Претражи Живе Речи Утехе

– Начин Христовог живота овдје на земљи, треба да буде наш начин живота, јер ако је Господ онај који је дошао не да Му служе, него да служи и да живот свој полаже за ближње своје, онда и они који су Његови, не живе овдје на земљи да им служе, него да и они служе и да живот свој полажу за ближње своје, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас (6. јула) у архипастирском слову у манастиру Дуга Морачка код Подгорице гдје је са свештенством и вјерним народом служио Свету архијерејску литургију. Подсјетивши на ријеч Господњу „Нијесам дошао да ми служе, него да служим и да живот свој полажем за ближње своје“, поруку Св. апостола Павла „Обуците се у Христа“ и пјесму која се пјева приликом крштења „Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли“, Високопреосвећени је казао да је облачење у Христа управо облачење у тај Његов начин односа према Оцу Своме небескоме и према људима. Према Оцу послушан до смрти на крсту, као јединородни Сине Његов, а према људима- приноси и жртвује Себе за живот свакога појединачно и за живот читавог свијета. – То је Његов начин постојања. Ради тога је дошао на земљу а то је онда и начин постојања оних који су Његови, који су хришћани који узимају на себе крст Његов „Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном“. То је хришћанско звање и начин живљења, понашања и мишљења – навео је митрополит истичући да је хришћанин биће христолико и боголико. Митрополит подсјећа да је хришћанин боголико биће по својој природи јер је створен по лику и подобију Божијем а христолико зато што се крштава у име Христово, што прима на себе Крст Христов, крштава се у име Оца и Сина и Духа Светога и тиме уствари прима у себе велику и свету тајну Бога као вјечне и непролазне љубави. И примајући крштењем Бога љубави, као мјерило свога живота, човјек постаје биће призвано да буде свједок те и такве божанске, Христове љубави према свима и према свакоме. – Љубави која не тражи своје, која се само жртвује, која се дарује ближњима својим на начин на који је Христос себе даровао свијету. Живећи и дишући таквом љубављу, хришћанин се управо облачи у Христа. Прима Христа као мјеру свога живота, мишљење и осјећања, свога понашања и живљења овдје на земљи, кроз које онда задобија оно вјечно и непролазно Царство Божије – истакао је митрополит Амфилохије. Наглашавајући да је звање првих ученика Христових било да буду свједоци Његови до краја земље, Архиепископ цетињски је казао да су на то призвани и сви Његови ученици до нашег времена и до краја свијета и вијека, сви они који су се крстили у име Господње, који су се обукли у Њега. – Дакле то је знање и звање сваког истинског хришћанина. А, монах шта је друго него хришћанин који призива на себе име Божије и који се предаје Христу Богу на дар свим срцем својим, свим бићем који самога себе и једни друге, и сав живот свој предаје Христу Богу на дар – закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и додао да се предајемо на дар Ономе који није дошао да му служе него да служи, да живот свој полаже за ближње своје, да би и ми на Његов начин живјели, ходили по овој земљи и за Њим – јединим истинским путем, истином и животом. Након резања славског колача Митрополит је честитао имендан мати Јовани и казао да није лако носити ни једно име, јер је у сваком имену садржан људски живот и његов смисао. – Најтеже је носити име Светога Јована Крститеља који је живот свој жртвовао за Онога чиј је био Претеча, за правду и истину Божју, и за ближње своје. Тако да они која носи његово име су призвани да носе и живот какав је имао Свети Јована Крститељ Претеча, да се жртвују свим својим бићем, да сами себе и једни друге предају Христу Богу на дар – казао је митрополит Амфилохије и пожелио да тако буде и са нашом мати Јованом. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Свети Преподобномученик Григорије Пећки Свети Григорије Пећки (у народном изговору Глигорије) живио је у вријеме српског ропства под Турцима као сабрат свештене велике лавре свете Пећке патријаршије. Није знано да ли се у овој светој обитељи подвизавао као прост монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно мјесто нити година његовог рођења. Али његова миомирна жртва, којом је самог себе принио Господу на дар, није заборављена; његово одлучно и без двоумљења страдање за Христа остало је добро запамћено и сачувало се кроз вјекове до наших дана. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства. Прилог Радија Светигоре Претпоставља се да је Свети Григорије родом био из Пећи или њене околине а да се подвизавао и мученички пострадао у XVII или XVIII вијеку. Било је то вријеме, како рече љетописац, када „јаук и вапај изнемогле [српске] душе, што стењаше под руком зулумћарском, продираше небо… Све је било ућутало и стењало под ногама тиранским“. У тим тешким временима, српско духовенство (духовништво) имало је свети задатак да народу буде учитељ и руковођа и свагдашњи заклон и утјеха; да га храбри у вјери и трпљењу и бодри у нади на слободу. А овог Светог Григорија Господ је, каже предање, обдарио необичном љепотом – не само љепотом тјелесном већ прије свега љепотом душе којом сав бјеше окренут ка Господу врлином побожности и вјере у васкрслога Господа. Знали су Турци добро да су такви „со земљи“ и „видјело свијету“ и радо су се трудили да их придобију (милом или силом) за своју вјеру надајући се да би примјер оваквих врлинских људи слиједили многи. Знао је и Григорије за такав њихов обичај, па се трудио да не буде сувише упадљив – кроз Пећ се, кажу, кад год му је то било могуће кретао споредним улицама и у вријеме кад нису велике гужве. Али како се, по ријечи Господњој, „не може сакрити град кад на гори стоји“, тако ни Свети Григорије не могаше остати непримјећен од пећких Турака. Загледала се била у њега и ћерка једног угледног турског достојанственика – неки кажу самог пећког паше. Дјевојка је силно патила од жудње за њим, те њен отац са још неким Турцима скова план да инока Григорија на сваки начин потурче. За остварење ове њихове зле намјере указа се повољна прилика када је једном Свети Григорије по питању манастирских послова сишао до пећке чаршије. Турци тада изазваше мањи метеж у свеопштој вреви и ухватише младог монаха, а потом га приведоше пред кадију. У почетку покушаваху Турци да га преласте нудећи му високи положај у турској управи ако пређе у мухамеданство и ожени се пашином ћерком, а када видјеше да он неће