Претражи Живе Речи Утехе

У среду 10. августа 2022. године навршило се oсам година од када је Преосвећени владика Иларион устоличен у трон Епископа тимочких. Тим поводом, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија на којој су Преосвећеном Епископу Илариону саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Енох и протонамесник Радоје Мијовић, док су за певницом појали појци хора Пелагонитиса из Македоније. У архипастирској беседи владика Иларион је тумачио јеванђелско зачало о посланицима на винограду истичући да нас оно учи о неограниченој Љубави Оца небеског према сваком човеку, на коју и сами треба да се угледамо и трудимо да је задобијемо смирењем и кротошћу. Трудећи се да будемо слични Богу удостојићемо се да у наше срце дође Христос, да дође пуноћа благодати Духа Светога и да Господ препозна у нама своје истините слуге, закључио је Епископ тимочки. Годишњица хиротоније и устоличења владике Илариона - EPARHIJA-TIMOCKA.ORG У среду 10. августа 2022. године навршило се oсам година од када је Преосвећени владика Иларион устоличен у трон Епископа тимочких. Тим поводом, у манастиру Буково...

Свечани чин устоличења новоизабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија започео је јутрос Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру, коју служи Његова светост Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва. Митрополит Јоаникије је 56. епископ ове Светосавске епископије, која је установљена прије 800 година, касније уздигнута на степен митрополије, а 41. митрополит црногорско-приморски који се устоличава у Цетињском манастиру. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је изабран за митрополита црногорско-приморског на овогодишњем мајском засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве након упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Саопштење за јавност поводом предстојећег устоличења Митрополита црногорско-приморског Јоаникија - Цетиње, 27. август 2021. Млетачки путописац Марјан Болица објавио је 1614. године „Опис скадарског санџаката“. У том аутентичном спису и важном историјском извору, Болица, између осталог, описује и Цетиње с почетка 17. вијека, па ће тамо рећи за митрополита на Цетињу, како он столује у Цетињском манастиру и како је „духовни владар свих становника Црне Горе” који „над собом признаје само власт Пећког патријарха”. А за самог Пећког патријарха, исти Болица каже да његовој духовној власти подлијежу „сва Србија, затим Подгорица, Црна Гора и Жупа. Међу тим земљама је и Котор…” Овај историјски запис налази се тачно на пола временског пута од 13. вијека и доба Светог Саве, оснивача првих православних епископија са домицилним свештенством, на територији данашње Црне Горе, до нас данашњих православних хришћана у Црној Гори, који са великом радошћу дочекујемо свог Патријарха. Не разумијемо, али не оспоравамо право неких грађана Црне Горе да наставак ове, очигледно вјековне и добро утемељене црногорске традиције, доживљавају као „атак“ на Црну Гору, њену слободу и слично. Јасно је да у најављеној и планираној цетињској свечаности нема ниједан нови детаљ који би се косио са досадашњом освештаном црквеном праксом у Црној Гори, па је неприхватљиво и неоправдано да се овом вјерском чину приписује било какав политички карактер, како то чине поједини партијски активисти, који ових дана подижу тензије међу браћом и предњаче у јавним протестима против устоличења, покушавајући да Цркви и њеном вјерном народу угрозе и оспоре основно људско право и слободу вјере. Шта год у овом тренутку мислили морамо схватити и прихватити чињеницу да је Црна Гора држава свих нас. У њој нема већих или мањих Црногораца – него, ваљда, по свему и у свему, само и једино – равноправних грађана. Европска, секуларна и грађанска Црна Гора не смије да се темељи на мржњи и искључивости, него на њеном Уставу и законима. Чувајући секуларни карактер и уставни поредак Црне Горе Српска Православна Црква, њени епископи, свештеници и вјерни народ у Црној Гори показали су одлучност, храброст али и јеванђељску мудрост и одговорност у свим досадашњим друштвено осјетљивим тренуцима којих, нажалост, није било мало. Својим хришћанским ставом и дјеловањем Црква се пројавила као кључни фактор мира и стабилности у Црној Гори, али, у исто вријеме, показала је висок степен грађанске и демократске свијести. Користећи Уставом и законима загарантована права на слободу вјере, а следујући вјековни континуитет устоличења црногорских митрополита у трон Цетињског манастира, Митрополија црногорско-приморска организоваће устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу у раније најављеном термину – недјеља, 5. септембар 2021. године. Желећи да дамо максималан допринос миру и стабилности Црне Горе, поштујући епидемиолошке мјере, одлучили смо да се устоличење обави под сводовима Цетињског манастира, на литургијском сабрању којим ће началствовати Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, уз саслужење епископа из наше и других сестринских Цркава са свештенством и уз присуство представника црквених општина из Црне Горе. Дакле, овај догађај обавиће се без раније планираног свенародног сабора испред Цетињског манастира. Устоличење Митрополита је радост цијеле Цркве па позивамо свештенство да са вјерујућим народом тога дана у свим храмовима Митрополије црногорско-приморске литургијски и са благодарењима Богу прослави овај догађај. За све оне који остану у својим домовима Радио телевизија Црне Горе и Митрополија црногорско-приморска обезбиједиће директан телевизијски