Претражи Живе Речи Утехе

ДРУГИ ПИШУ (Преноси "Политика" на свом сајту): АНТИДОТ НОВА МЕДИЈСКА МРЕЖА ЗАПАДНИ БАЛКАН Уједињени у дезинформисању јавности уторак, 26.09.2017. у 14:40 Истражили: Марко Матић и Антидот тим Иако су се прве праве парамедијске структуре, са свим пратећим спрегама и механизмима деловања појавиле тек после 2000. године, корени такве њихове делатности сежу у деведесете године када је током ратова, санкција и репресије тадашњих режима дошло до свеопштег урушавања професиоанлних стандарда у медијима како онима који су били део пропагандне машинерије владајућих структура, тако и онима који су се појављивали као њихови опоненти. Суноврат свеопштег друштвеног етоса неминовно се одразио и на девалвацију професионалних стандарда у готово свим сферама друштвеног живота што није заобишло ни област медијске делатности. У условима хроничног дефицита правих новинарских професионалаца, који су током деведесетих своје ухлебљење углавном нашли у развијеним земљама Запада или у неким другим профитабилнијим професијама, као алтернатива медијској апаратури владајућих режима западним донаторима су се препоручивали сви они који су у тој борби видели шансу да зараде не обазирући се превише на друштвену одговорност и стандарде професије којом су преко ноћи почели да се баве. У недостатку бољих опција, у другој половини деведесетих, западне фондације су почеле неселективно да финансирају свакога ко им се за ту помоћ обратио са обећањем да ће деловати против режима Слободана Милошевића. У таквим околностима које су карактерисали неселективност и одсуство професионалних критеријума у одабиру адресата финансијске помоћи, у орбити западних донатора нашли су се не само професионални профитери у „унифорама” бораца за демократију, већ и део оних који су читаву деценију провели на супротној страни барикада, да би, када је постало јасно да је пад власти постао неизбежан, преко ноћи прешли на другу страну. У таквој лагодној позицији, аболирани од сваке одговорности и изнова легитимисани добијеним новцем из фондација са Запада, медијски камелеони поново су преко ноћи, након доласка првих демократских власти, наставили своју стару делатност ширења мржње и културе сукоба у региону, релативизујући све оно лоше што се догађало током деведесетих година прошлог века и свесно подривајући напоре нових власти да коренитим реформама уклоне узроке који су овдашња друштва довели до саме ивице пропасти. Корени парамедијских структура: Од „бораца” за демократију до „демократских” профитера Управо ће неселективност, одсуство професионалних критеријума и јасних циљева приликом доделе помоћи српским медијима, у другој половини деведесетих довести до појаве антиратних профитера међу којима ће се посебно истаћи примери Верана Матића који ће преко ноћи, од уредника и оснивача мале авангардне радио станице Б92, демократске промене дочекати као власник великог дела те медијске куће чија вредност ће се у том трентуку мерити милионима долара. Он ће се докопати и додатних милионских износа кроз пројекте формирања АНЕМА (који је суштински чинио Б92 са још пар маргиналних локалних медија) и Фонда Б92 који ће бити основан након пада Милошевићевог режима. По сличној матрици и донедавни председник НУНС-а Вукашин Обрадовић постаће преко ноћи власник вредне штампарије и опреме купљене новцем западних донатора, а случним путем кренуће још неколицина покретача пројеката који су се преко ноћи трансформисали у комерцијалне власничке односе. Веран Матић: Парадигма антиратног профитера Камелеонска природа парамедијских структура посебно је дошла до изражаја након демократских политичких промена. Суочени са намерама донатора да своја средства намењена промоцији демократског пројекта са Балкана усмере у неке друге крајеве света, некадашњи борци за демократију преко ноћи су постајали креатори лажне слике о стању у овдашњим транзиционим друштвима. Схвативши да ће присуство и пажњу својих донатора задржати само ако их буду убедили да се са политичким променама у суштини ништа није променило, добар део некада независних медија почиње да се бави класичним дезинформисањем домаће и међународне јавности измишљајући афере о повезаности нових власти са криминалним структурама насталим током деведесетих. У тој манипулативној игри, захваљујући везама са западним обавештајним и политичким круговима, креиране лажне афере ће постајати саставни делови званичних извештаја који ће се појављивати у Вашингтону и Бриселу на основу којих ће тамошњи доносиоци политичких одлука сугерисати својим фондацијама да на Балкану посао још увек није завршен. Због тога уместо очекиваног смањења, средства намењена овдашњим медијима ће чак бити и вишеструко увећана, све под изговором изградње њихове одрживе тржишне позиције у перидоу транзиције. Међутим, упркос јавним објашњењима и уобичајеној филантропској фразеологији, у новој расподели грантова предност ће добити управо они медији који пред својим дародавцима буду успевали да се представе као потенцијално корисна медијска батина која ће, у сложеној игри штапа и шаргарепе према новим властима у балканским државама, међународним параобавештајним структурама и, са њима повезаним, инвестиционим фондовима обезбедити повлашћену позицију у предстојећем процесу приватизације и распродаје јавних ресурса. Међутим, политику доделе грантова и покушаје инструментализације тако финансираних медија не треба олако приписивати политици земаља из којих долазе фондације већ пре деловању средњих и нижих бирократских структура које су се на персоналном нивоу интересно повезивале са корисницима додељиване помоћи. Тако се често догађало да, упркос јасној политици америчких администрација, средствима које су додељивали IREX и УСАИД обилато буду финансирани новинари који су се прославили ратнохушкачким деловањем и каснијим покушајима релативизације свега онога што се догађало током деведесетих година прошлог века. Примера ради, истим средствима помагани су медији и новинари који су ширењем неистина о влади Зорана Ђинђића директно радили у корист доласка на власт странке Војислава Коштунице са којим ће САД након паљења америчке амбасаде у Београду прекинути сваку даљу комуникацију. Износи којима су током деведесетих година помагани независни српски медији мере се милионима, због одсуства званичног платног промета донације су претежно исплаћиване у кешу, са или без признаница, а новац је илегално уношен у земљу. Није био мали број случајева када су „курири” донаторима пријављивали да им је новац одузиман од стране српске царине што, опет, никада није било могуће званично проверити. Иако је велики део износа остао обавијен велом тајне, према званичним извештајима Америчке агенције за међународни развој (УСАИД), помоcћ медијима у Србији која је дошла од владе САД-а од 1990. до 1995. године састојала се од 600.000 долара подршке Међународном фонду за медије који је тим средствима обезбедио опрему за Студио Б, Време, ВИН (независна продукција), Борбу и неке регионалне медије. Фонд је обезбеђивао техничку подршку и грантове за Б92 и финансијску подршку београдском недељнику Време. Фонд је престао са радом 1995, када је УСАИД-ов Биро за источну Европу и Нове независне државе (УСАИД / ЕНИ) започео донаторски програм ПроМедиа. Поред званичне помоћи УСАИД-а, српским медијима у том периоду долазила је и вишетруко обимнија помоћ из такозваних америчких црних фондова који су масовно коришћени за нетранспарентно финансирање и заобилажење санкција које је Савет безбедности УН у мају 1992. године увео Савезној Републици Југославији. Тако је познато да је још од 1991. године у пружање помоћи медијима био укључен и Сорошев Институт за отворено друштво. Његови главни корисници били су Б92 и НУНС. Б92 је у том периоду добио грантове за куповину опреме, а касније и за производњу програма. Ова помоć је постала оперативна подршка и за формирање АНЕМ-а. Фонд за отоврено друштво у Србији омогуćио је окупљање и повезивње новинара који су основали НУНС и Медија центар. Поред милионских износа који су се из САД слили у џепове оснивача и руководиоца првих српских независних медија, у периоду између 1993. и 1997. године и ЕУ је помогла Међународну федерацију новинара донацијама у износу од 1,7 милиона евра. Веcћи део те помоћи односио се на директну подршку медијима Б92, Време и Наша Борба. Шведски хелсиншки комитет такође је пружио помоћ, нарочито за Б92. Резервисано за интересно повезане парамедије: Новинарске награде послужиле су као средство за институционализовање карикирања сврхе и смисла истраживачког новинарства Од 1997. године УСАИД је значајно повећао обим програма помоћи медијима у Србији. То је, према извештају те организације, било узроковано с два фактора. Први се односио на локалне изборе у јесен 1996. године и протесте који су након тога уследили када су се појавиле радио и телевизијске станице које су се нашле под контролом општина у којима је власт освојила опозиција. Други фактор био је „јасан доказ да Милошевиć више није био гарант мира у Босни и Херцеговини што је до тада био. Као резултат, званичници Стејт департмента одобрили су лансирање УСАИД-овог програма подршке демократији и настављања економских санкција.” Тада УСАИД своје грантове почиње да пласира преко IREX-а који добија широку слободу да самостално осмишљава и спроводи своју стратегију. УСАИД је координирала програме подршке медијима на свим нивоима и са другим донаторима. Током овог периода, одржано је пет донаторских конференција које је организовао Институт за отворено друштво из Њујорка како би се постигла координација помоćи која је давана српским медијима. У том периоду приоритетна област подршке владе САД била је помоћ радиодифузним емитерима, посебно радио станицама. Помоć је почела са опремом за побољшање радиодифузнухих производних капацитета, а један од најважнијих циљева у тој фази била је изградња АНЕМ-а. IREX је АНЕМ-у одобрио грант за ангажовање директора радија, Британска амбасада је обезбедила сателитске линије за станице док је ББЦ уступио време за пренос програма преко сателита. Према званичним извештајима УСАИД-а та агенција, Сорош и ЕУ донирали су 2,5 милиона долара као помоћ АНЕМ-у за производњу радио програма. Током НАТО бомбардовања, за потребе дистрибуције помоћи српским медијима и невладиним организацијама, влада САД је основала канцеларију у Будимпешти, док је ИРЕX својим програмом управљао из канцеларије у Подгорици. На састанку одржаном у септембру 1999. у Будимпешти донатори су саслушали потребе српских медија и том приликом обећали обимну подршку за њихову обнову. Као део тог договора, у оквиру координисаних међународних напора IREX је до 30. септембра доделио српским медијима 753.000 долара у облику такозваних грантова за преживљавање, а највеcћи део тог новца отишао је за обнову АНЕМ-а. У истом периоду заједничким напорима ЕУ је допринела са милион евра у хитним грантовима. Укупна помоћ која је у периоду 1997-2002. године била додељена српским медијима кроз разне програме УСАИД-а износила је 12.682.000 долара од чега је нешто мање од половине тог новца додељено пре 5. октобра 2000. године док је друга половина донирана у периоду након тога. Из тог периода потиче и идеја о координацији различитих донатора коју су 1997. године започели УСАИД, Институт за отворено друштво и Европска комисија као три највећа донатора у региону. Циљ ове координације био је избегавање дуплирања финансирања истих пројеката, да би се касније тај механизам претворио у мрежу личних односа између представника донатора и прималаца средстава на терену. Тај вид координације нарочито ће доћи до изражаја након пада Милошевића када Србија престаје да буде у врху приоритета западних администрација што процес расподеле помоћи делегира на нижи оперативни ниво који су покривали људи који су у периоду пре 2000. године већ успоставили широк спектар личних познанстава, веза и пословних односа са неколицином клучних људи у невладином сектору Србије и региона. Са незнатним персоналним варијацијама те везе ће наставити да егзистирају до данашњих дана што ће готово целокупну новчану помоћ са Запада концентрисати у рукама свега двадесетак привилегованих НВО посленика из Србије. С друге стране, та околност често ће у јавности Србије бити погрешно тумачена као израз намера, па чак и завере политичких челника у Вашингтону и Бриселу што ће стварати додатне шумове и отежавати комуникацију са кључним западним престоницама. Функцију главног координатора за доделу помоћи српским и хрватским медијима током деведесетих година, Виљем Монтгомери је искористио за успостављање механизама контроле над њима и касније инструментализације у своје личне сврхе И док је део медија након октобарских промена 2000. године настојао да стекне своју тржишну комерцијално одрживу позицију, други део је наставио да паразитира на донацијама својих финансијера, а са њиховим смањењем често је долазило до уплива у мутне послове и повезивање са тајкунима и сивим, често криминогеним, центрима моћи. Ти медији ће се, под маском производње информативних садржаја, заправо бавити производњом и пласирањем дезинформација и вештачки креираних афера. У том деловању увек ће имати спонзоре за чије интересе ће то чинити, али и мрежу интересно повезаних медија и појединаца из политичко-медијске сфере који ће им пружати логистичку подршку и на тај начин чинити саставне делове тако успостављених неформалних парамедијских структура. Попут помоћи иностраних фондација српским медијима током борбе против режима Слободана Милошевића, сличан процес се догађао и у Хрватској где су у оквиру УСАИД програма ПроМедиа и касније ПроМедиа II помагани независни медији који су били опозиционо настројени према режиму Фрање Туђмана. Најзначајнији корисници те помоћи били су загребачки „Радио 101”, сплитски сатирични магазин „Ферал Трибјун” и загребачки недељник „Национал”. Кључни координатор доделе помоћи медијима у региону крајем деведесетих година био је Вилијем Монтгомери, бивши амбасадор САД у Загребу и будући шеф дипломатске мисије у Београду након пада Милошевића. Захваљујући везама са Монтгомеријем, загребачки „Национал” ће се током 2001. године наћи у центру парамедијског деловања чији ће циљ бити обрачун са владом Зорана Ђинђића у Србији и Мила Ђукановића у Црној Гори. „Духанска афера” – регионални модел функционисања парамедијских структура Загребачки недељник „Национал” покренули су 1995. године Иво Пуканић и новинар Денис Куљиш који ће се две године касније повући из тог заједничког подухвата. Иако се током Туђманове владавине истакао у борби против његовог режима, друга страна медаље звана „Национал” била је обележена скандалозним текстовима и аферама у којима је овај медиј успео да се повеже са контроверзним дипломатама, тајкунима, корумпираним политичарама и подземљем у Хрватској, Србији и Црној Гори. Сам Пуканић јавно се хвалио да је био близак пријатељ са генералом Хрвојем Петрачем који је у Хрватској био ухапшен и осуђен због отмице сина генерала Владимира Загорца. Био је близак и са Томиславом Карамарком и Ратком Кнежевићем контроверзним бизнисменом пореклом из Црне Горе. Пуканић је био једини новинар који је урадио интервју са Антом Готовином док је овај још био у бекству због оптужнице Хашког трибунала. На мети дуванског лобија и криминалних кругова у региону Западног Балкана: Зоран Ђинђић и Мило Ђукановић За Пуканића је било карактеристично и то што се увек у јавности хвалио пријатељствима са утицајним људима на различитим положајима, а често је био оптуживан и као особа која је своју новину користила за рекетирање и уцењивање, тако што је тражио новац у замену да се компромитујуће ствари о одређеној личности не објаве. Упркос бројним контроверзама и сумњивим пословима којима се бавио, Хрватско новинарско друштво - организација која је заједно са „Националом” била корисник помоћи УСАИД-а у оквиру програма ПроМедиа - прогласило је Пуканића 2005. године за новинара године. Иако учесник многих скандала, Иво Пуканић је ипак остао запамћен по креирању „Духанске афере”, која ће до данашњих дана остати парадигма и модел узор за деловање парамедијских структура у региону Западног Балкана. Афера која је одјекнула у целом региону бивше Југославије заснивала се на лажним информацијама које су посредством Вилијама Монтгомерија и људи из кабинета Војислава Коштунице достављане Пуканићу које је овај потом пласирао у серији текстова које је објавио „Национал”. Тако објављене информације касније преузима и даље дистрибуира читава мрежа медија у Србији и Црној Гори и то махом оних који су на овај или онај начин били повезани са новчаним донацијама УСАИД-а и главним америчким дипломатом у региону и координатором помоћи медијима Вилијемом Монтгомеријем. За „Духанску аферу” везују се и Пуканићеви блиски пријатељи Петрач и Кнежевић, са којима је успео да чак четрдесет и три недеље узурпира медијски простор Западног Балкана. Циљ афере био је да се политички ослабе тадашњи премијери Србије и Црне Горе Зоран Ђинђић и Мило Ђукановић и на тај начин спрече мере које су у то време предузимане како би се зауставио и у легалне токове увео свеприсутни шверц дувана у тадашњој Савезној Републици Југославији. Савез настао у дуванском диму: Иво Пуканић и Виљем Монтгомери, покретачи "Духанске афере" Почетком маја 2001. године председник Владе Србије Зоран Ђинђић обелоданио је планове за изградњу фабрике дувана у Србији чији је инвеститор требало да буде мултинационала дуванска компанија „Бритисх Америцан Тобачо”. Изградњом фабрике и контролом промета дувана планирано је регулисање тржишта и спречавање шверца цигарета у земљи због чега је та изјава била схваћена као најава угрожавања интереса хрватске дуванске индустрије која је у том периоду држала преко 40 одсто црног тржишта са својим производима док је остатак нелегалног тржиста „припадао” компанији „Јапан Тобачо Интернатионал”. У таквим околностима, у пролеће 2001. године, хрватски недељник „Национал” је лансирао такозвану „Духанску аферу”, објављујући серију наручених текстова, у којима се напада легално изабрано државно руководство Србије и Црне Горе. Непосредна мета напада у текстовима „Национала” тада је био бизнисмен Станко Суботић, који се бавио легалном дистрибуцијом цигарета и као такав представљао конкуренцију „Творници дувана Ровињ” (ТДР). Како су показала бројна каснија суђења по тужбама које је Суботић подносио против „Национала”, план иницијатора афере био је да се преко Суботића криминализују легално изабрана руководства Србије и Црне Горе, пре свега његови лични пријатељи Мило Ђукановић и Зоран Ђинђић. Позивајући се на обавештајне податке, медији су касније наводили да је управо ТДР стајала иза кампање покренуте против Ђукановића и Ђинђића. Први текстови појавили су се у хрватском