ни да чује за њихове понуде и објећања, почеше да му пријете мукама. Но млади Христов војник оста непоколебив. Турци онда, видјевши чврстину његове вјере и да га ничим не могу придобити, извршише насиље над Светим Григоријем – на силу га обрезаше и потурчише. Колико су времена ови догађаји трајали и које је све муке тада Григорије поднио, само је драгоме Господу знано. Међутим, ни ово не обесхрабри Светог Григорија. Разумјевши добро да је „дошао његов час“, Свети исповједник Христов, чим га отпустише слободна, скиде са себе турске хаљине и обукавши монашку подерану расу поче јавно и на сав глас да изобличава лажну вјеру Мухамедову и турско безакоње. То страшно озлоби и разјари безбожну руљу, те га стадоше тући и задавати му ране по тијелу. На крају приђе један безбожни Агарјанин и оштрим ножем распори му утробу. Таквог – на смрт рањеног, оставише га да издахне на улици. Прикупивши посљедње своје снаге, Свети Григорије дотетура до једне српске куће у близини „Дугачког гробља“ на коме су се Турци сахрањивали и ту, наслонивши се леђима на капију, предаде дух свој Господу кога је тако жарко љубио. Турци нареде да се његово тијело баци далеко од града, али Срби га тајно сахранише у близини града (данас је то дио ширег центра Пећи), а мјесто обиљежише повећом каменом плочом без натписа. Временом почеше се дешавати чуда на гробу Светога, те народ који се непрестано стицаше ка овој светињи подиже малу црквицу – параклис од ћерпића и камена. Празновање Светог преподобномученика Григорија вршено је на дан када се слави његов небески заштитник – Свети Григорије Богослов (7. фебруар/25. јануар). Био је то заповједни празник у Пећи, тако да се нико није усуђивао да тога дана ради. О томе су од својих старијих слушале Пећанке Викторија Стањевић и Блаженка Чукић, а Милунка Лазовић се сјећа мјеста на коме је била црквица. Успомена на Светог Григорија је наставила да живи у народу и у следећим стољећима, иако друштвене прилике нису увијек биле једнако наклоњене испољавању народне побожности и благочешћа. Међутим, у Краљевини Југославији однарођена и пагубним злодухом европејства задојена државна управа донијела је одлуку да на пољу гдје се налазила црквица Светог Григорија Пећког сагради Пољопривредни институт! Намјера је спроведена у дјело, те се трошна црквица са гробом Светог Григорија обрела у непосредној близини зграде Института – непримјерено стијешњена. Но, безбожна бирократија није се на овоме зауставила већ је била намјерила да црквицу сасвим уклони са лица земље. Одређени су били и радници који кренуше да обаве наложени им задатак. Међутим, по казивању старих Пећанаца, већина њих скренула је памећу, тако да су радови морали бити обустављени. Након тога, не могавши унајмити никога да доврши започето, понудише „посао“ групи Цигана, али и они, видјевши о каквом је „послу“ ријеч и знајући шта се догодило претходним радницима, одбише да то ураде објашњавајући да „ни они нису блесави“. На крају – доведоше однекуд са стране чету робијаша који нису знали шта треба да раде. Они су врло брзо разидали стару, трошну грађевину а онда су отворили гроб Светог мученика. На дубини од три метра нашли су његове мошти (кости) и усирену крв, која је изгледала као да је јуче проливена. По казивању старијих Срба Пећанаца мошти су највјероватније однијете у Пећку патријаршију да се чувају са још много других светих моштију незнаних подвижника благочешћа чија су имена само Господу позната. Рушење цркве и раскопавање гроба Светог Григорија било је 1929. године. Ипак, све до седамдесетих година прошлог вијека вјерници су одлазили на ово мјесто, нарочито петком, и молили се Светоме. Тако Пећанка Митра Мијатовић (рођена 1934. године – живи у Пећкој патријаршији), коју је мајка као дјевојчицу често водила на то мјесто, и данас памти опојни мирис јоргована који су ту изникли. Временом и усљед политичких (не)прилика овај обичај је ишчезнуо, али је међу пећким Србима остало снажно сјећање на Светог мученика Христовог Григорија. Чуда су се веома често догађала на гробу овог Светог новомученика, а и касније када је његово поштовање престало да се везује само за мјесто гдје се налазио његов гроб. Тако по причању Пећанке Драге Радоичић (рођена 1928, упокојила се 2016. године) Светом Григорију се треба молити за све, а нарочито код дјеце која имају проблема са говором и која не могу да ходају. Ову њену тврдњу потврђује чудесно исцијељење једне дјевојчице (средином прошлог вијека) која је до своје шесте године била нијема и одузетих ногу, а која је после молитве Светом Григорију проходала и проговорила. Обичај је био да се са болесником (или болесник сам) трикратно, у име Пресвете Тројице, обиђе светитељев гроб, да се гроб окади и упале свијеће на њему. Први је на култ Светог Григорија указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а после њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), код којих прије свега налазимо свједочанство о постојању цркве и гроба, као и податак о години рушења цркве и ископавању светитељевих земних остатака из гроба. И Павловић и Плећевић истичу да је Свети мученик Христов био поштован како од стране хришћана тако и од стране муслимана. Чиста жртва Светог Григорија донијела је обилан плод у славу Божију, чиме се једино и може објаснити чињеница да се помен и прослављање овог дивног и миомирисног цвијета из рајске баште Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа није изгубило упркос вјековима који нас дијеле од његовог мученичког страдања, као и чињенице да су и његов гроб и црква одавно уништени. Молитвама Светог преподобномученика Григорија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. Тропар Преподобномученику Григорију Пећком, глас 1. У чистоти душе и тијела поживио јеси, поставши сличан анђелу, прелестима овога свијета несаблажњен, постом, бдењем и молитвом кријепио си се Григорије славни, и за Христа Бога храбро положио си живот свој, зато те и ми величамо, и Господу Подвигоположнику кличемо: слава Теби, Господе, који прослављаш вјерне слуге своје. Свети мученик Василије Пекар У XVII вијеку хришћани на Балкану тешко стењаху у оковима турске тираније. Довољно је било да некога оптуже да је хулио Мухамедову вјеру па да одмах, без суда и провјере, буде убијен на најсвирепији начин. И сваки онај који би обећао да ће се потурчити а после одбио да то учини пострадао би мученички. Отмице српских жена и дјевојака биле су тада обична ствар. У то тешко вријеме живљаше у