачару у Београду, кроз кога васкрсава Свети Сава и његове свете моштио спаљене ма Врачару, као што се кроз храм Премудрости Божје у Цариграду, кроз Свету Софију вјековима открива и јавља, посвједочује на видљив начин та велика и света тајна Христа Господа”, рекао је он. Казао је да је Света Софија данас поново угрожена и изложена покушају лишавања најдубљег смисла њеног постојања. “Покушај њеног поновног претварања у џамију је безумље. Али, Света Софија остаје неразорива и неуништива. Света Софија је, ено је, и у Кијеву. Мајка црква свих руских цркава. Јер, руски народ је, већина словенских народа су кроз Свету Софију примили вјеру у Христа Богочовјека као Премудрост Божију”, нагласио је Владика Амфилохије. Рекао је да је добро што ову службу у част овога празника празнујемоп у храму који су освештали православни патријарси на челу са васељенским патријархом Вартоломејем, нашим патријархом Павлом и московским патријархом Алексијем. “Ево их овдје насликаних међу приоложницима и ктиторима овога светога храма, заједно са атинским архиепископом Христодулом који је приложио овај иконостас. Овдје су двојица патријараха, цариоградски и московски, овдје засадили и двије маслине у знак мира и љубави. И пустили су онда, сјећате се, и голуба који је полетио као символ Духа Светога који је освештао овај свети храм”, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекоа да ће те двије маслине ускоро дати плодове и да ће са њих послати маслине и цариградском и московском патријарху. “Као позив да се поново састану овдје гедје су се онда састали, гдје су последњи пут заједно служили Литургију”, казао је Владика. “Молимо се распетом и васкрслом Господу за распету Свету Софију, распету, ево, од 1453. године, да је поново врати да буде свједочанство Њега, распетога и васкрслога и Духа Светога животворнога. Да даде Бог да се поново овдје састану цариградски и московски патријарх, да се загрле и да се пољубе, да тиме посвједоче да су заиста свједоци Премудрости Божије, Христа Бога нашега”, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У историји Свете Софије од милион и по година наступила је нова епохална промена. У далекој прошлости њено претварање из православног храма у џамију подударило се с почетком новог времена: од разних варијанти хронолошке границе између средњег века и новог доба најубедљивија и скоро општеприхваћена је 1453. година, кад је пао Цариград који су освојиле Османлије. Главни град православне империје постао је резиденција османлијског султана Мехмеда Освајача. Он је Саборну цркву Цариградске патријаршије претворио у џамију. По вољи оснивача Републике Турске Кемала Ататурка, Света Софија је постала музеј, а сад је декретом турског председника Е. Ердогана још једном променила статус – поново је претворена у џамију. Многобројни протести против овог акта који је планиран пре неколико година и који је био јавно обећан нису имали жељени ефекат, Анкара их је игнорисала. Православни свет, хришћани разних конфесија и културна заједница су га примили са жалошћу. Православним Русима Света Софија је посебно драга – и због тога што су у њу дошли изасланици великог кнеза Русије равноапостолног Владимира, због њихове приче о ономе што су видели и шта су доживели боравећи у овом храму: „Не знамо јесмо ли се налазили на небу или на земљи, зато што на земљи нема таквог обличја и лепоте, и нисмо у стању да их опишемо; знамо само да тамо с људима обитава Бог,“ – послужиле су кнезу као импулс за доношење одлуке о сопственом крштењу и о покрштавању сопственог народа. У садашњој ситуацији треба трезвено и адекватно оценити карактер и димензије доживљеног губитка. Непревазиђено дело великих архитекти Анфимија из Трала и Исидора из Милета није срушено због председниковог декрета. Сачували су се и мозаици Свете Софије, и међу њима има ремек-дела, која представљају највиша достигнућа хришћанске уметности. А с друге стране, и у време кад је храм Свете Софије имао статус музеја и кад у њему свеједно није било места за јавну молитву, за православно богослужење, а хришћанске ходочаснике ништа није ометало да се моле срдачном и умном молитвом у овој светињи ни у време док је била џамија. Правде ради треба подсетити да нису Турци Османлије били први који су се дрзнули да нападну ову светињу. Храм је у VIII веку доживео нападе иконобораца који су с његових зидова скидали мозаик. Почетком XIII века цркву су опљачкали крсташи. Пошто су због своје грубе неукости умислили да су комадићи мозаика направљени од злата вадили су их секирама. И напокон, два века касније, кад је црква претворена у џамију многострадални панои мозаика који су покривали њене зидове били су скинути или покривени малтером. Мозаичке приказе који су се сачували испод њега рестауратори су открили у музејском периоду историје храма. Без обзира на све губитке Света Софија и данас остаје једно од највећих дела створених људском руком, она још увек носи у себи одблесак вишњег света, видљиве знаке додира с божанским савршенством. Руски сликар М. Нестеров који је посетио храм Свете Софије док је био џамија под утиском од онога што је видео написао је: „Света Софија која не изгледа грандиозна с мора изблиза је огромна. Гомила муслиманских дограђених објеката је унаказила првобитне форме. Међутим, чим сам ушао у храм све се променило... Скоро од самог улаза... види се скоро цео свод купола, који толико личи на небески свод. Његова непрегледност је непрегледност неба, што се, наравно, не може рећи о куполи римског Петра која је тако тешка и притиска... Задивљујући је простор куполе који изгледа као да је безграничан.