листу „Република”, а одатле их је преузео „Национал”. Оба листа била су у власништву Иве Пуканића који је, заједно са својим пријатељем и сарадником Ратком Кнежевићем (одметнутим бившим сарадником Мила Ђукановића), тврдио да су објављени текстови поткрепљени истраживањима и да за све наведене тврдње поседује доказе који, међутим, никада нису предочени јавности. Пуканић је на суду признао да је највећи део информација добијао од Кнежевића, али и да је део података добио од америчког амбасадора у Београду Вилијема Монтгомерија што је део јавности протумачио као настојање америчке администрације да преко свог амбасадора, ослаби позиције Ђукановића и Ђинђића. Каснији развој догађаја показао је, међутим, да је, радећи иза леђа Стејт департмента, Монтгомери наступао у свом личном интересу грубо злоупотребљавајући дипломатску функцију која му је била поверена. По окончању дужности у Београду Монтгомери ће остати упамћен као једини амерички амбасадор који је одбио да се врати кући у своју матичну државу, одлучивши да се трајно настани у региону у којем је у више мандата обављао дипломатску службу и у којем је већ био добро разрадио своје приватне комерцијалне послове. Због својих приватних пословних интереса Монтгомери је, преко себи подређеног шефа испоставе ЦИА у Београду Габријела Ескобара, Пуканића снабдевао наводно поверљивим подацима ЦИА са циљем да се за рачун регионалног дуванског лобија испуне захтеви ТДР-а у погледу добијања дозволе за градњу фабрике дувана у Чачку. У својим мутним пословима Монтгомери се повезао и са тадашњим Ђинђићевим политичким противницима у Србији, али и са бројним интересним групама у Србији и Хрватској. У кампањи против Владе Србије, „Дуванску аферу” спремно су искористили политички противници Зорана Ђинђића у опозицији, појединим медијима и службама безбедности свесно стварајући конфузију око афере и пласирајући додатне неистине и дезинформације. Габријел Ескобар заменик шефа мисије у Амбасади САД у Боливији, у време избијања "Духанске афере" био је главни обавештајац Виљема Монтгомерија у Београду задужен за креирање лажних обавештајних информација којима су снабдевани "Национал" и са њим повезане парамедијске структуре Након што је Пуканићев „Национал” објавио своје памфлете, а регионални медији то као по команди пренели, из кабинета тадашњег председника СРЈ Војислава Коштунице су се потрудили да поменути материјал у виду, доказима непоткрепљених, лажних оптужби доставе италијанским истражним органима иницирајући на тај начин деценијску истрагу о шверцу цигарета из Црне Горе у Италију која ће се завршити потпуним фијаском након што италијанском тужилаштву буде постало јасно да је материјал део балканских сплетки и интрига. У склопу истраге о међународном шверцу цигарета, италијански антимафијашки тужилац Ђузепе Шелзи из Барија, саслушао је исказ Иве Пуканића у Трсту 10. јула 2002. године, а у вези италијанског кривичног предмета 742/99-21. Загребачки „Национал” је објавио тај записник 2009. године после убиства Пуканића, а касније га је пренео и београдски недељник „Време”. Из тог исказа се види да Пуканић није располагао поузданим информацијама нити било каквим доказима за тврдње изнете у „Националу”. Већина података које је имао били су или из друге руке или су потицали од не баш поузданих саговорника. У свом исказу Пуканић се најчешће позивао на Ратка Кнежевића кога је хвалио као поузданог и кредибилног саговорника у вези са „Духанском афером”. Говорио је и о свом пријатељству са америчким амбасадором у Београду Вилијамом Монтгомеријем. Пуканић при крају сведочења изговара две важне реченице из којих се јасно назире прави циљ лансирања дуванске афере. „Монтгомери ми је честитао што је овим чланком политичка каријера Мила Ђукановића завршена”, рекао је тада Пуканић и додао: „Може Ђукановић потрајати још једну годину, годину и по дана, треба видети шта ће се догодити Зорану Ђинђићу.„ Да је афера била вештачки креирана са јасним политичким и финансијским интересима потврдила је и сама ауторка „Националових” текстова Јасна Бабић која је сведочила да је по новинарском задатку, дефинисаном у редакцији загребачког „Национала”, у касно пролеће 2001. допутовала у Београд где је срела Војислава Коштуницу након што јој је речено да тадашњи председник СРЈ наводно располаже сензационалним доказима о умешаности србијанског премијера Зорана Ђинђића у послове црногорске дуванске мафије. Према њеном сведочењу тај састанак је уговорио Ратко Кнежевић и то телефонским позивом Александру Тијанићу, свом некадашњем колеги из „Слободне Далмације”, који је у то време био Коштуничин саветник за медије. „И тако смо се нашли на десетак минута у скромном, неидентифицираном београдском уреду, без службених тајница и предсједничкога осигурања. Ни данас не знам зашто смо се нашли: никакве доказе није Коштуница држао у руци, али је мени одржао неку врсту предавања о Ђинђићевој овисности о црногорским криминалцима, бјелоданој из чињенице да се он једном згодом возио у приватном авиону духанскога краља Станка Суботића Цанета. Чињеницу је, пак, извукао у већ објављеном Националовом тексту, управо с мојим потписом”, навела је Бабићева описујући састанак са Коштуницом. Жртва политичких манипулација и интрига: Јасна Бабић, ауторка првих текстова о "Духанској афери" „У Загреб сам се вратила потпуно збуњена. Иво Пуканић једнако је био збуњен мојим извјештајем о узалудној мисији. 'Ма то је Монтy нешто побркао. Коштуница се ваљда предомислио', рекао је, мој тадашњи шеф, тјешећи ме због изгубљенога труда и времена. Монтy је био назив од миља за Wиллиама Монтгомерyја. Тим интимизирањем Пуканић је с ђетињастим поносом апострофирао своју блискост с утјецајним и свеприсутним америчким дипломатом”, написала је Бабић откривајући одакле је заиста потекла „Дуванска афера”. Након што је увидела да је читава афера намештена, Јасна Бабић, која је била ауторка прва два текста, повукла се из спорног серијала који је „Национал” наставио да развлачи још следеће две године. Пажљивим посматрањем и анализом процеса креирања и експлоатације „Духанске афере” јасно се може уочити образац деловања парамедијских структура. Та шема функционише на тај начин што у узајамној спрези заинтересовани отуђени центри моћи најпре креирају а потом, преко медија које контролишу, и лансирају одређене измишљене или тенденциозне приче које каснијим преношењем, од стране такође повезаних медија у региону, постају централне теме у јавности. У другој фази процеса, који је осмислио Коштуничин саветник за медије Александар Тијанић, парамедијски материјал преузимају и даље у јавности потенцирају поједини политички кругови са циљем да се изазове реакција домаћих или страних институција. Када се тај циљ постигне медиј који је иницирао читаву причу, заједно са свима онима који су солидарно учествовали у њеној дистрибуцији, сваку реакцију институција представљају као доказ тачности свог писања чиме започиње нови циклус експлоатације афере који се у основи заснива на рециклирању једне те исте иницијалне медијске приче са циљем да се изазову сумње и реакције међународних фактора, а лажно представљена слика стварности у доминантном делу јавности стекне статус готово неупитне истине. Осим интересне користи за креаторе и извршиоце радова у пласирању афере, као крајњи резултат тако скројеног и примењеног механизма остаје широко распрострањен интерпретативни оквир који ће бити примењен у свим каснијим сличним случајевима што покретачима афере отвара неслућене могућности. Управо по описаном обрасцу, тзв. „Тијанићевој шеми”, након „Духанске афере” владе Зорана Ђинђића и Мила Ђукановића редовно ће, разним поводима, бити оптуживане за сарадњу са организованим криминалом иако за то никада нису понуђени било какви валидни докази. Без обзира на све касније демантије и открића, једном лансирана и од стране великог броја медија преузета лаж постаје саставни део широко распрострањеног интерпретативног оквира чиме је у пракси демонстрирана моћ парамедијских структура и њихових механизама деловања. Такав начин деловања, по угледу на модел који је применио „Национал”, биће настављен и касније, нарочито у време владавине режима Бориса Тадића када ће, стицајем околности, управо убиство Иве Пуканића бити искоришћено да се по истом сценарију, посредством парамедијских структура, у тај случај на силу увуче Мило Ђукановић. Политичко-медијски удар Бориса Тадића на Црну Гору Иво Пуканић и његов колега Нико Франић убијени су 23. октобра 2008. године на паркингу редакције недељника „Национал” од детонације експлозивне направе док су улазили у Пуканићев аутомобил. Ово двоструко убиство, које је изведено у центру Загреба, дубоко је узнемирило хрватску јавност и резултирало енергичном полицијском акцијом и, како се тада говорило, тесном сарадњом истражних органа бивших југословенских република у акцији под оперативним именом „Балкан еxпреш”. Убрзо је ухапшено осам особа којима је суђено на два овојена суђења – једном пред Жупанијским судом у Загребу и другом пред Специјалним судом у Београду. Није скривао амбиције да командује и морнарицом: Опседнут кажњавањем Црне Горе и елиминацијом Мила Ђукановића, Борис Тадић је био један од главних наручилаца лажних кампања које су спровођене посредством парамедијских структура Читав овај случај, међутим, пратиле су бројне контроверзе, почев од веза самог Пуканића са хрватским и регионалним подземљем, преко веома чудног и непрофесионалног понашања хрватских органа током истраге, па све до, политичким разлозима мотивисане, одлуке власти у Србији да њени правосудни органи, упркос одсуству доказа, преузму судско гоњење наводних налогодаваца атентата. Због бројних злоупотреба и очигледног уплива политике у саму истрагу овај случај је постао историјски пример који је потпуно оголио праву природу односа између политичких власти, безбедносних апарата и криминогених структура у Хрватској и Србији чије су владајуће структуре, зарад постизања одређених политичких циљева, током истраге убиства Пуканића, отворено злоупотребиле државне институције (безбедносне службе, истражне органе и правосудни апарат), али и контролисане медије и читаву новинарску професију. Тако су хрватска полиција и Тужилаштво већ на самом почетку истраге, без јасних индиција или било каквих доказа, као мотив ликвидације власника „Национала” прогласиле његово писање о такозваној „дуванској мафији” (серија текстова из 2001.године), иако је у међувремену тај недељник објавио велики број нових афера, а и сам Пуканић је све чешће помињан у контексту сукоба појединих хрватских криминалних група. Истовремено са покушајима хрватских власти да се отарасе врућег кромпира који је пред европским партнерима, у самој завршници приступних преговора за чланство у ЕУ, показивао стварне размере организованог криминала у Хрватској, наступиле су и тадашње власти у Београду на челу са председником Борисом Тадићем и његовим кључним оперативцем за политичко-обавештајне послове Миодрагом Ракићем који су, зарад својих политичких циљева, одлучили да преузму гоњење наводних налогодаваца атентата. У ту сврху послужила им је околност да је у организацију атентата био умешан Слободан Ђуровић звани Кардинал, кум Сретена Јоцића, што је искоришћено као довољан повод да се именује главни осумњичени. Јоцићева личност је за ову намену била погодна из још неколико разлога. У питању је била особа несумњиво криминалне прошлости, са подебелим полицијским досијеом, којој се у том тренутку судило за још једно убиство, а због чега је постојао простор за трговину са њим. Та трговина је подразумевала понуду опроста свих Јоцићевих ранијих грехова ако на себе преузме део кривице за атентат на Пуканића (улогу организатора, али не и налогодавца) и да као наручиоце тог убиства оптужи тадашње режимске непријатеље број један – Мила Ђукановића, премијера Црне Горе и људе из његовог окружења, који су седам година раније били главна мета напада током „Духанске афере”. За потребе обрачуна са Црном Гором и политичким противницима Миодраг Ракић, Миљко Радисављевић и Родољуб Миловић формирали су вишечлани специјални новинарски тим. Након пада са власти Демократске странке, Радисављевићевог пензионисања и смене Родољуба Миловића (алиас генерал Папаја) тим послом су наставили да се баве Стеван Дојчиновић уредник КРИК-а и Вук Цвијић новинар Блица У Србији, где је једино и вођен судски поступак против оптуженог за наручивање атентата, после неколико година шараде и медијских представа, иначе својствених режиму којим је руководио Борис Тадић, процес је у фебруару 2015. доживео свој коначни крах. Одлуком Апелационог суда у Београду оптужбе против главног осумњиченог Сретена Јоцића, званог Јоца Амстердам, правоснажно су одбачене, баш као и чињенично неутемељени „докази” које је против њега понудило Тужилаштво за организовани криминал. Паралелно са истрагом и суђењем за убиство Иве Пуканића, од дана атентата па све до изрицања правоснажне ослобађајуће пресуде Сретену Јоцићу који је пред судом у Београду био оптужен као организатор и наручилац ликвидације хрватског новинара, у српским, црногорским, а делом и хрватским медијима, вођена је интензивна кампања у неколико основних смерова. С једне стране, у очигледном дослуху са Тужилаштвом и криминалистичком полицијом, српски медији су настојали да „екслузивним” сензационалистичким информацијама у јавности подупиру сумње изнете у оптужници за које, како се испоставило, ипак није било озбиљних доказа. С друге стране, потенцирањем такође ничим доказане претпоставке да је иза Пуканићевог убиства стајала такозвана „дуванска мафија”, медији су по очигледно политичким инструкцијама, често олако и неаргументовано износили малициозне оптужбе на рачун Мила Ђукановића, премијера Црне Горе кога је Пуканић својевремено у текстовима оптуживао као главног организатора шверца цигарета на Балкану. Детаљним увидом у писање медија о случају убиства Иве Пуканића, може се утврдити да је индикативно то што се у стотинама, а можда и преко хиљаду текстова само у штампаним медијима, нашло мало онога што је Тужилаштво неуспешно покушало да докаже на суду. У готово стопроцентном броју случајева спекулације којима су се бавили медији вођени сензационалистичким поривима, испоставиле су се или као нетачне или као претпоставке за које Тужилаштво није успело да пронађе валидне доказе. У покушају да на све могуће начине у случај на силу увуку руководство Црне Горе људи из кабинета Бориса Тадића искористиће мрежу медија и парамедијских структура под контролом тадашњег режима како би медијском хајком подупрли случај који је у то време, такође по налогу из кабинета председника, монтирало Тужилаштво за организовани криминал. Упркос околности да је од покретања „духанске афере” већ било протекло више од седам година и што је она већ увелико била прекривена велом заборава, београдским провладиним медијима није засметало да њеним поновним ископавањем овом криминалном случају доделе јасан политички предзнак. Својим текстовима и извештавањем у тим нечасним работама учествовачће Политика под уредништвом Драгана Бујошевића, таблоид Курир, Вечерње новости, Преш, Глас јавности, Блиц, те недељник НИН. Са хрватске стране у том подухвату подршку ће им пружати Национал и Јутарњи лист, док ће из Црне Горе учешће у кампањи узети Вијести, Дан и Монитор. Међу креаторима лажних медијских садржаја наћи ће се поново Ратко Кнежевић чије ће сведочење пред Жупанијским судом у Загребу бити одбачено као некредибилно, али и Милорад Вељовић, тадашњи директор српске полиције, који ће својим двосмисленим изјавама давати кредибилитет нарученој медијској кампањи. Сви извештаји учесника у медијској кампањи нарученој из кабинета тадашњег председника Србије сводиће се на мање или више суптилно указивање да иза убиства Иве Пуканића стоји лично председник Црне Горе Мило Ђукановић. Како би доказао те наручене оптужбе, специјални тужилац за организовани криминал Саша Иванић понудиће оптуженом Сретену Јоцићу статус сведока сарадника под условом да као наручиоце Пуканићевог убиства именује Мила Ђукановића и Станка Суботића, што ће Јоцић одбити и о овој понуди обавестити јавност преко свог адвоката. Позивајући се на изјаву Ратка Кнежевића београдски лист Блиц ће у једном тренутку објавити „информацију” о томе да „има озбиљних индиција да је председник Хрватске Стјепан Месић предао Борису Тадићу у Софији материјале у вези са угроженошћу председника Србије до којих се дошло у истрази убиства Иве Пуканића и Нике Фрањића”. Већ наредног дана Месић ће демантовати те наводе као потпуно искривљену верзију онога о чему је са председником Србије причао у четири ока у главном граду Бугарске. Шест и по година након атентата на Пуканића и Фрањића, 2. марта 2015, Апелациони суд у Београду је потврдио одлуку о ослобађању Јоцића чиме је пресуда, којом су одбачени наводи српског тужилаштва, постала правоснажна. О случају злоупотребе убиства Иве Пуканића у политичке сврхе и спрези медија, политике и српског специјалног тужилаштва Антидот је објавио обиман досије 2015. године који у целини можете прочитати овде. Иако су владавину Бориса Тадића обележили готово апсолутна контрола политичких центара над медијима и бројне вештачки креиране кампање и афере чије су мете били противници режима или људи обележени за јавни одстрел, у погледу парамедијског деловања тај период обележиће скандал везан за операцију „Скурау”, односно „Афера Тићино” како је она названа у српској јавности, у којој се први пут појавио писани међународни доказ да су се водећи људи једне српске институције користили услугама лажних медија у својим званичним међународним активностима. Операција „Скурау": Како је режим Бориса Тадића стварањем мреже лажних медија фабриковао доказе против Црне Горе Скандал везан за операцију „Скурау” угледао је светлост дана у октобру 2015. године када је Федерално тужилаштво Швајцарске обелоданило досије о састанаку који је 15. маја 2009. године одржан у швајцарксом кантону Тићино. У том досијеу је откривено да су главни српски тужилац за организовани криминал Миљко Радисављевић и његов помоћник Саша Иванић на поменутом састанку својим швајцарским колегама лажно пријавили Станка Суботића, швајцарског бизнисмена српског порекла, за наводно прање нелегално стеченог новца браће Дарка и Душка Шарића, касније оптужених пред судовима у Србији, Црној Гори и Италији за нарко-трафикинг. Иако су поједини детаљи са састанка у Тићину објављени још у децембру 2011. године, српско тужилаштво је све до јесени 2015. године истрајавало у настојањима да сакрије идентитет тужилаца који су представљали Србију на том скупу. Операција Скурау: Досије швајцарског Савезног тужилаштва Према наводима из досијеа швајцарског Федералног тужилаштва, на иницијативу српског Тужилаштва за организовани