пренос из Цетињског манастира. Не мања радост и благослов за све вјернике у Црној Гори представља и прва посјета Патријарха српског Порфирија Митрополији црногорско-приморској. Све оне који желе да лично дочекају Патријарха Порфирија и приме његов патријарашки благослов, а знамо да је таквих велики број, позивамо да узму учешћа у свечаности која ће се, дан раније, у суботу 4. септембра са почетком у 18 часова, због тренутне епидемиолошке ситуације, одржати на отвореном испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Угледајући се на Светог Петра Цетињског, миротворца и чудотворца, који је сав свој живот посветио мирећи завађену браћу, ни ми нећемо никада престати да позивамо и себе и све наше ближње, укључујући и оне који мисле другачије од нас, на мир, слогу, праштање и помирење, учећи се од апостола народа Павла који нам заповиједа да „са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносимо један другога у љубави“. (Еф. 4, 1-2). Нека се овим свечаним чином устоличења Митрополита црногорско-приморског Јоаникија усели мир и духовна радост у свако срце, у сваки дом и породицу, и вјерујућу и невјерујућу, и у оне који нас мрзе и у оне који нас воле. Да се мање свађамо а што више разговарамо, да једни друге чујемо и разумијемо, а онда да се братски загрлимо и измиримо. Тада ће благослов Божији и Светог Петра Цетињског бити на свима нама, нашим потомцима и цијелој Црној Гори! Амин, Боже дај! Из Митрополије црногорско-приморске

На данашњи дан пре тридесет година, 30. децембра 1990. године на празник Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, новоизабраног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона пећког др Амфилохија Радовића у трон славне Зетске и Црногорске митрополије увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле. Повезан садржај: У спомен на почившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Ђакон Александар Лекић у спомен на блаженопочившег Митрополита Амфилохија: Спремно је срце моје! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски г. Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. У Трон славне Зетске и Црногорске митрополије новоизабраног Митрополита црногорско-приморског зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона Пећког др Амфилохија Радовића увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле на празник преподобног мученика ђакона Авакума 30. децембра 1990. године. Поводом 30-годишњице устоличења доносимо приступну бесједу Високопреосвећеног владике Амфилохија, коју је изговорио пре тридесет година на данашњи дан. * * * Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ваша Светости, Поштована браћо у служењу Господу, Архијереји Цркве Православне; Господине Предсједниче Црне Горе, Драга браћо и сестре, Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон зетских епископа, у једну од најстаријих столица светосавске Цркве Божије Православне. Увели сте ме у Трон цетињских митрополита. Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци. То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока. Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску. Ова Столица држала је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да „нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа“, додавши: „ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с Њим, неголи с истином!” Ону свету Личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој: О преблаги тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода, С источника Твога бесмртнога… Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва, принијета и свагда приношена „за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове. Овај „олтар прави“ подигнут „на камену крвавом“, на том и таквом непоколебивом темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека. Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и вјерности до крви истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима. Други стуб – ево га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов, да бих примио из руку Ваше Светости овај жезал Митрополита црногорско-приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник. Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики миротворац и чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена с часним крстом у рукама, и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом. Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ. То је велики Острошки чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијена људских патњи и невоља. Тако он, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети ћивот; колико их се неутјешних вратило од њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно! Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и Свети новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку, него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим светим рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство! Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима. То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду. Био би немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој, али Богу веома знаној – преподобној матери Стефаниди (Урчевић). Ова смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице. Преподобна Стефанида, наша савременица (+1945), била је чудесна подвижница љубави и носитељка светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас овога свијета. Вјековна пак, чуварка и његоватељка тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; чуварка и његоватељка духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва, у срцу Црне Горе – била је, управо, ова апостолска Цетињска митрополија. Све је то она кроз вјекове чувала и тиме зрачила и тиме хранила Црну Гору, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека. Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар. Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима. Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да се братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе. Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Да почнемо од Ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен, и глава му посјечена. Светиња острошка такође носи на себи трагове незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком проливене крви. Очи које нијесу заслијепљене мржњом видјеће на капији древне Морачке лавре, крв невино убијеног младића од 17 година, Мираша – пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, зато што није хтио да пљуне на њега како би му комесар поштедио живот… Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – „ране наопаке“, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер „освета је моја“, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског. Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени на човјека достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима. Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима да снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како бисмо и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченом Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске. Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош. Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинског братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници. Дужност ми је да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску столицу. Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и исповједника вјере православне, великог родољуба. Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог. Да одам пошту честитом митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме је и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође на Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерно служио Богу и роду, као и сви његови претходници. На крају да поменем и мога непосредног претходника, митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали Трон цетињских митрополита. Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и признања. Обраћам се и свима вама, овдје присутнима, за ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дјелу. Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу изговорио је своје посљедње ријечи: „Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!“ Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога, са молитвом да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божији мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин! Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Тридесетогодишњица устоличења Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја навршава се данас, 23. децембра 2020. године. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године јеромонах Иринеј (Буловић) је изабран за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 23. децембра исте године. Повезан садржај: Јубилеј – 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - први део Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - други део Интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - трећи део Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - четврти део Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од родитеља Михаила и Зорке Буловић, у месту Станишићу, у Бачкој, добивши при крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију 1965. године у Сомбору. Дипломирао је 1969. године на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду. За време студија, 1968. године, примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона, а потом за јеромонаха. Школске 1969/1970. године јеромонах Иринеј је предавао у Монашкој школи при манастиру Острогу. Деценију од 1970. до 1980. године проводи у Атини, на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, са одличним успехом одбранио докторску дисертацију на тему: „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику”. После одбране докторске дисертације одлази на краћи студијски боравак на руски Богословски институт Светог Сергија у Паризу (1980 – 1981), где је имао прилику да се подробно упозна са тадашњом плејадом руских теолога, професорâ Института, као и са богатом богословском грађом на руском језику и значајним делима руских богослова. У априлу 1981. године изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима, стекао је сва академска звања, од доцента до редовног професора, а у три мандата је био и декан наведене високошколске установе Српске Православне Цркве. Као сарадник угледних богословских часописа Теолошки погледи и Богословље објављивао је научне и стручне радове, а скоро десет година био је главни и одговорни уредник популарног црквеног часописа Православни мисионар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године, јеромонах Иринеј је изабран за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 23. децембра исте године. По устоличењу Преосвећеног владике Иринеја у трон Епископа бачких, у Епархији бачкој је започета значајна обнова свих аспеката црквеног живота. У среду, 20. маја 2020. године, обележена је 30-годишњица од епископске хиротоније и три деценије архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја. Долгоденствуј и благоденствуј, Преосвећени Владико, на многа и блага лета! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир – дочекао је да му цркве буду поругане, разорене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање. Давно је уочено да се око великих богомоља разгара бој вере и безверја. Светишта су ватришта која око себе спепеле све земаљско, сумњиво и разориво, а облагороде све што је чврсто, небеско и несагориво. Црна Гора је украшена свецима и светињама, па се у њој, као ретко где, испољило и нескривено богоборство. Једно од таквих попришта је и манастир Морача у чијем се обасјању родио митрополит Амфилохије Радовић. Једне не тако давне зиме која би се могла назвати и свеопштом, затекао сам у порти немањићке задужбине у којој бејаше станица милиције – човека који је држао дланове окренуте према манастиру. На питање шта чини, објаснио је да се тако греје. Био је у то време можда једини који је осјећао тај пламен. Са огња Морачке лавре пала је варница на кућу тежака Ћира Радовића, и није је сагорела, већ у њој разгорела истинску веру. Оних година када је Ћиро одвео сина да га упише у Богословију није било ужега пута којим се неко запутио, ни тежега бремена да је упртио. Личио је на пут мимо времена и света, па се тад од свега и могло чути „боље да га је на ватру наложио“. Сви су кренули једним смером, а само један супротно од свих. Причао ми је данашњи црногорски митрополит како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме. Али Ристо је био једно од најбистрије деце и најбољих ђака, па је ускоро захваљивао Богу што је испунио жељу његовом оцу, а не њему. А Ћира Радовића сам слушао кад говори: „Да имам девет синова, па да су ми сви свештеници, био бих најсрећнији!“ Те речи су се у црногорским брдима могле чути само од њега. Савременици, чврсти у својој логици и јасној рачуници, гласно су га прекоревали што је уназадио онаквог момка који би, да је пошао куд и остали, далеко догурао само да није изабрао мантију између толиких униформи. Већина свештенства у Црној Гори, заједно са својим Митрополитом, пострадала је у Другом светском рату. Неки од оних који су преживели постали су сврзимантије које су на јавним зборовима исповедале нову веру, подсећајући паству како су је лагале и варале, а никад нису веровале. Ретки који су остали у свом чину нису смели носити мантију, а камоли браду. Један се усудио да носи мушицу браде под доњом усном. Причало се – зато да је може сакрити у уста при сусрету са локалним полицијским кабадахијама. У једном селу сахрањивали су Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркви спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат. И Радован Зоговић је оставио записано да је током рата брезовом метлом чистио гомилице измета осталог иза безумника пред олтаром и под колом Свете Богородице у манастиру Морачи. Дешавало се то у народу где је готово свака кућа мала, домаћа црква. У Црној Гори која је многе облике друштвеног и породичног живота преузела из Цркве. О тим аналогијама ваљало би исцрпније говорити на неком другом месту. Када је рушена Његошева капела, цетињска омладина је демонстрирала око манастира. Једине демонстрације у Црној Гори избиле су против митрополита који се одупирао разуру олтара на Ловћену. „Шта се чудиш, ни једно од оне ђеце није крштено!“, говорио је покојни Ћиро Радовић. У то време Ристо је већ био Амфилохије. Глас о њему стизао је из Грчке, са Крита, из Рима, Париза, Атонске Горе… На сахрани оца Јустина епископ са Крита споменуо је да тамошњи православни народ завиди Србима што имају такве молитвенике пред Богом какав је отац Јустин и његови духовни синови Амфилохије и Атанасије. Мало је ко тада међу Србима знао и да они постоје, а камоли да на Криту верују да се српски народ држи на њиховим молитвама. Један од тумача Горског вијенца је запазио да се за сва лица у спеву изричито наводи из ког су места и племена осим за оног најмудријег – игумана Стефана, који говори у име више правде и културе представљајући саборност, искуство и учење целе хришћанске васељене. То је светски човек, једини међу њима који је боравио и славио Божић на најсветијим местима: у Витлејему, у Атонској Гори, у Светом Кијеву. Један од наследника те мисли и те улоге у духовном животу Црне Горе данас је митрополит Амфилохије, коме је пало у део да по тој запустелој земљи сеје небеску пшеницу. У Црној Гори у којој је данас мало рећи: „изишао мирис из цвијета и љубав из свијета“, него се слободно може додати да је изашло и срце из срца, и душа из душе, и кућа из куће, и крст из крста, и дрво из дрвета, и дете из детета. И Црна Гора се уверила… да је мука с Богом ратовати. Ристо, јунак Христов, лист с Црне Горе, морачки кућић и коренић, данас је у столици Светога Петра у каменом Цетињу да као најраспетија душа покупи у себе све ране и учини да се висина домогне висине, суза сузе, дубина дубине, језик језика, крст крста, целина целине. 30. децембар 1990. Цетиње Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил честитао је 31. маја 2020. Његовом Блаженству митрополиту варшавском и све Пољске Сави годишњицу устоличења. У поруци се вели: Молим Вас, примите моју срдачну честитку за 22. годишњицу Вашег првојераршког устоличења. Ваше плодно служење на престолу блажењејших митрополита варшавских и све Пољске побуђује на обилно захваљивање Богу (2 Кор 9,12). На овај значајан дан узносим молитве Пастиреначалнику Христу да ојача Ваше духовне и телесне снаге, да Вам ниспошље обилну помоћ у даљима предстојатељским трудовима, да предано делате на учвршћењу Светог православља на пољској земљи и просвећујете људе светом апостолском вером. Са братском љубављу у Господу, + К и р и л, Патријарх московски и све Русије Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил честитао је Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју десетогодишњицу устоличења, као и предстојећи празник његовог небеског покровитеља. Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском г. Иринеју Ваша Светости, вољени сабрате и саслужитељу при престолу Божјем! Примите срдачне поздраве поводом десетогодишњице Вашег уздизања на високи и славни вековни првојераршки престо архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских, као и поводом предстојећег дана прослављања богомудрог светитеља Саве. Господ је просудио да се Ви налазите на кормилу Српске Православне Цркве у посебно време када она обележава важне датуме свог историјског постојања: осам векова аутокефалности, као и сто година поновног уједињења и успостављања патријаршества. Као добар пастир који живот свој полаже за овце (Јован 10,11), Ви својом надахнутом очинском речју и молитвама подржавате своју многострадалну паству на Косову и Метохији, у Црној Гори и свуда где је угрожено српско Православље. Остајући веран светим канонима и ревносно бринући се за јединство Православне Цркве, Ви сте достојан настављач дела великог светитеља српског Саве. Овог значајног дана узносим своје сугубе прозбе да се ниспошаљу Вашој Светости духовне и физичке силе, неоскудевајућа радост и изобилна помоћ у високом патријарашком служењу, а Вашој богољубивој пастви - мир и благостање. Са братском љубављу у Господу + Кирил, Патриарх московски и све Русије Извор: Инфо-служба СПЦ

Пета годишњица од устоличења Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија молитвено је прослављена суботу, 17. августа 2019. године, на празник Светих седам мученика у Ефесу, у Саборном храму Кијево-Печерске Лавре. Празничним литургијским сабрањем началствовао је Митрополит Онуфрије, уз саслужење више архијереја Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Током свете Литургије узношене су молитве за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. После прочитаног јеванђелског одељка, Његово Блаженство обратио се присутнима пригодном беседом, у којој је, између осталог, указао на особити значај припреме за вечни живот кроз чињење добрих дела, молитву, покајање и смирење. После отпуста, у име пуноће канонске Цркве у Украјини, Митрополит хустски и виноградовски г. Марко упутио је честитке Митрополиту Онуфрију поводом петогодишњице од његовог устоличења. Предстојатељ Православне Цркве у Украјини заблагодарио је архијерејима на честиткама, а верном народу на молитвеној подршци, трпљењу и истинском исказивању љубави према Богу и ближњем у овим тешким временима за Цркву Христову. Силан човек је онај који је спреман да претрпи неправду. Ако он трпи ради Бога – он је силан човек. И ја се радујем и благодарим Богу што нашу Цркву чине такви [духовно] снажни људи, навео је Митрополит Онуфрије у свом обраћању. Извор: Радио Беседа

-Торжествена Литургија поводом пет година од хиротоније и устоличења Епископа тимочког Илариона- Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион прославио је 10. августа 2019. године пету годишњицу од хиротоније и устоличења за Епископа у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Свету архијерејску Литургију служили су Њихова Преосвештенства Епископ тимочки г. Иларион и Епископ нишки г. Арсеније уз саслужење свештенослужитеља Тимочке епархије. Литургији је присуствовао г. Драган Поповић, председник општине Мајданпек. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У чин архиђакона рукопроизведен је јерођакон Илија (Јовановић), секретар епископске канцеларије. Владика Иларион је захвалио на братској љубави и вишегодишњој успешној сарадњи Епископу нишком г. Арсенију, са посебном благодарношћу за учешће у данашњој литургијској прослави и заједничком служењу, истакавши да је време од пет година брзо прошло, од када су обојица исте године хиротонисани за Епископе Цркве Божије. Потом је замолио владику Арсенија да се беседом обрати сабраном народу. Владика Арсеније је честитао петогодишњицу архипастирске службе владики Илариону, рекавши да му је од првог дана њихово познанаство посебно важно и драго, а посебно зато што су на челу две суседне Епархиије, које су увек биле упућене једна на другу. Подсетио је на житија светих које данас прослављамо и да од раног хришћанства до данас постоји полагањем руку апостолско прејемство. Изабрани Духом Светим Епископи имају велику част, али и велики одговорност. Пожелео је своме домаћину, владику Илариону да дуго и успешно води Епархију тимочку и мудро управља на добробит Цркве Божије и повереног му верног народа. У име монаштва и свештенства Епархије тимочке честитке је упутио архимандрит Козма, игуман манастира Буково. Он је владики Илариону упутио жеље да уз успешно руковођење Епархијом прослави још много годишњица а затим му је уручио одежде и инсигније као дар монаштва и свештенства Тимочке епархије. Извор: Епархија тимочка