“ Огорченост хришћана због акта турског председника је природна, али реакција православног света на промену статуса Свете Софије не може се подударати с оном која је овим поводом изражена у изјави руководства Светског савета Цркава. У њој је овај акт Е. Ердогана окарактерисан као „ударац задат уједињењу религија“. Можда се ради само о незграпном изразу, и можда се имала у виду солидарност људи који припадају различитим верским заједницама, али се притом залажу за извесне опште вредности. А „обједињење религија“ је штетна утопија чијој реализацији свесно могу да теже људи који су лишени религиозне вере. Али шта ће бити са Светом Софијом кад Ердоганов налог поприми конкретне црте? Какви ће бити стварни услови за њен обилазак? Турска страна тврди да ће приступ Аја Софији остати слободан и да ће чак био бесплатан, какав до сад није био. Песимисти и скептици могу рећи: лош почетак ће имати још гори крај. Међутим, реалистичан поглед на ситуацију не даје основе за бојазан, у сваком случају у најближој перспективи, да ће поставши џамија храм бити затворен за посету од стране „неверника“. Главну бригу данас представља очување мозаика Свете Софије. Позната је традиционална нетрпељивост ислама, исто као и јудаизма, према светим приказима која је у прошлости ишла и даље – до забране свих облика фигуративне уметности, тако да је таленат уметника могао да се реализује у неисцрпној маштовитости приликом стварања орнаменталних украса. Савремена Турска је далеко отишла од некадашње идиосинкразије у односу према приказима: они су присутни у њеним градовима и селима на сваком кораку – у њој вероватно нема града који није украшен статуом Кемала Ататурка – а у џамијама се не дозвољавају никакви свети и фигуративни прикази, као и у стара времена. С претварањем Свете Софије у џамију ће, наравно, бити донете одлуке у вези с овим. Још увек се не зна које тачно. Међутим, дате су званичне изјаве о томе да ће режим заштите споменика који је УНЕСКО предвидео за објекте „Светске баштине“, каквом је Света Софија проглашена још 1985. године, бити поштован и убудуће, а овај режим не искључује само уништавање, већ и свако оштећивање заштићених ремек-дела од светског значаја. Биће добро ако се у том смислу промена ограничи застирањем мозаичких паноа у току муслиманске молитве. Чудовишна перспектива уништавања мозаика Свете Софије се данас не запажа: умерени исламизам који је утицајан у савременој Турској далеко заостаје за фанатизмом вандала из ИСИС-а, Алкаиде или талибана. Постоји мудра народна пословица – после битке сви су генерали. А увек је корисно и умесно анализирати узроке пораза ради лекција за будућност. Иза ове одлуке која је жалосна за нас, хришћане, а која је донета у Турској, видимо најмање два основна фактора. Један се налази по страни од напора хришћанске и културне јавности да спрече овај догађај. Његов корен се крије у самом турском друштву, тачније, у томе како се постепено, корак по корак мењала реакција овог друштва на одуговлачење процеса интеграције Турске у западноевропску заједницу, конкретније – у ЕУ. Нешто слично се могло запазити и у односима између западног света који је до јуче био католички и протестантски, а данас је постхришћански, с другим земљама и народима који су тежили или још увек теже да уђу у ово привилеговано друштво. Илузорне наде смењује разочарење. Перипетије ових веза су нам добро познате, делимично на основу сопственог искуства, зато што их је наш народ осетио на својој кожи. Очигледну илустрацију овог процеса представља тривијална слика мамљења шаргарепом која се не може дохватити. Интегрални Запад, поред тога што на њему има много људи који критички размишљају, убеђен је у сопствену надмоћ над другим цивилизацијама и у своју несавладиву привлачност за остали свет. Ипак, ова привлачност има своје границе. Ова саблазан се не свиђа свима. Кад би Турска коначно постала постмуслиманско друштво, попут постхришћанског Запада – била би примљена у ЕУ, али се то није десило и услед тога се учврстио став принципијелних противника вестернизације добивши подршку од Турака који су разочарани некадашњим илузијама од успостављања братских односа са Западом. Декрет председника Ердогана представља симболичан гест упућен Западу, који се у исламском свету често погрешно поистовећује са хришћанством чија колевка заправо није на Западу, већ на Истоку – у Палестини. Под влашћу „Запада“ – крсташа – Света Софија се налазила само нешто више од пола века. Други фактор који је послужио као импулс за доношење одлуке и претварању храма Свете Софије у џамију данас јесте криза у односима унутар православног света. Фанар се супротставио Руској Православној Цркви починивши акт јурисдикцијске агресије. Сад видимо једну од последица учињеног раскола. Да је православни свет солидаран Анкара би се теже одлучила да предузме корак који је сад учинила. Ради се о томе што је недавно цариградски патријарх уз сагласност поглавара и епископата других помесних Православних Цркава могао да даје изјаве у име 300 милиона православаца. Кога он представља након што је услед његових поступака постало немогуће очување канонског општења Руске Православне Цркве с њим? У Турској има једва неколико хиљада људи који припадају Цариградској патријаршији, и глас васељенског патријарха с катедром у Цариграду није чула државна власт земље на чију територију се простире његова јурисдикција. А други гласови из иностранства, који и данас имају већу тежину, а који су дати за очување некадашњег статуса Свете Софије, у Анкари су били игнорисани под изговором непоколебљивости националног суверенитета. За подржавање раскола мора бити плаћена висока цена и она ће временом можда постати још виша. Немоћ Фанара може изазвати и друге, можда осетљивије акције. Видећемо да ли ће за њихово спречавање Цариградску патријаршију под своју заштиту оне силе у чијим геополитичким играма је она тако радо одлучила да се поигра на територији Украјине. Међутим, оне данас имају много својих проблема. Протојереј Владислав Ципин Извор: Православие.ру

