Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 6. марта 2022. године вечерње праштања у храму Светог Саве на Врачару и том приликом беседио: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас на самим вратима Великог Часног Васкршњег поста, поста који је једно дуго духовно и одговорно путовање свакога хришћанина, путовање које има свој јасан циљ и јасан смисао и које нас води Васкрсењу Сина Божјег оваплоћеног и међу нама рођеног, Сина Божјег који је узео на себе грех света и сјединио божанску и људску природу и носећи грех света, тј. грех нас људи, свакога од нас појединачно, пострадао, али и васкрсао, на небо се вазнео и сео са десне стране Оца, што није само показна вежба Његова, него и реалност у којој ми хришћани, по љубави Божјој према нама, у потпуности читавим својим бићем учествујемо. Дакле, циљ Великог поста јесте Васкрсење Христово, али у Њему и са Њим и васкрсење свакога од нас. Велики пост почиње уводом који се зове вечерње праштања. То је управо служба коју смо одслужили, а на дан Васкрса увече служимо и вечерње љубави. Те две речи, праштање и љубав, осликавају и прожимају саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом, а тамо где постоји то измирење аутоматски по себи јавља се и измирење међу нама људима, а исто тако миримо се у себи са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас, управо оно без чега се не може и што је најважније. Зато и ми свако своје богослужење започињемо молитвом о миру и за мир: У миру Господу се помолимо; За мир свега света Господу се помолимо; Мир свима; Мир вам; У миру изиђимо... Безброј пута на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји, јер живимо у свету у коме се много о миру говори, а највише говоре они који производе оруђа смрти. Мир је, дакле, браћо и сестре, оно што је неопходно. Молимо се за мир непрестано, али у ове дане посебно и нарочито као људи и као хришћани молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања свакога од нас, на трагичне ратове и сукобе на просторима бивше Југославије нису престала буду веома жива међу нама, а ево још један рат је букнуо у Европи и то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама; туга због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња због опасности које тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени. Зато осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећања са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање и, дакако, са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо Христа Бога ради да посведочимо истинску и праву љубав, љубав јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав. Ми смо, то већ знате, покренули као Црква сакупљање прилога за пострадале у Украјини и скупили смо већ извесну своту коју ћемо, на начин на који то буде могуће, доставити митрополиту Онуфрију, а он ће знати где да ту нашу скромност као израз саосећања и љубави додели тамо где је то потребно независно од тога ко је које вере и ко је које националности. Исто тако, браћо и сестре, позивам и све нас да зебњу претворимо у разборитост, у мудрост, јер нам је то итекако потребно у свету једностраних, па и неретко и не од јуче, медијских манипулација и кампања и у времену наших личних, емоционалних и искуствених искушења. Молимо се да нам Бог да мудрост да одлучујемо и поступамо најбоље могуће у интересу чувања једних других од себе, али чувања једних других за себе, да се молимо, браћо и сестре за мир, да делујемо одлучно, да чувамо и сведочимо мир где год да јесмо и где год да живимо, а нарочито да уложимо све своје духовне и све друге снаге да чувамо и очувамо мир на просторима где се прожимамо и где живимо са другим народима и, ако хоћете, на просторима донедавно једне заједничке земље. Са овог места данас посебно и нарочито упутимо молитве за што брже успостављање мира у Украјини. Упутимо молитве Богу да што пре дође до мировних разговора уместо рата, јер мир нема цену. Нека свако од нас постави себи питање - први међу вама ја, као и сваки други који предстоји Црквом или неком верском заједницом - да ли смо ми учинили довољно да не буде рата, да имамо мир? Наравно да ћемо одговорити, нажалост, ако стојимо пред Христом да нисмо, да нисмо учинили довољно, јер смо се удаљили од речи Божје, од Јеванђеља Његовог. Пореметили смо све у себи у односу на то како нас је Бог замислио и