Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'туга'.
Found 13 results
-
Покајање подразумева констатацију свог промашаја, осећање греха, али истовремено и свест о томе да смо ми спремни да учинимо још теже и горе ствари, да нисмо ми бољи од тог греха, него нисмо учинили више од тога, зато што нас је Господ благодаћу својом сачувао, зато што Његовом снагом, Његовом љубављу, Његовим снисхођењем, Његовим човекољубљем свеопштим, али и конкретном љубављу Његовом у односу на нас, на мене, на тебе, Он није дозволио да идемо до краја, не зато што то нисмо хтели, него зато што је Он учинио да то не буде тако, јер познаје душу, добру душу сваког од нас. Може бити у најмању руку да нас Он спречава да до краја пројавимо своје страсти, свој грех, своју гордост, своје самољубље у неком тренутку, јер зна да бисмо после тога због гриже савести, а не покајања, упали можда у очајање, у чамотињу, што је заправо најгоре могуће духовно стање. То духовно стање јесте потврда и знак да губимо поверење у Бога, да не верујемо да је Он почетак и крај, да Он може све и да не постоји грех из којег нас може спасити, јер Он је онај који је из мртвих васкрсао и победио нашег троструког непријатеља: смрт, сатану и грех. Покајање је једноставна спознаја свог промашаја, свесни смо да смо погрешили. У тој спознаји нам помаже Јеванђеље Христово, Његова реч, Његове заповести. Иако смо у тренутку те спознаје бескрајно тужни, ми смо испуњени оптимизмом, штавише и радошћу зато што једнако знамо да је Бог – Бог љубави, као и да нас оног тренутка када се Њему обратимо, када пожелимо да будемо бољи, Он грли својом љубављу и чисти од сваке нечистоте, баш као што је милостиви отац учинио у односу на блудног сина из јеванђељске приче о блудном сину или из приче о милостивом оцу, како ту причу називају свети Оци. Ово је период покајања и зато нека нам Господ да снаге да идемо истинским, аутентичним путем покајања, а то је да знамо да смо слаби и немоћни, да знамо своје грехе, али да молитвом и вером, подвигом и љубављу знамо да је Бог са нама. Тек када смо дубински изнутра свесни тих димензија наше вере, онда идемо сигурним путем. Ако пренаглашавамо једну или другу димензију без обзира о којој је реч, ми храмљемо, ми посрћемо и нисмо на добром путу. Покајање је радосна туга, како кажу свети Оци. Ово је период покајања и зато нека стихови молитве Светог Јефрема Сирина буду наше путовође да непразно словимо, да не осуђујемо, да не будемо малодушни, него да будемо испуњени вером и надом у Господа, али и спремни на сваку врсту подвига који извире из наше вере и који је прожет нашом молитвом. https://patmos.rs/2023/04/12/patrijarh-srpski-porfirije-pokajanje-je-radosna-tuga/ -
За многе, а можда и за већину православних хришћана, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и „нешто друго” у посту – нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго”, може да буде најбоље описано као „атмосфера”, „клима” у коју човек улази, а то је пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да „омекша” наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену „глад и жеђ” за заједничарством са Богом. До ове посне „атмосфере”, овог јединственог „стања духа” долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот. Одвојено посматране, ове промене би могле изгледати као формално накалемљене; али схваћене као целина, оне нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста. Могло би се, без претеривања, рећи да су оци духовности и свети писци, који су састављали стихире Посног триода, који су мало по мало организовали општу структуру посних служби, који су украсили Литургију пређеосвећених дарова са посебном лепотом која јој је својствена, имали јединствено разумевање људске душе. Они су, заиста, познавали вештину покајања, и сваке године за време Поста, њихова је заслуга да је ова вештина приступачна свакоме ко има уши да слуша и очи да гледа. Рекао сам да је општи утисак она „радосна туга”, и сигуран сам да ће чак и онај који располаже ограниченим познавањем богослужења, а улази у цркву за време посне службе, скоро одмах препознати шта се мислило са овим донекле противречним изразима. С једне стране, некаква тиха туга прожима службу: одежде су тамне, службе су дуже него обично и монотоније, у њима скоро да нема покрета. Читања и пјенија сс смењују и изгледа као да се ништа не дешава”. У одређеним интервалима свештеник излази из олтара и чита увек исту кратку молитву, а сви верници сваку прозбу молитве пропраћују метанисањем. Тако, дуго времена остајемо у монотонији – у овој тихој тузи. Затим почињемо да схватамо да је ова дужина и монотонија потребна ако желимо да доживимо да се ова тајанствена и у почетку неприметна „радња” службе одрази и у нама. Мало по мало почињемо да разумевамо, или боље речено, да осећамо, да је ова туга заиста „радосна”, да ће у нама доћи до тајанственог преображаја. Чини нам се као да стижемо у неко место до кога не допире бука и галама живота улице, онога што нам свакодневно испуњава дане и ноћи, места на које све то не утиче. Све то што нам је изгледало безгранично важно јер је испуњавало наш ум, стање страха, које је постало нашом другом природом, нестаје, и ми почињемо да се осећамо слободни, радосни и срећни. Није то бучна и површна срећа, која долази и одлази двадесет пута на дан, срећа крхка и пролазна. То је дубока срећа која не потиче од једног јединог и посебног спољашњег