криминал, а уз посредовање државног тужилаштва Италије, у швајцарском кантону Тићино 15. маја 2009. године одржан је састанак представника три тужилаштва на коме су разматране могућности за успостављање заједничке сарадње у важним истрагама које су вођене у то време. Досије швајцарског тужилаштва који је оформљен поводом „Операције Скурау”, како је службено назван састанак представника три тужилаштва у Тићину, представља доказ како је у пракси функционисала за ту прилику поново употребљена „Тијанићева шема” којом су, сложеним механизмом манипулација и злоупотребе институција, против унапред означених мета, вођене медијске кампање како би у земљи и иностранству биле инициране истраге и монтирани поступци. У досијеу се детаљно описује на који начин су српски тужиоци, извршавајући политичке налоге из кабинета тадашњег председника Србије Бориса Тадића, грубо злоупотребили институт међународне правне помоћи и тиме озбиљно угрозили кредибилитет и углед институције коју су представљали. Већ и сама чињеница да је тајну о интригама српског тужилаштва својим документима обелоданило Савезно тужилаштво Швајцарске сликовито говори о презиру који након свега у Лугану осећају према својим српским „колегама”. У досијеу на 35 страна швајцарско тужилаштво детаљно је побројало све оно што су, испоставиће се неистинито, сазнали од својих српских „колега”. Досије је отворен наредбом од 9. септембра 2009. године којом је савезни тужилац Патрицк Ламонсвом колеги Едмондту Оттингеру, федералном тужиоцу из Лозане, издао налог за покретање истраге како би се проверила основаност навода које су на састанку у Тићину изнели српски тужиоци. Две године касније, 20. децембра 2011. године, следећи налазе федералне судске полиције, Конфедерално тужилаштво је донело одлуку да не улази у поступак по пријави српског тужилаштва, пошто су се наводи из те пријаве показали потпуно нетачним. Током спорног састанка водећи људи српског Тужилаштва за организовани криминал најпре су изнели тврдњу да иза атентата на хрватског новинара Иву Пуканића, који је убијен у јесен 2008, стоји Дарко Шарић пошто је Пуканић наводно „први у новинама говорио о трговини наркотицима од стране браће Шарић и о њиховој повезаности са премијером Ђукановићем”. „Још увек не постоје докази о томе ко је учествовао у убиству, али је наручилац сигурно био неко близак Шарићу”, изјавио је тада српски тужилац у потпуности занемарујући околност да Пуканић никада није писао о Шарићима пошто је убијен годину дана пре него што се Шарићево име први пут уопште и појавило у јавности. Након што је представницима швајцарског тужилаштва постало јасно да, осим општих места, са српске стране током састанка неће бити понуђени било какви докази за изнете тврдње, они су затражили да српско тужилаштво припреми детаљни извештај о стању истраге против браће Шарић, њиховим евентуалним везама с црногорским естаблишментом, као и све оно што у деловању браће Шарић може бити везано за швајцарску територију укључујући и поменуто прање новца. Међутим, уместо траженог извештаја поткрепљеног конкретним оперативним сазнањима или озбиљним доказима којима би утемељио своје тврдње, специјални тужилац Миљко Радисављевић упутио је 3. јуна 2009. године писмо канцеларији швајцарског тужилаштва у Лугану које је поново било искључиво спекулативног карактера. Уз писмо насловљено као Захтев за пружање правне помоћи, које је у српском Тужилаштву за организовани криминал заведено је под ознаком СТР.ПОВ.С. 83/08, уместо обећаних доказа Радисављевић је доставио посебан „доказни сурогат” у виду два текста извесне Биљане Вукичевић, објављена на опскурним италијанским сајтовима www.rinasvitabalcanica.com и www.wikio.it. Оба текста суштински су представљала наставак „Духанске афере” и следили су препознатљиву матрицу виђену у текстовима „Национала” с тим да је у овом случају Мило Ђукановић означаван као крајња адреса на којој би требало потражити како наручиоца убиства Иве Пуканића тако и главног боса који управља наркотрафикингом не само на Балкану већ и у Западној Европи. Писмо Миљка Радисављевића швајцарском тужилаштву које је уместо доказима било поткрепљено текстовима лажних новинарки Осим чињенице да се садржај спорних текстова сводио на уопштене спекулације и као такав није ни могао да представља озбиљан доказни материјал којим би једно тужилаштво требало да се служи у својој међународној комуникацији, оно што је озбиљно компромитовало српско тужилаштво била је околност да су мистериозни сајтови волшебно нестали са интернета недуго након што су текстови били испоручени швајцарским органима. Прави скандал ће, међутим, избити тек након што ће се испоставити да потписана Биљана Вукичевић заправо није ауторка садржаја чланакавећ је само, за новчану надокнаду, своје име позајмила правим ауторима који су седели у кабинету тадашњег председника Србије Бориса Тадића. Већ и сам ходограм овог намештеног синопсиса указивао је да у овом случају ништа није било плод случајности или ненамерног превида српских тужилаца. Први текст „Биљане Вукичевић” под насловом „La cocaina cambia la geopolitica” (Кокаин мења геополитику) појавио се на сајту www.wikio.it 8. маја 2009, свега седам дана уочи посете специјалних тужилаца Тићину (15. маја 2009). Други текст „Биљане Вукичевић”, насловљен као „Сулла морте ди Пуканиц ц'е анцора молто да дире” (О смрти Пуканића има још доста да се каже), објављен је на sajtu www.rinascitabalcanica.com 12. маја 2009, односно свега три дана пре тајног састанка. У покушају да сазнамо ко је Биљана Вукичевић и ко стоји иза фантомских сајтова чији су текстови тенденциозно злоупотребљени од стране званичника Тужилаштва за организовани криминал, одмах по објављивању досијеа швајцарског тужилаштва истраживачки тим Антидота започео је међународну истрагу која је брзо дошла до сазнања да иза поменутих парамедија стоји италијанска организација ЕТЛЕБОРО из Рима која је на Балкану основала свој огранак „Осерваторио Италиано” са седиштем у Бањалуци. Том приликом такође смо дошли до информације да иза те парамедијске организације стоји „аналитичар и новинар” Микеле Алтамура који је своју организацију успоставио по истом принципу по коме је то у Сарајеву урадио оснивач ОЧРП Дру Саливен. У опису своје делатности Алтамурина опсерваторија наводи да је „независна италијанска информативна мрежа која делује на простору некадашње источне Европе у Балтичко-јадранском региону. Циљ ове информативне мреже јесте пружање информација, анализа и економских података потенцијалним италијанским инвеститорима као и промовисање италијанских фирми које послују у овом делу Европе. Циљ је да се на овом подручју изгради мрежа повезаних компанија које промовишу италијанску технологију, стил и иновације, односно бренд ‘Made in Italia’...„ У покушају да преко званичне Алтамурине канцеларије у Риму (наводно смештене на адреси Етлеборо ОНГ, виа Цашиа, 1670 00123 Рома) сазнамо ко је Биљана Вукичевић и поставимо јој питања која се намећу из текстова који су потписани њеним именом, преко сарадника наше мреже италијанског новинара Карла Катућија (Carlo Catuci) ступили смо у везу са Алтамуром који је у телефонском разговору на све могуће начине покушао да избегне одговоре на постављена питања. Тако је Алтамура најпре тражио да му се сва питања доставе маилом како би их наводно проследио Биљани Вукичевић, а након што смо инсистирали да нам омогући да директно ступимо у везу са његовом сарадницом или да наш новинар дође у његову канцеларију како би се договорили око модалитета интервјуа са госпођом Вукичевић, Алтамура је затражио додатно време за консултације обећавши да ће се јавити на број који му је наш сарадник оставио. Након што се ни неколико дана након договореног времена није јавио, а у међувремену установивши да на поменутој адреси нема никакве канцеларије у којој је наводно седиште организације Етлеборо, наш сарадник је после више безуспешних покушаја на крају ипак успео да успостави телефонски контакт са Алтамуром који је, за разлику од првог разговора, овог пута био веома агресиван и свађалачки настројен покушавајући на сваки могући начин да прекине даљу комуникацију што је на крају једнострано и учинио, оставивши нас без тражених одговора. Настављајући започету потрагу кроз анализу активности организације „Осерваторио Италиана” у Републици Српској, Антидотов истраживачки тим успео је неколико недеља касније да уђе у траг и лоцира Биљану Вукичевић за коју се испоставило да је наставница ликовног васпитања у основној школи „Бранко Радичевић” у Бањалуци, а у слободно време и сарадница Алтамурине параобавештајне мреже која се крије под маском невладине организације. Након што смо дешифровали шаблон по коме настају лажна новинарска имена за креирање и пласирање парамедијских садржаја Антидот је дошао до сазнања да је, поред Биљане Вукичевић, за своје прљаве послове Алтамура користио и имена Сребренке Деспотовић, судског тумача за италијански језик из Модриче, као и Тамаре Микић, професорке италијанског језика у бањалучкој школи страних језика ДИАЛОГОС. Све три „ауторке” биле су уписане као чланице редакције магазина-билтена Етлеборо ОНГ - Осерваторио Италиано. Иако никакве везе немају са новинарством нити текстовима који су објављивани у њихово име, те широј јавности непознате особе, представљане су као угледне ауторке чије су текстове, који су се наменски појавили у договорено време, Миљко Радисављевић и Саша Иванић искористили као кључне доказе за пријаву коју су проследили својим швајцарским колегама. Измишљени чланови редакције Алтамуриног магазина Осерваторио Италиано Поред званичне потврде да су се српске власти у овом периоду бавиле пословима оснивања лажних медија и злоупотребом полиције, тужилаштва и правосуђа, ова афера је открила и постојање параобавештајних структура Италије на територији Републике Српске које су, скривене иза органиазција цивилног сектора и медија, тамо оперисале са дозволом и уз благонаклоност Милорада Додика и власти у Бањалуци. Те структуре су активно коришћене како за обрачун са влашћу у Црној Гори, тако и са опозицијом и политичким противницима режима у Београду. Поред тога параобавештајна италијанско-српска мрежа коришћена је за прање илегално стеченог новца кроз фиктивне италијанске инвестиције у Републици Српској, а Алтамурина организација „Осерваторио Италиана” својим активностима активно је подржавала пропагандну делатност и пројекте Милорада Додика, Владе Републике Српске и владајућег СНСД-а. Упркос изостанку обећаних доказа, Савезно тужилаштво Швајцарске ипак је одлучило да провери наводе из Србије и на крају једноипогодишње темељне истраге, која је трајала од септембра 2009. па све до 1. марта 2011. године, недвосмислено утврдило да су кључне тезе Радисављевића и Иванића биле нетачне. Оно што је, међутим, много озбиљније чак и од саме чињенице да су српски тужиоци свесно злоупотребили своја овлашћења, јесте одлука о прекиду даље оперативне сарадње са српским тужилаштвом коју су почеле да примењују званичне швајцарске истражне институције. Та одлука је уследила као директна последица преварног понашања специјалних тужилаца из Србије за које они никада нису одговарали. Родољуб Шабић - повереник за заштиту криминалних радњи тужилаштва Промена власти до које је у Србији дошло у лето 2012. године није аутоматски значила и промену свих оних структура које су у претходном периоду биле чврсто запоседнуте од стране људи бившег режима који су остали на готово свим опертивно руководећим позицијама у полицији, тајним службама, тужилаштвима, правосуђу, али и међу уредницима медија и претежног дела цивилног сектора. Најозбиљнији ударац, али не и коначан тим структурама биће задат сменом начелника полицијских управа у лето 2014. године. Када је афера „Тићино” доспела у српску јавност, на челу Специјалног тужилаштва за организовани криминал и даље су били Миљко Радисављевић и Саша Иванић, на месту Омбудсмана налазио се Саша Јанковић док је Родољуб Шабић у својим рукама чврсто држао позицију Повереника за информације од јавног значаја. Користећи ту околност, а свесни озбиљности злоупотребе коју су починили, руководиоци Тужилаштва за организовани криминал, уз свесрдну помоћ Повереника Родољуба Шабића и уредника доброг дела српских медија, покушали су од шире јавности да сакрију информације у вези са састанком у Тићину што ће се разоткрити када поједини медији ипак буду покушали да, преко Повереника за информације од јавног значаја, дођу до званичних информација које је тужилаштво скривало. У служби криминалних интереса: Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја Шест месеци пре него што ће швајцарско тужилаштво објавити садржај досијеа о операцији „Скурау”, захтевом за достављањем информација од јавног значаја које је упутила низу институција и органа Републике Србије, редакција некадашњег портала e-novine.com покушала је да сазна ко је у име српског тужилаштва присуствовао састанку у Тићину и зашто је након тога изостало достављање доказа који су били обећани швајцарским органима. Након што су ти захтеви упућени на адресе Републичког јавног тужилаштва (РЈТ), Министарства унутрашњих послова (МУП), Министарства правде и Специјалног тужилаштва за организовани криминал, из прва три органа стигли су одговори у којима је наведено да исти не поседују тражену информацију, док је једино Специјално тужилаштво одлучило да ћутањем директно прекрши своје обавезе из Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. По истеку законом предвиђеног рока током којег је изостао одговор Специјалног тужилаштва, из поменуте редакције упућена је жалба Поверенику за информације од јавног значаја Родољубу Шабићу који је само који месец раније, у марту 2015, у року од 24 сата реаговао на захтев тужиоца Саше Иванића за утврђивањем околности под којима се његова фотографија у фебруару 2015. нашла на сајту Антидота. Иако се иста та фотографија осам месеци раније, 24. јуна 2014. године, већ била појавила у дневном листу „Данас” са чијег сајта ју је Антидот и преузео, тек пошто је она објављена на нашем сајту Иванић је изнео тврдњу да му је тим поступком наводно угрожена лична безбедност што је Родољуб Шабић, без икакве провере, промптно прихватио као неупитну истину. Јавност је, међутим, до данас остала ускраћена одговора на питање зашто један од челних људи Специјалног тужилашва има проблем да се његов лик појави у јавности на видљив и транспарентан начин? За разлику од праксе коју је тужилац Саша Иванић применио у свом случају, у земљама у којима је борба против организованог криминала на мого вишем нивоу него што је то случај у Србији, до тако високих позиција није могуће доћи ако тужиоци пре тога нису прошли решето јавности које се огледа у сталном пропитивању њиховог рада, редовним телевизијским гостовањима и одговорима на бројна постављена питања. У случају тужиоца Иванића, пак, били смо сведоци потпуно другачије праксе. Док је са позиције специјалног тужиоца медије под својом контролом редовно снабдевао нетачним и спинованим информацијама на потпуно нетранспарентан начин и водио кампање против људи који су се нашли у његовим оптужницама, дотле је српска јавност редовно остајала ускраћивана за одговоре које би јој Иванић дао под пуном професионалном и личном одговорношћу. Уместо да, по истом критеријуму, у разумном року реагује и на жалбу због непоступања Специјалног тужилаштва, Родољуб Шабић је пуних годину дана свесно и намерно игнорисао жалбу која му је из редакције Е-новина била упућена против тог органа. Годину дана касније, у марту 2016, неколико месеци након што је швајцарско тужилаштво већ било отклонило све дилеме које су постојале у погледу случаја Тићино, Повереник је одлучио да обустави поступак против Специјалног тужилаштва. Шабић је такву одлуку донео након што га је Тужилаштво, са закашњењем од годину дана, обавестило да је 13. априла 2016. године напокон послало одговор на достављени упит. У антидатираном допису који је, према лажираном датуму из заглавља наводно био написан још 23. марта 2015. године (годину дана пре него што ће бити послат!), Тужилаштво је из криминалних разлога одбило да достави тражене информације иако су у међувремену оне већ биле објављене од стране Савезног тужилаштва Швајцарске. У свом закаснелом одговору Тужилаштво је навело да „због интереса неометаног вођења кривичног поступка” тај орган није у могућности да достави тражене информације не појашњавајући о којем поступку је реч с обзиром на то да су све истраге вођене против Дарка Шарића у том тренутку већ биле окончане, а судски поступак увелико у току. Непосредно пошто је на адресу Е-новина стигао одговор из Тужилаштва, пристигло је и решење Повереника за информације од јавног значаја са обавештењем да је Шабић обуставио своје „поступање” по жалби упућеној једанаест и по месеци раније. Повереник је своје решење донео након што је из Тужилаштва обавештен да је тражени одговор у међувремену достављен што је Шабићу било довољно да, након што је својим свесним ћутањем и нечињењем годину дана прикривао незаконитости у раду водећих људи Тужилаштва за организовани криминал, обустави поступак који је по закону био дужан да покрене. Двоструки аршини на делу: Изјава Родољуба Шабића објављена у Блицу Уместо да Тужилаштву достави обавезујући налог за достављање тражених информација, Шабић је чекао годину дана како би Тужилаштво послало свој фингирани одговор и како би тај документ искористио као алиби за обуставу поступка који очигледно никада није ни био покренут. Независност у раду повереника Шабића још више ће компромитовати његово дијаметрално супротно поступање 10 месеци касније када ће поводом случаја Савамала (незаконитог рушења објеката у Херцеговачкој улици) изрећи чак три казне против Вишег јавног тужилаштва у Београду због неблаговременог достављања информација у вези са истрагом која је била у току. Иако случај Савамала представља очигледан пример незаконитог поступања које мора да добије свој судски епилог, степен друштвене опасности тог случаја, који по свим доступним информацијама није изашао из домена прекршајног права, не може се поредити са степеном опасности коју представљају злоупотребе положаја специјалних тужилаца у случају Тићино које по одредбама Кривичног законика, спадају у домен тешких кривичних дела за која је запрећена вишегодишња затворска казна. Шабић је до данашњег дана јавности остао дужан објашњење како је и по којим критеријумима проценио да је истрага око објављивања тужиочеве фотографије у јавности важнија од откривања информација о злоупотребама у поступању челних људи Тужилаштва за организовани криминал што ће, захваљујући објављивању досијеа швајцарског тужилаштва, постати необориви писани доказ како су се у Србији, током владавине Бориса Тадића, монтирале