Претражи Живе Речи Утехе

Жени не треба бранити да улази у храм у периоду када има менструацију тј. месечни период; дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним и није исправно забранити јој да уђе у цркву како се њено стање дешава ван њене воље. Због наведеног разлога, није исправно жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе? Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље. Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом? Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква. Свети Григорије Велики (Двојеслов/Дијалогичар), на Западу познатији као Гргур I, римски папа (540-604), саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова која се служи средом и петком у току Часног поста а грегоријанско појање је добило име по њему. Он је један од оних који је једног анђела и самог Господа угостио у дому своме, а када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим. https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

Налазимо се у претпразничним данима када је потребно молитви посветити више времена него обично. Одлика великих празника јесу дани претпразништва и попразништва кроз које богослужбено и у унутарњем смислу припремамо себе за велики празник из домостроја нашега спасења, а у овом случају за празник Рождества Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа. Време прослављања великих празника који нам предстоје потребује нашу будност и спремност да васцелим својим бићем учествујемо у њима, најпре учествујући у светим богослужењима, али и трудећи се да умножимо своје личне молитве и добра дела. Будући да су наше емисије усмерене ка конкретној мисији која свој темељ и круну налазе у Светотајинском животу Цркве, вођеним хришћанским етосом и саображавајући ток наших емисија са богослужбеним животом, одлучили смо да у току празничних дана у јануару месецу изоставимо емисије средом од 20ч, указујући тако да су у овом периоду саборна и лична молитва изнад сваке приче. Емисије средом од 20ч биће настављене 3. фебруара 2021. године. Поштовани гледаоци, празнични дани који су пред нама подразумевају да наша прича утихне како бисмо погружени у молитви целим бићем узнели славу Оваплоћеном Логосу Господу нашем Исусу Христу. Вођени речима Херувимске песме да "сваку животну бригу оставимо", оставимо и ми на тренутак сваку причу и људско умовање, и у молитвеној радости и расположењу величајмо Господа нашег, речима ангелске песме: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! (Лк. 2, 14) У претпразничној радости, редакција емисије "Живе речи интервјуи"

У суботу 19. децембра 2020. године, одржан је трећи разговор путем ZOOM апликације у оквиру циклуса разговора о вјери које, под називом Лицем к лицу, током Божићног поста организује Црквена Општина Љубљана. Уводничар разговора био је господин Срђан Миљковић, медијски аналитичар Регулаторног тијела за електронске медије (РЕМ) Републике Србије. Осим њега, у разговору су учествовали љубљански парох свештеник Раде Деспотовић, Митрополит Порфирије, монахиња Јефимија (некадашња игуманија манастира Градац), професор Богословског факултета у Великом Трнову (Бугарска) др Свилен Тутеков и други. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У емисији Пирг у уторак, 31. марта 2020. године говорили смо о искушењима са којима се православни хришћани суочавају у току ванредне ситуације. Наш саговорних на ову тему је протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Нишу. ОВДЕ ПОСЛУШАЈТЕ Радио глас

Поводом празника Светог Григорија двојеслова, доносимо његов текст: Менструални циклус и Свето Причешће - Светом Августину Кентеберијском, просветитељу васцеле Енглеске. Жени не треба бранити да улази у храм у периоду када има менструацију тј. месечни период; дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним и није исправно забранити јој да уђе у цркву како се њено стање дешава ван њене воље. Због наведеног разлога, није исправно жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе? Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље. Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом? Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква. Извор: Поуке.орг

