Претражи Живе Речи Утехе

Интерпарламентарна скупштина за православље (И.А.О.) организује трећи по реду фото-конкурс и позива све заинтересоване да учествују на њему. Ново фотографско такмичење организује се по предлогу Одбора за културу И.А.О. Међународни секретаријат у контексту очувања и промоције хришћанске православне културе и у сарадњи са веб страницом OrthPhoto.net. Сврха такмичења је да истакне концепт „Премудрости Божије“ у савременом свету и ода почаст храмовима који су вековима грађени у његову част. Храм Свете Премудрости Божије (Аја Софија) у Граду градова, Константинопољ, „Велика црква“, „Велики манастир“, јединствени је споменик универзалног карактера који „припада човечанству и светској културној баштини“. Света (Аја) Софија из Цариграда била је узор који је праћен изградњом стотина храмова до данас, широм православног света посвећеног Премудрости Божјој. Ова изложба за циљ има да прикаже динамику коју Логос Божији, Исус Христос, има у православном свету. Награде такмичења Следеће награде се објављују за победнике такмичења: Такмичење има две номинације, као што је поменуто, у одељку „Номинације за такмичење“. Главна награда: 500 ЕУРА 1. награда 300 ЕУРА 2. награда 200 ЕУРА 3. награда 100 ЕУРА Почасно признање: Албуми (о броју почасних извештаја одлучиваће судије) За додатне информације кликните овде и посетите нашу веб страницу конкурса за фотографије: http://hagiasophia.orthphoto.net Кликните овде да бисте отворили страницу такмичења на Facebook: https://www.facebook.com/HagiaSophiaTheTemplesOfWisdomOfGod Кликните да бисте отворили И.А.О. званична веб страница: https://eiao.org Молимо вас да ово обавештење проследите свакој заинтересованој страни. Ценимо вашу помоћ и допринос успеху такмичења. С поштовањем, Александер Василук OrthPhoto координатор

На Нову годину и празнике Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, у четвртак 14. јануара 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио Божанску Литургију у Богојављењском храму манастира Давидовице код Бродарева. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) Саслуживали су парох бродаревски протојереј-ставрофор Бране Буквић, архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Марко Папић, архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић и протојереј Никола Перковић. Говорећи о великим и значајним празницима које у данашњи дан прослављамо Епископ Атанасије је рекао: – Апостол Павле у посланици Тимотеју препоручује: Бори се добрим подвигом вере, хватај се за Небо. Јер, само тако може се пловити кроз ово време и опстати. Ово време и простор на коме живимо испуњени су искушењима, препрекама, које се могу савладати само јаком вером. – Држећи се тога начела да је Господ наш Исус Христос Учитељ и да је Његова наука истинита наука о животу, и то о Животу Вечноме, имамо поуздање и неће нас страх пред животом, пред непознаницама обузимати, јер ћемо се поуздати у Господа свога који је Пут, Истина и Живот. – Ми нећемо заборавити да данас поново заблагодаримо Богу нашем за сва добра која нам је дао у претходним временима, и у прошлој години и у годинама пре тога. Благодаримо му за здравље, благодаримо му што је дао светлост дана, што нам је дао очи да ту светлост можемо гледати и да се можемо кретати овим простором, да можемо сагледавати лепоту Његове творевине. За све то ми му благодаримо. Благодаримо му и за здравље и молимо му се да га можемо осмислити. То су Његови дарови дати нама да са њима нешто постигнемо. За све то ми благодаримо Њему и молимо му се да не престане чинити нам добро и давати нам своје дарове. И нећемо престати да га славимо јер Он то заслужује, и да се дивимо Његовој доброти и Његовој премудрости, нагласио је Епископ Атанасије. Након Литургије у храму је служено и опело новопрестављеној игуманији давидовичкој мати Дарији. Саслужитељи Епископу Атанасију у чину опела били су и настојатељ манастира Бања код Прибоја архимандрит Теофило, протојереј-ставрофор Бране Буквић, протојереј Игор Ерић, протојереј Никола Перковић и свештеномонах Павле, сабрат манастира Тумане. У опроштајној беседи Преосвећени је рекао: – Монахиња Дарија припада оној групи хришћана која се сматра за најодважније, најхрабрије. Припада монашкој групи хришћана. Монаси су они који се директно угледају на Свете апостоле и Свете мученике, на најдоследније следбенике Христове. – Два су основна момента у животу монаха, два најсвечанија. Први је када монах, монахиња, даје своје завете. Завет даје Христу да ће увек бити са Њиме, Његов верни следбеник у свему, чак и до смрти, ако би било неопходно за Њега и пострадати. То је најсвечанији моменат. А други свечани моменат је када се сагледава колико су завети које је монах дао испуњени. – Као што се обнављају наши храмови тако се монаси труде да обнове, да усаврше, свој духовни храм то јест себе као личност. Да себе украсе врлинама, и такви украшени врлинама онда да иду пред Господа Христа. Прича о мати Дарији није испричана само зато што она заслужује да се о њој прича сваки дан, да се прича о њој сваки дан допричава. Помолимо се сада за тај тренутак који је најсудбоноснији за сваког хришћанина, а посебно за монаха, да Господ Христос дочека мати Дарију речима задовољства и похвале, да је представи Оцу Своме Небескоме као вернога слугу свога и да је награди Животом Вечним, додао је на крају Епископ Атанасије. Новопрестављена слушкиња Божија игуманија Дарија сахрањена је на манастирском монашком гробљу. Извор: Епархија милешевска

У земљотресу који је 29. децембра 2020. године погодио Хрватску веома су оштећени српски православни храмови и парохијски домови у Петрињи и Сиску. -Оштећења на храму Свете Петке и парохијском дому у Сиску су таква да су трајно онемогућена богослужења и живот у њима. Такође, и храм Светог Спиридона као и велелепно здање парохијског дома у Петрињи толико су оштећени да су стављени ван функције. Свештеници из Сиска и Петриње са породицама су приморани да напусте своје домове, рекао је за Информативну службу Спрске Православне Цркве свештеник Веселин Ристић, парох из Сиска. Извор: Инфо-служба СПЦ

