Претражи Живе Речи Утехе

На данашњи дан навршило се 24 године од отмице монаха Харитона. Ово је прича о његовој мајци, Милки Лукић, писана за потребе емисије и књиге „Мајке хришћанке” Оливере Балабан. Подаци о породици записани су по свједочењу рођеног брата оца Харитона, Радојице Лукића. Сјећам се своје прве посјете гробу оца Харитона. Велики пост, прије дванаест година. Обилазили смо Студеницу, Ђурђеве Ступове и манастир Црну Реку. Киша је неуморно падала. Право је чудо било те су се облаци примирили само оних двадесетак минута колико нам је било потребно да се поклонимо гробу овог страдалника Христовог и послушамо ријеч сабрата Црноречког манастира о Његовом животу. Гледајући млади гроб, кроз главу су ми пролетела лица уплаканих и уплашених Мајки, које су тих година са зебњом чекале вијести од својих синова: – Да ли ће ми доћи жив? Ако дође жив, да ли ће доћи „читав“. (Јер, ако не дође „читав“ не значи да ће и остати жив.) Хоће ли му дјецу сирочићи звати, са младом невјестом огњиште угасити, рано моја?! Тужбалице српских сјенки! „Мајко“ су сахраниле, постадоше Сјенке! Искривљене и измучене, болом опијене и напаћене, али свијетла образа. У мраку им свијетле гробови Синова. Зато и јесу Сјенке! Са великим „С“! Отргну ми се уздах: Боже драги, њега мајка није дочекала! Нисам тада знала ништа о овој дивној Мајци, једино се сјећам тог размишљала о њеном неизрецивом болу. Али, прича је, иако веома тужна и тешка ипак имала онај моменат среће, како би то наш народ рекао, да је овај син прво испратио Мајку у наручје Господње а онда и он мученичким путем кренуо за њом. Плодови здравих стабала Мајка Милка Лукић, рођена је 18. августа 1929. године, у селу Радуње, на Копаонику, у побожној кући Гашића, од оца Милорада и мајке Ранђије. Њени честити и побожни родитељи изродили су седморо дјеце, три сина и четири кћери. Милка је одрастала у великој заједници, у којој је свако својим животом свједочио скромност, честитост, радиност и пожртвованост, а тиме и традицију доброг породичног васпитања једне побожне српске куће. Милкина мајка Ранђија је била веома молитвена жена. Тај дар је у тишини, молећи се сваке вечери крај своје постеље, оставила у наслеђе и својој кћери. Године су пролазиле брзо. Дјеца у кући Гашића су преживевши Други свjетски рат убрзано стасавала за женидбу и удају. Бијавши из доброга рода, а поред тога сама честита, вриједна и веома лијепа, Милка је важила за дјевојку каква се само пожељети може. По том чувењу, једнога дана су дошли Лукићи из суседног села Сеоце, да испросе Милку за свог Будимира. Будимир Лукић, отац блаженопочившег оца Харитона рођен је 5. августа 1928. године у селу Сеоце, у Куршумлији, од оца Радована и мајке Милунке. Кућа Лукића је била херојска, витешка. Једна од оних у којима су се синови подизали за огњиште али и за отаџбину. Није било фронта у Србина, на којем Лукићи нијесу оставили макар једнога свога сина, па им је тако и овај посљедњи, косовски, понео једног, најмлађег. Од туге за својим старијим сином, који је такође живот положио за част своје земље и гробове својих предака, прерано је умро и Будимиров деда, оставивши за собом пуну кућу сирочади. Будимиров отац Радован провео је у заробљеништву у Немачкој пуне 4 године. Лукићи су волели цркву. Славили су Св. апостола Тому, 19. октобра. Иако су то била тешка времена, они се нијесу двоумили ни скривали. Деда Радован је био црквењак у сеоској цркви. (Можда су баш ово неке од чињеница које објашњавају неустрашивост оца Харитона, који је летећи са послушања на послушање, неустрашив као витез, пролазио кроз звериња легла, намножена и згуснута на сваком педљу Српског Јерусалима. ) Мајка Милка и отац Будимир венчали су се 1950. године. Изродили су шесторо деце. Три сина и три кћери. Најстарија кћер и трећи по реду син упокојили су се јако рано, кћер на самом рођењу, а син нешто касније. Животну битку наставили су да воде четворо њихове дјеце: Радојица, рођен 1952. године, Радијана 1956. године, Радослав (у монаштву Харитон) 1960. и најмлађа Радмила 1964. године. (Све у кући, почев од њихове бројности и имена призивало је радост, међутим, те радости биће лишени јако рано.) Лукићи су живели у великој заједници са дедом, бабом, стрицем, стрином и