Неопходно је да одговоримо на животно питање: на чијој смо страни? Бирамо између добра и зла, истине и лажи. У свакој ситуацији, суочени смо са избором: рећи истину или слагати, радовати се туђем успеху или завидети, осмехнути се и пружити подршку или увредити и омаловажити, одбранити или издати. И сваки пут ми одлучујемо, ми бирамо да ли ћемо бити на страни добра или зла. Данас, Црква и Њена деца пролазе један озбиљан испит. Непријатељ човечанства подстиче на раскол и на све начине покушава да разједини Цркву – Невесту Христову. Веома је важно одржати веру у Бога. У времену опште збуњености неопходно је потрудити се да умножимо доброту у својим срцима. Бити са Богом и Његовом Црквом значи – пружити другима љубав и доброту, бринути се о другима, штитити их од пропасти и бити постојан у истини. Важно је непрекидно бдети над собом. Наш избор је да будемо са Богом, да будемо на страни добра по сваку цену. Молимо се Богу да нам да храбрости да будемо са Њим до самог краја земаљског живота и заувек у вечности. Митрополит бориспољски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Литургију пређеосвећених дарова у Цетињском манастиру. На крају богослужења благосиљано је кољиво, у спомен на Светог великомученика Теодора Тирона. Владика је рекао да све што се пјева и служи у току прве недјеље Великог поста није ништа друго него је воспоминаније Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. “И на сва она збивања од настанка свијета па до Христовог Васкрсења. Зато и почињемо, и читамо у току овога поста од првих поглавља Књиге постања, о настанку свијета”, објаснио је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се онда редом спомињу сва збивања којима је припремано рођење Господа. “И Његово крштење, Његово преображење, Његово распеће и Његово свето васкрсење”, казао је он. Казао је да се посебно на сјутрашњој вечерњој Велике суботе сјећамо Светог великомученика Теодора који је мученички пострадао за Господа. “И који је открио у своје вријеме хришћанима да не једу јела идолослужитеља. Припремио је тада прво кољиво које ми данас овдје имамо пред собом и које је било благословено за спасење и оних који су у то вријеме служили Господу и за спасење свих хришћана до наших времена”, казао је он. Владика Амфилохије је нагласио да је пост припрема душе и тијела, очишћење од тјелесних, душевних и духовних страсти и припремање за свето причешће тијелом и крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. “Нарочито на Велики четвртак и касније, на Велику суботу и дан Христовог васкрсења”, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован недавно је дао интервју за Радио-телевизију Републике Српске, посвећен актуелним дешавањима у Црној Гори. Након истицања веома блиске историјске везе између идеологије садашњих власти Црне Горе и усташког покрета, владика је критиковао политику црногорских политичара и донијети Закон о слободи вјероисповијести, који је назвао дискриминаторним и окарактерисао га као „цио закон који се, практично, бави тиме како држава једнострано има право да одређује шта припада њој, а шта ће остати Цркви“. Владика Јован је истакао да је 1991. дошао у Црну Гору да би постао искушеник прво у манастиру Савина, а годину дана касније у Цетињском манастиру. Описујући тадашње стање у Црној Гори, рекао је да су тих година монаси „живјели у страху и терору“. Према ријечима Преосвештећеног, који је говорио и о снажним атеистичким тенденцијама тог времена, у храмовима су налазили змијска легла, док се „на путу ка Острогу (гдје су мошти Светог Василија), налазила оштећена црква са натписом у част Јосипа Броза Тита“. Присјетио се и како је народ 1991. године каменовао Цетињски манастир за вријеме Свете литургије, те како су каменице падале на Тијело и Крв Христову. Међутим сада све то надилази духовни препород који се догодио у протеклих тридесет година, када „молећи се Богу и бранећи своју Цркву стотине хиљада људи учествују у литијама, прелазећи небројене километре“. У Црној Гори се, вјерује владика Јован, пробудила православна саборна свијест народа, те да „нијесу ни Митрополит Амфилохије, ни Епископ Јоаникије, а још мање неко од политичара из Црне Горе или Србије“ они који су покренули народни протест против дискриминаторног Закона. Одговарајући на новинарско питање о прослави 800. годишњице аутокефалије Српске православне цркве, Епископ Јован је нагласио: „Ово што се сада дешава у Црној Гори је истинска прослава 800 година аутокефалности Српске цркве. Да ли постоји бољи доказ независности од самог народа, чија је самосвијест толико висока, да су изашли на улице како би молитвом заштитили своју Цркву?“ „Црква Божија је већ побиједила“, прокоментарисао је Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован, констатујући да се храбро држање Српске православне цркве показало веома вриједним за искрене вјернике различитог националног опредјељења, па чак и других конфесија: „У литијама које ових дана бивају на улицама Црне Горе су они који се сматрају Србима, али и они који се сматрају Црногорцима. Учествују и озбиљни представници Исламске заједнице, јер су доживјели то као аутентично и јасно – схватили су да је народ изашао да брани своја права“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Иницијативу за изградњу цркве у Ресавици покренули су њени грађани у договору са месном заједницом 8. августа 1997. године. После годину дана, 9. августа 1998. године, Његово преосвештенство Епископ браничевски Игнатије освештао је темељ за Цркву Светог Пантелејмона, а зидање и малтерисање цркве потрајало