Пећи овај врлински хришћанин Василије. Василије бјеше по занату пекар, а по души истински грађанин Царства небескога. Иако још млад (није имао више од 35 година) био је као и већина људи у то доба ожењен и имао одраслу дјецу. Ћерка му бјеше изванредне љепоте. Тек што се била задјевојчила и стасала за удају, запазише је неки Турци и запаливши се прљавом тјелесном страшћу према њеној чедној љепоти уграбише је и отеше из родитељског гнезда. Свети Василије, као човјек дубоко утврђен у вјери праотачкој не хтје се помирити са насиљем нити са мишљу да му ћерка постане мухамеданка, те појури за Турцима и стаде се са њима отимати за своје чедо. Но Турци, којих не бјеше мало, савладаше Василија и стадоше га тући и приморавати да и он прими мухамеданску вјеру или ће га погубити. Страдалац Христов Василије никако не пристајаше на вјероодступништво и радије жељаше да изгуби главу него своју да погуби душу. У тој и таквој борби, видјећи га непоколебивог, разјарени Турци оштрим ножем – јатаганом распорише Светог Василија тако да му се сва утроба просу. Ово се догодило на излазу из Пећи према Дечанима, на месту званом Раушићка трешња. Смртно рањеног, ту га оставише да умре. Но, Свети мученик успе да се довуче до оближњег села Ћушка (у близини данашње жељезничке станице у Пећи) и ту оконча свој ововремени земни живот замијенивши га вјечним животом у Царству небеском; јер пред Господом ни једна жртва није узалудна, нити Господ заборавља оне који су Му вјерни, већ вазда чини по ријечи својој: „сваког који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“. А за свједочанство да је примио жртву Светог Василија у небесни свој жртвеник поче Господ ускоро да га прославља и пред људима. Наиме, Срби из села Ћушка часно погребоше Светог Василија на оном мјесту на ком га нађоше и упалише му кандило на гробу. Осјећајући дубоко поштовање према његовој одважности у одбрани вјере Христове, уједно и дивећи му се што није као многи од њих погнуо главу или устукнуо пред опасношћу, почеше, у почетку стидљиво а касније све више и одважније, обилазити његов гроб и молити његово заступништво пред Господом. И добијаху они брзу помоћ у невољама и исцјељења у болестима. Зато му озидаше гроб, али без натписа, и у њему издубише „неугасиво“ кандило. Касније му над гробом подигоше цркву око које је, по народном предању, никао мали манастир (највјероватније метох Пећке патријаршије). Манастир је страдао од Турака, а црква је срушена – не зна се када. Но и после рушења цркве народ није престајао притицати гробу Светога и прослављати га. (Остаци цркве били су видљиви а гроб очуван све до посљедњег рата 1999. године.) ****** Након Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем дошло је до значајних промена у саставу становништва тога краја. Већина српског живља напустила је своја огњишта. У селу Ћушка остало је свега неколико српских кућа, а у XVIII вијеку село населише Срби из Црне Горе и Македоније. И премда су староседиоци повијест о мучеништву Светог Василија и чудесима која су бивала на његовом гробу пренијели својим новим комшијама, досељеницима из Црне Горе био је много познатији култ Светог Василија Острошког Чудотворца, те временом почеше мијешати ова два велика Христова угодника. Тако се у народу почело причати да је на мјесту на коме је гроб Светог новомученика Василија „канула крв Светог Василија Острошког када је био рањен“. По другима је ту сахрањена рука Светог Василија Острошког: „Та рука је светитељу отпала, према казивањима мештана села Ћушка, у тренутку када је посветивши се узлетео на небеса“ (Голуб Јашовић: „О именима села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Ипак – у оном дијелу становништва пећког краја које се није иселило остало је живо сјећање на Светог новомученика Василија. Непосредно поред гроба Светог Василија налазио се и један „турски гроб“ у коме је по предању сахрањен Василијев слуга, који му је остао вјеран и који је послије мученичке кончине свога господара одржавао његов гроб. Током времена почели су и Турци и Шиптари да долазе на гроб Светога, а онда и да га својатају због овог другог гроба. Било је и покушаја, али безуспјешних, да се гроб слуге Турчина прогласи светим мјестом. По народном предању и обичајима Срба из Пећи и околине, на гроб Светог Василија се највише одлазило уторком и петком, а најпосјећенији је био на дан Светог Василија Острошког, када се и мјесно прослављаo Свети мученик Василије Пекар (слично Светом новомученику Григорију Пећком, који се прослављао на дан Светог Григорија Богослова). По причању двије муслиманке из Пећи (Сабрије Салих и неке Емине чија свједочења је 1959. године записао Леонтије Павловић), које су у то вријеме одржавале гроб, сабор је такође био и на Светог Илију (2. август/20. јули) који је „до подне Илија, а од подне Алија“. Народ је често на гроб долазио у великим групама, кадио га и палио свијеће и саборно се молио. Болеснике су водили у трикратни опход – литију око гроба Светога. На гробу је увек горило кандило израђено у виду пространог удубљења које је могло да прими до пола литре уља. Особито су светињу посјећивали ђаци и доносили књиге да би их Свети благословио и подарио им способност учења. По ријечима Бранке Мреновић (рођене 1949. у Пећи), њу и њену браћу и сестре будила би рано њихова покојна мајка Цвета Јанићијевић (рођена 1929, а упокојила се 1998. године у Пећи), тјерала их да се свечано обуку, и онда су заједнички одлазили до гроба Светог Василија, који је био удаљен пет-шест километара од њихове куће. Тамо би окадили гроб, упалили свијеће и помазали би се уљем из кандила. Ту би се помолили свако за своју потребу и по Бранкиним ријечима, молитва је увијек бивала услишана. Онда би сви доручковали у непосредној близини, а послије ове од Светитеља благословене трпезе враћали би се кући – духовно и тјелесно укрепљени. Када би напуштали ово свето мјесто зора је тек свитала. Драгица Поповић је од своје младости па све до бомбардовања 1999. године често посјећивала гроб Светог мученика Василија Пећког и молила му се у свакој животној невољи. Помоћ Светога, како каже, није изостајала, а када би се враћала са његовог гроба увијек је осјећала олакшање и спокој. Њена другарица, Милка Ђукић, са којом је често одлазила на гроб Светог Василија, шездесетих година прошлог вијека освједочила се на свом личном примјеру колико је Свети Василије брз да помогне. Наиме, након неколико година брака дошло је до развода, а њен бивши муж отишао