оптужнице у политичке сврхе, манипулисало правдом и, у спрези корумпираних институција и парамедијских структура, фалсификовали докази. Активним укључивањем у покушај прикривања трагова злоупотреба у Тужилаштву за организовани криминал, Родољуб Шабић је доказао да је све време био саставни део парадржавне мреже формиране у време владавине режима Бориса Тадића и Демократске странке чији су кадрови стратешки распоређени у државним институцијама, полицији, тужилаштвима и правосуђу у садејству са инструисаним медијима учествовали у креирању лажних оптужница и безобзирним злоупотребама правосудних институција у политичке сврхе. Укључивање независне институције Повереника за информације од јавног значаја у спрегу са поменутим парамедијским структурама представљало је само један у низу доказа да су, са губљењем упоришта у званичним институцијама до чега је дошло након смене челника полицијских управа средином 2014. године, водећу улогу у институционалној спрези са парамедијима преузели бивши Омбудсман Саша Јанковић и Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић. У том периоду у потпуности ће се оголити спрега између остатака бившег режима унутар државних структура и квазимедија који ће се појавити као продужена рука старог корумпираног тужилаштва и делова криминалистичке полиције који су били истински ослонац организованог криминала у земљи. Институционални подупирач парамедијских структура: Саша Јанковић, бивши Заштитник грађана Захваљујући развоју друштвених мрежа и расту утицаја интернет медија, од 2008. године тежиште парамедијског система односа и деловања постепено ће се све више пребацивати на овај сегмент медијске сфере. Иако је инфраструктура за ту врсту деловања успостављена много раније, она ће свој „процват” доживети након мајских поплава 2014. године што ће се временски, али и узрочно-последично поклопити са хапшењем првооптуженог за нарко-трафикинг Дарка Шарића и поменутим сменама шефова полицијских управа МУП-а Србије. Тај чин ће уздрмати институционалну залеђину појединих инструисаних медија који ће од тог тренутка, не бирајући средства, започети бесомучну кампању која ће по дужини трајања и обиму парамедијског деловања умногоме засенити „Дуванску аферу” и њене ефекте. Триангуларна парамедијска осовина Променом власти у Србији у мају 2012. године, а посебно након парламентарних избора 2014. и промена у полицијским управама које су уследиле у јуну те године, а у складу са преовлађујућим технолошким трендовима, примат у производњи и дистрибуцији парамедијског садржаја преузела су три интернет медија који представљају део две умрежене регионалне медијске групе. Реч је о две кровне организације - Балканска истраживачка регионална мрежа (БИРН) и Организед Цриме анд Цорруптион Репортинг Пројецт (ОЧРП) под чијим су се окриљем оформили бројни медијски сајтови и организације међу којима су од 2014. наовамо најзначајније место заузимали БИРН Србија, Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) и Мрежа за истраживање криминала и корупције (КРИК). Носећи стубови парамедијске коалиције: Слободан Георгиев, Бранко Чечен и Стеван Дојчиновић Увидевши у данима након пада режима Слободана Милошевића, да ће се интереси и новчане донације западних фондација преместити у друга угрожена подручја ван Србије, од стране иностраних фондација финансиране организације и медији настојали су да искористе управо потенцијале таквих земаља у окружењу – пре свега ратом разорене Босне и Херцеговине и Косова без правног поретка и система институција. Вођени идејом да је лакше босанској невладиној организацији да добије новац од страних донатора него онима које су остале у Хрватској или Србији, и БИРН и ОЧРП за своје седиште су изабрали управо Сарајево док су остале земље региона покрили оснивањем такозваних сестринских организација и локалних огранака. Вођени пре свега интересом прикупљања што већег обима средстава иностраних донатора те организације су постале мешавина лоби група, компанија, медија, НВО-а у покушају да постану паралелна влада са обавезном мантром анти-владиног усмерења у свом деловању. БИРН - мрежа за рушење балканских влада новцем европских и америчких пореских обвезника Како би ојачао своју позицију БИРН је од свог оснивања настојао да се шири на два различита нивоа – екстензивно у смеру покривања што веће територије кроз оснивање огранака у земљама региона и интензивно у смислу сталног проширивања поља делатности које су обухватане пројектима финансираним из европских и америчких фондова. Тако је БИРН основао своје огранке у Албанији, Босни, Косову, Македонији, Румунији и Србији као и мрежу новинара сарадника у Црној Гори, Хрватској, Бугарској и, како се наводи на сајту те организације „повремено Молдавији”. Истовремено БИРН у свом поседу има 15 сајтова на различитим језицима. У опису своје делатности БИРН наводи да је у питању невладина, непрофитна организација која се од свог оснивања 2004. године, бави мониторингом и анализом друштвених и политичких процеса, посебно улогом медија у њима. У тексту се даље наводи да је та регионална мрежа, са седиштем у Сарајеву,посвећена прозводњи „квалитетне медијске продукције и професионализацији новинара, издавач је аналитичке wеб публикације Balkan Insight и оснивач компаније БИРН Лтд, са седиштем у Београду, која се бави консалтингом и издавањем дневних новина на енглеском језику Belgrade Insight. Из наведеног описа може се закључити да БИРН у исто време покушава да буде и регионална мрежа, и непрофитна организација, и профитно усмерена компанија која се бави издаваштвом и консалтингом, али и невладина организација и медиј. Упркос чињеници да је БИРН од свог оснивања па до данас своје постојање највише заснивао на донацијама Европске комисије, та вредносно недефинисана мрежа повезаних организација у свом деловању често је одступала од прокламованих циљева, вредности и методологије која се примењује у земљама Уније. Уместо деловања на бази свега онога на чему ЕУ инсистира када је регионални развој Западног Балкана у питању, а што подразумева синергију знања, дијалог власти и цивилног друштва, заједнички рад на спровођењу реформи, транспарентност рада, квалификовани мониторинг рада државних институција и сл, БИРН је ипак изабрао да делује по систему „што горе то боље” у којем је било могуће да „политички коректним” називима за пројекте буду прикриване стварне деструктивне активности, односно да се под маском наводне борбе за демократизацију и слободе узима велики новац за спровођење, у суштини, огољене антивладине кампање. Таквом понашању БИРН-а и осталих сродних, споља финансираних, организација и медија, кумовао је и сам систем односа који је успостављен са иностраним донаторима у коме се организације цивилног сектора суштински налазе у сукобу интереса и непремостивом јазу између остваривања прокламованих циљева и сопствених егзистенцијалних порива. Спрега инструментализованих медија и европских бирократа: Гордана Игрић и Андрис Кестерис, саветник Европске комисије С једне стране смисао постојања тих организација јесте рад на унапређењу транзиционих процеса у друштвима Западног Балкана, оне за те намене добијају новац од западних донатора којег ће, опет, бити све мање како реформски процеси буду напредовали, а регионална друштва чинила помаке у смеру своје консолидације и модернизације. Због тога успехом у свом декларативном деловању и остваривању прокламованих циљева невладине организације де фацто доприносе урушавању основа сопствене егзистенције. Нашавши се у непомирљивом јазу између прокламованих циљева и онога што заиста раде на терену, такви медији ће постати батина у рукама различитих интересних структура (како оних бирократских из Брисела, тако и појединих интересних група пореклом из појединих чланица ЕУ и самог региона) која ће бити скривена иза лажне слике независних медија. Услед инстикта за самоодржањем или пак добро осмишљене стратегије, већина организација цивилног друштва усмериће своје активности више у смеру убеђивања својих донатора да се ситуација у Србији у последњих неколико година драстично погоршала неголи у смеру њеног реалног сагледавања и поправљања стања на терену. Тако ће се јавност Србије од средине 2014. године суочавати са непрегледним низом вештачки генерисаних афера чија ће хиперпродукција бити праћена растом новчаних прилива на рачуне „угрожених” самопроглашених бранитеља слободе. Па ипак, инфлација броја афера које ће последњих година откривати такозвани независни истраживачки медији, биће праћена девалвацијом професионалних стандарда и основних постулата истраживачког новинарства у њиховом раду. Та непријатна чињеница неминовно ће у будућности главне донаторе суочити с моралним питањем оправданости досадашњег и будућег финансирања њихових штићеника који су својом бескрупулозном трком за пројектима и грантовима у те мутне игре увукли и своје финансијере озбиљно доводећи у питање њихове стварне намере и мотиве, а тиме и њихов углед и кредибилитет. У беспризорној јагми да се истакну као борци против власти којој су унапред, без много реалних аргумената, доделили атрибут „аутократске”, БИРН као мрежа организација, али и људи који персонално представљају деловање те мреже, у више наврата су учествовали у креирању полуистинитих, спекулативних и тенденциозних медијских садржаја са циљевима који су били све само не усмерени на унапређење јавног интереса. Механизам функционисања БИРН-ове медијске машинерије најочитије се могао детектовати у два случаја који су јасно показали да је БИРН један од кључних стубова парамедијских структура у региону. Уместо да та два случаја доведу до самопреиспитивања и отклањања недостатака у раду ове организације и њених донатора они су, парадоксално, највише допринели популаризацији и медијској видљивости БИРН-ове парамедијске мреже која се вештим манипулативним деловањем од предатора за тили час претворила у највећу „жртву” на сав глас извикане репресије. Суноврат „истраживачког” новинарства: Од погрешног сефа до Џихади Џона Први од два наведена случаја, који је на неки начин означио почетак свопште кампање креирања и фабриковања афера која траје до данашњих дана, био је текст „Откривање тајне министарског сефа” настао у оквиру пројекта „Јачање медијске слободе у Србији” који је Европска унија финансирала са преко 125.000 евра. У „истраживању” чији је аутор уредник БИРН-а Слободан Георгиев (спортски новинар који је, према сведочењу људи из WАЗ-а, након 2012. године остао без лукративне функције у Спортском журналу), објављени су нацрти уговора са „Етихадом”. У тексту је, неосновано, изнета тврдња да се држава „обавезала да вишеструко плати задржавање 51 одсто власништва у националној авио компанији насупрот 40 милиона долара улагања на колико се обавезао партнер из Уједињених Арапских Емирата”. Због незадовољених личних амбиција залутао у истраживачко новинарство: Слободан Георгиев, спортски новинар на привременом раду у БИРН-у Свега седам дана касније, 14. августа 2014. године, Влада Србије је објавила званичну верзију уговора са „Етихадом” која је битно одударала од навода који су постојали у нацрту уговора који је БИРН објавио. Сензационалистичке тврдње Георгиева показале су се као нетачне, претеране и малициозне. Према слову важећег уговора Србија не само што није била обавезана на вишеструко већа улагања у односу на свог мањинског партнера у овом послу, већ је ситација била потпуно обрнута. Захваљујући чињеници да је од некадашњег хроничног губиташа, чије су финансијске рупе попуњаване новцем из државног буџета, Србија добила профитабилну компанију која је стекла репутацију најбрже растуће у својој бранши у региону, уговор са „Етихадом” се испоставио као веома повољан и користан посао за званични Београд. Представљајући уговор са „Етихадом”, тадашњи премијер Александар Вучић је рекао да се Србија обавезала да до краја 2016. године у заједничку компанију инвестира 42 милиона долара, док је партнер из УАЕ био у обавези да уложи до 100 милиона. Поред тога Република Србија је била у обавези да санира раније настале дугове, што је и пре тог случаја била уобичајена пракса код приватизација хроничних губиташа. Приликом представљања уговора Вучић је изнео податак да се 80 одсто поменутих дугова односило на ЈАТ-ова дуговања према држави што је решавано отписом потраживања и није захтевало додатна плаћања из државног буџета. Објављивање садржине уговора показало је да је Слободан Георгиев, овом истраживању приступио на крајње површан и нестручан начин што се делимично може објаснити и околношћу да је реч о спортском новинару без одговарајућег искуства у области истраживачког новинарства. Прекршивши основне постулате истраживачког новинарства он је себи дао за право да до закључка дође на основу нацрта некаквог уговора без икакве провере његове тачности или увида у садржај правно важећег званичног уговора, што представља школски пример коришћења непоузданог извора информација уместо озбиљних доказа. Вођен потребом креирања афере чија је мета требало да буде Влада Србије, Георгиев је у пракси демонстрирао недопустив ниво непрофесионализма који су грађани Европске уније финансирали са невероватних 125.000 евра донација. Након ове афере постало је јасно да је једини циљ Георгиева и БИРН-а био не тај да да текст буде чињенично тачан, већ да произведе скандал и лажну аферу којом би се Влади Србије послала јасна порука којим средствима ће бити дисциплинована уколико убудуће не буде удовољавано захтевима појединих протекционисаних пословних и политичких актера под заштитом Мајкла Давенпорта шефа делегације Европске уније у Србији. О стварној намери креатора ове лажне афере сведочи логистичка подршка и координација која је у виду преношења и популаризације овог скандалозно непрофесионалног текста БИРН-у пружена од стране медија који су сви до једног били интересно повезани са Девенпортовом канцеларијом. По раније уходаном механизму спреге између парамедијских структура, текст Георгиева је преузео и репринтовао недељник „Време” који се налази под финансијском контролом првостепено осуђеног српског тајкуна Мирослава Мишковића. Заједно са „Временом”, које је постало нескривена платформа за најприземнију пропаганду против актуелних власти у Србији, БИРН и Георгиев ће наићи на подршку осталих субјеката интересне парамедијске заједнице којој припадају, па ће тако у мају 2015. године за овај скандалозан текст добити НУНС-ову новинарску награду у категорији штампаних медија чиме ће, уместо оригиналног текста који је објављен на сајту јавно.рс који није регистрован као медиј, бити награђена његова пренета верзија у недељнику „Време”. Упркос овом провидном покушају накнадног прибављања кредибилитета компромитованом новинару, Георгиев ће своје право лице непрофесионализма и острашћености показати у реакцији након објављивања садржаја уговора од стране премијера Вучића за кога ће у истом недељнику „Време” дословце написати: „Ти његови логорејични испади иначе и нису вредни коментарисања, јер само показују да актуелни напредњачки премијер не може да се одвоји од своје радикалске сенке, упркос покушају да ’економизује’ и ’европеизује’ реторику клеветничке мржње, застрашивања и притиска на штампу с позиција моћи, које је користио у доба када је био радикалски министар информисања, што мисли да му је заборављено.„ Острашћеност и претеривање уместо објективности и уздржаности: Срамни твит Слободана Георгиева Врхунац у испољавању своје патолошке мржње којом је себе неповратно исписао из новинарске професије и тежње ка објективности и непристрасности које она подразумева, Слободан Георгиев је показао у јуну 2016. године када је на свом приватном, али јавно доступном твитер налогу, премијера Србије Александра Вучића упоредио са најтраженијим светским терористом Џихади Џоном, познатом по застрашујућим јавним одсецањима глава својих талаца која су згрозила цивилозовани свет. Парамедијски корени БИРН-а То што се Балканска истраживачка регионална мрежа (БИРН) десет година касније појавила као настављач парамедијске делатности коју је својевремено етаблирао „Национал” Иве Пуканића, нимало не треба да чуди ако се зна да је директорка те мреже Гордана Игрић својевремено била главна уредница Института за извештавање о рату и миру (IWPR) који се „прославио” оптужбама на рачун Мила Ђукановића и Зорана Ђинђића за криминал и учешће у шверцу цигаретама. Добри познаваоци прилика у Србији почетком 2000-их година, указују да није случајно то што је IWPR деловао баш из Лондона, који је у то време важио за седиште бројних тајно финасираних параорганизација из овог дела света. Многе од њих су сарађивале са произвођачима цигарета који су учествовали у шверцу дуванским производима, због чега је и IWPR водио насилну кампању против Зорана Ђинђића оптужујући га да је током деведесетих година био покровитељ шверца цигаретама иако је он у то време био у опозицији и по природи ствари није могао бити покровитељ таквих послова. Из истих разлога, заједно са осталим повезаним медијима, IWPR је учествовао у креирању и дистрибуцији „духанске афере” која је служила интересима крупних произвођача цигарета које су контролисале параобавештајне структуре из Велике Британије и САД. Злоупотреба ОСЦЕ-а у корист личних интереса: Дуња Мијатовић, БИРН-ова заштитница До које мере је Гордана Игрић била заслепљена мржњом или, пак, привржена слепом извршавању наруџбина својих донатора, сведочи и чињеница да је своју парамедијску делатност против политике Зорана Ђинђића IWPR наставио и након његовог убиства водећи кампању против акције „Сабља” и ванредног стања у Србији. Позивајући се на тврдње адвоката оптужених за убиство премијера, сајт те организације објавио је фељтон о томе како је полиција током трајања ванредног стања наводно мучила и терорисала ухапшене у затворима. Серију текстова које су потписале Гордана Игрић и Драгана Николић Соломон у којима се, између осталог, тврди да је ухапшена фолк певачица Светлана Ражнатовић мучена методом „ускраћивања сна”, као и да су поједини ухапшени били мучени струјним ударима у шуми што је у свом штампаном издању редовно преносио таблоид Курир. БИРН-ово потонуће у мутним водама „Тамнаве” Шест месеци пошто је доживео озбиљну бламажу у вези са откривеним и експресно осујећеним покушајем креирања лажне афере око уговора са „Етихадом”, вероватно из потребе да оправда огромне донације које је у међувремену добио, БИРН је поново демонстрирао своју склоност ка креирању лажних медијских садржаја. Тако је, по рецепту исте школе квазиистраживачког новинарства, у јануару 2015. године на БИРН-овом сајту јавно.