је од 2000. до 2004. године. Мештани су затим затражили и свог свештеника, због чега је 1. септембра 2003. године основана Црквена општина и парохија ресавичка са седиштем у Ресавици. Њу сачињавају: Ресавица, Равна Река и Сењски Рудник. Пре оснивања црквене општине Ресавица је припадала парохији стрмостенској. Први парох постао је свештеник Зоран Филиповић, који је остао у цркви до 2005. године, а од тада је парох свештеник Саша Ђорђевић. Сама црква се налази на једном од најлепших места у насељу, окружена зидом од камена и металном оградом. Донацијама појединаца и предузећа постављенa је гранитна керамика на поду, подно грејање, прикључен је топловод, поплочан улаз до цркве. Иконостас је израђен вештом руком протомајстора Мишка Милановића из Супске код Ћуприје, а иконе је живописао иконописац Никола Ђуровић из Београда. Црква припада Епархији браничевској, Намесништво свилајначко, Црквена општина ресавичка. Епископ браничевски Игнатије је освештао новосаграђену цркву 9. августа 2012. године Уз Епископа је саслуживало десет свештеника, три ђакона и четири чтеца. За обред освештења донете су мошти Светог кнеза Лазара из Манастира Раваница, што је уз многобројно свештенство учинило овај обред још свечанијим. Велики допринос доласку црквених великодостојника, сигурно, припада пароху ресавичком Саши Ђорђевићу, који је још једном позвао своје парохијане да прилажу за здравље и спасење својих душа. После свечаног чина Владика је одржао говор окупљеном народу, у коме је појаснио чин освећивања цркве: „Освећење цркве је потребно зато што смо ми, у ствари, Црква као заједница која се сабира на једном месту и на тај начин изражава веру у оно што је Господ обећао, а то је да ће у последњи дан када дође, сабрати све народе на једном месту и када ће бити Царство Божје. Литургија треба да се обавља у једном граду на једном месту, јер Литургија представља сабирање, а раздвајање представља смрт, јер без сабирања на светој Литургији и без причешћа неће бити ни вечног живота“. Сама грађевина цркве символизује јединство: унутрашњи део куполе је у облику крста, што указује на утемељење Цркве на Христовом страдању. Кубе је символ неба и божанског, те изображава небо-земни спој у Цркви, спајање Бога и створене природе, Бога и човека – које га чини вечно живим бићем. Владика је рекао да се молимо за здравље оних који су помогли да се сагради црква и доведе у ово стање. У свом говору је посебно захвалио руководству предузећа „Рембас“ на доприносу. У завршници свог обраћања верном народу Преосвећени је навео: „Ово је велики дан, ово смо једном осветили цркву за вечност, никад више је нећемо освећивати и никада се она неће ни порушити. Много тога ће проћи, а црква ће остати“. Свечани чин су улепшали појци. После освештења цркве приређен је пригодан ручак за Владику и госте у хотелу „Ђула“. Том приликом је додељено тридесет архипастирских грамата најзаслужнијим дародавцима. Надлежни парох Саша Ђорђевић опслужује парохију која обухвата: Сењски Рудник, Ресавицу и Равну Реку – укупно 450 домова, и то на простору у којем је својевремено живело 22 народности! Били су то рудари који су долазили овамо са постора целе раније Југославије, и још пре Другог светског рата. Потреба за православном црквом осећала се одавно. Пројекат Цркве Светог Пантелејмона урадила је и поклонила фирма „Сигма пројект“ из Београда. Грађевинске радове је извела фирма „Вавилон“ из Раче крагујевачке, чији је власник Раде Здравковић, дипл. инж. грађевинарства. Црква у поду захвата 180 m²; двокуполна је, има три звона, која је излила фирма „Јеремић“ из Београда. Живописање цркве на око 900 m² отпочело је 2016. године. Владика је предложио распоред живописа, сцена и појединачних фресака, а осликавање поверио иконописцу Петру Билићу из Београда, који се овог посла латио заједно са својим синовима. Због близине манастира Манасија и Раваница, неке сцене и ликови су урађени према фрескама у овим манастирима. Тако, Цркву Светог Пантелејмона у Ресавици осликава Иконописна радионица „Билић“ из Београда, у периоду од три године. Уметнички стил и ликовни квалитет радионице „Билић“ препознатљив је у Српској Православној Цркви. Преко 30 храмова осликаних од стране протомајстора Петра говоре и о озбиљности и квалитету рада. Осликавање се изводи у оквиру канона Православне Цркве и по благослову надлежног епископа. Очекује се да ће бити окончано, ако Бог да, крајем ове, 2019. године. Сви чланови радионице „Билић“ (протомајстор Петар са три сина) активни су верници Српске Православне Цркве. Радионица се налази у Београду, на Врачару, у непосредној близини Храма Светог Саве. Уметничке радове на живописању у потпуности финансира фирма „Svecom d.o.o.“ из Београда, на челу са директором др Ратком Радосављевићем. Иста фирма је учествовала и у изградњи цркве, а позната је по својим активностима и помоћи рударској заједници у Србији. Та помоћ и прилози су усмерени на здравство, школство и Цркву у местима где се обавља рударска делатност и живе рудари (Соко Бања, Алексинац, Сјеница, Сењски Рудник, Равна Река, Деспотовац, Ресавица). „Svecom d.o.o.“ је велики и признати добротвор Српске Православне Цркве, који се истакао у својој вишеструкој активности у реконструкцији Цркве Светог цара Константина и Јелене у Београду, на Вождовцу. Протођакон Радомир Ракић Извор: Инфо-служба СПЦ

