Претражи Живе Речи Утехе

View full Странице

Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду 29. маја 2020. 21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и савести како су гласали у октобру 2018. и ту су листу предали декану Зорану Ранковићу. Било је 28 потписа, а поражавајућа је за пучисте била чињеница да су били у потпуном незнању за ову верификацију, што говори колико су 2 групе апсолутно подељене. Више од апсолутне већине је потврдило валидност ННВ. Само 2 гласа су била против, Владан Перишић и Андреј Јефтић. Кисић није дошао због „стомачних проблема“, а Родољуб Кубат је нестао са седнице па су неки помислили да није отишао да се баци у мутно Дунаво! Такође, целокупно Библијско одељење, коме Кубат председава је потписало овај извештај, а пре тога се јавно одрекло Кубатових ставова и његовог бламирања ПБФ у немачким и домаћим медијима. Перишић је поновио мантру да је Савет ПБФ нелегално изабран, али су му казали: 2005/6 ти си интервенисао да се мимо протокола прими твој кандидат и изашли смо ти у сусрет. Зашто не примењујеш иста правила? – Мада, руку на срце, испоставило се да је избор Савета био легалан. Богољуб Шијаковић је покушао да игра улогу пис мејкера, али се том бонистичком дискурсу супроставио Владимир Вукашиновић, кога су, како је поменуо, пучисти оцрнили у кампањи за место декана у Блицу и Данасу (који би требало да се зове Јуче), као и у другим медијима. Напоменуо је да је на спорној седници питао 2 пута секретара Војводића и председавајућег да ли је све по закону, и Војводић је казао да су чланови Савета легално изабрани. И то никоме није сметало све док се није десило отпуштање двојице професора, па су онда Перишић, Шијаковић, Кубат и ини направили случај пред Београдским Универзитетом. И тада се кренуло са спином да је Савет нелегитиман. Ту лаж је нарочито форсирао Перишић, па су на последњој седници Савета БУ, управо декан и неки професори са Филозофског били ватрени заговорници против ПБФ. Напомињем и да су ови миротворци подбунили неколико студената да напишу писмо протеста и тако још једном денигрирају ПБФ. На жалост пучиста, инспекција Министарства просвете је потврдила у свом извештају да је све на ПБФ урађено легално, па је сада БУ потврдио декана ПБФ. Дакле, агонија у коју су пучисти увели ПБФ је окончана. Мени су најсмешнији и најимпресивнији твитови Родољуба Јат Кубата, који се жали на тужну судбину и издајство својих сабораца. Свакако ће и тај један део бити под присмотром, јер неко од „обраћеника“ то није урадио из племенитих побуда него из каријеристичких разлога. Кубат пише жалопојке, пореди свој случај са прогоном Исуса и Јована Златоустог (исто раде Артемије Радосављевић и Никодим Богосављевић). Вредни нека иду на Кубатов твитер, а лењи нека виде само ова 2: Како је враг однео шалу, тј. Сенат Универзитета у Београду је верификовао мандат декана Богословског факултета, група професора (није наведено колика) се жали Етичком одбору и омбудсману, а текст о томе пише прво перо пучиста, Јелена Тасић. Како наводи, за верификацију Ранковићевог мандата гласало је 28 од 41 присутног члана Сената. Против је био само декан Филозофског факултета Миомир Деспотовић, док су остали чланови овог универзитетског тела били уздржани. Ректор БУ Иванка Поповић је одбила да се одлаже верификација мандата декану, зато што се Сенат БУ „није одлучио за модел интегрисаног универзитета, него за заједницу независних правних ентитета и мора да се држи важећих прописа“. Горки тонови провејавају на рачун Ректора, коју су до јуче ковали у звезде, јер су били убеђени да ће подржати пучисте, али је и она схватила да мора да се ради по закону па макар сматрала тај закон и лошим. Овај манир одрицања и омаловажавања оних који се дистанцирају је раширен у пучиста, тако да су Игњатија, који се повукао са деканског места, јер су га увукли у овај рат који он није желео, после ти исти, који су му се улизивали док су га кували да подржи њихову ствар, назвали издајником. Сада ће морати да се сносе последице за клеветање сопствене установе у којој су радили. Свештеник Зоран Ђуровић ИЗВОР: Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG 21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и...

