Претражи Живе Речи Утехе

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански и Мјестобљуститељ трона патријараха српских г. Хризостом молитвено је присуствовао 6. јануара 2021. године, на Бадњи дан, светој Литургији у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Господин Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона, изашао је из Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић“ у Београду. Високопреосвећени Митрополит нема сиптоме и доброг је општег стања. Из Кабинета Митрополита Извор: Митрополија дабробосанска

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона, служио је 4. децембра 2020. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у Пећкој Патријаршији. На крају богослужења, Митрополит је служио помен блаженопочившим патријарху српском Иринеју и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Појао је хор ученика Призренске богословије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона, у посети Пећкој Патријашији. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона, примљен је 4. децембра 2020. године у вечерњим часовима у Клиничко-болнички центар „Др Драгиша Мишовић“ у Београду због позитивног резултата тестирања на вирус КОВИД-19. Извор: Инфо-служба СПЦ

Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, примио је 21. новембра 2020. године у Патријаршији српској у Београду г. Здравка Кривокапића, мандатара за састав нове Владе Црне Горе, пристиглог у српску престоницу поводом сахране блаженоупокојеног Патријарха српског Иринеја. Извор: Инфо-служба СПЦ

На данас одржаној седници Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, донета је одлука да патријарашке дужности преузима Свети Архијерејски Синод у складу са чланом 62 Устава Српске Православне Цркве, а да Светом Синоду до избора новог Патријаха српског председава Митрополит дабробосански г. Хризостом, наведено је у саопштењу за јавност Светог Архијерејског Синода. Животопис Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Хризостома (Јевића) Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, Митрополит дабробосански рођен је 4. марта 1952. године у Вођеници код Босанског Петровца од родитеља Николе и мајке Росе, рођ. Радошевић. Основну школу са одличним успјехом и примјерним владањем завршио је шк.1966/67.године. Још као ученик основне школе јавно је исказао за оно вријеме ''непримјерену'' намјеру да ''учи за попа''. На питање: зашто је то изговорио пред наставником и ученицима, који су због тога прасли у смјех, врло често каже '' ни сам нисам знао зашто сам то рекао. Вјероватно је то била воља божија и призив божији''. Али, његова одлука да ''учи за попа'' наишла је на противљење у његовој породици, а што је резултирало једногодишњим паузирање у његовом редовном школовању. Шк. 1968/69. године уписао се у петоразредну богословију у манастиру Крки, коју је са одличним успјехом окончао шк. 1973. године. Као ученик богословије био је активан у хорском пјевању и фолклорној секцији и другим манифестацијама које су тада биле актуелне у крчкој богословији. У петом разреду богословије испомагао је протојереју Марку Андровићу у вођењу хора богословије. Још као ученик 4. разреда богословије примио је монашки постриг. Замонашио га је блажене успомене владика Стефан Боца, далматински, а потом жички, на бденију уочи празника Рођења Пресвете Богородице (Мале госпојине), 20. септембра 1971. године давши му на монашењу име Хризостом. У чин ђакона (јерођакона) рукоположен је на Крстовдан, 27. септембра 1971. године, а у чин презвитера (јеромонаха) у манастиру Крки, 10. јуна 1973. године. Рукоположио га је епископ далматински Стефан Боца. Године 1973/74. године служио је војни рок у Краљеву у касарни на Јарчујаку из које је како сам каже ''врло често 'шмугнуо' у манастир Жичу''. И поред свих проблема које је као свештеник имао у ЈНА са великим задовољством се сјећа проведених тренутака у манастиру Жичи са блажене успомене владиком жичким Василијем који му је био и остао узор у сваком погледу, затим сусрета у манастиру Жичи са светим авом Јустином (Поповићем), проведеним сатима са жичким старцима данас већ покојним Доситејем и Герасимом, који су му били велика подршка у тим тешким војничким мјесецима. 1974. године након отслужења војног рока постављен је за секретара Црквеног суда у Епархији далматиснкој у Шибенику. Благословом владике Стефана уписао је ванредне студије теологије у Београду на Богословском факултету, али је због обавезе у епархији далматинској и парохији скрадинској коју је по показаној потреби опслуживао прекинуо ванредно студирање на Богословском факултету у Београду. Већ 1975. године Свети арх.синод га је на препоруку владике Стефана упутио на редовне студије теологије у Букурешт( Румунија), али тамо због политичких разлога (инфорбировска афера Дапчевић) никада није отишао. Благодарећи тој ''афери'' крајем јануару 1976. године владика Стефан га шаље у Солун, Грчку, ради учења грчког језика и припрема за успис на редовне студије теологије на Аристотеловом универзитету у Солуну. На теолошком богословском факултету у Солуну студира од 1976-1980.године. Дипломирао је са одличним успјехом Новембра мјесеца 1980.