је на рад у иностранство. Милка је затражила помоћ код Светог Василија – молила је да јој се муж врати и да не остане самохрана мајка са два сина. Након само три мјесеца муж се заиста вратио кући, а њихов обновљен брак Господ је крунисао рођењем још једног дјетета – послије два сина подарио им је ћеркицу. И данас Милка благодари Светом мученику Василију – брзом помоћнику у невољама. Једном је Драгица Поповић (60-тих година прошлог вијека) код гроба Светог Василија затекла млади брачни пар из Босне. Дошли су на гроб да дарују златни ланчић у знак захвалности. У браку су били четири године и пошто нису могли да имају дјецу молили су се Светом Василију и добили су сина. По свједочењу монахиње Ефимије (Марковић), родом из села Накла (у близини Пећи), жене из њеног села и околине обичавале су да иду код Светог Василија на младу недељу и на млади петак. Неки би опет намијенили девет четвртака за редом и молили се за војнике и своје ближње који су у војсци и сви би се они живи и здрави враћали својим кућама. Често су заједно са Србима и Шиптари из Накла одлазили јутром на гроб Светога. Добрила Поповић из Накла као дијете је имала свакодневне јаке главобоље. Мајка ју је повела у Ћушку на гроб Светог Василија и ту је помазала уљем из кандила. Главобоља је престала и од тада је више никад није забољела глава. Сада Добрила живи у Крагујевцу, има 60 година. Ако које дијете из Накла не би на вријеме проходало носили би га код Светог Василија; три пута би са њим опходили гроб и дијете би одмах проходало. Познато је неколико таквих случајева. Радмили Марковић (рођена 1938. у селу Лугођија код Пећи) се 1970. године често у сну јављала њена покојна комшиница муслиманка (Зика) и тражила од ње помоћ. Радмила је дуго размишљала како да јој помогне. На крају је одлучила да оде на гроб Светог Василија. Ту се помолила за своју комшиницу и више је није сањала. Син Милоша Чукића из Главичице (село у близини Пећи) боловао је од дјечије парализе. Како ту медицина није могла много помоћи, Милош је одвео сина код Светог Василија Пећког и дијете је потпуно оздравило. Митра Мијатовић (рођена 1934. године у оближњем селу Витомирица – данас живи у Пећкој патријаршији) сјећа се да се говорило: „Ако те ухвати дремеж код Светог Василија, бићеш исцјељен“. То се управо и догодило унуку Милунке Лазовић, која и данас живи у Пећи, када га је почетком деведесетих година прошлог вијека повела на гроб Светог Василија због тога што је често плакао. Кад су по обичају трикратно обишли гроб, после трећег круга унук је заспао. Ту се нашао један Шиптар који јој је рекао: „Добро је што ти је заспао, биће добро…“ И заиста, послије тога дјечак више није плакао. Мирјана Тодоровић, Пећанка која од 1999. године живи у Београду, редовно је одлазила на гроб Светога и молила му се за сваку потребу. Једном је и сама доживјела исцјељење. На нози јој се појавило мало удубљење и веома јаки болови на том мјесту. Није ишла код љекара већ је одмах отишла код Светог Василија и три пута обишла гроб молећи се. Послије сваког обиласка намазала би болно мјесто уљем из кандила. Болови су престали, а ускоро се и удубљење на нози повукло. Она се још сјећа да је обичај био да се на гроб носи храна и да се ту обједује. Викторија Стањевић, Блаженка Чукић и Радмила Шуговић такође се сјећају својих одлазака на гроб Светог Василија, а Љубица Милатовић памти да је на гроб новомученика Василија ишао и народ српски и шиптарски и да су људи често доносили понеку личну ствар да се на гробу освешта. Средином осамдесетих година прошлога вијека примјећују се напори Шиптара да Србима онемогуће приступ светињи. Монахиња Ефимија се сјећа да је 1985. године гроб Светог Василија био ограђен тарабом, те да тада није могло да му се приђе – „само смо га гледали из аутобуса заграђеног кад бисмо се враћали из школе кући.“ Ова „забрана“ трајала је само неко вријеме, јер су многе Пећанке одлазиле на гроб све до 1999. године када су га, по сјећању Бранке Мреновић, Шиптари поново оградили. Мирјана Тодоровић која је радила у близини и готово свакодневно пролазила туда сјећа се да је 1999. године видјела да изнад оба гроба ниче грађевина за коју се понадала да би могла бити црква. Данас се на тој локацији може видјети новоизграђена џамија, али да ли она покрива гробове или је у њиховој непосредној близини без обиласка терена не може се са сигурношћу рећи. Шта се заправо дешавало на гробу и са гробом Светог Василија тих последњих година пред рат можда најбоље казује прича двију пријатељица из Пећи – Српкиње Драгице Поповић и Шиптарке Шарибане Плунци – које су често заједно одлазиле на гроб овог пећког Светог да се тамо помоле, свака на свој начин. (Шарибана је често ишла и у Пећку Митрополију – да се моли и пали свијеће.) Једном приликом, 1998. године наишле су на гроб Светог Василија „испреметан по шиптарски“ (што значи да су на гроб положили дуги камен какав стоји на шиптарским гробовима, а са стране су натрпали земљу како би гроб личио на хумку – као да је неко недавно сахрањен) и на гробу постављено турбе. Шарибана упита на шиптарском чувара гроба зашто је то урадио. Он јој одговори: „Наши су наредили.“ (Мисли се на УЧК-терористе.) Дошао је, каже, један човјек да га извјести шта и како треба да уради. Оне се помолише и одоше. Послије неколико дана пођоше њих двије поново на гроб Светог Василија. Кад, гле чуда, све враћено у првобитно стање. Шарибана опет упита чувара шта се догодило. Он одговори: „Не може се Богу наређивати. Дошао је тај човјек поново да ми каже да вратим све како је било – јер мучио се ноћу и није могао да спава.