Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'храброст'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио. Ову заповијест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. Прва саборна посланица светог апостола Јована Гл. 4, 18-21. Ја ћу одмах на почетку рећи да страхови који су на изглед нешкодљиви (страх од узаног простора, страх од дубине, страх од висине, страх од затвореног простора, страх од пакла, стах од видљивих и невидљивих непријатеља, ... ) онемогућавају човеку слободно кретање и норамалан друштвени- духовни живот. Неколико речи о страху од пакла ... Примећено је да код човека освешћеног за Бога у себи, страх од смрти престаје да буде страх од биолошког умирања, већ се замењује страхом од пакла. Шта је то пакао !? Уколико човек не схвати пакао као вечну одвојеност од Бога и људи, страх од пакла код таквог човека, може да изазове ( римокатолички однос према Богу ) страх који онемогућава човеку нормалан друштвено - духовни живот. Неколико речи о страху од видљивих и невидљивих непријатеља ... Још је примећено да умишљени страх од невидљивих и видљивих непријатеља постаје човеков највећи непријатељ на његовом путу ка достизању савршене љубави према Богу и људима. Како се излечити од страхова !?
  2. Традиционални Божићни пријем који, на Бадњи дан, 6. јануара, организује Српско народно веће ове године је одржан у атријуму Православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић на Светом Духу у Загребу. На пријему су говорили Андреј Пленковић, председник Владе Републике Хрватске; Горан Јандроковић, председник Хрватског Сабора; Томислав Томашевић, градоначелник Загреба; Веран Матић, специјални изасланик председника Републике Србије; као и Милорад Пуповац, председник СНВ и домаћин Божићног пријема. Присутнима се обратио Његова Светост Патријарх г. Порфирије: -Налазимо се између два Божића, оног који се слави по Грегоријанском, и Божића који се слави по Јулијанском календару. Уоквирени смо на овим просторима, али, и на широм европском континенту, смислом поруком и садржајем Божића, а то је Рођење Христово”. Патријарх је истакао важност мира као основне поруке Божића и рекао да ”мир међу људима значи давање простора и места другоме, другачијем, да буде поред мене, да буде у мојој души и у моме срцу. Давањем места другачијем, а у исто време истом, јер више смо једно него што смо различито”. ”Различитост која постоји међу људима дар је од Бога”, према Патријарховим речима, постоји да би се ”разрасло оно што је једно и што је јединствено. Да бисмо расли, како каже апостол Павле, у меру раста висине Христове, а то значи у меру свечовека. Човека који јесте потпуно утемељен у себи, у свом идентитету, али у исто време који је апсолутно и до бескраја обогаћен другим и другачијим“, казао је Његова Светост. Предстојатељ Српске Православне Цркве поручио је да је време у ком живимо време немира и страхова и истакао да немири нису оно што долази споља и да страх није оно што долази изван нас. ”Страх и немир су нешто што је у нама и што излази из нас. Шта то значи? То не значи да не постоје немири, невоље, проблеми који су изван нас, али да у исто време ако мислимо да ми у себи, немирни, располућени, распарчани, у сукобу са самим собом, можемо решити и најмањи проблем, можемо успоставити и најмањи мир који нам долази споља и који је изван нас, у најмању руку смо у заблуди. Ми морамо, свако са собом и у себи, пре свега, стећи мир, а из тог мира и истинску и праву храброст, како бисмо могли, хватајући се у коштац са свим оним што је изван нас, једно по једно решавати”, казао је Патријарх. ”Управо данашњи дан, прослављање Рођења Сина Божјег као Онога који нам доноси мир, доноси и формулу за постизање мира у себи, а онда и реализовање и рефлектовање тог мира изван себе, тј. око нас. Најпре је важно да се помиримо са Богом, а за нас хришћане то значи да усвојимо систем вредности на који нас Јеванђеље позива. Тај систем вредности је једноставан: Љуби ближњега као самога себе и притом не постављај питање ко је теби ближњи, него се питај коме си ти ближњи. А ближњи си, и испуњаваш тада Јеванђеље Христово и заповест Његову, сваком оном коме је потребан мир, коме је било шта потребно, када показујеш љубав према другоме, не питајући себе шта је он, тај други, учинио теби, него шта ти чиниш њему. На тај начин, и у разним другим димензијама, утемељен на Јеванђељу, човек стиче мир у себи и, не само да чује реч Христову: Не бој се!, него и стиче истинску храброст да ограничи свој егоизам, да ограничи своју похлепу, да дâ простора другоме, да и он ма колико мали био и где год био на основу својих дарова допринесе општем добру”м истакао је патријарх Порфирије. ”Са ових неколико речи и са молитвом Богу да свако, погледавши у себе, стекне мир у себи, а онда и у својој породици, у свом окружењу, свом граду и у својој земљи, желим да честитам Божић. У овом тренутку пре свега онима који славе Рођење Христово по Јулијанском календару, Божић православним Хришћанима, али исто тако и post festum, иако сам то учинио у своје време, и онима који су славили Божић према Грегоријанском календару. Нека нам Божић свима да мира, одсуство страха и храбрости да загрлимо једни друге душом и срцем. Мир Божји – Христос се роди!”, казао је Његова Светост у Загребу. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  3. Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра. Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу.