Познато је да је овај борац за демо(но)кратију пружио своје пипке свуда куда је могао по свету. Да преко својих (НВ)организација мења политичке и економске системе, често их и руши; да се радо меша у образовне системе држава и сл. Знамо данас да је финасирао 5-октобарску револуцију код нас. Уместо Лењина нама су подбацили више партија; а уместо централизације све су распродали, али добили смо "демократију" и плату 250 евра (=цена око 6 радних сати у развијеним земљам). Лова за то је стизала из Будимпеште, у џаковима и актовкама. Ма какав он био, наш Председник државе, зајдено са целокупним државним врхом, укључујући комлетан комадни кадар војске Србије, изручен Хагу и послат по белосветским казаматима да робује "по командној одговорности". Војска је уништена; Црна Гора отцепљена као увертира да се КосовА отцепи - рачју - Србија је разорена у њеним темељима: политички, војно, економски. У свему томе Сорош је одиграо једну од кључних улога преко својих инсајдера којима је био "донатор". Данас је Виктор Орбан избацио Сорошеве организације из Мађарске. Влада Мађарске је водила отворену медијску кампању, тако јаку да се поред ауто-путева могло видети Сорошева слика на рекламним паноима и порука да купи прње. Затворили су му универзотет, тако да не може да школије младе комесаре за разарање и тровање других народа и држава, па и мађарског народа. Код нас? Код нас је то све другачује. Ми смо овисници од ММФ-а, Сорошеве НВО су кљчни фактори у креирању политичко-економског система. Све наведено су чињенице, па ако је тако, не треба бити никакав пророк или социолошки Ајнштајн да би се могло закључити следеће - Сорош има велик утицај у српском друштву. Но оно што је најчвршћа барикада за очување традиционалног и верског (а против чега се Сорош ори) јесте Српска Православна Црква. Било би наивно, лудачки наивно, веровати да он преко својих организација не жели или не покушава да утиче на СПЦ. Пошто је преко епископата то скоро па немогуће у неком ширем смислу, онда је то најлакше - по опробаном методу свуда и на свим пољима - преко црквеног образовног система. Сведоци смо проблема на ПБФ-у, а и тога да путем разних текстова, наступа у медијима и сл неки теолози полако проповедају неку врсту "либерализације духовности". Пошто се ради о јако сложеним темама, за обичан свет, па и за многе теологе, јако је лако вршити релативизацију неких предањских учења, посебно оних уско везаних за социолошке процесе у друштву. Мада, сва црквена учења, поред онтололошке, и те како имају и овоземаљску раван. Може се, дакле, закључити следеће: скоро је нееоспорно да Сорош жели утицај на српски образовни систем; зна се, јавна је тајна, да га већ има по неким факултетима, а можда и у САНУ-у - да ли је Православни богословски факултет имун на тровачки утицај овог човека и његових организација? Мислим да се треба покренути озбиљна расправа о овоме, али не само то, него изнети све чињенице ако постоје. Јер ако чемо имати "свете краве" које држе катедре или обнашају Чин додељене им од Цркве, и да не смемо ни да мислимо, камоли дапричамо о њима - леле нама. О овој теми треба, сматрам, баш на Сорошев начин транпарентно да се прича и износе аргументи, како би се спречило тровање наше деце која ће сутра бити духовне вође и учитељи нашег народа. Ако њих затрују лажним учењима, лажним етикама и лаћним друштвеним нормама - леле нама. Јер Цартво Божије се задобија на земљи. На крају: лично сам да се поодузинају СВЕ Службе СВИМ људима из Цркве који су/ако су имали било каквог свесног деловања на овом анти-црквеном, анти-српском, анти-народном пољу - за ради ових или оних интереса, идеолошких (јер то везе нема са теологијом) или личних.

Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе. У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са функције такође тражио Синод? Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку. Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати? Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије. Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве? То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог? Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу. Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго? И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити. Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ? То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни. Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица? Рекао бих: да. Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене? Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно. У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета? Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан. Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како? Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења. Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету? Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена. Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ? Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета. Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију. Зашто је важно очување аутономије ПБФ? Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења? Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети? Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати. Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају? Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст. Имате ли још нешто да кажете на крају? Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог? Извор: Теологија.нет View full Странице

Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta 12. novembra raspravlja o smeni dekana Akademska javnost protiv sinodskih odluka Sednica Nastavno-naučnog veća Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta na kojoj bi trebalo da se razmatra odluka Svetog arhijerejskog sinoda SPC o uskraćivanju blagoslova dekanu ove visokoškolske ustanove zakazana je za 12. novembar, nezvanično saznaje Danas. Piše: D. J. - J. T.05. novembra 2019. Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu Foto: spc Iako je bilo nezvaničnih najava da bi episkop braničevski Ignatije (Midić) mogao sam da se povuče sa mesta dekana, da bi se sprečili dalji progoni na ovoj visokoj školi, u crkvenim izvorima spekuliše se da su mnogi profesori Bogoslovskog fakulteta za glasanje o sinodskoj odluci. Sinod traži povlačenje vladike Ignatija zbog nesprovođenja ranije sinodske odluke o uklanjaju iz nastave dvojice predavača Bogoslovskog fakulteta – redovnog profesora episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića) i docenta Marka Vilotića, sekretara episkopa diseldorfsko-nemačkog Grigorija (Durića). Posle pisma podrške vladici Maksimu i Marku Vilotiću, kojim se 86 pravoslavnih teologa sa 40 akademskih institucija iz 13 država obratilo Sinodu, juče se oglasila i Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA). Mreža poziva kolege sa univerziteta u Srbiji i ostale zainteresovane da potpišu peticiju kojom se od nadležnog ministarstva i uprave Univerziteta u Beogradu traži da stanu u zaštitu autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, kao punopravne članice BU. U saopštenju Mreže ističe se da je „Sinod SPC mimo svih zakonskih ovlašćenja naložio dekanu PBF da oduzme pravo dvojici nastavnika ovog fakulteta da na njemu predaju“ i „zloupotrebljava institut običajnog davanja saglasnosti za izbor u nastavnička zvanja predviđen Statutom ovog fakulteta“. „Sinod se direktno meša u unutrašnja pitanja fakulteta i univerziteta imenovanjem svojih predstavnika kao ‘posmatrača i izaslanika na sednicama fakultetskih tela, a među njima i Saveta Fakulteta’, protivno Zakonu o visokom obrazovanju, Statutu Univerziteta i Statutu PBF. Pritisci na kolege sa PBF traju još od istupa grupe od 12 nastavnika i saradnika koji su zajednički potpisanim Stavom ustali protiv Peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije u obrazovnom sistemu Srbije… Apelujemo na Univerzitet u Beogradu i Ministarstvo prosvete da spreče dalje proganjanje nastavnika i dekana ovog fakulteta. Takođe, tražimo da se rad PBF vrati u okvire regulisane Statutom Univerziteta i Zakonom o visokom obrazovanju i da se iz Statuta PBF ukloni odredba o davanju saglasnosti Sinoda SPC predavačima na fakultetu, koja se koristi za unutarcrkvene obračune kojima