разлога, већ из дубине душе. По речима Достојевског то је срећа која додирује „други свет” – и онај кога је она додирнула осењен је светлошћу, миром и радошћу и неизрецивим поуздањем. Онда разумевамо зашто су службе биле тако дугачке и на изглед монотоне. Схватимо да је без претходног „умирања”, без успостављања у себи мере унутарње постојаности, готово немогуће да пређемо из стања духа, сазданог из буке, јурњаве и бриге, у ово ново стање. И баш због тога они који мисле о црквеним службама само у терминима „обавеза”, који се увек распитују о неопходном минимуму („колико пута треба да посећујемо цркву? колико често треба да се молимо?”), никада не могу да разумеју праву природу богослужења, које нас одводи у другачији свет – свет Божије присутности – води нас тамо куда нас наша огреховљена природа не може природно да доведе. Тако, док доживљавамо ово тајанствено ослобођење, док постајемо „мирни и радосни у срцу”, монотонија и туга службе добијају ново значење, бивају преображени. Некаква унутарња лепота их осветљава као рани зрак сунца, који, док је још увек тамно у долини, почиње да осветљава врхове планине. Ова светлост и тајна радост долази од дугих Алилуја* од потпуне „складности” посног богослужења. Што је у почетку изгледало као монотонија, сада се открива као мир; што је звучало као туга, сада се доживљава као почетни покрет душе, која поново досеже до изгубљених висина. Ево шта свако јутро објављује први стих носног Алилуја: „Моја душа Те тражи ноћу, о Боже, пре зоре, јер је Твој суд светлости на земљи!” „Тужна радост”: туга мога изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутност и опраштања, вeсеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома – таква је „атмосфера” посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа. *У нашим литургичким књигама за Велики пост се често употребљава израз Алилуја. Док је на Западу, релативно врло рано Алијула било избачено из посних богослужења и резервисано за ускршње празновање. Овај несклад је интересантан зато што ова веома важна литургичка реч, наслеђена у Цркви из јеврејства, има радостан призвук, и увек изражава радост. Са чисто формалне тачке гледишта, термин Алилуја је постао синоним за Велики пост зато што се на јутрењу, за време Велнког поста, пева Алилуја уместо „Бог Господ нам се откри…” (Пс. 117). Међутим, овај последњи стих је некад представљао новину. Узет је из јутарњег „катедралног служења” (види мој Увод у литургичко богословље, стр. 125) и мало по мало ушло у општу употребу (види Ј. Маткос, Some problems of Biyantyne orthros, прев. на eнгл. А. Лујс, II, 2). У почeтку седмога вeка непевање „Бог Господ…” била је одлика монашког служења, као што показује опис бденија на Синају (Ј.Б. Потра, Luris Ecclesiae greacorum historia et monumenta I,стр. 220). Ава Нил наводи да се ,,Бог Господ ..” пeва као свечани додатак, на почетку канона. Што се тиче 117. псалма из кога је изабрано пет стихова за „Бог Господ…” представљају „халел” – алилуја псалма – у коме се алилуја употребљава као рефрен после сваке строфе (види: S. Mowinckel, The Paslma in Israel’s Workship eнгл. прeвод – Оксфорд 1962 – стр. 120). Најзад, познато је да је Теодор Студит ,,организатор Триола”, саставио специјалне „алилујарије” (Скабалнович, стр. 404) – можда од њих и воде порекло наши посни алилуја? О судбини алилуја на Занаду (види Ј. А. Јунгман, Missarum Solemnia, III. стр. 92). Преузето из књиге Велики Пост, протојереј Александар Шмеман https://mitropolija.com/2022/03/24/radosna-tuga/ -
Молитвени испраћај проте Живадина Протића - радосна туга
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Са надом у Васкрсење и живот вечни, обавештавамо црквену јавност да се дана 29. марта 2021. године, на дан Светог апостола Аристовула и Светог мученика Савина, упокојио у Господу дугогодишњи старешина и парох цркве на Карабурми протојереј-ставрофор Живадин Протић. Sveštenik Ugrin Popović: Radosna tuga - Čudo WWW.CUDO.RS Данас смо сахранили протојереја-ставрофора Живадина Протића. Осим што је био мој први старешина и неко ко ми је на мени разумљив начин саопштавао правила... Прота Живадин Протић рођен је 2. јануара 1954. године у Бродарици код Коцељеве, Епархија шабачка. Основну школу завршио је у родном крају, а Богословију Светог Саве у Београду 1974. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 2003. године. Био је службеник у администрацији „Православља“ при Српској Патријаршији у периоду од 1976. до 1990. године. Руком патријарха Германа рукоположен је за ђакона у Саборној цркви на Божић 1980. године и своју ђаконску службу вршио при храму Светог великомученика Лазара и при цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. На други дан Божића 1990. године, Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је замењивао оболелог патријарха Германа, рукополаже га у свештенички чин и поставља за старешину и другог пароха новоподигнуте цркве на Карабурми. На том месту прота Живадин остаје све до пензионисања 1. фебруара 2020. године. Молитвени испраћај проте Живадина биће обављен у четвртак, 1. априла 2021. године у 14.30 часова у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Вечан спомен и Царство Небеско оцу Живадину. Братство храма Сабора српских светитеља Извор: Инфо-служба СПЦ -
