Претражи Живе Речи Утехе

Ако се у мислима пренесемо на догађаје који се описују у Јеванђељу, видећемо Галилеју, мноштво људи, врло простодушних, како су се окупили да би чули Христа, да би добили од Њега помоћ, исцељење својих болести и утеху у својој жалости. Окупило се 5 хиљада људи осим жена и деце. Пет хиљада људи! Можете ли да замислите? То је огромна гомила! Они су стајали гладни и уморни уперивши погледе у Христа како би добили све што им је потребно за живот, за радост и за срећу. И Господ је узео пет хлебова и три рибе, нахранио је све ово мноштво људи, сви су били сити и чак је још више хране остало. Људи су били толико одушевљени свим тим да су пожелели да учине Исуса царем. Ево нашег цара! Ево ко нам је потребан! Ево ко на земљи треба да води свој народ: он ће нам дати све, јер нам је дао храну! То су били прости људи. Али у животу Господа Исуса Христа било је и људи који нису били нимало једноставни, људи који су сањали о томе да имају јудејског цара. То су били фарисеји и садукеји. Они су сањали о томе да њихова владавина с јудејским царем који дође на власт буде непоколебљива у векове векова и да буде најмоћнија – то су највише желели. Међутим, Господ Исус Христос је отишао и од једних и од других. Не само то, они који су сањали о томе да учине Исуса Христа царем разапели су Га и наругали су Му се. Кад је Господ умножио хлеб и рибу и кад је нахранио гомилу народа удаљио је Своје ученике рекавши: „Идите. После ћу вас срести, а сад идите одавде,“ – и остао је с народом како би га учио о Небеском Царству, а не о земаљском царству, и о духу, а не о телу. Завршивши ову поуку и умиривши оне који су желели да одмах учине царем Онога Ко их је нахранио – а рећи ћу још страшније: свакога ко их нахрани! – свакога ко их нахрани људи желе да учине царем... – Господ је испратио људе, а Сам се попео на гору, на осамљено место како би узнео молитву Свом Небеском Оцу, како би увек пребивао у духу. И док су ученици пловили чамцем почела је бура. На малим језерима као што је Генисаретско, олуја понекад почиње практично изненада. Тако се десило и Господњим ученицима. Кад су кренули са обале време је било лепо, а кад су били насред језера почела је бура. Били су у недоумици, у страху, и одједном им се учинило да су угледали авет, човека како иде према њима по таласима. Међутим, одједном су зачули глас вољеног Учитеља: „Будите храбри, не бојте се!“ И апостол Петар се обрадовао и осмелио, али још увек сумњајући рече: „Ако си то Ти, заповеди ми да дођем код Тебе по таласима.“ Господ каже: „Дођи.“ Савладавајући страх Петар излази из чамца и вода га држи, он не тоне у пучину, иде у сусрет Христу, али га одједном обузима наша заједничка болест која се зове маловерје и он почиње да тоне, па виче: „Господе, спаси ме! Погибох!“ И Господ пружа руку и спасава га. Ова болест – маловерје – својствена је свима нама, а не само великом првоврховном апостолу. Ми смо пала људска бића, неукорењена у вери. Све време се колебамо између вере и маловерја. Господ је управо то и рекао апостолу: „Зашто посумња, маловерни?“ Колико нас често, кад се оствари наша молитва пуна и вере и маловерја, Господ утврђује у свом спасењу, спасава и од самих себе, и од околности, чак и ако смо страшно уплашени и скоро не верујемо, одједном се пред нама указује чврсто тло, видимо да се све остварило, да је Господ Својом Промишљу све усмерио на добро – и у својој савести чујемо глас: „Зашто посумња, маловерни?“ Ми припадамо и свету вере, и нажалост, свету маловерја и сумње. Наш стари човек се утврђује у старој вери, у вери управо оних људи које је Господ нахранио и који су викали: „Разапни Га, разапни!