Претражи Живе Речи Утехе

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је са свештенством данас, 14. новембра, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, Свету архијерејску литургију у манастиру Дуга Морачка код Подгорице. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи Преосвећени владика је казао да нам данашњи празник открива и кроз Посланицу Светога апостола Павла, да је Црква Божја кроз сва времена па и прије Христа и до краја времена, присутна у овом свијету. Као што је тијело нашег Господа за вријеме Његовог живота давало исцјељења приликом додира, тако и Црква, као тијело Његово која пребива у овом свијету, даје исцјељења када је се неко дотиче са вјером. Наглашава да Господ не даје само механички исцјељење од болести, већ попушта неке болести и страдања на људски род, да би га васпитао и кроз то привукао Себи. “Циљ исцјељења је добијање неког дубљег духовног исцјељења, отварања духовних очију код човјека, да човјек кроз тај дар, који му даје Бог, узрасте у вјери”, бесједио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички, подсјетивши да се дешавало да Господ исцјељује и неблагодарне људе, као 10 губаваца од којих се само један вратио да заблагодари Богу. Дар исцјељења даје Дух Свети у Цркви својој, али, казао је, немају сви тај дар. “Неко има дар учитељства, неко исцјељења, неко други дар, како то говори апостол Павле у данашњој Посланици, али пошто смо сви једно тијело, значи сви имамо заједнички те дарове.” Подсјетио је да многи светитељи у току земнога живота нијесу вршили никаква чуда, али послије њиховог упокојења, пошто су они живи у васкрслом Христу, многа чудеса се молитвама које им упућујемо, пројављују од њихових светих моштију. Владика Кирило је нагласио да Црква чува дар исцјељења, као и све друге дарове које Дух Свети даје, у својим њедрима и дијели како Бог по свом Промислу зна и умије и “то морамо да имамо у виду и у вријеме ових глобалних страдања, које трпи човјечанство од ове нове болести” (пандемије ковида – 19). “Човјек Божији подноси све, и болести и радости, заједно са својим народом, и зна да је Бог врховни љекар и то Црква посебно у овом времену треба да свједочи. Наравно, ми смо захвални за све напоре медицинских радника, који жртвују своје животе за ближњега и труде се колико могу да помогну, иако у многим случајевима не успијевају јер је људско знање ограничено. Ми као Црква треба да свједочимо, а то свједочи и њена историја, да су све болести, пандемије, епидемије, у крајњој линиј завршаване молитвом пред иконама Богородице и другим светима. Бог је тај врховни љекар душе и тијела, који има љекове од свих болести па и од најтеже, смрти, која је ушла у људску природу због човјековог непослушања.” Поручио је да чувамо себе колико можемо јер не треба се излагати опасности превише, али да увијек треба да будемо доступни ближњему, његовим невољама. “Молимо се за наше ближње, помолимо се да ова пошаст што прије престане, и да се људи врате свом нормалном животу”, казао је Преосвећени и појаснио да је Господ и попустио ову пандемију па макар она била и вјештачки изазвана, да би нас вратио духовним вриједностима и покајању, које је увијек врата за Царство небеско, вјечни живот. Заблагодарио је Светим чудотворцима, бесребреницима који су, како је казао, увијек са нама и који нас подсјећају да дар исцјељења чува Цркву своју у њедрима, а она га кроз молитве, кроз Свете тајне, даје, “пазећи нарочито да не баца Светиње пред псима и пред свиње”: “И да не откривамо Свете тајне људима непосвећеним јер ето и у новинама излазе разни чланци којима ти људи, који не размију што је од Духа Божијег, него знају само што је тијело, критикују начин како се ми причешћујемо итд.” У даљем обраћању је нагласио и да је та Тајна за вјерне, а није за невјернике: “Они ако су невјерни, нико их не приморава да учествују у тој Светој тајни. А Црква свакога призива, не приморава, да учествују у тој Светој тајни, и осјете да је благ Господ и да је моћан као васкрсли Господ, који нам се даје кроз своје Свете тајне да исцијели све недуге наше природе, па и најтежу – смрт која је ушла у људски род због непослушања.” На крају је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило благословио славске приносе и честитао славу игуманији мати Јовани и сестринству ове свете обитељи, и пожелио да много година буду светионик вјере, чудеса Божијих и исцјељења. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Вера човекова није ништа друго, него отварање врата душе и допуштање Богу да уђе, казао је Свети владика Николај Велимировић. Познајемо ли нашу веру? Умемо ли да се молимо и умемо ли да верујемо? На ова и многа друга питања покушали смо да пронађемо одговоре у емисији „Оче, да те питам“. Гост емисије био је протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику. Емисија је емитована 17. октобра 2019. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Расправе о религиозности у сајбер простору су изнедриле најразличитија мишљења. Право питање у овом случају било је заиста тешко поставити, имајући у виду компликованост односа религије и масовне пропаганде, а нарочитo у светлу тадашњих нових технологија. За претходних петнаест година речено је углавном све у вези са стварањем верског идентитета на интернету као медију, тако да даље расправе на ту тему нису потребне. Ипак, чини се да данас и поред толико написаног и изговореног на ову тему преовладава површно посматрање, чак и својеврсно магијско поклонство бесмисленим правилима из сајбер простора. Проблем не би био толико значајан да се не преноси на стварни однос према Цркви и вери. Томе свакако доприноси огроман број квазирелигијских интернет страница, где је разумевање вере заснивано на личној перцепцији аутора у чије намере и добронамерност постоји оправдана сумња! Било да своје погледе представљају као традиционалне или реформаторске, у циљу прилагођавања савременом цивилизованом друштву, ови аутори често без икаквог стварног упоришта дају пренаглашен значај свом ауторитету. Проблем настаје и у објавама парарелигијских заједница које намерно креирају провоцирајући садржај, при чему је раскорак најприметнији на страницама протестантских групација са све либералнијим ставовима у односу на традиционални религијски идентитет. Крајем прошлог века прогласом папе Јована II устоличен је и први римокатолички интернет светац – заштитник нове технолошке комуникације. Овај податак можда и не би био довољан разлог за забринутост да поклоничке онлајн заједнице на том чину не заснивају сопствена религијска правила и односе. Посматрајући податке са једне друштвене мреже у оквиру тзв. православних тематских јединица, на узорку од 500 страница, увиђамо да је 80% садржаја у великом дисбалансу и да врши пропаганду штетног (верског) система вредности који је налик на секташко васпитање верника. С друге стране „еластичан“ приступ умногоме доприноси не само смућивању пратилаца него утиче и на међусобну поделу истински црквених људи. Процењено је да чак и до 60% једне црквено активне литургијске заједнице подлеже изнетим ставовима „верских“ онлајн аутора. Такав однос према некатегоризованом интернет садржају доводи и до стварне релативизације религиозности стварајући номиналног верника или религијског симпатизера. Са почецима интернета Српска Православна Црква је међу првим институцијама формирала своју званичну адресу: spc.rs. У то време, као и током целе наредне деценије, СПЦ није крила своју забринутост да би виртуелни свет код једног броја верника могао да замени литургијско учествовање и заједницу у храмовима. Стиче се утисак да су такве појаве данас предупређене управо захваљујући правовременом обраћању теолога и ауторитета Цркве. Данас у времену друштвених мрежа и непрекидне присутности интернета у нашој свакодневици, суочени смо са новом онлајн опасношћу у виду заједница које злоупотребљавају ликове светитеља и имена светиња, на тај начин привлаче велике групе пратилаца и промовишу неправославан начин упражњавања вере у животу. Како им циљ свакако није верско образовање пратилаца нити промоција било које религије, садржаји неких објава су изразито дегутантни и непримерени освешћеном кориснику друштвених мрежа. Неке од најпознатијих и најбројнијих група (чак десетак различитих страница!) злоупотребљавају име Светог Василија Острошког, као нпр. „Пријатељи манастира Острог“ или „Манастир Острог и православље“. Очигледно бесмислени садржаји које објављују наведене странице извесно сведоче о томе да њихови аутори не припадају верској организацији. Нарочито православне монашке заједнице никада себи нису дозвољавале коришћење бизарних и опскурних метода, које су сасвим супротне духу Православља. Из девијантних ставова пратилаца наведених интернет страница јасно је да оне за њих представљају својеврстан култ и начин хипнотичко општења са религијом, а никако искрено верско сабрање. ВЕРСКИ „ИМПРЕСИОНИЗАМ“ Недавно се појавила вест на једној страници са препоруком да се слика светитеља подели