“ ***** Као и у случају Светог мученика Григорија Пећког, први је на култ Светог мученика Василија Пећког Пекара указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а послије њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), као и код Голуба Јашовића („О именима становника села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Молитвама Светог мученика Василија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Амин. Тропар Св. новомученику Василију Пећком, глас 7. Хљеб земаљски готовећи, за Хљебом небеским си жеђао, свјетлошћу Христовом се испунивши смрти се ниси устрашио, душу своју положивши за ближње своје Царство небеско си задобио, Василије царствоименити, моли Христа Бога да спасе душе наше. Сијајући тврдом вјером и непоколебивом надом из оних тешких времена која вјери и нади никако нису била наклоњена, ови Новомученици пећки – Св. Григорије и Св. Василије – и са њима многи други светионици рода нашег, вјерни свједоци Христови знани и незнани, од немјерљивог су значаја за нас, данашње православне Србе. Они нас као златне карике везују за свијетло и благодатно доба када смо се као народ присајединили Новом Израиљу, и када смо постали његов равночасни и назидатељни дио. Подсјећају нас да смо удио спасених по насљеђу, да је наше прејемништво дубокога корена, да смо „плаћени скупо“. Истовремено, жртва и свједочанство Св. Григорија и Св. Василија нас и обавезују – да тај залог Царства који нам је предат сачувамо у овом ништа мање смутном времену за оне који тек имају да дођу. Сачуваћемо га, пак, само ако будемо попут њих, њиховим молитвама, чували тврду Божију вјеру и добру наду, спремни да их посвједочимо увијек и свуда. „Свети не постају административно, нити формално одлукама сабора… За Цркву акт канонизације Светих, и кад је формално вршен и кад није, био је увек само декларативан, и имао је смисао објављивања и сведочења постојеће стварности. На тај начин их је Црква уписивала у вечну књигу своје историје, а успомену на њих узиђивала у своје темеље – и тако су Свети остали неугасиве звезде не небу и имена која се не заборављају.“ Јеромонах Хризостом Столић, Православни Светачник, Месецослов Светих, Том I, септембар–јун, Београд, 1988, стр. 1988. Житија Св. преподобномученика Григорија и Св. мученика Василија Пећког саставили: сестринство манастира Пећка патријаршија и братство Цетињског манастира Првобитно објављено у часопису Митрополије Цетињске, „Светигора“, образника за вјеру, културу и васпитање; година XXVI, Kрстовдан, октобар 2017; број 265. Извор: Радио Светигора View full Странице

Свети Преподобномученик Григорије Пећки Свети Григорије Пећки (у народном изговору Глигорије) живио је у вријеме српског ропства под Турцима као сабрат свештене велике лавре свете Пећке патријаршије. Није знано да ли се у овој светој обитељи подвизавао као прост монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно мјесто нити година његовог рођења. Али његова миомирна жртва, којом је самог себе принио Господу на дар, није заборављена; његово одлучно и без двоумљења страдање за Христа остало је добро запамћено и сачувало се кроз вјекове до наших дана. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства. Претпоставља се да је Свети Григорије родом био из Пећи или њене околине а да се подвизавао и мученички пострадао у XVII или XVIII вијеку. Било је то вријеме, како рече љетописац, када „јаук и вапај изнемогле [српске] душе, што стењаше под руком зулумћарском, продираше небо… Све је било ућутало и стењало под ногама тиранским“. У тим тешким временима, српско духовенство (духовништво) имало је свети задатак да народу буде учитељ и руковођа и свагдашњи заклон и утјеха; да га храбри у вјери и трпљењу и бодри у нади на слободу. А овог Светог Григорија Господ је, каже предање, обдарио необичном љепотом – не само љепотом тјелесном већ прије свега љепотом душе којом сав бјеше окренут ка Господу врлином побожности и вјере у васкрслога Господа. Знали су Турци добро да су такви „со земљи“ и „видјело свијету“ и радо су се трудили да их придобију (милом или силом) за своју вјеру надајући се да би примјер оваквих врлинских људи слиједили многи. Знао је и Григорије за такав њихов обичај, па се трудио да не буде сувише упадљив – кроз Пећ се, кажу, кад год му је то било могуће кретао споредним улицама и у вријеме кад нису велике гужве. Али како се, по ријечи Господњој, „не може сакрити град кад на гори стоји“, тако ни Свети Григорије не могаше остати непримјећен од пећких Турака. Загледала се била у њега и ћерка једног угледног турског достојанственика – неки кажу самог пећког паше. Дјевојка је силно патила од жудње за њим, те њен отац са још неким Турцима скова план да инока Григорија на сваки начин потурче. За остварење ове њихове зле намјере указа се повољна прилика када је једном Свети Григорије по питању манастирских послова сишао до пећке чаршије. Турци тада изазваше мањи метеж у свеопштој вреви и ухватише младог монаха, а потом га приведоше пред кадију. У почетку покушаваху Турци да га преласте нудећи му високи положај у турској управи ако пређе у мухамеданство и ожени се пашином ћерком, а када видјеше да он неће ни да чује за њихове понуде и објећања, почеше да му пријете мукама. Но млади Христов војник оста непоколебив. Турци онда, видјевши чврстину његове вјере и да га ничим не могу придобити, извршише насиље над Светим Григоријем – на силу га обрезаше и потурчише. Колико су времена ови догађаји трајали и које је све муке тада Григорије поднио, само је драгоме Господу знано. Међутим, ни ово не обесхрабри Светог Григорија. Разумјевши добро да је „дошао његов час“, Свети исповједник Христов, чим га отпустише слободна, скиде са себе турске хаљине и обукавши монашку подерану расу поче јавно и на сав глас да изобличава лажну вјеру Мухамедову и турско безакоње. То страшно озлоби и разјари безбожну руљу, те га стадоше тући и задавати му ране по тијелу. На крају приђе један безбожни Агарјанин и оштрим ножем распори му утробу. Таквог – на смрт рањеног, оставише га да издахне на улици. Прикупивши посљедње своје снаге, Свети Григорије дотетура до једне српске куће у близини „Дугачког гробља“ на коме су се Турци сахрањивали и ту, наслонивши се леђима на капију, предаде дух свој Господу кога је тако жарко љубио. Турци нареде да се његово тијело баци далеко од града, али Срби га тајно сахранише у близини града (данас је то дио ширег центра Пећи), а мјесто обиљежише повећом каменом плочом без натписа. Временом почеше се дешавати чуда на гробу Светога, те народ који се непрестано стицаше ка овој светињи подиже малу црквицу – параклис од ћерпића и камена. Празновање Светог преподобномученика Григорија вршено је на дан када се слави његов небески заштитник – Свети Григорије Богослов (7. фебруар/25. јануар). Био је то заповједни празник у Пећи, тако да се нико није усуђивао да тога дана ради. О томе су од својих старијих слушале Пећанке Викторија Стањевић и Блаженка Чукић, а Милунка Лазовић се сјећа мјеста на коме је била црквица. Успомена на Светог Григорија је наставила да живи у народу и у следећим стољећима, иако друштвене прилике нису увијек биле једнако наклоњене испољавању народне побожности и благочешћа. Међутим, у Краљевини Југославији однарођена и пагубним злодухом европејства задојена државна управа донијела је одлуку да на пољу гдје се