њиховом дјецом. Касније се стриц са својом породицом одвојио. Мајка Милка је била вриједна, брижна, тиха и повучена. Скована по мјери некадашњих жена живела је поштовање. Поштовала је све око себе и старо и младо. И дјецу је томе поучавала. Знало се да онај ко би нешто погрешно урадио мора да исправи своју грешку, било да је старији или млађи. Нико није смио вријеђати ни угњетавати, а на поштовање су сви били позвани. Учила их је да буду поштени, незлобиви, истинољубиви. Од малих ногу трудила се да у њих усади хришћанске врлине по којима ће као такви, врлински, бити препознати и од људи и од Господа. У таквој великој и богатој заједници лењости није смело бити. Деца су се учила раду од малих ногу. Већ од пете године постајали су вриједни чобани а касније, како је ко какав посао својом снагом и стасом могао понијети. Будимир, отац ове радосне држине, радио је као рудар у руднику Трепча, на копу Запланина. Долазио је кући петнаестодневно и то свега на један дан. Били су жељни једни других. Земља им није дала ни да се нагледају како треба. Да би дошао кући у Сеоце, Будимир је морао да пјешачи више од тридесет километара. Очеви доласци су били празници. Иако су га били жељни, ти кратки сусрети су изгледали као сами предокушај сусрета са Творцем. То припремање… Да ли је све спремно за очев долазак? Да ли је вечера топла, постеља чиста, да ли сам био добар ових петнаест дана? Хоће ли отац доћи весео или тужан, хоће ли ме помиловати, можда донети кесицу бомбона са собом, да ли сам је заслужио? То ишчекивање, отисци дјечијих образа на прозорском окну, док раширених зјеница зуре у планину неће ли угледати трепетљаву свјетлост очеве рударске капе, све то заиста подсјећа на трепет душе при помисли на сусрет хришћанина са Оцем небеским. Жељно ишчекивану свјетлост могли су видјети на десетом километру од куће, на кривудавом планинском путу. Али, онда би услиједила питања. Да ли је та свјетлост стварно очева лампа и да ли тај путник заиста иде ка њиховој кући? Када би се најзад, након 7-8 сати хода појавио на кућном прагу, радост је била неизрецива. Дјечијим поклицима није било краја. И Мајка се радовала, али скромно, тихо, у себи. Како је то већ и било у то дивно вријеме. Нису сви скакутали једни око других и говорили волим те, волим те, већ су живјели том љубављу. Топла вечера, чиста постеља, тај стисак руке на вратима, чекање и стрепња, брига о родитељима, то је била љубав. Отац би понекад успут купио и кесу бомбона. Е, то је тек био доживљај. Живот Мајка Милке није ни по овдашњим, а ни по ондашњим аршинима био лак. Изродити шесторо дјеце уз тешки живот на селу практично без мужа, морао је оставити трагова и на њено тјелесно здравље. Но, она је била више она танана душа, која је својом тихом патњом и трпљењем лагано копнила изнутра. Танане, осјетљиве душе, каква је била Мајка Милка, чак и сузни трептај ока које дубоко осећају, чују као удар грома. Одјекне им у души, сурва се ко лавина. Дјеца су тек кренула да стасавају, тек су корачали сигурније, одважније, а над њиховом кућом се већ надвијао тамни облак. Мајка га је издалека угледала, осјетила, наслутила. Само није знала гдје ће та муња ударити, на коју страну, у који темељ. Када је дочекала повратак најстаријег сина Радојице из војске, стегнувши га у загрљај бојажљиво је проговорила: „ Нека ће нас невоља снаћи!“ – Каква невоља Мајко?- одговорио је син забринуто. „ Не знам, али осјећам је!“ Ништа није могла да уради, могла је само да чека и да се моли. А онда су Лукићи сви на окупу поново једну ноћ дуго чекали трепетљаву светлост на планинском путу. Чекали су и чекали. Смјењивали су се на прозорском окну. Можда отац није могао доћи, можда се негдје задржао, видио старе пријатеље па мало закаснио. Ноћ је одмицала а црне слутње су надјачавале наду. Било је хладно, тог 25-ог новембра. Почела је да пада дуга киша суза која је натапала њихов дом. Из рудника су им јавили да им је отац настрадао у несрећи и да је пребачен у Косовску Митровицу. Кажу да су га из Митровице пребацили у болницу у Скопље, али није издржао. Након једанаест дана, 6. децембра 1973. године подлегао је повредама. Сахранили су га у породичној гробници на сеоском гробљу. Од тог дана Мајчино срце је почело нагло да