како нас Бог хоће. А онда пореметивши то у себи у концентричним круговима ту реалност и поремећено стање ширимо и око себе. Зато, браћо и сестре, Црква јесте установила пост, пост у чије темеље на самом почетку је поставила праштање; али праштања нема без погледа у себе и своју душу, тј. не можемо тражити опроштај од другога, а камоли бити спремни да опростимо, ако претходно нисмо преиспитали себе и препознали све оно у нама што квари лик Божји у нама, ако нисмо препознали где и на ком месту смо погазили заповест Божју, ако смо се више бавили осудама, суђењима, критикама и замеркама другима, ако смо више зло видели у другом него у себи, ако смо препознавали туђи грех, а нисмо га препознали у себи. Тражити опроштај и праштати јесте закон нашег живота. Колико пута у току дана, у току богослужења, а ево и вечерас смо изговорили и колико пута свакога дана, дакле, изговарамо молитву Оче наш. Јасно је и непотребно тумачење речи Господње: Опрости нам дугове наше као што опраштамо дужницима својим, и: Којим судом судите судиће вам се или: Не судите да вам се не суди. Дакле, браћо и сестре, нека би Господ дао да наоружамо себе праштањем, али пре свега препознавајући пред лицем Божјим, у Његовој светлости, свој грех како бисмо онда имали пост не као дијету, да нам не буде једина брига, брига око врсте хране коју употребљавамо. Узалуд је уколико нема свести о томе да изнутра, по моделу Христовом, треба да се преображавамо, али је потребно да постимо и телом како би онда изнутра и споља постећи заиста се саображавали лику Христовом и припремали себе да попут Блудног сина можемо да се вратимо у Очев дом, где нас Он већ чека раширених руку, и ту је са нама и у нама, будући да смо окорелог срца не само да не видимо то, него нисмо ни спремни да љубав Његову и загрљај Његов примимо. Нека би Господ дао започињући овај Велики пост вечерњем праштања да заиста пођемо у духовној радости, грлећи једни друге, грлећи читав свет и по песми која се пева на дан Васкрсења рецимо браћо и онима који нас не воле. Дакле, грлећи читав свет и све људе можемо тада запевати песму Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и свима у гробовима живот дарова. Нека би Господ дао да заиста тако буде. Ја вас молим да, имајући још једампут спремност, чујемо рећи молитве коју смо прочитали на вечерњој служби и да их утиснемо у своје срце: Небески Царе, благоверни христољубиви православни род наш окрепи, веру утврди. Нема истинског ни праштања, ни подвига, ни молитве, а ни охристовљене љубави без православне вере, без вере. Веру, дакле, утврди, народе укроти, свет умири, свету Цркву добро сачувај. Имајући на уму ове речи, ја ћу вам прочитати молитву која је молитва пре почетка поста, пре почетка Четрдесетнице. Обичај је да се у клечећем ставу помолимо: Надо свих крајева земаљских, и оних далеких крај мора, Боже, Ти си ове свете дане поста унапред објавио преко закона, пророка и јеванђелиста, удостој све нас да у чистоти пређемо поприште поста, да веру сачувамо неокрњену и да заповести Твоје држимо у све дане живота свога. Заповеди анђелу мира да чува наше доласке и одласке на свако добро дело и да нам помогне и припреми нас за савршено причешће Пречистим Тајнама твојим. Прими, Господе, метаније и пост слугу Твојих, подајући духовни благослов њима и свима нама због Христа Исуса Господа нашег са којим си благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Господу се помолимо. Господе, помилуј. Благословсн си Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков и Јаковљев, Ти си створио небо и земљу и море, и све што је у њима; Ти си примио сузе слуге твога пророка Давида и дао му опроштај грехова чим се покајао; Ти си молитву примио и грехе отпустио Манасији, окованом у гвоздене окове, чим се покајао и исповедио Теби; Ти си спасао и с миром отпустио блудницу, која је пред уходама својим познала милост твоју; Ти сам и сада услиши мољење мене недостојног слуге твог и превиди сва сагрешења ових слугу твојих који Ти с покајањем прибегавају; и дај им скрушеност у срцу и тугу због грехова којима прогневише Тебе Творца свог, тугу која их може очистити од грехова њихових; подај им благодат твоју да би, побуђени и поткрепљени њоме, постали свесни свих рђавих дела својих, и сва их истински исповедили у страху твом духовном оцу свом, кога си Ти одредио за судију, и по твоме нелажном обећању