налазила црквица Светог Григорија Пећког сагради Пољопривредни институт! Намјера је спроведена у дјело, те се трошна црквица са гробом Светог Григорија обрела у непосредној близини зграде Института – непримјерено стијешњена. Но, безбожна бирократија није се на овоме зауставила већ је била намјерила да црквицу сасвим уклони са лица земље. Одређени су били и радници који кренуше да обаве наложени им задатак. Међутим, по казивању старих Пећанаца, већина њих скренула је памећу, тако да су радови морали бити обустављени. Након тога, не могавши унајмити никога да доврши започето, понудише „посао“ групи Цигана, али и они, видјевши о каквом је „послу“ ријеч и знајући шта се догодило претходним радницима, одбише да то ураде објашњавајући да „ни они нису блесави“. На крају – доведоше однекуд са стране чету робијаша који нису знали шта треба да раде. Они су врло брзо разидали стару, трошну грађевину а онда су отворили гроб Светог мученика. На дубини од три метра нашли су његове мошти (кости) и усирену крв, која је изгледала као да је јуче проливена. По казивању старијих Срба Пећанаца мошти су највјероватније однијете у Пећку патријаршију да се чувају са још много других светих моштију незнаних подвижника благочешћа чија су имена само Господу позната. Рушење цркве и раскопавање гроба Светог Григорија било је 1929. године. Ипак, све до седамдесетих година прошлог вијека вјерници су одлазили на ово мјесто, нарочито петком, и молили се Светоме. Тако Пећанка Митра Мијатовић (рођена 1934. године – живи у Пећкој патријаршији), коју је мајка као дјевојчицу често водила на то мјесто, и данас памти опојни мирис јоргована који су ту изникли. Временом и усљед политичких (не)прилика овај обичај је ишчезнуо, али је међу пећким Србима остало снажно сјећање на Светог мученика Христовог Григорија. Чуда су се веома често догађала на гробу овог Светог новомученика, а и касније када је његово поштовање престало да се везује само за мјесто гдје се налазио његов гроб. Тако по причању Пећанке Драге Радоичић (рођена 1928, упокојила се 2016. године) Светом Григорију се треба молити за све, а нарочито код дјеце која имају проблема са говором и која не могу да ходају. Ову њену тврдњу потврђује чудесно исцијељење једне дјевојчице (средином прошлог вијека) која је до своје шесте године била нијема и одузетих ногу, а која је после молитве Светом Григорију проходала и проговорила. Обичај је био да се са болесником (или болесник сам) трикратно, у име Пресвете Тројице, обиђе светитељев гроб, да се гроб окади и упале свијеће на њему. Први је на култ Светог Григорија указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а после њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), код којих прије свега налазимо свједочанство о постојању цркве и гроба, као и податак о години рушења цркве и ископавању светитељевих земних остатака из гроба. И Павловић и Плећевић истичу да је Свети мученик Христов био поштован како од стране хришћана тако и од стране муслимана. Чиста жртва Светог Григорија донијела је обилан плод у славу Божију, чиме се једино и може објаснити чињеница да се помен и прослављање овог дивног и миомирисног цвијета из рајске баште Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа није изгубило упркос вјековима који нас дијеле од његовог мученичког страдања, као и чињенице да су и његов гроб и црква одавно уништени. Молитвама Светог преподобномученика Григорија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. Тропар Преподобномученику Григорију Пећком, глас 1. У чистоти душе и тијела поживио јеси, поставши сличан анђелу, прелестима овога свијета несаблажњен, постом, бдењем и молитвом кријепио си се Григорије славни, и за Христа Бога храбро положио си живот свој, зато те и ми величамо, и Господу Подвигоположнику кличемо: слава Теби, Господе, који прослављаш вјерне слуге своје. Свети мученик Василије Пекар У XVII вијеку хришћани на Балкану тешко стењаху у оковима турске тираније. Довољно је било да некога оптуже да је хулио Мухамедову вјеру па да одмах, без суда и провјере, буде убијен на најсвирепији начин. И сваки онај који би обећао да ће се потурчити а после одбио да то учини пострадао би мученички. Отмице српских жена и дјевојака биле су тада обична ствар. У то тешко вријеме живљаше у Пећи овај врлински хришћанин Василије. Василије бјеше по занату пекар, а по души истински грађанин Царства небескога. Иако још млад (није имао више од 35 година) био је као и већина људи у то доба ожењен и имао одраслу дјецу. Ћерка му бјеше изванредне љепоте. Тек што се била задјевојчила и стасала за удају, запазише је неки Турци и запаливши се прљавом тјелесном страшћу према њеној чедној љепоти уграбише је и отеше из родитељског гнезда. Свети Василије, као човјек дубоко утврђен у вјери праотачкој не хтје се помирити са насиљем нити са мишљу да му ћерка постане мухамеданка, те појури за Турцима и стаде се са њима отимати за своје чедо. Но Турци, којих не бјеше мало, савладаше Василија и стадоше га тући и приморавати да и он прими мухамеданску вјеру или ће га погубити. Страдалац Христов Василије никако не пристајаше на вјероодступништво и радије жељаше да изгуби главу него своју да погуби душу. У тој и таквој борби, видјећи га непоколебивог, разјарени Турци оштрим ножем – јатаганом распорише Светог Василија тако да му се сва утроба просу. Ово се догодило на излазу из Пећи према Дечанима, на месту званом Раушићка трешња. Смртно рањеног, ту га оставише да умре. Но, Свети мученик успе да се довуче до оближњег села Ћушка (у близини данашње жељезничке станице у Пећи) и ту оконча свој ововремени земни живот замијенивши га вјечним животом у Царству небеском; јер пред Господом ни једна жртва није узалудна, нити Господ заборавља оне који су Му вјерни, већ вазда чини по ријечи својој: „сваког који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“. А за свједочанство да је примио жртву Светог Василија у небесни свој жртвеник поче Господ ускоро да га прославља и пред људима. Наиме, Срби из села Ћушка часно погребоше Светог Василија на оном мјесту на ком га нађоше и упалише му кандило на гробу. Осјећајући дубоко поштовање према његовој одважности у одбрани вјере Христове, уједно и дивећи му се што није као многи од њих погнуо главу или устукнуо пред опасношћу, почеше, у почетку стидљиво а касније све више и одважније, обилазити његов гроб и молити његово заступништво пред Господом. И добијаху они брзу помоћ у невољама и исцјељења у