године. Године 1978. и 1979. у два наврата пратио је курсеве француског језика у Паризу, Француска. За сво вријеме студирања у Солуну редовно је одлазио на Свету гору Атонску и боравио на њој, прије свега у манастиру Хилендару и другим светогорским манастирма. Посебно је био духовно везан за старца Никанора (Савића), тадашњег првог епитропа Хилендарског и старца. Од њега је много научио а молитва старца Никанора била је да послије завршених студија остане у Хилендару. Његову молбу и жељу тада млади јеромонах Хризостом је осјетио и прихватиои одмах по положеној заклетви на крају студија отишао је у Хилендар. Одлуком стараца манастира Хиленарада уписан је у монахологиј намастира Хиленрада и примио послушања ефимериоса (служашчег јероманаха) и секретара манастира за грчки језик. Међутим, због инсистирања тадашњег владике далматинског Николаја (блаженопочившег митропoлита дабробосанског) да се врати у манастир Крку и да буде наставник у тамошњој богословији почетком 1981.године јеромонах Хризостом се вратио у свој постриг манастир Крку у којој је од септембра 1981. до септембра 1991. године био наставник, васпитач, главни васпитач, манастирски економ, гостопримник, кустос новоотворене ризнице манастира Крупе (1987/88), администратор парохија: ђеврсачке, скрадиснке и брибирске и др. 23. маја 1991. године Свети архијерејски сабор изабаро га је за првог Епископа новокреиране (1990) епархије бихаћко-петровачке, а устоличен је одлуком Светог арх.синода 4. августа 1991. године у храму св. Саве у Дрвару из разлога што катедрални храм у Бос.Петровцу био у фази реконструкције. Административно епархију бихаћко-петровачку примио је 22. августа 1991.године од дотадашњег администратора епископа далматинског г.Николаја Мрђе. Дошао је на епархију буквално без игдје ичега и народским језиком речено ''голу ледину''. То га није обесхрабрило. Имао је вјеру у Бога и повјерење у своје епархиоте. На епархији бихаћко-петровачкој остао је пуне 22. године (1991- 2013). Оставља се историји и историчарима да изучавају и пишу шта се све дешавало у овом периоду његова живота, као и то шта је све преосвећени владика Хризостом учинио у овој епархији и под каквим условима и околностима. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, дана 1. јуна 2013. године, на упражњену катедру епископа зворничко-тузланских изабран је досадашњи епископ бихаћко-петровачки Хризостом. Дана 13. јула 2013. године, Митрополит Хризостом устоличен је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Бијељини. Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Устоличењу Митрополита Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота Републике Српске, епископи и свештенство многобројних епархија Српске православне цркве, као и представници других вјерских заједница. Његово Високопреосвештенство Митрополит Дабробосански Хризостом после четири године архипастирског рада у епархији зворничко- тузланској, Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ дана 24. маја 2017. године, изабран је за Митрополита дабробосанског. На трону Митрополита дабробосанских, новоизабрани Митрополит Хризостом наслиједио је блаженопочившег Митрополита Николаја. Устоличен је у трон митрополита дабробосанских 03.09.2017. године у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски Иринеј .Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Устоличењу Митрополита Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота, епископи и свештенство многобројних епархија Српске православне цркве и Грчке православне цркве, као и представници других вјерских заједница. Његово Високопреосвештенство Митрополит Хризостом је 61. по реду Архијереј на трону дабробосанких митрополита од оснивања Митрополије 1220. године коју је основао Св. Сава. Ризница литургијског богословља и живота: Митрополит дабробосански Хризостом до избора новог патријарха српског председава Светим Архијерејским Синодом BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Поглавар Кипарске православне цркве Хризостом II је током данашњег богослужења поменуо име поглавара тзв. Православне цркве Украјине (ПЦУ) Епифанија иако за такав један корак није имао сагласност Синода, објављено је на православном порталу Ромфеа. Због тога је, у знак протеста, лимасолски митрополит (Атанасије – прим. СС) напустио литургију пре њеног краја. Како преноси локални ТВ канал РИК, фактички се ради о признању ПЦУ без сагласности Синода. Наводи се и да је Хризостом поменуо Епифанија током рукоположења новог епископа, што се до сада никада није десило. Сам Хризостом је рекао да његова одлука добра за православље и Кипарску цркву. Признао је да је тиме стао против „одређених људи“ и потврдио да чланови Синода нису знали за одлуку. Он, међутим, додаје да је у интересу православља морао да заузме одређену позицију. Подсетимо, након „ујединитељског сабора“ који је 15. децембра 2018. године одржан у Кијеву, у Украјини је објављено стварање украјинске аутокефалне цркве за чијег је поглавара изабран Епифаније Думенко. Крајем 2018. године, на иницијативу тадашњих украјинских власти и Цариградске патријаршије, формирана је расколничка структура – такозвана „Православна црква Украјине“. У јануару 2019. године неканонска црквена структура је добила томос о аутокефалности од цариградског патријарха Вартоломеја. Архиепископ кипарски Хризостом II на богослужењу поменуо поглавара тзв. Православне цркве Украјине ~ Стање ствари STANJESTVARI.COM Хризостом поменуо Епифанија током рукоположења новог епископа, фактички се ради о признању тзв. ПЦУ без сагласности Синода…