рс објављен текст „Испумпавање копа и буџета”, аутора Александра Ђорђевића у коме је на рачун Владе Србије и „Електропривреде” изнет низ озбиљних оптужби за наводно наношење штете том јавном предузећу у износима који су се мерили десетинама милиона евра. Понашајући се као плаћени ПР службеник компаније „Ван Хек”, аутор је у тексту замерио Влади Србије то што је ЕПС уопште организовао тендер за испумпавање воде са површинског копа „Тамнава”, а није због потребе хитности тај посао склопио директном погодбом са холандском фирмом „Ван Хек” иако међународне финансијске и, посебно, европске институције овакав вид погодби по правилу називају извором корупције. Без иједног понуђеног озбиљног доказа, користећи се спекулацијама и неоснованим нагађањима, Ђорђевић је закључио да је Србија на увозу угља и струје због тога изгубила 120 милиона евра. Како би доказао лаж о постојању криминалне намере Владе Србије и руководства ЕПС-а, аутор је суптилно наговестио и „позадину” читавог посла устврдивши да је једна од фирми из конзорцијума који је победио на тендеру, била повезана са тадашњим директором „Електромрежа Србије” Николом Петровићем, иначе једним од кумова премијера Александра Вучића. У немогућности да оспори резултате самог тендера, Ђорђевић је комисији замерио што је изабрала фирму без искуства у испумпавању воде упуштајући се на тај начин у наивно предвиђање у погледу догађаја који ће уследити наредних месеци. Схема БИРН-ове манипулације у случају Тамнава У креирању афере „Тамнава”, кршећи све постулате истраживачког новинарства и следећи искључиво своје спекулације, неосноване и површне претпоставке, БИРН-ов аутор је пропустио да понуди било какав озбиљан доказ за изнете тврдње. Као што ће се видети у месецима који су уследили, наводи да конзорцијум, који је победио на тендеру, нема искуства у исушивању водених површина постаће потпуно ирелевантни пред чињеницом да је тај посао успешно и у задатим оквирима обављен. Чак и податак да су за ту прилику ангажоване пумпе фирме „Ван Хек” која је и сама учествовала на тендеру са вишеструко неповољнијом понудом од оне која је прихваћена, у потпуности је оспорила почетну хипотезу аутора доказавши да је „Ван Хек” у својој понуди, очигледно прецењујући ексклузивитет свог знања и искуства у овој области (know-how), покушао да оствари економски неоправдан екстрапрофит. Александар Ђорђевић ни на који начин није доказао да би, чак и у случају да се ЕПС одлучио на склапање директне погодбе у овом случају, „Ван Хек” био тај који би на најбољи и најповољнији начин обавио захтевани посао, што је потврдила и понуда те фирме на самом тендеру. Попут бројних других спекулација, ни тврдња да је конзорцијум који је имао најбољу понуду на тендеру, наводно фаворизован јер је повезан са тадашњим директором ЕМС-а, ни на који начин није поткрепљена озбиљним доказима. На послетку увидом у чињенично стање испоставило се да је партнер фирме која је добила посао на тендеру у том тренутку био и мањински власник (са 10 одсто удела) у компанији у којој је Никола Петровић некада био директор што је околност која ни на који начин не доказује ни Петровићеву контролу над поменутом фирмом нити везе између њега и резултата тендера. Уосталом до прихватања победничке понуде није ни морало да дође на ургенцију Петровића, пошто је такав исход већ био обезбеђен понајвише захваљујући чињеници да је „Ван Хек” на јавно надметање изашао са понудом која је била 23 милиона евра скупља у односу на остале учеснике. Осим позивања не апстрактне процене, Ђорђевић у свом тексту није понудио ниједан валидан доказ да је због утврђене динамике одвијања радова у „Тамнави” ЕПС изгубио 120 милиона евра. На првом месту аутор је пропустио да понуди репер у односу на шта је динамика тих радова била спорија, али у својој површној калкулацији није у обзир узео ни трошкове ископавања руде који постоје током редовног производног процеса на „Тамнави”, а чије би узимање у обзир драстично умањило наводни губитак од милион евра дневно који Ђорђевић помиње. Аутор у најмању руку није понудио ниједан валидан доказ за тврдње које је изнео у свом „истраживачком” тексту који ће постати школски пример свега онога што је антипод озбиљном истраживачком новинарству. Повод за напад на Владу Србије: Поплављени површински коп Тамнава Иако је већ на први поглед јасно да су спекулације биле једини основ за оно што је у свом тексту тврдио Ђорђевић, њему и његовим колегама из БИРН-а и интересно повезаних организација, та чињеница није сметала да у кампањи која је уследила неометано наставе са покушајима дифамације Владе Србије и њеног председника што је од БИРН-а, као парамедијске организације, створило сурогат опозиционог политичког актера са тенденцијом вођења дуготрајне острашћене кампање против унапред одабране мете – у овом случају легално и легитимно изабраних власти у Србији. На реакцију Александра Вучића у којој је, не без разлога, наводе БИРН-а назвао лажима, ова мрежа ће узвратити заменом теза оптужујући премијера да „није демантовао ниједну конкретну тврдњу из текста” иако је већ на први поглед лако уочити да је аутор БИРН-а био тај који ниједну своју тврдњу није поткрепио озбиљним доказима да би уопште имало о чему да се дискутује и евентуално шта да се демантује. Истрајавајући на одбрани неодбрањивог, БИРН ће се поводом овог случаја сукобити и са званичницима Светске банке која је била финансијер читавог посла, а која ће званично потврдити да је у овом случају тендер одрађен беспрекорно као и да је набавка „спроведена у складу са српским Законом о јавним набавкама”. Оставши без аргумената у расправи о самом тексту, БИРН ће, као и у претходном примеру, спор изместити на потпуно други колосек и то тако што ће реакцију премијера и дела провладиних медија искористити за лансирање приче о цензури и притисцима на медије у Србији што ће до лета 2016. године бити главна мантра која ће бити утишана захваљући изложби медијских написа „Нецензурисане лажи”, којом ће владајућа Српска напредна странка у контрадикцији срушити тај вештачки креирани мит. У непоткрепљеним тврдњама о цензури и притисцима на медије БИРН и њему сродне организације сукобиће се чак и са Јоханесом Ханом, комесаром за проширење и суседску политику Европске комисије, који ће од свих који потежу питање цензуре отворено затражити да за такве оптужбе понуде и адекватне доказе. Баш као и у случају „Тајне министарског сефа”, и у случају „Тамнаве” уследиће покушај накнадне легитимизације једног, у основи, спекулативног и неинформативног текста што ће практично још једном сликовито демонстрирати механизме и обрасце деловања парамедијских структура. Разоткривање тих механизама догодиће се приликом додељивања награде „Југ Гризељ” за 2014. годину што ће се догодити у јеку расправа насталих око текста „Испумпавање копа и буџета”, 5. фебруара 2015. године. Једногласном одлуком жирије који су чинили Вукашин Обрадовић, Антонела Риха, Сњежана Миливојевић, Оља Бећковић и Дамир Калембер (новинар пореклом из Крајине који је приликом доласка у Србију средином деведесетих променио име у Филип Шварм), БИРН бива проглашен лауреатом за 2014. годину – између осталог и за текст који уопште није објављен у току те године. Иза сцене, далеко од очију јавности, догодиће се скандал тако што ће дотадашњи председник жирија Велимир Ћургус-Казимир због неслагања са одлуком која ће компромитовати саму награду „Југ Гризељ” поднети оставку и иступити из чланства жирија за њену доделу. Тај чин је јасно показао да одлука суштински ипак није донета једногласно на чему је окрњени жири посебно инсистирао. Симптоматично је да ће се и само образложење жирија за додељену награду претворити у својеврстан памфлет у духу започете негативне кампање против власти у Србији што ће постати још један у низу доказа о постојању парамедијских структура које надилазе сам БИРН као организацију. Награда за продукцију лажи: Чланови БИРН-а добитници награде "Југ Гризељ" за 2014. годину Упркос наведеним примерима флагрантног кршења професионалних стандарда, новинарских кодекса и основних постулата професије, почев од 2014. године и отвореног и огољеног учествовања у креирању лажних афера са циљем слабљења позиција актуелних власти у Београду, БИРН-ова парамедијска машинерија ће из године у годину увећавати приходе по основу иностраних донација. Тако ће, према званичним финансијским извештајима, БИРН Србија у 2014. години приходовати нешто преко 22 милиона динара, 2015. године 28,6 милиона, док ће донације током 2016. године достићи цифру од 33,3 милиона динара што је за поменуте три године укупно износило скоро 700.000 евра. Међу донаторима ове организације истичу се Европска комисија, Balkan Trust for Democrацy, Британска амбасада у Београду, Ćarles Stewart Mott Foundation, National Endowment for Democracy (НЕД), Министарство спољних послова Краљевине Норвешке, Open Society Foundations Лондон, ОСЦЕ, Rockefeller Brothers Fund, Министарство спољних послова Краљевине Холандије и други. Донацијама и приходима које је у поменутом периоду остварила „Балканска истраживачка мрежа” (што је име под којим је званично регистрована невладина организација БИРН Србија) треба додати и приходе Привредног друштва за медијску продукцију Балканска истраживачка регионална мрежа (БИРН ДОО) које је 2014. године приходовало 16,9 милиона динара, 2015. године 16 милиона, док се 2016. године на рачуне те фирме слило 21,1 милиона динара. За поменуте три фискалне године тај приход је износио око 450.000 евра што је заједно са приходима БИРН Србија износило 1.150.000 евра! Иако би било за очекивати да су ова обимна финансијска средства допринела професионализацији БИРН-ових медија и новинара, реалност говори управо супротно – она су искоришћена једино за подршку парамедијској делатности и покушајима дезинформисања како грађана Србије и региона тако и шире међународне јавности са јасним циљем да се, без обзира на средства и цену коју као друштво треба да платимо, на уштрб јавног интереса прибави лична материјална корист. У том подухвату БИРН, међутим, није био усамљен пример. Готово идентичном методологијом, али драстично агресивнијим приступом, пословима креирања и вођења кампања против унапред зацртаних мета бавила се и мрежа коју је за те специјалне операције формирала организација ОЧРП у оквиру које делују Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) и Мрежа за истраживање криминала и корупције (КРИК) као њене две подружнице у Србији. БИРН-ова спона са ОСЦЕ: Драгана Николић Соломон Персоналне везе БИРН-а и ОСЦЕ У јеку БИРН-ове кампање о наводној цензури и притисцима на медије у Србији подршку неоснованим тврдњама те мреже упутила је Дуња Мијатовић, представница ОЕБС-а за слободу медија због чега је дошло до полемике на релацији премијера Србије Александра Вучића и Мијатовићеве. Реакцију представнице ОЕБС-а, међутим, треба посматрати у контексту податка да је шефица мисије Одељења за медије ОСЦЕ-а у Србији дуго времена била Драгана Николић Соломон, блиска сарадница Гордане Игрић и једна од челних људи БИРН-а. Персонална повезаност ОСЦЕ са организацијама окупљеним око БИРН-а озбиљно је компромитовала позицију Дуње Мијатовић и открила стварну позадину њених изјава поводом наметнуте приче о цензури у Србији. Случај ОCCRP: Како је службеник Амбасаде САД Дру Саливен постао творац парамедијских структура на Западном Балкану Поред групе медија и међусобно повезаних организација окупљених под окриљем БИРН-а, у региону Западног Балкана уочљиво је присуство још једне умрежене структуре која себе претенциозно декларише као „платформу истраживачког новинарства” које је у суштини интересно и политички усмерено. У питању је организација пројектног назива Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) која окупља „40 непрофитних истраживачких центара, бројних новинара и неколико главних регионалних новинских организација широм света”. Како се наводи на сајту организације основане 2006. године и регистроване у Сарајеву, мрежа се простире у Европи, Африци, Азији и Латинској Америци. Оснивачи OCCRP наводе да је мрежа настала са намером „за обављање транснационалног истраживачког извештавања и промовисање приступа заснованог на технологији откривања организованог криминала и корупције широм света”. „Циљ OCCRP-а је да помогнемо људима у свету да разумеју како организовани криминал и корупција постоје у њиховим земљама и владама. Наша организација не припада ниједној земљи, политичкој филозофији или скупу веровања осим томе да сви људи треба да имају могуćност да бирају своје владе и воде сопствени живот безбедно, слободно и достојанствено”, наводи се на сајту OCCRP -а у делу који се односи на мисију организације и додаје једно, више него занимљиво, опажање када је рад те мреже у питању: „Наш свет је све више поларизован. Светски медијски канали су испуњени пропагандом, дезинформацијама и једноставно погрешним информацијама. Због тога се сви морамо потрудити да схватимо како функционише наше све сложеније друштво. Морамо бити у стању да нађемо истину како бисмо доносили одлуке које су нам потребне. Ми смо посвеćени томе да наш начин испричамо истину најбоље што можемо.„ Пипци Саливенове хоботнице: ОCCRP мрежа OCCRP је регистровано име Мреже за развој новинарства, добротворне организације са седиштем у Мериленду (рег. бр. 501 (ц) 3). Организација је произашла из Центра за истраживачко новинарство (ЦИН) који је Дру Саливен (Drew Sullivan) основао у Сарајеву 2004. године. Према наводима на званичном сајту OCCRP финансијску подршку за оснивање те органиазције пружио је Фонд Уједињених нација за демократију (УНДЕФ) који је подржао „Пројекат извештавања о организованом криминалу и корупцији”. Према наводима са сајта организације, чланице OCCRP су: Austria Došier, Центар за истраживачко новинарство БиХ (ЦИН), бугарски портал bivol.bg, чешки Centrum pro investigativni žurnalistiku, мађарски портал atlatszo.hu, БИРН Косово, RE:BALTICA из Летоније, 15min.lt из Литваније, СЦООП Македонија, Association of independent TV journalists (ATI) и RISE Project из Молдавије, МАНС из Црне Горе, RISE Project из Румуније, Новаyа газета из Русије, The Kyiv Post, Media Development Foundation i portal slidstvo.info из Украјине, Мрежа за извештавање о криминалу и корупцији (КРИК) и Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС). Према званичним извештајима током фискалне 2014. године од донатора и пружања консултантских услуга организација је укупно приходовала 3.019.000 долара, док се у њену касу током 2015. године слило 2.771.000 долара. У извештају за 2016. године стоји да је OCCRP инкасирао 2.030.000 долара од чега само од владе САД 1.695.000 долара. Током три посматране године OCCRP је укупно финансиран саскоро 8.000.000 америчких долара. Сакривен иза истраживачког новинарства: Дру Саливен, оперативац на тајном задатку Према сопственим подацима, та организација је подржана донацијама од стране Фонда за отворено друштво, Иницијативе за Гугле дигиталне новости, Фондације Скол, Фондације Сигрид Раусинг, Националне задужбине за демократију (НЕД) и других. Организација је, такође, примала развојна средства од Америчке агенције за међународни развој (УСАИД) преко Међународног центра за новинаре (ИЦФЈ), Стејт департмента и Швајцарске конфедерације. Иако се у званичној биографији оснивача OCCRP наводи да се тај, ваздухопловни инжењер по струци, у САД раније бавио и неком врстом новинарства, његова биографија је веома штура и не пружа потпуне и целовите информације о каријери коју је Саливен имао пре доласка на Балкан. Међутим, за разлику од званичне биографије из које се о Саливену не може сазнати готово ништа, људи који су имали прилику да раде са њим изнели су бројне котнроверзе које прате лик и дело овог човека. Сарајевски „Дневни аваз” својевремено је за Саливена написао да се ради о „преваранту који блефира и медијски рекетира”, а да су фамозни OCCRP и ЦИН (Центар за истраживачко новинарство) „друштва једног лица којем је немогуће наћи адресу”. Новинари БиХ који су имали прилике да раде са Саливеном кажу да су за време његовог деловања у Сарајеву нестали милиони марака међународне помоћи намењене БХ медијима због чега је у једном тренутку био приморан чак и да напусти земљу. У босанским медијима помињана је сума од 1,7 милиона марака које су нестале у време Саливенових „истраживања” током којих је објавио више текстова у којима су тешко оклеветани високи званичници и јавне личности у региону. Да је OCCRP и Саливену немогуће пронаћи адресу у Сарајеву уверили су се и правници из подгоричког Адвокатског ортачког друштва Иуститиа који су током 2015. године безуспешно покушавали да Саливену уруче тужбу која је била поднета против њега. Адвокат Владан Бојић је на крају установио да ОЧРП нема ни адресу нити било коју регистрациону форму у Босни и Херцеговини, држави у чијем главном граду се налази седиште те фантомске организације. Открио Саливенову превару: Сенад Пећанин, сарајевски новинар У подгоричком дневнику „Побједа” 6. јуна 2012. године Сенад Пећанин, оснивач, дугогодишњи главни уредник и директор сарајевског недељника „Дани”, описао је своје негативно искуство са Саливеном и његовим ЦИН-ом. „Центар за истраживачко новинарство (ЦИН или OCCRP) је друштво једног лица, а њен оснивач и директор Саливен је дилетант који није имао никаквог новинарског искуства у САД, одакле је дошао у Босну представљајући се као службеник америчке амбасаде и новинар. Ријеч је о некомпетентном човјеку који се служи мафијашким рекеташким методама против оних који се усуде да му не одговоре на његове уцјене. Покушао је у Босни уцјењивати и медије и компаније пријетећи својим везама у Амбасади”, казао је тада Пећанин. Он је том приликом оптужио Саливена за покушаје рекетирања политичких странака и званичника, те људи с новцем. Пећанин је описао Саливенов покушај рекетирања челника енергетске компаније ЕФТ Група Вука Хамовића наводећи да је Саливен претио Хамовићу да ће о њему објавити компромитујуће текстове, али је тај његов покушај осујећен брзом и професионалном реакцијом Хамовићевог ПР тима. „Дани” су у јуну 2012. писали како се Саливен „почео мотати по БиХ” 2000. године, када је ускочио као предавач на неколико радионица које су биле организоване под окриљем IREX-а, тадашњег УСАИД-овог партнера у помоћи медијима у БиХ. Пећанин је навео да је до новца за оснивање ЦИН-а Саливен дошао захваљујући околности да је кључни човек у УСАИД-у, који се бавио доделом помоћи медијима, био његов лични пријатељ. С друге стране бивши упосленик IREX-а, који је затражио анонимност, описао је за „Аваз” Саливенов кратак ангажман у овој америчкој организацији. „Он је дошао као тренер за младе новинаре, али му је послије неколико мјесеци уговор сторниран, јер ни клијенти ни послодавац нису били задовољни. Дошао је као фрееланцер. Иначе, сви су га сматрали врло неозбиљним и, када је држао тренинге, људи нису знали да ли имају посла с комичарем, јер је заиста и радио као станд-уп комичар, односно комедијаш, или се ради о тренеру за новинаре. Људи су били потпуно збуњени”, изјавио је Саливенов колега из IREX-а. Он је дошао као тренер за младе новинаре, али му је послије неколико мјесеци уговор сторниран, јер ни клијенти ни послодавац нису били задовољни. Иначе, сви су га сматрали врло неозбиљним...