На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 24. маја 2017. године за Епископа нишког изабран је дотадашњи Епископ топлички Г. Г. Арсеније. Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј увео је Његово Преосвештенство Епископa нишкoг Г. Г. Арсенија у трон Архијереја нишких у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу, 13. августа 2017. године. Прилог радија Глас Епископ нишки Арсеније (Главчић), рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, од оца Богдана и мајке Ружице, рођене Ненадовић, добивши на крштењу име Миломир. По породичном пореклу aрхимандрит Арсеније потиче из места Ковачи код Јошаничке Бање, где је рођен његов отац Богдан. Мајка Ружица, рођена у селу Баваниште код Панчева, пореклом је из чувене породице Ненадовића из Бранковине. Деда по мајци Никола потомак је Јакова Ненадовића. Основну школу завршио је у родном месту 1993. године, одакле, по благослову тадашњег Епископа банатског Хризостома (Столића), одлази у Богословију Светог Саве у Београду. Школовање у Богословији завршава са одличним успехом 1998. године. Одмах након завршетка Богословије, по благослову Епископа Хризостома, уписује се на Богословски факултет у Београду. У току студија два пута је одлазио на усавршавање руског језика на Пушкиновом институту у Москви, 1999. и 2000. године. Године 2002. Епископ банатски Хризостом поставља га на дужност Секретара Епархијског управног одбора и благајника Епархије банатске. На тој дужности остаје све до септембра 2004. године. Следећи свог духовног оца Епископа Хризостома прелази у Епархију жичку где бива постављен на дужност Секретара Епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи. У септембру 2005. године дипломирао је на Богословском факултету у Београду. На дужности Секретара Епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. На Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну уписује се на магистарске студије на катедри за Литургику код професора Панајотиса Скалциса. У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. На празник Светог пророка Илије исте године рукоположен је у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници. Две недеље касније, на празник Преноса моштију светог архиђакона Стефана, 15. августа, у манастиру Жичи, Епископ жички Хризостом рукоположио га је у чин јеромонаха. Након тога враћа се на студије у Солун, а наредне године, на празник Преподобне Анастасије Српске, 5. јула, у манастиру Студеници, произведен је у чин aрхимандрита. Магистарску дисертацију на тему: „Типик Светог Никодима Архиепископа српског“ одбранио је 29. новембра 2012. године са одличном оценом. Након освећења новог Епископског двора у Краљеву, 15. маја 2011. године, заједно са Епископом жичким Хризостомом, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево. Уз свог духовног оца остаје све до његовог блаженог уснућа 18. децембра 2012. године. Након упокојења Епископа Хризостома наставља да врши послушање придворног монаха на Епископском двору у Краљеву. У фебруару 2014. године, на предлог Администратора Епархије жичке Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, добија благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 24. маја 2017. године изабран је за Епископа нишког. Устоличен у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу, 13. августа 2017. године. Долгоденствујте Преосвећени Владико на многаја и благаја љета! Поводом ове годишњице Епископа нишког, Вашој пажњи препоручујемо интервју са преосвећеним Владиком Арсенијем који је објављен у Православном мисионару: Интервју катихете Бранислава Илића са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Арсенијем у новом броју "Православног мисионара" Извор: Радио Глас

У суботу, 20. јула 2019. године, навршило се пет година од устоличења Његовог Преосвештенства Епископа г. Андреја у Бечу. Од тренутка устоличења у трон Епископâ аустријско-швајцарских, владика Андреј је неуморно радио и ради на ширењу Јеванђеља Христовог и на мисији која је преко потребна и нашем народу у расејању. Чињеница је да се у иностранству рађа већ и четврта генерација Срба и да велики број наших верника остаје да живи ван граница своје отаџбине, који су жедни Благе речи Христове. Владика Андреј свакодневно ради на организацији црквеног живота у подручним земљама Епархије: Аустрији, Швајцарској, Италији и на Малти; путујући из места у место, обилазећи парохије, верни народ, али и локалне и државне руководиоце, као и црквене великодостојнике, одржавајући контакте и дијалог са свим људима добре воље, на добробит, напредак и благостање Цркве Христове и спасење свих верника. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета! Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Поводом 10-годишњице устоличења Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила у храму Христа Спаситеља служена је Литургија уз учешће предстојатеља и представника помесних Православних Цркава (фотогалерија). Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил савршио је 1. фебруара 2019. године, поводом 10-годишњица свога устоличења, заједно са предстојатељима и представницима помесних Православних Цркава, аутономних и самоуправних Цркава које су у саставу Московске Патријаршије, чланова Свештеног Синода, великог броја архијереја и свештенства Руске Православне Цркве, Божанску Литургију у Катедралној цркви Христа Спаситеља у Москви. Началствовалису предстојатељи: Блажењејши Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован X, Свјатјејши Патријарх московски и све Русије г. Кирил, Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј, Блажењејши Митрополит Чешких земаља и Словачке г. Растислав, Блажењејши Митрополит свеамрички и канадски г. Тихон. Предстојатељима су саслуживали стални чланови Свештеног Синода Руске Православне Цркве: Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије; Митрополит крутицки и коломенски Јувеналије; Митрополит