члановима друштвене мреже (иначе врло учестала појава), да би на тај начин, наводно, благодат дошла у дом пошиљаоца?!? Текст је објављен уз дрску лаж да је наведена порука упућена са „званичним благословом манастира Острог“. Жалосно изненађује чињеница да велики број верника – и то оних који живе активним литургијским животом Цркве – такве објаве прихвата као упутства за понашање! Заиста је забрињавајуће да поред огромног броја поузданих и квалитетних извора Цркве, очигледно велики број верног народа не уме да раздвоји аутентичну духовност од исконструисане параверске самопромоције. С друге стране, виртуелна интерактивност лаика са свештенством искључује њихов дубински духовни однос пастира и верника, и ограничава га искључиво на информативни или, евентуално, уопштено саветодавни ниво. За осетљиве теме истинског пастирског односа са верником неопходна је лична комуникација, а никако њена медијска форма! Дакле, препорука верном народу би била да се не замајава идејом о онлајн духовницима – са изузетком врло ретких и специфичних случајева. Опасност од квазидуховништва ће увек постојати и зато смо позвани да се подробно информишемо ко су аутори који га промовишу. Осим тога, може да се догоди да иза текстова стоје проверени ауторитети, али да њихов садржај није примерен за све вернике. Једна студија из 2018, која је изведена на великом узорку, указала је да на српском говорном подручју постоји око 12 милиона интернет страница са православном тематиком! Свеукупно са другим конфесијама интернет садржи преко 110 милиона страница верског садржаја. Узимајући у обзир да само СПЦ на годишњем нивоу објави око 10.000 званичних објава (релевантни подаци прикупљени су из базе Инфо мреже, cepis.spc.rs/tekst.php?T=140&grupaA=13), не укључујући објаве на друштвеним мрежама и приватним пројектима, садржај се умножава геометријском прогресијом, а тиме и потреба за јасном потврдом које су странице истините, а које то нису. Једном речју: злоупотреба друштвених мрежа је велики ризик за вернике, а тај феномен је присутан и међу другим верским заједницама. У суштини, проблем настаје у недовољној верској образованости припадника црквене заједнице који некритички прихватају све што има макар само графичку форму са верским обележјима. У вези са визуелним идентитетом ваљало би подсетити да свака недостојанствена употреба лика светитеља читаоцу мора аутоматски да „укључи аларм“ сумње у ауторов кредибилитет – нпр. дељење сличица светитеља у жутој штампи. Сувишно је посебно наглашавати да ниједан здраворазумни православни верник неће на тако бизаран и дегутантан начин „мисионарити“ док крстари медијима, а нарочито не друштвеним мрежама. Наметање вере и „мисионарење“ неутемељено у вишеслојном познавању прилика – што је, нажалост, одлика и многобројних самозваних „верских аналитичара“ – у себи крије истинску опасност по вернике, те отуда потреба да се проверени, истински мисионарски извори систематизују, умреже од стране црквене администрације и озваниче од стране црквене хијерархије. Ова идеја се оспорава као својеврсни покушај цензуре и шаблонирања црквених медија, међутим, наспрам ње стоји насушна потреба да се пшеница вере јасно одвоји од интернетског кукоља. РАЗЛОГ ВИШЕ – ВЕРСКО ПОЛИТИКАНТСТВО Ако пречесто злоупотребљавану фразу „извор близак врху СПЦ“ узмемо као кључ претраге интернета и погледамо наслове које ћемо добити као резултат, остаћемо затечени и запањени бројношћу искључиво компромитујућих података уперених против Цркве које тзв. извор поседује. На сву срећу, истраживање указује и да је значај података добијених од „извора“ за просечног читаоца једнак нули. Овде се намеће и неколико врло сврсисходних питања: Колико се уопште може веровати информацијама из анонимних извора? Зашто се извор крије уколико је у праву? Која је његова намера и узрок непоштовања верске заједнице којој припада? Одговори на ова питања раскринкавају лицемерје „извора“ и у самој основи дискредитују његове информације. Праћење и анализа података из медија (ЦЕПИС – обрађује преко 80 медијских кућа), показује да, чак, 30% објава у нецрквеним медијима потиче из „извора блиских СПЦ“! Подаци којима располажемо, на основу којих је урађен преглед, указују на различите манипулативне методе и злоупотребу медија. Наша намера је да пробудимо критички став верника према садржајима који се нуде на интернету јер ће то допринети њиховој информативној чистоти, а магове „верског“ маркетинга и злонамерне политиканте лишити публике. Извор: Православље