Епископ Сергије: Воштаница митрополиту Амфилохију – туга Земље, радост Неба!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Као муња је кроз сва српска срца прохујала вијест о упокојењу митрополита црногорско-приморског Амфилохија, одјекнувши у душама многих као небеско звоно које нас позива да се молитвено саберемо око блаженопочившег митрополита, који нас је, за живота, духовно сабирао око Христа. Упокојио се наш добри митрополит уочи празника Светог Петра Цетињског, свог претходника на трону митрополије црногорске, који га је, чврсто вјерујем, дочекао на рајским дверима, духовно га загрливши као сина, који је „добар рат ратовао, трку свршио, вјеру одржао“ (2. Тим. 4, 7). Упокојио се наш митрополит да својом смрћу умири страсти у којима је Црна Гора пребивала протеклих годину дана, а литије, које је неуморно предводио, од данас су добиле свог небеског предводника. У земаљској Црној Гори – туга непреболна, у небеској – радост неисказива! Отишао је митрополит Амфилохије у духовни загрљај онима које је за живота славио – Светом Василију Острошком, Светом Арсенију Ждребаоничком, Светом Стефану Пиперском, Светом Јовану Владимиру, великом Његошу, краљу Николи, патријарху Павлу... Отишао је велики митрополит, али нас није оставио, већ нам је оставио дио свога срца у свему ономе што је за живота постигао – у вјери, нади и љубави. Због тога данас и плачемо, јер знамо без кога физички остајемо, не знајући гдје нам је био потребнији – на Земљи или на Небу?! Имајући његов лик и дјело свагда пред очима, благодаримо Господу што смо га имали за оца, учитеља, брата, састрадалника и молитвеника, знајући да ће он то и остати, не по нашим заслугама, већ по љубави његовој. Вјечан ти покој у Царству Цара Славе, драги и добри митрополите! -
Велики светитељ Јован Златоусти каже: “Господ није посадио тугу у нашу природу да бисмо је користили неприкладно и пречесто у неповољним околностима наших живота, нити да би нас уништила, већ управо супротно, да бисмо задобили огромну корист од ње. Како нам она може бити од користи? Када је употребимо у одговарајуће време. Право време за тугу није када патимо због несрећа које су нас задесиле, већ када чинимо зла дела. Међутим, ми смо обрнули овај редослед и заменили право време. Ни најмање нам није жао када починимо мноштво зала. Међутим, када искусимо чак и малу несрећу, ми потонемо, затечени смо, жалимо, па чак долазимо до тога да желимо да се лишимо својих сопствених живота.“ Као што можемо видети из овог поучног текста, православно богословље нас учи да тугујемо и да се кајемо због грехова које свакодневно чинимо, а не због животних невоља. Много раније апостол Павле је изговорио следећу изреку, несхватљиву за световне људе: Сада се радујем у својим страдањима… (Кол 1, 24). Архимандрит Спиридон Логотет, Депресија, стр. 35-36 Извор: Епархија жичка -
Митрополит Амфилохије: Велика је туга да се Црногорци одричу ћирилице!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На празник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије, Светих седмочисленика и просветитеља Кирила и Методија, Климента, Наума, Ангеларија, Горазда и Саве, и на спомен Светих новомученика ливањских, 30. јула, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Рождества Пресвете Богородице у Цетињском манастиру. Митрополиту су саслуживали јеромонаси Прохор Јосифов и Јустин Мреновића, јерођакони Јаков Нинковић и Натанаило Крушчић, ђакон Радомир Врућинић, ђакон при Саборном храму Светог Саве на Врачару у Београду и професор Богословије Светог Саве и ђакон Благоје Рајковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског. Послије прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, сабранима се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије говорећи о данашњим угодницима Божијим: „Чудесна мученица Христова, Света Марина великомученица свој живот, младост, све што је имала је жртвовала за Христа Господа и своју мученичка крв помијешала са Његовом голготском мученичком крвљу. Зато је остала да се памти кроз вјекове испуњена огња Небескога, због чега је и добила име Огњена Марија.“ Говорећи о Светим Седмочисленицима и ћириличном писму, владика је казао да су они велики просветитељи свих словенских народа. Свети Кирило и Методије, који су научили све словенске народе вјери у Христа Господа, послани су од великог Патријарха цариградског Фотија у Моравију одакле су започели просвету словенских народа: „Солунска браћа су саставила азбуку глагољицу и ћирилицу, те двије азбуке дивне и чудесне, на којима је написано све што вриједи а што су написали словенски народи кроз вјекове. Тако је и у Црној Гори на ћирилици написано и штампано све оно чудесно и дивно. Цетињски Октоих и Горички зборник и друге свете књиге писане су ћирилицом кроз вјекове до најновијих времена.“ Подсјетио је Митрополит Амфилохије да су ћирилицом писане повеље наших владара, као и све оно што су написали Свети Петар Цетињски, наш учитељ и просветитељ, законодавац и миротворац, његов синовац Петар Други Ловћенски Тајновидац (Луча микрокозма, Горски вијенац..) као и последњи краљ Црне Горе Никола Први Петровић: „Са тог разлога велика је туга и несрећа да се ми Црногорци данас одричемо светога писма Ћирила и Методија и наших предака, наших отаца и праотаца. Никада овдје код нас није владало такво безумље.