Клирик секте анатемисаног распопа Мираша Дедеића, тзв. архимандрит Борис Бојовић, саслуживао је 25. маја 2019. године на Литургији у Кијеву у Златоверхом Манастиру са Митрополитом Француске Емануилом (Адамакисом), из Цариградске Патријаршије. Овај небивали скандал десио се дан после имендана расколничког тзв. Митрополита Кијевског Епифанија (Думенка) а на 19. годишњицу обнове Михајловског Златоверхог Манастира. Тако се догодило да клирик Цариградске Патријаршије саслужује са анатемисаним следбеником секте ЦПЦ тзв. архимандритом Борисом Бојовићем, који се налази под анатемом исте те Цариградске Патријаршије. За Бориса Бојовића се зна да је чак и вршилац дужности заменика анатемисаног распопа Мираша Дедеића, којег је као распопа и лажног црногорског митрополита 1997. године управо Цариградска Патријаршија лишила чина и анатемисала. Како самог Мираша тако и све оне који му следе, што у преводу значи и самог тзв. архимандрита Бориса Бојовића. Наравно, треба прво проверити да ли је Митрополит Галски Емануил уопште и знао са ким литургијски општи. Уколико то није знао па је направио груби превид, треба уследити јавно извињење од Цариградске Патријаршије нашој помесној СПЦ. Уколико до тог извињења од стране Константинопољске Патријаршије не дође, највероватније је да ће Синод СПЦ морати што пре да реагује, и донесе одлуку, да ли ће СПЦ убудуће уопште више саслуживати са Цариградском Патријаршијом. Свакако, онда би се очекивала одлука о престанку евхаристијског заједничарења са Цариградом, јер је немогуће служити са неким ко саслужује са анатемисаним секташима и не каје се због тога. Остаје да се види како ће у наредним данима реаговати Цариградска Патријаршија, посебно у призми долазећих догађаја у Црној Гори, чија је канонска Црква СПЦ, најдиректније угрожена деловањем режима Мила Ђукановића и секте распопа Мираша Дедеића. Нарочито све добија на оштрини ако се има у виду да ће расколник и анатемисани распоп Мираш Дедеић у недељу на Духовдан, можда баш са представницима тзв. Православне цркве Украјине, "хиротонисати" анатемисаног и тзв. архимандрита Бориса Бојовића у чин тзв. епископа секте ЦПЦ. За поуке орг. Игуман Петар (Драгојловић) Извори: https://spzh.news/ru/news/62829-pcu-i-ijerarkhi-fanara-sosluzhili-v-kijeve-s-chernogorskimi-raskolynikami?fbclid=IwAR1jBBVqNuFu4LzXYtfGB5s3FPueCTY6Oh4T93oyAuwWaa1ou2TmhqgeSQc https://portalanalitika.me/clanak/337035/cpc-dobija-cetvrtog-episkopa

У годинама које су остале иза нас, после Другог светског рата, све је у свету било стављено на проверу (ми хришћани кажемо – искушење). Нарочито на самом измаку 20. векa догодиле су се велике, брзе и бурне промене у многим деловима света. – На прво место, свакако, долазе промене које се још увек догађају у источноевропским земљама. Са кратке временске дистанце те промене није лако сагледати у пуном светлу и правилно их проценити. Све ове промене су неминовно дотакле и хришћанску Цркву, пре свега православну, јер се ради углавном о предањски православним народима и државама. Посебно у источноевропским зeмљама православље се нашло у прилично измењеним околностима. Надамо се да смо се нашли у објективно бољим условима које смо деценијама уназад очекивали и радовали им се. Црква је у поменутим земљама дочекала попуштање спољњег притиска и окова, она се последњих година и унутрашње ревитализује, оживљава, обнављају се стари и граде нови храмови за нове генерације младих православаца које су стасавале под духовним ембаргом, или слободом додељиваном на кашичицу. Као пробуђени из ружног сна, опорављамо се, наравно, не без потешкоћа и нових искушења. Православни свет у источној Европи, то сви већ поодавно примећујемо, сада се суочава са искушењима нове врсте. То су искушења слободе или какве-такве демократије. Постајемо свесни да понекад нисмо грешили само зато што нисмо били у прилици да погрешимо, иначе би погрешили. Сада смо више у искушењима такве врсте. У слободи се треба учврстити и одговорно је користити, по науци апостола Павла: „Све ми је слободно, али све ми није на корист… нећу да ишта овлада мноме“. Наша слобода је увек на провери, и за начин њеног коришћења даћемо одговор, и пред Богом, и пред људима и пред историјом. Искушења дијаспоре Последњих година, између осталог, јаче су до изражаја дошла и нека чисто црквена питања, или су се пред нама поставила у оштријем облику; опет у виду својеврсног искушења или провере. У многочланој породици православних цркава и народа појавили су се већ, или су пак на помолу, бројни унутрашњи, мањи или већи расколи и међусобице, које су се раније могле само наслућивати. Није узалуд велики црквени писац Ориген (3. век) рекао да су мирна времена погодна и за Сатану. Док ми спавамо, по Јеванђељу, непријатељ наш – ђаво, сеје семе зла. На нама је да га препознамо, и да га се чувамо. На листи неспоразума, налази се, између осталог, и питање начина и околности стицања црквене аутономије и аутокефалије. Једно од питања које је новијег датума и које се као такво посебно препознаје у годинама после Другога светског рата, јесте питање православне дијаспоре или расејања. Поодавно је већ констатовано да је православни свет у 20. веку, стицајем, углавном, неповољних историјских околности, пре свега политичких и економских, доживео највеће сеобе и расељавања у целокупној историји Хришћанства. Милиони православних верника у бурном 20. веку нашли су се, против своје воље, ван својих матичних земаља и цркава. У западном, за православне углавном инославном свету, постали су верска мањина. Принуђени су да се црквено организују сходно датим околностима. Православна дијаспора, сасвим природно, и то је, макар за сада, најбезболнији начин, углавном је остала верна и везана за своје матичне земље и цркве. Поготово то важи за емиграцију у Европи која је још у покрету, није се стабилизовала, сеобе још трају – све више у оба правца. Многобројне породице годинама, најмање једанпут годишње, одлазе у родни крај и ради обављања неких духовних потреба (крштења, венчања, крсне славе, и друго). Чињеница је да се емиграција, чак и у америчким земљама и Аустралији, није још увек коначно стабилизовала, још је флуидна, а на помолу су и нове сеобе. У оваквим околностима, просто, природно се намеће питање како у духовно-јурисдикцијској надлежности третирати православну дијаспору. Одговори који су до сада понуђени нису задовољавајући. Они свакако нису коначни, Црква ништа није и не треба брзо да решава и просуђује. Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету. Не сумњамо ни за тренутак у добре, хришћанске и пастирске намере Цариграда, далеко од тога. Али, како ће у блиској будућности која је већ почела, и у којој цео свет постаје глобално село: (свет је све мањи, ништа није више као некада далеко, комуникације су све брже и потпуније), све то изгледати? Наводимо пример нас Срба, а можемо навести много и других примера: данас, рецимо, има Срба више у Чикагу него на целом Косову и Метохији, и то православних Срба, или у Цириху и околини, него Косовској Митровици. Православаца на поменутим западним просторима има више него што их имају древни предањски хришћански простори (Кападокија, Цариград, Јерусалим и тако даље). Одговори и недоумице У решавању духовних питања ове врсте, чини нам се, мање ће се погрешити ако се не буду журило, треба још причекати. Зато нам помало изгледају чудна и забрињавајућа решења која, посебно последњих година, у својим студијама нуде неки савремени богослови, грчкога етничког порекла. Међу њима се издвајају два свима нама добро позната имена и у нашој духовној и црквеној јавности: митрополит пергамски академик Јован (Зизиулас) и професор Атинског Универзитета Власиос Фидас. Наводим њих двојицу као пример. Наиме, реч је о људима зрелог доба богословског стваралаштва, учитељима у вери и уопште бројних генерација како грчких, тако и српских савремених богослова и свештених лица. Нека њихова богословска размишљања су у директној функцији ангажованог богословља Цариградске патријаршије, посебно када је реч о месту и улози ове православне помесне Цркве у савременом православном свету. Одомаћио се, пре свега и не само код њих, појам „васељенски“ за Цариградску патријаршију, што еклисиолошки није исправно. Лично бих овај епитет пре дао Мајци цркава, Јерусалимској патријаршији. Наравно, нисмо сигурни колико је реално да Патријаршија са Босфора и њени савремени богослови стављају у функцију каноне васељенских сабора и да их вештачки објективизују на потпуно другу реалност и фактографију у којој је модерни свет. Тако је један чланак Високопреосвећеног митрополита Јована (Зизиулас) и у самом наслову претенциозан, Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, прев. П. Шеровић, Теолошки погледи 1-4 (1998) 59-66. Цео чланак или размишљање написано је у стилу тежњи које је православна Црква давно осуђивала и оспоравала. Аутор отворено указује на после-комунистичко време као на добру прилику за веће и шире ангажовање, или како он каже, улогу „васељенске“, односно Цариградске патријаршије унутар породице православних цркава. Он набраја 14 аутокефалних и аутономних цркава (стр. 60), а аутономне су углавном оне цркве чијег поглавара посвећује – хиротонише „пре свега Цариград“ (стр. 60). Међутим, ова и оваква ауторова тврдња, не одговара и ни издалека није на свом месту и чак је противна самим канонима на које се он позива. Сем тога, није у сагласности са дугом историјском праксом која постоји у Васељенској цркви Христовој, и стекла је чак и мимо канона снагу обичајног права у Цркви. Добро је познато да, рецимо Цариградска патријаршија није имала много везе са самосталношћу Кипарске цркве у 5. веку. Таквих је много примера још. Митрополит Јован с правом указује на велики и дугорочан проблем национализма у Цркви. Он је заиста присутан, а по аутору он особито до изражаја долази управо у дијаспори. Национализам (етнофилетизам) јесте велики проблем, али с друге стране национални идентитет (језик, обичаји, писмо, култура, цивилизација…) нису нешто што Хришћанство потире и уништава. Напротив, „Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу омилио онај који твори Његову вољу“ (Св. апостол Павле). Али, с друге стране, није тешко приметити да нашег аутора забрињавају сви национализми сем грчког национализма и сви партикуларизми или црквена подвајања, сем грчког. Наравно, ова опаска није и замерка. Даље, када говори о позицијама Цариградске патријаршије и самог патријарха, то нажалост чини на начин који су православни вековима уназад осуђивали и оспоравали римским епископима, односно папама. Не само да је споран епитет „васељенски“, него је споран начин како се тумачи добро познати канон 3 Другог васељенског сабора и, њему сличан, канон 28 Четвртог васељенског сабора. Ова два канона и професор В. Фидас и митрополит Ј. Зизиулас итекако доводе у везу са изузетним актуалним позицијама цариградског патријарха данас. Тешки проблем национализма хара аутономним и аутокефалним црквама. Тим проблемом, по њима није оптерећена једино патријаршија у Цариграду. Обадвојица превиђају да у време Другог и Четвртог сабора није постојала синтагма „васељенска патријаршија“. Према томе, патријарх у Цариграду није могао „стећи позиције првенства које је до тог времена признавано само столици Рима“ (Ј. Зизиулас, Исто, стр. 62). Ово је олако и у широким потезима тумачење и разумевање неких важних канона-правила васељенских Сабора и њихово пројектовање и објективизација у непримереним околностима и условима нашег доба. Овакво размишљање и писање подсећа на стари Рим, не само на првенство – преимућство части (презвиа тими) епископа у Цариграду, већ и о читавом „пакету“ прерогатива изузетне моћи и духовне власти сасвим конкретне природе, као што је, рецимо, право да патријарх из Цариграда прима жалбе свештенства (право призива или апелације) које је осуђено у својој Цркви, и да, сходно својој процени, цариградски патријарх доноси о томе коначну одлуку. При оваквој тврдњи, митрополит се позива на 5. и 17. канон Четвртога васељенског сабора. Овде је више него очигледан тенденциозан и ангажован приступ разумевању и 28. канона истог