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, упутио је отворено писмо Његовој узоритости кардиналу Винку Пуљићу, врхбосанском метрополиту и надбискупу, поводом планираног богослужења у сарајевској катедрали посвећеног догађајима у Блајбургу 1945. године. Писмо које је објављено на званичној интернет-страници Митрополије дабробосанске, у наставку преносимо у целини: Ваша Узоритости, Ових дана слушамо и читамо о томе са сте Ви благоизвољели служити мису у Сарајеву, а поводом сјећања на догађаје у Блајбургу 1945. године. Искрено, не можемо да вјерујемо да припремате мису у катедрали Срца Исусова у Сарајеву овим и оваквим поводом. Са свих страна Нас спопадају новинари и друга лица питајући Нас шта Ми мислимо о овоме?, односно шта имамо да кажемо овим поводом? Шта да им кажемо?, осим да смо изненађени и разочарани. Упућујемо Вам ово наше братско писмо са дозом великог разочарења и забринутости. Дошавши у Сарајево 2017. године на трон митрополита дабробосанских гајили смо наду и имали добру вјеру да ћемо заједно дјеловати у општем добру наших Цркава, на приближавању једних према другима, а све у циљу превазилажења свих траума историје, посебно ратне историје Другог свјетског рата. Ми вјерујемо да Ви знате сву трагичност коју је Други свјетски рат, а посебно стварање тзв. Независне државе Хрватске и дјеловање усташког и домобранског покрета оставило на бићу, не само Српског народа, већ и наше Српске православне Цркве. Велике су то и неизљечиве трауме! Вама је познато да је наш велики претходник свештеномученик митрополит Петар дабробосански из своје резиденције у Сарајеву одведен од усташа. Понављамо од усташа, на чијем је челу био римокатолички жупник Божидар Брало, а његов претпостављени и ваш претходник надбискуп Иван Шарић нијемо је ћутао на злодјела која је Брало чинио над митрополитом Петром. Вама је познато да је у Сарајеву пострадало преко десет хиљада грађана српске, јеврејске, ромске националности, али и других људи који су били супротстављени усташком покрету. И Ви, Ваша Узоритости, након толико година спуштате Блајбург из 1945. у Сарајево 2020. године и служите мису за оне који су починили такве злочине због којих се читаво културно човјечанство стиди! Не можемо да проникнемо у ваше крајње намјере и циљеве (осим да нас повриједите), али смо изненађени и запрепаштени до те мјере овим поступком да не можемо ријечима исказати. Овим и оваквим поступком затворили сте врата катедрале Срца Исусова у Сарајеву за свагда за Нас и наше сараднике. Обезвриједили сте смисао молитвених осмина за јединство хришћана које овим чином престаје. Преузели сте на себе одговорност за прекидање и наших личних односа. Ми не можемо гајити братске и пријатељске односе са људима који молећи се за жртве Блајбурга 1945. апологирају (да не кажемо величају) усташки и домобрански покрет, који су ван сваке сумње нацистички и злочиначки покрети и иза којих је хиљаде и хиљаде невино побијених жена, дјеце, стараца и људи. Искрено, много Нам је жао и изненађени смо до те мјере да не можемо не реаговати на један овакав ваш поступак. Ми смо претходних година пратили ваша учешћа на Блајбургшком пољу. Слушали смо ваше говоре и обраћања, али нисмо реаговали, јер је то било далеко од Нас на Блајбургу. Али сада, када Ви у срце Сарајева спуштате идеологију Блајбурга – пораженог усташтва и домобранства не можемо не реаговати. Жао Нам је што сте Нас приморали да овако реагујемо и да Вам упутимо ово отворено писмо. Ни у ком случају не желимо да утичемо на вашу одлуку. То остављамо Вама, јер је то ваше право и слобода, али исто тако користимо исто право и исту слободу да искажемо наше мишљење и наше виђење ствари. МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ ХРИЗОСТОМ Сарајево, 11. маја 2020. Извор: Митрополија дабробосанска