“ У вери фарисеја и садукеја, оних који су размишљали само у земаљским појмовима или оним одлукама које, премда су им и биле дате од Мојсија, нису биле главне, оних који су Суботу претворили у идол... Христос нас је позвао на слободу, али не налази свако истинску веру у слободи. И ми смо, драга браћо и сестре, призвани да на путевима свог живота тражимо и налазимо веру. Да сумњамо, да понекад падамо у малодушност – и да поново својом вером, малом као горушично зрно, побеђујемо свако наше искушење, призвани смо да поимамо Промисао Божију, сведобру и бесконачно милостиву према сваком од нас. То је наш пут, то је наше призвање, и немојте да нас збуњује кад видимо каква искушења вере је савладао велики апостол Петар – ми нисмо бољи од њега. Немојте дозволити да нас збуњују сумње, већ имајмо на уму да су вера и љубав апостола Петра према Спаситељу савладале чак и сумње које је он имао. Чувајмо као зеницу ока ову љубав према Христу, ову наду у Њега – на то нас позива Света Црква. У Евхаристијском канону, пред Причешће, на Литургији, свештеник за све вас чита молитву – размислите о њеним речима: „Теби дајемо сав живот свој и наду, Владико Човекољупче!“ Разумете? Теби дајемо сав свој живот и сву своју наду, човекољубиви Владико, и молимо, и преклињемо, и с умилењем говоримо: удостој нас да се причестимо од Твоје Свете Трпезе на остављење грехова, опроштај сагрешења, укључујући и грех маловерја. Апостол Петар је од Христа чуо: „Не бој се!“ – и ми Ти смело приступамо. За нас су данас главне речи: Теби дајемо сав живот свој и сву своју наду. Ако будемо живели у складу с овом надом, Господ ће учинити да све буде добро и ми ни на који начин нећемо спречити Христа да нас спаси из оне пучине овоземаљског мора по којој путујемо у пролазном животу. Нека би Господ спасио све вас! Нека вас Господ чува! https://srpska.pravoslavie.ru/123720.html

Поново остајемо после завршетка Свете литургије како бисмо одговорили на питања о се мора говорити. Украјина. Овако трагичне ситуације, овакве несреће и бола није било у животу наше генерације. Избеглице су почеле да пристижу у Псков. Недавно су у Псковопечерском манастиру примљене две породице с више деце. Њихови чланови су нам испричали како је после догађаја на Мајдану 2014. године у њиховом тихом градићу у централној Украјини прво све било релативно мирно. Међутим, касније су се појавили непознати млади људи који су изјављивали да се боре против непријатеља Украјине. Избеглице су казале да су грађани постепено почели да се мењају. Потчињавајући се све јачем притиску почели су да обавештавају органе власти о томе да су њихови суграђани непоуздани или да одржавају везе с Русијом. Страх да људи могу бити осумњичени за нелојалност растао је до те мере да је комшија наших избеглица једном дошао у њихову кућу и изјавио да им даје три дана да напусте град, иначе ће пријавити властима да у разговорима изражавају мишљење о томе да треба бити у пријатељским односима с Русијом. Православни свештеник, духовник наших избеглица, по националности је био Пољак; служио је у храму Московске патријаршије; по својим ставовима био је истомишљеник наших избеглица и није намеравао да крије негодовање због подстрекавања мржње према Русији. Овај свештеник је неколико пута добио врло строга упозорења. Међутим, остао је веран својим ставовима и савести. Једном су код њега дошли младићи с палицама и страшно су га претукли. Извукли су га из куће унакаженог. Свештеник је рекао својим мучитељима да се неће одрећи свог мишљења и да је спреман да умре. Међутим, они су се само насмејали и одговорили су му да је још рано за умирање. Убацили су свештеника у аутомобил и одвезли су га. Парохијани више нису видели свог духовника. Наши познаници су побегли из Украјине и сад су се обрели у Пскову. Дешава се да међусобице с времена на време потресају Русију. По правилу, иза леђа учесника у непријатељству стоје треће силе, хушкајући једне против других. Сетимо се грађанског рата који је протутњао пре само сто година: колико је проливено крви и суза, колико је било патње... Тада, 1919. године изванредни руски песник Максимилијан Волошин је написао: „А ја стојим сам између њих У рици пламена и дима И за једне и за друге Молићу се док снаге имам.