Руска и Румунска Црква се активно баве ромским становништвом у оквиру своје пастве с циљем да повећају ниво њиховог учешћа у црквеном животу. Ставропољска и невиномиска епархија Руске Православне Цркве и Ставропољски регионални „Ромски културни центар“ већ неколико месеци раде на пројекту образовања Рома у региону и активнијег укључивања у живот Православне Цркве, извештаји Комитет за народности и козаке Ставропољског краја. Чак 15% целокупног ромског становништва Русије живи у Ставропољском крају, што га чини највећом ромском заједницом у Русији још од совјетских времена. Ромски културни центар је званично регистрован 2017. године. Отац Антоније Скрињиков, настојатељ цркве Светог Дмитрија Донског и професор богословије, одржава предавања за Роме из неколико локалних насеља на различите верске теме, међу којима и о животу православних хришћана у 21. веку. Има времена и да учесници поставе питања. На последњем састанку у цркви Светог Александра Невског у граду Благодарнију окупило се више од 50 Рома; скуп је био веома успешан, са пуно смислене комуникације, како је рекао отац Антоније. Отац Николај Кузменко, ромски свештеник, такође је активно укључен у мисионарски рад, снимајући видео записе кратких проповеди на ромском језику и објашњавајући православне молитве. Видео снимци понекад имају чак 1.500 прегледа. Такође би волео да објави брошуру о православљу на ромском језику и сања о ТВ емисији или филму о Ромима и њиховим традицијама и обичајима. Ромска деца у Румунији такође су недавно имала прилику да се потпуније укључе у живот Цркве. 100 деце и младих учествовало је у Кампу радости, који је од 21. до 22. августа у Змеу организовало Одељење за мањине Архиепископије Јаши, преноси новинска агенција Базилика. Камп је отворен уз благослов и настављен је са неколико радионица о финансијском образовању, креативности и релацијској комуникацији. Камп је у склопу мисионарског програма који би требало да се проведе у свим епархијама епархије, објаснио је о. Алекандар Бачиу из Одељења за мањине. Програм има за циљ да установи ниво учешћа ромске деце у њиховим локалним парохијама, идентификује пасторалне проблеме и проводи конкретна решења. Извор: Српска Православна Црква

На празник Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, у петак 7. јуна 2019, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, са свештенством и вјерним народом, Свету Архијерејску Литургију у спомен-храму Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима, метоху Пивског манастира. Светом Литургијом, празничном Литијом и благосиљем славског колача и жита храм у Долима, који је подигнут у спомен на пивске мученике, пострадале невино у Другом свјетском рату, 7. јуна 1943. на дан Треће обретење главе Светог Јована Крститеља, данас је, такође, прославио храмовну славу. Епископ Јоаникије, у архипастирској бесједи, казао је да је храм Светог Јована Крститеља подигнут на мјесту Пивске голготе у Долима, да је примио освећење од гроба Господњег и од Голготе Христове. „На овом мјесту су пострадали хришћани за име Божје, а, нарочито, спомињемо дјецу. Говори се, још није сигуран број, неко каже 109, неко 111 дјеце, али, жртва дјеце је запечатила пивску жртву у току Другог свјетског рата. Понајвише су страдала дјеца, жене, труднице, старци, нејач, невине жртве које су побили фашисти и нацисти, не само они који су дошли овдје из Њемачке и команда Принц Еуген дивизије, него и многи други од наших комшија, који су се прикључили тим злогласним СС, заиста, злочиначким дивизијама. То није била регуларна војска, која се држи правила и има какав такав морал“, рекао је Владика. Њихово правило је било, навео је Епископ Јоаникије, побити што више и то без икакве самилости према дјеци, женама, нејачи, а правила рата, указао је он, забрањују, убиства нејачи и ненаоружаних. „Сјећамо се овдје тог злочина, али и прослављамо Пивске новомученике, на чијем челу су свештенослужитељи Господњи: игуман пивски Иларион и стари прота Јоко Сочица. Ипак, међу мученицима пивским понајвише се говори о дјевојкама Јаглики Аџић и Софији Кандић. То су чисте жртве, а с њима помињемо и двогодишњег дјечака, младенца Господњег Благоја Васовића који је бачен низ стијене кањона ријеке Пиве и остао у крошњи бора. Остала је црвена струка у коју је био умотан као знак мучеништва цијеле Пиве, као знак распећа и, налазећи се, данас, овдје, на страшном мјесту Пивске голготе, ми