Има у Јеванђељу једна карактеристична појединост на коју се обично не обраћа пажња, а коју би понекад требало истаћи и подвући. Наиме, кад је наш Спаситељ први пут изашао пред свет на своју јавну мисију, Он је прво отишао у један скромни галилејски дом у коме је тога дана двоје младих свијало своје гнездо и оснивало породицу. Није то Господ случајно учинио, као што ништа случајно и није чинио. Хтео је Он својим присуством и својим првим јавним делом на тој сиромашној свадби показати да је породица нешто чему би требало указати и посветити првенствену пажњу и на што би се приликом ширења Јеванђеља у првом реду требало ослонити. И заиста, ти домови у које су Спаситељ и апостоли улазили постајали су прва мала жаришта из којих се јеванђелски дух постепено ширио по свету. Кад је апостол Павле упутио светом Филимону оно познато писмо, он га је отпочео речима: Благодат и мир теби и твојој домаћој цркви! И стварно, хришћански домови првих времена били су као неке мале Божје цркве у којима је и из којих је вејао дух молитве, дух верности, честитости и љубави. Сјенкијевич је у својој књизи Кво вадис дао слику Рима из тога доба и слику једног хришћанског дома у њему. Рим је у то време хучао од вреве, од тријумфалних похода и парада, од дворских интрига и политичких борби, од гладијаторских игара и утакмица сваке врсте у којима су с подједнаком страшћу учествовали сви слојеви римскога друштва. И у тој хуци и вреви и тривијалности налазио се овде-онде покоји хришћански дом у коме је све зрачило неким тихим и чедним миром и лепотом домаће среће и преданости Богу. Кад је римски племић Петроније први пут ушао у кућу хришћанина Аула Плауција, прво што му је пало у очи био је тај мир. На лицу Аулову, на лицу његове жене, њиховог малог сина и њихове усвојенице, хришћанске девојке Лигије, био је неки сјај, „нека благост и нека ведрина… која је потицала управо из живота којим је та породица живела“. Кад је Петроније видео и осетио све то, њему су се просто отеле речи: „Како је различан ваш свет од света којим влада наш цар Нерон!“ Да, браћо и сестре, хришћани првих векова разликовали су се од осталог света честитошћу, чистотом и лепотом свога домаћег живота, и њихове су породице биле расадници хришћанског духа. У то доба и неколико стотина година касније нису уопште постојале хришћанске, него само јеврејске и незнабожачке школе. Кроз те су школе прошли Свети апостол Тимотеј, Свети Иринеј епископ лионски, Свети Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов и многи други хришћански светитељи. Али су они били добили хришћанско васпитање у својим породицама и постали велики носиоци јеванђељског духа у свету. И наше хришћанске породице не би требало у томе давању јеванђелског духа да изостану од хришћанских породица првих векова. И ми смо дужни да своју децу и речју и делом научимо основним јеванђелским начелима: да у њихове младе душе унесемо што више тежње према ономе што је добро, честито и племенито; да настојимо да се прво у наше, а потом у њихове душе усели Христос са својом благошћу, праведношћу, и поштовањем, и љубављу према човеку. Редак је труд који може бити тако богато награђен као тај. Кад се човек радује маломе цвету који је стрпљиво однеговао у својој башти, колико се тек радује лепим и благородним душама своје деце које је он васпитао и које излазе из његовог дома и улепшавају овај Божји свет! Требало би прочитати само неколико страница из Исповести блаженог Августина, из живота