  4. https://www.facebook.com/events/485245375212267/?ti=ia Када причамо о Кошарама, оне су синоним за пакао, за страдање. Није то било само наше лично страдање, било је свеобухватно страдање србског народа. Као што је Господ страдао на Голготи тако је и на Кошарама тадашња омладина страдала, момци од 18,19,20 година. Нећете веровати али горе се десило заиста чудо, мало преко сто војника бранило је положаје у реону карауле Кошаре, који је био неких десетак километара, против много јачег бројнијег непријатеља. Зато будите наши гости 18. Септембра од 20:00 часова у сали Дома Културе, где ћемо одати почаст овим храбрим момцима. Програм промоције биће богат различитим садржајем, поред писца књиге - Ненада Милкића, говориће и песник са Кошара: - Слободан Ненадић, наш драги суграђанин, борци који буду били у могућности да дођу, А затим и професор: - Владимир Димитријевић. Документарни филм дочараће вам слику онога што су они доживели и преживели, а Хор Светог Николаја Жичкиг на најлепши могући начин пренеће емоцију - песмом. Позивамо наше драге суграђане да се појаве у што већем броју, као и људе из других градова, како бисмо одали почаст овим храбрим момцима, онако како то само они заслужују.
  5. Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра. Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања Свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу. Упуштамо се у ову оштроумну и невероватну причу усред нашег великопосног путовања, која наглашава не само снагу покајања, већ и битку између неморалности и светости. Међутим, понекад у дискусијама које следe остајем запањена чистотом и побожношћу приче (са могућим трачком сумње у женски ерос), уместо да проникнем у дубину и сложеност људског искуства. Мислим да ако овo доживимо само као причу о моралу и аскетској борби за моралност, а не као егзистенцију саму по себи, ми заправо ризикујемо да пропустимо потпуно и невероватно значење онога што се могло десити, и — можда још дирљивије — шта би се још увек могло збити у нашем животу. Оно што се често наводи у коментарима на ову причу, а уистину и у речима које се приписују светитељки, јесте вољна ,,разузданост” њеног греха, запањујућа и беспрекорна природа њеног покајања, а затим и храбра аскетска борба у пустињи. Ови догађаји из приче су сами по себи истинити и наглашавају врлине којима сви треба да тежимо. Међутим, питам се и шта је то њу довело у стање с почетка ове приче. Шта се то збило у њеном детињству да ју је довело до тога да напусти кућу са дванаест година како би се сама преселила у велики град? Да ли је била социјални изгнаник? Да ли је била злостављана? Да ли је имала породицу? Који се то образац понашања дубоко усадио у њој? Какав је осећај вредности носила у себи? Шта је тражила у промискуитетном понашању? Да ли се њена телесна пожуда испреплетала са изопаченим трагањем за љубављу и интимношћу које никада није ни познавала? Ми никада не говоримо о њеној патњи или емотивним растројствима који су вероватно постојали, него говоримо радије о томе како је њена воља била слободна и злурада, док је у замку хватала бедне мушке душе на сваком кораку. Међутим, као истраживач дубинске психологије, питам се који су то обрасци и покидани унутрашњи односи и кaкви су то комплекс и жудња који су је гонили до сусрета са Богом, тог тренутка милости, када је заиста спознала себе (или како би то Јунг рекао, упознала своје „сопство”) и сломила се. Она се сећала да је током трагања за жртавама следила ходочаснике до цркве. Међутим, као неко ко је научен да изучава несвесни део личности, запитала бих се да ли је црква заправо била небитна чињеница у том тренутку? Могли бисмо тврдити да ју је нешто што је било присутно у њеној души одвело пред цркву и да се ту одмах на улазу суочила с подељеношћу онога што бисмо теолошки могли да схватимо као стварност Божју насупрот стварности коју је сама креирала, односно онога што би jунговци назвали ,,сопство” и њена личност / комплекс. Та оштра подељеност, разматрана у психологији, била би застрашујућа — чак и паралишућа — када би први пут пробила у свесни део личности. Ово може да изгледа као крај света или као отварање дубоке празнине. Још један корак напред може се чинити немогућим. Али се онда склања у страну и допушта да