кишињевски и све Молдавије Владимир; Митрополит астански и казахстански Александар, начелник Митрополитанског округа у Републици Казахстану; Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије, начелник Средњоазијског митрополитанског округа; Митрополит санктпетербуршки и ладошки Варсонофије; Митрополит мински и заславски Павле, патријарашки егзарх све Белорусије; Митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије; као и Митрополит источноамерички и њујоркшки Иларион, Митрополит Риге и све Летоније Александар, Митрополит талински и све Естоније Евгеније, Митрополит токијски и свег Јапана Данило и сабор архијереја Руске Православне Цркве. Са предстојатељима су саслуживали и чланови делегација помесних Православних Цркава у свештеном чину: -из Александријске Православне Цркве - Митрополит триполијски Теофилакт и представник Патријарха александријског при Патријарху московском и све Русије Митрополит кирински Атанасије; -из Јерусалимске Православне Цркве - представник Патријарха јерусалимског патријарха при Патријарху московском и све Русије архимандрит Стефан (Диспиракис); -из Српске Православне Цркве - Епископ бачки Иринеј, Епископ моравички Антоније - старешина Подворја Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, Епископ ремезијански Стефан - викар Патријарха српског, Епископ мохачки Исихије - викар Епископа бачког и протојереј Владан Симић - секретар Епископа бачког; -из Грузијске Православне Цркве - Митрополит готијски и атенски г. Андреј, Епископ никорцминдски г. Вакхтанг, протојереј Какхабер Гоготишвили; -из Румунске Православне Цркве - Митрополит трговиштански г. Нифон, протојереј Адријан Гибану, свештеник Евгеније Роготи; -из Бугарске Православне Цркве - Митрополит старозагорски Кипријан, Митрополит видински Данило, представник Патријарха бугарског при Патријарху московском и све Русије архимандрит Теоктист (Димитров), архимандрит Антим (Манојлов), свештеноиконом Цветан Иван и протојереј Живко Желев; -из Пољске Православне Цркве - Архиепископ љублински и холмски Авељ, протојереј Георгије Лукашевич, ђакон Андреј Давидзук. Представник Патријарха јерусалимског при Патријарху московском и све Русије архимандрит Стефан (Диспиракис) молио се у олтару. Служби су присуствовали: aпостолски нунцијe у Руској Федерацији надбискуп Целестино Миљоре; делегација Јерменске Апостолске Цркве коју је предводио архиепископ Језник, председник Одељења за спољне црквене односе Јерменске Апостолске Цркве; делегација Светског савета Цркава на челу са генералним секретаром пастором др Олафом Фуксе Твејтом; делегација Народне Републике Кине. Међу присутнима су били и: гувернер Санкт Петербурга А.Д. Беглов, председник Одбора за спољне послове Државне думе Руске Федерације Л.Е. Слуцки, председник Одбора Државне думе ФС Руске Федерације за развој грађанског друштва, питања јавних и верских удружења С.А. Гаврилов, посланик Државне думе ФС Руске Федерације, саветник градоначелника Москве, саветник Патријарха московскоги све Русије о питањима изградње В.И. Ресин, представници државних и јавних организација Русије. У катедрали Христа Спаситеља молили су се игумани и игуманије манастира, службеници синодалних црквених установа, свештеници, представници православних омладинских организација. Богослужбено торжество су увеличали: Патријаршијски хор при Катедрали Христа Спаситеља (диригент И.Б. Толкачов) и монашки мушки хор Свето-тројичне Сергијеве Лавре (диригент архимандрит Глеб Кожевников). Богослужење су уживо емитовали ТВ канали „Спас“ и „Сојуз“. Чин је такође емитован на званичном сајту Руске Православне Цркве, patriarchia.ru. Коментарисао је службеник Московске Pатријаршије Н.И. Державин. На сугубој јектенији узнесене су прозбе за јединство Православне Цркве и очување Цркве од подела и раскола. У сугубој јектенији узнете су посебне прозбе за добро здравље и доглоденствије садашњег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а после сугубе јектеније Митрополит крутицки и коломенски Јувеналије прочитао је молитву за предстојатеља Руске Цркве. У наставку је Његова Светост Патријарх г. Кирил прочитао молитву за мир у Украјини. Возгласи и јектеније на Божанској Литургији произношени су на црквенословенском, арапском и енглеском језику. Архиепископ бечки и будимпештански Антоније одржао је проповед пре причешћа. На крају Литургије, на десетогодишњицу устоличења Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, Блажењејши Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован честитао је годишњицу и на поклон уручио је патријарху Кирилу патријарашки жезал израђен у Дамаску. Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије прочитао је честитку чланова Свештеног Синода Руске Православне Цркве Његовој Светости Патријарху г. Кирилу и предао му спомен дар дарове – ручни крст и комплет са две панагије и напрсним крстом. У наставку се Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил обратио учесницима богослужења архипастирским словом. Извор: patriarchia.ru (с руског Инфо служба СПЦ) Вести из сестринских цркава |

На данашњи дан 2010. године обављен је свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Иринеја. Свечани чин устоличења је извршен на саборној светој архијерејској Литургији у Саборном светоархангелском храму у Београду. -Данашњи дан је велики дан како за мене лично тако и за нашу Цркву и наш народ, јер је Патријарх српски увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости, рекао је између осталог Његова Светост у приступној беседи. ИС ПОЛА ЕТИ, ДЕСПОТА!