породице Светог Василија Великог, или бар само оно чувено писмо Антусе, мајке Светог Јована Златоустог, па осетити коликом су атмосфером љубави ти домови дисали и с колико су болећивости и доброте ти људи лечили ране једни другима. Јер када је наш Спаситељ хтео да упути људе да се међусобно воле, Он им је испричао о ономе Самарјанину који је нашао крај пута рањена човека, превио му ране и постарао се за његово смештање и лечење. Није ни то Господ случајно учинио, и није случајно баш пример с рањеником узео. Знао је Он да је овај свет пун рањеника и да су, штавише, сви људи, ко мање ко више, душевни рањеници. Сваки има неки свој бол, свака породица има неку невољу, свакоме нешто недостаје сваки има неку раницу на души и заслужује да се на њега сажалимо и да поступамо с њим благо, и опрезно, и милостиво – као с рањеником. А поготово је потребно тако поступати после овог последњег страшног рата. Сви смо изишли из њега још већма и душевно и телесно изранављени и изубијани. Породица у првом реду треба да буде онај топли кутак у коме ћемо лечити ране једни другима благошћу и љубављу, љубављу која блажи душу, подиже човека и чини да живот, крај свих патњи, буде ипак леп. Наш је народ понекад умео сјајно да изрази ту потребу доброте која као неки благи мелем лечи ране које нам живот задаје. Постоји она народна песма о невести Ковиљки која је својом племенитошћу заменила мајку једном сирочету и својом душевношћу залечила ране које је њеној породици живот био нанео. Сећате ли се те песме? „Разболе се невестица Винка, разболе се, хоће умријети, па дозива своју јетрвицу: – Ој Ковиљка, мила сестро моја, пази сејо, моју сиротицу… Кад свом сину бела хлеба дајеш, подај, сејо, и мојему Мирку. Њему подај од хлеба корицу, нек’ се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема… Кад свом сину скројиш кошуљицу, и мом Мирку закрпи траљицу… Када, сејо, у цркву пошећеш, свога сина на руци понеси, мог синчића за руку поведи, нек’ се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема…“ Али је Ковиљка, та племенита душа, по јетрвиној смрти чувала њено дете као своје рођено и боље него своје рођено: „Прије Мирку бела хлеба даје, прије Мирку нег’ својему сину. Прије Мирку кроји кошуљицу, прије Мирку нег’ своме Маринку. Свако гледа и овако се диви како стрина негује их оба као да су браћица рођена… Кад Ковиљка у цркву пошеће, обојицу води за ручицу, а сав народ стрину благосиља: – Ој Ковиљка, колено адамско, проста душа твојих родитеља, који су те такву породили! Доброта душе и та готовост да притекнемо онде где је то потребно и да залечимо ране које живот наноси – то је оно што тражи од нас и Бог, и Црква, и земља. Јер, лепе су јутарње зоре, лепе су звездане ноћи, лепа су мирисна пролећа и златне јесени, али је од свега на свету лепша и кориснија добра и племенита човекова душа. Због ње ваљда и сунце сија, због ње трепере звезде, због ње је Син Божји сишао на Земљу, због ње је његово Јеванђеље, због ње су цркве и манастири, због ње празници и службе Божје. Све – да се у души човековој пробуди оно што је добро и лепо. Све – да се у срцу човековом покрене она благородност и великодушност која чини да живот постаје узвишен, вредан и леп. Нека би дао Бог да та доброта освоји и наша срца, те да и наши домови буду као неки мали Божји храмови у којима ће и из којих ће вејати дух Христовог Јеванђеља: дух великодушности, честитости и љубави! – Амин. Еп. Хризостом (Војиновић), Тихи глас Извор: Епархија жичка