се сва истина обелодани. Нешто продире у њену свест. И онда она почиње да плаче. Ово се често дешава у клиничком окружењу када променимо угао посматрања стварности и изненада спознамо таму прошлости која је с олакшањем одбачена услед јарке светлости садашњости. Сузе наговештавају трагање за оним ко смо и где смо били пре него што је ново стање пустило корење и почело да расте. Нико није рекао да је исцељење лако. Ако нагласимо само чистоту и нечистоту, можемо пропустити стварну величанственост лепоте онога што би се могло догодити и онога што ће се заправо збити када се наше мале стварности сусретну са вишом Стварношћу. Као што је то Свети Максим Исповедник изложио, „врлина постоји ради истине, али истина не постоји зарад врлине”. Такав сусрет са истином почетак је надања — не зато што грешник може бити спашен у моралном заокрету, већ зато што се у особи отвара унутрашњи простор који може променити целокупно њено постојање, односно целокупно искуство света. То је почетак слободе, нераскидиво везан са искуством љубави. Дакле, иако су јој греси забранили да уђе, рекла бих да се нешто такође пробило у њену свест, а то је оно што ја замишљам као дубоки унутрашњи очај, и то је са собом донело наду, због чега је изненада могла спознати свој грех као грех. Пригрлила је надање, а затим је остатак живота провела борећи се да задржи то стање. Она говори оцу Зосими о патњама које је искусила у пустињи. Али демони се не баве само моралношћу, нити се са психолошке стране баве комплексима који нас терају да деламо на начине на које ми радије не бисмо делали; они нападају наш начин постојања и краду нам радост и слободу на свим нивоима и не одустају лако. Међутим, као што би вам сваки психоаналитичар казао, једном када се спозна другачији начин гледања на стварност и што је још важније, када се он у потпуности искуси, започиње тотална револуција и — као што је моја менторка Ен Уланов говорила – то је ,,борба до последње капи крви”. Компликовано је. Пустити ново корење није ништа мање чудесно. То је заиста ствар лепоте, преображај који је тек испуњен — као што су стари хришћански алхемичари говорили — „Бог дарује”. По мом мишљењу ово чини њену причу још динамичнијом и не само симболом покајања у оном значењу у којем се најчешће користи, него и симболом љубави која се пробија кроз дубоке обрасце понашања и отвара врата на другачији начин, онај за који би се морала борити телом и душом, гребати и рукама и ногама да га задржи. Мора да су њена искуства са Богом била веома, веома снажна чим су проузрокавала тако радикално преумљење а потом су је и надахнула за борбу која је уследила са свим демонима и комплексима и даље присутним у њеној души. Борба је почела. То је дирљива, чудесна и крајње узнемирујућа прича коју замишљам не само као приповест о греху и искупљењу, него и о дубоком исцељењу очаја и усамљености, о сусрету са правом љубављу и доживотном борбом, коју у свакоме од нас може покренути један такав иницијални сусрет док ми тежимо да постанемо оно за шта смо рођени — бића која су створена за заједништво са Богом и са другима. То је прича о љубави и њеној снази, баш онаквој какву налазимо у свим најбољим причама. Света Маријо, моли се за све нас у ове великопосне дане за наше борбе за љубав и слободу и да не одвојимо нашу храброст од твоје изузетне храбрости. Др Пиа Софија Чаудари Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Ситуација са пандемијом коронавируса је нова за све људе у свијету а када се суочавамо са новим стварима нормална реакција нашег организма је страх. Ми психотерапеути вјерујемо да је сваки поремећај који се појави одговор нашег бића да се прилагоди и избори са новонасталом ситуацијом, казала је психолог и психотерапеут Јевросима Пејовић гостујући у синошњем издању „Интернет литије“ Радио-Светиогоре. Она је истакла да је јако битан начин на који се ми суочавамо са страхом. „На самом почетку бих вољела да разјасним и замолим слушаоце да запамте једну ствар. Храброст није како већина нас мисли емоција супротна страху већ начин како се носимо са страхом.