слаби, да посустаје. Није могла да носи тугу за својим вољеним, ненагледаним, неразговореним. Скупила је дјечицу око скута, трудила се, покушавала, али смрт је била јача. Након непуне двије године једне исто онако тешке ноћи, као кад су изгубили оца, изгубили су и Мајку. Оштар бол пробудио ју је из сна. Тешким кораком дотетурала се до постеље свог млађег сина Радослава (блаженопочившег оца Харитона), загрлила га и издахнула на његовим још дјечачким рукама. Два сандука за двије године испратише ови сирочићи. Двије ране, два ока испратише нејаки. Како рече најстарији брат оца Харитона, чика Радојица (који ми је свесрдно помогао да напишем ову причу о његовој Мајци): „Кад оде мајка, више немаш коме да пођеш, нема ко да те дочека, нема ко да сабере децу…“ Осташе сирочићи да стасавају са дедом и бабом, или боље рећи да они пазе на старе. Научени од малих ногу свим сеоским пословима, наставише са старима да се боре за живот и кроз живот. Смрт родитеља је отуђила безбрижни, радосни израз њихових лица. Иако је као дете био веома живахан и несташнији од свог брата и сестара, млади Радослав је показао много озбиљнији и зрелији приступ муци која их је снашла, од онога што се од њега очекивало. Свом деди је био десна рука. И не само деди. Сви у селу га памте као посебног младића, увијек спремног да притекне у помоћ. Најмлађа сестра Радмила, имала је само једанаест година када су остали без родитеља. Као старији брат за њу се највише бринуо. Послије неког времена послали су је код ујака да учи школу а онда код старијег брата у Ниш. Савијали су се једни око других да би придигли и придржали крст брату или сестри кад отежа. Када су се упокојили деда и баба, центар окупљања и сабирања постао је најстарији брат Радојица. Он их је у свом дому у Нишу призивао, окупљао, усмеравао, колико су му његове моћи дозвољавале. А они су га итекако поштовали. Двије године након Мајчине смрти, дакле 1977. године, од туге за сином и снајом, након јаког можданог удара умире и деда Радован. Смрт је у кући Лукића постала као годишње доба, долазила је у правилним, устаљеним циклусима. Као да се могла и предвидети. Једино је баба Милунка поживела мало дуже. О њој су се до њене смрти 1985. године бринули њени унуци. Средња сестра Радијана, удата је у оближње село, па је и она притицала упомоћ. За оца Харитона, свог брата, чика Радојица каже да је од малих ногу био виспрен, несташан и мало немирнијег духа од остале дјеце Мајка Милке. Када би нешто наумио, то би и остварио. Као мали знао је зарадити и понеку ћушку од Мајке због несташлука. Али, увијек му је срце било незлобиво и чисто као суза. На дан његовог крштења, стари јеромонах који га је крстио, више за себе него за оне око себе рекао је: „Овај ће ме наслиједити!“ У селу је завршио прва четири разреда основне школе са одличним успјехом. Но, за даље школовање требало је ићи у друго село, а он је већ тада од оца био одређен за останак у родитељској кући, тако да на даље школовање није послат. Одувек је волео тиховање и самоћу. И као дијете знао се често удаљити у оближњу шуму и шетати сам уским стазицама. Ничега се није бојао. Када је дошао код брата у Ниш, неко вријеме се посветио завршавању школе а затим послу. Колеге су га због његове марљивост, честитости и скромности веома поштовале. Животни пут га је одвео и на ратиште у Хрватској. Тамо је његово срце још од дјетињства рањено стријелом смрти, још више пострадало гледајући невоље и неправде овога свијета. Од повратка са ратишта носи се само једном мишљу, да оде у манастир и замонаши се. Оно што је намерио то се с Божијом помоћи и остварило. Одлази у манастир Јопу, у близини Ниша, код старог игумана Илије, који ће му постати нови родитељ. Његова ревност у послушању, посту и молитви, није остала незапажена. Из манастира Јопе априла 1995. године одлази на ходочашће у Свету земљу. Жеља му је била да у манастиру Св. Саве Освећеног остане као искушеник. Божији промисао и благослов су били другачији. Радослав је призван Српском Јерусалиму. По благослову оца Илије одлази у манастир Црну Реку под окриље Св. Петра Коришког. Братство га је јако лепо прихватило. Вредан, тих и послушан убрзо је задобио љубав све братије. Није знао за одмор. На свако послушање је