болестима. Зато му озидаше гроб, али без натписа, и у њему издубише „неугасиво“ кандило. Касније му над гробом подигоше цркву око које је, по народном предању, никао мали манастир (највјероватније метох Пећке патријаршије). Манастир је страдао од Турака, а црква је срушена – не зна се када. Но и после рушења цркве народ није престајао притицати гробу Светога и прослављати га. (Остаци цркве били су видљиви а гроб очуван све до посљедњег рата 1999. године.) * * * * * * Након Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем дошло је до значајних промена у саставу становништва тога краја. Већина српског живља напустила је своја огњишта. У селу Ћушка остало је свега неколико српских кућа, а у XVIII вијеку село населише Срби из Црне Горе и Македоније. И премда су староседиоци повијест о мучеништву Светог Василија и чудесима која су бивала на његовом гробу пренијели својим новим комшијама, досељеницима из Црне Горе био је много познатији култ Светог Василија Острошког Чудотворца, те временом почеше мијешати ова два велика Христова угодника. Тако се у народу почело причати да је на мјесту на коме је гроб Светог новомученика Василија „канула крв Светог Василија Острошког када је био рањен“. По другима је ту сахрањена рука Светог Василија Острошког: „Та рука је светитељу отпала, према казивањима мештана села Ћушка, у тренутку када је посветивши се узлетео на небеса“ (Голуб Јашовић: „О именима села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Ипак – у оном дијелу становништва пећког краја које се није иселило остало је живо сјећање на Светог новомученика Василија. Непосредно поред гроба Светог Василија налазио се и један „турски гроб“ у коме је по предању сахрањен Василијев слуга, који му је остао вјеран и који је послије мученичке кончине свога господара одржавао његов гроб. Током времена почели су и Турци и Шиптари да долазе на гроб Светога, а онда и да га својатају због овог другог гроба. Било је и покушаја, али безуспјешних, да се гроб слуге Турчина прогласи светим мјестом. По народном предању и обичајима Срба из Пећи и околине, на гроб Светог Василија се највише одлазило уторком и петком, а најпосјећенији је био на дан Светог Василија Острошког, када се и мјесно прослављаo Свети мученик Василије Пекар (слично Светом новомученику Григорију Пећком, који се прослављао на дан Светог Григорија Богослова). По причању двије муслиманке из Пећи (Сабрије Салих и неке Емине чија свједочења је 1959. године записао Леонтије Павловић), које су у то вријеме одржавале гроб, сабор је такође био и на Светог Илију (2. август/20. јули) који је „до подне Илија, а од подне Алија“. Народ је често на гроб долазио у великим групама, кадио га и палио свијеће и саборно се молио. Болеснике су водили у трикратни опход – литију око гроба Светога. На гробу је увек горило кандило израђено у виду пространог удубљења које је могло да прими до пола литре уља. Особито су светињу посјећивали ђаци и доносили књиге да би их Свети благословио и подарио им способност учења. По ријечима Бранке Мреновић (рођене 1949. у Пећи), њу и њену браћу и сестре будила би рано њихова покојна мајка Цвета Јанићијевић (рођена 1929, а упокојила се 1998. године у Пећи), тјерала их да се свечано обуку, и онда су заједнички одлазили до гроба Светог Василија, који је био удаљен пет-шест километара од њихове куће. Тамо би окадили гроб, упалили свијеће и помазали би се уљем из кандила. Ту би се помолили свако за своју потребу и по Бранкиним ријечима, молитва је увијек бивала услишана. Онда би сви доручковали у непосредној близини, а послије ове од Светитеља благословене трпезе враћали би се кући – духовно и тјелесно укрепљени. Када би напуштали ово свето мјесто зора је тек свитала. Драгица Поповић је од своје младости па све до бомбардовања 1999. године често посјећивала гроб Светог мученика Василија Пећког и молила му се у свакој животној невољи. Помоћ Светога, како каже, није изостајала, а када би се враћала са његовог гроба увијек је осјећала олакшање и спокој. Њена другарица, Милка Ђукић, са којом је често одлазила на гроб Светог Василија, шездесетих година прошлог вијека освједочила се на свом личном примјеру колико је Свети Василије брз да помогне. Наиме, након неколико година брака дошло је до развода, а њен бивши муж отишао је на рад у иностранство. Милка је затражила помоћ код Светог Василија – молила је да јој се муж врати и да не остане самохрана мајка са два сина. Након само три мјесеца муж се заиста вратио кући, а њихов обновљен брак Господ је крунисао рођењем још једног дјетета – послије два сина подарио им је ћеркицу. И данас Милка благодари Светом мученику Василију – брзом помоћнику у невољама. Једном је Драгица Поповић (60-тих година прошлог вијека) код гроба Светог Василија затекла млади брачни пар из Босне. Дошли су на гроб да дарују златни ланчић у знак захвалности. У браку су били четири године и пошто нису могли да имају дјецу молили су се Светом Василију и добили су сина. По свједочењу монахиње Ефимије (Марковић), родом из села Накла (у близини Пећи), жене из њеног села и околине обичавале су да иду код Светог Василија на младу недељу и на млади петак. Неки би опет намијенили девет четвртака за редом и молили се за војнике и своје ближње који су у војсци и сви би се они живи и здрави враћали својим кућама. Често су заједно са Србима и Шиптари из Накла одлазили јутром на гроб Светога. Добрила Поповић из Накла као дијете је имала свакодневне јаке главобоље. Мајка ју је повела у Ћушку на гроб Светог Василија и ту је помазала уљем из кандила. Главобоља је престала и од тада је више никад није забољела глава. Сада Добрила живи у Крагујевцу, има 60 година. Ако које дијете из Накла не би на вријеме проходало носили би га код Светог Василија; три пута би са њим опходили гроб и дијете би одмах проходало. Познато је неколико таквих случајева. Радмили Марковић (рођена 1938. у селу Лугођија код Пећи) се 1970. године често у сну јављала њена покојна комшиница муслиманка (Зика) и тражила од ње помоћ. Радмила је дуго размишљала како да јој помогне. На крају је одлучила да оде на гроб Светог Василија. Ту се помолила за своју комшиницу и више је није сањала. Син Милоша Чукића из Главичице (село у близини Пећи) боловао је од дјечије парализе. Како ту медицина није могла много помоћи, Милош је одвео сина код Светог Василија Пећког и дијете је потпуно оздравило. Митра Мијатовић (рођена 1934. године у оближњем селу Витомирица – данас живи у