Важно је како ћемо показивати ту храброст. Било би сулудо да не поштујемо прописе, савјете и ограничења које нам прописује струка прије свега љекари и понашати се као да овај вирус не постоји. Са друге стране ово је ситуација у којој преиспитујемо егзистенцијална питања, па и питања живота и знате,ограничење кретања у нормалним условима је највећа казна коју можемо да добијемо па се због тога један дио нашег бића буни. Међутим овај период се може искористити на конструктиван начин због суочавања са самим собом и са својим најближима јер овај период подстиче раст и скоро да не постоји особа која неће порасти за ново искуство односно којој ово искуство физичке дистанце неће донијети неке нове увиде.“ Одговарајући на питање да ли постоји нека општа метода која би се препоручила за превазилажење осјећања страха и анксиозности психолог Пејовић је казада да на жалост не постоји унивезална метода која би одговарала свима. „Исто као што бирамо духовника према својим потребама и начину на који нам преноси учење о вјери,тако бирамо и психотерапеута. Важно је да нас страх не преплављује до мјере када се одражава на наше свакодневне активности. Такође је битно да структуришемо дан, односно да преузмемо контролу над својим временом и животом, јер кад имамо осјећај да наш живот зависи од наших активности, ми се не препуштамо безнађу и не гледамо у неизвјесност и страх. У неким културама се практикује медитација и тзв. вјежбе пуноће ума (mind fulness), међутим те технике нису толико блиске нама и нашим културама. Нама православним хришћанима је још лакше живјети са тим неизвјесностима и носити се са њима јер имамо вјеру у Бога живога и један од савјета би био да се молимо и на тај начин будемо у контакту са Оним вишим од нас самих.“ На примјеру држава из региона које су покренуле облике психолошког савјетовања и волонтеризма у вријеме епидемије коронавируса Јевросима Пејовић наводи да је то такође случај и у Црној Гори. „Код нас такође постоји успостављен систем и уколико вас преплављује страх или процјењујете да вам је потребна помоћ Црвени крст и Дом здравља имају отворену линију. Искористила бих ову прилику и позвала све вас који имате потешкоћа да се носите са ситуацијом да слободно окренете њихове бројеве телефона јер су са друге стране људи који су се школовали да помажу управо у овим ситуацијама и који су ставили своје знање и искуство на располагање вама са љубављу.“ додала је на крају свог разговора за „Интернет литију“ психолог и психотерапеут Јевросима Пејовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Дана 16. јануара 2010. године навршило се двије године од свирепог убиства Оливера Ивановића, лидера СДП- а, који је био један од најзначајнијих српских политичара са Косова и Метохије. Убијен је 16. јануара 2018. године у 8:15 часова, пред вратима канцеларија у којима је провео скоро двије деценије политичког рада. Звучни запис емисије Из архиве нашег Радија доносимо разговор који смо 16. јануара 2019. године, поводом прве годишњице Оливеровог убиства, снимили са његовим рођеним братом судијом Мирославом Ивановићем. „Оно што мени импонује, и што на неки начин ублажава бол цијеле породице је управо чињеница што људи данас све више говоре о Оливеру. Људима се враћа сјећање на све шта је и како је Оливер за њих радио, или за неког другог а они су били свједоци и очевидци тога. Ја сам у ситуацији да, шетајући овим градом, бивам заустављан од људи који осјећају потребу да ми нешто кажу. Углавном се то своди на опис и препричавање свега онога шта им је Оливер у животу учинио, како им је помогао, како је у неким ситуацијама реаговао. Све то, у афирмативном смислу, помаже нам да мало утихне бол због Оливеровог губитка, јер и ми коначно, и онако нескромно сад схватамо да је Оливер заиста био велики човјек“- каже г. Ивановић. Он се сјећа и Оливеровог суђења и каже да у моменту када је Оливеру изречена првостепена пресуда по којој је за једну оптужницу добио девет година затвора и додаје: „Иза судског вијећа, у публици, чуо се врисак, плач, једна невјероватна драма људи које смо морали умиривати. У исто то вријеме Оливер се окреће и рукама показује, и говори ,,Смирите се, није ово ништа. Још ћемо се ми борити“. Дуго сам у судству али ја нисам имао прилике да видим толику храброст“-каже судија Мирослав Ивановић. У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено оно нераскидиво Косово и Метохија и Црна Гора, и косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио! Извор: Радио Светигора
