Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'устав'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Данас је на другој сједници Одбора за људска права и слободе, у Влади Црне Горе, у име Митрополије црногорско-приморске и епархија СПЦ у Црној Гори, говорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је рекао да након свега, данас долазимо до чињенице да расправу о Закону о слободи вјероисповијести завршавамо са предлогом измјена Закона пред новом парламентарном већином. “Tај невиђени плебисцит и та и толика јавност, и дуго трајање процеса, и укључење у тај процес и оних актера који ни не припадају вјерским заједницама, и декларисаних агностика и атеиста, то је заиста по суду Цркве којој припадам, донијело један нови квалитет у друштву у коме живимо а нажалост није било изазвано никаквим осмишљеним планом од стране било које државне институције, већ једнострано, рекао је, нагласивши да су начин предлагања и изгласавања већ историјски препознати фактори друштвених промјена на боље. “Српска Православна Црква и све њене епархије у Црној Гори сматрају да смо измјеном овога закона дошли до напретка, јер су уклоњене имовинско-правне теме из законског текста”, нагласио је, и додао да је дошло до појашњења и да су постале јасније и разговјетније ставке евиденције и регистрације, као цивилизацијских института укупног људског права. “Ја не бих да се правдам никоме, али с обзиром да су данас пред Скупштином била наша браћа и наши пријатељи, имам потребу да кажем да Српска Православна Црква, своју имовину нити препознаје да јесте, нити жели да њена имовина буде изван евиденције пореског система, катастра, и било ког сегмента правног промета државе Црне Горе. То је нешто што је наш став, то је нешто што препознајемо и овим измјенама Закона и не желимо да ни на који начин будемо екс територија, када је у питању правни поредак државе Црне Горе”, подвукао је отац Гојко. Он је рекао да, као и у вријеме књажевине Црне Горе, као и у вријеме краљевине Црне Горе, Српска Православна Црква, њене Епархије, свештенство и рад, подлежу законима државе Црне Горе, уписано је у књиге државе Црне Горе, али такође је нагласио да црквена имовина свакако није државна. “Мислим да смо сви учесници једног великог часа демократије, једног великог часа упознавања са елементарним основама права, и можемо некад и да вичемо, а можемо да палимо бакље, а можемо да идемо мирно без ријечи са свијећама и иконама у поворци, како год ко зна и како год ко има афинитета, али изграђујемо се и упознајемо са тековинама људске цивилизације”, казао је. Такође је напоменуо да Црква дјелује у својој матичној држави, да СПЦ дјелује, живи, ради, оснива имовину у својој матичној држави Црној Гори, те да Црква не доживљава да је гријех ако направи дистинкцију између тога шта је државна, а шта црквена имовина. “Препознајемо да је у обрисима настанка модерне црногорске државе, у Књажевини и Краљевини Црној Гори, то било јасно препознато, од дјела Валтазара Богишића, преко онога што је остало документовано у дјелима свакога писменога Црногорца у 19. И 20. вијеку, тако да то сматрамо једним општим добром, и ту видимо чињеницу да ове измјене Закона иду у правцу општег народног добра”, додао је. Отац Гојко је још једном поновио да је Црква, ма колико парадоксално звучало, одбранила Устав и секуларност државе. “Са радошћу констатујемо данас овдје пред господином министром, као предлагачем измјена претходног Закона, да желимо да будемо, не само поданици државе, не само уписани у катастар, него да хоћемо да будемо у јединственој евиденцији цркава и вјерских заједница државе Црне Горе”, нагласио је и подсјетио да су темеље и законодавне и судске и извршне власти у нововјековној Црној Гори, доносили свештеници Митрополије. “Ми смо Црква и ми смо људи, само ако смо у заједници са другима, а наше међусобне односе ваљда регулишу Устав и закони, и данас сам, као грађанин Црне Горе, и као свештеник, срећан, јер нека и педаљ, али напредујемо усвајањем ових, ако Бог да, измјена у црногорском Парламенту”, закључио је своје обраћање отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Запањујуће је што је измењени, допуњени и прекрштени устав одштампан и пре него што је уопште дошао на дневни ред јулског сабора, каже протојереј-ставрофор Велибор Џомић, говорећи о изменама кровног документа српске цркве у Северној и Јужној Америци Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци. Сабор у Клирвотеру у Флориди имао је очекиван исход: усвојена је одлука Светог архијерејског Синода којом су стављене ван снаге све одлуке Црквеног сабора које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју из јула прошле године. Ради се о изменама Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, којима је и сам документ преименован, а уз неке друге измене највише је пала у очи управо ова о увођењу у назив „српске православне епархије”, уместо Српске православне цркве. Једнодневном заседању председавао је патријарх српски Иринеј, који је, уочи почетка васкршњег поста, на Флориду допутовао право са заседања делегација православних цркава у Аману. Посећујући више парохија у САД, он је говорио о неопходности јединства, којем је посвећена и прва одлука сабора на Флориди: СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци, „ради уклањања неспоразума, поново потврђује своје унутарње јединство и наглашава да је саставни део аутокефалне СПЦ”. Потребу да се нагласи, практично, да нема раскола у Америци, условио је вероватно начин на који су рађене измене кровног документа српске цркве на овом континенту. То је рађено без знања двојице „америчких” епископа (владике буеносајреског Кирила и канадског Митрофана) организовањем јулског сабора под председавањем тројице епископа (новограчанички Лонгин, источноамерички Иринеј и западноамерички Максим) од петоро чланова Епископског савета и примењивањем новог назива „Српске православне епархије у САД” на званичном сајту и службеним документима и пре него што је сабор одобрио измене устава. У разговору за „Политику”, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, стручњак за црквено право, сумира да су измене, допуне, преименовање и неблагословена примена тзв. устава Српских православних епархија у САД изазвале бројне и озбиљне неспоразуме у САД и шире. Како додаје, позлеђене су старе и отворене нове ране тим чином за који је Синод донео одлуку да се стави ван снаге. – Легитимна је брига о правној заштити епархија СПЦ у САД, али то се не може чинити на начин који је демонстриран у јулу 2019. године у Чикагу. Устав или било који други општи правни акт није Свето писмо и може се мењати. Али, мора се поштовати процедура, што није био случај у САД прошле године. Катастрофални правни пропусти су накнадно објашњавани наводом „да то и није нови устав”. Спорно је, уз много шта друго, и то што је то устав „прекрштен” до еклисиолошке непрепознатљивости. Један од аутора измена, допуна и прекрштавања устава јавно је поставио питање зашто би један исти устав важио у САД, Бразилу и Канади. По тој логици, сутра неко други може да постави питање и зашто би један устав важио у Београду, Чикагу, Лесковцу и Бањалуци. То, у сваком случају, није добар приступ, јер ствара простор за манипулације са великим последицама – истиче протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. Он додаје да га је запањило што су организатори и председавајући одштампали измењени, допуњени и прекрштени устав и пре него што је уопште дошао на дневни ред. – То ни Броз није радио! То је први „октроисани” црквени устав у историји СПЦ! У земљи слободе говора ускраћено је право часницима Црквеног сабора да дискутују и гласају иако је Свети архијерејски Сабор у мају 2018. године изричито навео чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, којим је прописано да се уставне измене врше позитивним гласањем најмање три четвртине чланова Црквеног сабора. Једном речју, тај акт је споран и са формалноправне и са материјалноправне стране и зато је данас у депоу црквеноправне историје као пример како се не ради – каже Џомић. Како наводи, и он лично се сусрео са безакоњем, како их назива, „уставних” креатора и „подаритеља”, јер су његово име и презиме, без његовог знања и сагласности, „из ко зна којих разлога” злоупотребили и неовлашћено ставили међу имена чланова „законодавног одбора”. О тој „беспризорној злоупотреби”, обавестио је Синод и патријарха Иринеја. Питањем општег црквеноправног акта, по тумачењу одлуке ванредног Црквеног сабора у Клирвотеру, које нам је дао наш саговорник, треба да се бави постојећи Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци, а не само тројица епископа из САД. – Мислим да је потребно да свака епархија са седиштем у једној савезној држави у САД има свој статут и ништа више од тога. Ти статути морају бити у сагласности са канонима и Уставом СПЦ. Немају пролаза приче које се лансирају из САД о јерархијском уређењу цркве када су у питању материјално и финансијско пословање. Јерархијска власт је важна и непорецива, али у нашој цркви постоји и црквено-самоуправна власт. Црквена имовина није ничија бабовина. Довољно је да се види како је Свети Мардарије управљао црквеном имовином – наводи Џомић. Тешко стање у Митрополији аустралијско-новозеландској Један устав треба да важи за читаву СПЦ, сматра протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. – Због специфичних прилика и аутономног статуса, Православна охридска архиепископија треба да задржи свој устав који је одобрио Свети архијерејски Сабор. Под хитно у ранг статута треба спустити Устав митрополије аустралијско-новозеландске, чија је примена оживела старе ране раскола, довела до братских сукоба, а епархију до финансијског колапса. Надам се да наши саборски оци неће дозволити репризу аустралијског случаја у Америци – закључује Џомић. Политика Online - Како је одбачен први „октроисани” устав у историји СПЦ WWW.POLITIKA.RS Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци...