“ И ми смо данас позвани на управо овакву молитву. Након што се на нас изненада обрушила вест о почетку ратних дејстава људи ужаснуто размењују докуменарне кадрове. Нацистичке параде са неколико хиљада учесника у Кијеву. Страхоте из последњих година живота у Донбасу. Деца која на улицама Украјине вичу: „Удри Москаља (погрдан назив за Русе, прим. прев.), слажите лешеве!“ „Ми смо деца Украјине! Нека Москва лежи у рушевинама!“ „Девојчице, шта ћеш да радиш кад порастеш? – Да кољем Москаље!“ Чудовишна су мучења наших војника. Човек се запрепашћено пита како се људи могу довести до таквог стања и мржње, а затим схвата да то и није тако тешко. Сетимо се шта се с целом Русијом дешавало пре сто година, после револуције. Ми смо сведоци овога у црквеном сећању на наше новомученике, у личном сећању на основу прича и предања који се чувају у нашим породицама. Желим да нагласим: у ситуацији кад су се на нас обрушиле бујице најразличитијих истинитих и лажних информација човек може да закључи да може веровати само у оно што се одговорно може сматрати несумњивим сведочанством и чињеницом. И на основу таквих сведочанстава може извлачити закључке. Већ четири године се на свакој Светој литургији на сугубој јектенији у Псковској саборној цркви и у Псковопечерском манастиру молимо за митрополита Онуфрија и његову паству. А данас се ове молитве узносе у целој Псковској епархији. Мислим, и у целој Русији. Људи се за Украјину моле као за саме себе. Наравно, моле се и за наше војнике. Моле се да Господ по Свом Промислу све разреши да се оствари воља Божија. Али ево шта је занимљиво: испоставило се да су на данашње догађаје, понекад до дословних подударности пре много година упозоравали украјински подвижници. За спољашњи свет ова сведочанства немају значаја, али су за нас, православце, веома важна. Старци Лаврентиjе, Зосима, Jона Недавно канонизовани преподобни старац Лаврентије Черњиговски (упокојио се у Черњигову још 1950. године) говорио је: „Наше рођене речи су Рус и руски. И обавезно треба да знамо, да имамо на уму и да не заборављамо да је било покрштавање Русије, а не покрштавање Украјине. Кијев је други Јерусалим и мајка руских градова. Кијевска Русија је била заједно с великом Русијом. Кијев је без велике Русије и одвојен од Русије потпуно незамислив.“ Затим – снажно и сликовито: „Као што се не може поделити Пресвета Тројица, Отац и Син и Свети Дух, то је Један Бог, тако се не могу поделити Русија, Украјина и Белорусија. То је заједно Света Русија. Знајте и немојте заборављати. У Кијеву никад није постојао патријарх. Патријарси су били и живели у Москви. Чувајте се самосвјатске украјинске групе (цркве) и уније.“ Саговорник старца, намесник Кијевопечерске лавре, отац Конрад, се тада није сложио с оцем, рекавши да су самосвјати и унијати у Украјини нестали, али је отац пророчански одговорио: „У њих ће ући демон и они ће се са сатанском злобом окомити на православну веру и Цркву, али ће им крај бити сраман, а њихове присталице ће доживети казну од Господа Цара и Силе.“ И упозоравао је: „Да будемо верни Московској патријаршији и да нипошто не улазимо ни у какав раскол... Кад се појави мала слобода, отвараће се цркве, манастири и поправљаће се, онда ће сва лажна учења изаћи заједно с демонима и тајним безбожницима (католици, унијати, Украјинци-самосвјати и други) и снажно ће у Украјини завојштити против канонске Православне Цркве, њеног јединства и саборности. Ове јеретике ће подржавати безбожничка власт, и зато ће одузимати православцима цркве и убијаће вернике. Тада ће кијевски митрополит (који је недостојан овог звања) заједно са својим истомишљеницима и архијерејима и јерејима, снажно пољуљати Руску Цркву.