удостој их да се истински осете криви у срцу свом скрушеном и смерном, и да се кају, и да оплакују себе због грехова својих, и да твојим милосрђем преко њиховог духовника и судије добију разрешење грехова својих; јер си Ти рекао: „Што разрешите на земљи, биће разрешено на небесима. О, Владару Господе Исусе Христе Боже наш, прими слуге твоје који се кају за своје грехе, знане и незнане, вољне и невољне, и које по твоме наређењу исповедају. Примивши их милостиво твојом силом и благодаћу, укрепи их да се више не враћају својим гресима и рђавим и неприличним делима, у које много пута падоше, него их подигни и заштити од лукавстава ђавољих и од свих замки убитачних, да би Ти без сметње послужили у светости и правди у све дане живота свог. Јер си Ти Бог Наш, који си дошао у свет да зовеш, не праведнике него грешнике на покајање. И Ти си заповедио да седам пута седамдесет опраштамо сагрешења онима који падају у грех. Као што ниси осудио жену, коју фарисеји ухватише у прељуби и доведоше је к Теби кушајући Те, него си милостиво рекао: иди, и од сада више не греши, тако и ове не осуђуј, него их човекољубиво помилуј. И као што си се по милости својој смиловао и на другу блудницу која плакаше и сузама ноге твоје омиваше и косом својом отираше, тако и овим слугама твојим подај обилне и топле сузе у њиховом истинском покајању. Утврди њихов ум и срце, да знају Тебе, јединог истинитог Сина Божјег, који узима грехе света. Прими их као што си примио Петра, који се одрече Тебе, па се покајањем и горким сузама обрати. Пружи десницу своју и прими их као што си примио Петра када се он поче топити у мору; и укрепи их против ђавола који војује на њих; очисти им душу и тело од сваке прљавштине. Јер си сам рекао, благи Господе: Не требају здрави лекара него болесни. И дошао си, не да спасеш спасене него оне који гину: Стога, Господе Исусе Христе Боже наш, дај овим слугама твојим: да беспрекорно заврше овај отпочели Свети Пост; да у њему извршују заповести твоје; да у молитвама буду ревносни; и да помоћу свих врлина угађају Теби у све дане живота свог, да би се чисте савести и неосуђено причестили, твога Божанског Тела и твоје Животворне Крви, проливене за сав свет, и удостојили се отпуштења грехова, и да би победили и посрамили ђавола који војује против њих. Јер си Ти, Боже, Бог оних који се кају, и не желиш смрти грешника него да се обрати и жив буде. Јер Ти не желиш, Господе, да погубиш створење руку твојих, нити је Теби у вољи погибао човекова, него хоћеш да се сви спасу и дођу у познање истине. Стога и сада, Владару, не одврати лице своје од ових слугу твојих, него им подај истинско обраћање к Теби од грехова, и избављење од свих рђавих дела. И удостој све нас, у миру испуњене добрим делима, да се поклонимо спасоносним страдањима твојим и светом Васкрсењу, и да на крају живота нашег добијемо у Теби, Богу и Спаситељу нашем вечну радост, заједно са свима који су угодили Теби. Јер си Ти Бог милости, доброте и човекољубља, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем и с пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Нека је срећна и благословена Четрдесетница и нека је срећан и благословен пост. Благослов Господњи на вама Његовом благодаћу, добротом и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин. Браћо и сестре, опростимо једни другима! Опростите и мени ако сам било кога на било који начин речју делом или мишљем повредио. Нека је свима Богом просто. Опростите. http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_posvedochimo_jevandjeljsku_hrishtshansku_ljubav_prema_stradalnoj_bratshi_u_ukraj

Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму аутора катихете Бранислава Илића. У свом излагању др Јасмина Ћирић, доцент Филолошко-уметничког Факултета у Крагујевцу, одсек за примењену и ликовну уметност, говорила је о наведеном филму као духовно-уметничком делу које свакога човека побуђује на усрдно следовање духовним корацима Светог Василија Острошког. Одабране поетске слике овог духовно-документарног остварења приказују нам светитеља, подвижника, врлинског архијереја, који озарава лучама и цветовима којима као звезда преосијава, истакла је др Јасмина. Документарно остварење катихете Бранислава Илића, оставља универзалну хришћанску поуку и поруку братског измирења и саборности. Порука која је нама остављена на промишљање је да светитељ збратимљује многе пред кивотом његових прослављених моштију, закључила је др Јасмина Ћирић у свом надахнутом излагању на трибини о документарном филму "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења". Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протојереј Марко Пантић објавио је Приручник за хришћанску етику, збирку предавања на Теолошкој школи у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Књигу је аутор поделио у два дела: О хришћанској етици (појам, предмет и циљ, однос са догматиком, морални закон, савест и слободна воља) и О природи човека. Ова публикација је врло корисна јер је хришћанска етика део етике, као науке, који је прожет хришћанским погледом на живот. Ова научна дисциплина је врло значајна за хуманистичке науке у целини јер није пуки скуп правила, већ показатељ учествовања у божанском животу. Христове заповести човеку откривају божански етос и негују етику сагласну са Богом и Божјим законима. Христос је пуноћа Закона и Пророка, и Христово јеванђеље је допуна и давалац смисла етици и социјалном учењу Старог завета. Циљ етике је да помогне човеку у суочавању са етичким проблемима, обликовању правила понашања, као и да га усмери ка иправном избору. Мандазирис пише у својој књизи Хришћанска етика да човек није створен ради етике, већ етика ради човека. Међутим, човек наше епохе одстранио је етику од свакодневног живота, и сада је потребно да је се поново сети и врати јој улогу коју је увек имала, а не да створи нову етику. Зато аутор Приручника за хришћанску етику и пише други део: пририода човека, са посебним акцентима на грех и врлину. Први део књиге доноси поглавља о хришћанској етици уопште, о односу догматике и етике, о историјском развоју хришћанске етике, о моралном закону, о савести, о слободи воље; док у другом делу аутор наводи поглавља о природи човека, о паду у грех и нарушавање образа и подобија по Светим оцима, о самољубљу, о развоју греха у човеку, о хришћанској врлини и њеним својствима, о хришћанским врлинама (о вери, нади, љубави, смирењу, трезвености), уз додатак о врлини (добродетељи) и стању воље. Књигу Приручник за хришћанску етику препоручујемо свим ђацима и студентима богословских школа, свим свештенослужитељима и верницима. ђакон др Ивица Чаировић Извор: Инфо-служба СПЦ

Протопрезвитер-ставрофор Драги Вешковац, секретар Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког др Давида, био је гост емисије "Духовници". Гостујући у наведеној емисији крушевачки прота је посебно нагласио да је наш имепартив да сачувамо хришћанску љубав и благословену саборност.

У литургијској бесједи Пресвећени владика Јустин је је казао да је данас дан велике радости јер су се спојила ова два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се! Он је нагласио да је наша вјера, вјера радости и свјетлости, вјера наде у оно што нам је Господ обећао. Подсјетио је владика и на наше славне претке, као и новомученика Светога Вукашина из Клепаца. Појаснио да су мучитељи увијек прво пријетњама, онда ласкањем хтјели да преласте оне који су чврсто утемељени у Христу. Нагласио је да су и сада таква времена и увијек ће бити. Тумачећи данашњу јевађељску причу о бремену богатствa, када младић пита Господа шта му треба да чини да наслиједи вјечни живот, Преосвећени владика Јустин је објаснио да се од тада до данас свако пита шта му треба да замијени овај привремени, вјечним животом: „То је једино призвање и једино обећање Божије, да је Он припремио Царство небеско за све оне који га љубе. Благодарећи нашим прецима, светитељима Божијим коју су у себе примили све врлине Христове, борили се и свједочили свако у своме достојању, стигосмо до овога тренутка“, бесједио је владика подсјетивши још једном на то кроз каква искушења и муке су наши преци пролазили, али су вјеровали у ријеч Христову: У свијету ћете имати невоље, али не бојте се ја побједих свијет. Даље је владика појаснио да је на нама избор да ли ћемо бити синови свјетлости или синови таме и коме ћемо се клањати: владарима овог свијета или Господу Богу. „Нико нема изговора да каже неко ме је преварио, морао сам. Ништа нисмо морали! Ми смо само дужни из љубави према Богу, да оно што нам је дао сачувамо и предамо другим генерацијама.