се осјећамо као да смо у храму Васкрсења Христовог, јер ово мјесто распећа, већ, добија и освећује се силом Васкрсења Христовог“, казао је Владика будимљанско-никшићки. Подсјетио је да је трећа година од канонизације Пивских мученка, од кад се прослављају као свети. И храм у Долима, истакао је Владика, такође, је слика Васкрсења Христовог, јер је на овом светом мјесту васкрсла Ловћенска капела. „Славу Богу узносимо, клањамо се Христовом распећу, прослављамо Његово Васкрсење и Вазнесење на Небо и вјерујемо да је Цар царева и Господар господара окупио око себе све оне који су пострадали за име Његово на овој земљи, да су мученици Пивски, а нарочито дјеца, сабрани око Престола Божјег, убијељени мученичком крвљу заједно са анђелима небеским, са Светим Јованом Крститељем, Светим великомучеником Георгијем, јер је Божји промисао тако одредио да пивска дјеца, која су овдје пострадала, наставе мучеништво Светог Јована, Светог Георгија, Светог Николе, да ове долинице, гдје су они своју крв проливали, опет, је тако Бог одредио, миришу као мошти Светог Оца нашег Николаја Чудотворца“, бесједио је Његово Преосвештенство. Дола су мјесто страдања, мучеништва, гологоте пивске и српска, али и свето мјесто, које нам, нагласио је Преосвећени Епископ, даје снагу духовну, враћа у памет и једне другима, враћа нашим прецима, оспособљава нас да мислимо о својој будућности и својој дјеци. „Ово је мјесто сабора и ходочашћа; као што је гроб Господњи центар хришћанског ходочашћа тако ће и Пивска голгота, полако, постати мјесто хришћанског ходочашћа у овим крајевима. Ко год је овдје дошао, јесте био ужаснут од сјећања на злочин који је овдје извршен, али је био окриљен заштитом нових Пивских мученика, који су добили силу анђела Божјих да нас штите, да нас руководе и приводе Христу“. „Овдје је врело свете вјере православне, овдје смо се потврдили као хришћани, слично као на Косову, боље рећи као у Јасеновцу, Јадовну и Пребиловцима. То су све мјеста хришћанског ходочашћа данас, мјеста светиње којима притичемо и добијамо очишћење и оснажење вјере. Упућујемо се на тим светим мјестима мучеништва на јеванђељске заповјести, на љубав Божју, да се измиримо над гробовима светих, да овдје превазиђемо разлике“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Владика је захвалио свештеницима, о. Јефтимију, игуману манастира Пива, чији је метох храм у Долима, монахињи Јелени која кади ово свето мјесто и отвара дом, који смо овдје саграђен, вршећи значајну службу на овом мјесту страдања и славе, свештеницима који овдје редовно врше свете службе Божје, дјеци која су, уредила простор комплекса, предсједнику Општине Плужине, који је много учинио да ово мјесто добије на свом значају, онима који су подигли спомен-храм, цркву Ловћенску, и вјерном народу, који се овдје сабира. Након светог богослужења освештан је и преломљен славски колач. Домаћин славе био је Зоран Крунић, који је дио славског колача предао домаћину за следећу годину Костадину Пејовићу. У културно-умјетничком програму учествовали су: црквени хор "Красница" из Чајнича, рецитатор Драгана Мићановић, гуслар Здравко Кнежевић. У Центру за културу у Плужинама, синоћ је, приказан документарни филм у славу Светих новомученка пивских "Кад се Пива селила на небо", аутора проф. Веселина Матовића. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) на трону ове древне Епархије Српске православне цркве налази се непуних пет година. У том периоду доста тога се направило на духовном и културном, али и материјалном плану у западној Славонији. Са њим смо разговарали о активностима и плановима унутар саме Епархије, али и о друштвеним темама које су незаобилазне када је ова Епархија у питању, али и сам владика лично. Преосвећени владико, на челу сте једне историјски значајне, али ратом опустошене Епархије. Колики и какав терет те две чињенице представљају за Вас лично, Ваше свештенство и преостали српски народ овде? – Нажалост ми нисмо пострадали само у овом рату него и више током Другог светског рата. Сама чињеница да се Јасеновац налази на територији Пакрачко – славонске епархије довољно говори о размерама страдања нашег народа овде. С друге стране то страдање не сме да засени чињеницу да смо ми једна од древних и најстаријих Епархија Пећке патријаршије, да смо ми овде као Епархија и као епископско седиште у Славонији од 16. века, од времена када у овим крајевима настаје манастир Ораховица, где је испочетка било седиште наше Епархије, али и касније поготово од времена Арсенија Чарнојевића када се седиште Епархије налази овде у Пакрацу и ја сам 22. епископ на том трону. Ова Епархија која покрива западну Славонију, а до 1991. године покривала је и део источне Славоније где се сретала са Бачком и Сремском епархијом, она је пре свега произвела светост, прво монашким животом, јер овде су постојала три манастира, али и огромним културним благом које