Претражи Живе Речи Утехе

Овај свети, праведни и мученички краљ, родио се око 995. године у месту Рингерике, у Норвешкој. Отац му је био јарл Харалд Гренске, потомак првог норвешког краља Харалда Лепокосог,а мајка Аста Гудбрансдатер. Већ са дванаест година прикључује се викингшким походима по Балтику, Енглеској и Нормандији. Учествује на страни Торкела Високог, викиншког освајача, у походу на Енглеску и ту долази у додир са хришћанском вером, што ће довести до тога да се крсти у Руену 1013. године, од стране архиепископа руенског Роберта. Приликом боравка у Нормандији, ступа у службу прогнаног енглеског краља Етелреда Неспремног (978-1013;1014-1016), против моћног данског краља Свена Рашљобрадог (986-1014). Али после смрти ове двојице, ступа у службу Свеновог сина, Кнута Великог (1014-1035), једног од највећих скандинавских и енглеских краљева. Кнут и Олаф постају блиски пријатељи, али како је време пролазило, Кнут је све више постајао љубоморан на свог пријатеља, због његовог честитог и праведног жвота, а и због тога, што је по речима епископа Зигфрида, Краљ над краљевима, Господ и Владар, изабрао Олафа да буде краљ земље у којој је рођен. Због Кнутове љубоморе, Олаф и Зигфрид напуштају Кнутов двор и одлазе у Норвешку. Ту је уз много труда, напора и добијених битака, успео да уједини све норвешке господаре и постане краљ уједињене Норвешке 1015/1016. године. У следећих десет година своје владавине, свети Олаф ће уздићи привредно Норвешку и удариће темеље друштвеном уређењу земље. Са дотадашњим непријатељем, Шведском, склапа јак савез тако што се жени са Астрид, ћерком шведског краља Олофа Скотконунга. Али највећи допринос Олафове владавине јесте коначна христијанизација Норвешке. Желећи да уреди Цркву у својој земљи као што је уређена у англосаксонској Енглеској, он доводи многе епископе из Енглеске на своје двор, па поред Зигфирда, позната су и имена Рудолфа, Бернарда и Гримкела, који ће му највише помоћи у уређењу младе Цркве. На заседању Тинга (скуштине свих обласних господара, правника и епсикопа) у Мостеру 1024. године уређена је национална Црква са својим црквено-правним и финансијским системом и својим свештенством. Донети су нови закони, а исправљени стари, чиме је успостављен мир и сигурност народу, а хришћанство је проглашено једином религијом у Норвешкој. Свети Олаф подиже и многе цркве по својој краљевина, међу њима и цркву светог Климента у Трондхeјму. Поред свега тога, сам Олаф води свој живот подвижнички. Каже се да је испод краљевских хаљина носио појас на који је гвожђе било прикачено, и да је избегавао богате трпезе и узимао само хлеба и соли. Међутим, један догађај је прекинуо мирну владавину краља Олафа. Године 1026. удружена норвешко-шведска флота доживела је пораз од данско-енглеске флоте у естуру реке Хелге. То је довело до незадовољства норвешких господара, и уз подршку бившег пријатеља, чија љубомора није нестала, краља Кнута, збацују краља Олафа са престола и прогоне га из Норвешке, 1028. године. Своје изгнанство, краљ Олаф проводи у Кијевској Русији и Шведској, где је по предању привео Христу многе становнике шведске провинције Нерике. После две године изгнанства, Олаф је искористио прилику усред унутрашњих немира у Норвешкој и враћа се у своју домовину са војском 1030. године. Међутим, у битки које је уследила између његове војске и удружене војске Данаца и побуњених норвешких господара, код места Стиклестада, 11. августа 1030. године, Олаф гине, по предању смртно рањен секиром. У визији пре битке, Олаф је сазнао да ће погинути, па је у својој војсци оставио само хришћане, као некада Гедеон изабране војнике. Последње речи су му биле: ,,Боже, помози ми“. Али одмах после погибије, почела су се дешавати чудеса над његовим светим телом, што је уплашило данске војнике. Ноћу је над његовим телом сијала светлост, један слепац је прогледао тако што је умочио прсте у светчеву крв и њоме намазао очи. Из његовог гроба се поjавио извор лековите воде, од које су многи оздавили пијући је. Када су ископали његов гроб, нашли су његово свето тело нетљено и са великим почастима, епископ Гримкел га је пренео у цркву светог Климента у Трондхејму. Над његовим кивотом су се наставила дешавати чуда, па су се Норвежани, видећи све то, покајали, и после смрти краља Кнута, истерали Данце из земље а на власт довели Олафовог сина Магнуса, који ће остати упамћен као краљ Магнус Добри (1035-1047). Убрзо се култ светог краља Олафа почео ширити по целој Скандинавији, Енглекој, Кијевској Русији, па је чак и у Константинопољу била изграђена капела посвећена светом краљу Олафу. Касније су му мошти обретене и положене у нову катедралу Нидарос у Трондхејму, која и дан данас постоји. Међутим, после Реформације, целебним моштима се губи сваки траг. Претпоставља се да су похрањене негде у катедрали, како би се спасиле од протестантских уништавања и да су сачуване само честице моштију. За мошти светог краља се везује још једна прича. Норвешки краљ, а Олафов полубрат Харалд III Хардрада, дошао је у цркву, отворио кивот са моштима светог краља, одсекао део косе и ноктију који су и даље расли, закључао кивот а кључ бацио у реку. Ово је учинио како би делић светих моштију понео са собом, у инвазију на Енглеску. Али му се у сну јавио свети Олаф и рекао да ће погинути у боју а да ће његово тело вукови растргнути. Ово упозорење светог Олафа се и остварило. У битки на Стамфорд бриџу 1066. године, против енглеског краља Харолда II, гине краљ Харалд, и то је представљало крај викингшких инвазија на Енглеску. Свети краљ Олаф је један од последњих светитеља пре Велоког раскола, а који се прославља у Православној цркви. Постоји и служба светом краљу написана на енглеском језику. Прославља се 11. августа по новом, а 29. јула по старом календару. Покровитељ је Норвешке и Фарских острва, а прославља се свечано и на Исланду. Свети мучениче и страстотерпче краљу Олафе, моли Бога за нас! Ненад Ркман теолог и вероучитељ View full Странице