  8. Светом Литургијом, резањем славског колача и славском трпезом хришћанске љубави, у сриједу 18. новембра у острошком манастиру саборно и молитвено прослављен је празник Светог новомученика Станка Острошког, чије се мошти чувају у цркви њему посвећеној, која је изграђена и освештана прије 14 година на стијени изнад цркве Свете Тројице у склопу Доњег Острога. Светом Литургијом у цркви Светог Станка, када се молитвено прослављају и Преподобни Сава Освећени и Свети Нектарије Битољски, началствовао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење острошких свештенослужитеља и бројног свештенства. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се покајањем и молитвом припремали, примили су Свето Причешће. На крају богослужења Владика Методије је са острошком братијом и вјерним народом благосиљао и пререзао славски колач. Честитајући сабранима празник, а монаху Станку имендан, Владика Методије је казао да као што је Свети Сава Освећени био узор нашем Светом Сави, првом српском просветитељу и учитељу, после је Свети Сава био узор светом Станку мученику ида је Свети Станко одражавао и оне пастире који су први благовијестили долазак Христов, на земљу, кад су људи пјевали заједно са анђелима испред Витлејемске пећине „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља“. „Та храброст, доброта, чедност, повјерење у Бога које је имао Свети мученик Станко, а изнад свега и прије свега његова љубав коју је имао према Богу, из које су проистекле све његове врлине, његова храброст, неустрашивост и исповједништво, нека нам буду узир и путоказ у нашем животу“, рекао је Владика Методије. Он је казао да нема љепших примјера благодати Божије, него што је Свети Василије Острошки, његов Свети Ђакон, Свети мученик Станко у овој црквици и Свети Арсеније у Ждребаонику. „Нигдје толико великих и славних светитеља и угодника Божијих, на тако малом мјесту као овдје, нигдје. Да нам они буду узор, путоказ и укрјепљење и нада и утјеха да ће све бити у реду, да је Господ с нама. А ко ће против нас кад је Господ с нама“ нагласио је Владика Методије. Прослава празника настављена је за славском трезом љубави у Доњем Острогу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У петак, 6. децембра 2019. године, када наша Црква прославља светог Амфилохија Иконијског, светог Григорија и светог Александра Невског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладинвић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Светој Литургији присуствовало је неколико десетина верника који су се постом и молитвом припремали за Свето Причешће, а њима се Владика Јован обратио беседом у којој је протумачио прочитано јеванђељско зачало: “Кад би сваки човек, браћо и сестре, тим пре хришћанин, имао стално на уму јеванђељску поруку и када би се бар мало потрудио да живи јеванђељским животом, онда би све било другачије, како у том човеку, тако и у целом свету. Лакше бисмо научили како да се молимо и како да живимо, како да ово време које нам је дато искористимо на добро и да њиме стекнемо вечни живот. Када би човек стално читао Свето Писмо, онда би сваки човек схватио да смо ми само пролазници у овоме свету, да је наше време овде ограничено. Наша се вера састоји управо у вери у живот вечни, јер Бог човека није створио за време, него за вечност; није га створио за пролазно, него за непролазно. Све оно што је у Богу је вечно и непролазно. Господ је у данашњем Јеванђељу поручио да бдимо јер не знамо када ће Он доћи. Наша вера је да верујемо да ће Господ доћи. Он је једном дошао као Спаситељ, да спаси човека који је престао да га слуша. Други пут кад буде дошао, Господ ће доћи као Судија, као праведни Судија, а не као осветник. Мудра је данашња порука која каже: “Бдите, јер не знате ни дана ни часа када ће Господ доћи”. То и треба да буде наша стална молитва: “Господе, дођи”, али да имамо унапред спремљена врлинска дела, да имамо шта да дамо Господу. Велико је достојанство бити човек, браћо и сестре. Господ нас опомиње да стражимо над собом зато што не знамо у који ће час Господ доћи. Замислите да нас затекне Господ када смишљамо зло, освету, да нас затекне у мржњи, а не у љубави. Хришћанска свест нам налаже да сваког тренутка треба бити спреман за сусрет са Господом. Ми