“ Седмочисленици, дивни словенски учитељи и просветитељи, заједно са Светом Марином, Господа су прослављали, Њему служили и служе у вјечности око Његовог Светога олтара, казао је Митрополит и додао да су они данас овдје, са нама и међу нама, и да нас уче како треба служити Богу живоме и истинитом. Саопштавајући присутнима да се данас упокојила наша мати Олимпијади Вуковић, игуманија манастира Ћелија Добрска, Митрополит је подсјетио на живот ове слушкиње Божије: „Она је једна света Божија душа која је сав свој живот предала Христу Богу на дар. Од младости своје је била послушница Светога старца Јустина Ћелијскога, 30 година била је његова келејница у Ћелијама. Послије се подвизавла Банату, а онда овдје у Ћелији Добрској. На Цетињу је Господ данас, на овај дивни и чудесни дан Свете великомученице Марине њене претходнице, примио у Своје наручје.“ Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се помолио да Господ мати Олимпијаду упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Светога Петра Цетињскога и Светога оца Јустина Ћелијскога: „А Света Огњена Марија и Свети Седмочисленици нека нама буду подстицај да и ми ходимо путем Христовим, да ходимо за Оним који је пут истина и живот, за Христом Богом нашим, коме нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 5 )
-
За многе, а можда и за већину православних хришћана, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и „нешто друго" у посту - нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго", може да буде најбоље описано као „атмосфера", „клима" у коју човек улази, а то је пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да „омекша" наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену „глад и жеђ" за заједничарством са Богом. До ове посне „атмосфере", овог јединственог „стања духа" долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот. Одвојено посматране, ове промене би могле изгледати као формално накалемљене; али схваћене као целина, оне нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста. Могло би се, без претеривања, рећи да су оци духовности и свети писци, који су састављали стихире Посног триода, који су мало по мало организовали општу структуру посних служби, који су украсили Литургију Пређеосвећених дарова са посебном лепотом која јој је својствена, имали јединствено разумевање људске душе. Они су, заиста, познавали вештину покајања, и сваке године за време Поста, њихова је заслуга да је ова вештина приступачна свакоме ко има уши да слуша и очи да гледа. Рекао сам да је општи утисак она „радосна туга", и сигуран сам да ће чак и онај који располаже ограниченим познавањем богослужења, а улази у цркву за време посне службе, скоро одмах препознати шта сс мислило са овим донекле противречним изразима. С једне стране, некаква тиха туга прожима службу: одежде су тамне, службе су дуже нсго обично и монотоније, у њима скоро да нема покрета. Читања и пјенија сс смењују и изгледа као да се ништа не дешава". У одређеним интервалима свештеник излази из олтара и чита увек исту кратку молитву, а сви верници сваку прозбу молитве пропраћују метанисањем. Тако, дуго времена остајемо у монотонији - у овој тихој тузи. Затим почињемо да схватамо да је ова дужина и монотонија потребна ако желимо да доживимо да се ова тајанствена и у почетку неприметна „радња" службе одрази и у нама. Мало по мало почињемо да разумевамо, или боље речено, да осећамо, да је ова туга заиста „радосна", да ће у нама доћи до тајанственог преображаја. Чини нам се као да стижемо у неко место до кога не допире бука и галама живота улице, онога што нам свакодневно испуњава дане и ноћи, места на које све то не утиче. Све то што нам је изгледало безгранично важно јер је испуњавало наш ум, стање страха, које је постало нашом другом природом, нестаје, и ми почињемо да се осећамо слободни, радосни и срећни. Није то бучна и површна срсћа, која долази и одлази двадесст пута на дан, срећа крхка и пролазна. То је дубока срећа која не потиче од једног јединог и посебног спољашњег разлога, већ из дубине душе. По речима Достојевског то је срећа која додирује „други свет" - и онај кога је она додирнула осењен је светлошћу, миром и радошћу и неизрецивим поуздањем. Онда разумевамо зашто су службе биле тако дугачке и на изглед монотоне. Схватимо да је без претходног „умирања", без успостављања у себи мере унутарње постојаности, готово немогуће да пређемо из стања духа, сазданог из буке, јурњаве и бриге, у ово ново стање. И баш због тога они који мисле о црквеним службама само у терминима „обавеза", који се увек распитују о неопходном минимуму („колико пута треба да посећујемо цркву? колико често треба да се молимо?"), никада не могу да разумеју праву природу богослужења, које нас одводи у другачији свет - свет Божије присутности - води нас тамо куда нас наша огреховљена природа не може природно да доведе. Тако, док доживљавамо ово тајанствсно ослобођење, док постајемо „мирни и радосни у срцу", монотонија и туга службе добијају ново значење, бивају преображени. Некаква унутарња лепота их осветљава као рани зрак сунца, који, док је још увек тамно у долини, почиње да осветљава врхове планине. Ова светлост и тајна радост долази од дугих Алилуја* од потпуне „складности" посног богослужења. Што је у почетку изгледало као монотонија, сада се открива као мир; што је звучало као туга, сада се доживљава као почетни покрет душе, која поново досеже до изгубљених висина. Ево шта свако јутро објављује први стих носног Алилуја: „Моја душа Те тражи ноћу, о Боже, пре зоре, јер је Твој суд светлости на земљи!" „Тужна радост": туга мога изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутност и опраштања, вeсеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома - таква је „атмосфера" посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа. *У нашим литургичким књигама за Велики пост се чссто употребљава израз Алилуја. Док је на Западу, релативно врло рано Алијула било избачено из посних богослужења и резервисано за ускршње празновање. Овај несклад је интересантан зато што ова веома важна литургичка реч, наслеђена у Цркви из јеврејства, има радостан призвук, и увек изражава радост. Са чисто формалне тачке глсдишта, термин Алилуја је постао синоним за Велики пост зато што се на јутрењу, за време Велнког поста, пева Алилуја уместо „Бог Господ нам се откри..." (Пс. 117). Међутим, овај последњи стих је некад представљао новину. Узет је из јутарњег „катедралног служења" (види мој Увод у литургичко богословље, стр 125) и мало по мало ушло у општу употребу (види Ј. Маткос, Some problems of Biyantyne orthros, прев. на eнгл. А. Лујс, II, 2). У почeтку ссдмога вeка непевање „Бог Господ..." била је одлика монашког служења, као што показује опис бденија на Синају (Ј.Б. Потра, Luris Ecclesiae greacorum historia et monumenta I,стр. 220). Ава Нил наводи да се ,,Бог Господ .." пeва као свечани додатак, на почетку канона. Што сс тиче 117. псалма из кога је изабрано пет стихова за „Бог Господ..." представљају „халел" - алилуја псалма - у коме се алилуја употребљава као рефрен после сваке строфе (види: S. Mowinckel, The Paslma in Israel's Workship eнгл. прeвод - Оксфорд 1962 - стр. 120). Најзад, познато је да је Теодор Студит ,,организатор Триола", саставио специјалне „алилујарије" (Скабалнович, стр. 404) - можда од њих и воде порекло наши посни алилуја? О судбини алилуја на Занаду (види Ј. А. Јунгман, Missarum Solemnia, III. стр. 92). Преузето из књиге Велики Пост, протојереј Александар Шмеман -
Ваздухопловци са батајничког аеродрома молитвено обележили Дан сећања на жртве НАТО агресије на нашу земљу, међу којима је било и доста њихових колега, јер, "Нико није рекао нећу" Великим словима исписан, данашњи новински наслов. Поносно се истиче међу бројним данашњим првим странама српских новина. Изборио се часно за своје насловно место, међу насловима који нас данима замарају и воде у бесконачну расправу. Овај наслов пуно више говори од свих других наслова, наслов пун емоција, прикривеног бола целог народа, храброг узвика војника и беспомоћног вриска жртве. Данашњи наслов у сваком грађанину ове земље буди сиву и тешку тугу у срцу. Односи нас на тренутак у прошлост уз дубоки уздах у грудима сваког од нас. Уздах који прати слика потпуног мрака, сирена које парају небо и разарања које не оставља ништа за живот после. Буди у нама давно заборављену беспомоћност невине жртве. Жртве која поносно стоји на пролећној ливади и чека ударац насилника из мрака. На тренутак покрену се слике из тих дана, слике погинулих, слике хиљада наших безимених суграђана, великих хероја који су то постали у тренутку експлозије и одласка у вечност. Нико их није питао да ли желе да постану хероји и одлете у вечност светлости на хоризонту. Нико их није питао да ли желе да оставе своје најмилије у сузама. Нису им дозволили да се опросте од своје породице, мајки, очева, деце, пријатеља. Нико их није питао да ли желе да одрасту, да ли желе да осете укус првог пољупца, да ли желе да се веселе рађању новог живота, да ли желе да створе бољи свет. Нису их ништа питали. Нису им ништа дали, а све су им узели. Људи из мрака. Људи који су због своје тренутне користи одлучили да из мрака дођу у наше животе и разарају, пале, убијају и коначно победе са бакљом уништења у руци. Колико таква њихова одлука има вредност? Има ли уопште цену? Може ли да се плати? Да ли су задовољни и сретни након свега!? Питања за сваког од њих. Сигуран сам да ће одговоре давати оног дана кад буду напуштали овај овоземаљски живот. Без тих одговора сигурно неће доћи на место где стоје мала Милица, Оливера, Мирослав, Јулијана и бројни други. Враћамо се погледом на наслов пред нама. Сви ми, пред тим насловом издвајамо се на тренутак у свом свету, као јасни знак сведоцима поред нас, како је било тешко тих дана. Како је било тешко живети у овој земљи и шта је свако од нас натеран да види и доживи. Однесени тако у даљину непознатог, бивамо разбијени као таласи на стени непознатог мора. Тешке мисли притисну нам срце и полако крећемо назад у реалност данашњице, у живот са нашим вољенима. Враћамо се у стварност, враћамо се животу и испитивачким погледима наше радознале деце, унука. Станемо тако, иако журимо за неважним стварима и увек изговоримо по коју реченицу о тим данима, о тим тешким временима. Говоримо нашој деци, нашој будућности. То је наш дуг према онима којих нема поред нас, дуг према великим жртвама које су дате тих дана, жртвама датим да би ми данас живели у миру. То је наша обавеза према онима који не могу да испричају своју бол својим наследницима. Свако од нас исприча своју јединствену причу, никад записану, покаже руком на део града који је срушен и исприча како је леп био пре уништења. Исприча како је леп живот био пре тог дана, онда исприча како је било тог дана. Покуша да опише свој болни утисак, бол који је доживео, сузу коју није испустио и жртву коју је видео. Гледа у своје руке које су биле беспомоћне да се одбране од удараца из мрака. Гледа у руке које би дао за будућност своје деце. И на крају увек застанемо и пар секунди ћутимо. Тада тишина