У четвртак 22. новембра 2018. године Патријаршија јерусалимска прославила је 13-годишњицу уздизања Његовог Блаженства патријарха Теофила на трон Мајке Цркава. Зарад јачања и јединства Цркве одслужена је доксологија у свесветој Цркви Васкрсења Христовог. Доксологијом је началствовао Његово Блаженство патријарх Теофило уз саслужење светогробних отаца, јеромонаха и ђакона, арапских свештеника, монаха и монахиња. Служби су присуствовали генерални конзул Грчке у Јерусалиму Кристос Софијанопулос и амбасадор Грузије у Израелу. После доксологије Патријарх и светогробни оци са свима присутним верницима упутили су се у седиште Патријаршије. Међу првима који су Патријарху честитали годишњици био је генерални секретар геронда архиепископ константински Аристарх, који је одржао и говор, након чега је приређен ручак. Извор: Српска Православна Црква

Данас, 3. октобра 2018. године, навршава се осам година откако је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј устоличен у ставропигијалној лаври Патријараха српских – Пећкој Патријаршији. Информативна служба Српске Православне Цркве упућује Његовој Светости најтоплије честитке, уз молитву Господу да му подари још многа и блага лета и крепост духовну и телесну за даљи пожртвовани труд на Њиви Господњој. Радио Слово љубве емитовао је данас, са почетком у 15 часова, специјалну емисију посвећену осмогодишњици устоличења Његове Светости у Пећкој Патријаршији. Посетиоцима интернет-странице Српске Православне Цркве препоручујемо преглед вести које смо тих радосних дана објавили - ОВДЕ. Извор: Српска Православна Црква

Саслуживали су протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић, Бранислав Цинцаревић, Ненад Микић, Ранђел Денић и Миодраг Павловић, протојереји Драгослав Лазић, Борислав Стаменковић и Дејан Арсић, јереји Жељко Живковић и Ђорђе Димић, јеромонах Јефрем (Шекарић) из манастира Плочник, протођакон Стеван Кричка, јерођакон Нектарије(Ђурић), ђакон Ђорђе Филиповић, као и гости из Београда протојереј Драшко Тепавац и протођакон Игор Давидовић. Епископ нишки Арсеније (Главчић) рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, добивши на крштењу име Миломир. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Патријарха српског. На заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 24. маја 2017. године изабран је за Епископа нишког. Устоличен је 13. августа 2017. године у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу. Опширнија биографија Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија досутпна је на интернет страници Епархије нишке. Извор: Српска Православна Црква

Избор игумана: Хиландарски монаси су избор игумана извршили у складу са строгим прописима светогорског устава и унутрашњим правилима самог манастира која и данас чувају основна начела Хиландарског типика Светог Саве. Савремена аутономија Свете Горе Атонске чува хиљадугодишња самоуправна права 20 манастира који чине ову „монашкурепублику“, па тако и право да манастирска братства самостално бирају игумане међу својим монасима. Устоличење: Устоличење је извршила комисија Свештене општине Свете Горе, на челу са представником манастира ВеликеЛавре и представницима манастира Ватопеда, Зографа, Есфигмена и Констамонита. Потом је уследила саборна Литургија игумана и јеромонаха са Свете Горе уз присуство бројних поклоника из Србије. Присуствовали су игумани манастира Ватопеда, Пантоктатора, Ставрониките, Ксенофонта, Филотеја, Есфигмена, представници укупно 16 светогорских манастира као и гувернер Свете Горе. Животопис игумана Методија: Архимандрит Методије је рођен у Чачку на Божић 1970. године од оца Момчила и мајке Милке. На крштењу је добио име Владимир. Након завршене средње школе и одслужења војног рока, из Чачка, где је на његов духовни живот нарочит утицај имао о. Сава из манастира Светог Вазнесења, упутио се у Београд где је студирао Електротехнички факултет и похађао Мисионарску школу при храму Св. Александра Невског код блаженошпочившег проте Љубодрага Петровића. Припадајући поколењу српске омладине коју је тихи глас Духа Светог пробудио за чежњиву љубав према Богу, Владимир се дуго припремао и 1994. коначно упутио у најстарију српску учионицу, у Свети манастир Хиландар. У монашку схиму, под именом Методије, постригао га је хиландарски игуман Мојсије. Угледни хиландарски старац и духовник Агатон, био је његов дугогодишњи духовни руководитељ. У чин јеромонаха рукоположен је 1997. Од 1999. године је непрестано обављао послушање манастирског епитропа, потом, по одлуци блаженопочившег игумана Мојсија, био и његов заменик. Од 1999. био је духовник, а од 2003. године је примио у послушање духовно руковођење млађе братије од којих је већину привео монашком постригу. Отац Методије је председник Управног одбора Задужбине Светог манастира Хиландара, установе коју је манастир основао 2003. године у Србији ради добротворног рада и бриге о хиландарском наслеђу. Након разорног пожара који је 2004. године прогутао половину Хиландара, отац Методије је добио задужење да руководи подухватом његове обнове, која до данас успешно траје, а готово 70 одсто манастирског комплекса је завршено, о чему је између осталог,игуман Методије, у октобру 2017. говорио за Радио Слово љубве: На многаја љета архимандриту Методију! Извор: Радио Слово љубве