не одлучујемо о свом животу, колико ћемо живети, то је на Господу. Знам, није лако браћо и сестре, у овом свету који у злу лежи, бити спреман за сусрет са Господом. Али наша је одлука за шта ћемо се у овом свету одлучити, за добро или зло. Из тог нашег слободног избора произлази и наша одговорност. Слобода је дар Божији, и човек је најсличнији Богу по слободи. Бог нам је дао себе, дао нам је Јеванђеље, шта бисмо још хтели? Господ чека да се човек покаје и да се исправи. Бог чека да дође, и неће доћи док и добро и зло у овом свету не доврше своје. Буди у добру и бићеш награђен. Зато Бог не кажњава човека одмах када погреши, јер чека да се човек освести, да се опамети. Паметан човек неће чинити зло, а најгоре је када човек постане лењ да учини добро, кад изгуби веру да може да учини добро. Вера ти даје храброст, вера те подиже, вера те снажи. Вера не да човеку да га обузме оно што не треба. Човек као икона Божија треба да зна да треба да светли и ономе другоме који је поред њега. Зато Господ неће да дође док не сазри и добро и зло. Бог грешнику даје време, или како ми кажемо толике године, да би се покајао, јер кад дође пред Господа онда нема више покајања. Господ нас позива да стражимо над собом и баш то незнање, што не знамо када ће Господ доћи, треба да буде судбоносни и морални подстрек за велика и јеванђељска стваралаштва и стражења. Свети оци истичу наше мисли и стражење над њима, јер у мислима све почиње, и добро и зло. Сваки од нас је домоуправитељ, а Господ од домоуправитеља тражи веру и мудрост. Ако је човек веран, не чини зло, а нема мудрости, онда од таквог човека нема користи. Господ добре и верне слуге своје награђује. А сваки од нас је слуга Божији. Свако наше добро огледа се у томе колико послужујемо другоме. Браћо и сестре, оно што је важно за нас хришћане јесте да стражимо над собом. Наше понашање треба да буде достојанствено. Нека би нам Господ помогао да се потрудимо да будемо свесни да нисмо овде вечити, да ништа од овоземаљског што стварамо нећемо понети са собом. То не значи да не треба и овде да ствараш, али све то је мање вредно од онога што човек носи са собом кад одлази са овог света. А шта носи са собом? Као што песник каже, скрштене беле руке и добра дела, ако их има. Зато треба да се трудимо да не прекардашимо достојанство људско, да живимо по Богу и по Јеванђељу. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  10. Молитвени спомен Обновљења храма Светог Великомученика Георгија, у народу познатији као Ђурђиц, свечано је прослављен у петак, 16. новембра 2018. године, у манастиру Ораховица у селу Мажићи код Прибоја. Звучни запис беседе О храмовној слави манастира сабрао се верни народ Мажића и Прибоја око свог духовног пастира, Преосвећеног Епископа милешевског Атанасија који је предстојао Божанском Литургијом уз саслужење протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, протојереја Спасоје Вујанића и протођакона Николе Перковића. Након заамвоне молитве Владика Атанасије је пререзао је славски колач и поучио сабрану паству рекавши да је Свети Георгије од свих врлина које је поседовао највише био снабдевен храброшћу за којом је било највише потребе на нашем простору и то се види из тога што се наш народ највише опредељивао да узима за свог вожда, за своју крсну славу управо Светог Георгија. – Храброст директно изниче из јаке вере. Људи који имају јаку веру у Бога, који знају да је живот осигуран у Богу, који знају да ће истина победити, да је правда јача од неправде, јер Бог заступа истину и правду они то виде и тога се држе, и онда њих не можете застрашити да се он тога одрекне. Данашњи дан нас позива да широко размишљамо о овим стварима. Видите кроз какве је испите прошао Свети Георгије и други мученици, многи из рода нашега, да упоредимо њих са онима који су се зарад земаљских добара и сласти живота одрицали вере, части, поштења, свога имена, беседио је Владика у Светогеоргијевској обитељи. Славски ручак за све учествујуће прослављаче Светог Георгија у овој светињи припремила је породица Цвијовић из Мажића. Извор: Епархија милешевска
  11. Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите
  12. Cega se najvise plasite? Kako se vasi strahovi ispoljavaju u svakodnevnom zivotu, kako se branite od njih, kako ih prevazilazite? Ignorisanjem ili suocavanjem? Sta za vas znaci strah? Da li imamo stalno veru da pomeramo planine, jer kako jedna ovde dobra dusa rece, ljubav izgoni strah... Hajte klapklap
  13. Све је мање мајки у нашој земљи. Не судимо никоме, но само жалимо. Жалимо због све мањег броја деце. Живимо у несигурним временима, то је тачно. Али живели су и наши преци, борили се кроз још тежи живот. Ратови, сиромаштво, болест, смрт – свет је био далеко несигурније место за рађање деце. Па, ето, ми смо живи. Можемо налазити оправдања, говорити како они нису знали за боље, како су били тако васпитани, како су можда децу на неки начин повредили рађајући их у таквим условима, али ја бих пре рекао да су они имали снажнију веру. Деца су се рађала, расла, борила се и радовала. И због тога, што је нека мајка у тешким околностима решила да роди наше родитеље, или нас саме, ми смо данас живи. А живот, ма шта ми умишљали, живот јесте добар. Мајчинство је по себи храброст. Другачије не може бити: мајка је храбра јер је спремна да воли и да се жртвује за другог. Бити неспреман за мајчинство значи бити неспреман за љубав. Шта би било да је девојка Марија ипак одбила да роди дете? Њен живот је већ довољно био тежак! Да је размишљала нашом, данашњом ,,логиком”, можда би упитала анђела да сачека док каже своју одлуку, док се ,,ствари не реше”. Богомајка је пристала да роди Дете. Вест је била радосна, а морала је ћутати. Ако је двема душама рекла, а певала би пред свима ону песму захвалности што је из срца топло измолила пред Јелисаветом. Догађај огроман, дар несагледив, а људи ситни и ситничави очекивали су од ње да се због тог дара стиди. Јер лакше је било поверовати у туђи грех неголи у Божију милост. Могли су је и каменовати да Јосиф није поверовао у Божији промисао. Како ли је било трпети на себи поглед пун презира упућен од стране најрођенијих? Вероватно су је омрзнули, одбацили, гледали као блудницу, називали је иза леђа и у очи погрдним именима. Вероватно је Богомајка и плакала. Њена вера је била јака, непрегледна, а нарав питома, али била је скоро па дете, млада девојка, и већ презрена. Колико ли је било болно сазнање Пресветој Богородици да ће у трудовима, у великом болу који ломи цело тело, ићи од дома до дома, молећи за чисти под на који би спустила своје дете? И да ће морати да легне у обичну шталу, да ће се мирис њене крви узмешати са мирисом балеге и вуне и да ће се њено дете родити као обични бескућник. Питала се, сигурно, да ли ће дете живети као и она, тешко и сиромашно, од самог свог рођења. Да ли је требала да се пита какав је то живот за дете, ма, треба ли уопште да роди? Пред Богомајком, али и пред сваком мајком, увек су живи и присутни анђели који су наговестили нови живот, и увек ће Бог бити присутан где год је човек спреман да воли и да се жртвује. Плач након што је родила Дете био је плач радости. Веће радости нема, нити ће бити. Све мајчине нити након што роди стајаће стабилно, испреплетане око дететовог лика. Одбачени? Опсовани? Презрени? Тежак и несигуран пут пред вама? Па шта? Пут пред мајком је несигуран, макар било стотине благовесника. Породица може срести бол, несрећу, крст. И то се све дешава са разлогом. Као што се с разлогом постаје мајка. С разлогом је порађај највећи бол за људско тело, потребно је схватити да без великог бола нема великог благослова, нити без плача може бити смеха. Бити Мајка надвисује све трагедије. Постати и остати мајка детету, а изгубити све остало – и то је добитак. Многи, на жалост, немају благослов рађања, али се труде целим својим бићем да га или стекну, или надоместе неким другим трудом, даром, жртвом. Не треба хулити на благослов Божији, за који се многи моле и труде, не треба га одбацвати. Од трена кад жена одлучи да буде мајка, увек ће се наћи пут и начин који ће Господ указати, као што је указао и пут до оне витлејемске штале. У свакој мајци Он види Своју. Нема радосније вести у свету, међу људима, биљкама, зверима и свом природом, никада до сад, нема радосније вести до рођења новог детета, новог човека. Мајка је највернији Божији помоћник. Најпожртвованији анђео. За Христа и за сву осталу децу овог света – света си, мајко. Нека је сретан празник Материце. Марко Радаковић Извор: Видовдан
×
×
  • Креирај ново...