је створено у то време јер овде је најпознатија ствар, поред несрећног и васкрслог Јасеновца, управо библиотека наше Епархије или, како се она у старини звала, Епископска књижница у Пакрацу. Она је друга у свету по броју раних јужнословенских штампаних књига и светски је чувена. Носећи све то носимо и ово страдање које се десило како у Другом светском рату, тако и сада деведесетих година прошлог века. Ми овде имамо наш народ којег је много мање него што га је било до 1991. године, а с друге стране имамо то велико достојанство, културно и духовно наслеђено које живи овде, а доказ за то је да нам на богослужења долази све више људи. Пакрац је историјски важно место, у њему се налази чувена библиотека, али данас је готово непознат у јавности. Како Пакрацу вратити значај који је некада имао? – Пакрац је једно од оних места какви су Охрид, Призрен, Цетиње, Сентандреја, Сремски Карловци, односно место које има изразито јак духовни и културни идентитет. Он спада у групу места која су међаши у историји и препознатљиви су са свих страна, места која доносе благодат и дар свима око себе. Несумњиво политика НДХ, а не бих да упоредим у потпуности, али не могу да не поменем и политику Социјалистичке Републике Хрватске која нажалост није посвећивала пажњу овом месту па је тако овај величанствени двор, који је највећи двор Пећке патријаршије после саме Патријаршије у Београду, 1991. године већ био у озбиљном трошном стању и завређивао је једну велику обнову која се ето дешава тек сад. Тај двор је био занемарен, та књижница није била враћена неколико деценија да би се тек негде крајем осамдесетих година она нашла овде у Пакрацу и то заиста у неусловним просторијама. Вишедеценијска културна политика била је таква да Пакрац није имао оно место које му припада. Улажете много труда у обнову Епархије. Манастири су овде поново оживели, у њима има монаха. Какво је стање у манастирима Ваше епархије? – Манастири су у великој обнови, пре свега духовној, а онда и материјалној. Да би човек дошао у манастир он мора да зна да тај манастир постоји, а поред тога јако је битно и да је тај манастир жив, односно да у њему неко живи, и треће да је он духовно жив што значи да ту долази народ. Наша три манастира су прави пример тог духовног живота, а када је манастир духовно обновљен онда можемо очекивати и његову материјалну обнову. Заправо и материјална и културна обнова следе за духовном обновом, најбољи пример за то је манастир Ораховица који полако постаје оно што је у прошлости био, а то је духовно средиште западне Славоније. У сваком случају јако је битно да наши манастири живе, живи манастир у Јасеновцу где имамо пет сестара које су сад тамо , живи манастир Ораховица где је дошао отац Павле дугогодишњи заменик игумана манастира Острог, а обновљен је недавно и манастир Свете Ане где се налази монахиња Герасима која је иначе дуго година живела у Грчкој, одлично говори грчки језик, поје византијски и хвала Богу одлучна је да тамо остане. Ових дана је доведена и струја до манастира Пакра који није имао струју иако је некада давно имао своју струју, своју мини електрану, али сада је дошла струја и до њега и самим тим постављају се предуслови за живот у њему. Међутим, ми смо сведоци повратка таквих места као што је Пакрац тамо где припадају. Рецимо, 1990. године када смо обележавали тристоту годишњицу Сеоба, тада се у нашу општу свест вратила Сентандреја. Реално, до тада је ретко ко знао за њу, ретко ко је знао за тако важан духовни и културни центар као што је она. Међутим, од 1990. године о Сентандреји знамо много, па тако САНУ издаје Сентандрејски зборник, наше екскурзије које посећују Будимпешту иду и у Сентандреју, владика столује у Сентандреји и одједном Сентандреја се вратила у жижу, вратила се на своје место. Исто тако нешто слично може да се деси за Пакрац који се налази много ближе, како Београду и Бањалуци, тако и Загребу и Љубљани и Пакрац је као културно средиште на врло потентном месту. Ако говоримо о материјалној обнови можете нам рећи какво је стање по питању обнове храмова у Епархији као и владичанског двора? – Ова Епархија је и у Другом светском рату, али поготово у овом последњем била најтеже погођена и у овом тренутку имамо око педесет срушених храмова. Ми смо пред себе ставили четири приоритета, први је сам Пакрац, односно материјална и духовна обнова у самом Пакрацу као седишту епископије, затим Јасеновац као наше место по којем смо и најпознатији у свету, а доказ тога је да се за празник Новомученика овде окупљају епископи из свих помесних православних цркава, ми смо имали у Јасеновцу од Васељенског патријарха, руских митрополита, до епископа из Грчке, Чешке, Пољске итд. Трећи приоритет нам је наравно манастир Ораховица као древно духовно седиште наше Епархије и четврто је и посебно важно, родно место Патријарха Павла Кућанци где је црква била разрушена 1992. године