“ Ово је било речено о Филарету, бившем кијевском митрополиту: „Сам ће отићи у вечну погибељ као Јуда. Али сви ови напади лукавог и лажна учења у Русији ће нестати и биће јединствена Православна Црква – Руска.“ „Доћи ће време кад ће се тући-тући и почеће светски рат. А у самом јеку ће рећи: хајде да изаберемо једног цара у целој васиони. И изабраће! Изабраће антихриста као светског цара и главног „миротворца“ на земљи. Треба пажљиво слушати и бити опрезан! Чим буду гласали за једног у целом свету, знајте да је то он и да не треба да гласате.“ За разлику од испразних речи старац Лаврентије о последњим временима говори у складу са Светим Писмом и тајанственом књигом Апокалипсе упозоравајући нас да ће се сви народи ујединити под владавином једног владара-лажног месије, антихриста. У Украјини је живео још један познати подвижник, духовник одеског манастира Успења Пресвете Богородице, схиархимандрит Јона (Игнатенко). Он се упокојио у Господу 18. децембра 2012. године. Недуго пред његову смрт записано је шта рекао: „– Годину дана после моје смрти почеће велики потреси, биће рат. Трајаће две године. – А како ће све почети? Америка ће напасти Русију? – Неће. – Русија ће напасти Америку? – Неће. – Шта ће онда бити? – У једној земљи која је мања од Русије настаће врло велики нереди, биће много крви. У овај ковитлац грађанског рата биће увучене и Русија и Сједињене Америчке Државе и многе земље.“ Скоро тачно годину дана после његове смрти, крајем 2013. – почетком 2014. године почели су Мајдан и крвави догађаји у Кијеву и Одеси. Он је говорио: „Украјина и Русија не постоје одвојено, постоји јединствена Света Русија. А непријатељи су решили да нас поделе како би уништили православље у Малој Русији (Украјини, прим. прев.). Али Господ то неће дозволити.“ А ево предвиђања још једног старца, врло угледног у Украјини, схиархимандрита Зосиме (Сокура), оснивача Свето-Успењске Николо-Васиљевске обитељи у Доњецкој области. Он се упокојио 2002. године. „И данас, у наше време, сва збрка ће почети од Кијева – мајке руских градова, од колевке. Отуда ће се збрка преплавити све руске земље, неће заобићи ни Русију, ништа; унаоколо ће бити опседнутост ђаволима. Али Русија ће се одржати и тамо ће бити веома велика благодат. Чак ни силе пакла, антихриста, неће савладати Руску Православну Цркву.“ „Ускоро ће наступити време кад ће злочинаца бити више него нас, још увек мање-више нормалних људи... Будуће генерације ће бити још горе: сви ће имати стаклене очи, свуда ће бити оружје. Може да те убије у сваком тренутку из забаве.“ У свом духовном завештању старац је забележио. „Строго се држите Руске Православне Цркве и његове светости патријарха московског и целе Русије. У случају да Украјина оде од Москве, без обзира на то да ли је аутокефалија незаконита или „законита“ – аутоматски се прекида веза с кијевским митрополитом. Постојећи манастири ће тада бити претворени у Дом милосрђа [имају се у виду манастири које је основао у Доњецкој области] који ће испуњавати свете законе милосрђа – служење људима до њиховог погребења, и ову заповест обитељи треба вечно да испуњавају. Никакве претње и проклетства не треба признавати, јер нису канонски и законити. Треба се чврсто борити за каноне Руске Православне Цркве. У случају отпадања од јединства Руске Православне Цркве, надлежни архијереј не постоји, манастири прелазе под ставропигијалну управу, под омофор Његове светости патријарха московског и целе Русије. Уколико ово буде немогуће, манастири прелазе под самосталну управу игумана, као што је то био случај у Валаамској обитељи на почетку нашег века. Гледајући светло у будућност и у време јединства Украјине и Русије које ће по мом дубоком уверењу наступити, одлазим у вечност... Одлазећи у вечни живот, последњу реч говорим вама, браћи, сестрама и свима који се моле у нашој обитељи: држите се Руске Православне Цркве – у њој је спасење.