Стајао сам једне вечери на тераси Патријаршије. Доле, у Карађорђевој улици, испод сијалице, стајала је на трамвајској станици само једна мајка са својом сасвим малом девојчицом. Иако нису пролазила возила, иако није пролазио свет, иако се ни оне нису кретале него су само стајале и чекале, мала се све време чврсто држала за мајчину руку. Премда није било никакве опасности, осећала се тако сигурнијом и било јој је пријатно да се чврсто држи оне коју воли и која је воли. Пролазећи једног јутра кроз наш град, видео сам сличну сцену. Мајка је ишла с корпом на пијацу, а за руку јој се ухватила њена мала кћерчица и носила и она своју котарчицу. Било је доста рано, мала је слободно могла остати код куће да спава, или да се игра са својом лутком и својим играчкама. Не, она је више волела да се не одваја од маме и да стално буде с њом. И ми, браћо и сестре, попут ове деце, не би требало да се одвајамо од Бога. И ми би требало да се молитвеном мишљу чврсто држимо Божје руке. Обилна струја живота, стваралачке снаге и љубави преливала би се из Његовог у наше биће и давала нам сигурност, снагу и пуноћу живота. Епископ браничевски Хризостом, Тихи глас Извор: Епархија жичка

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, члан Светог Архијерејског Синода задуженог за просвету, службено је посетио Богословију Светих Кирила и Методија у Нишу и извршио инспекцију рада и пословања те црквено-просветне установе. У част високог госта, Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније приредио је 5. децембра 2019. године свечану доксологију у Саборном храму у Нишу. Током наредна два дана, Митрополит је присуствовао професорским предавањима и ученичким одговарањима и посетио интернат ученика, библиотеку Богословије, као и њено економско одељење и кухињу. На крају посете одржана је седница Наставничког савета током које је митрополит Хризостом изложио своје утиске и сугерисао управи Богословије и наставницима како побољшати наставу и рад Богословије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Члан Светог Архијерејског Синода, митрополит Хризостом, учествовао у раду Самита верских поглавара у главном граду Азербејџана Поводом одржавања другог Самита верских поглавара света, у својству члана и одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом службено је посетио од 13. до 16. новембра 2019. године Рeпублику Азербајџан, односно Баку, главни град те источнокавкаске државе. У пратњи Високопреосвећеног Митрополита био је јереј Дејан Ђуричић, парох кравички. На односној конференцији учешће су узели многобројни верски поглавари и њихови преставници. Поред представника Српске Цркве, скупу су присуствовали и представници Антиохијске, Руске и Грузијске Патријаршије. Руску делегацију лично је предводио Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирило. На крају самита, Високопреосвећени г. Хризостом је посетио руски православни храм Светог архангела Михаила у Бакуу, поклонио се светињи храма и помолио за све благочестиве православне хришћане Азербајџана. У истом објекту налазе се две цркве: Светог архангела Михаила (горња) и Светог апостола Вартоломеја (доња). Извор: Инфо-служба СПЦ