људи нису знали да ли имају посла с комичарем, јер је заиста и радио као станд-уп комичар, односно комедијаш, изјавио је Саливенов колега из IREX-a Како Саливен истражује по БиХ и региону, најбоље говори текст о бившем међународном судији Суда БиХ Џералду Гахими. Њега је ЦИН, маниром директора Саливена, оптужио за корупцију у Руанди, земљи у којој је Гахима радио пре доласка у БиХ. Сам Гахима је од Високог судског и тужилачког већа и ОХР-а затражио интерну истрагу након које је Уред дисциплинског тужиоца ВСТВ-а констатовао да су све оптужбе без доказа и неосноване. Важно је истаћи како је Гахима Руанду напустио због трагедије чија је жртва био један од чланова његове породице, а мотив за Саливенов атак на њега, наводили су „Дани”, било је управо његово непристрасно понашање као судије. У међувремену више медија у региону проблематизовало је Саливенов рад и начин финансирања ЦИН-а и ОЧРП свих ових година. У магазину „Дани” истакнуто је да је још у самом настанку пројекта ЦИН-а највећа замерка, како домаћих тако и неких међународних оцењивача, била резолутно одбијање Саливена да се у пројекат укључе нека од звучнијих домаћих новинарских имена. Такође, стављане су и примедбе на концепт пројекта по коме су сви ангажовани требало да напусте своје редакције са којима Саливен није ни покушао да направи било какав договор. „Све што се у домаћим медијима ради је лоше”, месијански је тумачио Саливен, познат и по још једном упутству за своје следбенике: „Интервју је превазиђена форма, то постоји још само у источној Европи”?! „Побједа” и „Дани” такође су навели да је „истраживач” из Тенесија извештавао из градске већнице што је изазивало сумњу да је Саливен дошао у Босну без неког озбиљног новинарског бекграунда. У краткој биографији на сајту ЦИН-а истиче се да је Саливен, пре него што је основао тај медиј „радио као новинар извештач у локалним новинама у Тенесију, у Нешвилу. Потом ЦИН наводи како је Саливен био члан Тима за специјалне задатке у АП-у. Према тим наводима био је и члан Управног одбора организације истраживачких новинара и уредника (ИРЕ) те Националног института за компјутерско истраживање (Натионал Институте фор Цомпутер Ашистед Репортинг) где је радио као снабдевач новинара информацијама с интернета. О дометима Саливеновог истраживачког новинарства такође говори његов опис Црне Горе, државе која је једна од његових омиљених мета, а који је дао на једном од својих сајтова. Он најмању бившу југословенску републику описује као земљу која је културолошки „чврсто везана за Србију” и да је њен север „земља безакоња”. „То је постојбина фамилије Слободана Милошевића, Радована Караџића, кријумчарења и српског национализма. Скадарско језеро је једна од највећих свјетских тачака кријумчарења људи у сврхе сексуалне злоупотребе”, устврдио је Саливен. Најинтересантнији је, међутим, био његов опис Подгорице за коју је написао да је „један од најружнијих градова на свету”. Све се ипак врти око пара: OCCRP-ов плакат Без обзира на све контроверзе које прожимају Саливенову биографију, непобитна је чињеница да су се десетине милиона марака међународне помоћи, намењене медијима у БиХ, слиле, између осталих, и у његове џепове. Део тог новца OCCRP је проследио ЦИНС-у и КРИК-у, својим подружницама у Србији специјално намењеним за обрачун са владама у Београду и Подгорици. ЦИНС: Од НУНС-овог недоношчета до Саливенове медијске батине Портал Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) налази се у власништву истоимене непрофитне невладине организације регистроване у Агенцији за привредне регистре као фондација под матичним бројем: 28825633. Уз финансијску и логистичку помоћ OCCRP, ЦИНС је основан 2007. године као секција Независног удружења новинара Србије (НУНС), а од 2012. године постао је самостално правно лице. Већ сам чин оснивања ЦИНС-а представљао је својеврсни скандал, с обзиром на то да је основан од стране удружења новинара које се у овом случају нашло у озбиљном сукобу интереса. Примајући стотине хиљада евра донација годишње на име заштите положаја својих чланова, НУНС је део тог новца искористио за формирање медија који је по свим параметрима, посебно када је начин финансирања у питању, представљао нелојалну конкуренцију осталим медијима у Србији у којима су запослени чланови НУНС-а чије је интересе то удружење било позвано да штити. Нешто слично НУНС ће поновити и приликом оснивања недељника „Нови магазин” који, истина, неће формално бити у власништву тог новинарског удружења већ његове бивше председнице Надежде Гаће. Па ипак, захваљујући људима који су своје ухлебљење нашли у редакцији новог недељника, већ од самог оснивања било је јасно да је у питању НУНС-ов пројекат. Убрзо по оснивању овај недељник ће прећи у руке тајкуна Мирослава Богићевића, који је по налогу тада владајуће Демократске странке преузео његово финансирање. „Нови магазин” је основан са основном наменом да буде један од медијских протагониста тадашње власти што је својим писањем у више наврата недвосмислено и потврдио водећи непрекидну кампању у корист ДС-а. Medijska nagrada za portal koji nije registrovani medij: CINS-ovi novinari redovni dobitnici nagrada svog osnivača NUNS-a Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) себе је дефинисао као непрофитну невладину организацију посвећену „истраживачком новинарству по најсавременијим, међународно усвојеним стандардима и уз коришћење нових алата, техника и знања о професији”. Међу својим основним циљевима ЦИНС између осталих наводи и промоцију „независног, одговорног и професионалног новинарства и увођење и поштовање високих и међународно препознатих стандарда у новинарству”, што ће се у случају овог парамедија од самог почетка испоставити више као списак лепих жеља и покушаја да се прикрије суштина делатности ове организације. Од свог оснивања ЦИНС је био саставни део мреже коју је формирао OCCRP. Анализом садржаја који је продуковао овај портал релативно лако се могу уочити одређене правилности које јасно указују на политичку и интересну позадину његовог деловања. У том смислу илустративан је податак да се у време владавине Демократске странке и њеног лидера Бориса Тадића, ЦИНС бавио темама попутпроблема честог промена назива улица, трговине местима у студентским домовима, проблемима илегалне експлоатације песка док су обраде тема из области организованог криминала углавном више личиле на билтене Управе криминалистичке полиције и Специјалног тужилаштва за организовани криминал неголи на „промоцију независног, одговорног и професионалног новинарства и.... поштовање високих стандарда у новинарству” како је то наведено на ЦИНС-овом сајту. Тако су се на ЦИНС-овом менију нашли припадници земунског клана, Дарко Шарић, Мирослав Мишковић и остали који су били предмет обраде УКП док је том управом руководио Родољуб Миловић. С променом власти у мају 2012. године ЦИНС ће наставити да буде медијски инструмент у рукама полицијских и тужилачких структура и то све до поменутих смена начелника пет полицијских управа у јуну 2014. године, када ће почети да води отворене кампање против актуелних власти у Србији. Те кампање биће засниване на бруталном манипулисању чињеницама и доказима непоткрепљеним спекулацијама, у чему ће се препознати рукопис исте школе која је примењена и у кампањама које су вођене на сајтовима под контролом БИРН-а. За разлику од претходног периода када су се објављени текстови углавном бавили темама локалног карактера, почетак бављења „великим причама” ЦИНС ће започети у априлу 2014. године и то серијом текстова у којима ће се обрушити на Црну Гору и Мила Ђукановића што је рађено у директној спрези и по налогу ОЧРП и његовог главног уредника Дру Саливена. „Истраживачки” подухвати ће се наставити текстовима објављеним под насловима Држава оставила Велико Поље воденој стихији, Исповести ухапшених због коментара на Фејсбуку, Како дочекати катастрофалне поплаве у 12 (погрешних) корака са јасним циљем политичког обрачуна са актуелним властима у Србији кроз бројне спекулативне инсинуације о наводним пропустима у поступању приликом санације последица поплава у мају 2014. године. Колико је тај подухват био важан за ЦИНС сведочи и податак да су у активностима овог портала поплаве имале статус посебног пројекта. Елементарна непогода као шанса за зараду: ЦИНС-ов Пројекат поплаве У покушају да у периоду након смене Родољуба Миловића ситуацију у Србији представе у што горем светлу „истраживачи” ЦИНС-а, Бојана Јовановић и Стеван Дојчиновић, откриће у новембру 2014. године „Трагове међународне мафије у Србији” о чему ће у уводу истоименог текста написати следеће: „Новинари Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) ушли су у траг новчане трансакције од 12.000 долара коју је моћна криминална група која се бави прањем новца послала у Србију. Новац је уплаћен на банковни рачун осамдесетогодишње руске имигранткиње Сабине Буздум која је, заједно са члановима своје породице, основала више компанија на адреси своје куће у Београду..... Сабина је у међувремену умрла, али на папиру је и даље власница фантомске фирме.„ Ово невероватно „истраживачко постигнуће” најпознатијих имена ЦИНС-ове редакције постаће предмет подсмеха стручне јавности и најбољи доказ аматеризма људи који су се, симулирајући бављење озбиљним истраживачким новинарством, окитили свим могућим новинарским наградама и на конту тога, за своје подухвате добијали стотине хиљада евра донација. Ништа ближе професионалним стандардима ЦИНС се неће приближити ни текстом „Србија и Косово преговарају, криминалци профитирају” у коме ће се потпуно неосновано и злонамерно преговарачки процес, чији је циљ нормализација односа Србије и Косова представљати као подстицај за замах прекограничног криминала. Слично ће се догодити и серијом текстова о наводној помоћи државе фирми „Пинк интернатионал цомпанy” у власништву Жељка Митровића. Иако је у насловима текстова „Држава помогла Пинку са 3,9 милиона евра” и „Пинк добио најмање седам милиона евра кредита од државе” јасно алудирано да је Пинк помоћ у виду новца добио од државе, из самих текстова јасно се види да је та медијска кућа једино добила гаранције од Агенције за осигурање и финансирање извоза (АОФИ) на основу којих је касније подигла кредите од комерцијалних банака што је „привилегија” коју данас користи већина извозно оријентисаних фирми у Србији. Како је Пинк своју делатност проширио и на земље региона у које извози своју програмску продукцију, случај гаранција ни у једној тачки није споран. Утолико пре што у текстовима нема ни назнака да неки до краткорочних кредита није био враћен што је једини случај у којем би се могла активирати дата гаранција. Уместо још једног у низу великих истраживачких открића, ЦИНС је у поменутим текстовима изнова демонстрирао своју јаловост, већу приврженост манипулацијама насловима и склоност ка сензационализму неголи уважавању чињеница и потреби да се за све изнете оптужујуће тврдње предоче и одговарајући докази. Баш као и у случају БИРН-а, посебну улогу у стварању репутације озбиљног истраживачког медија одиграли су НУНС и повезане организације и појединци захваљујући којима су ЦИНС и његови новинари, упркос доказаном мањку професионалности у свом раду, постали најнаграђиванија група у Србији. Колико је ЦИНС био фаворизован у процесу додељивања награда понајвише сведочи случај НУНС-ових новинарских награда, које финансира Амбасада САД у Београду, а које су 2012, 2013, 2014, 2015 и 2017. године, за текстове објављене у току претходних година, све додељене ЦИНС-у у категорији онлине медија, иако тај портал све до 20. јануара 2017. године уопште и није био регистрован као медиј (Регистарски број ИН000492), што је био један од формалних услова како би текстови објављени на њему уопште могли да се нађу у конкуренцији оних који се разматрају за доделу поменуте награде. Упркос непостојању формалних, али и суштинских услова који се односе на квалитет садржаја награђиваних текстова, али и очигледној чињеници да је реч о сукобу интереса, очигледно је да је НУНС-ова награда унапред била резервисана за ЦИНС и КРИК ( који је награђен 2016) што је додељивање ове награде у потпуности обесмислило. Институционална залеђина лажних медија: Милорад Вељовић и Родољуб Миловић, некадашњи челни људи МУП-а Србије Поред прекида веза са криминалистичком полицијом након смене Родољуба Миловића, један од кључних момената за ЦИНС догодио се у пролеће 2015. године када је дотадашњи уредник портала Стеван Дојчиновић са неколицином новинара напустио своју дотадашњу редакцију и основао нову организацију КРИК која је такође формирана под патронатом ОЧРП. Тајминг, изглед и форма новог портала откривали су да је реч о покушају стварања пандана Антидоту који је у фебруару 2015. године почео да објављује анализе и досијеа са необоривим доказима о фалнгрантним кршењима закона од стране заштитника и покровитеља ЦИНС-а и КРИК-а из криминалистичке полиције и Специјалног тужилаштва. Под притиском нових околности, КРИК је брзински направљен како би се као нови медијски инструмент искористио за одбрану злоупотреба и криминалних делатности својих покровитеља, који су разоткривени у случајевима Јелова Гора, Шарић и Пуканић. Иако Дојчиновић јавности никада није објаснио шта га је то у оквирима ЦИНС-а спречавало да се бави својим послом, због чега је морао да оснује нову парамедијску организацију, одговор се ипак назире када се погледају финансијска средства која су формално ове две организације, а у суштини једна те иста гурпа људи, збирно приходовале у периодима пре и после формирања КРИК-а. Тако је током 2013. године ЦИНС приходовао 8,5 милиона динара, 2014. године 9,3 милиона, док су приходи у наредне две године износили 7,3 и 16,4 милиона динара. Уместо 8,5-9,5 милиона инкасираних током 2013. и 2014, ЦИНС и КРИК ће у наредне две године заједно приходовати 11,5, односно 27,1 милиона динара колико су износиле донације у 2016. години. Поменуте бројке јасно указују да је удвајање једне те исте организације изведено како би се прикупио што већи обим новчаних средстава од страних донатора који приликом додељивања грантова имају унапред задата ограничења у погледу висине новчаних износа који се могу дати појединачним организацијама. С обзиром на то да је реч о повезаним групама не чуди што се и у случају ЦИНС-а, баш као и у случајевима БИРН-а и КРИК-а на листи донатора углавном појављују исте фондације: Фондација за отворено друштво Србија, Европска комисија, Европска климатска фондација (European Climate Foundation), Амбасада Краљевине Холандије, Амбасада Краљевине Норвешке, Rockfeller Brothers Fund, National Endowment for Democracy (НЕД), УНДП Србија, Делегација ЕУ у Републици Србији, OCCRP, Balkan Trust for Democracy, Амбасада САД у Србији, али и Министарство културе и информисања Републике Србије. Након одласка екипе окупљене око Стевана Дојчиновића у раду ЦИНС-а постаће приметно извесно посустајање како у погледу квантитета продукције текстова тако и степена њихове оштрине према задатим метама. Улогу знатно радикалнијег приступа преузеће КРИК који ће за само две године свог постојања постати ударна песница OCCRP -а у Србији и централни стуб и синоним за парамедијске структуре у региону. КРИК – паукова мрежа за лов на унапред одређене мете Као трећи носећи стуб триангуларне балканске парамедијске осовине, у лето 2015. године формирана је Мрежа за истраживање криминала и корупције (КРИК) као „непрофитна невладина организација основана ради унапређења истраживачког новинарства у Србији”. Организацију је основала група новинара предвођена Стеваном Дојчиновићем, која се без икаквог јавно датог објашњења одвојила од редакције ЦИНС-а и простом деобом дуплирала број OCCRP-ових подружница у Србији. Прва виолина Саливенове парамедијске мреже: Стеван Дојчиновић, оснивач КРИК-а На сајту КРИК-а се наводи да су у фокусу рада те организације „организовани криминал и корупција, који прожимају све сфере друштва” и додаје да је циљ тог удружења да помогне читаоцима „да боље разумеју на који начин криминал и корупција утичу на њихове животе”. Како је, пак, у пракси изгледало настојање овог званично регистрованог медија да својим читаоцима помогне да боље разумеју феномене организованог криминала и корупције најбоље се може видети анализом садржаја овог интернет медија. Своју „истраживачку” базу текстова КРИК ће започети репринтовањем чланака које су чланови његове редакције раније објављивали радећи у оквиру ЦИНС-а, док ће први запаженији рад новоосноване редакције бити објављен 7. септембра 2015. године када ће се на сајту krik.rs појавити снимци сусрета Ивице Дачића и Родољуба Радуловића познатијег као Миша Банана, оптуженог за нарко трафикинг. Иако годинама пре тога најављивани као крунски доказ повезаности Дачића са Шарићевим нарко кланом, након њиховог објављивања показало се да ти снимци нису доказали ништа осим тога да се Дачић у неколико наврата сусрео са Радуловићем у време када овај још није био званично оптужен већ само под тајном полицијском истрагом. Значај снимака додатно је умањила околност да су начињени без звучних записа, а и сама чињеница да се Дачић, као министар унутрашњих послова, није скривао већ се са Радуловићем виђао на јавним местима говори у прилог његовим тврдњама да у том тренутку, од полицијских органа, није био упозорен да постоји било шта спорно у пословању његовог познаника. Поред чињеницама непоткрепљених оптужби на рачун Дачића које се износе у тексту, оно што ће додатно компромитовати ово „откриће” јесу сумње у погледу извора самих снимака до којих Дојчиновић није дошао захваљујући напорном истраживачком раду и копању по архивама тајних служби, већ по свему судећи наклоношћу непознатих дародаваца за које се да наслутити да долазе из неких одметнутих структура служби безбедности. Позивајући се на легитимно право новинара да не открије своје изворе, Дојчиновић је све заслуге за прибављање снимака приписао искључиво себи што га није могло аболирати од професионалне одговорности због погрешног и тенденциозног интерпретирања њиховог стварног значаја и значења. КРИК-ова специјалност: Лажни пројекат у коме је на силу градоначелник Београда постао главна тема У октобру 2015. године КРИК је објавио сензационалистички текст о 24 стана које је купио градоначелник Београда Синиша Мали што ће бити тек први текст у кампањи коју ће овај портал водити против првог човека српске престонице. Иако је Мали указао да