ne sme biti mesto unutar Univerziteta“, traži se u peticiji Mreže, koja će biti predata Univerzitetu, Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu i Ministarstvu prosvete pre održavanja sednice Nastavno-naučnog veća 12. novembra. Peticija za podršku očuvanju autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu November 4, 2019 In Vesti Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti poziva koleginice i kolege sa univerziteta u Srbiji i ostale zainteresovane, da potpišu peticiju kojom se od nadležnog ministarstva i uprave Univerziteta u Beogradu traži da stanu u zaštitu autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF), kao punopravne članice Univerziteta. Ukazujemo da je Sinod SPC sledećim postupcima grubo prekršio i nastavlja da krši prava nastavnika i autonomiju PBF, a time i autonomiju Univerziteta u Beogradu. 1. Sinod Srpske pravoslavne crkve je mimo svih zakonskih ovlašćenja naložio dekanu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu da oduzme pravo dvojici nastavnika ovog fakulteta da na njemu predaju. Episkop Maksim Vasiljević, redovni profesor i docent Marko Vilotić lažno su optuženi da krše Statut Univerziteta u Beogradu. 2. Sinod zloupotrebljava institut običajnog davanja saglasnosti za izbor u nastavnička zvanja predviđen članom 95. Statuta PBF, te proizvoljno tumači i povlači odobrenje nastavnicima, čime narušava radna prava i autonomiju nastavnika koji predaju na Univerzitetu u Beogradu. Nakon odbijanja dekana PBF Ignatija Midića da otpusti pomenute kolege, Sinod je izvršio pritisak na Nastavno naučno veće PBF da pokrene proceduru za smenu dekana. Sednica NNV je zakazana za 12. novembar. 3. Sinod se direktno meša u unutrašnja pitanja fakulteta i univerziteta imenovanjem svojih predstavnika kao „posmatrača i izaslanika na sednicama fakultetskih tela, a među njima i Saveta Fakulteta“, protivno Zakonu o visokom obrazovanju, Statutu Univerziteta i Statutu PBF. 4. Pritisci na kolege sa PBF traju još od istupa grupe od 12 nastavnika i saradnika koji su zajednički potpisanim Stavom ustali protiv Peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije u obrazovnom sistemu R. Srbije. Patrijarh Irinej je 20. maja 2017. uputio dekret, koji nikada nije povučen, kojim zabranjuje javne nastupe svim nastavnicima, saradnicima i zaposlenima na PBF bez njegovog prethodnog odobrenja. Apelujemo na Univerzitet u Beogradu i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da spreče dalje proganjanje nastavnika i dekana ovog fakulteta. Takođe, tražimo da se rad PBF vrati u okvire regulisane Statutom Univerziteta i Zakonom o visokom obrazovanju i da se iz Statuta PBF ukloni odredba o davanju saglasnosti Sinoda SPC predavačima na fakultetu, koja se koristi za unutar-crkvene obračune kojima ne sme biti mesto unutar Univerziteta. Peticiju možete potpisati na sledećem LINKU.

Поводом текста Бориса Беговића објављеног у дневним новинама Данас под насловом “Енглески џентлмен у Синоду СПЦ” https://www.danas.rs/nedelja/engleski-dzentlmen-u-sinodu-spc/ Изостављајући хвалоспеве реторичких (=уметничко-наговарачких) способности аутора да размотримо форму и суштину самог текста. Аутор у тексту класичним методама адвоката одбране поставља проблематику пред јавност. Представља нам двојицу “актера”, од којих је један “нападач” а други “жртва” - аутор је, подразмева се, адвокат “жртве”. Истина, из текста се не може видети ко је адвоката унајмио, али то је, сложиће се сви (они које аутор успе да обмане), споредна ствар – циљ је право истерати на чистац. А право, и адвокати се слажу, нема много заједничког са правдом. Право је утеривање непослушних у торове правила. Ко је, пак, правила наметнуо и каква су она то је друга проблематика. Но, да кажемо да је аутор здушни заговарач либерализма, а да му је сфера интерсовања прилично широка, што потврђује, делимично, и његов текст. Либерализам има свој историјски развој, али кад га помињем, а и аутор кад га заговара мисионарећи о његовим “благодатима” (све се жртвујући за идеале, без новчаних надокнада – донација(?)) мисли на данашњи либерализам, капиталистички и корпоративни (који поприма обрисе фашизма). Но, о томе ћу нешто касније. Поред “нападача” и “жртве”, у овом “процесу”, ту је и полазиште по принципу: од појединачног ка општем. Зар би могло другачије, када је аутору, у првом реду, важно опште добро – у овом случају Правсолавни богословски факултет (у наставку ПБФ) Универзитета у Београду. Аутор у тексту “бриљира” и износи “несаломиве аргументе”, те претећи последицама сугерише "судском” Већу(?) да се не игра образом, те да ослободи “оптуженог”, у противном остаје само једно – да ПБФ професура скупи своје крпице и сели се у неку “богословијицу”, те тамо оснива неки “свој” факултет. А чији ли је сада? Ако би се, хипотетички, поставило питање: ко је “за” (овакве ставове)? - oни који су наговорени умећем наговарања defense lawyer-а би, вероватно, гласно узвикнули: #metoo! Толико о форми овог case-a, пређимо на суштину. О форми ће, дубоко верујем, тек бити речи, јер је наш адвокат тек отворио проблематику. Пошто се овде ради и о секуларним и о црквеним стварима да сагледамо ствар из обе перспективе. “Формално-правно” наш адвокат је унапред добио случај, очекује се само "пресуда” Већа. Верујем да, ако Веће потврди адвокатове закључке, хонорар адвокату неће изостати. Мада, суштински, адвокат је већ одиграо своју улогу, без обзира на епилог, а тиме и заслужио хонорар. Да видимо како нас је походио либерализам, овакав каквог га имамо. Негде пред Други светски рат у манастири Жича био је велики народни сабор. У Европи је већ отпочињао рат, а Србија је била у ишчекивању и стрепњи од надолазећих догађаја. У Жичи је столовао велики богослов, европски доктор теологије и философије, епископ Николај Велимировић. Новинари су га опсели након богослужења и обасули питањима. Питали су шта се то дешава у Европи и шта ће бити са Србијом? Није хтео да им одговори ништа конкретно за рат који се приближавао Србији, али је рекао нешто друго, везано за поратна времена – парафразирам: кад прође све ово надолазеће зло, у Србију ће доћи белосветски трговци и мењачи новца, који себе називају демократама. Тада ће све бити на продају осим олтара. Не улазећи у духовне и аналитичке сфере епископа Николаја, тек напомињем да је он до сржи сагледао та надолазећа времена. Да ли као пророк или као аналитичар, мање је важно. Та времена су нас походила од 90-тих година прошлог века на овамо, а данас се испуњава предвиђање епископа Николаја у потпуности – у Србији је све на продају осим олтара. Али какве везе има ово са нашим адвокатом и његовом “бригом” за опште добро? Препустићу да читалац сам закључи детаље, тек да, још једном, кажем да је Борис Беговић, аутор поменутог текста о “енглеском џентлмену”, здушни заговарач либералног капитализма и корпоративности која полако поприма обрисе корпоративног фашизма. И не пропушта прилику да “сугерише” држави Србији да по нормама либерализма “формално-право” не сме да се интервенистички меша у тржиште (=пијацу). Тржиште има своја либерална правила игре, а држава је ту да га сервисира (да намести тезге, лепо уреди пијачни простор и поређа све на њих: народ, факултете, друштвену имовину, све са осмехом да што више трговаца привуче и буде kind). Држава плаћа нашег адвоката, да би јој он давао “петице” као лошем студенту. Ај, ај, ај “колега-државо”, мало то боље научите и дођите у следећем року! Из којих побуда извире овако свестрано интересовање нашег адвоката од либерал-капитализма до Цркве? Мотив? Ах, да, адвокат је тај који испитује. Није наше да се питамо који су његови мотиви – а олтари још нису приватизовани. Либерализам нам је стигао, сад је по оној “ил' се склони ил' приклони”. Сви су слободни и независни. Је л' ти неко брани да верујеш? Па шта се буниш онда? Иди у свој храм и тамо се моли. Баш то и јесте циљ – сатерати Цркву у храмове, па нека тамо проповеда “своје”. ПБФ није црквени, него универзитетски, а универзитет државни, с тим да је независан од државе, а може држави мало и да “дели петице” ако не буде “добар студент”. Пошто је Правсолавље нападнуто са циљем да се произведе што више раскола и хаоса, то је и Српска Црква на удару. Да поредамо кратко, хронолошки, нека важна дешавања, а закључке препустимо читаоцу. Карл Билт - бивши председник шведске Владе који је без факултетског образовања ушао у највише кругове домаће, а касније светске политике - је поодавно, као гласноговрник надолазећих догађаја, жигосао Православље као једну од највећих опасности западног либералног света. А како је Билт “облагостањио” своју Шведску? Кад се сазнало да је убијен социјалдеомкрата Улоф Палме, у врху Билтове партије се наздрављало од радости. Тада је млади “модерат” био један од јастребова своје партије. Доласком Билта на чело Владе отпочиње рушење тзв. “скандинавског модела”, које траје све до данас. Још тада, крајем 90-тих, Билт се залагао за отварање граница у Шведској. Скандинавски модел је почео да издише оне ноћи када је Улоф Палме испуштао своју душу у наручју супруге, убијен с леђа као дивљи вепар. Исто онако као Кенеди, као други Кенеди, као Мартин Лутер Кинг...