  3. Запањујуће је што је измењени, допуњени и прекрштени устав одштампан и пре него што је уопште дошао на дневни ред јулског сабора, каже протојереј-ставрофор Велибор Џомић, говорећи о изменама кровног документа српске цркве у Северној и Јужној Америци Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци. Сабор у Клирвотеру у Флориди имао је очекиван исход: усвојена је одлука Светог архијерејског Синода којом су стављене ван снаге све одлуке Црквеног сабора које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју из јула прошле године. Ради се о изменама Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, којима је и сам документ преименован, а уз неке друге измене највише је пала у очи управо ова о увођењу у назив „српске православне епархије”, уместо Српске православне цркве. Једнодневном заседању председавао је патријарх српски Иринеј, који је, уочи почетка васкршњег поста, на Флориду допутовао право са заседања делегација православних цркава у Аману. Посећујући више парохија у САД, он је говорио о неопходности јединства, којем је посвећена и прва одлука сабора на Флориди: СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци, „ради уклањања неспоразума, поново потврђује своје унутарње јединство и наглашава да је саставни део аутокефалне СПЦ”. Потребу да се нагласи, практично, да нема раскола у Америци, условио је вероватно начин на који су рађене измене кровног документа српске цркве на овом континенту. То је рађено без знања двојице „америчких” епископа (владике буеносајреског Кирила и канадског Митрофана) организовањем јулског сабора под председавањем тројице епископа (новограчанички Лонгин, источноамерички Иринеј и западноамерички Максим) од петоро чланова Епископског савета и примењивањем новог назива „Српске православне епархије у САД” на званичном сајту и службеним документима и пре него што је сабор одобрио измене устава. У разговору за „Политику”, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, стручњак за црквено право, сумира да су измене, допуне, преименовање и неблагословена примена тзв. устава Српских православних епархија у САД изазвале бројне и озбиљне неспоразуме у САД и шире. Како додаје, позлеђене су старе и отворене нове ране тим чином за који је Синод донео одлуку да се стави ван снаге. – Легитимна је брига о правној заштити епархија СПЦ у САД, али то се не може чинити на начин који је демонстриран у јулу 2019. године у Чикагу. Устав или било који други општи правни акт није Свето писмо и може се мењати. Али, мора се поштовати процедура, што није био случај у САД прошле године. Катастрофални правни пропусти су накнадно објашњавани наводом „да то и није нови устав”. Спорно је, уз много шта друго, и то што је то устав „прекрштен” до еклисиолошке непрепознатљивости. Један од аутора измена, допуна и прекрштавања устава јавно је поставио питање зашто би један исти устав важио у САД, Бразилу и Канади. По тој логици, сутра неко други може да постави питање и зашто би један устав важио у Београду, Чикагу, Лесковцу и Бањалуци. То, у сваком случају, није добар приступ, јер ствара простор за манипулације са великим последицама – истиче протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. Он додаје да га је запањило што су организатори и председавајући одштампали измењени, допуњени и прекрштени устав и пре него што је уопште дошао на дневни ред. – То ни Броз није радио! То је први „октроисани” црквени устав у историји СПЦ! У земљи слободе говора ускраћено је право часницима Црквеног сабора да дискутују и гласају иако је Свети архијерејски Сабор у мају 2018. године изричито навео чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, којим је прописано да се уставне измене врше позитивним гласањем најмање три четвртине чланова Црквеног сабора. Једном речју, тај акт је споран и са формалноправне и са материјалноправне стране и зато је данас у депоу црквеноправне историје као пример како се не ради – каже Џомић. Како наводи, и он лично се сусрео са безакоњем, како их назива, „уставних” креатора и „подаритеља”, јер су његово име и презиме, без његовог знања и сагласности, „из ко зна којих разлога” злоупотребили и неовлашћено ставили међу имена чланова „законодавног одбора”. О тој „беспризорној злоупотреби”, обавестио је Синод и патријарха Иринеја. Питањем општег црквеноправног акта, по тумачењу одлуке ванредног Црквеног сабора у Клирвотеру, које нам је дао наш саговорник, треба да се бави постојећи Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци, а не само тројица епископа из САД. – Мислим да је потребно да свака епархија са седиштем у једној савезној држави у САД има свој статут и ништа више од тога. Ти статути морају бити у сагласности са канонима и Уставом СПЦ. Немају пролаза приче које се лансирају из САД о јерархијском уређењу цркве када су у питању материјално и финансијско пословање. Јерархијска власт је важна и непорецива, али у нашој цркви постоји и црквено-самоуправна власт. Црквена имовина није ничија бабовина. Довољно је да се види како је Свети Мардарије управљао црквеном имовином – наводи Џомић. Тешко стање у Митрополији аустралијско-новозеландској Један устав треба да важи за читаву СПЦ, сматра протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. – Због специфичних прилика и аутономног статуса, Православна охридска архиепископија треба да задржи свој устав који је одобрио Свети архијерејски Сабор. Под хитно у ранг статута треба спустити Устав митрополије аустралијско-новозеландске, чија је примена оживела старе ране раскола, довела до братских сукоба, а епархију до финансијског колапса. Надам се да наши саборски оци неће дозволити репризу аустралијског случаја у Америци – закључује Џомић. Политика Online - Како је одбачен први „октроисани” устав у историји СПЦ WWW.POLITIKA.RS Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци... View full Странице
  4. Поред гомиле јефтиних, сензационалистичких текстова који су красили странице таблоида, јавност је могла да прочита и неколико заиста добрих, написаних од стране стручних људи који су својим коментарима указали на неке спорне одредбе и техничке мањкавости нацрта Устава (нпр. теолози Ђого и Мачковић на овом порталу). Најављене расправе на мајском заседању Сабора СПЦ није било (или то није обелодањено), вероватно због прилика на Косову и Метохији и државне политике (односно политике „власти“) према том питању, што је Сабор препознао као важнију тему. Ипак, како је ревизија Устава најављена за осамстоту годишњицу аутокефалности српске цркве, а јавна расправа је готово у потпуности изостала (што због неоснованог неповерења црквених часника у црквену јавност, што због незаинтересованости црквене јавности), ваљало би да се свако ко жели највећу добробит својој цркви укључи и да свој допринос у дијалогу по овом питању. Стога ћемо у овом тексту настојати да прикажемо неке кључне проблеме у црквеном устројству који нису тако очигледни, а који имају преовлађујући утицај на њу. Пре свега, говоримо о повезаности цркве и државе, односно надређености државе над црквом. Ова појава, каткад имплицитна, а некада и ескплицитна, имала је велики, превасходно негативан, утицај на цркву и хришћанство. Својим кумулативним делањем произвела је неке од највећих изазова са којима се данашња црква суочава. Додатни проблем представља чињеница да је мало људи спремно да се овим проблемом и позабави, нарочито због тога што би нечији интереси и позиције били озбиљно уздрмани. Овај поглед на црквени устав уперићемо из угла политичке и конституционалне економије (одакле се обично анализирају државни устави), што нам може дати неке драгоцене увиде и смернице за даље делање. Када бисмо људима код нас, и верницима и онима који то нису, поставили питање: „Шта је црква?