“ А сад хајде да пређемо на потпуно друге сфере: на документа за која је већина нас сазнала тек у марту-априлу. Они говоре о путевима за практично остварење онога чему смо сведоци, о припреми и покретању погонског ремења рата. Неки од вас су вероватно видели ове материјале на друштвеним мрежама; није их тешко пронаћи. Амерички политиколог и обавештајац Џорџ Фридман је 2015. године дао интервју. На питање да ли исламски екстремизам представља главну опасност по Сједињене Државе Фридман је одговорио: „Исламизација представља проблем за Сједињене Државе, али није опасност од животне важности. Овим проблемом се треба бавити, и у њега треба пропорционално улагати напоре, али не више од тога. Ми имамо друге спољнополитичке интересе. Главни спољнополитички интереси САД у току целог прошлог века, у време Првог, Другог и Хладног рата сконцентрисани су у односима између Русије и Немачке. Зато што кад се уједине оне чине једину силу која је заиста животно опасна по САД. И наш главни задатак се састојао у томе да не дозволимо да оне склопе савез. Ако сте Украјинац тражићете јединог ко може да вам помогне и то су Сједињене Државе. Прошле недеље или пре десетак дана Украјину је посетио главни командант копнене војске САД у Европи генерал Бен Хоџес. Он је тамо најавио да ће у Украјину званично допутовати војни саветници САД-а. Наградио је украјинске војнике војним медаљама САД-а, иако је по војном правилнику САД-а забрањено да се странци награђују медаљама. Међутим, учинио је то зато што је желео да покаже да је украјинска армија његова. После тога је отпутовао. САД тренутно испоручују оружје, артиљерију и друго наоружање балтичким земљама, Румунији, Пољској и Бугарској. То је веома занимљив аспект. А јуче су САД објавиле да намеравају да испоручују наоружање у Украјину. Иако је то касније демантовано оружје ће се испоручивати. У свему овоме САД поступају заобилазећи НАТО, зато што у НАТО-у одлуке могу доносити само све чланице НАТО-а једногласно. Суштина дешавања се састоји у томе да САД граде „санитарни кордон“ око Русије. И Русија зна за то. Русија мисли да САД намеравају да распарчају Руску Федерацију. Мислим да не желимо да убијемо Русе, већ само да их мало ранимо и да им нанесемо штету. У сваком случају, вратили смо се старој игри. Сједињене Државе контролишу све светске океане – то су њихови фундаментални интереси. Нико раније то није чинио. Услед тога можемо да вршимо упаде свуда на планети, али нас нико не може да нападне. То је одличан положај. Контролисање океана и космоса представља окосницу наше власти. Најбољи начин да се уништи непријатељска флота јесте да се непријатељу не дозволи да сагради своју флоту. Пут који је изабрала Британска империја како би спречила настанак снажне флоте у Европи било је хушкање Европљана једних против других. Препоручио бих да се придржавамо политике коју је Роналд Реган примењиво у Ирану и Ираку (Иранско-ирачки рат 1980-1988. год.). То је било цинично и аморално, али је функционисало. Читава суштина је у томе: САД нису у стању да окупирају целу Евроазију. У тренутку кад чизма нашег војника крочи на земљу Евроазије аутоматски заостајемо бројчано. Можемо да уништимо војску противника, али нисмо у стању да војно окупирамо Ирак. Дакле, нисмо у стању да свуда уведемо своју војску, али смо у стању, као прво, да подржавамо завађене стране како би се усредсредиле на себе, а не на нас. Можемо да их подржавамо политички, финансијски; да им пружамо војну помоћ; да им шаљемо наше саветнике. И само у крајњим случајевима, као што смо то учинили у Вијетнаму, Ираку и Авганистану, умешали смо се војном силом с тактиком наношења превентивног удара. Ми као империја не можемо свуда да шаљемо војску. Ни