је реч о фалсификованом потпису (што су у оквиру истраге бугарске полиције потврдила и званична графолошка вештачења) и да је он власник само једног од спорних станова, КРИК ће наставити са оптужбама на рачун београдског градоначелника што ће у једном тренутку прерасти у острашћену кампању која ће, парадокслано, у суштини разоткрити праву природу КРИК-ових настојања. Свој професионални суноврат редакција те мреже доживеће објављивањем текста „Најпознатији Срби који се појављују у 'Панама паперс'“ у коме ће презиме градоначелника Београда бити поменуто тачно 14 пута иако се у самом тексту констатује да се у „'Панама паперс' бази не појављује документација о компанијама градоначелника Београда Синише Малог”. Овакав крајње непрофесионалан приступ обради теме поменутог текста разоткриће неинформативне мотиве кампање коју је КРИК месецима водио против Синише Малог што је на сајту тог медија уобличено у посебан пројекат назван „Градоначелникова прича”. У међувремену, са посебном страшћу КРИК ће се бавити заташкавањем пропуста и нерегуларности у раду Специјалног тужилаштва за организовани криминал чему ће бити посвећени текстови о састанку на Јеловој гори, суђењу Шарићу, избору новог тужиоца за организовани криминал и посебно онај о обарању пресуде Шарићу пред Апелационим судом. Иако је Антидот још у фебруару 2015. године упозоравао на пропусте тужилаштва у вођењу поступка против Шарића и опасност да би због тих неправилности оптужница против њега могла да доживи свој дебакл, КРИК је за укидање пресуде Шарићу у свом тексту, без икаквих основа и аргумената, оптужио чланове апелационог судског већа. Поред тога што је Бојани Павловић и Стевану Дојчиновићу, као ауторима текста, засметало то што је одлука Апелационог суда на сајту објављена „у петак поподне, после истека радног времена”, ауторски двојац се обрушио на судије који су били чланови већа наводећи све раније одлуке о поништавању првостепених пресуда у којима су они појединачно учествовали да би у наставку, без икаквих основа и доказа, довео у везу те раније случајеве са њиховим гласањем приликом одлучивања о првостепеној пресуди Шарићу. Са становишта професије посебну бламажу редакција КРИК-а је доживела у марту 2017. године када је као прворазредну сензацију објавила базу имовине председничких кандидата. У тој бази, међутим, већ на први поглед били су уочљиви озбиљни истраживачки пропусти који су указали да је тај посебно финансирани пројекат одрађен крајње непрофесионално и површно. Резултати тог „истраживања”, међутим, указали су не само на недостатак обучености и мањак стручности чланова КРИК-ове редакције, већ и на намеру да се имовина канидата прикаже тако да буде неупитно оно што је КРИК устврдио неколико месеци раније – да Александар Вучић, преко чланова своје породице, у власништву има убедљиво највреднију имовину од свих других политичара у земљи. Како би им то пошло за руком „истражитељи” ове организације морали су у свим истраживаним ставкама да преполове имовину председничког кандидата Вука Јеремића, чије је стварно стање имовине у свом досијеу прецизно утврдила и доказала Медијска мрежа Антидот, захваљући чему је КРИК-ов покушај предизборне подвале веома брзо детектован и предочен јавности. КРИК ухваћен у лажи: Драстично умањена имовина Вука Јеремића У наставку кампање коју је Дојчиновићева организација од свог оснивања водила против актуелних власти у Србији, КРИК је недавно објавио још један непрофесионално урађен текст под насловом „Вучићеву заклетву обезбеђивао члан екипе Салета Мутавог” у коме је владајућа Српска напредна странка (СНС) на веома приземан начин, насиљем над елементарном логиком и здравим разумом, доведена у везу са криминалним организацијама. То је учињено тако што је у тексту, у чијем уводу стоји да „истраживање КРИК-а доноси нове доказе о везама хулигана и криминалаца с полицијом и владајућом партијом” такав закључак наметнут мимо сваке логике и без иједног ваљаног доказа. Податак да је скуп организован током полагања заклетве председника Александра Вучића између осталих обезбеђивао и Борко Аранитовић, радник агенције за обезбеђење, КРИК је искористио да на непрофесионалан начин СНС доведе у везу са једном београдском криминалном организацијом. У свом „истраживачком” подухвату, који се свео на проучавање Аранитовићевог фејсбук профила, КРИК је открио фотографију са свадбе на којој се Аранитовић нашао у друштву са припадником Жандармерије Ненадом Вучковићем Вучком. Након тога КРИК пласира другу фотографију на којој се Вучковић налази у групи навијача у којој се, између осталих, нашао и убијени нарко-дилер и вођа навијачке групе Александар Станковић звани Сале Мутави. На основу тих, међусобно неповезаних фотографија, КРИК је својим читаоцима покушао да наметне закључак да уколико се Аранитовић сликао са човеком који се на другој фотографији налази поред Салета Мутавог, онда нема никакве сумње да и сам Аранитовић има везе са кланом убијеног Станковића. То ауторима текста није било довољно па су отишли и корак даље тврдећи да, с обзиром да је Аранитовић био део обезбеђења скупа СНС-а, следи закључак да и та странка има везе са кланом Салета Мутавог. У овом чину види се понављање обрасца који је раније, у случају Тамнава, већ примењивао БИРН, а који се базира на потпуно нелогичној конструкцији и тврдњи да то што је на тендеру за исушивање Тамнаве победио конзорцијум три фирме, од којих је једна у власништву човека који је истовремено мањински власник (10%) једне сасвим друге фирме у којој је, стицајем околности, Никола Петровић био директор до 2012. године (две године пре тендера за Тамнаву) - следи закључак да је на тендеру победила фирма под контролом самог Петровића! Схема КРИК-овог модела манипулације Упркос свеприсутним манипулацијама и хроничном дефициту поштовања професионалних кодекса у текстовима КРИК-а, ни у случају те мреже неће изостати обилне награде и стране донације чија ће основна сврха бити шминкање и легитимизација квазиистраживачких учинака овог портала. У том смислу посебно ће бити занимљив случај из 2015. године и периода оснивања КРИК-а када су неки донатори пожурили да новчаним донацијама подрже нови пројекат. Како је фискална година већ увелико била у току, ноовооснованој мрежи су додељивани тзв. хитни интервентни грантови, често у кешу и мимо званичних рачуна, због чега ће се појавити разлика од неколико десетина хиљада долара између износа који су донатори дали КРИКУ-у и износа који је регистрован у званичним пословним књигама те организације. Двојно књиговодство за Саливенове црне донације: Пословне књиге КРИК-а откриле нестанак десетина хиљада долара За поменуте и сличне „истраживачке” приче и закључке, чији циљ је све само не истинито и објективно информисање јавности и читалаца, према званичним подацима које је објавила Агенција за привредне регистре, КРИК је на име донација током шест месеци 2015. године добио 4.183.000 динара, док је наредне 2016. године тај износ достигао суму од чак 10.573.000 динара. Иако се КРИК домаћој и међународној јавности редовно представља као најпрофесионалнији истраживачки медиј у Србији, а његов уредник редовно држи астрономски плаћена предавања полазницима новинарских школа широм света, подаци до којих је дошла Медијска мрежа Антидот указују да у КРИК-у као медију нико од чланова редакције није професионално ангажован док се исплате ауторима текстова врше по основу уговора о ауторском делу. У периоду од 2015. до 2017. године са КРИК-ових рачуна исплаћени су хонорари за укупно 11 особа од којих су три регистроване као предузетници – самостални новинари (Павле Петровић ПР слободни новинар Крушевац – предузетник од 26.10.2016; Драгана Пећо ПР слободни новинар Перлез, Зрењанин – предузетник од 24.11.2016; Јулијана Мијајловић ПР Агенција за комбиноване канцеларијско административне услуге и консалтинг – предузетник од 13.07.2016), три лица се воде као незапослена, једно је осигурано преко ПИО фонда по неком другом основу, док статуси четири инострана сарадника за сада нису познати. Занимљиво је да оснивач мреже Стеван Дојчиновић, који је такође регистрован као предузетник - самостални новинар у Крушевцу, нема ниједну поднету пријаву по основу ауторског уговора, већ је обвезник пореза на приходе од самосталних делатности који плаћа паушално. Основица на коју плаћа порезе и доприносе јесте 32.354 динара (око 260 евра) што је далеко испод стварних прихода које Дојчиновић реално остварује. Случајно открио да је КРИК основан илегалним финансирањем: Стеван Дојчиновић одао тајну о 20.000 долара које је на црно добио од OCCRP Оно што је, међутим, посебно спорно у КРИК-овим финансијама јесу приходи настали током 2015. године. У интервјуу за портал „Вести онлине”, некадашње „Франкфуртске вести”, објављеном 5. марта 2016. године, оснивач и законски заступник КРИК-а Стеван Дојчиновић потврдио је да је Дру Саливен, директор ОЧРП-а, финансијски помогао настанак организације КРИК, као и да је у првој години значајан део новца дошао од западних донатора: „За првих неколико месеци рададобили смо 20.000 долара од новинарске мреже ОЧРП, чиме смо платили трошкове закупа просторије, хонораре и порезе. Прошле године (2015, прим. аут.) смо добили још око 30.000 долара од НЕД-а (33.000 према извештају НЕД-а. прим. аут), а од Фонда за отворено друштво из Лондона 25.000 долара. И грађани су почели да нам уплаћују прилоге, до сада је новац стигао од њих 250, а највећа донација није прешла 10.000 динара. Највећи број донација је дошао од Срба из дијаспоре, којима се захваљујемо.„ Дојчиновић је том приликом обећао да ће по завршетку фискалне године КРИК објавити с колико је новца располагао и како је тај новац потрошен. Сабирањем износа које је Дојчиновић поменуо у интервјуу долази се до оквирне донаторске цифре од минимум 75.000 долара па све до 100.000 долара у зависности од просечног износа 250 донација које је Дојчиновић поменуо. Међутим, према подацима из званичног годишњег финансијског извештаја за 2015. годину, који је КРИК доставио Агенцији за привредне регистре, стоји да је током те фискалне године организација приходовала свега 4.183.000 динара што је тек нешто више од 40.000 долара. Бројке говоре да између Дојчиновићевих јавно изнетих тврдњи и званичних књиговодствених података које је пријавио АПР-у постоји јаз од 35.000-60.000 долара који су волшебно нестали негде на путу од донатора до КРИК-овог рачуна. Упркос Дојчиновићевим тврдњама да је КРИК стартовао са радом у јулу званични подаци говоре да је организација основана у априлу 2015. године У телефонском разговору путем којег је сарадница Антидота покушала да од Стевана Дојчиновића добије објашњење о разлици у цифрама које је он јавно изнео и оних које су пријављене АПР-у, шеф КРИК-а најпре је потврдио тачност наведених износа и њихових извора који су поменути у интервјуу, да би разлику у износима објаснио околношћу да сав новац није уплаћен 2015. већ су донатори неке износе уплатили и током 2016. године, а да је он у интервјуу говорио о првој години пословања „од јула 2015. до јула 2016. године” иако у документацији у АПР-у стоји да је организација основана 2. априла 2015. године. Међутим, увидом у поменути интервју јасно се види да је рекао „прошле године”, а не, како сада тврди „прве године пословања”. На питање да прецизира које су тачно од наведених донација биле уплаћене у календарској 2015, а које у 2016. години, Дојчиновић је потврдио да се једино сећа да је прва међу њима била она која је добијена од ОЧРП (што је навео и у интервјуу). Упитан да нам мејлом достави тачне датуме и копије банкарских извештаја када су спорни износи уплаћени, Дојчиновић је узвратио салвом увреда и претњи на рачун Антидота наводећи да је већ тужио неке наше сарднике за шта је као пример навео тужбу против Иштвана Каића иако у то време он и није био сарадник наше мреже. Понављајући добро познати арсенал измишљотина и конструисаних оптужби на рачун Антидота, Дојчиновић је у једном тренутку признао да је заједно са Вуком Цвијићем учествовао у писању памфлета у листу Блиц, у којима је нападан Антидот и то свега неколико дана након што су на нашем сајту били објављени први текстови. Дојчиновић је претећи додао да ће, за разлику од тужбе коју је поднео против Каића, у обрачуну против Антидота овога пута ићи до краја не прецизирајући шта би то тачно могло да значи. Према документима које Дојчиновић није хтео да нам достави, а до којих је редакција Антидота дошла из извора блиских КРИК-у, у току фискалне 2015. године на рачун КРИК-а је уплаћена комплетна донација од 25.000 долара коју је одобрио Фонд за отворено друштво (уплата извршена 10.11.), док је исте године уплаћено и 11.000 долара од стране НЕД-а (13.10.) који је за ту годину КРИКУ-у одобрио грант од 33.000 долара. Иако би било за очекивати да је осталих 22.000 долара уплаћено у току прве половине 2016. године, али Дојчиновић је одбио да достави доказе да су оне извршене што изазива додатне сумње у погледу законитости начина на који је тај новац трансферисан, али и у погледу крајњих дестинација где је он завршио. Да подсетимо, поред 33.000 долара за 2015. годину, НЕД је КРИК-у одобрио и два гранта у укупном износу од 60.000 долара за 2016. годину. Поменуте званичне уплате у износу од 36.000 долара (25.000 + 11.000) заједно са 250 донација грађана у укупном износу око 4.500 долара, представлају целокупне приходе које је КРИК пријавио АПР-у за 2015. годину (4.183.000 динара). У КРИК-овим пословним књигама, међутим, нигде се не помиње помоћ од 20.000 долара за које је сам Дојчиновић потврдио да је добио од сарајевског ОCCRP-а и Дру Саливена. Парадоксално је то што, у тренутуку док једног од министара у актуелној Влади Србије КРИК оптужује да није објаснио порекло и начин на који је позајмљени новац за куповину стана унео у земљу, Дојчиновић одбија да јавности пружи одговоре на који је начин КРИК-у уплаћена донација ОЧРП од које је, како је сам навео, у првим месецима пословања плаћао „трошкове закупа просторије, хонораре и порезе”. Подаци из пословних књига Дојчиновићеве организације јасно показују да су десетине хиљада долара намењених за финансирање КРИК-а, добијене и коришћене на илегалан и незаконит начин што би државни органи задужени за контролу примене пореских прописа и борбу против прања новца детаљно требало да истраже. Саливенов црногорски огранак Од средине 2014. године медији у Црној Гори који су још од времена „Духанске афере” били препознати као део парамедијских регионалних структура и редовни учесници у кампањама чија су мета били Мило Ђукановић и његови сарадници (Вијести, Монитор, Дан), почели су да објављују текстове до тада непознатог Центра за истраживачко новинарство Црне Горе (ЦИН-ЦГ) представљајући га као независну медијску организацју коју чине угледни новинари из региона специјализовани за бављење темама из области истраживачког новинарства. Убрзо ће се, међутим, испоставити да је реч тек о још једној подружници у саставу мреже ОЧРП-а иза чијег оснивања и деловања су се крили управо они који су преносили текстове ЦИН-ЦГ симулирајући да не преносе своје већ текстове неке новонастале угледне и независне организације. Парамедијске сиве еминенције у Црној Гори: Жељко Ивановић и Миодраг Перовић У потрази за оснивачима и ауторима ЦИН-ЦГ, поједини црногорски медији установиће да је та организација основана 31. јануара 2014. године од стране фирме Даилy Преш доо, која је уједно власник и дневног листа Вијести и ТВ Вијести из Подгорице. Иза оба медија стоји контроверзни бизнисмен и медијски тајкун Миодраг Перовић. Према доступним информацијама, он се налази и у Управном одбору ЦИН-ЦГ, којим председава Жељко Ивановић, извршни директор Вијести, а међу члановима су још и Михајло Јововић, главни уредник тог дневног листа, Славољуб Шћекић, некадашњи извршни директор, а потом председник Борда ТВ Вијести, као и Владан Мићуновић, главни уредник исте телевизије. Председница ЦИН-ЦГ је Милка Тадић Мијовић, сестра од стрица бившег председника Србије Бориса Тадића и извршна директорка недељника Монитор, који је такође још од раније био део мреже ОCCRP-а. Попред ЦИН-ЦГ, Вијести и Монитора, најважнији део црногорског огранка ОCCRP представља организација Мрежа за афирмацију невладиног сектора (МАНС) на чијем челу се налази Вања Ћаловић једна од најмоћнијих нво активисткиња у региону која, захваљујући својим приватним везама са Амбасадом САД у Подгорици и људима из Европске комисије, повезаним организацијама обезбеђује готово монополистички положај када су у питању грантови западних институција и фондација. Одговор са Истока: Парамедији као последњи руски воз за Балкан Упркос општеприхваћеном уверењу доминантног дела јавног мњења у Србији о постојању посебних веза и односа са Русијом током читаве историје, односи две земље нису увек били хармонични. Мада је Русија у неколико наврата током 19. и 20. века улазила у ратове због Србије и својих интереса на Балкану, она је неретко из тих ратова излазила водећи искључиво рачуна о сопственим интересима остављајући свог балканског савезника на цедилу. Једна од најтежих епизода у међусобним односима, када су се две земље нашле на ивици рата, односи се на Резолуцију Информбироа из 1948. године која је означила политички и идеолошки раскид Јосипа Броза Тита и Јосифа Висарионовича Стаљина, као и комунистичких руководстава СФРЈ и ШСР-а. Након Стаљинове смрти 1953. године односи ће поново кренути узлазном путањом да би се, по окончању Хладног рата, Београд и Москва поново нашли на одвојеним колосецима. Томе је допринела и нескривена политичка и медијско-пропагандна подршка која је из Београда упућивана пучистима у Москви приликом покушаја државног удара 1990. године и током обрачуна руског председника Бориса Јељцина и одметнуте Руске думе у октобру 1993. године. Због таквог понашања режима Слободана Милошевића званична Москва ће током деведесетих бити приметно дистанцирана од власти у Београду, а Русија ће подржати све казнене мере које су УН увеле Србији. Совјетска школа "меке" моћи: Пропагандни подвизи Известије Упркос неразумевању према Милошевићевим испадима током деведесетих, Борис Јељцин ће одиграти важну улогу у проналажењу решења којим је заустављено бомбардовање Србије током НАТО интервенције 1999. године након чега ће руски војни контигент из мисије ИФОР у Босни, уз помоћ српских снага, заузети и на кратко задржати аеродром Слатина поред Приштине, који је представљао најважнији стратешки војни објекат на Косову. Јељцинов министар спољних послова Игор Иванов имаће кључну улогу током преговора о мирној примопредаји власти од стране Слободана Милошевића након дешавања од 5. октобра 2000. године у Београду. Доласком проевропских политичких актера на власт у Србији, Русија ће, заокупљена својим проблемима, на