говори више од речи. Тих пар секунди, нико не може да опише. Нити велики Добрица Ћосић нити речити Матија Бећковић нити разборити Владета Јеротић. Увек у тим тренуцима, одлучимо и да ублажимо истину јер наша деца то не би могла све да схвате, а не треба им тровати душу са туђим отровом. Отровом давно просутим са неба наше лепе Србије. Тек након тога можемо наставити својим путем. Тако полако, лењо пролазе године. Једна за другом. Слике патње би да побледе, сирене уништења би да се утишају, али свако од нас их носи у срцу и уткане су у нас као својеврсни генетски код нашег народа. Генетски код испреплетан са болом доласка нашег народа на ову светску ветрометину, испреплетан са Косовским болом победе у поразу, испреплетан са Карађорђевим болом устанка или уништења, испреплетан са болним победама на Церу и Колубари, смрзнутим болом беспућа Албаније и болним сазнањем напуштености на обалама Албаније. Тај бол памти и прославе Васкрса са Немачким бомбама 1941. године, али и Васкрса са Савезничким бомбама 1944. године. Подсетили су нас и 1999. године, како знају да нам честитају Васкрс. Болни Васкрси и бомбе са порукама. То се напросто не може заборавити. Постало је део свих нас, део нашег народа. Свако од нас носи хиљадугодишњи бол нашег народа и само му придодаје бол 1999. године. Ове године наш бол је постао пунолетан. Да је други повод, славили би до дубоко у ноћ. Позивали би пријатеље и кумове. Славили би живот и напредак. Боље сутра које долази. Наш пунолетни бол је сећање на велико зло које је дошло из мрака, ударило у наше животе и преполовило их на два неједнака дела. Сви ми сведоци тих догађаја имамо половину пре и половину после. Нису никако једнаке. Једна носи лепоту живота и стварања. Укусну слаткоћу првог пољупца, осмех, трешњин цвет у парку, лепоту мирног живота. Друга половина је наметнута и представља живот после дог дана. Живот на који си натеран да живиш или да се одселиш у неку далеку земљу и натераш себе у души да си тамо сретан. Тамо негде далеко. Дошао је и данашњи 24-ти март, посебан дан за све нас на аеродрому Батајница. Сваког од нас сведока тих догађаја. Док полако облачимо плаву униформу, везујемо кравату и намештамо шапку, у мислима смо у 1999. години. Враћамо се у дан када је све почело. Видим у канцеларији поред себе све моје пријатеље, колеге и саборце. Видим одлучне погледе мојих ваздухопловаца да нема одступања пред силом непријатеља. Видим храбре војнике који ће бранити свој народ до последњег у строју. Видим искрене осмехе младости јер знамо да је истина на нашој страни и да ће једног дана истина победити. Видим и оне који више нису међу нама. Разредио се строј бранилаца Србије. Неки часно дадоше животе у рату, други нестадоше у животу после њега, бројни нас напустише у заслуженој пензији. Сваког марта све нас је мање, али то не значи да истина о тим херојским данима бледи и да се прича о тим херојима заборавља. Поносно и данас корачам према месту где је све започело. Месту срушене команде 204. ловачког авијацијског пука. Команди пука, која је прва подигнута на пустој ливади далеке 1951. године. Великој команди која је одувек била централна грађевина аеродрома Батајница, својеврсни камен темељац овог аеродрома. Команда ловачког пука, представљала је одувек срце ловачке авијације, свих пилота ловаца, бедем ваздушне одбране престонице. Кроз ту Команду прошле су стотине и стотине најбољих пилота, пилота пробраних, храбрих, одлучних и надасве верних отаџбини и свом народу. Сви заједно као један годинама су летели, летели да као поносни орлови чувају свој део неба, небо Отаџбине. Годинама је Команда пука, красила слику аеродрома Батајница и била је својеврсни светионик свих ваздухопловаца и кад су полетали са свог аеродрома и кад су се враћали. Прво што је агресор 1999. године одлучио да уништи, била је Команда 204. ловачког пука. У свом бесу, јер се нисмо покорили, спустили главу, пољубили крваву руку, агресор је желео да сломи дух бранилаца и казни цео наш народ. Како се само преварио! Својом срамном агресијом само је покренуо успавани патриотизам код бројних ваздухопловаца, од пилота, до летача, механичара и војника. Пробудио је безимене Синђелиће. Поносно на плавој блузи данас носим и медаљу учесника у рату 1999. године. Поносан сам на њу и због себе и због оних који данас не корачају поред мене. Носим је због свих нас. По томе се препознају и непознати војници ратници. Показује младим колегама да су сви ови седокоси ваздухопловци из строја, били на месту где је требало кад је отаџбина била у опасности. Данас смо поносно открили на темељима бивше команде и нови споменик. Споменик посвећен нашим палим ваздухопловцима. Нашем Зорану и Миленку. Данашњи дан поделили смо са њиховим породицама. У тишини, уз упаљене свеће и топле речи подршке. Испред окупљеног строја свих ваздухопловаца са аеродрома Батајница, парастос је одржао Архијерејски намесник старопазовачки протојереј ставрофор Миле Јокић и ђакон Светогор Сандић уз нашег бригадног свештеника презвитера Предрага Докића. У бројним новинама, данас ће стајати кратак текст као информација. ВЕЋ ТРАДИЦИОНАЛНО, НА АЕРОДРОМУ БАТАЈНИЦА И ОВОГ 24. МАРТА, ОДРЖАН ЈЕ ПАРАСТОС ПОГИНУЛИМ ВАЗДУХОПЛОВЦИМА ТОКОМ НАТО АГРЕСИЈЕ НА САВЕЗНУ РЕПУБЛИКУ ЈУГОСЛАВИЈУ 1999. ГОДИНЕ. Ову причу данас сам написао због свих нас из рата 1999. године. Бројних безимених војника и цивила. Да се истина о херојским данима не заборави, да се хероји Зоран и Миленко не забораве, да се бол нашег народа разуме и поштује и у данашње време. ПРВИ У РАТУ, ПРВИ У МИРУ! Поносни припадник 204.ваздухопловне бригаде заставник 1 класе Саша ЈОВАНОВИЋ
-
Корачамо кроз живот. Некада усхићени и раздрагани превазилазимо све проблеме и недаће са којима се сусрећемо, некад бауљамо као у бунилу и пролазимо даље посрћући и дижући се или се просто само одбијамо од брда проблема и постепено напредујемо ка излазу са овога света. Наравно, тога нисмо свесни јер да јесмо све оно што проблемом сматрамо нестало би истог трена. Бивамо повређени лично, међутим понекад још више заболи када приметимо да су повређени они око нас. Свесни смо ми својих мана, добро су нам познате, и итекако знамо да нисмо савршени јер смо много пута платили цену својих заблуда. Тешко је навести теже тренутке у животу од оних у којима се разочаравамо у људе. У тим тренуцима свет се руши, осећамо се повређено, издано, осрамоћено. Туга, бол, разочарење... празнина, чини се да трају бесконачно, али ипак се дижемо. У почетку сами себи јасно и изричито кажемо то се мени више неће догодити! Покушавамо извући поуку, залечити ране, али и заборавити. Изгледа да успевамо само у последњем. Јер како би другачије објаснили чињеницу да и након свега опет верујемо у људе? Опет, и опет, и увек изнова верујемо. Разочаравамо и повређујемо, али и бивамо разочарани и повређени. Изгледа да у дубини душе знамо да смо окренути једни према другима, и да само ако смо заједно са другима наше постојање и деловање има смисла. Свесни смо очигледно и суровости света у коме живимо, па чињеницу да вређамо друге правдамо свешћу да и сами бивамо повређени. Понекад се чини да сопствени живот проводимо креирајући препреке за друге и прескачући препреке које су за нас креирали. Чињеница да смо у 21. веку до те мере убрзали сопствени живот да имамо осећеј да време лети је још више истакла апсурд да се у једном трену дивимо или поносимо неком особом, а већ у следећем смо дубоко повређени од исте или разочарани. Остаје питање колико пута морамо бити повређени и разочарани да би променили себе и престали да то исто чинимо другима? Или ћемо и даље бесомучно и безуспешно покушавати да мењамо друге. Да ли је могуће да ћемо пре сви појединачно изгубити веру у људе, него што ћемо покушати променити себе? Уколико до тога заиста дође, и изгубимо веру једни у друге то можда неће бити крај за човечанство али за ону преосталу трунку људскости, нажалост хоће. pogledizugla.
- 53 нових одговора
-
- 3
-
-
- разочараност
- униније
- (и још 2 )
-
„Све је црно, све је пропало. Окружен сам лоповима и преварантима.“ Уколико често изговарате ову мантру, требало би добро да се замислите. О првим знацима болесне страсти-архимандрит Маркелл (Павук), предавач аскезе на Кијевској духовној академији. – Како не одустати, не пасти у депресију од изазова данашњице који нарастају и од немогућности да им се супростави? Како савремени човек да не полуди од константног притиска? На светоотачком језику депресија се назива униније. Један од облика унинија је туга. Туга може бити светла- плодосна, корисна. Када човек жали због својих грехова, својих грешака. Као последица, настаје покајање. Али, постоји и неразумна туга-када човек остаје без нечега (на пример, без положаја) или губи ближње. Тада претерано тугује и брине. На крају, уколико одмах не пресече ту страст, следи њен хронични облик-униније, када је човеку читав живот терет: види само сиве боје, ни капи радости чак ни од онога што му је пре доносило утеху: музика, пријатељи...
-
Kako se izboriti sa duhom očaja/uninija " Suza moja nema roditelja; nada mnom je nebo zatvoreno, ne čuje mi plača ni molitve." Uninije – strašni, crni demon očaja, mrzovolje, pesimizma, zagrljen sa smrdljivom sabraćom gordosti i gnjeva, podlo vam došaptava da je sve crno, da niko ne mari za vas, da je Bog okrenuo lice Svoje od vas, ne da vam da se molite, iako znate da je molitva lijek za to stanje, svemoćno "Slava Bogu za sve", naročito Isusova molitva; jeste li to doživjeli, kako se borite s tim? Псалам 21. (МТ: Псалам 22) БОЖЕ, Боже мој,чуј ме; зашто си ме оставио?(1) далеко су од спасења мога речи падова (=крикова) мојих. Боже мој, вичем у дану и не чујеш; и у ноћи, и нема (одговора) на агонију моју. А Ти у светињи обитаваш, Хвало Израиљева. У Тебе се уздаше оци наши; уздаше се, и избавио си их; Теби вапише и бише спасени, на Тебе се уздаше и не постидеше се. А ја сам црв а не човек, подсмех људима и руг народу. Сви који ме видеше ругаше ми се, говораху устима, климаху главама: Уздао се у Господа, нека га избави!(2) Нека се спасе, ако га хоће! Јер Ти си Који ме извади из утробе, нада моја од (времена) дојки мајке моје. Теби сам привржен од материце, из утробе мајке моје Ти си Бог мој. Немој одступити од мене, јер је невоља близу, а нема помоћника. Опколише ме јунци многи, бикови дебели окружише ме; отворише на ме уста своја, као лав који граби и риче. Као вода разлих се, и расуше се све кости моје; поста срце моје као восак топљен у утроби мојој. Сасуши се као опека снага моја, и језик мој прилепи се за грло моје, и у прах смртни низвео си ме. Јер ме окружише пси многи, збор лукавих опколише ме; прободоше руке моје и ноге. Избројаше све кости моје, а они ме погледаше и презреше ме. Разделише одећу моју мећу собом,(3) и за хаљину моју бацаху коцку. А Ти, Господе, не удаљи помоћ Твоју од мене, похитај да ме заштитиш.