“, огромна већина би помислила и показала на клирике, а посебно на највишу црквену јерархију. Дубоко погрешне језичке формулације попут „СПЦ и верници“ или „став цркве [о неком политичком питању] је“ честе су у нашем јавном дискурсу, а нарочито у медијима, и откривају размеру овог проблема. Лаици не доживљавају себе као део цркве, већ цркву виде као скуп људи у црним одеждама (зли језици би рекли – и у црним лимузинама) који имају моћ (Срби би рекли – власт) да одређују правила понашања верника, верске праксе, да одлучују о распоређивању заједничких ресурса и слично. Приметимо како се опис црквених поглавара поклапа са доминантним описом државних поглавара. То није чудно, имајући у виду дугу историју јединства цркве и државе, где су световни владари (зло)употребљавали цркву да осигурају и ојачају своју „власт“, а одређени људи у цркви користили блискост са световним владарима, њихове ресурсе и моћ како би, са друге стране, ојачали сопствене позиције. Мада тај израз није популаран у неким круговима унутар цркве, слободно се може рећи да је црква, са својим институцијама, организацијама, правилима и процедурама, једна еволутивна творевина. Она није створена оваква каква је данас, већ се током векова мењала, често имајући државу као узор (и тутора). Историјски развој довео је до огромних промена у устројству државе, док је црква остала у гвозденом загрљају прошлости, што умногоме утиче на перцепцију цркве као мрачне и ретроградне снаге у друштву, што никако не би смело да буде случај. Овај загрљај прошлости (који је једновремено и загрљај државе), aкоји представља оно што је цркву одвојило од своје изворне природе и од једне готово егалитарне створило хијерархијски и пирамидално устројену заједницу, и те како је видљив у црквеном уставу – и старом и нацрту новог. Кратак приказ развоја црквеног устројства На почетку ваља ближе погледати у један период историје који је кључан за разумевање данашње организације цркве. Прича почиње крајем IIIи почетком IVвека, када је хришћанство низом едиката римских царева прво криминализовано, затим декриминализовано, а на крају и легализовано, чиме се покреће ланац догађаја који цркву доводи до садашњег стања. Милански едикт цара Константина експлицитно налаже враћање имовине цркви (не и појединцима хришћанима) која је претходно одузета за време Диоклецијановог прогона, што имплицитно препознаје цркву као организацију која може да има имовину. Жеља римских царева да на своју страну придобију хришћанску непоколебљиву и страховито упорну мањину (али, по њиховом веровању, и још једно божанство у пантеону), праћена њиховим активним делањем на том плану, доводи до јачања позиција хришћанске цркве, особито њених поглавара. Интересантно је да многи истраживачи највећи релативни пораст броја хришћана смештају управо у период од 313. до 350. године, када се хришћанство из енклава разлило на целу територију под контролом Рима. Хришћанска заједница која нагло расте морала је да почне да ствара и неку врсту унутрашње структуре. За овај подухват постојала су два узора: први је мала, локална хришћанска заједница, а други је светска супер-сила тог времена – Римско царство. Гледано аналитичким очима политичке економије испоставља се да су оба узора за црквену организацију била (ненамерно) несрећно одабрана. Прво, промена размере заједнице мора бити праћена и променом у врсти институција, што је изостало и код држава (што је касније код оних срећнијих исправљено) и код цркве. Није довољно увеличати и растегнути оне институције које постоје у малој заједници, јер се мала и велика заједница не разликују само у броју интеракција које у њима постоје, већ и у њиховом типу. У малој заједници информације се веома брзо преносе, људи се међусобно добро познају, већином знају потребе једни других, привредни односи су прилично једноставни; а у случају непоштовања правила казну је лако одредити и применити. Стога се као природно решење намеће давање одређених овлашћења изабраним (на основу објективног суда заједнице) појединцима који би та овлашћења користили на добробит заједнице. Као равнотежа овим моћима појединаца постоји и колективна моћ заједнице да развласти и/или екскомуницира оног члана који је прекршио правила. Ваља напоменути да је ова могућност карактеристична само за малу заједницу, јер се са повећањем броја чланова и интеракција у заједници јавља проблем координације колективне акције. Додатно се јавља проблем знања, или казано модерним речником – преноса информација унутар заједнице. Што је заједница већа, а епархије према садашњем стању броје и по пар стотина хиљада људи, постаје теже преносити информације ако постоји један орган који одлучује о свему. Додатно узнемирава чињеница да су структуре сличне овој постојале и у два пакла на кугли земаљској – немачком Трећем Рајху и совјетској Русији. Један орган одлучивања изискује мрежу информаната која своје крајње одредиште има у органу одлучивања. Са друге стране, да би се одлуке спровеле потребан је апарат силе, а не видимо начин на који би се то учинило унутар цркве, осим претње анатемом. Друго, Римско царство је било типична апсолутистичка монархија класичне старине. У претхришћанском периоду цар је сматран божанством, да би касније био (погрешно) сматран божијим намесником на земљи, и имао је апсолутну моћ над својим поданицима. То друштво је, како смо већ истакли, инхерентно било друштво неједнаких, са веома снажним друштвеним раслојавањем, па не може да чуди снажан одјек Христове поруке која пропагира једнакост и равноправност свих људи. Каснији период одликује повезаност и испреплетаност цркве и (феудалне) државе, где су црквени поглавари често служили као високи државни званичници, а монарси/феудални господари имали значајну улогу у раду цркве. Ово није донело никаквог добра цркви што је јасно могло видети крајем 18. и почетком 19. века када је талас социјалних/националних револуција захватио Европу. Бес народних маса био је уперен не само на самодршце и њихове камариле, већ и на црквену јерархију, јер их је народ идентификовао као део једног истог система који их је тлачио. Мора се признати да су српске револуције, због специфичних околности окупације српских земаља, биле изузетак где је црква била организација која је пружила потребну инфраструктуру и људски капитал потребан да се устанци организују. Да ли је и ова активност у складу са проповеди Господњом, остављам на разматрање много стручнијима од мене у домену богословља. Са друге стране, приметићемо велику блискост државе и наше помесне цркве (читати: њихових поглавара), чим су се и једна и друга мало консолидовале у условима релативне слободе (приметимо постојање државне религије у свим уставима Србије до стварања Југославије, па и потоње блиске односе државе и верских заједница). На велику жалост, ни наша црква није била изузета од револуционарног страдања, имајући у виду трагедије које су се дешавале код нас након Другог светског рата. Фосилизовани устав Претходни одељак би се (злонамерно) могао протумачити као позив на рушење црквене хијерархије, што никако није случај. Његова основна намерабила је да прикаже догађаје који су пресудно утицали на садашње стање цркве, која попут фосила изгледа исто онако како је изгледала вековима уназад. Не поставља се уопште питање да ли црквена хијерархија треба да постоји (сетимо се апостолског прејемства), већ да ли неке институције унутар цркве треба да изгледају онако како изгледају данас. За разлику од већине цркава, у државама је долазило до озбиљних промена (нажалост, неретко и веома насилних), па тако у савременом западном свету, осим у овим нашим несрећним рубним подручјима, аутократије више не постоје. Осврнимо се за тренутак, без посебног улажења у детаље уставних одредби, на ове реликте прошлости у уставу наше цркве. Прво, приметан је (како истичу и Ђого и Мачковић) епископомонизам који је директна последица неприлагођавања преласка из мале у велику заједницу, као и пресликавања аутократског устројства из државе у цркву. Занимљиво је да званични став Православне цркве, па и православна јавност уопште, оштро критикује позицију римског папе у Латинској цркви, а прећутно гледа (па чак и подстиче!) слична дешавања унутар своје заједнице. Чини се да нацрт новог Устава имплицитно сматра да ће некаквом магијом човек постављен на позицију епископа постати свезнајућ, свеприсутан и непогрешив, па може руководити најсложенијим пословима у епархији (готово) сам. Другачије се не може протумачити читав спектар надлежности које су поверене на старање епископу, а који далеко превазилази оквире духовног. Та позамашна листа нас тера да се озбиљно замислимо може ли се епископ у довољној мери и посветити духовним питањима – због којих је он првенствено и ту, а да друге активности не трпе (или обратно). Допушта ли се уопште лаицима да буду хришћани, тј. да буду одговорни за себе и за друге? Јесмо ли божија створења којима су дате слобода и одговорност или нечији пуки поданици? Додатно се намеће питање располагања финансијама унутар епархије. Епископ није ни финансијски стручњак (барем огромна већина њих није), као монах је дао обећање нестицања, па није умесно да огроман новацкоји припада Заједници, а који неминовно носи и велику моћ, буде defactoу рукама једног човека. Сетимо се само и колико је било случајева проневере новца кад епископ другом појединцу (обично свештенику) повери да у његово име управља финансијама. Опомињуће звуче речи Лорда Ектона да „свака моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно“, имајући у виду да је данашња епископска служба, осим личних карактеристика носиоца службе, готово ничим спутана. Даље, нејасно је зашто у црквеном уставу није примењено начело супсидијарности – преношење одговорности на најнижи ступањ одлучивања, где се одговорност преноси на виши ступањ тек ако се на нижем ступњу одређена активност не може обавити. Ово начело би без сумње Заједницу учинило стварном заједницом, уместо данашње структуре уређене на армијским начелима. Тако је чланом 49. активност оснивања црквених школа, коју би комотно могле да обаве и поједине црквене општине, дата у надлежност највишем црквеном телу – Светом