Сабора (451. год.), када аутор каже да је Халкидонски сабор дао некакво право престолу у Цариграду да рукополаже епископе међу варварима, односно на просторима изван, како он мисли, Византијског царства. Треба скренути пажњу да у време Халкидонског сабора не постоји Византијско царство, већ источно Римско царство. Али, ово је више историјско питање. Наиме, одељак поменутог канона на који се митрополит позива, гласи: „…сам митрополит понтијске (Понт у Малој Азији) и тракијске (Тракија) области, а исто тако и епископи варвара у реченим областима, биће рукополагани од реченог најсветијег престола цркве Константинопоља“. Важно је исто тако напоменути да су области Понт и Тракија географски гравитирали према Цариграду и било је, према томе, сасвим природно и у духу овог канона, да Цариграду припада у тим областима право духовне надлежности. Доводити смисао овог канона са актуалним питањем савремене православне дијаспоре у свету, сматрам да нема никаквог основа нити било каквог смисла. Наш аутор има увек на уму васељенске прерогативе Цариградске патријаршије, тога не може да се ослободи, тако да он даље говори о познатом начелу „један“ и „многи“, наводећи при том 34. правило Св. Апостола. По аутору, „један“ је Васељенски патријарх. То је за њега „златно правило“. Он Каже: „Православним црквама је потребан први. Оне (православне цркве) не смеју чинити ништа што се тиче Православне цркве у целини без његовог уплива“ (стр. 64). Патријарх у Цариграду је за њега „једини гласноговорник Православља када се оно као целина обраћа свету“ (Исто, стр. 64). При томе каже да се на тај начин спасава јединство Православља. Дакле, „гласноговорник“ и „спасавање јединства Православља“, и други епитети које Високопреосвећени митрополит приписује цариградском патријарху, нису нимало у духу канона и Предања. Како другачије треба разумети и митрополитове речи у једном другом, недавно објављеном чланку: „Чак и да не постоји Васељенска патријаршија, требало би је измислити“ (Чланак, Црква у освит трећег хиљадугодишта, прев. јерођакон Максим Васиљевић, Православље бр. 791, 1. март 2001. године). Овде само недостају још неки епитети (викаријус, непогрешиви, корифеј…), па да буду истоветни са, нажалост, претензијама римског епископа. Многи, стога, данас све више и с правом говоре о томе да је нови папа већ на помолу, друго плућно крило већ је увелико активирано. Професор Власиос Фидас је црквени историчар, а бави се и црквеним правом и патрологијом доста успешно. Код нас, за разлику од митрополита Јована Зизиуласа, скоро да уопште није превођен, што је велика штета. Недавно је у месту Шамбези код Женеве у Швајцарској, где иначе предаје на новооснованом Богословском институту Цариградске патријаршије црквено право и патрологију, објавио књигу Канонско право, православна перспектива (1998). Аутор, поред осталог, са гледишта канона посматра улогу цариградског патриjарха. У поглављу „Патријарашке ставропигије“ (стр. 175-185), на очигледан начин предимензионира ставропигијална овлашћења, конкретно патријарха у Цариграду, која никада нису постојала и нису примењивана у пракси. У праву је када из епископског права хиротоније произилази и право суђења клирицима (свештеницима и ђаконима); али није у праву када каже да по истом принципу патријарашка ставропигија се протеже и ван домашаја Патријаршије, односно да се протеже и на друге патријаршије, односно на целу васељенску Цркву. Аутор признаје да за овакве закључке нема упоришта и ослонца у канонима, али изгледа то њему, нажалост, није ни потребно, пошто он више верује и више се придржава некаквих у Цркви „дуго практикованих и неписаних црквених обичаја“. Познати православни канониста, антиохијски патријарх Теодор Валсамон изричито каже да такво право патријарху не припада ван граница његове патријаршије (Рали-Потли, Синтагма 2, 42), „ниједан патријарх (према томе ни цариградски), није овлашћен да пошаље крст у епископију друге патријаршије“. Међутим, В. Филас закључује, да је то наводно „признато васељенској патријаршији“, и то, како он каже, „изузетно у осталим патријаршијским седиштима Истока“, а као потврду тог свог става наводи Епанагоге, 3, наслов 9-10: „Константинопољски престо, почаствован царском установом, био је проглашен првим од стране сабора… Њему припада (право) да додељује ставропигије у епископијама где је претходно посвећивао храм који припада другим престолима…“ Епанагоге су као правни зборник одраз државне правне праксе у Византији и није најсигурније позивати се на њега када је реч о духовним овлашћењима цариградског патријарха. Још је мање оправдано, као и код претходног аутора (Ј. 3.) позивати се у истом циљу на познате каноне 3, Другог, 9,17 и 28 Четвртог као и 36 Апостолоско правило, јер су по В. Фидасу, „ови канони одредили повластице Константинопољске катедре“ (стр. 179). Prima sedes, по аутору, има посебна овлашћења која јој даје посебно 9. и 17. канон Халкидонског сабора, да суди у последњем призиву (апелацији). Поменути канони, као што је познато, говоре о правима егзарха, а не о правима патријарха, како мисли и познати канониста Јован Зонара. Сем тога, мало пре навођени канониста Теодор Валсамон изричито каже да патријарси немају право ставропигије ван домашаја своје канонске надлежности. Упркос свега, и чињеница, канона, историје и обичаја, професор В. Фидас то право даје цариградском патријарху. Професор говори о некаквој „непрекинутој црквеној пракси која се не може довести у сумњу“ (стр. 182). Такође се, ради објашњења овог непостојећег духовног овлашћења цариградског патријарха позива на византијског цара Михаила VIII Палеолога и његову Новелу која штити посебне повластице цариградског патријарха. Цар Михаило Палеолог је одличан византијски владар, али се, као што је познато, није много прославио у Цркви; напротив. Руковођен искључиво политичким и нецрквеним интересима утицао је на потписивање, са Латинима, Лионске уније (1274. године) и