Британци својевремено нису окупирали Индију; једноставно су узели под контролу поједине индијске државе и завађали су их. Исто је радило Римско царство. У сваком случају, проблем није у томе, већ у томе каква смо ми империја. Јер то не значи да сад треба да се удобније завалимо у фотељу, да идемо кући и да нас буде баш брига за све. Налазимо се на самом почетку пута. Питање које се сад налази на дневном реду за Русе је да ће или Украјина постати тампон-зона између Русије и Запада (да ће минимум постати неутрална земља) или ће се Запад (НАТО) у Украјини пробити тако далеко да ће Запад (НАТО) од Стаљинграда делити свега сто километара, а од Москве петсто километара. За Русију је статус Украјине опасност од животног значаја.“ На интернету постоји интервју војног стручњака (садашњег саветника председника Украјине) Алексеја Арестовича који је дао украјинској телевизији пре три године, 18. марта 2019. године у којем је говорио о рату с Русијом: „Постоји вероватноћа од 99,9% да је цена нашег уласка у НАТО велики рат с Русијом. А ако не уђемо у НАТО, Русија ће нас апсорбовати за десетак-дванаестак година. Бољи је велики рат против Русије и прелазак у НАТО након победе над Русијом. Велики рат је офанзивна ваздушна операција; упад четири руске армије које су лоциране на нашим границама; опсада Кијева; покушај да се опколи војска која се налази у АТО... ОУС (операција удружених снага); пробој кроз Кримски мореуз до Каховског вештачког језера како би Крим добио воду; офанзива с територије Белорусије; стварање народних републике; удари по објектима критичне инфраструктуре и тако даље. Ето шта је рат великих димензија. Вероватноћа да ће се он десити је 99%. Накритичнији период је 2020-2022. године... Главни историјски задатак је улазак у НАТО и никакве социјалне и економске жртве нису важне у поређењу с овим задатком.“ Анатолиј Александрович Собчак, врло либерални руски политичар, још је 1992. године у тадашњој ситуацији која је директно изнедрила данашњу, упозоравао (овај интервју с њим се такође може наћи на друштвеним мрежама): „Сматрамо да смо данас добили најопаснију симбиозу крајњих националиста и бивше партијске номенклатуре: у Украјини је комунистички режим био најокошталији, најјачи. Они су се сад врло брзо пронашли. У говорима руководства данашње Украјине нема ни речи од правима човека, о правној држави. Они све почињу и завршавају речима о независности. Сад видимо какву независност су изабрали. Испоставља се да је за њихову независност пре свега потребна војска коју су склепали у што краћем року. Затим им је била потребна и Црноморска флота. Не сумњам да ће сутра претендовати и на нуклеарно оружје.“ Ето, такви су погледи из прошлости на данашњицу. А шта нас очекује у будућности? Сви желе једно – мир. Међутим, чврст и непоколебљив мир, а не мир бременит новим ратовима и невољама. Не онакав о каквом се говори на једном месту у Светом Писму: „Лече рану... народа Мог лакомислено, говорећи: ‘мир, мир!’ а мира нема“ (Јерем. 8: 11). Није случајно што су на основу горког искуства човечанства настале синтагме које су постале устаљене: „мир и безбедност“, „стабилни мир“. Сви чекају у право такав мир и моле се за њега. И још. Сви постављамо питање: зашто је наш председник Владимир Путин донео ову изузетно тешку одлуку? Наравно, не можемо знати све разлоге. Али на основу својих разговора с њим могу да кажем: да за ову операцију није видео индиције од животне важности и критичне по народ Русије, он је не би започео. Једни то схватају, а други не. Да није то учинио сад и да је Русија извршен напад у којем би настрадали милиони људи исто тако би му говорили: ако је ово било неизбежно, зашто ниси предупредио невољу? Сетимо се почетка Другог светског рата и страшних губитка из 1941. године. Данас су наши најважнији задаци: да подржавамо једни друге; да помажемо избеглицама; да свако на свом месту ради оно што треба; да се бринемо о миру и благостању породица; да бринемо о породицама погинулих и настрадалих. И наравно, да се молимо за све оне којима је данас потребна молитва – искрено, као за себе. Да се молимо за наше војнике, за људе у Украјини. Да се молимо за Русију. „Нека буде воља Твоја, и на земљи, као на небу!“ Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов) https://srpska.pravoslavie.ru/145626.html