Aрхијерејском Сабору. Било би далеко сврсисходније да је допуштено да црквене општине, или, у случају да оне не могу, епархије (водећи се начелом супсидијарности) оснивају и успостављају школе. Наравно, овај посао би требало поверити световњацима унутар цркве који су за то стручни, па би такве школе, сигурни смо, биле многобројне и подигле би општи квалитет образовања. Ово начело би се могло применити и у многим другим случајевима. Рецимо, пошто црквени челници не желе да доследно примењују правило о броју домова у парохијама и парохија у епархији, па епархија имамо далеко мање него што правило налаже, било би умесно да се неке од садашњих надлежности епархија пренесу на ниже ступњеве црквене организације, и да се ту што више укључе лаици, било појединачно, било кроз разне одборе. Тако би црква могла много јаче и шире да делује на образовном, научном, културном, каритативном и хуманитарном плану него што је то случај данас. Такође, у том случају лаици би повратили свој осећај припадности цркви, а избегле би се и бројне негативне појаве које су многе људе можда чак и трајно отерале од цркве. Постоји још једна ствар код црквеног устава на коју посебно треба обратити пажњу, а тиче се утицаја државе на цркву. Превелика централизација, која неминовно постоји, даје могућност моћним људима да утицајем на појединце доминантно утичу и на кретање црквеног брода. Како наша држава озбиљно кубури са демократијом и демократским начелима, требало би учинити све да се макар црква заштити од такве предаторске државе. Садашња брана државном утицају су само епископи који су чврсти у својим ставовима и вери, али како смо сви људи не може се искључити ни чињеница да неки од њих могу да потпадну под утицај државних моћника. Не може се очекивати од људи који су се дрзнули да отворено манипулишу хришћанском заједницом, притом грубо злоупотребљавајући своју државну службу, да ће то чинити на добробит цркве. Наставак еволуције Нацрт новог устава доноси одређена побољшања у односу на претходни, али својим духом остаје веран старој традицији која је пресликана из државног уређења из доба када оно није служило за заштиту природних слобода људи, већ њиховом тлачењу од стране елита. Такво уређење је кроз векове трајања имало велики утицај на дехристијанизацију хришћана и све већи број људи који, на велику жалост, на цркву гледају са презиром. Сада се црква суочава са проблемом да лаици имају осећај да су поданици, а не равноправни чланови Заједнице који би требало да имају и одређену одговорност за дешавања у њој. Таква црква не може дуго да опстане, нити се такав Устав може поштовати, пре свега зато што иза њега не стоје сви чланови цркве већ је октроисан од стране пар десетина њених чланова, који, истина, заузимају највиша места у црквеној хијерархији. Ту нарушену везу између архијереја и остатка цркве, која је постојала у ранохришћанском периоду, потребно је поновно успоставити. Кад се црква већ толико дуго угледала на државу, нек се угледа још једном, али на оне срећније, које су успеле у својој мисији – заштити природних права људи у циљу њиховог благостања. То је није учињено централизацијом, наметањем, наредбама са једне и слепим послушништвом са друге стране, већ децентрализацијом и локализацијом, спуштањем слободе, али и одговорности на сваког појединца, допуштањем свима да буду учесници у заједничком делању ка једном циљу. Остаје нам да се надамо и да верујемо да онај еволутивни процес који у цркви траје од њеног настанка није заустављен, већ да је ово само једна његова фаза. Још више се надамо и још чвршће верујемо да ће ова фаза резултирати живом и живахном Заједницом, а не њеним окамењеним остатком! Дејан Драгутиновић Извор: Теологија.нет
  5. Нацрт новог црквеног устава процурио је у јавност у првом кварталу године. Поред гомиле јефтиних, сензационалистичких текстова који су красили странице таблоида, јавност је могла да прочита и неколико заиста добрих, написаних од стране стручних људи који су својим коментарима указали на неке спорне одредбе и техничке мањкавости нацрта Устава (нпр. теолози Ђого и Мачковић на овом порталу). Најављене расправе на мајском заседању Сабора СПЦ није било (или то није обелодањено), вероватно због прилика на Косову и Метохији и државне политике (односно политике „власти“) према том питању, што је Сабор препознао као важнију тему. Ипак, како је ревизија Устава најављена за осамстоту годишњицу аутокефалности српске цркве, а јавна расправа је готово у потпуности изостала (што због неоснованог неповерења црквених часника у црквену јавност, што због незаинтересованости црквене јавности), ваљало би да се свако ко жели највећу добробит својој цркви укључи и да свој допринос у дијалогу по овом питању. Стога ћемо у овом тексту настојати да прикажемо неке кључне проблеме у црквеном устројству који нису тако очигледни, а који имају преовлађујући утицај на њу. Пре свега, говоримо о повезаности цркве и државе, односно надређености државе над црквом. Ова појава, каткад имплицитна, а некада и ескплицитна, имала је велики, превасходно негативан, утицај на цркву и хришћанство. Својим кумулативним делањем произвела је неке од највећих изазова са којима се данашња црква суочава. Додатни проблем представља чињеница да је мало људи спремно да се овим проблемом и позабави, нарочито због тога што би нечији интереси и позиције били озбиљно уздрмани. Овај поглед на црквени устав уперићемо из угла политичке и конституционалне економије (одакле се обично анализирају државни устави), што нам може дати неке драгоцене увиде и смернице за даље делање. Када бисмо људима код нас, и верницима и онима који то нису, поставили питање: „Шта је црква?“, огромна већина би помислила и показала на клирике, а посебно на највишу црквену јерархију. Дубоко погрешне језичке формулације попут „СПЦ и верници“ или „став цркве [о неком политичком питању] је“ честе су у нашем јавном дискурсу, а нарочито у медијима, и откривају размеру овог проблема. Лаици не доживљавају себе као део цркве, већ цркву виде као скуп људи у црним одеждама (зли језици би рекли – и у црним лимузинама) који имају моћ (Срби би рекли – власт) да одређују правила понашања верника, верске праксе, да одлучују о распоређивању заједничких ресурса и слично. Приметимо како се опис црквених поглавара поклапа са доминантним описом државних поглавара. То није чудно, имајући у виду дугу историју јединства цркве и државе, где су световни владари (зло)употребљавали цркву да осигурају и ојачају своју „власт“, а одређени људи у цркви користили блискост са световним владарима, њихове ресурсе и моћ како би, са друге стране, ојачали сопствене позиције. Мада тај израз није популаран у неким круговима унутар цркве, слободно се може рећи да је црква, са својим институцијама, организацијама, правилима и процедурама, једна еволутивна творевина. Она није створена оваква каква је данас, већ се током векова мењала, често имајући државу као узор (и тутора). Историјски развој довео је до огромних промена у устројству државе, док је црква остала у гвозденом загрљају прошлости, што умногоме утиче на перцепцију цркве као мрачне и ретроградне снаге у друштву, што никако не би смело да буде случај. Овај загрљај прошлости (који је једновремено и загрљај државе), aкоји представља оно што је цркву одвојило од своје изворне природе и од једне готово егалитарне створило хијерархијски и пирамидално устројену заједницу, и те како је видљив у црквеном уставу – и старом и нацрту новог. Кратак приказ развоја црквеног устројства На почетку ваља ближе погледати у један период историје који је кључан за разумевање данашње организације цркве. Прича почиње крајем IIIи почетком IVвека, када је хришћанство низом едиката римских царева прво криминализовано, затим декриминализовано, а на крају и легализовано, чиме се покреће ланац догађаја који цркву доводи до садашњег стања. Милански едикт цара Константина експлицитно налаже враћање имовине цркви (не и појединцима хришћанима) која је претходно одузета за време Диоклецијановог прогона, што имплицитно препознаје цркву као организацију која може да има имовину. Жеља римских царева да на своју страну придобију хришћанску непоколебљиву и страховито упорну мањину (али, по њиховом веровању, и још једно божанство у пантеону), праћена њиховим активним делањем на том плану, доводи до јачања позиција хришћанске цркве, особито њених поглавара. Интересантно је да многи истраживачи највећи релативни пораст броја хришћана смештају управо у период од 313. до 350. године, када се хришћанство из енклава разлило на целу територију под контролом Рима. Хришћанска заједница која нагло расте морала је да почне да ствара и неку врсту унутрашње структуре. За овај подухват постојала су два узора: први је мала, локална хришћанска заједница, а други је светска супер-сила тог времена – Римско царство. Гледано аналитичким очима политичке економије испоставља се да су оба узора за црквену организацију била (ненамерно) несрећно одабрана. Прво, промена размере заједнице мора бити праћена и променом у врсти институција, што је изостало и код држава (што је касније код оних срећнијих исправљено) и код цркве. Није довољно увеличати и растегнути оне институције које постоје у малој заједници, јер се мала и велика заједница не разликују само у броју интеракција које у њима постоје, већ и у њиховом типу. У малој заједници информације се веома брзо преносе, људи се међусобно добро познају, већином знају потребе једни других, привредни односи су прилично једноставни; а у случају непоштовања правила казну је лако одредити и применити. Стога се као природно решење намеће давање одређених овлашћења изабраним (на основу објективног суда заједнице) појединцима који би та овлашћења користили на добробит заједнице. Као равнотежа овим моћима појединаца постоји и колективна моћ заједнице да развласти и/или екскомуницира оног члана који је прекршио правила. Ваља напоменути да је ова могућност карактеристична само за малу заједницу, јер се са повећањем броја чланова и интеракција у заједници јавља проблем координације колективне акције. Додатно се јавља проблем знања, или казано модерним речником – преноса информација унутар заједнице. Што је заједница већа, а епархије према садашњем стању броје и по пар стотина хиљада људи, постаје теже преносити информације ако постоји један орган који одлучује о свему. Додатно узнемирава чињеница да су структуре сличне овој постојале и у два пакла на кугли земаљској – немачком Трећем Рајху и совјетској Русији. Један орган одлучивања изискује мрежу информаната која своје крајње одредиште има у органу одлучивања. Са друге стране, да би се одлуке спровеле потребан је апарат силе, а не видимо начин на који би се то учинило унутар цркве, осим претње анатемом. Друго, Римско царство је било типична апсолутистичка монархија класичне старине. У претхришћанском периоду цар је сматран божанством, да би касније био (погрешно) сматран божијим намесником на земљи, и имао је апсолутну моћ над својим поданицима. То друштво је, како смо већ истакли, инхерентно било друштво неједнаких, са веома снажним друштвеним раслојавањем, па не може да чуди снажан одјек Христове поруке која пропагира једнакост и равноправност свих људи. Каснији период одликује повезаност и испреплетаност цркве и (феудалне) државе, где су црквени поглавари често служили као високи државни званичници, а монарси/феудални господари имали значајну улогу у раду цркве. Ово није донело никаквог добра цркви што је јасно могло видети крајем 18. и почетком 19. века када је талас социјалних/националних револуција захватио Европу. Бес народних маса био је уперен не само на самодршце и њихове камариле, већ и на црквену јерархију, јер их је народ идентификовао као део једног истог система који их је тлачио. Мора се признати да су српске револуције, због специфичних околности окупације српских земаља, биле изузетак где је црква била организација која је пружила потребну инфраструктуру и људски капитал потребан да се устанци организују. Да ли је и ова активност у складу са проповеди Господњом, остављам на разматрање много стручнијима од мене у домену богословља. Са друге стране, приметићемо велику блискост државе и наше помесне цркве (читати: њихових поглавара), чим су се и једна и друга мало консолидовале у условима релативне слободе (приметимо постојање државне религије у свим уставима Србије до стварања Југославије, па и потоње блиске односе државе и верских заједница). На велику жалост, ни наша црква није била изузета од револуционарног страдања, имајући у виду трагедије које су се дешавале код нас након Другог светског рата. Фосилизовани устав Претходни одељак би се (злонамерно) могао протумачити као позив на рушење црквене хијерархије, што никако није случај. Његова основна намерабила је да прикаже догађаје који су пресудно утицали на садашње стање цркве, која попут фосила изгледа исто онако како је изгледала вековима уназад. Не поставља се уопште питање да ли црквена хијерархија треба да постоји (сетимо се апостолског прејемства), већ да ли неке институције унутар цркве треба да изгледају онако како изгледају данас. За разлику од већине цркава, у државама је долазило до озбиљних промена (нажалост, неретко и веома насилних), па тако у савременом западном свету, осим у овим нашим несрећним рубним подручјима, аутократије више не постоје. Осврнимо се за тренутак, без посебног улажења у детаље уставних одредби, на ове реликте прошлости у уставу наше цркве. Прво, приметан је (како истичу и Ђого и Мачковић) епископомонизам који је директна последица неприлагођавања преласка из мале у велику заједницу, као и пресликавања аутократског устројства из државе у цркву. Занимљиво је да званични став Православне цркве, па и православна јавност уопште, оштро критикује позицију римског папе у Латинској цркви, а прећутно гледа (па чак и подстиче!) слична дешавања унутар своје заједнице. Чини се да нацрт новог Устава имплицитно сматра да ће некаквом магијом човек постављен на позицију епископа постати свезнајућ, свеприсутан и непогрешив, па може руководити најсложенијим пословима у епархији (готово) сам. Другачије се не може протумачити читав спектар надлежности које су поверене на старање епископу, а који далеко превазилази оквире духовног. Та позамашна листа нас тера да се озбиљно замислимо може ли се епископ у довољној мери и посветити духовним питањима – због којих је он првенствено и ту, а да друге активности не трпе (или обратно). Допушта ли се уопште лаицима да буду хришћани, тј. да буду одговорни за себе и за друге? Јесмо ли божија створења којима су дате слобода и одговорност или нечији пуки поданици? Додатно се намеће питање располагања финансијама унутар епархије. Епископ није ни финансијски стручњак (барем огромна већина њих није), као монах је дао обећање нестицања, па није умесно да огроман новацкоји припада Заједници, а који неминовно носи и велику моћ, буде defactoу рукама једног човека. Сетимо се само и колико је било случајева проневере новца кад епископ другом појединцу (обично свештенику) повери да у његово име управља финансијама. Опомињуће звуче речи Лорда Ектона да „свака моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно“, имајући у виду да је данашња епископска служба, осим личних карактеристика носиоца службе, готово ничим спутана. Даље, нејасно је зашто у црквеном уставу није примењено начело супсидијарности – преношење одговорности на најнижи ступањ одлучивања, где се одговорност преноси на виши ступањ тек ако се на нижем ступњу одређена активност не може обавити. Ово начело би без сумње Заједницу учинило стварном заједницом, уместо данашње структуре уређене на армијским начелима. Тако је чланом 49. активност оснивања црквених школа, коју би комотно могле да обаве и поједине црквене општине, дата у надлежност највишем црквеном телу – Светом Aрхијерејском Сабору. Било би далеко сврсисходније да је допуштено да црквене општине, или, у случају да оне не могу, епархије (водећи се начелом супсидијарности) оснивају и успостављају школе. Наравно, овај посао би требало поверити световњацима унутар цркве који су за то стручни, па би такве школе, сигурни смо, биле многобројне и подигле би општи квалитет образовања. Ово начело би се могло применити и у многим другим случајевима. Рецимо, пошто црквени челници не желе да доследно примењују правило о броју домова у парохијама и парохија у епархији, па епархија имамо далеко мање него што правило налаже, било би умесно да се неке од садашњих надлежности епархија пренесу на ниже ступњеве црквене организације, и да се ту што више укључе лаици, било појединачно, било кроз разне одборе. Тако би црква могла много јаче и шире да делује на образовном, научном, културном, каритативном и хуманитарном плану него што је то случај данас. Такође, у том случају лаици би повратили свој осећај припадности цркви, а избегле би се и бројне негативне појаве које су многе људе можда чак и трајно отерале од цркве. Постоји још једна ствар код црквеног устава на коју посебно треба обратити пажњу, а тиче се утицаја државе на цркву. Превелика централизација, која неминовно постоји, даје могућност моћним људима да утицајем на појединце доминантно утичу и на кретање црквеног брода. Како наша држава озбиљно кубури са демократијом и демократским начелима, требало би учинити све да се макар црква заштити од такве предаторске државе. Садашња брана државном утицају су само епископи који су чврсти у својим ставовима и вери, али како смо сви људи не може се искључити ни чињеница да неки од њих могу да потпадну под утицај државних моћника. Не може се очекивати од људи који су се дрзнули да отворено манипулишу хришћанском заједницом, притом грубо злоупотребљавајући своју државну службу, да ће то чинити на добробит цркве. Наставак еволуције Нацрт новог устава доноси одређена побољшања у односу на претходни, али својим духом остаје веран старој традицији која