тиме нанео велику штету православној Цркви, себи а и византијској држави коју је ослободио од Латина и обновио (Г. Острогорски, Историја Византије). Укратко, ставови В. Фидаса и његово разумевање канона, посебно 9. и 17. Халкидонског сабора никако не иде у прилог његовим закључцима. Оба канона говоре о неколико нивоа црквеног судства. Први ниво је епископски суд, јер епископ има право хиротоније, а самим тим, ако је потребно и да суди клирицима које је рукоположио, а они њега помињу на богослужењима. Друга судска инстанца је обласни сабор (спорови међу самим епископима или спор клирика са другим епископом), и трећи ниво је да спор са митрополитом решава егзарх велике области или пак цариградски патријарх у својој духовној јурисдикцији. Учитавање у овим канонима нечега другог или онога чега у њима нема је доста ризично. Зашто, између осталог, наш аутор говори само о патријарашкој ставропигији цариградског патријарха. Ваљда су исто право имали, по аналогији, и други патријарси, јер канони васељенских сабора тичу се целе весељенске Цркве. Као закључак неминовно се намеће: све учесталија је ангажована теологија неких цариградских теолога. Колико то стварно доприноси снази и јединству васељенског православља, остаје да се види. Већ се, међутим, чују озбиљне процене да такви ставови не наилазе на добар пријем у већини православних помесних цркава и народа. Упркос свега, јединство Цркве је императив свих, мада на том путу увек има и искушења. Зато је дубоко у праву отац Георгије Флоровски који каже да ми православни, поготову данас, морамо избећи папизам и Старог и Новог Рима који нам се све чешће намеће. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Незадовољство у руској православној дијаспори деловањем Цариградске патријаршије у Украјини, а посебно и због укидања Руског егзархата за Западну Европу, актом Фанара од 27.11.2018., чиме су руске парохије које су својевремено прихватиле надлежност Цариграда, али уз аутономију, сада директно потчињене грчким митрополијама, манифестовало се и ових дана када је Црква Христа Спаститеља у туристичком Сан-Рему, са својим парохијанима и старешином Дионисијем Бајковим прешла у надлежност Епархије Ричмондске и Западно-Европске Руске загранична цркве која је у јединству са Московском патријаршијом. Надлежни епископ заграничне РПЦ г. Иринеј већ је донео све указе о томе. Подсетимо, ово је друга православна црква руске традиције у Италији, након оне у Фиренци, која је прешла у надлежност Руске заграничне цркве. Црква у Сан-Рему изграђена је 1913. и представља споменик културе.

У одговор на писмо Његове Светости Патријарха цариградског Вартоломеја којим је обавестио у „враћању чина“ украјинским расколнциима и „укидању важности“ документа који има историју дужу од триста година о предаји Кијевске митрополије под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница примљених у општење, као и о намери да се у најскорије време друштву основаном на овом скупу да „аутокефалија“ Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил упутио је посланицу у којој је изразио дубоки бол, недоумицу и негодовање због антиканонских поступака Цариградске патријаршије, преноси Патриархија.ru. Његовој Светости Патријарху цариградском Господину Вартоломеју Ваша Светости! С дубоким болом, недоумицом и негодовањем прочитао сам Ваше писмо којим ме обавештавате о најновијим поступцима Цариградске Цркве: о томе да је примила у општење неканонске заједнице Украјине; о „укидању важења“ повеље Патријарха цариградског Дионисија IV, који је Кијевску митрополију предао под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница које сте примили у општење; о томе да су оне изабрале „поглавара нове аутокефалне цркве Украјине“; о намери да у најскорије време дате друштву које сте основали статус аутокефалне Помесне Цркве. Поновно сједињење расколника с Црквом представљало би велику радост, како за православце у Украјини, тако и за цео православни свет, кад би се дешавало у складу с одредбама канонског права, у духу мира и Христове љубави. Међутим, садашњи политизовани процес принудног уједињења далек је од норми и духа светих канона. Праћен је чудовишним лажима, а сад већ и насиљем према истинској Украјинској Православној Цркви. А то је управо она Црква милиона украјинских верника коју сте признавали као канонску у свим годинама свог служења све донедавно – а сад се правите као да она не постоји, већ постоје само поједине епархије које су се вратиле под Ваш омофор. Ваши саветодавци су Вас уверавали да је наводно епископат Украјинске Православне Цркве спреман да подржи политички пројекат кијевских власти, да наводно знатан део, десетине канонских епископа чекају само Ваш благослов да напусте своју Цркву. Више пута сам Вас упозоравао да Вас доводе у заблуду. Сад и сами у то можете да се уверите. Такозваном „помесном сабору“ који сте Ви сазвали и на чијем челу се налазила тројка, која се састојала од Вашег представника, самозваног „патријарха“ (који се сад назива „почасним“) и световног лидера украјинске државе, присуствовала су само двојица од 90 епископа Украјинске Православне Цркве. Оно што Ви називате „помесним сабором“ представља скуп расколника који се крије иза имена Свете Цариградске Цркве. Шта је то него легализација украјинског раскола за коју сте јавно обећали да је нећете дозволити? Ви се у својим одлукама позивате на вољу православног народа Украјине који наводно моли Цариградску Цркву за интервенцију. Међутим, управо је воља огромне већине клира и верника, истински црквених људи Украјине подстакла епископат Украјинске Православне Цркве да не одговара на Ваше позиве и да одбије да учествује у такозваном „сабору уједињења“ украјинског раскола. Од двојице епископа Украјинске Православне Цркве које сте упркос канонима примили под своју јурисдикцију само један је био епархијски архијереј. Међутим, клир и паства његове епархије нису прихватили његове поступке. Након што