Давно је изречена мисао да се културно наслијеђе једног народа најбоље штити ако се са бригом о њему и његовим вриједностима упозна шира јавност. Управо овај кратки текст има за циљ само да назначи колико је обновљено, санирано, реконструисано и новоподигнуто црквених здања у тридесетогодишњем периоду, за вријеме столовања на Трону цетињских митрополита Митрополита црногорско-приморског и Егзарха најсветијег Пећког трона Амфилохија Радовића. Приликом освећења обновљеног Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, 7. маја 1989. године, тадашњи Епископ банатски Амфилохије Радовић је у бесједи подсјетио на личност једног од ктитора Саборног храма Св. Василија Острошког – великог владара Црне Горе и великог српског владара краља Николу Петровића Његоша, за којег је истакао да је један од најзначајиијих задужбинара нашег народа последњих вијекова. Владика Амфилохије нас је подсјетио да су књаз Милош Обреновић, у Србији, и краљ Никола Петровић, у Црној Гори, два најзначајнија задужбинара од времена Немањића, као и да би било вријеме да се неко тим питањем позабави. Гдје год је дошао, краљ Никола је подигао нови храм (а подигао их је или обновио 289 за педесет година), јер је знао и био је свјестан да је храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема. храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Владика Амфилохије је посебно истицао да је насиље над храмом увијек кроз историју било насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човјека. Приликом увођења у Трон цетињских митрополита у Цетињском мапастиру, 30. децембра. 1990. године, Његово високопреосвештенство Амфилохије у својој бесједи је истакао да скоро нема ниједне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Треба почети рекао је, од ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица. Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен и глава му посјечена. Бесједе у Никшићу и на Цетињу биле су путоказ за оно што је Митрополит Амфилохије поставио себи као задатак у будућем раду на обнови запостављених и оскрнављених храмова. Као инжењеру, коме је била блиска. ова материја и искуство у обнови културно-историјских споменика у општини Цетиње, представљало је задовољство да често разговарам са Митрополитом на ове теме. Уочио сам да је одлично познавао архитектуру, као и историју умјетности. Сазнао сам да се још као студент дружио и често разговарао на ове теме са архитектом Предрагом Пеђом Ристићем, који ће касније бити и пројектант најзначајиих новосаграђених саборних храмова у Црној Гори. Такође ми је казао да је боравећи иа Светој Гори имао прилику да се упозна и често разговара са познатим српским архитектом и академиком Александром Дероком, од кога је много научио о градњи храмова. Није тешко било уочити да Митрополит, као теолог и већ тада добар познавалац црквене архитектуре, има један посебан и несвакидашњи прилаз начелима утемељења хришћанских храмова. Тада сам га замолио да, када буде у могућности, напише прилог на ту тему сматрајући да би то требало штампати у уџбенике за оне који се баве црквеном архитектуром. Та жеља ми се остварила када сам приредио, 2010. годипе, љетопис о обнови и градњи манастира и храмова у Црној Гори, поводом двадесетогодишњице његовог служења (1990 – 2010) на Трону цетињских митроиолита, као увод љетопису, Митрополит је записао сљедеће: „Смисао храма је, у суштини, истовјетан са смислом човјека и свијета уопште. Он је, такорећи, икона човјека и свијета. И као што су космос и човјек по природи и призиву богојавни, тако и храм, он није просто симбол духовне стварности него мјесто гдје се она реално открива, мјесто откривења славе Божије, мјесто Богојављења. Храм има за, циљ да онима, који се у њему и око њега сабирају, који га гледају, открива и пројављује Невидљивог, да смјести у себе и собом посвједочи Несмјестивог. Зато је потребно да материјал који се у њега уграђује и начин на који се уграђује, његов облик и све што је у њему и што се у њему одиграва – проговори вјечној истини саобразним језиком, за човјека разумљивим и прихватљивим. Као такав, храм афирмише и позитивно врједнује саму материју, даје апофатичко – лични карактер познању и историји, тј. пројављује и открива лик вјечног Слова (Логоса) Божијег у тварној стварности свијета и човјека. Тако, прави храм, као и прави човјек. као и свијет, проговара, постаје и открива се као ријеч о Неизрецивом, славопој његовој љепоти и слави; кроз њега се пројављује и објелодањује унутарња истина свијета и човјека, и њихов вјечии смисао.“ Зато, када се храм гради, у њега се, кроз пригодан материјал, на природан и смјеран начин, уграђује свијет; градња се врши по човјековој мјери, али тако како би, истовремено, својом иконичношћу обухватила бескрајну стварност. Тај мирис и дах безмјерног, уткан у грађевину храма, битан је за људе који се у њему окупљају: он им открива задату бесмртност саме њихове природе, указује на безмјерну мјеру човјековог раста. Као што је човјек створен „по слици и прилици” тј. по безмјерној мјери вечнога Бога, тако се и храм гради за тог и таквог човјека, по његовој „слици и прилици“. Када је, прије тридесет година, Митрополит Амфилохије, као широм православне васељене познати и признати теолог и духовник, стигао у свој завичај, на мјесто гдје се постављало питање судбине народа, морао је скупити сву своју снагу и окренути свој дух небу, јер је земља у коју се вратио стењала под тоталитаризмом који је оставио тешке посљедице: безбожиост, братоубиства, подјеле и избезумљене људе. Чекао га је огроман посао. Закорачио је у простор древног памћења, богатог искуства и ружне стварности. У посљедњим деценијама прошлог вијека било је мучно и тужно гледати гомиле камења на рушевинама манастира, запустјела света здања, цркве без кровова и звоника, и то широм Црне Горе. До бројних црквишта и манастиришта, био је прави подвиг стићи, пробити се кроз шикару, кретати се козјим стазама и избегавати поскоке. Била је то срамота Црне Горе да у задужбини Јелене Балшић, творца емистоларне књижевности на овим просторима, чувају стоку; да од полусрушеног манастирског здања у Врањини праве тор за овце; да на Старчевој горици иа гробу српског штампара Божидара Вуковића Подгоричанина умјесто цвијећа буде љеш мртве козе; да се у манастиру Стањевићима, који је безмало био 150 година престоница Црне Горе у доба Петровића Његоша, у гомили камења змије легу на мјесту гдје је Свети Петар Цетињски писао чувену Стегу… Здања прављена да покажу духовно богаство, да буду молитвена и административна сједишта, гробна почивалишта владара, властеле и црквених великодостојиика, али и да буду прве школе, скрипторије, прве штампарије, народна зборишта, уз помоћ вјековиих завојевача, освајача и комунистичких власти, притом и дејством зуба времена, претворена су у ругла и срамоту. У временима послије Другог свјетског рата, када су власти у ријетким приликама санирале урушене храмове, они су обнављани само као споменици културе, а не мјеста сабирања и духовног препорода народа. Као примјер, довољно је видјети однос некадашњег Завода за заштиту споменика културе Црне Горе према урушеном манастиру Стањевићи. Тако је, 1985. године, за манастир Стањевиће, ову некад „највећу грађевину Црне Горе“, било предвиђено, и то од стручне екипе, да у будућности остане само као „најмонументалнија рушевина“. Али они који су то предвиђали су заборавили да је Бог љубави неуништив и да је неуништиво и оно људско срце које је испуњено том божанском љубављу. Благодарећи несебичној жртви и труду монашког братства, помогнутом од честитих људи, стручњака и добричинитеља, светиња је васкрсла из мртвих, после 180 година рушевног и заборављеног стања. Манастир Свете Тројице Стањевићи је, 2018. године, обиљежио своју шесто осамдесету годишњицу, свечаније него ли било коју годишњицу у својој историји, обучен у ново рухо, поставши поново један од најзначајнијих духовно-културних свједока бића изворне Црне Горе. И много шире од Црне Горе. Велика обнова и градња храмова је услиједила након враћања народа Црне Горе својој Православној цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година прошлог вијека. Ова обнова храмова није била само обнова споменика културе, већ центара духовног живота, која је веома. брзо дала богате плодове. И лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених здања. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. Бројни обновљени и нови манастири као да чине дијелове једног тролиста који народ назва Три Свете Горе: Приморска, Зетска и Брдска. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова. у Црној Гори 1990-2010“ (Цетиње, 2010), дат је податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. На крају 2015, тај број се повећао на 652 црквена здања, која су обновљена или изграђена у протеклих 25 година (1990-2015), од када се на цетињском трону налази Митрополит Амфилохије Радовић. Постоји предање у народу да је црногорски краљ Никола, велики задужбинар и градитељ цркава, у храм Светог Архангела Михаила у Андријевици симболично уградио своју сјенку. Данас, па крају 2020. године, можемо констатовати да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије „с љубављу ка божанственим црквама” и опчињен љепотом дома Господњег саградио, обновио, реконструисао и осветио, за тридесет година своје архипастирске службе у Црној Гори, преко 700 црквених здања, отворено и нескривено се радујући што се кроз градитељство и звук звона, проноси кроз простор и вријеме слава имена Господњег. Када се само погледа бројна фото-архива манастира и храмова, која је најбољи свједок љепоте и пуноће хришћанског живота у протеклом времену, као и специфичних и спиритуалних црногорских пејсажа, није тешко уочити складност и на тврдој и правој вјери утемељених црквених здања. Она је и приказ благочестивог народа, који у времену „од свашта тијесном и оскудном” даноноћно, уз велико поуздање у Бога и стрпљиво, зидао и зида домове Господње, показујући да је његово памћење и дубље и шире од оно га што је дневна политика покушала да направи од њега. Поред обнове и градње црквених здања, посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства у читавој Црној Гори. На почетку деведесетих година прошлог вијека, на примјер, било је само 5-6 монахињау читавој Црној Гори. Данас има око двјеста монахиња и искушеница. Многе некада пусте рушевине васкрсле су снагом њихове вјере и младости. Данас у Митрополији црногорско-приморској имамо бројчано највише женских манастира од свих епархијау Српској православној цркви. Међу многобројним новосаграђеним храмовима Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици и Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте не само у Црној Гори. Немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме Митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Ннколе и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налазио Митрополит Амфилохије Радовић представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Данас вјероватно многима постају јасније ријечи из бесједе Митрополита Амфилохија које је изговорио 1989, уочи доласка на Цетињски трон (1990), као и његов допринос заштити културног насљеђа нашег народа. Јован Б. Маркуш Из књиге ,,ЂЕДО“ (Шта нам је значио Митрополит Амфилохије), Београд, 2020, стр. 125 -132. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Никола Пејовић, главни и одговорни уредник радија „Светигора“ гостујући у „Инетернет литији“ изјавио је да су органи реда обмањивали и Митрополију и вјернике приликом затварања и још више продубили неповјерење грађања према полицији. Предводећи 13. литију на интернету, отац Никола је рекао да није постојао ни један основ да би се затворили храмови за Васкрс и да су због тога представници полиције давали нетачно информације свим заинтересованим. „Звали смо у понедељак полицијске службенике из Даниловграда, не представљјући се као свештеници, да би питали зашто је забрањен пролаз до манастира Острог. Одговор је био да је то учињено у договору са Митрополијом, што је апсолутно нетачно“ рекао је протојереј Пејовић додавши да је Црква у контакту са полицијом добила потпуно другачије објашњење. „Информисани смо да је то учињено по одлукама Националног координационог тима, а до данашњег дана није нам достављена ни једна једника одлука ни образложење таквог поступања“ рекао је Пејовић запитавши се како да грађани имају повјерења у такве институције. Он је нагласио ће за враћање повјерења после оваквих обмана и после привођења Митрополита и десетак свештеника бити потребно много труда. „Митрополиту је нарушено здравље и ускраћена основна хигијена у вријеме заразе а све под изговором борбе против исте те заразе“ рекао отац Никола Пејовић додавши да је то некултурно, јер су на различите начине може узјети изјава. „Намјера је да се понизи Црква и вјерници у лицу Митрополита црногорско-приморског“ закључио је главни и одговорни уредник најстарије електронског медија у Српској Православној Цркви. Отац Пејовић је нагласио да многи међу полицајцима осјећају нелагоду због свега али да ова врста понашања се не може на тај начин оправдати. „Међу полицајцима сам срео доста познаника којима је било непријатно, али та нелагодност не лишава никога одговорности и у црквеним љетописима остаће записано да су без било какве званичне одлуке бранили људима да запале свијећу и да се помоле на Васкрс“ констатовао је протојереј Никола Пејовић. Он се запитао да ли ће ико одговарати за дискриминацију вјерника која је свима очигледна. „Сами полицајци су потврђивали да се на градилиштима и у супермаркетима крше мјере али да они имају наредбу само да реагују само у случају Цркве“ пренио је отац Никола рекавши да никада нико није рекао о чијој се директној наредби ради. Протојереј Никола је рекао да ништа од свега овога не утиче на вјернике да изгубе повјерење у своју Цркву. „Aко би смо питали људе, а то видимо у 99% случајева људи које сријећемо на улици и који стално питају Када ће опет бити литија?“ а ово потврђује и чињеница да је навећи дио веома бројних питања на свакој интернет литији управо те садржине. „Овај народ је оклеветан, опљачкан и осиромашен. И уз помоћ Бога извукао је оно најчеститије и најплеменитије“ закључио је протојереј Никола Пејовић рекавши да честити народ из Литија у читавој земљи заслужује искренију и праведнију власт. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећена господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, милешевски Атанасије, захумско-херцеговачки Димитрије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, служили су данас у Недјељу Светих праотаца са свештенством Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици уз молитвено учешће великог вјерног народа. На крају Свете литургије Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије благословио је овај Сабор у име Господње, Сабор који, како је рекао, започиње овдје на земљи, а наставља се у вјечности, вјечном Царству Божијем. Он је нагласио да је ово најтврђи и најнепоколебљивији Сабор коме припадају милиони душа из свих земаљских народа од времена Христовог до данас: „Сабор око Христа Господа, распетога и васкрслога, који сабира све оне који исповиједају име Његово и дарује им Себе самога, Своју љубав и Своје Тијело и Крв. Има ли ишта светије и величанственије него да неко жртвује тијело своје и крв своју за ближње своје и народ свој? И то је оно око чега се ми сабирамо, што нас сабира, не само данас овдје, него у вјечности.“ Митрополит је казао да је цар Константин видио часни крст на небу и око њега сабрао своје царство: Он није отимао, већ је градио храмове Божије и хришћанима који су били гоњени дао слободу и вратио отете храмове: „И тај повратак храмова је трајао до данашњих дана, цар Констанин је и овдје оставио свога трага“, рекао је владика и подсјетио на крстионицу на Михољској Превлаци гдје је и започела Света Митрополија црногорска и приморска, као и на крстионицу на Златици из времена његовога наследника цара Јустинијана, који је, такође, широм васељене оставио трагове градећи, а не отимајући храмове од хришћана, као што се догађало прије цара Константина. Подсјетио је владика и на обичај код нас у народу да се закива проклети цар Дукљанин, који је отимао храмове и убијао хришћане, као и на древно предање да се то исто чини и у Подгорици на Везировом мосту: „У његово вријеме има безброј мученика записаних у календару пострадалих за вјеру Христову. Није добро да се данас у Црној Гори они који су на власти враћају проклетоме цару Дукљанину и да отимају храмове грађене за славу Божију. Није добро за њих, а да не говоримо о Црној Гори“, бесједио је владика. Додао је да подгорички храм припада Светом Васкрсењу Христовом, Светоме граду Јерусалиму, као што други храмови припадају оним свецима којима су посвећени, прије свега, а онда и онима који их граде и сабирају се око њих и који се причешћују у њима: „Храмови припадају њима, а не безбожницима – сљедбеницима проклетога цара Дукљанина. У овој Црној Гори цара Констанитана, цара Јустинијана, Црној Гори Светога Јована Владимира, који је жртвовао себе за светињу Божију и мир, и они који су њихови насљедници као владари треба да одаберу њихов пут, пут Светих Божијих владара све до Светога Петра Цетињскога, Светога Василија Острошкога који су кроз вјекове градили храмове посвећујући их живоме Богу, призивајући народ да се крштава, вјенчава у тим храмовима. Таквом народу припадају ти храмови.“ Нагласио је да су пред нама два пута и да је на нама да се као у древна времена опредијелимо, или ћемо за проклетим царом Дукљанином, да не да Бог, или ћемо за Светим Јованом Владимиром, Светима Петром Цетињским, Светим Василијем Острошким: Митрополит се запитао коме треба да припадну мошти Светога Василија, ко са њима да располаже?! Свети Василије је припадао, прије свега, Христу Богу, светињи Његовој, а онда народу Божијем за кога је жртвовао себе и све што је имао“, рекао је владика и подсјетио на његову клетву упућену онима који се дрзну да отимају имовину Цркве. Истичући да се он налази на трону Светога Петра Цетињскога, Митрополит је објаснио да су епископи будимљанско-никшићки Јоаникије, милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије умировљени Атанасије, на трону Светога Василија Острошкога, а да ови који данас владају хоће да ограниче Цркву Божију, која је безгранична. „Дај Боже, да у Црној Гори не буде сљедбеника проклетога цара Дукљанина! Нажалост, оно безакоње које је сада дио Скупштине Црне Горе прогласио за закон, није закон већ безакоње проклетога цара Дукљанина. Говорим пред Богом пред овом светињом, пред овим Светим сабором, који је сабор вјекова. Ми припадамо сабору Светих апостола Светога Петра и Павла,Тита,… Светога цара Константина и Јустинијана… Надамо се у Бога да ће се и ова власт садашња у Црној Гори уразумити. “ Говорећи да је доста отето од народа, Цркве у вријеме Јосипа Броза, владика је казао да садашња власт не само да неће да врати отето, већ хоће поново да отима храмове: „Мало су узели од овога народа. Неће тако моћи! Надам се у Бога да ће да их уразуми и врати Светоме ћивоту Светога Петра Цетињскога и Светога Василија Острошкога, као што се око тих ћивота сабирају милиони људи, чак и они који нијесу православни.“ Митрополит је исказао захвалност полицији која је, не по својој жељи, добила наредбу да напада народ Божији, а то није чинила. Зато што је посвједочио вјеру, истину и слободу, сачувавши савјест и образ Црне Горе владика је одликовао Златним ликом Светог Петра Другог Ловећенског Тајновидца службеника Центра безбједности Никшић Милоја Шћепановића, који је након 30 година стажа дао отказ јер није хтио да учествује, како је рекао, у акцији полиције против грађана. Поздрављен бурним аплаузом, Шћепановић је захвалио на одликовању истичући да није ништа посебно урадио, исповједао је вјеру Христову и поштовао Бога и Светога Василија, и није хтио на свој народ: „Боље кући часна образа, него с пендреком прљава.“ На крају Литургије Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да Црква наставља да ради оно што је радила кроз вјекове и позвао вјерне да у што већем броју учествују у молебнима Пресветој Богородици за мир, здравље, спасење и помирење свих, који се служе у свим храмовима и који ће се служити до Божића. Такође до Божића ће звонити и заупокојена звона с обзиром на то да је у Скупштини Црне Горе умрла правда и право. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Љубомир Јовановић служио је Свету литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживао му је јереј Александар Орландић, док су за пјевницом одговарали чланови хора Свети Јован Владимир. Бесједио је отац Александар, након што је Анета Самарџић по благослову прочитала Апостола, а отац Љубомир Свето јеванђеље: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Црква Божија, браћо и сестре, од својих најранијих дана је имала посебно поштовање према Пресветој Богородици. Према Мајци Божијој. Она је Њу поштовала као Пресвету, као Преблагословену, као Пречисту. Поштовала је увијек више него све друге светитеље, чак као што пјевамо, Она је часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима. Јер сви свети Божији угодници, они су служили Богу, клањали се Богу, а Мајка Божија осим што је служила Богу, Она је тога Бога и носила у утроби својој. Она је тога Бога родила, носила га на рукама својим, дојила га и зато Њу Црква Божија, пошто Она има тај јединствени однос какав ниједно људско биће прије Ње, а ни после Ње нема, нити ће имати, зату Њу Света црква Божија заиста чествује и поштује као узвишенију од свих. Као онај најдивнији плод рода људскога. И управо у ове дане, у дане Божићнога поста, припремајући се за празник рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, крећући се ка тим јаслама, ка тој пећини у којој је