Кипарски архиепископ Блажењејши Хризостом је на празник Светог Јована Златоуста, који је његов небески покровитељ и ходатај, началствовао архијерејском службом у Саборној цркви Светог Јована Богослова у старој Никозији. Митрополит пафоски Георгије и Босре Тимотеј, и епископи карпасијски Христофор, китроски Леонтије, неапољски Порфирије и месаоријски Григорије служили су Божанску литургију са Архипископом. Патријарх александријски Теодор, епископи лимасолски Атанасије, гвинејски Георгије, аматуски Николај и екзарх Александријске Патријаршије на Кипру владика нитријски Никодим молитвено су присуствовали евхаристјском слављу у олтару. Државни службеници, наставници и стотине верника такође су били на Божанској литургији. Архиепископ је захвалио свима на молитвеним порукама и пожелио им здравље и снагу ходатајаством светог ЈованаЗлатоуста. Архиепископ је захвалио и председнику Кипра Никосу Анастасиадису и изразио му пуну подршку посебно у овој кључној прекретници кипарског питања. Председник Кипра је истакао да је његов циљ пронаћи одрживо, функционално и трајно решење кипарског питања. Извор: Инфо-служба СПЦ

Дан успомене на Светог великомученика Прокопија, крсна слава храма у Високом, прослављен је у пету недељу по Духовима, 21. јула 2019. године. Једна од најстаријих цркава подигутих од тврдог материјала у градској средини у 19. веку, још за време Отоманске империје, јесте црква у Високом, која је непоколебљиви сведок чврсте вере и љубави Срба Високог према своме Богу и Спаситељу Исусу Христу. Тренутно, црква је у генералној обнови. Циљ је и намера како Црквеног одбора тако и Високопреосвећеног Митрополита да обновљени храм буде освештан 2020. године у склопу обележавања 800-годишњице аутокефалности Српске Цркве и оснивања Епархије дабарске - данас дабробосанске. Литургијским слављем и прослављању великомученика Прокопија началствовао је Високопреосвећени г. Хризостом, Митрополит дабробосански, уз саслужење синђела Василија Гавриловића, протојереја-ставрофора Драгомира Убипариповића, Ранка Бјелинца, Илије Чупића и Миомира Ковача, протонамесника Синише Максимовића и ђакона Будимира Гардовића. Кум крсне славе био је г. Драган Остојић из Источног Сарајева са породицом. Извор: Митрополија дабробосанска

На данашњи дан, 20 јуна 1939. године у Руми, рођен је Епископ Хризостом (Столић), а упокојио се 18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву. Епископ Хризостом по завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег Епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази на Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране Цариградског Патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први Епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за Епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за Епископа банатског. У овој Епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за Епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је Патријарх српски Г. Г. Павле. Као Епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), Свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији Владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Село Доњи Малован у Општини Купрес је најзападнија тачка митрополије Дабро-босанске на западним границама митрополије. Смјештено је тик изнад села Шујице и историјског Дувна (данас Томиславграда). Као и сва друга села Купрешке висоравни и Доњи Малован је у рату 1992-1995. године тешко пострадао, а сви становници, који нису побијени и поклани од припадника хрватског вијећа обране и оружаних снага Републике Хрватске, избјегли су и прогнани. Али, они нису заборавили свој Малован и свој Купрес, дјелимично су се вратили на своја огњишта и обновили порушени храм Светог велиомученика кнеза Лазара косовског. У недјељу светих отаца Првог васељенског сабора, 9. јуна текуће 2019. године, у Доњи Малован је стигао Високреосвећени митрополит Господин Хризостом, митрополит дабробосански, и служио свету архијерејску литургију. Високопреосвећеном Господину Митрополиту салуживали су: протојереји-ставрофори Горан Живковић и Славиша Ђурића, јереји Марко Ђурић и Дражен Анџић и ђакон Будимир Гардовић. Извор: Митрополија дабробосанска