одлазио хитро и без ријечи. И околни мјештани су га вољели., јер би се и њима нашао при руци кад год је било потребно. Недалеко од манастира, на двадесетак минута при-лично напорног хода, налазила се стара брвнара, где је живјела једна изнемогла старица Крстијана. Живела је сама у планинској забити, неспособна за рад и бригу о себи. Сазнавши за њен крст његово се срце сажалило и испунило још већим крстом састрадавања. Затражио је благослов игумана да јој помогне кад може. Добивши благослов, он је редовном манастирском послушању додао не мали труд око ове изнемогле и од свих напуштене старице. Сваког јутра, ма какве да су биле временске прилике, он је одлазио да старици однесе храну, наложи ватру и припреми дрва. Навече исто. Старица га је толико заволела да је неутешно плакала, као за рођеним сином, када га је благослов одвео из манастира Црне Реке. Замонашен је у манастиру Светих Архангела, на бденију уочи празника Св. Николаја Жичког, 1998. године, добивши име Харитон. Примивши ангеоски чин за којим је толико жудео, постаје још усрднији и преданији у служењу ближњима. У његовом житију стоји: „Колико је био сакривен од света, толико је сав био у Господу. А ун Господу њему није био потребан ни чин, кога је одлучно одбио, ни власт, ни част. Бити целог живота смирени Христов монах њему је била довољна част и награда. Његово смирење чинило је да му понашање буде природно, просто, без трунке извештачености или дрскости. Смирење и ненасито читање Божанствених књига, је у њему родило мудру разборитост која уме о свему да расуђује и правилно гледа на себе и свет око себе. Смирење га је и узвело на последњи животни крст мучеништво крвљу или треће крштење, после кога је, очишћен од свих грехова, узлетео ка Господу кога је толико волео. Тај крст он као да је предосећао. То се могло закључити из његових речи у којима је било радосног призвука: „Ето, братије, још мало па ћу имати четрдесет година, и још мало после тога, па ћу поћи у радостан сусрет Господу“. Или једном другом приликом, када је после рафалне пуцњаве терориста на ауто којим је управљао рекао једном од братије: „Изгледа да ме оће метак“. Предосећај мученичке смрти се могао наслутити и у његовим речима једном од сабраће за време поклоничког путовања на Свету Гору. Наиме, пошто се отац Харитон у једном тренутку изненадно попео на пирг Св. Краља Милутина, један од братије му је у шали довикнуо: „Сиђи доле, куме, ако сломиш ногу ко ће те носити до манастира?“ Отац Харитон је сишао исто онако брзо и спретно како се и попео, и уз благ осмех одговорио: „Куме, не брини, ако сломим ногу, гурните ме овде у неки јарак поред пута, покријте ме грањем-није грешни Харитон заслужио да се сахрани као човек.“ Иначе, отац Харитон је врло често ризиковао свој живот да би испред шиптарских терориста извукао тела убијених српских војника, стараца, старица, жена и деце, којима се нико данима није смио примаћи. Храбро и неустрашиво је вукао беживотна тијело да би их часно сахранили и опојали. 15. јуна 1999. године, нешто прије 11 сати, отац Харитон је испред епископског двора у Призрену примио своје посљедње послушање. Хитавши да обави посао, рекао је: „Нек је благословено!“ Са последњим послушањем понео је и најтежи крст, ако се у његовом животу уопште могу мјерити и упоређивати тежине и муке које су га сналазиле. Отет и заробљен од шиптарских терориста на очиглед немачких војника из састава Нато „мировних“ снага. Након тога је свирепо мучен. Његово свето тијело пронађено је у августу 2000. године у месту Тусус код Призрена. Све је указивало на мученичку кончину. Тијело је нађено без главе, поломљених руку, ногу и кичме. На његовом џемперу и подраснику, на мјесту око срца, видјело се неколико рупа које су, претпоставља се, настале од убода ножем. „Узалуд тражите, он није више међу живима!“ Када су његови најближи, брат и сестре, сазнали да је отет од стране шиптарских терориста, у њихова срца уселила се стрепња. Дуго су га тражили и надали се, веровали су да ће га пронаћи. Иако је несносна бол због губитка још једног члана њихове породице куцала на врата, нада је ипак била присутна. Само је Његов рођени брат Радојица, био потпуно сигуран да његов брат није више међу живима. Питам га: Како сте знали? Он каже: Па знао сам! Па вјерујем, али како? Јавио ми се у сну, ми смо били блиски, повезани. И шта Вам је рекао? Рекао ми је: „Ја идем брате, не могу више да издржим ове муке!