Богомладенац рођен, на самом почетку тога пута, дочекује нас Мајка Божија. Дочекује нас овај празник Њенога ваведења, то јест Њенога увођења у храм. Као што знамо из Светога предања Цркве Христове, Њени родитељи Јоаким и Ана на данашњи дан довели су трогодишњу Марију испунивши тиме завјет. Јер као бездјетни они су молили Господа да им подари чедо, да им подари дијете, завјетујући се да ће то дијете које им Господ дарује, Њему и посветити. И управо на данашњи дан се испуњава тај завјет. Часни, побожни, Свети и праведни Јоаким и Ана доводе своју ћерку трогодишњу Марију праћени мноштвом својих рођака, сродника и пријатеља, и како се каже, и хором беспрекорних дјевственица које носе свијеће, као што видимо и на фресци у нашем храму. Они долазе пред Храм јерусалимски доводећи своју кћер да је посвете Богу. Јерусалимски храм је имао петнаест степеника и Пресвета Дјева иако мала, трогодишње дијете како кажу Свети оци, Она је сама без помоћи икога устрчала тим степеницама према врху, гдје је чекао пророк и првосвештеник Захарије, отац Светог Јована Пророка Претече и Крститеља. Он је дочекао са мноштвом свештеника и увео је у Храм Господњи. Она која ће постати живи храм Бога Вишњега, Она се на данашњи дан уводи у храм. И Свети Захарије, човјек Божији, надахнут Духом Светим, не само што је увео у храм као што су улазиле и друге дјевојке и други људи, него је увео и у Светињу над светињама. Јерусалимски храм је имао више одаја, као што и овај наш храм има припрату, има наос, брод храма, има иза ове олтарске преграде, има најсветији дио храма олтар, тако је и онај Јерусалимски старозавјетни храм иза друге завјесе имао највећу Светињу која се звала Светиња над светињама у којој се налазио ковчег Завјета, позлаћени, у коме су се налазиле највеће светиње израиљскога народа, као што смо чули и у посланици Апостола Павла коју смо данас читали. У њој се налазио и златни сасуд са маном, и таблице закона и процвјетали штап, жезал Аронов. Мајка Божија уводи се у ту Светињу над светињама и ту се припрема да постане већа од Светиње над светињама. Да Она у свој утроби понесе Онога који носи сав свијет, и да нама донесе у свијет Спаситеља овога свијета. Она заправо и јесте праобраз, праслика те Светиње над светињама тога храма Божијега, заправо храм Божији је праслика Мајке Божије. Јер Она је управо та таблица закона, јер је Она родила живу оваплоћену Ријеч Божију. Она је и тај златни сасуд у коме се налазила мана, јер Она је у својој утроби донијела истински хлеб који силази са небеса, Господа и Бога нашега. Она је и тај процвјетали Аронов жезал, јер Она је донијела као плод утробе своје Спаситеља свијета. И Она донијевши Господа у овај свијет, јер старозавјетни израиљски народ је сматрао да Господ обитава ту, управо у храму Божијем, само у тој Светињи над светињама, а кроз Мајку Божију сам Господ је сишао у свијет. Од Ње се родио и тако да смо и сви ми призвани да и ми обитавамо у Богу и Бог у нама. И да и ми сви постанемо храмови Божији по узору на Мајку Божију. А како ћемо постати храмови Божији? Управо тако што ћемо и ми долазити у храм Божији. Као што смо рекли, Мајка Божија на данашњи дан уводи се у храм да би Она постала храм Божији и онај истински животворни храм. Тако и ми браћо и сестре, призвани смо да долазимо у храм. А шта то значи? То значи прије свега да је храм саздан да би се у њему сједињивали са Господом. Не само да долазимо у њега, него да у њему учествујемо у Светим тајнама Божијим. Да се у храму Божијем сретамо са Господом. Прије свега да се крштавамо, а затим да учествујући у овим литургијским сабрањима заиста у себе примамо Господа, и тако постајемо истински храмови Божији. Да по узору на прародитеље Свете и Праведне Јоакима и Ану и ми доводимо дјецу нашу да их крштавамо, да их поучавамо закону Божијем, јер уводити дијете у храм то значи поучавати га науци Божијој. Доводити га на Свету литургију да се овдје учи закону Божијем, да се учи истинској, оној најузвишенијој науци Господњој и изнад свега и прије свега да се кроз Свете тајне Тијела и Крви Господње сједињује са Господом. Да би се тако сви ми, сабирајући се овдје око трпезе Господње, узиђивали у тај храм вјечни, у ту истинску скинију која је на небесима, нерукотворену, Светињу над светињама, заједно са Мајком Божијом која нас овдје и у сваком Храму дочекује, као што видимо на овој фресци иза нас, раширених руку са Богомладенцем. И да би тако сабирајући се на литургијским сабрањима заједно са Мајком Божијом, са свима светима, заједно били овдје на земљи у овоме храму рукотвореном, али да би тако сједињујући се са Господом у онај дан Господњи нашли се сви са Мајком Божијом у оном нерукотвореном храму небеском око Престола Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Амин.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 23. новембра 2019. године чин освећења цркве Светог Николаја Мирликијског у Раковици. Прилог радија Слово љубве Пре нешто више од годину дана на стотинак метара од капија манастира Раковице, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у време високопреподобне игуманије Евгеније, почела је изградња нове цркве посвећене Светом Николају Мирликијском. Идеја да манастир добије нову цркву родила се када је то место духовности и вере постало заштићена околина споменика културе 2006. године. Са урбанистима је тада договорено да се део манастирске земље определи за нови храм. Предлог је прошао све правне процедуре, али није било новца за изградњу. Захваљујући добротворима, после дванаест година чекања прикупљена су средства за темеље и градњу највећег дела цркве. Само зидање отпочело је почетком марта 2018. године. Преосвећени Владика ремезијански г. Стефан је освештао темеље. Храм је изграђен од природних материјала пореклом из Србије, а пројекат је урадила архитекта Оливера Добријевић. Преовладава моравски стил, али има детаља из рашке стилске групе. Посебан печат дају мотиви који су се појавили у самом манастиру Раковици. Преко пута манастира је извор Свете Петке са малом капелом. Мотиви из те капеле нашли су своје место и у новој цркви, да би цео комплекс био једна целина. Црква има 110 квадратних метара и цела је озидана циглом. Прозори су дрвени, под поплочан природним каменом, а на крову је бакарни лим. У суботу, 23. новембра 2019. године, чин освећења цркве Светог Николаја Мирликијског обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. У настакву је служена прва света архијерејска Литургија. Његовој Светости Патријарху су саслуживали протојереји-ставрофори др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог архијерејског Синода; Бранко Митровић, архијерејски намесник; Игњат Товаровић, духовник манастира Раковице; Часлав Маринковић и Јован Благојевић; јереји Јован Стоиљковић, Горан Мишановић и Александар Милутиновић; као и ђакони Владимир Руменић и Горан Нухановић. Величанственом пјенијем молитве Господу изнело је сестринство манастира Раковице са игуманијом мати Евгенијом. После торжествене Литургије обратио се предстојатељ Српске Цркве казујући о новоме храму Светог Николаја Мирликијског да је још једна духовна звезда роду српском и свему роду хришћанском, захвалио је свима на сваковрсној помоћи у зидању храма и пожелео да се изобилна благодат излије на све који буду долазили у свети храм. -Градња Божјег дома за све нас јесте позив да молитвом будемо сабрани, јер што је више нас у молитви, то она бива јача пред Господом, поручио је патријарх Иринеј и истакао: -Високопреподобна игуманија мати Евгенија са сестринством начинила је са многобројним приложницима велик подвиг на славу Господњу и српског народа. Заслужнима је Патријарх српски Иринеј уручио архијерејске грамате. Међу бројним дародавцима је и Општина Раковица на чијем челу је г. Владан Коцић, председник, који је примио грамату из руку патријарха Иринеја. Уочи освећења храма, 22. новембра 2019. године, после бденија, Патријарх је замонашио искушеницу Сању давши јој монашко име Текла. Извор: Инфо-служба СПЦ