-
"Blazeni koji placu jer ce se utesiti!" Kako danasnji covek gleda na plac? Svedoci smo pominjanja placa u Sv. Pismu jos iz Starog Zaveta. Da li je dusekoristan plac i da li se treba predati osecanjima u potpunosti pa i placu? Stanje tuge je korisno jer se u toku osecanja tuge steze srce i zatim poticu suze koje su kao lek od bolesti i nastaje olaksanje. Sta vi mislite? crvenilo
-
Naša glavna borba se vodi protiv demona tuge, koji pomračuje sposobnost duše za duhovno sozercanje i udaljava je od svake dobrodetelji. Kada ovaj zli demon ovlada dušom i potpuno je pomrači, odvraća nas od vatrene molitve, dušekorisnog i istrajnog čitanja sveštenih knjiga, blagosti i saosećanja sa bližnjim. On uliva svaku vrstu mržnje prema obaveznim delima poslušanja, čak i prema samom monaštvu. Lišavajući dušu svakog zdravog rasuđivanja, raslabivši njenu istrajnost i postojanost, čini je bezosećajnom i paralizovanom, svezanom i okovanom očajničkim mislima. Ukoliko nam je cilj da vodimo duhovnu borbu i da, uz Božiju pomoć, porazimo demone zla, trebalo bi da na svaki način čuvamo srce od demona čamotinje. Kao što moljac nagriza odeću, a crv drvo, tako i tuga izjeda čovekovu dušu. Ona čoveku pomaže da izbegne svaki koristan susret, da prihvati savet od istinskih prijatelja i sprečava čoveka da ljubazno i mirno govori. Obuzimajući vascelu dušu, tuga je ispunjava gorčinom i nemarnošću. Zatim joj demon tuge predlaže da bi trebalo da se odvoji od ostalih ljudi, jer su oni uzrok njene uznemirenosti. On ne dopušta duši da shvati da njena bolest ne dolazi spolja, već leži unutra, skrivena, i projavljuje se samo onda kada iskušenja napadaju dušu zbog njenih asketskih trudova. Čoveka povređuju samo uzroci strasti koje leže u njemu samom. Iz tog razloga Bog, Tvorac i Lekar naših duša, Koji jedini poznaje sve naše duševne rane, ne govori nam da napustimo društvo bližnjih, već nam kazuje da u sebi iskorenimo uzroke zla i priznamo da se duševno zdravlje ne postiže odvajanjem od bližnjih, već vlastitim asketskim podvigom u društvu svetih ljudi. Napuštajući bližnje iz nekog, naizgled korisnog razloga, mi ne iskorenjujemo motive čamotinje, već ih samo zamenjujemo nekim drugim. To znači da će se bolest, koja je skrivena u nama, ponovo projaviti u nekom drugom obliku i u drugim prilikama. Dakle, jasno je da se vascela borba vodi protiv sopstvenih strasti. Kada se uz pomoć i blagodat Božiju, one iskorene iz srca, ubrzo ćemo biti spremni da živimo ne samo sa drugim ljudima, već i sa divljim zverima. Trpeljivi Jov to potvrđuje rečima: i zvijerje će poljsko biti u miru s tobom (Jov. 5, 23). Međutim, najpre se moramo izboriti sa demonom tuge koji dušu dovodi do očajanja. Prosto ga moramo iščupati iz svoga srca. Upravo demon tuge nije Kainu dopustio da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi posle izdajstva svoga Učitelja. Tuga za nas može biti korisna samo ukoliko donosi pokajanje zbog sopstvenih grehova, praćeno uzdanjem u Boga. Zato blaženi apostol i kaže: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje (2. Kor. 7, 10). Ova "žalost koja je po Bogu" je pomešana sa radošću, jer hrani dušu nadom, proisteklom iz pokajanja. To znači da nas ona čini poslušnim, brzim na svako dobro delo, pristupačnim, skrušenim, blagim, uzdržljivim i trpeljivim u svakoj muci ili potresu koji Bog dopušta na nas. Posedovanje ovakvih kvaliteta pokazuje da čovek nosi u sebi plodove Duha Svetoga: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, dobrotu, veru, uzdržanje (Gal. 5, 22). Nasuprot tome, tugom, koja nije po Bogu, spoznajemo samo plodove zlog duha: ravnodušnost, netrpeljivost, gnev, mržnju, svadljivost, očajanje, lenjost u molitvi. Stoga, treba se kloniti ovog oblika tuge, isto kao i bluda, srebroljublja, gneva i ostalih strasti. One se mogu isceliti molitvom, uzdanjem u Boga, bogomislijem i životom sa blagočestivim ljudima. http://prijateljboziji.com
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.