иако је била далеко од сваког ратишта и линије фронта и она је у великој обнови, а ако Бог да ове године у новембру имаћемо велико освећење обновљеног храма. Морам рећи да смо за то имали велики прилог од самог Синода наше цркве, али и велику помоћ локалне самоуправе, односно општине Магаденовац. То су четири приоритета уз које се везују манастири Пакра и Света Ана и сва друга значајна места. Такође, потпуно је обновљен храм у Миклеушу, освештали смо храм у Млаки, једном од јасеновачких подлогора, освештали смо капелу у манастиру Ораховици која омогућује братији и гостима да служе преко зиме, освештан је обновљени храм у Новој Градишци, увелико је у току обнова великог храма у Славонском Броду који је на понос нашег народа и позивам све који могу да помогну његову обнову тога храма који је био освештан 1988, а нажалост већ 1992. године срушен, и који представља једно велико архитектонско дело које ће бити на понос свима. Поред тога у низу других места почела је обнова и надамо се ускоро новим храмовима. „Ревизионизам историје је и неистраживање као и заташкавање злочина“ Као неко ко је стручњак за холокауст, као неко ко се бави том и сличном тематиком, како тумачите честе ревизионистичке ставове у хрватској јавности, поготово када је Јасеновац у питању? – Прво бих истакао чињеницу да све то почива на једном скандалу који је почео 1945. године и траје до дана данашњег, а то је стравичан недостатак истраживања у том погледу. Социјалистичка Југославија је 1948. године завршила са радом земаљске и државне комисије за пописивање штете и жртава које су нанели Немци и њихови сарадници на подручју Југославије и док су у другим земљама Европе одмах после тога, чак и у источном блоку, формиране институције или је постојећим институцијама дано у задатак да проучавају Други светски рат, да дођу колико је могуће до прецизних података о броју и идентитету жртава о суштини рата и свим његовим аспектима, у Југославији је када су у питању жртве од 1948. године владала апсолутна тишина. Могло се говорити о биткама, могло се говорити о социјалистичкој револуцији и о томе заиста постоји огромна продукција, међутим када се говори о жртвама оне су биле у другом плану и треба врло пажљиво прочитати, да је тако назовем, партизанску продукцију историографије па наћи шта се у другом плану крије о жртвама. Међутим, једина институција која је основана да се научно бави овом темом је 1992. године основани Музеј жртава геноцида у Београду који је требао да буде и музеј, али се за сада развио само у истраживачку институцију која заиста изванредно ради свој посао и потпуно је поуздана и сигурна. Нажалост, када долази до полемика око страдања у Другом светском рату видимо да већи део оних који учествују у тим полемикама једноставно немају никакав научни кредибилитет нити довољног знања да полемишу. Једна последица тога је и могућност да дође до ревизије историје и ревизионистичког понашања као што имамо ревизију историје са једне стране код људи који неумерено и бесмислено увећавају број жртава у Другом светском рату, с друге стране се развио читав покрет који се труди да докаже да Јасеновца једноставно није било, односно да страдања у њему нема током Другог светског рата. Тако имамо пре неколико година фељтон под називом „Злочина у Глини није било“, али ми можемо да седнемо и причамо да ли је увећан број жртава, да ли је манипулисано сећањем, али не можемо да кажемо да злочина у Глини није било када још Степинац пише властима у НДХ упозоравајући их на злочине у овом месту. Исто тако морамо да кажемо да је злочин и то што је након Другог светског рата на темељима те цркве направљен Дом културе и то је исто тако ревизионизам на свој начин, а тај ревизионизам је био званична политика Социјалистичке Југославије и Социјалистичке Хрватске. Нажалост, морамо се запитати колику су улогу у том ревизионизму имали српски прваци из тог социјалистичког времена. Ми данас у 2019. години овде имамо покушаје ревизије историје који понекад добијају и полузванични тон у Републици Хрватској. То је јако велики и провинцијални подухват да тако кажем, али ових дана је гроф Кристоф фон Шенбрун, кардинал Беча, јасно ставио до знања шта нормалан свет о томе мисли, рекавши да је за Аустрију и аустријске бискупе скуп на Блајбургу фашистички скуп и да ту никаква ревизија историје нити помаже, нити је могућа, нити је прихватљива свакоме иоле нормалном. Камен спотицања у српско-хрватским односима, између осталог, је и Алојзије Степинац. Има ли каквих помака по том питању у раду мешовите комисије као и усаглашених ставова? – Само постојање те мешовите комисије је велики помак. То је велики помак у односима Римокатоличке цркве и СПЦ-а и то је један велики корак напред, ту пре свега мислим на чињеницу да се разговара о ономе што је спорно. Оно што вам могу рећи јесте да је помак настао и у нашим међусобним