На почетку емисије отац Драган је подсјетио наше слушаоце на значај празника Обрезања Господњег и Нове године. Он је потом тумачио Свето Јеванђеље на 33. недјељу по Духовима, недјељу Богоотаца. Отац Драган одговарао је на питање слушалаца о тајни страдања поводом трагедије које се догодила децембра прошле године у судару аутобуса и воза у близини Ниша у којој је живот изгубило петоро људи. Звучни запис емисије Он је одговарао и на питање наше слушатељке која има проблема у брачном животу због љубоморе, и о самом проблему љубоморе, а билло је и питања о томе како окајати гријех абортуса. Шта се дешава са душама животиња, кућних љубимаца, које смо вољели након њихове смрти, било је још једно од питања на које смо добили одговор у овој емисији. Ово су само нека од питања на која ћете добити одговоре ако будете чули ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Бадњи дан са свештенством Свет службу Божоју у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. У празничној литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да наш Бог није неки далеки бог филозофа и бог људскога знања него је Бог који је са нама и међу нама. Звучни запис беседе „То јер Бог коме се ми клањамо и коме служимо, у чије име градимо свете храмове и у исто вријеме призивамо и Њега да се усели у нас да и ми постанемо храм Његов. Као што је Пресвета Дјева постала храм живога Господа родивши га, тако је свака људска душа призвана да постане храм Божји, да се у њу усели Христос Господ Бог наш, спаситељ и искупитељ свијета, дијете рођено у јаслама у Витлејему, када су анђели и пастири пјевали ону пјесму: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да та пјесма одјекује кроз вјекове и призива све људе и све земаљске народе да постану чланови свете заједнице – Цркве Божије, тијела тога Бога. „Да постану сутјелесници Емануила, Бога који је са нама, који је међу нама, који се уселио у наш, који је примио нашу људску природу, постао као један од нас и који је открио Бога као вјечну љубав, Бога Оца и Сина и Духа Светога, призвавши и нас и све људе да се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога да Божанска љубав испуни људско биће, да човјеку покаже да је створен да буде биће вјечне и непролазне Божанске љубави“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је рекао да храмови Божји, а међу њима и барски, нијесу ништа друго до символ утробе Пресвете Дјеве Богородице. „То су мјеста гдје се призива Свети Дух Божји животворни да сиђе на нас и на наше дарове, да нас преобрази, да нам подари управо тај вјечни и непролазни живот“, казао је Митрополит Амфилохије. У току литургије крштена је слушкиња Божја Марина. На крају Литургије, Митрополит Амфилохије је дјеци подијелио божићне поклон-пакетиће. Налагање бадњака пред саборним храмом Светог Јована Владимира у Бару биће обављено данас у 15 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

-Сабрање свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске- Братско сабрање свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске јутрос је у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења почело Светом архијерејском литургијом коју је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Ам,филохије је рекао да је већ двије хиљаде година ријеч Цркве Божије ријеч живога Бога. „И она одјекује и чује се непрекидно. И увијек изнова одјекује ријеч Цркве Божије, Цркве Христове, једне, свете, католичанске и апостолске Цркве Божије. Проћи ће и свијет и творевина Божја, али ријеч Божја и истина Божја – она не може проћи управо зато што је Божја ријеч уграђена у сву творевину Божју“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је ријеч Божја, која је друго лице Свете Тројице, ту са нама и међу нама и остаје са нама до краја свијета и вијека. „И призива свако створење, посебно словесно људско створење да слуша Његову ријеч, Њега као вјечну ријеч, вјечно слово и да ходи за Њим“, рекао је он. Владика је рекао да су ту ријеч чули и посвцједочили је свети пророци и апостоли, већина и својом мученичком крвљу. „Ту ријеч су проповиједали и безбројни хришћани кроз вјекове. И многи од њих су и крвљу посвједочили ријеч Христову, Христа као вјечног логоса Божјег. И ево, и у наше вријеме, вријеме великих прича, великих, на први поглед, идеологија, система људских, ријеч Христова се чује, она одјекује широм свијета. Цркву Божју ни врата пакла неће надвладати“, нагласио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да је и подгорички храм свједочанство Његовог присуства. „Храмови су тијело Христово. У њима примамо тијело и крв Господњу. Сваки од нас је призван да постане храм Духа Светога животворнога примањем те Божје ријечи и хођењем за Њим као путем, истином и животом“, поручио је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра Другог ловћенског Тајновидца одликовао Срђана и Ангелину Мићковић из Подгорице, родитеље деветоро дјеце. „Тиме су се потрудили да испуне ону основну Божју заповијест која гласи: Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њоме. Други стичу некаква пролазна и ништавна богатства, а међу најбогатијима у Црној Гори су управо Срђан и Ангелина, јер има ли већега богатства од ове златне дјеце, овдје пред нама сабране“, рекао је Митрополит Амфилохије. По завршетку Службе, братско сабрање свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске настављено је у крипти храма разговором о актуелним питањима живота и мисије Цркве у свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На основу текстова које објављујете, неко би можда рекао да је Теологија.