Данас бих посебно хтео да кажем нешто о нашем старцу, оцу Јовану Крестјанкину. Желим да подсетим на један тренутак из живота оца Јована који је, у принципу, познат, па чак и штампан у његовим животописима почев од 2009. године. С друге стране, тај моменат смо сви некако заборавили, у великој мери зато што га не разумемо, зато што га досад нисмо разумели, а сада, можда, почињемо да га разумемо. Отац Јован је био пророк, и многи који су имали прилику да се сретну са њим су то видели у сопственом животу. Али, пророштва постају јасна тек онда када се испуне. То је светоотачко учење. Као што је и пророштво: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и даће му име Емануил, што значи: с нама је Бог“, постало јасно тек када се родио Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Могли бисмо навести још много примера. Сви који су били блиски са оцем Јованом 2000. године од њега су чули нешто необично. Једне ноћи он је имао необично виђење, чуо је глас, доживео је пророчко прозрење и чуо одређене речи. Следећег дана поновило се исто, од речи до речи. Када смо од оца Јована то чули, нисмо га баш најбоље разумели. Сувише су загонетне биле његове речи. Сада ћу вам их прочитати. Дакле, два пута, две ноћи заредом, отац Јован је чуо ове речи и записао их. Видео је нешто страшно и чуо глас: „Стани и гледај шта сам Ја допустио да бисте се уразумили без изненадног умирања међу људима. Кривце не тражите, кривце не тражите! Молите се. У животу увек и у свему будите опрезни“. Било је то 2000. године, 22. новембра по старом, односно 4. децембра по новом календару, као и следећег дана, 5. децембра. Зар нас то не подсећа ово данас? Ми, наравно, не можемо у потпуности рећи да је овде реч о нашим данима, о овој данашњој страшној пошасти у целом свету, када нас је задесила смрт многих људи, али „без изненадног умирања“, да би људи имали времена да осмисле свој живот, да схвате шта је у њиховом животу било добро, а шта зло, и да се покају пре смрти. Да, сада се дешава управо то. Дешава се нешто страшно, и сведок тога је цели свет. Без изненадног умирања, људи одлазе у вечност да дају одговор на суду Божијем. Много се говори о томе како је Бог све то допустио због ових или оних грехова. Међутим, отац Јован каже: „Кривце не тражите, кривце не тражите!“ Двапут то наглашава. Многи говоре како се све ово дешава због страшног моралног пада, због бездушности међу људима, због уништавања породице и брака у сваком погледу, због противприродних грехова... Да, вероватно јесте и то. Али, речи оца Јована говоре о нечем другом. „Кривце не тражите“ – то значи да смо сви ми кривци, сви без изузетка, укључујући и људе Цркве, зато што суд почиње од дома Божијег. Суд Божији увек почиње од дома Божијег. Ако будемо тражили кривце ван Цркве, онда ћемо се скроз запетљати. А ако свако од нас, и не тражећи ништа, у самом себи пронађе кривицу за умножавање зла у овом свету, сада када нас је задесило то што нас је задесило – управо то ће бити потпуно исправно. Томе су нас учили и отац Јован, и други оци којих се данас сећамо, и свети оци наше Цркве: да налазимо кривицу у себи самима. То је истина и правда, то је достојно и праведно пред Богом, и само то. „Увек и у свему будите опрезни“. Немојте бити сувише смели. Имајте смелости у молитви, у уздању. Али, немојте имати сувише смелости у недостатку смирења и скромности. