Претражи Живе Речи Утехе

Међу православним хришћанима, може се рећи из свештеничке праксе, два греха су веома честа. Први од њих је хронична малодушност. Човек иде у цркву, уздише, увек је тужан, никад се не смеје. И све у његовом животу је лоше, све је веома тешко. Гледа и не жели ништа да уради. Склупчао би се, легао на под и чекао смрт. Друга врста греха је лажни традиционализам. Овакав човек је навикао да врши ритуалну побожност. Запали свећу, прекрсти се, да прилог, одстоји на служби, иди на исповест и причешћује се четири пута годишње током великих постова. Али започните разговор са таквом особом, копајте дубље - и испоставиће се да је много тога замрзнуто унутра и духовни развој је на минималном нивоу. Паљење свеће или прекрштавање постало је навика, слична хигијенским навикама у домаћинству, попут прања зуба или облачења. Зашто је тако? Зашто и код малодушности и код традиционализма долази до таквог удаљавања од истинског духовног живота, који треба да пламти, пре свега, љубављу према Господу и вечним приближавањем Њему? Губи се осећај Личног Бога. Осећај да је Господ Живо биће које је поред тебе. А ти, кроз своје грехе, кроз своју телесност, гојазност и тежину, мораш да се пробијеш до Њега. Како је рекао монах Пајсије из Светогорац, мораш да подесиш радио-пријемник свог срца на Божански талас. И видимо да је то заиста био случај са старцем. Цео свет за њега је био хор у храму, који је вршио службу Божију. И зато су се Господ, Пресвета Богородица и светитељи открили монаху, дајући му великодушно блаженство и радосну сладост. И ти учини исто! Загреј дар добијен у Тајнама Крштења, Помазања, Покајања, Причешћа, Јелеосвећења. Господ је Постојећи, Живи. Он је Личност. Господ жели да буде са нама, да живи са нама, да разговара са нама. Главно је да више од свега на свету желиш да будеш са Њим! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

После Свога славног Васкрсења, Господ наш Исус Христос је ходао земљом још 40 дана, потврдио ученике у вери, отворио им ум за сагледавање Светог Писма. Затим је узео најближе ученике, попео се са њима на Маслинску гору, дао последња упутства, благословио их и, како свакодневно читамо у Символу вере, отишао на небо и сео са десне стране Бога Оца (види Лк. 24:36-53). Зашто Христос Спаситељ после Васкрсења није на видљив начин остао овде, међу нама, него се узнео на Небо? Постоје различити одговори на ово питање. Врло је вероватно да се наша вера не заснива толико на чуду, колико на свесном, чврстом избору између добра и зла, истине и лажи. Нажалост, већина људи који су видели чуда која је Он чинио на земљи, проповедајући Јеванђеље 3,5 године, нису Му остали верни у критичном тренутку, већ су Га издали. Прво су викали: „Осана сину Давидовом!“ (Мт. 21:9), али су у трагичном тренутку почели да узвикују: „Распни, распни Га!“ (видети Лука 23:21). Стога је осмог дана по Васкрсењу, када је Христос извршио Тајну Исповести, рекао: „Блажени који не видеше и повероваше“ (Јн. 20, 29). Јер када је човек укорењен у злу, ни највеће чудо га не може исправити. О томе је опет говорио сам Христос Спаситељ у параболи о богаташу и Лазару: „...ако ко и из мртвих устане, не би веровао“ (Лк. 16,31). Неколико пута дневно, драга браћо и сестре, сви се суочавамо са избором добра или зла, истине или неправде. Како живот показује, већина бира зло. Шта тек рећи за нас, обичне људе, када се чак и свети апостол Павле искрено покајао да не чини добро које хоће, него чини зло које неће (в. Рим. 7,15). Да би се оправдао пред Богом, лукави људски ум смислио је за себе огроман број објашњења током две хиљаде година историје хришћанства. Зашто не могу да се молим? „Зато што имам много важних хитних послова. Зашто не могу да постим? „Зато што се бојим за своје ионако слабо здравље. – Зашто се не могу увек руководити гласом савести и понашати се по истини? „Зато што ме тада неће разумети, и стећи ћу много непријатеља. Ова листа питања и лукавих изговора је бескрајна. Међутим, што више кријемо своју кривицу, то се више удаљавамо од Бога, а то значи да постајемо преносници сваког зла, чинећи понор између Бога и себе и свих људи. Како можемо превазићи овај понор непријатељства и неразумевања? Морамо почети од себе. Морамо се трудити да се наш ум, воља и срце увек крећу у истом правцу – ка Богу. Међутим, како упозоравају свети Јован Касијан Римљанин и многи други свети оци Цркве, на овом путу ка Богу постоји велико искушење - да се мења само споља. То јест, можете се много молити, постити, чинити добро, стицати духовно образовање, али у себи ћете и даље остати зао, завидан, сладострасан, незахвалан, лукав човек. Сада се, на пример, сви труде да се чешће причешћују Светим Христовим Тајнама. Ово је предивно! Ми свештеници смо веома срећни када је на Литургији много причасника. Међутим, морамо признати чињеницу да данас већина то чини само као побожну дужност, без скрушености срца. Најгоре је то што се људи понекад причешћују, држећи у срцу огорченост, непријатељство, бол, па чак и непријатељство, побеђени нечистим помислима. Међутим, Причешће није само лек, већ својеврсна награда за победу над страстима уз истовремено увиђање своје недостојности пред Богом. Свима је позната прича како је једна жена чекала Христа, који би, према гласинама које су се брзо прошириле по селу, требало да дође к њој, јер је себе сматрала најпобожнијом. Урадила је генерално чишћење куће, скувала најбољу храну, обукла се у најскупљу одећу и почела да чека Христа. Најпре јој је на врата покуцао просјак, који је тражио милостињу и био веома гладан, али га је жена отерала, јер је веровала да пре свега треба да упозна најдражег госта. Тада је дошла комшиница и замолила је да јој помогне, али је жена поново рекла да нема времена. Коначно, увече, дође побожни ходочасник и замоли је да преноћи, али га жена опет не прихвати, тврдећи да чека драгог Госта. Али, онда је дошла ноћ, а Гост није дошао. Отишла је да спава, и у сну је видела Христа. Почела је да Га испитује зашто није дошао к њој. Спаситељ је одговорио да је три пута био пред њом, али она Га је сваки пут отерала. Тако је жена кроз овај сан схватила да је њена побожност само површна, церемонијална, да у њој нема праве духовне силе. Сада је Вазнесење, Господ се узноси на небо и позива све да иду за Њим. Имамо природну жељу за добротом, за Богом, али увек морамо да се сетимо да се Вазнесење није догодило одмах после свих чуда која је Христос учинио, већ после страдања, Голготе и Васкрсења. А то значи да пре него што се хвалите својим добрим делима, треба да се ослободите зла које живи у нама. Ако то не учинимо, онда ће наша побожност бити као магла која нестаје на сунцу, као прашина коју зачас развејава ветар сујете. https://pravlife-org.translate.goog/ru/content/pochemu-nasha-vera-dolzhna-osnovyvatsya-ne-stolko-na-chude-skolko-na-soznatelnom-vybore?