нет опозиција у СПЦ? - Често се у високим црквеним круговима може чути да се о нама говорио као о некаквој опозицији у СПЦ. Реч је, наравно, о ноторној бесмислици. Прво, ми нисмо хомогена теолошка група, нисмо истомишљеници. Друго, да смо опозиција, то би значило да је циљ нашег деловања смена актуелне црквене администрације и наше устоличење, што је, сложићете се, заиста комично. Људи који то говоре не знају ништа не само о ономе што ми радимо, него ни о цркви. Е сад, питање је шта те људе мотивише да нас тако третирају. Искрено, не знам тачно, могу само да нагађам. Ми смо, између осталог, објавили и неколико критичких текстова о предлогу новог устава СПЦ, али то нису били никакви опозиционарски памфлети, већ озбиљни теолошко-правни осврти. Можда је проблем у самој критици, без обзира што је она конструктивна и добронамерна? Највероватније јесте... Ми смо одмах јасно истакли да је намера уредништва да негује и развија критичко теолошко мишљење. Вероватно нас зато неки сматрају опозиционом групацијом, што ми, понављам, свакако нисмо. Зашто се свака критичка мисао упућена СПЦ тумачи као новотарство и напад на српство и веру? - Зашто је критика, односно самокритика, проблем? Зашто се хришћански теолози који су склони критичком мишљењу, односно самокритичком мишљењу, често третирају као лоши верници? Па вероватно зато што је сумња та која иницира критику. Нема критике без сумње. А сумња није драг гост у заједницама као што је ова наша. Далеко је дражи гост, на пример, номинално, патетично исповедање вере православне. Иако је јасно да је реч о само номиналним православцима, они се пажљиво негују, редовно заливају итд. јер многи у цркви живе управо од њиховог православизма, и то јако добро живе. Када већ помињемо сумњу, подсетио бих, ако ми дозволите, на један занимљив моменат у новозаветној повести. Прича каже да је постојао један апостол који је био узорит, толико ревносан и лојалан, да су му чак били поверили да чува заједничку касу, а кад је требало, и целивао је Господа. Други је исто тако био непоколебљив, али је понекад и сумњао, закерао, тражио неке доказе и слично. Први је завршио као отпадник који се обесио, а други је мучен и убијен, али се до краја није одрекао своје вере. Погађате, први је Јуда Искариотски, а други Јуда Тома, тзв. неверни Тома. Да не дужим, јасно вам је шта желим да кажем. Патријаршијски управни одбор одлучио је да поред цркве у насељу Степа Степановић финансира изградњу вртића. Може ли се ово тумачити као почетак једне нове, добре праксе? - Бићу искрен. Немам херменеутички кључ за откључавање смисла активности Патријаршијског управног одбора. Такође, нисам у стању ни да предвидим шта ће тај одбор у будућности чинити. Иначе, када је реч о тим грађевинским пројектима у начелу, саветовао бих им да више не граде мегаломанске храмове, попут онога на Врачару. То доиста нема никаквог смисла, осим ако не планирају да живе од туризма. Црква, Богу хвала, више није интегрални део ниједне империје, тако да њене грађевине више не морају да буду показатељи снаге државе, да фасцинирају или плаше непријатеље и сл. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. На пример, моја омиљена црква је параклис у Студентском граду који је заправо адаптирана ТВ сала. Храмови би требало да изгледају тако да свима одмах буде јасно да је снага цркве, да парафразирам апостола Павла, у немоћи, а не на пример у богатству државе с којом је у неком виду колаборације, да црква не претендује на то да влада, већ да служи итд. Дакле, наши храмови би требало да буду далеко, далеко скромнији. А новац који претекне би могао да се искористи и за, рецимо, изградњу вртића. Што да не?! Да ли су онда такви примери силе и сјаја посвађали грађанску Србију са Црквом и шта би Цркви могло да поправи имиџ? - Поставили сте ми заправо два питања. Свађа је последица озбиљне кризе идентитета у коју су, накан распада СФРЈ, запале и грађанска Србија и наша црква, и док ту кризу свака од њих не превазиђе, неће бити у стању да нормално комуницирају. А црква свој имиџ може лако да поправи. Довољно је да ампутира све оно што јој не дозвољава да буде оно што треба да буде, а то је - заједница љубави. Хришћанство је у протекла два миленијума шминкано свим и свачим, те нам је данас више него икада потребна не нова шминка, него скидање те шминке. Потребна нам је, пре свега, самокритика. Ту је одговорност теолога највећа, ми смо напросто дужни да се критички односимо према свему ономе што данас квари хришћанско учење и контаминира хришћански живот, без обзира на то ко је извор контаминиције и коју ће нам етикету сабраћа закачити. Шта је највеће искушење за савремене хришћане и хришћанке? - Исто оно што је било и за древне хришћанке и хришћане - да прилагоде себе Христу, а не Христа себи... Да прихвате то да Бог није на небу, него у љубавном односу, да не игноришу то да љубав из слободе исходи а да се жртвом доказује, да је њихова слобода омеђена слободом ближњих, да треба да жртвују себе, а не друге... НИСМО ДОБРИ ХРИШЋАНИ Када би Христос дошао у Србију, где би одсео? - Код мене сигурно не би, јер нас троје живи у малом стану. Верујем да би и остали такође нашли ваљане разлоге да га не приме, како им не би узурпирао простор, реметио планове и сл. Дакле, одговор на ваше питање је: нигде, био би бескућник. Онда, према Вашем одговору, ми и нисмо тако добри хришћани? - Да, нисмо. Довољно је да погледамо свет око себе и да нам то буде одмах јасно. Данас међуљудске односе регулишу два принципа - „Човек је човеку вук“ и „Човек је човеку пролазник“. Да смо ми добри хришћани, други би мени били рај, не би били пакао - како је говорио Сартр. Један од најпознатијих хришћанских теолога, који је живео у другој половини четвртог столећа, Јован Златоусти био је убеђен да незнабожаца не би ни било да смо ми добри хришћани. Можда је претерао, не знам... Оно што знам јесте да ми можемо да будемо далеко, далеко бољи хришћани, и када то будемо постали, овај свет ће бити далеко боље место за живот. ЦРКВА И МЕДИЈИ Приметили сте једном приликом да су црквени медији искористили интернет на најгори могући начин. - Црква није трансформисала своје медије, и то је основни проблем. Они изгледају као да смо у 1998. а не у 2018. години. Када мало пажљивије погледате садржаје који се нуде и начин на који се то чини, ви видите да их производе и дистрибуирају или непрофесионалци или професионалци који су или јако слабо плаћени или раде про боно. Те медије најчешће воде људи без икаквог искуства и без јасне представе како они, ти медији, у ствари треба да изгледају, коме се обраћају, шта желе да постигну итд. Потребно је много тога урадити како би се стање поправило. Бојим се да је чак неопходно почети од нуле. Они који у Синоду или где већ одлучују о судбини црквених медија прво морају да схвате да свака епоха има своје комуникацијске стандарде, и да ће говорити у празно ако те стандарде буду игнорисали. Напросто морају суштински да промене и начин рада. На пример, скандалозно је да патријаршијски сајт www.спц.рс последњи објављује вести са Сабора. И то најчешће нису никакве вести, већ саопштења уз која се дода галерија фотографија. Такве ствари су недопустиве. Примера, нажалост, има подоста. Било како било, што се дуже одлаже реформисање црквених медија, то ће тај процес на крају бити мучнији. Надам се да ће се људи који о томе одлучују ускоро пробудити из зимског сна. Извор: Блиц https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-cetiri-oka-teolog-blagoje-pantelic-crkvi-ne-trebaju-veliki-hramovi-vec-samokritika/mzerqwm

—Ваша Светости, да ли су терористи током рата у Сирији разрушили много православних храмова? —Пре свега, желео бих да кажем да се терористички напади, који се овде чине, и рат који траје, не односе на неку конкретну религију или нацију. Подједнако се руше цркве и џамије, гину и хришћани и муслимани. Ми ћемо да штитимо своју земљу, и обнављаћемо разрушене хришћанске и исламске светиње. Одатле никуда нећемо отићи. —Неки храмови су већ обновљени? —Неуморно радимо над обнављањем наших цркава. Пре три године смо обновили три цркве. Сада се обнавља древни манастир у селу Малула. —Постоји мишљење, да хришћанска Сирија, после рата, никада неће имати свој пређашњи облик. Верујете ли Ви у то? —Верујемо да ће Сирија бити боља после рата. Видимо да се хришћани враћају у своје домове у Хомси и Алепу. Обнављају инфраструктуру и све остало што је у вези са мирним животом. Надамо се да ће се то наставити и у будућности. —На чему се заснива ваша сигурност у то? —У децембру сам био у Руској Федерацији где сам се срео са Председником Владимиром Путином, а такође и са Свјатјејшим Патријархом Кирилом. Дискутовали смо о овим питањима (обнављање Сирије после рата — прим. ред.). Руска страна је показала интерес и уверила нас да ће нам, помоћу хуманитарних акција, идаље помагати да изградимо мир и стабилност у нашој земљи. — Да ли још неко осим Русије и Руске Цркве помаже Антиохијској Цркви? —Да, наравно, одређена количина помоћи долази и из других земаља. Али, Русија је наш главни помоћник. Благодарни смо Владимиру Путину, Свјатјејшем Патријарху Кирилу и руском народу за помоћ коју нам пружају. Разговарао Антон Скрипунов Извор: Православие.ру

Цркве светостефанске су заједно са кућама мештана, после национализације која је спроведена пред претварање полуострва у хотелски градић, уписане на тадашње хотелско предузеће, чији је правни наследник Хотелска група „Будванска ривијера“. Митрополија се жалила на решење будванског катастра о укњижби цркава, али је Министарство финансија донело коначно решење којим се жалба одбија. Необичан случај се сада сели у судницу Управног суда. Хотелско предузеће, које је у већинском државном власништву, постало је власник цркава, што је јединствен случај, не само на овим просторима. Хоће ли цркве остати хотелско власништво, што је јединствен случај на целом Јадрану, или ће припасти коначно ономе чије су вековима биле, знаће се после одлуке Управног суда. У ХГ „Будванска ривијера“ наглашавају да ће поштовати судску одлуку макар каква она била, а у Митрополији се надају да и даље неће важити комунистички закони којима су некадашњи народни одбори општина и срезова национализовали све, па и цркве. Одлука о претварању престоног градића Паштровића, којега су ратници из овог племена после победе над Турцима, помажући Которанима, саградили у 15. веку на великој хриди, донета је средином шездесетих година. Исељени су мештани, све куће су адаптиране у модерне апартмане, тако да је спољашњост незнатно мењана. И град-хотел је свечано отворен 1960. године. Деценијама је био стециште филмског, али и осталог културног света. Долазили су славни глумци, политичари, крунисане главе, спортисти, богати шеици. Идеју за град-хотел су, како је записано, дали истакнути сликари Петар Лубарда и Мило Милуновић. Извор: Ин4С/Новости http://www.mitropolija.com/hramovi-na-svetom-stefanu-u-rukama-hotelijera/

- Заиста, тужно искуство сведочи да више од 2/3 деце, васпитаване у Православљу од малена, при наступу прелазног периода одбацују оцрковљеност као терет. За то постоји неколико узрока. Први је то, што оцрковљеност у садашњим постсовјетским породицама повремено бива лишена истинског хришћанског садржаја, представљајући чудну мешавину идеологија, окултизма и „совјетских“ комплекса, прилагођених православној употреби (неодговорност – под маском „послушања“, неуважавање себе и других људи – под маском „смирења“, нејединство и злоба – под маском „борбе за чистоту Православља“ итд.). Деца једноставно не добијају право хришћанско духовно и морално васпитање, не долази до њиховог сусрета с Христом; зато, када достигну узраст формирања личности, у коме се сви ауторитети подвргавају сумњи, - „црква без Христа“ тај тест не пролази. Јер ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи. Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао? (Пс. 139, 7) Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт с Христом јачао и развијао се. Ако баш такве оцрковљености у породици нема, тада деца постају момци и девојке и због посебно јаке осетљивости прелазног периода к истини или њеном одсуству, к лажи и лицемерју, псеудо-оцрковљеност одбацују. Други узрок је тај што због те појачане осетљивости у препознавању истине и лажи, тинејџери почињу да осећају недостојно стање многих страна савременог православног живота. Омладина одлази, не из Православне Цркве, већ из данашње руске варијанте оцрковљености. У њој нема многих атрибута истинске Цркве: заједништва, љубави, солидарности, слободе, истине и храбрости да се говори истина, скромности, мудрости, неподлегања стихијама савременог света. Њихово место заузима хипертрофирана богослужно-дисциплинарна страна, на коју су их принуђивали родитељи целог њиховог живота, стварајући у њима убеђење да је Христова Црква само посећивање црквених служби. Тако је све то постало циљ само себи, „мораш“ и „не смеш“, пост, забране, обавеза стајања на служби и кућно читање једног та истог досадног правила, и омладина то одбацује зато што тамо нису нашли Христа и Његову Цркву. То пусто место непостојеће истинске оцрковљености, код нас заузимају ствари у суштини нецрквене. Управо од тога и бежи омладина. Од гунђања на савременост, политикантства, комерцијализације, од тога што се говори једно, а ради се сасвим друго. Од патетичности и лицемерја одраслих, од демонстративног формализма, свођења хришћанства само на црквену лексику и уску поткултуру. Од тога, што се моралност, искреност, поштење у савременом друштву, а као последица тога и у савременој оцрковљености, подвргава деформацији. Од тога, што на све то нема никакве реакције од стране свештеника. Од тежње да површно Православље угуши сваку духовност и емоционалност, које играју велику улогу код омладине у прелазном периоду. Од идеологије „ко свиња лежим у блату“. Од изолационизма и злобе према целом свету, што посебно тешко пада оним младим људима, студентима, који су боравили у Европи… У потпуности одбијају од себе наша црквена „страшила“, апокалиптика, „младостарци“, кукајућа ходочашћа и остало. Од тога и беже. И не треба говорити да одлазе с неком агресијом – пре с умором и жељом да збаце са себе тај терет. Од Христа умор не постоји, живот Њиме и с Њим сваке секунде је узбудљив. И ако у најосетљивијој доби омладина оставља Цркву, значи, Христа они у нашем црквеном животу нису ни нашли."