Његово Блаженство Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра г. Хризостом посетио је 17. маја 2019. године Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја у Патријаршији српској у Београду. С обзиром да је заседање Светог Архијерејског Сабора у току, Његово Блаженство г. Хризостом је примљен од стране тог највишег јерархијског представништва Српске Православне Цркве са чијим је члановима водио срдачан братски разговор. Извор: Српска Православна Црква

Како пишу грчки медији, кипарски архиепископ Хризостом Други посетиће у најскорије време Српску, Бугарску и Јелинску цркву, како би разговарао о могућностима превазилажења црквене кризе у Украјини и у целом Православљу. Као што смо раније пренели, на састанку одржаном у Никозији уочи Васкрса са патријарсима александријским Теодором, антиохијским Јованом и јерусалимским Теодором, кипарски архиепископ се прихватио улоге посредника у превазилажењу раскола Цариграда и Москве. Архиепископ Хризостом је и у сталном контакту са албанским архиепископом Атанасијем, који се телефон чуо и са тројицом предстољатеља древних патријаршија. Сада се објављује да Кипарски архиепископ планира и посету московском патријарху Кирилу коме ће изнети предлоге за решење кризе: одржавање Свеправославног сабора и, од стране Москве, додељивање пуне самосталности Украјинској православној цркви коју предводи Блажењејши митрополит Онуфрије. Грчки медији процењују да овај план није лако прихватљив ни за Цариград, ни за Москву, али да би промена политичке ситуације у Украјини, могла да допринесе одступању од првобитних ставова, пре свега Цариграда. Није јасно шта се подразумева под додељивањем пуне самосталности УПЦ од стране Москве; она и сада има пуну унутрашњу самосталност, а њени верници нису склони прекидању контакта са московским патријархом. Иначе васељенски патријарх Вартоломеј ће о истој теми, из другог угла, разговарати са атинским архиепископом Јернимом, иза затворених врата 22. маја у Атини.

Извор: Српска Православна Црква

Повод за посету био је велики Богородичин празник Успенија Пресвете Богородице којем је посвећена Протатска црква у Кареји а у којој се налази и чува чудотворна икона Пресвете Богородице Аксион Естин. Пре доласка у Кареју, Високопреосвећени г. Хризостом посетио је 26. и 27.августа 2018. године манастир Хиландар. Дана 27. авуста 2018. године стигао је у Кареју. После пријема од стране Протоса Свете Горе и чланова Свештене управе Митрополит је служио свеноћно празнично бденије и у продужетку свету архијерејску Литургију уз саслужење бројних представника светогорских манастира, скитова и келија. После свете архијерејске Литургије уприличена је светогорска трпеза љубави за све приспеле на празнично сабрање. Том приликом Митрополит је одржао пригодну бесједу и захвалио Свештеној управи на позиву истакавши његову вишедеценијску везу са Светом Гором које траје од априла 1976. године. У поподневним часовима, Високопреосвећени Митрополит је начелствовао вечерњем богослужење и општем парастосу за ктиторе Протатског храма Успенија Пресвете Богородице цареве Никофора и Јована, киао и за све уснуле у Господу који се подвизаваше у Светој Гори. Извор: Српска Православна Црква