“ Говорећи о невољама које су нас данас са свих страна притисле, Епископ жички је поручио да се не плашимо, него да будемо постојани и да имамо наду, јер нам је Христос рекао да ћемо бити гоњени. На нама је да чекамо, мишљења је владика, онај велики дан када ће нам Господ рећи: Мали слуго био си ми вјеран у малом, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога: „То је та ријеч, тај благослов који сви очекујемо. Нека Господ Бог нас, његове свједоке и следбенике, оснажи да се никада не уплашимо и да будемо мирни са пуно љубави, јер љубав је та која је побједила читав свијет, а љубав је сам Господ! Нека Господ, Бог мира, утјехе и свакога добра, буде са свима нама да нас води руководи до Царства небескога. Слава нашим славним прецима који животе своје дадоше за крст часни на бранику отаџбине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ жички г. Јустин. Извор: Телевизија Храм

Значај Старог Завета за хришћанску теологију Родољуб Кубат Марк Шагал, Мојсеј прима десет заповести, 1956. У раној Цркви се од новозаветног доба па све до половине другог века под речју Писмо или Свето Писмо подразумевао Стари Завет. Као Писмо користили су га и наводили Христос и апостоли. Промишљања рано-хришћанских теолога о личности Исуса Христа нужно је подразумевало старозаветна обећања. То се види нарочито у формулацијама „писано је“ или „јер је тако пророк написао“. Уопште, месијански лик Христа се не може разумети без старозаветне перспективе. Он је Месија којег су најавили пророци, и у којем се „испунила Писма“. Многи догађаји из Христовог овоземног живота дешавали су се јер „je свe билo дa сe испунe Писмa прoрoчкa“ (Мт 26, 56) или „јeр сe oвo дoгoди дa сe испуни Писмo“ (Јн 19, 36). Сам Христос се често позивао на Писмо: „Зaр нистe никaдa читaли у Писму“ (Мт 21, 42; Мк 12, 10) или „Вaрaтe сe, нe знajући Писмa“ (Мт 22, 29). Он га је у неким ситуацијама тумачио: „И пoчeвши oд Mojсиja и oд свиjу Прoрoкa рaзjaсни им штo je у свим Писмимa o њeму писaнo“ (Лк 24, 27). Такође је позивао да се изучавају свети списи: „Истрaжуjeтe Писмa, jeр ви мислитe дa у њимa имaтe живoт вeчни; a управо oнa свeдoчe o мeни“ (Јн 5, 39). Поготово су се апостоли у расправама са Јеврејима позивали на Писмо. Тако се за ап. Павла на једном месту у Делима каже: „И Пaвлe пo свoмe oбичajу уђe к њимa, и три субoтe рaспрaвљaшe с њимa o Писму“ (Дап 17, 2). Писмо је и настало са циљем да буде поука и утеха Христовим ученицима „јeр штo сe рaниje нaписa зa нaшу сe пoуку нaписa, дa крoз трпљeњe и утeхoм Писмa имaмo нaду“ (Рим 15, 4). Сви ови наводи сведоче колико је Писмо, тј. Стари Завет био важан за Христа и апостоле. Рана Црква се од самих почетака саморазумевала као Нови Израил, који своје утемељење има у Старом. Истоветна аналогија постојала је на нивоу Писма. Нови Завет изникао је из Старог, који је и био „васпитач за Христа“ (Гал 3, 24). Стварност коју је најавио Стари остварила се у Новом Завету. На тим богословским основама настало је хришћанско Свето Писмо. Стога и не чуди ауторитет Старог Завета у свести раних хришћанских теолога и уопште у животу Цркве. Тај ауторитет се огледао у његовој богослужбеној употреби – химнографији и иконографији, а нарочити хришћанској теологији и егзегези. Од сачуваних светоотачких тумачења Писма, приметно је да су се свети оци у егзегези више усмеравали на Стари Завет, што је врло индикативно. Чак су и у аскетској литератури старозаветни списи имали средишњу улогу, као нпр. Псалми, Приче Соломонове или Исаија. У светописамским текстовима оци су тражили Истине вере. Поред тога, у Писму су присутни и обрасци мишљења, који су формирани већ у Старом Завету. Размишљати и говорити о Богу могуће је само кроз разумевање речи Божије присутне у Писму. Тако се у оквиру хришћанске егзегезе развила типологија, као егзегетски приступ који се заснивао на изналажењу и разумевању унутрашњих спона између старозаветне и новозаветне стварности, као и њене егзистенцијалне импликације на реалност Цркве. Готово је фасцинанатно колико су свети оци познавали старозаветне списе. За неке се, чак, тврдило да су цело Писмо знали напамет. Познавање Писма није важило само за оне оце који су били посебно усмерени на тумачења, као што су Св. Јован Златоуст, Теодорит Кирски или Св. Јефрем Сиријски, већ и на оце склоније богословским спекулацијама, као што су Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики Св. Кирил Александријски или Св. Максим Исповедник. Довољно је само погледати колико је Св. Кирил опширно