је митрополиту Симеону Синод Украјинске Православне Цркве законито забранио да служи, сви манастири Виницке епархије и огромна већина парохија заједно с клиром и даље се потчињавају новом канонском Архиепископу виницком и барском Варсануфију. Тренутно локалне власти врше притисак на клир епархије и прете да ће се обрачунати са свештеницима, али клирици, монаси и мирјани не желе да опште с архијерејем који је издао њихову Цркву. У надлежности митрополита Александра којег сте поменули, којем је Синод такође забранио да служи у Кијеву, био је само један храм: у његовој заједници је настао конфликт, а већина клирика храма одбила је да служи с архијерејем-отпадником. Принципијелна одлука архијереја Украјинске Православне Цркве да одбију да учествују у лажном сабору који сте окупили не објашњава се митским „притиском Москве“, што би у постојећим политичким условима било и немогуће, већ јединством архипастира са својим клиром и верницима. Овакво јединство се не плаши ни грубог мешања украјинских власти у унутрашњи црквени живот, ни државног притиска на Цркву који је порастао у току последњих месеци. Оно се не може укинути једним потезом пера. Ви у свом писму предузимате покушај да поново размотрите смисао комплекса докумената које су 1686. године потписали Ваш претходник патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. У вези са садржајем ових историјских докумената међу нашим Црквама стотинама година није било несугласица. А Ви сад изјављујете да се „укида важност“ патријаршијске и синодалне повеље, пошто су се „променили спољашњи услови“. Предлагао сам Вам да обавите разговоре у вези с овим питањима ангажујући угледне историчаре, богослове и стручњаке за црквено-канонско право. Одбили сте то позвавши се на то да немате довољно времена. Могу само да изразим жаљење због тога што Ваше разорне одлуке по општецрквено јединство толико много зависе од „спољашњих“, односно од политичких услова, о чему се не устежете да говорите отворено. Ваш допис садржи низ понављања врло спорних тврдњи о томе да Цариградској Цркви наводно припада „искључива одговорност за давање аутокефалије“ и за разматрање апелација других Помесних Цркава у складу са „духовним садржајем“ 9. и 17. правила Халкидонског сабора. Међутим, Ваше тумачење права која Вам наводно припадају никад није било признато у целој Цркви. Против Вашег схватања апелационих права Цариградског престола сведочи читав низ неслагања угледних коментатора црквеног права. Тако истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: „Цариградски [патријарх] се не признаје за судију над свим митрополитима уопште, већ само над онима који су му потчињени. Јер ни митропоити Сирије, ни палестински, ни феничански, ни египатски, не позивају се против воље на суд, већ сиријски подлежу суђењу Патријарха антиохијског, палестински – јерусалимског, а египатскима суди александријски који их рукополаже и којем су потчињени.“ Овакву Вашу привилегију не признају ни савремене Помесне Православне Цркве. Међутим, присвајајући ово незаконито право Ви се у датом случају нисте побринули чак ни за поштовање постојећих канонских норми које одређују поступке стране која прихвата апелацију. Познато је да је Михаил Денисенко наставио да служи и након црквених забрана и изопштења из Цркве, чиме је лишио себе права да подноси апелацију и чиме је сам себе осудио по основним нормама канонског права. Изразили сте своју сагласност са рашчињавањем Денисенка, иако сте до тада примили његову прву апелацију. У писму Патријарху московском и целе Русије Алексију II од 31. августа 1992. године саопштили сте: „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности у вези с овим питањем Ваше Свете Руске Цркве прихвата одлуку Синода о горе реченом, не желећи да причињава било какве потешкоће Вашој сестри-Цркви.“ Свети синод Цариградске Цркве није узео у обзир многобројне проблеме канонског наслеђивања и моралног лика „јерарха“ које је примио у општење, без обзира на то што је раније Цариградска Црква признавала важност одлука ових питања за лечење украјинског раскола и што је добила потребне информације о њима у току преговора делегација наших Цркава. О томе с каквом журбом и непромишљеношћу су разматране апелације украјинских расколника сведочи чињеница да је одлуком Вашег Синода епископски чин „враћен“ Макарију Малетичу. У званичним патријарашким повељама Ви га називате „бившим Митрополитом лавовским“ и он је као такав присуствовао такозваном „сабору уједињења“. Међутим, Макарије Малетич је отишао у раскол као свештеник канонске Цркве, и никад није имао канонску епископску хиротонију. Његова „хиротонија“, исто као и „хиротоније“ значајног дела „епископа“ такозване „Украјинске аутокефалне цркве“ коју је Цариградска Црква примила у општење, преко његових претходника воде порекло до једног архијереја који је лишен чина и који је ове радње обављао заједно са самозванцем Виктором Чекалином, бившим ђаконом Руске Православне Цркве, који никад није био рукоположен чак ни за свештеника. Примање оваквих лица у општење са Црквом без разматрања наведених околности подрива канонску наследност хиротоније и доводи до тешких, деструктивних последица по цело светско православље. Вековима је Руска Црква била дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос у изградњи светског православља, за њену улогу у хришћанском просвећивању паганске Русије, за помоћ у развоју монашких традиција и духовног образовања. А данас наши верници, како у Украјини, тако и у другим земљама осећају тешко разочарење због тога што историјска Црква-Мајка не чује њихове гласове. У Вашу резиденцију је доношено на стотине хиљада потписа верника Украјине у знак подршке Украјинске Православне Цркве с молбама да не подривате њено јединство. Украјинска власт је покушала да спречи достављање ових писама, а Ви сте их игнорисали. И сада не желите да чујете глас Украјинске Православне Цркве која стоји на прагу нових тешких искушења. Већ сад се архипастири и клир у Украјини под измишљеним поводима позивају на испитивања, уцењују, прети се њиховим блиским људима, врше се претреси у храмовима и становима и врши се притисак на породицу и децу. Ових дана је ступио на снагу закон који има за циљ да Украјинску Православну Цркву лиши њеног имена како би под обличјем „добровољног преласка заједница“ било извршено насилно запоседање њених храмова. Да ли тако видите уједињење православаца Украјине? О плановима Цариградске Цркве о легализацији раскола у Украјини разговарао сам с Вама и насамо, и у присуству малобројних сведока. А сада, када су сви ови планови у великој мери реализовани можда Вам се последњи пут обраћам пред лицем целе Православне Цркве. Поступајући тако руководим се заповешћу Господа нашег Исуса Христа: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо... ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18: 15-17). Диптих свјатеших патријараха цариградских броји на десетине имена великих богослова, подвижника и учитеља побожности. Свети Григорије Богослов, Јован Златоусти, Прокл, Флавијан Исповедник, Јован IV Испосник, Тарасије, Методије, Фотије и многи други су својим служењем прославили Свету Цариградску Цркву. Али било је и оних који су је срамотили. Не уписујте своје до сада поштовано име на списак неславних епископа Цариграда, као што су Несторије, иконоборци Анастасије, Јован VII и Теодот, унијати Јосиф II, Митрофан II Мајкоубица и Григорије III Мама. Одмах одступите од општења с расколницима, одреците се учествовања у политичкој авантури њихове легализације. И тада ће Вас истинска Православна Црква Украјине на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем благословити, а историја ће сачувати сећање на Вас међу светитељима Цариградског престола који су у најтежим политичким условима умели да одрже углед Цркве и да сачувају њено јединство. Ако пак поступите у складу с намерама које сте навели у свом писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божијих Цркава, престаћете да будете Први у православном свету који броји на стотине милиона верника, а страдања која нанесете православним Украјинцима пратиће Вас на Страшном суду непоткупљивог Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас. Свим срцем се молим да се то не деси. Још није касно да се зауставите. + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ Извор: Православие.ру

Епископ Атанасије Јевтић излагао је на тему "Однос Цариградске и Српске Пећске патријаршије кроз историју" овог, другог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ који се на Православном богословском факултету Универзитета у Београду одржава од 10. до 14. децембра 2018. Звучни запис излагања Извор: Радио Слово љубве

Дана 13.11.2018. у Свето-Успенској Кијево Печорској лаври одржано је заседање Архијерејског Сабора Украјинске православне цркве. Сабору је председавао митополит кијевски и све Украјине г. Онфурије, а у његовом раду учествовала су 83 епархијска и викарна архијереја УПЦ, од њих укупно 90. Сабор је донео посебне Одлуке и Изјаву. У одлукама Сабора констатује се да је Украјинска православна црква једина која делује на целој територији земље и да располаже свом независношчу и слободом у раду која јој је потребна. Украјинска Црква се увек залагала за превазилажење раскола, али не по цену да се Црква претвори у пропагандно средство политичара. Осуђује се неканонско мешање Константинопољске патријаршије на територији друге Помесне цркве. Одлуке Цариградског Синода од 11.10. о.г. су антиканонске и као такве неважеће. Проширење јурисдикциције Константинопољске цркве на Украјину је засновано на спекулацији црквено - историјским фактима. Прихватање расколника у архијерејском сану је незабележено у црквеној историји. Ниједан раскол није превазиђен његовом простом легализацијом. Константинопољ је прихватањем оваквих група сам отишао у раскол и Украјинска православна црква прекида општење с њим. Даље је, ипак, упућен позив, Констанопољском патријархату, да се у саборном сагласју свих помесних цркава укључи у дијалог са Украјинском православном црквом. Посебно је наглашено да ће УПЦ бранити своје регистровано име, будући да постоје бројне изјаве државних званичника да ће јој, по обједињавању расколника, бити наметнуто октроисано име "Руска православна црква у Украјини". У посебној Изјави се истиче да је сусрет са председником Украјине Пјотром Порошенком, који је био планиран за данас, могућ само на црквеној територији, а не у световним просторима, због очигледног сврставања украјинских власти на расколничку страну. Председник Украјине Порошенко није прихватио да дође у Кијевско Печорску лавру, саопштено је на крају. Извор:https://pravoslavie.ru/117229.html

Сад се у храму на богослужењу помиње Митрополит источноамерички и њујоршки Иларион, поглавар Руске Православне Заграничне Цркве. Храм Рођења Христовог и Николаја Чудотворца у Фиренци саграђен је на иницијативу руских емиграната 1903. године. Од 1927. године налазио се у јурисдикцији Руских православних цркава у Западној Европи (такозвани руски егзархат Цариградске Православне Цркве). Подсетићемо да је раније у знак солидарности с канонском Украјинском Православном Црквом Цариградску патријаршију напустио старешина Успењског храма у Блуфилду (Западна Вирџинија, САД) свештеник Марк Тајсон. Са руског Марина Тодић Православие.ру

Његово Високопреосвештенство Митрополит галски г. Емануил је захвалио Његовој Светости на срдачном пријему током кога је вођен разговор на тему актуелних односа помесних Православних Цркава. Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је Високопреосвећеном Митрополиту на посети и његовим напорима на укрепљењу блиских веза између Цариградске Патријаршије и Српске Православне Цркве. Пријему су присуствовали Његово Високопреосвештенство Митрополит смирнски г. Вартоломеј, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Српска Православна Црква