као што је убијана Србија. Непослушни су добијали метак или бомбе. Не, Билт није убица. Он је углађени господин, глобал-политичар, који хода планетом у разним мисијама и кога прати мит о неутралној, демократској Шведској. Мит о држави у служби грађана, коју је понајвише Билтова политика трансформисала у државу у служби тржишта (богаташа). Где се приватизују последње мрвице друштвених добара, силује 7000 жена и деце годишње, бацају ручне бомбе и убија у нарко-клаовима као негда у Чикагу. За време владавине, као непоправљиви мрзитељ Русије, плашио је народ како се у Блатичком мору, тик уз шведску обалу, налазе руске подморнице. Писани су чланци, вођене истраге, а када је резултат постигнут – русофобија као и у осталим балтичким земљама, све је утихоло. Гле чуда, Билт је био пионир и у време када је говорио није се могло назрети, али сада је тамо завидна НАТО армада, а Швеђани праве нуклерана склоништа и анализирају како да се понашају у случају "руске агресије". Баш Русима недостаје земље и пространства, те су “бацили око” на Шведску. Не зна се да ли планирају да окупирају борове и ливаде којих, ваљда, немају довољно, све тамо до Курилских острва, или да поробе Швеђане, онако радне и вредне – да им раде и подигну наталитет. То је “истина” Карла Билта. Управо је тај Билт био први и једини светски политичара који је, јавно, Православље ставио у исту раван са терористичком Исламском државом. Али зашто баш он? Зато, јер њега прати мит о неутралној Шведској, демократској све са “шведским стандардом”. Тиме је лаж веродостојнија човеку на западу. То је реч једног финог демократе, мирног Швеђанина - подразумева се да је веродостојна. Увек се највеће лажу пакују у најпримамљивије “целофане”. Ускоро после Билтовог стављања Православља “на листу терориста” и након што је НАТО ставио под контролу већи део Украјине, одједном(?) су људи из Стјет департмента почели да говоре о украјинској правсолавној цркви. Када је Фанар уплео своје прсте у украјински раскол, одједном(?) је Стејт департмент почео да говори и о Српској Правосалавној Цркви. Тобож, Српска Црква не зна ништа, те зли Руси врше “малигни утицај” на њу, а она пак на српски народ – много вољен од брижног западног либерализма, те треба “љубљене” Србе ослободити утицаја тих злих Руса, а и “испирања мозгова” од стране Српске Православне Цркве, коме ли до свом народу. Опет нас чувају од нас самих. Каква "случајност" – истовремено када Стејт департмент "брине бригу" за будућност Срба, из велике "љубави" и жеље за “демократизацијом” тих “варвара”, наш адвокат, одједном(?), се брине за ПБФ. Не само то – па не може бити да би он ишта лоше мислио "својој" Цркви – он брани епископа СПЦ од саме СПЦ. Оне у којој су неки “засели” и глуме неке “џентлмене”, продају маглу. Али, не лези враже – ту је наш адвокат да их “раскринка”, све са “формално-правног” становишта. Или да кажем: са формалног и Правног “становишта”? Никада ниједан професор није одстрањен са Универзитета; није било лажних диплома; плагијата нити ичега што би нашем адвокату запало за академско око – него га сад, одједном(?), “с неба стрела печила”, па подиже свој академски глас из бриге за “академску заједницу”. У време када је у Србији на продају све осим олтара; када су очигледно напада на Православље са циљем продубљивања раскола, наш адвокат нас убећује како он брани епископа наше Цркве од саме Цркве. Не само то, он нас убеђује како брани најважнију црквену високошколску институцију – ПБФ. Погађајте од кога је брани? - подразумева се, од саме Цркве. Јер, господо драга, ако не буде како адвокат каже, онда нека професура на ПБФ-у скупи своје крпице и сели се у неку “богословијицу”. Ако не послушате? Guess what comes next. Бомбадоваће нас? Хоће, али не бомбама – већ новим подметачинама и покушајима да створе што више хаоса у нашој Цркви. Шта је улога нашег адвоката у свему? Поред што дели “петице” држави, велики заговарач либерализације тржишта, те не-интервнционизма државе на тржиште, овај пут се залаже за не-интевенционизам Цркве на своју високошколску установу - ПБФ. Defense lawyer нам је оджао лекцију из liberalization of spirituality. Бојати се да не сазове и - symposion. View full Странице

На Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи 8. октобра 2018. године призивом Светог Духа почела је нова академска 2018/19. година. Претходно је у храму Светог Саве у Фочи, који је још у изградњи, свету архијерејску Литургију служио Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владислав Топаловић, декан Богословског факултета и архијерејски заменика, Милутин Андрић, Владимир Ступар и Ненад Тупеша, протојереји Александар Видаковић и Никола Ковач, као и ђакони Ранко Ковач и Будимир Гардовић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

View full Странице

View full Странице