је пресликана из државног уређења из доба када оно није служило за заштиту природних слобода људи, већ њиховом тлачењу од стране елита. Такво уређење је кроз векове трајања имало велики утицај на дехристијанизацију хришћана и све већи број људи који, на велику жалост, на цркву гледају са презиром. Сада се црква суочава са проблемом да лаици имају осећај да су поданици, а не равноправни чланови Заједнице који би требало да имају и одређену одговорност за дешавања у њој. Таква црква не може дуго да опстане, нити се такав Устав може поштовати, пре свега зато што иза њега не стоје сви чланови цркве већ је октроисан од стране пар десетина њених чланова, који, истина, заузимају највиша места у црквеној хијерархији. Ту нарушену везу између архијереја и остатка цркве, која је постојала у ранохришћанском периоду, потребно је поновно успоставити. Кад се црква већ толико дуго угледала на државу, нек се угледа још једном, али на оне срећније, које су успеле у својој мисији – заштити природних права људи у циљу њиховог благостања. То је није учињено централизацијом, наметањем, наредбама са једне и слепим послушништвом са друге стране, већ децентрализацијом и локализацијом, спуштањем слободе, али и одговорности на сваког појединца, допуштањем свима да буду учесници у заједничком делању ка једном циљу. Остаје нам да се надамо и да верујемо да онај еволутивни процес који у цркви траје од њеног настанка није заустављен, већ да је ово само једна његова фаза. Још више се надамо и још чвршће верујемо да ће ова фаза резултирати живом и живахном Заједницом, а не њеним окамењеним остатком! Дејан Драгутиновић Извор: Теологија.нет View full Странице
  6. У том спектру питања и проблема појављивале су се одређене вјечите теме „практичног карактера“. Откада сеже моје сјећање „црквене проблематике“ до дана данашњег помиње се питање „екуменизма“ (ма шта то значило), „промјене богослужења“ (о коме се расправља свугдје осим на часовима литургике), „подјеле Београда“ (у коме се тек од скора колико било сналазим у саобраћају, па ме никад није претјерано интересовало да ли ће Крњача и Коњарник бити иста епархија) и „доношења новог Устава СПЦ“. Ових дана су ме пријатељи напоменули како је у јавност „процурио“ извјестан нови приједлог дуго очекиваног Устава СПЦ. Како ми је дан заузет премногим обавезама да, како каже пољски пјесник Тадеуш Ружевич, углавном заборављам да треба и умријети, нисам имао прилику да поменути приједлог погледам. Мало, морам признати, и због извјесне сјете која је обиљежила начин на који се нови Устав појавио у мени: тако што је „процурио“. Зашто? Зашто је уопште неопходно да се од мене, или било кога другог, крије конституција, један документ који би требало да описује и (тек онда) прописује начин на који Црква (дакле и у њој смотани поп и горљиви професор Дарко) постоји и постојаће? На крају, испоставило се, тај нацрт је имало небројено много људи који су га – као и све код нас данас – слали једни другима и разним медјима, али „испод жита“. Рекоше ми да су се браћа са „десне стране“ већ узнемирила и читају очима скоре Парусије све и свашта тамо. Нисам склон ангажованим читањима. Али разумијем узнемиреност (због) сакривеног. Ако је данас Литургија – јавни, штавише готово друштвени догађај, ако је Литургија наша res publica – зашто је неопходно да све оно што, уче нас наши богословски учитељи, извире из Литургије – буде својеврсна disciplina arcana? Ако је Тијело Христово пред камерама, а камера у путиру, зашто је сва секундарна стварност, оно „око Тијела“ – тајно и тајновито? Марк Шагал, Мојсеј и таблице закона, 1962. Заставе имена и нереална очекивања. Како сам, као један од уредника портала teologija.net добио прилику да прочитам изврстан коментарДејана Мачковића на поменути приједлог Устава, већ ми се учинило да више није у питању просто загријавање теме из црквено-реторичког фризераја него нешто много озбиљније. О самом приједлогу, његовим добрим и лошим странама, Д. Мачковић је говорио са познавањем права и црквеног права па не бих хтио ни могао понављати његова запажања и примједбе. Међутим, након читања поменутог коментара, а затим и самог текста Устава, остају извјесна питања на која будућност тек треба да пружи одговор. Њих, ипак, морам да поставим себи (и свакоме ко има стрпљења да чита ове редове). Најприје, чини се да се, попут свега код нас, и даље доста енергије троши на питања не само идентитета него, тако рећи „идентитета идентитета“, тј. видљивости идентитета. А што смо у горој националној, државној, економској и демографској позицији, то се наша осјетљивост појачава, склоност ка екстремним рјешењима расте, а моћ да се замишљено спроведе у дјело опада. То је најбоље видљиво у питању имена Цркве. И то је једна од тема које круже већ двије деценије. Оно је најбољи показатељ идеолошких фантазмагорија и практичне неснађености на терену. Јер и само име, питање имена, почиње да се испуњава оном свештеном теологијом божанских имена којом је инспирисана старозавјетна теологија имена или именословна у Русији почетка ХХ вијека. И опет лутамо, идеолошки и „практично“. Идеолошки, заиста постоји једна свијест изграђивана већ деценијама на основама претпостављене „нормалне стварности Цркве“ каква је, испада, бивала само у одређеном (и увијек већ завршеном!) периоду постојања Цркве (углавном у прва три вијека). Према тој идеологији „златне прошлости“, само име „Српска Православна Црква“ је „етнофилетистичко“, те тиме неодговарајуће. Свакако да је „локалност“ тадашње еклисиологије подразумијевала да је национални елемент бивао секундаран у односу на конкретан догађај Евхаристије и конкретну стварност Цркве. Занимљиво би, међутим, било уочити да се изазов „национализма“ или бар лингво-етничке осјетљивости, ипак, није појавио тек „послије буржоаске револуције“ (како се често да чути), него су језичке, менталитетске и народне одлике очигледно биле прилично битни (негативни, углавном) фактори и прије концепта савремене нације (удио идентитетског фактора у схизмама Копта, Етиопљана и Јермена, као и у постепеном удаљавању Истока и Запада прије и послије 1054. познат је сваком иоле образованом црквеном историчару). Међутим, чак и да сву историју, идеализовану и неидеализовану оставимо по страни, очигледно је да је стварност таква каква јесте. То не значи да је морамо прихватити и у њеним лошим аспектима, али значи да је не можемо мијењати чистим пројекцијама („ако будемо мислили тако, биће тако“). Конкретно, то значи да би локализовање имена Цркве и даље морало да уважи стварност Цркве, а стварност Цркве јесте таква да Њу својом осјећају углавном људи који себе сматрају православним Србима као и они којима бар не смета то што већину њених вјерника представљају ти исти поменути Срби. Опет, наша црквена јавност и даље углавном не узима у обзир да, с обзиром да сама Црква постоји у више од једне државе и у више од једног друштва, не постоји рјешење које ће задовољити све. Није исто рећи „Српска Православна Црква“ у Србији гдје се то у извјесном смислу подразумијева (и узима здраво за готово), у Републици Српској гдје је то битно, јер сваки дан слушамо лажни квази-грађански наратив о „православним Босанцима“ (додуше, понекад се он да чути и у шумадијоцентричним необразованим гласовима браће у Србији, без свијести са колико бола та незлобива незнавеност одзвања у ушима људи преко Дрине), нити је то исто када се каже у Црној Гори (са врло специфичном идентитетском ситуацијом у којој ствари ни изблиза нису једнозначне и заувијек ријешене, јер се црногорски-регионални, црногорски-национални и српски-надрегионални-национални идентитет и даље преплићу али и сударају). О Хрватској би тек вриједило размислити. Да ли је србофобија, данас легитимна у том друштву, коју, кажу, ипак, не прати нужно „ортодоксофобија“ нужно довољан разлог за бар мању видљивост ноторне чињенице, а то је да у Цркву коју један Хрват види у Дубровнику, Загребу или Винковцима ипак углавном иду Срби а не, ето, наводно сасвим прихватљиви Грци, Кенијци или Јапанци? Мислим да се прећуткивањем очигледног не постиже ништа, чак ни смањење очигледног друштвеног притиска на православне Србе у Хрватској, а шаље се човјека недостојна порука да се притисак исплати и да је менталитет из 1942. када је стварана Hrvatska pravoslavna crkva на дуже стазе исправан и исплатив. Уосталом, ма колико национализам и традиционализам били заиста ужасни проблеми са којима се сусрећемо, проблеми који гуше Цркву, проблеми који нашем човјеку не дају да осим обредопоклоништва и реторике види било шта друго, неће нека иновативна промјена имена ријешити било шта, него деценије и вијекови рада са људима. А то не предстоји само СПЦ. Него свим помјесним Црквама, хеленофоним подједнако. И њима је потребно да се престану лагати о наднационалном карактеру. Тренутно је тако како јесте, а немоћ Критског сабрања да ријеши питање дијаспоре свједочи о кризи која није само наша. И зато је сви морамо рјешавати. Организам, касте