Подсетимо се кратког, али веома важног јеванђелског зачала, које се чита у недељу: „Два човека уђоше у храм да се моле: један фарисеј, а други цариник. Фарисеј, устајући, молио се у себи овако: Боже! Благодарим Ти што нисам као други људи, разбојници, преступници, прељубници, или као овај цариник: постим два пута недељно, дајем десетину од свега што добијем. Цариник, стојећи издалека, није смео ни да подигне очи ка небу; али, ударивши се у прса, рече: Боже! Милостив буди мени грешном! Кажем вам да је овај оправдан отишао кући својој него онај: јер сваки који се узвисује биће понижен, а ко се понизује узвисиће се“ (Лк. 18, 10-14). Прошле недеље читали смо јеванђелско зачало о Закхеју. То је, такорећи, пролог припремних недеља пред Свету Четрдесетницу. Једна од централних мисли теме о Закхеју је да, да бисте видели Бога, потребно је да се одвојите од света и започнете своје лично узлазно кретање ка Господу, крећући се уз мердевине, а за то, наравно, постоји Црква. А већ у јеванђељском схватању о митару о фарисеју Господ нам говори о молитви као главном средству општења са Богом. И Он нам у овој параболи показује праву (јавну) и погрешну (фарисејску) молитву. То јест, заправо нам показује како да се молимо исправно. Али прво желим да поставим питање: где почиње молитва? Почиње од одређеног стања, расположења, од правилног уређења свог срца. Видимо у параболи да у Јеванђељу има занимљивих речи „Фарисеј, устајући, молио се у себи овако…“ Односно, сасвим је могуће да је чак ћутао или изговарао речи других молитава које су постојале у старозаветном богослужењу. Али структура његовог ума и срца у њему, у његовој личности, била је оштећена. А оштетила га је страст, која је ћерка гордости – самозадовољства. Фарисеј је био задовољан собом. Он је заправо био тип особе које у савременој психологији зову „нарцис“. Фарисеј се дивио себи, дивио се свом животу. И захвалио је Богу што је тако добар. И ту почиње његов пад. И ево сјајне лекције за нас: самозадовољство је први знак човековог погрешног духовног развоја. Јер, испада да је таква особа на крају роб својих страсти, у првом реду гордости и сујете. Такав се затвара у себе, престаје да има потребу за Богом. Тачније, чак би требало другачије рећи. Њему је потребан Господ све док говори оно што одговара његовом (фарисејевом) поимању духовног поретка. Али чим заповести Божије нису у складу са његовим плановима, он је спреман да устане против самог Бога. Оно што видимо у мукама Господњим, то су фарисеји и садукеји који разапињу Христа. Да не буде тако код нас! Ако се осећате самозадовољно, сетите се покајника цариника. Пазите на своје грехе и молите Господа, као у молитви светог Јефрема Сирина, виђење сопствених сагрешења, тако да имате горућу потребу за Богом као јединим Лекаром који може да вас излечи. Он и само Он вас може спасити од те гомиле смећа која се накупила у вама. Зато, концентриши све у срцу своме, болесном од греха, и избаци из њега овај митарски вапај, који ће разбити лед гордости твоје и пустити унутра небеско возило - Свету Тројицу Оца и Сина и Св. Духа: „Боже! Буди милостив мени грешном! Понизи се да би ти Бог помогао да достигнеш свету висину раја. Направи у себи место да Господ уђе у тебе и усели се у твоје срце. Не постоји ништа у твом животу чиме можеш да се поносиш, нема заслуга које можеш себи да припишеш. И да те Господ није држао у наручју, одавно би завршио у паклу. Али Он наставља да те држи тако да ти, тешко рањен грехом, не усуђујући се да подигнеш очи и уђеш под сводове храма, ипак се потпуно предаш у руке Божије и изговараш ову молитву, која је сестра близнакиња Исусове молитве: „Боже! Милостив буди мени грешном!” И потпуно се предај у руке Свевишњега, осећајући како почиње да се остварује велика тајна твога спасења-исцељења. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/zashto-je-toliko-vazhno-da-se-osetshamo-kao-mitar-ne-kao-farisej

Како научити се „бити“ За човека који тешко болује показало се да је најтеже стање када више не може да ради као раније и када је, уместо уобичајених активности принуђен је да просто „буде“ сам са собом. Тада се појављује питање: „Како научити „бити“? И овде хоћу да наведем пример о коме говори митрополит Антоније. Пре много година, код њега у парохији је био један врло послован човек, а звао се Александар. Овај човек се често жалио владици како нема времена да се заустави и осмисли свој живот. Једног дана отишао је у болницу да обави редовне годишње прегледе и лекари су му открили рак јетре. Александар је дошао код владике и рекао: „Како је ово жалосно! Имам толико посла, а због болести не могу ништа да радим“. Владика му је одговорио: „Увек си се жалио да немаш времена да се зауставиш и размислиш о свом животу, а сада је Господ за тебе зауставио време“. Владика му је рекао да је наступило време да се «буде», а не да се «делâ», и обећао му је помоћ. Као ретко ко, владика је схватао, ослањајући се на своје лекарско и свештеничко искуство, колико је тесна веза између тела и душе: колико сва негативна осећања, емоције, доживљаји, као што су завист, гнев, страх, непраштање одузимају нашу животну снагу. И почели су заједно да разматрају све што је Александру лежало на души: његове поступке, мисли, емоције, почевши од најновијег времена, постепено се окрећући уназад, све до најудаљенијих детињих успомена. Владика је говорио да је Александар проживео врло тежак и сложен живот и имао је о чему да размишља, са ким да се помири, коме да опрости. Пред смрт, када је Александар већ био толико слаб да више није могао ни чашу да држи у руци, рекао је: „Сада сам врло слаб, али се никада у животу нисам осећао тако живим“. Важно је схватити да, када човек не може да буде делатан, него може само да „буде“, ипак он има свој задатак. И мени се чини да о томе вреди говорити, пошто је то тесно повезано са осмишљавањем страдања. Сетимо се речи Виктора Франкла да је човек одговоран за свој однос према неизбежном крају, односно према ономе што не може да промени. Постоји избор: бити жртва или изабрати пут унутрашње слободе. Када човек бира „да буде жртва“ (то се обично догађа несвесно), тада се код њега врло често појављују свакојаки симптоми – физички, душевни и духовни. Стање се погоршава, он мисли само о себи и његов живот се концентрише око болести. Тако доспева у „егзистенцијални вакуум“. Овде је реч о тој другој групи људи. Њима, како је говорио митрополит Антоније „ништа није како треба и за све су други криви“. Насупрот томе, када човек изабере пут унутрашњег раста, то јест пут унутрашње слободе, он се стара да нађе смисао у свом страдању.

Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово je основно питање књиге Фредерике де Граф «Растанка неће бити». Пореклом Холанђанка, духовна кћи митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година радила као неговатељица умирућих пацијената и била подршка њиховим сродницима у Првом московском хоспису. Бити човек — јесте изазов Овде бих се радо подсетила лекара—психијатра Виктора Франкла. Када је почео Други светски рат, он је био главни лекар у бечкој болници за сиромашне. Франкл је био Јеврејин и убрзо је доспео у конц-логор. У концентрационом логору је провео скоро три године, али је успео да преживи. Касније, описујући своје искуство, Виктор Франкл је писао да се у логору сусрео са две групе људи. Већина логораша тежила је само једном циљу — преживети и то по ма коју цену. Све њихове мисли су биле фокусиране само на то како се изборити за још једну мрвицу хлеба. Ређе, додуше, али сретали су се и другачији људи, — они који су, без обзира на страшне услове преживљавања, налазили смисао у нечему што је превазилазило њих саме, односно у нечему узвишеном и предивном, у љубави према ближњем или према Богу. Франкл је сматрао да је човек одговоран и за свој однос према неминовности сопствене смрти. Ми имамо избор: или да постанемо жртве судбине или да пронађемо смисао у ономе што нам се догађа, односно да извучемо поуку из ситуације у којој смо се нашли. Управо од односа човека према својој судбини (између осталог и према смрти), зависи да ли ће се човек наћу и стању егзистеницијалног вакума или у стању унутрашње слободе. Виктор Франкл је, налазећи се у конц—логору, дошао до важног закључка: најважније питање које стоји пред човеком није «како преживети?», већ «ради чега живети?». Не «шта могу узети од живота?», већ «шта могу дати животу?». Он цитира Ничеа: «Када постоји «зашто», човек ће издржати скоро свако «како». В. Франкл између осталог пише: «Човек који тражи смисао, може га наћи на три начина: први начин представњају рад и стваралштво, други — тражење смисла у ономе што се човеку дешава и трећи — љубав према другом…Чак и у безнадежној ситуацији, пред којом је потпуно беспомоћан, он је под извесним условима у стању да увиди смисао. Битни су позиција и принципи с којима он среће личну судбину коју није у стању да избегне или промени. Само позиција и принципи му дају могућност да демонстрира оно за шта је способан само човек: да преобрази страдања у достигнућа достојна човека. Виктор Франкл сматра да у животу не постоје ситуације које би дословно биле лишене смисла: «Остварујући смисао, човек остварује себе. Oстварујући смисао, садржан у страдањима, он реализује оно најљудскије у себи. Ми достижемо зрелост, растемо, надмашујемо сами себе. Управо онда када смо беспомоћни и лишени наде, с обзиром да нисмо у стању да изменимо ситуацију, позвани смо и неопходно је да се сами мењамо». Франкл цитира човека који је преживео Аушвиц: «Страдање има смисла ако захваљујући њему ти сам постанеш другачији». Ја бих да наведем пример пацијенткиње хосписа, младе жене Оксане, која је на моје питање: «Шта си научила захваљујући болести, да ли се нешто у твоме животу променило?» – одговорила следеће: «Моја вера у Бога је постала некако дубља, поново ми се вратила вера у добре људе. Радује ме што сам упознала много дивних људи. Повратила ми се некаква детиња наивност, отвореност. Постала сам мало боља и трпељивија према себи и другим људима. Мој карактер је постао мекши. Сада спокојно прихватам болест, без злобе, са смирењем. Опростила сам неке старе увреде и у душу ми се уселила лакоћа! Уопште, почела сам више да ценим и волим живот. Поново сам се уверила у то да је потребно живети у хармонији са својом душом и на време се обраћати лекарима». Овде је реч о достизању целовитости, каже владика Антоније (Блум). Желиш ли да оздравиш, да би се опет вратио ономе што је претходно урушило твоје тело и душу или да би започео нови, целовит живот? Целовитост, по владици Антонију, означава живот у хармонији са Богом, а ово је важније од физичког здравља. Добро је ако је таква целовитост повезана са физичким оздрављењем, али и ако није, то не умањује значај достизања целовитости. В. Франкл приповеда о једној жени коју је сусрео у конц-логору. Жена је знала да ће умрети кроз неколико дана, али је без обзира на то била душевно бодра: «Захвална сам судбини што се овако сурово понела према мени, – рекла је она – јер сам у свом животу пре заточеништва била сувише размажена, а моје духовне тежње нису биле озбиљне». Прихватајући изазов страдања и зла човек, по сведочењу владике Антонија, «несумњиво узраста у савршено нову димензију, савршено нову величину када је способан да се сусретне лицем у лице са страдањем, мржњом, ратним ужасима, а да притом остане до краја човек и да узрасте у још већу меру, као што су саосећајност, разумевање, храброст, спремност на личну жртву». У вези са овим хтела бих да цитирам речи 29-годишње Јеврејке, житељке Амстердама, која се звала Ети Хилесум (1914-1943), а умрла је у гасној комори немачког конц-логора смрти за време Другог светског рата. Она је маштала да постане књижевница. У свом дневнику који је водила у конц-логору, Ети је записала: „Страдање је увек било с нама, зар је онда важно у каквој форми се оно појављује? Једино што је важно јесте: како га подносимо и да ли га и како чинимо делом нашег живота… Ја понекад сагињем главу пред тешким теретом који виси надамном. Но, чим сагнем главу, ја скоро истовремено неизбежно осећам потребу да се молим. Могу тако сатима да седим, да сазерцавам и подносим све, чиме постајем све јача у прихватању онога што се догађа и да истовремено свим својим бићем верујем да је живот леп, да има смисла и да вреди живети“. Ова дивна млада жена је припадала оној трећој групи људи. Сачувана су сведочанства о томе да је идући у гасну комору храбрила оне који су били поред ње. Виктор Франкл је сматрао да човек не може да не тражи смисао свог живота, јер то је његова суштинска, неодвојива од њега тежња. И питање о смислу се најоштрије поставља у ситуацији када „горе не може бити“ (као код умирућих болесника), или када се од нас удаљи сујета и појаве се простор и време да се размисли о томе, звог чега живимо. По В.Франклу, човеково постојање треба да буде усмерено на нешто што није он сам, на нешто или некога, на смисао који би требало остварити или на другог човека, коме ми тежимо с љубављу. Он је сматрао да управо у служењу делу или у љубави према другом ми реализујемо себе, постајемо сами своји, налазимо свој смисао. В.Франкл је био убеђен да савест обдарује човека способношћу да открије тај јединствени и уникатани смисао који се крије у било којој ситуацији. Управо тамо, где смо беспомоћни и лишени наде, немоћни да изменимо ситуцију, управо тамо смо призвани да се променимо сами. Човек није овде због тога да би посматрао и одражавао самог себе. Он је овде да би жртвујући своје интересе у корист других, кроз познање и љубав, давао себе другима“, – писао је В.Франкл у „Нечујном вапају за смислом“. У таквим екстремним, егзистенцијлним ситуацијама, као што су заточеништво у концентрационом логору или преживљавање тешке болести и смрти, најупечатљивије се манифестује проблем личности. Франкл је приметио да без наде човек просто не може да постоји. Изненадним урушавањем „структуре плана живота“ што се дешава у екстремним ситуацијама, човек доживља празнину и бесмисао постојања. „Онај ко не верује у будућност, своју будућност, тај гине у логору. Он се лишава духовног ослонца, он дозвољава себи унутрашње опуштање, а овој душевној клонулости следује и телесна“. Врло малом броју људи у логору је пошло за руком да сачува своју људскост и такви су били пример за друге. В.Франкл, дакле, долази до закључка да је у екстремној ситуацији питање смисла живота, пре свега, питање о коначном смислу, то јест о смислу смрти, и само одговоривши на ово питање, човек може живети као личност, не потпадајући под утицај спољашњих услова. Ако постоје задатак и смисао, онда је могуће веома много истрпети. https://poznajsebe.wordpress.com/2018/05/09/zasto-toliko-stradam/

У праву сте, заиста је само једна Богородица, а када се молимо пред овом или оном иконом, молимо се једној јединој Богородици. На крају крајева, молећи се пред Њеном иконом, ми говоримо: „Пресвета Богородице, спаси нас“, а никако „Иконо Богородице, спаси нас“. Не спасава нас икона, не материја, већ Онај чији је лик на њој. И чињеница да у црквеном предању постоји огроман број икона Богородице, говори томе у прилог. У ствари, свака икона Богородице је повезана са једним или другим Њеним јављањем људском роду. И у зависности од тога под којим условима и на који начин се Пресвета Богородица јавила човеку, сличне нијансе се огледају у Њеним иконама. Због тога се иконе Богородице називају „Почајевска“, „Владимирска“ итд. Међутим, сматрати да је било која икона Богородице „боља“, „јача“ или „светија“ од других већ је богохуљење и донекле паганство, јер светост иконе не зависи од самог лика, већ на ко је на њему осликан. Андреј Музолф, наставник Кијевске духовне академије https://pravlife.org/sr/content/zashto-postoji-toliko-razlichitih-ikona-bogorodice-sa-razlichitim-imenima-ako-je-ona-jedna

Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви… Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка. – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња. Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте. – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом. Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило. – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада. Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина. – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник. Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница. ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници. Извор: Новости