тумачио мале пророке, па на основу тога закључити шта му је значио Стари Завет. Истоветан утисак се стиче када се погледају Питања и недоумице (Quaestiones et dubia) Св. Максима. Све то говори колико је Стари Завет био важан, не само као духовна поука, него и као ослонац богословског промишљања. Добро је познато да још је раном периоду Цркве маркионство одбачено као јерес, јер је Маркион одбацивао Стари Завет, разликујући старозаветног и новозаветног Бога. Црква је на такве изазове одлучно исповедила да је Бог оба Завета исти Бог, који се јављао Мојсеју и осталим старозаветним боговидцима, и коначно се у пуноћи јавио у личности Исуса Христа. Стари Завет је историја кроз коју је Бог пројавио своју вољу, то значи да је Стари Завет сведочанство домостроја. Читајући Стари Завет ми разумевамо Божији домострој, а тиме и тајну Христа. Међутим, временом је Стари Завет, као и Писмо уопште, губио средишњу улогу у животу Цркве. Само разумевање Старог Завета било често превише јуридички схватано. Кроз средњи век је у ширим масама Стари Завет често био синоним за јуридичко устројство система у којем се живело. Слика строгог Бога настала је кроз призму цара, моћног суверена. Свети закони су требали да сакрализују државне законе. Касније су губитку непосредног односа са Писмом додатно допринеле историјске и културолошке околности у којима су се налазили православни народи – широко распрострањена неписменост, не само код народа него и међу свештенством и монаштвом. У смутним и тешким временима Писмо је некако гурнуто у страну, што је нужно оставило последице. То се итекако одразило на богословље тадашње Цркве, али своје одразе има и у савременом православном богословљу, у којем Писмо такође игра занемарљиву улогу. Чак код једног броја данашњих теолога и појединачно читање Писма се назива протестантизмом, а сама библистика ‘сумњивом науком’. Стиче се утисак да у нашој средини није довољно освешћено то колико су се свети оци бавили Писмом. Ни заговорници неопатристичке синтезе нису у том правцу направили некакав озбиљнији искорак. Напротив, углавном се остало на синтетичком и упегланом разумевању отаца, иако је сам покрет имао свој богословски значај. Међутим, гласовита крилатица „напред к оцима“ морала би се разумети као „поватак Писму“, јер су управо то чинили оци. Суштина проблема лежи у адекватном разумевању три основне тачке: Писмо, оци и савремено богословље. Средишње место припада свакако Писму, тако је било код отаца. Истовремено, без повратка Писму тешко је говорити о повратку оцима. Како разумети оце, ако се не разуме извор њиховог богословља? Наравно, оце треба више разумети у контексту историје тумачења Писма, али и базичног разумевања њиховог приступа Писму. У сваком случају, јасно је да темељно ишчитавање библијских текстова није specificum само светоотачког богословља, нити пак савремене библистике, као издвојене научне области. Повратак Писму јесте повратак животном реализму, питањима због којих је написан Стари и Нови Завет. Питањима којим су се бавили свети оци. Иза облака великих теолошких идеја, Писмо у средиште пажње ставља човека. У том смислу улога Старог Завета је немериво значајна. Поред већ набројених богословских аспеката присутних у предању Цркве и светоотачком богословљу, Стари Завет добија на актуелности у многим ситуацијама кроз које пролази савремени човек, Црква и друштво у целини. Силни изазови свакодневице, могу наћи своје одговоре у старозаветним списима. То се, пре свега односи на питање присуства Бога у животу човека и у свету. Улажењем у старозаветни текст стиче се религијски сензибилитет, који на позитиван начин обликује човеков светоназор. Многе старозаветне личности имају парадигматски карактер у смислу образаца понашања и деловања. У неким ликовима дубоко су оцртане карактерне особине човека, па се тако на пластичан начин приказују међуљудски односи и последице таквих односа. У том смислу Стари Завет представља архетипску стварност, која има за циљ да човеку помогне да нађе пут ка Богу и да препозна Божије реално присуство у сопственом животу. Стога се Стари Завет не може разумевати само као књига која је имала значај у предхришћанско доба, и у којој је најављен долазак Месије. Стари Завет је то и још много тога, што га чини незаобилазним и стално актуелним у временском ходу Цркве. http://teologija.net/znacaj-starog-zaveta/