и питање јединства: реторика тијела и прагматика касте. Међутим, ако постоји једно још битније питање од овог онда то јесте питање начина постојања Цркве. Опет морам да се вратим мало уназад, у своје студентске дане, и да се присјетим како су нас професори учили, а и сами смо то могли да прочитамо, како је нормлано стање ствари у Цркви такво да постоји органско јединство и јерархијска структура Тијела Цркве – Тијела Христовог. У том виђењу за које Ј. Зизјулас и Н. Афанасјев дају изобиље свједочанстава из ране Цркве (опет прва три вијека, углавном!), Цркву/Евхаристију возглављује Епископ са презвитерима, ђаконима и вјерним народом који сви чине једну исту стварност тиме што у историји иконизују Царство. Нас је као младе студенте нарочито инспирисала теологија у којој смо видјели колико је народно „амин“ за сваки аспект живота Цркве било важно, на један не декоративни, него органски начин. Данас та реторика и даље може да се чује у нашој теологији, али она није произвела готово никакав учинак у бићу Цркве. Гдје је народно „амин“ данас? Ко је потражио то „амин“’? Данас, као ријетко када, у стварности Цркве доминирају јасно структурисани односи, формацијска отуђеност, контра-слика неуспјеле војне хијерархије у којој моћ опада диспропорционално „висини чина“ у тој (хи)јерархији. То се да чути и видјети чак и у питању рецепције теологије у стварности: ако је, рецимо, Зизјуласова теологија подразумијевала епископоцентричност (а не епископомонизам), реторика „икончне“ епископоцентричности данас се живи на један тужан и Цркве у Њеној величанственој пуноти недостојан начин. Усудио бих се да кажем да је Епископ управо због своје моћи најтужније и најусамљеније биће на свијету: неко коме се клањају и кога „воле“ углавном људи свјесни да је близина моћи профитабилна и пожељна. Да, знам да је епископ монах, али он је по томе што јесте епископ биће Заједнице, те би монашки начин живота требало да га учини лишеним апетита, а не социјалности. Управо супротно: као онај који „возглављује“ Заједницу, Епископ би требало да буде биће које припада сваком вјернику и сваком клирику своје епархије потпуно и у свему. Па ипак, са ријетким изузецима, Епископи уживају у тој изолованости малога божанства, у тој позицији mysterium fascinandum et tremendum. И то је тужно, двоструко тужно: због њих и због Заједнице. Православни Хришћанин данас чешће виђа Бога у молитви, Његовог Сина у Евхаристији, него Епископа који, каже нам теологија, иконизује тог Сина. Свештеник, парохијски, опет, може да рачуна на неки статус између: одвојен „чином“ и „службеном дужношћу“, он је привилегован у односу на лаика, али и ћутљиви извршитељ према епископу. У очима народа за њега је једино битно да је сиромашан и незахтијеван, у очима породице да је способан да обезбједи материјалну сигурност (а врло често и надпросјечан животни стандард), у очима епископата за њега је битно да је одан и провјерен, свештеник је с временом од војводе и предводника (војводе Богдана Зимоњића, проте Матеје Ненадовића, попа Мила Јововића) постао подаништву најсклонија структура црквеног живота, свјестан да његов живот и било какав успјех у њему зависе од способности да буде „добар“ или бар да не провоцира ни оне изнад, ни оне испод. Ђакон – то је биће које чека рукоположење у свештенички чин, вјечити благајник, десна рука и „лијево сметало“. На крају – а требало би на почетку – ту је вијерни народ који одавно није исти тај хришћански лаос (из) првих вијекова. О томе колико се погријешило када се вршила стихијска ре-литургизација без ре-евангелизације, писаћу другом приликом. Очигледно је да не постоји, ако је икада постојао, неки једнозначни и самоподразумијевајући „лаос“. „Људи који иду у Цркву“ су широког спектра профила и животних судбина, њихово учешће у животу Цркве разнолико и интензитетом и приступом и дубином. Међутим, оно што је видљиво јесте да се, у цјелини, наш човјек и даље углавном осјећа позваним да коментарише јерархијске одлуке (на које нема утицаја) више него што је спреман да себе образује о Цркви и њеном учењу. Данас, баш попут Цариграда у IV веку, тексисти у Београду и шумари у Фочи коментаришу „екуменизам“, макар с времена на вријеме, са мијене на уштап, ушли „послије свих, кад си сам“ у Цркву „да запале свећу“. Ипак, морамо се поштено питати: а гдје то да вјерник нађе своје мјесто, осим у том приватизованом времену „обреда“ и приватизованом и накнадно интимизованом времену „стајања у Цркви“ ако је његово „Амин“ ионако небитно, нетражено а његов однос ка Цркви углавом претворен у „купи свијећу, тамјан, брикет“? Зар је пасивно „присуство“ једино што можемо да нађемо за лаика данас? Није ли наша немоћ да завапимо, попут Павла: „не желим ваше него вас!“ – она тишина коју чујемо кад останемо сами? Зато: не, не желим ваше него вас! Слобода за дјецу. Ако сам добро схватио Дејана, а то је донекле и мој утисак послије првог читања, онда се бар неке од ових ствари у поменутом приједлогу крећу напријед. То је добро и охрабрујуће, али је неопходно да природно стање ствари Цркве – органска повезаноствјерног народа (99,9%) Цркве, свештенства (0,1% Цркве или мање, лош сам са математиком) и епископата (0,001% или мање Цркве) – постане оно што живимо. А за почетак бар оно чему тежимо. Та органска повезаност не треба да буде октроисана од стране једне комисије а затим октроисана од стране било кога „органа“. Не, драги Оци, Епископи, Професори, Обновитељи Предања – само у стварност треба да претворимо оно чему сте нас учили. Позовите нас да о нацрту Устава причамо. Да кажемо своју ријеч. Позовите оне са десна, који вас сумњичаво гледају. И они су Црква, докле год желе да нам буду браћа. Позовите и оне са лијева, што сматрају да је потребно да стварност друштвених промијена буде још јача и видљивија. И они су браћа докле год то желе да буду. Позовите сваког човјека који себе сматра православним Хришћанином, вјерником Српске Православне Цркве. Нека од тих мишљења ће бити несувисла (можда моја?), нека паметна. Али ће бити наша. Немамо времена да чекамо. Када год ми неко говори о уставном уређењу Босне и Херцеговине или Републике Српске, мени у памет не долази Дарко него Евгеније Ђого. Када се доносе устави, не доносе се ни за сто година, ни за десет, него за вријеме испред нас. Устав је увијек уједно одраз стварности, али и жеље да та стварност буде боља. Устав је позив да тај Устав вриједи и остане, да га поштујемо. Ја желим бољу стварност за мога сина и кћери. Немам више времена. Година ми је колико је било мојим родитељима када је почињао рат, када је мајка сазнала да се вашке тријебе петролејем, а не шампоном, а отац да се дневник може водити и на сред грбавичких улица. Недавно се упокојио пријатељ чија ме смрт на најпотреснији начин подсјетила да нема времена којим човјек самовласно располаже: сваки тренутак је позив на пуноћу живота (о томе колико ми је један сунчани дан његове сахране описао на најочиледнији начин шта јесте живот, шта љубав и ко јесте Црква – оставићу запис такође другом приликом). Дакле, и ради оних које живот тек чека и оних којима дугијемо бескрајно много прекасно је да тактизирам и живим ситним животом миша који жели да згрне благо и остави га дјеци. Ја не желим благо за дјецу. Желим Цркву (и друштво) у којој ће мој син наћи своје мјесто и глас, када слободно изабере да буде оно што жели да буде. Чекам Устав, али још више Стварност за Евгенија. Извор: http://teologija.net/cekajuci-ustav/
  7. Другог дана заседања Освећеног Архијерејског Сабора РПЦ, са рефератом о Украјинској православној цркви иступио је Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. Он је навео да Украјинска православна црква има 53 епархије и 52 активна епархијска архијереја, 33 викарних епископа и 7 архијереја у мировини. Регистрованих има 12069 парахија на којима служи 11312 свештеника и 971 ђакон. На територији Украјине постоји 251 активних манастира у којима се подвизава 1685 монаха и 2727 монахиња. Канонска Украјинска православна црква најкрупнија је религиозна организација у земљи, упркос познатим проблемима с властима, мада се и у том пољу примећују позитивне тенденције у последње време. Због, намерног сејања недоумица, о статусу УПЦ и непрецизности дејствујућег Устава РПЦ, Блажењејши митрополит Онуфрије, замолио је Свети Архијерејски Сабор да се посебна глава Устава Руске православне цркве, посвети Украјинској православној цркви, и да садржи следеће одредбе: 1) Украјинска православна црква располаже независношћу и самосталношћу у својој управи, сагласно Одлуци Архијерејског Сабора РПЦ, октобра 1990. 2) Украјинска православна црква као независна и самостална у свој управи има статус најшире аутономије 3) У свом животу и делатности Украјинска православна црква руководи се Одлуком о УПЦ Архијерејског Сабора 1990, Граматом Патријарха московскога и све Руси из 1990. и Уставом о управи Украјинском православном црквом. Очекује се да Архијерејски Сабор РПЦ прими ове уставне промене.