односима и разумевању до којих није било тешко доћи, јесте да није проблем сам Алојзије Степинац него уопште улога Римокатоличке цркве у НДХ. Било је много горих случајева у Другом светском рату од Степинца, немојте ту да се заваравамо, он је сигурно ту мање споран од многих, узмите само пример надбискупа сарајевског Ивана Шарића који је штампао у свом дијецезанском листу читаве панегирике Павелићу и који је био отворени усташа. Што ниже ако идемо када је клер у питању имамо све горих примера. Дакле, велик је корак учињен отворен разговором, шта ће Ватикан одлучити, а то је његова интерна ствар по питању светости Степинца, то је на њима, али у сваком случају и само постојање ове комисије је веома значајно. Који су корени ревизионизма, како код нас тако и у свету? – Никакав није изум Хрватске овај ревизионизам о којем говоримо, он је само јако ван моде. Наиме, ревизионизам се развио у западној Европи и САД-у седамдесетих и осамдесетих година прошлог века и у његовом средишту је био један институт из Сан Франциска који се дословно тако звао „Институт за ревизију историје“. Они су покушавали да докажу да холокауста није било, а холокауст је већи и познатији од злочина над Србима у Другом светском рату и они су себи ставили у задатак да докажу да тога није било. Своју највећу шансу су мислили да су добили када је британски војни историчар Дејвид Ирвинг тужио Дебору Липштат, америчку Јеврејку, која је иначе написала књигу о ревизионизму и порицању холокауста, у којој се врло озбиљно дотиче и првог хрватског председника Фрање Туђмана, и она је ту врло благо прозвала Дејвида Ирвинга за порицање холокауста. Он је њу тужио британском суду и 2000. године у Лондону је одржан тај процес. Дебора Липштат је мобилисала врх науке у том погледу и огроман тим историчара је прошао кроз комплетне радове Дејвида Ирвинга и одговорио на њих, припремио одбрану Липштатовој. Између осталог, тада су Београд и Србија имали доста велику улогу у том процесу зато што је Београд био доказ кориштења гаса, а једна од теза ревизиониста је била да није било гасних комора и управо су гасне коморе у Београду током пролећа 1942. године биле доказ како ће оне функционисати и на другим местима. Друга ствар коју су ревизионисти покушали да докажу јесте да злочине који су почињени да их је заправо чинила једна мала група фанатика, окупљена око СС-а и Гестапоа. Пресуда је била у корист Деборе Липштат, а Дејвид Ирвинг је пропао и банкротирао и то је био преломни моменат, а након неколико година тај Институт за ревизију историје је објавио да су они пропали у свом покушају на негирају холокауст и у потпуности су променили свој начин рада и од тада се против државе Израел боре политички. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Бранко је на почетку емисије разјаснио недоумицу која је протеклих дана осванула на друштвеним мрежама, када је отац Бранко на позив једног парохијана да освешта кромпир, који је, наводно, на себи имао знак крста, схвативши то као шалу шаљиво и одговорио “Ео трчим“. “Наша вјера је много озбиљнија и Бог се не открива на овакве начине“- поручује отац Бранко. У наставку емисије отац Бранко тумачио је Свето Јеванђеље на 29. недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле. Звучни запис емисије Говорећи о Божићном посту отац Бранко каже да је Пост период очишћења душе и тијела, вријеме кад се треба сјетити својих гријехова и исповиједити их парохијским свештеницима или духовницима. “У току поста потребно нам је помирење са ближњима са којима смо у завади, али помирење за цио живот, не само за период поста. Господу не треба форма. Он тражи срце наше, да ми од срца желимо да се помиримо са братом својим“-каже отац Бранко. Сребрни олтар за цркву у Барију, у којој се чувају мошти Светог Николаја мирликијског чудотворца, као и сребрни оквир за његову икону даривао је српски краљ Урош овој Цркви, што говори о великом поштовању према Светом Николи српског народа и Светородне лозе Немањића, нагласио је отац Бранко говорећи о празнику Светог Николе. Отац Бранко је одговарао и на питање слушалаца о томе да ли православни хришћани треба да користе друштвене мреже, посебно фејсбук. “Ми управљмо фејсбуком а не он нама. Није штетно користити фејсбук, само треба да бирамо садржаје које тамо тражимо“- каже отац Бранко. Извор: Радио Светигора

Захваљујући низу међународних иницијатива у току дана косовске власти су престале са незаконитим радовима на путу у заштићеној зони манастира Дечани и тешка машинерија је наводно повучена. Надамо се да ће косовске институције убудуће поштовати своје законодавство и међународне обавезе. Захваљујемо се свим људима добре воље који су показали солидарност у циљу заштите манастира Високи Дечани и прелепе природе која га окружује. Вест о обустављању радова пренела је мисија ОЕБС-а вечерас на својој фејсбук страници епархија рашко-призренска