“ Ја сам после звао свуда где сам знао, желео сам да се макар тело пронађе. Тешили би ме и рекли: Тражимо, даће Бог, наћићемо га живог! Ја бих одговарао: Узалуд тражите, он није више међу живима! И тако… Иако се нису видели, ипак су се опростили. Постоји нешто више од стиска руке на растанку, постоји емотивна веза и она невоља коју су преживљавали годинама заједно. Постоји неугасива братска љубав, која не познаје границе светова, ни векова. Постоји Материна суза која их је истим млијеком задојила и једним повојем повила, постоји очева лампа која им још увек осветљава пут и постоји оно Парче неба на земљи у селу Сеоце, чија ће звона још дуго дуго памтити Лукиће. Није дуго Мајка Милка поживела на овој њиви бола и патње. Ни она а ни њен млађи син. Њих двоје су свијетла слика Српкиње која рађа и гаји сина за огњиште и отаџбину и Србина који полаже живот свој за Христа и земљу прађедовску. Нова Мајка Југовића и нови Обилић. Нови, а ако се не промијенимо можда и међу последњим свијетлим примјерима новије историје. Зато, приклонимо колена земљи и савимо руке на груди. Позовимо у помоћ све оне којима смо дужни, који због нас ридају и плачу пред престолом Свевишњега. Помолимо се Анастасији да се зањишу српске колевке. Помолимо се Милици да умудри Мајке и Жене Српске. Помолимо се Параскеви да нам се зазлате житна поља и оранице. Помолимо се Лазару да главешине храброшћу обдари. Помолимо се Сави да нас разбраћене помири. Помолимо се Харитону да нас мучеништво не уплаши. Помолимо се свим Светима који су ради Христа и ради нас животе дали. Помолимо се за светли образ у Србина. А када се поправимо и слику Милке и Харитона у својој кући насликамо, ето нас Српски Јерусалиме! Догодине у Призрену! https://mitropolija.com/2023/06/15/majke-hriscanke-milka-lukic-majka-sv-novomucenika-kosovskog-haritona/

За вријеме најновије голготе нашег народа на Косову и Метохији, 1999. године, мученичком смрћу страдала су, од руке шиптарских терориста, два монаха – отац Харитон из манастира Светих Архангела код Призрена и отац Стефан из манастира Будисавци код Клине. Звучни запис емисије Светоархангелски монах Харитон (Лукић) је киднапован 15. јуна 1999. године у Призрену. Његово обезглављено тело нађено је годину дана касније од стране Комисије за ексхумацију, у селу Тусус код Призрена. Утврђено је да је глава одсечена оштрим предметом. Кости руке биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова. Одјећа је у предјелу срца била избодена ножем. Свој монашки пут отац Харитон (рођен 1960) започео је у манастиру Црна Река 1995. године, а 1998. је у манастиру Светих Архангела код Призрена замонашен, што је било прво монашење у овој светињи после 550 година. Игуман Светиње Светих архангела у Призрену у клисури призренске Бистрице, Архимандрит Михаило говорећи за наш Радио о ратним годинама страдања нашег народа, Светиња и монаштва, сјетио се блаженог спомена оца Харитона, додајући и да је, иако година највећег страдања, 1999. година била година највеће љубави и благодати између нашег народа. Отац Данило игуман манастира Бањска, рођени Призренац, говорећи за емисију “Косметска кандила“ сјетио се свог дјетињства у Призрену, живота прије и после ратних страдања у овом граду, говорио је и о својим сјећањима на мученика монаха Харитона. Отац Данило је међу последњима видио оца Харитона баш када је кренуо на свој последњи земаљски пут послушања. “Не могу описати невјероватно смирење које је зрачило из погледа оца Харитона. Ширио је мир на све нас јер је из њега зрачила молитва“-каже отац Данило. Отац Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште памти страдање нашег народа током ратних година када је гледао како се пале Светиње, како за пар дана нестаје наше историјско и културно наслеђе. “Људима је за један дан нестајало све оно што су годинама, деценијама, па чак и вијековима стицали. Расељавање људи са својих вјековних огњишта је оно што најупечатљивије памтим, поред киднаповања и страдања оца Харитона“- сјећа се свог сабрата отац Стефан. Извор: Радио Светигора