  8. Извор:http://www.patriarchia.ru/db/text/5074040.html Другог дана заседања Освећеног Архијерејског Сабора РПЦ, са рефератом о Украјинској православној цркви иступио је Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. Он је навео да Украјинска православна црква има 53 епархије и 52 активна епархијска архијереја, 33 викарних епископа и 7 архијереја у мировини. Регистрованих има 12069 парахија на којима служи 11312 свештеника и 971 ђакон. На територији Украјине постоји 251 активних манастира у којима се подвизава 1685 монаха и 2727 монахиња. Канонска Украјинска православна црква најкрупнија је религиозна организација у земљи, упркос познатим проблемима с властима, мада се и у том пољу примећују позитивне тенденције у последње време. Због, намерног сејања недоумица, о статусу УПЦ и непрецизности дејствујућег Устава РПЦ, Блажењејши митрополит Онуфрије, замолио је Свети Архијерејски Сабор да се посебна глава Устава Руске православне цркве, посвети Украјинској православној цркви, и да садржи следеће одредбе: 1) Украјинска православна црква располаже независношћу и самосталношћу у својој управи, сагласно Одлуци Архијерејског Сабора РПЦ, октобра 1990. 2) Украјинска православна црква као независна и самостална у свој управи има статус најшире аутономије 3) У свом животу и делатности Украјинска православна црква руководи се Одлуком о УПЦ Архијерејског Сабора 1990, Граматом Патријарха московскога и све Руси из 1990. и Уставом о управи Украјинском православном црквом. Очекује се да Архијерејски Сабор РПЦ прими ове уставне промене. View full Странице
  9. Часни оци, побожна браћо и сестре помози вам Бог! Мишљења сам да би за ово време билo веома погодно објављивање књиге састављене од два списа Св. Владике Николаја: ЖИЧКИ УСТАВ и од списа СРЕДЊИ СИСТЕМ. Списи се налазе на линковима: ЖИЧКИ УСТАВ http://borbazaveru.info/content/view/5400/31/ СРЕДЊИ СИСТЕМ http://svetosavlje.org/srednji-sistem/?pismo=cir Мирослав ЖИЧКИ УСТАВ.docx СРЕДЊИ СИСТЕМ.docx
  10. Abstract. Аутор у раду, од многих елемената разумевања и вредновања процеса секуларизације, одабира тумачење овог процеса као разилажење етоса свакидашњег живота са захтевима вере. У том смислу разликује религиозност од црквености. У даљем излагању аутор сматра да иста, секуларна начела продиру током историје 19. и 20. века, без теолошке анализе, и у живот Цркве. Те елементе он проналази у појединим решењима још актуелног Устава СПЦ из 1931. год. Пре свега је реч о институцији црквене општине. У завршном делу аутор разматра начин и историјске разлоге њеног настанка као и њену еклисиолошку утемељеност и оправданост. Кључне речи: секуларизација, црквеност, Устав СПЦ, црквена општина, Карловачка Митрополија, Канонско предање, управа http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/rektor/Crkveni ustav i sekularizacijaZK.pdf Џон Кенет Галбрајт, професор економије на Универзитету Харвард, у својој књизи Богато друштво каже да је данашњи човек своје интересовање за метафизику заменио потребом и бригом да се не поремете правила игре која просечном грађанину обезбеђују релативно благостање – у исхрани, у забави, средствима превоза, у уредном функционисању градске инфраструктуре итд. Није тешко закључити, нису чак потребне ни дубље научне анализе за оно што је на први поглед видљиво и о чему нам Галбрајт говори – а то је да су друштва са хришћанским наслеђем широм света данас изразито секуларизована. Од тог правила нема изузетака, па ни у случају нашег, српског друштва. У ближој будућности сигурно можемо очекивати само дубљи и шири наставак тог процеса. Секуларизација или посветовњачење је појам који у Социологији религије има различита и врло широка значења. За потребе ове анализе ограничићемо се на два значења појма, а то су: секуларизација као нерелигиозност и удаљавање од Цркве и секуларизација као раздвајање и разилажење свакодневног начина живота од захтева хришћанске вере. Секуларизација схваћена као одсуство религиозности и удаљавање од Цркве је облик који се најчешће изражава статистичким подацима о проценту нпр. религиозног становништва, о проценту оних који редовно или повремено иду у Цркву, оних који се исповедају и причешћују, који примају свештенике у свој дом итд. Неколико скорашњих истраживања показује да је проценат религиозних у нашем друштву врло висок, да достиже чак 95% анкетираног становништва. И то није случај само у нашем друштву. Статистички подаци су и у другим срединама импресивни, а нарочито у Америци, коју већина нас доживљава (да ли исправно?) као најсекуларизованију земљу на планети. Скоро 40% Американаца иде у Цркву сваке недеље. Готово 70% изражава своју припадност црквама, синагогама или другим религиозним организацијама. Светско истраживање вредности које је обављено 1994.год. показало је да се 82% испитаних Американаца осећа и доживљава себе као религиозну особу, за разлику од 55% у Британији, 54% у Немачкој, 48% у Француској. Исто истраживање је показало да 44% Американаца иде бар једном недељно у Цркву, у поређењу са 14% у Британији, 19% у Француској и једва 4% у Шведској. Занимљиви су закључци до којих су дошли амерички социолози Роџер Финк (Roger Finke) и Родни Старк (Rodney Stark) 1992. године анализирајући податке Службе за попис становништва. Њихови су закључци следећи : пред саму америчку револуцију једва да је 17% Американаца припадало некој цркви. Са почетком рата проценат се попео на 37, 1906. год. је био нешто изнад 50%, 1926. год. 56% и тај је проценат непрестано растао до 1980. год. када је износио око 62%. Другим речима у години избора Роналда Регана на место председника изгледало је да је Америка религиознија него било када у својој историји. Али, исто тако, на основу истраживања организација Галоп може се говорити о Американцима као
  11. Савремени човек, па и савремени Србин, је углавном религиозан и нецрквен, констатује крстоносни-прота професор др Зоран Крстић. Како је недавно, а уочи Светог Архијерејског Сабора, одржан пленум највишег "црквеносамоуправног тела" - Патријаршијског управног одбора (http://www.spc.rs/sr/plenumska_sednica_patrijarshijskog_upravnog_odbora) а др Крстић управо критикује подвојеност црквенојерархијске и "црквеносамоуправне" власти у актуелном Уставу СПЦ, чија је промена најављена још на Сабору 2005., мислимо да ће овај чланак, који се у целини може наћи у приложеном ПДФ линку, привући Вашу пажњу. Abstract. Аутор у раду, од многих елемената разумевања и вредновања процеса секуларизације, одабира тумачење овог процеса као разилажење етоса свакидашњег живота са захтевима вере. У том смислу разликује религиозност од црквености. У даљем излагању аутор сматра да иста, секуларна начела продиру током историје 19. и 20. века, без теолошке анализе, и у живот Цркве. Те елементе он проналази у појединим решењима још актуелног Устава СПЦ из 1931. год. Пре свега је реч о институцији црквене општине. У завршном делу аутор разматра начин и историјске разлоге њеног настанка као и њену еклисиолошку утемељеност и оправданост. Кључне речи: секуларизација, црквеност, Устав СПЦ, црквена општина, Карловачка Митрополија, Канонско предање, управа http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/rektor/Crkveni ustav i sekularizacijaZK.pdf Џон Кенет Галбрајт, професор економије на Универзитету Харвард, у својој књизи Богато друштво каже да је данашњи човек своје интересовање за метафизику заменио потребом и бригом да се не поремете правила игре која просечном грађанину обезбеђују релативно благостање – у исхрани, у забави, средствима превоза, у уредном функционисању градске инфраструктуре итд. Није тешко закључити, нису чак потребне ни дубље научне анализе за оно што је на први поглед видљиво и о чему нам Галбрајт говори – а то је да су друштва са хришћанским наслеђем широм света данас изразито секуларизована. Од тог правила нема изузетака, па ни у случају нашег, српског друштва. У ближој будућности сигурно можемо очекивати само дубљи и шири наставак тог процеса. Секуларизација или посветовњачење је појам који у Социологији религије има различита и врло широка значења. За потребе ове анализе ограничићемо се на два значења појма, а то су: секуларизација као нерелигиозност и удаљавање од Цркве и секуларизација као раздвајање и разилажење свакодневног начина живота од захтева хришћанске вере. Секуларизација схваћена као одсуство религиозности и удаљавање од Цркве је облик који се најчешће изражава статистичким подацима о проценту нпр. религиозног становништва, о проценту оних који редовно или повремено иду у Цркву, оних који се исповедају и причешћују, који примају свештенике у свој дом итд. Неколико скорашњих истраживања показује да је проценат религиозних у нашем друштву врло висок, да достиже чак 95% анкетираног становништва. И то није случај само у нашем друштву. Статистички подаци су и у другим срединама импресивни, а нарочито у Америци, коју већина нас доживљава (да ли исправно?) као најсекуларизованију земљу на планети. Скоро 40% Американаца иде у Цркву сваке недеље. Готово 70% изражава своју припадност црквама, синагогама или другим религиозним организацијама. Светско истраживање вредности које је обављено 1994.год. показало је да се 82% испитаних Американаца осећа и доживљава себе као религиозну особу, за разлику од 55% у Британији, 54% у Немачкој, 48% у Француској. Исто истраживање је показало да 44% Американаца иде бар једном недељно у Цркву, у поређењу са 14% у Британији, 19% у Француској и једва 4% у Шведској. Занимљиви су закључци до којих су дошли амерички социолози Роџер Финк (Roger Finke) и Родни Старк (Rodney Stark) 1992. године анализирајући податке Службе за попис становништва. Њихови су закључци следећи : пред саму америчку револуцију једва да је 17% Американаца припадало некој цркви. Са почетком рата проценат се попео на 37, 1906. год. је био нешто изнад 50%, 1926. год. 56% и тај је проценат непрестано растао до 1980. год. када је износио око 62%. Другим речима у години избора Роналда Регана на место председника изгледало је да је Америка религиознија него било када у својој историји. Али, исто тако, на основу истраживања организација Галоп може се говорити о Американцима као View full Странице
×
×
  • Креирај ново...