Пећкој патријаршији) сјећа се да се говорило: „Ако те ухвати дремеж код Светог Василија, бићеш исцјељен“. То се управо и догодило унуку Милунке Лазовић, која и данас живи у Пећи, када га је почетком деведесетих година прошлог вијека повела на гроб Светог Василија због тога што је често плакао. Кад су по обичају трикратно обишли гроб, после трећег круга унук је заспао. Ту се нашао један Шиптар који јој је рекао: „Добро је што ти је заспао, биће добро…“ И заиста, послије тога дјечак више није плакао. Мирјана Тодоровић, Пећанка која од 1999. године живи у Београду, редовно је одлазила на гроб Светога и молила му се за сваку потребу. Једном је и сама доживјела исцјељење. На нози јој се појавило мало удубљење и веома јаки болови на том мјесту. Није ишла код љекара већ је одмах отишла код Светог Василија и три пута обишла гроб молећи се. Послије сваког обиласка намазала би болно мјесто уљем из кандила. Болови су престали, а ускоро се и удубљење на нози повукло. Она се још сјећа да је обичај био да се на гроб носи храна и да се ту обједује. Викторија Стањевић, Блаженка Чукић и Радмила Шуговић такође се сјећају својих одлазака на гроб Светог Василија, а Љубица Милатовић памти да је на гроб новомученика Василија ишао и народ српски и шиптарски и да су људи често доносили понеку личну ствар да се на гробу освешта. Средином осамдесетих година прошлога вијека примјећују се напори Шиптара да Србима онемогуће приступ светињи. Монахиња Ефимија се сјећа да је 1985. године гроб Светог Василија био ограђен тарабом, те да тада није могло да му се приђе – „само смо га гледали из аутобуса заграђеног кад бисмо се враћали из школе кући.“ Ова „забрана“ трајала је само неко вријеме, јер су многе Пећанке одлазиле на гроб све до 1999. године када су га, по сјећању Бранке Мреновић, Шиптари поново оградили. Мирјана Тодоровић која је радила у близини и готово свакодневно пролазила туда сјећа се да је 1999. године видјела да изнад оба гроба ниче грађевина за коју се понадала да би могла бити црква. Данас се на тој локацији може видјети новоизграђена џамија, али да ли она покрива гробове или је у њиховој непосредној близини без обиласка терена не може се са сигурношћу рећи. Шта се заправо дешавало на гробу и са гробом Светог Василија тих последњих година пред рат можда најбоље казује прича двију пријатељица из Пећи – Српкиње Драгице Поповић и Шиптарке Шарибане Плунци – које су често заједно одлазиле на гроб овог пећког Светог да се тамо помоле, свака на свој начин. (Шарибана је често ишла и у Пећку Митрополију – да се моли и пали свијеће.) Једном приликом, 1998. године наишле су на гроб Светог Василија „испреметан по шиптарски“ (што значи да су на гроб положили дуги камен какав стоји на шиптарским гробовима, а са стране су натрпали земљу како би гроб личио на хумку – као да је неко недавно сахрањен) и на гробу постављено турбе. Шарибана упита на шиптарском чувара гроба зашто је то урадио. Он јој одговори: „Наши су наредили.“ (Мисли се на УЧК-терористе.) Дошао је, каже, један човјек да га извјести шта и како треба да уради. Оне се помолише и одоше. Послије неколико дана пођоше њих двије поново на гроб Светог Василија. Кад, гле чуда, све враћено у првобитно стање. Шарибана опет упита чувара шта се догодило. Он одговори: „Не може се Богу наређивати. Дошао је тај човјек поново да ми каже да вратим све како је било – јер мучио се ноћу и није могао да спава.“ * * * * * Као и у случају Светог мученика Григорија Пећког, први је на култ Светог мученика Василија Пећког Пекара указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а послије њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), као и код Голуба Јашовића („О именима становника села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Молитвама Светог мученика Василија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Амин. Тропар Св. новомученику Василију Пећком, глас 7. Хљеб земаљски готовећи, за Хљебом небеским си жеђао, свјетлошћу Христовом се испунивши смрти се ниси устрашио, душу своју положивши за ближње своје Царство небеско си задобио, Василије царствоименити, моли Христа Бога да спасе душе наше. Сијајући тврдом вјером и непоколебивом надом из оних тешких времена која вјери и нади никако нису била наклоњена, ови Новомученици пећки – Св. Григорије и Св. Василије – и са њима многи други светионици рода нашег, вјерни свједоци Христови знани и незнани, од немјерљивог су значаја за нас, данашње православне Србе. Они нас као златне карике везују за свијетло и благодатно доба када смо се као народ присајединили Новом Израиљу, и када смо постали његов равночасни и назидатељни дио. Подсјећају нас да смо удио спасених по насљеђу, да је наше прејемништво дубокога корена, да смо „плаћени скупо“. Истовремено, жртва и свједочанство Св. Григорија и Св. Василија нас и обавезују – да тај залог Царства који нам је предат сачувамо у овом ништа мање смутном времену за оне који тек имају да дођу. Сачуваћемо га, пак, само ако будемо попут њих, њиховим молитвама, чували тврду Божију вјеру и добру наду, спремни да их посвједочимо увијек и свуда. „Свети не постају административно, нити формално одлукама сабора… За Цркву акт канонизације Светих, и кад је формално вршен и кад није, био је увек само декларативан, и имао је смисао објављивања и сведочења постојеће стварности. На тај начин их је Црква уписивала у вечну књигу своје историје, а успомену на њих узиђивала у своје темеље – и тако су Свети остали неугасиве звезде не небу и имена која се не заборављају.“ Јеромонах Хризостом Столић, Православни Светачник, Месецослов Светих, Том I, септембар–јун, Београд, 1988, стр. 1988. Житија Св. преподобномученика Григорија и Св. мученика Василија Пећког саставили: сестринство манастира Пећка патријаршија и братство Цетињског манастира *Прбобитно објављено у часопису Митрополије Цетињске, „Светигора“, образника за вјеру, културу и васпитање; година XXVI, Kрстовдан, октобар 2017; број 265. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Здраво свима, мене интересује да нам неко напише искуства и праксу у вези Православља и Ратних Дејстава. Улогу свештенства у ратним дејствима. Које молитве се читају, како се моли, која су правила, које су обавезе мирјана и војника. Такође да ли постоје молитве пред битку, нпр, за заштиту народа породица..... Другим решима да ли постоји план Духовне одбране у миру и у ратним дејствима Moжда звучи чудно и смешно али ми Црква требало да има Хвала, Дејан