неко време изгубити јавно интересовање за Балкан због чега ће доћи и до повлачења руског контигента у саставу Кфор-а на Косову. Губитак јавног интересовања за овај део света није значио и обуставу тајних обавештајних операција које су вођене са циљем да се ослаби подршка грађана Србије европским интеграцијама, а тиме и утицај западних земаља на овај део света. Москва ће се на велика врата вратити у Србију током владавине Војислава Коштунице и Бориса Тадића када ће руском Гаспрому по багателној цени бити продата Нафтна индустрија Србије. Иако је разлику између продајне цене и стварне вредности НИС-а требало да надомести изградња гасовода „Јужни ток” преко Србије, због неслагања са Европском комисијом Русија ће од тог посла дефинитивно одустати током 2015. године. Колико је Русија била спремна далеко да иде када је у питању очување упоришта њеног утицаја на Балкану сведоче и прилози државних руских медија у којима су величани оптужени ратни злочинци са срспке стране, као и осуђени за убиство првог демократског премијера Србије Зорана Ђинђића. Тако је 2008. године новинар руске државне телевизије Константин Сјомин у прилогу о Србији убијеног премијера Ђинђића назвао „марионетом запада” који је заслужио метак у чело. Иако су после овог скандала реаговали појединци и неке странке у Србији, а руководство руске телевизије се оградило од изреченог става, Сјомин је добио награду од Владимира Путина као новинар године. Неповерљива према свим владама у Београду које су на врх листе својих приоритета стављале европске интеграције, почев од 2014. године Русија ће се све више ослањати на медије и органиазције под својим непосредном контролом у покушају очувања свог утицаја у региону. Деценијама уназад убеђивани да је бивши совјетски блок изгубио Хладни рат против Запада у првом реду захваљујући моћнијој пропаганди западних земаља и њиховој неспорној доминацији у оним сферама друштвеног живота које би се могле означити као извори тзв. меке моћи, руски политички естаблишмент је у ново блоковско одмеравање снага ушао са измењеном медијском стратегијом која се у великој мери ослања на парамедијске структуре. У свом деловању у новим околностима, које су настале у марту 2014. године након окупације и анексије Крима, Русија неће заобићи ни Балкан као једно од свега неколико преосталих подручја ван граница бившег ШСР где је још увек задржала какав такав утицај. Упркос неспорном утицају у Србији и наклоности српског јавног мњења према Русији, званични Кремљ ће проценити да то није довољан гарант дуготрајног руског присуства у региону Западног Балкана због чега ће од марта 2014. године наовамо започети широку акцију формирања проруских медија, организација, политичких партија, интересних група, сајтова и онлајн заједница. И док се у случају организација и медија потпомогнутих од стране западних фондација финансирање углавном одвија транспарентно, а политички интереси често маскирају општим демократским идеолошким циљевима, у случају проруских организација и медија финансирање је у потпуности скривено док су политички интереси у чије име оне наступају потпуно отворени и неупитни. Захваљујући управо тој околности и благонаклоности која према њима постоји у српској јавности, проруске парамедијске структуре релативно је лако препознати и идентификовати у њиховом деловању у јавном простору. Захваљујући тој очигледности српска невладина организација Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) објавила је 2016. године опширну студију „Широм затворених очију: Јачање руске меке моћи у Србији” у којој су описани присуство и облици деловања руских извора меке моћи на овом подручју. У оквиру студије објављен је и списак од 104 проруске организације које су присутне и делују на овим просторима. Под утицајем руске пропаганде: Српски русофил Иако студија ЦЕАС-а пати од емотивних набоја и неоснованих утисака у погледу демократске природе и европске оријентације актуелних власти у Србији, што је утицало и на то да списак проруских организација донекле буде урађен без јасних критеријума и на основу слободних утисака аутора студије, претежан део организација које су идентификоване као загоровници и промотери руског утицаја и погледа на савремене међународне односе с правом је сврстан у списак оних организација које, углавном нескривено, заступају политичке позиције и интересе Руске Федерације. У медијском смислу, чворишну тачку руског утицаја у региону представља агенција Спутњик која се у свом извештавању служи пласирањем политички и идеолошки обојених „информација” и анализа које српски мејнстрим медији у све већој мери некритички преносе као кредибилне вести. Иако кључни стуб и темељ прокремаљских парамедијских структура у овом региону, Спутњик ипак није усамљени случај проруског медија који делује на Балкану. Према ЦЕАС-овој студији у медије који чине парамедијске структуре под контролом званичног Кремља спадају и Руски експрес, Руска реч, Восток, Газета и News Front. За разлику од побројаних руских медија који делују у Србији, ЦЕАС у посебној категорији наводи и српске проруске медије међу којима се налазе: Србин.инфо, Фонд стратешке културе, Геополитика, СРБски ФБРепортер, Видовдан, ЦЕОПОМ Истина, Инфопорт, Интермагазин, Нови Стандард, Принцип, Правда, Печат, Нова српска политичка мисао, Ослобођење, Космопол, Снага народа - радијски канал, Факти и ИН4С портал који је фокусиран на дешавања у Црној Гори где у борби против власти ДПС и Мила Ђукановића без проблема сарађује са организацијама и медијима који су део мреже ОCCRP – MANS, Вијести и Монитор. Носилац кремаљског пропагандног мегафона у Србији: Љубинка Милинчић, главна уредница Спутњика Поред квазимедија и интернет портала који се тако представљају, међу проруским субјектима који делују и обликују јавно мњење у Србији ЦЕАС издваја и 16 политичких покрета, две руске организације-испоставе, три фондације, 8 интернет портала, 14 проруских политичких партија, 21 удружење грађана, шест студентских организација и 10 руских сународничких организација регистрованих у Србији. Већину тих организација карактеришу нетранспарентне организационе структуре, одсуство информација о изворима и начинима финансирања, заговарање недемократских тековина, непоштовање принципа владавине права и заштите људских права, релативизација и погрешно представљање појмова личних и колективних слобода, идеолошко первертирање и ниподаштавање значаја концепта демократије, цивилног друштва, транзиционе правде и ЕУ интеграција и генерално демонизација развијених демократија Запада и посебно НАТО савеза. Насупрот умањивању значаја и погодности европских интеграција Србије и сарадње са ЕУ, проруске парамедијске структуре упорно намећу интерпретативни оквир у коме се намерно шире конструисани и чињенично неутемељени наративи о природи историјских односа Русије и Србије, обиму привредне сарадње и могућностима за њено повећање. Будућност сарадње Србије и Руске Федерације се тенденциозно намеће као алтернатива процесу европских интеграција иако за то нема реалних основа, механизама нити рационално утемељених интереса са обе стране. Због чињенице да као алтернативу рационалним процесима ове организације и парамедији нуде непостојеће и нерелане алтернативе оне имају веома деструктиван потенцијал по развој српског друштва и националне интересе Србије уопште. Њихов деструктивни потенцијал и намере посебно су дошли до изражаја приликом неуспелог покушаја државног удара у Црној Гори у јесен 2016. године када су проруске парамедијске структуре активно учествовале у стварању атмосфере за оно што су руске обавештајне службе намеравале да ураде како би спречили чланство Црне Горе у НАТО. О механизмима и начинима деловања проруских структура у покушају урушавања демократског поретка у Црној Гори, Антидот је описао у више досијеа и анализа: Путинов удар на Црну Гору, Анатомија руског медијског утицаја у Црној Гори, Како не бркати руску пропаганду са руском политиком, Кратак преглед дезинформација, инсинуација и малициозности, На линији ватре, На линији ватре (II део)... Оперативни командант из русије нарученог покушаја државног удара у Црној Гори: Братислав Дикић, бивши командант српске Жандармерије Оно што се догађало у Црној Гори и што се догађа у Србији и остатку региона у погледу деловања руских парамедијских структура директно произилази из званично прокламованих спољнополитичких циљева и Стратегије спољне политике Руске Федерације из 2013. године. Као један од експлицитних циљева руске спољне политике у Стратегији се наводи настојање Русије да „повећа своју тежину и утицај” у свету, а начин да се то постигне, према том документу, јесте и употреба „меке моћи” као допуне традиционалној дипломатији. У погледу дефинисања значаја и домета меке ноћи у поменутој Стратегији се наводи: „Мека моћ је свеобухватни метод за постизање циљева спољне политике изграђен на потенцијалу цивилног друштва, информисања, културних и других метода и технологија, алтернатива традиционалној дипломатији, које постају незаобилазан састојак савремених међународних односа....Истовремено, повеćање глобалне конкуренције и потенцијал растуcће кризе понекад ствара ризик од деструктивне и незаконите употребе меке моćи и концепта људских права ради вршења политичког притиска на суверене државе, да би се изнудило мешање у њихове унутрашње послове, дестабилизовање политичке ситуације, манипулисало јавним мњењем под изговором финансирања пројеката културних и људских права у иностранству. Да схватање природе меке моћи у Стратегији није остало тек мртво слово на папиру сведочи и недавно откриће Фејсбука о постојању руске кампање ширења дезинформација. Фејсбук је објавио откриће да је више од 100.000 долара вредних политичких огласа креираних преко лажних профила, а који су плаћени с рачуна повезаних с Москвом што је у америчкој јавности протумачено као још један доказ о умешаности Русије у америчке председничке изборе 2016. године. Већина тих огласа (њих око 3.000) нису позивали на гласање за конкретног кандидата, али су се бавили друштвеним питањима која изазивају велике поделе у јавности, попут права сексуалних мањина, расизма, контроле коришћења оружја и имиграната. Радило се о 470 лажних профила и страница које су у међувремену угашени. У оквиру интерне истраге Фејсбук је утврдио да је лажне профиле креирала руска компанија „Internet Researć Agency”, позната по томе да користи „тролове” за различите објаве и коментаре на друштвеним мрежама и wеб страницама. Фејсбук је о томе, како је саопштено, обавестио одборе америчког Конгреса и Сената који истражују наводе о умешаности Русије у председничке изборе у САД 2016. године, а докази су предати и специјалном тужиоцу Роберту Милеру, који надзире истрагу. У служби интереса стране државе: Анти-НАТО протест русофила у Београду Осим споменутих 3.000 огласа, из Фејсбука су детектовали још 2.200 сумњивих огласа који су коштали око 50.000 долара, а који би такође могли да упућују на руску умешаност у америчке изборе. Неки од тих огласа купљени су с Фејсбук профила чије ИП адресе су из САД, али је језик подешен на руски. Закључак Без обзира на бројне варијације у погледу конкретних центара моћи који, у зависности од тренутних интереса, стоје иза појединих парамедијских структура и користе их за реализацију својих специфичних интереса, тешко да ико може оспорити деловање регионалних квазимедијских група и чињеницу да су управо те структуре и са њима интересно повезане организације и појединци постали важно средство за креирање јавног мњења и наметање унапред задатих интерпретативних оквира. С обзиром на то да живимо у региону који је премрежен великим бројем малих држава и који карактеришу изузетно сложени пејзажи најразличитијих могућих идентиета и интереса, није изненађујућа ни околност да су парамедијске структуре готово увек регионалног карактера чак и онда када је у фокусу њиховог деловања само једна држава. То се догађа пре свега због очигледног постојања спреге интереса локалних играча и неких интересних кругова из иностранства у чијем је фокусу читав регион што је додатно појачано латентним сукобима и тензијама по разним основама који постоје у овом, бројним историјским и друштвеним проблемима оптерећеном делу света. Друштвеним развојем држава Западног Балкана у значајној мери управљају скривени центри моћи, почев од тајкуна и локалних монополиста, преко делова тзв. дубоке државе, отуђених безбедносних структура и одметнутих делова државне администрације који, скупа или појединачно, формирају спрегу са интересним групама из иностранства и деловима цивилног друштва. Те неформалне, али интересно јасно повезане коалиције креирају и намећу своју интересну агенду као општедруштвени интерес, док у тој сложеној игри квазимедијима припада улога изршилаца најпрљавијих радова обмане и довођења у заблуду обичних грађана. Како би медијски сурогати у јавности били представљени и етаблирани као озбиљни и кредибилни медији, у игру су укључена и еснафска удружења новинара која системом доделе награда и признања за новинарска достигнућа стварају залеђину и обезбеђују одговарајућу логистику за креаторе и дистрибутере манипулативних медијских садржаја. И док би нивоом професионалности појединих медија пре свега требало да се бави стручна јавност, док је на конзументима тих медија да дају коначну оцену о квалитету добијеног производа, у постојећој ситуацији спорно је то што бројне иностране фондације финансијски помажу парамедијске структуре и то новцем који је намењен за унапређење медијске ситуације и стања у медијима. С обзиром на показани „квалитет” производа најплаћенијих медија у региону добија се, маркетиншким речником говорећи, најгори могући однос цене и квалитета медијских производа који се за ту цену добијају. С друге стране, у немогућности да објасне праву природу и мотиве финансијера овдашњих квазимедија који су се прославили креирањем и вођењем лажних кампања и афера, добар део домаће јавности посеже за објашњењима која лако склизну у теорије светске завере са не баш јасно дефинисаним и одређеним адресама на које се те оптужбе односе. Не схватајући да финансирање локалних невладиних организација много чешће представља резултат личних познанстава и контаката неголи државних одлука у Вашингтону, Бриселу или Берлину, оптужбама о страним плаћеницима и шпијунима корисницима ничим заслужене финансијке помоћи креира се ореол жртве који они само изнова користе и уновчавају још обилнијим донацијама чиме себи обезбеђују наставак егзистенције и парамедијске делатности с којом су се сродили. Да би се схватио степен незаинтересованости високе политике у западним земљама за стање у овом делу света довољно је навести податак да највећа америчка фондација која оперише у овом делу света, Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша, представља тек 16. фондацију у Сједињеним Америчким Државама мерено према величини и обиму средстава којима та организација располаже. Опонирајући излизаним аргументима теоретичара завере, недавно преминули амерички геополитички стратег и аналитичар Збигњев Бжежински указао је својевремено да је „историја много више производ хаоса него завере”. То, међутим, ни у ком случају није значило да поједини друштвени фактори и моћни центри, чије се деловање и намере често не поклапају са интересима држава из којих долазе, не могу да подстичу, усмеравају и донекле управљају тим хаосом. У таквим условима обичном човеку данашњице јако је тешко да разлучи истину од креиране лажне слике стварности у којој живи, што отвара велике могућности за манипулисање широким друштвеним масама, посебно у условима сиромаштва и хроничног незадовољства које оптерећује животе великог броја људи. Када уплив и пенетрација парамедијских структура у једном делу друштвуа достигне такав ниво да те структуре однесу превагу над мејнстрим медијима, што је баш као и данас, био случај у Србији у периоду непосредно пре убиства премијера Зорана Ђинђића, онда настају предуслови за настанак несагледивих последица. Иако се, слично као и у борби против било које друштвене пошасти попут корупције и организованог криминала, парамедијске структуре никада до краја не могу искоренити из медијске сфере, оне се применом одговарајућих мера итекако могу потиснути на маргину и свести на меру када неће бити у стању да озбиљније угрозе стабилност и развој једног друштва. У првом реду те мере се односе на регулисање медијске сфере доношењем и доследном применом одговарајућих закона од стране државних органа, а потом и изградњу одговарајуће друштвене културе и комуникације са јавношћу којом ће се простор за успешно пласирање лажних медијских садржаја свести на минимум. Велики део одговорности у решавању овог проблема лежи и на стручној јавности и професионалним новинарским удружењима у чијем је опису посла да се старају о поштовању медијских кодекса и професионалних норми у раду медија. Иако је пут до смањивања утицаја парамедијских структура често дуг и изузетно напоран, тек њиховим протеривањем из централног дела медијске сфере на саму маргину јавности једно друштво се може похвалити да је достигло онај степен зрелости који је гарант рационалног понашања свих друштвених и политичких актера. Тек у таквом зрелом друштву развијене демократије стичу се услови да медији постану истински коректив власти, а не опозициони квазиполитички актери усмерени на дестабилизацију институција и политичких прилика ради задовољења скривених интереса својих финансијера чији су инструменти постали. НАПОМЕНА: Иако би се читаоцу, након читања овог текста, могао створити утисак о неједнакој заступљености прозападних и проруских парамедијских структура у досијеу и извесној неравнотежи и нетачном приказу тренутне медијске ситуације у Србији који из тога проистиче, треба напоменути да је деловање парамедијских структура обрађивано хронолошки у периоду од скоро две деценије. Како су проруски парамедијиски субјекти посебно активни постали тек од марта 2014. године, они су због краћег периода деловања делимично остали у сенци у односу на такозване прозападне парамедије. Имајући у виду настојње да промовишемо истински објективно и независно новинарство посвећено заштити и остварењу општедруштвених интереса и јавног добра, а с обзиром на околност да су последњих година проруски парамедијски субјекти освојили значајан, а по свему судећи и доминантан део медијске сцене Србије и региона (посебно Републике Српске и северног Косова), Антидот ће у другом делу досијеа о парамедијским структурама опширније истражити и анализирати деловање и утицај организација и медија повезаних са Русијом чиме ћемо читаоцима и јавности пружити потпунију слику актуелне медијске сцене у региону. (Текст и фотографије преузети су са портала http://www.anti.media/)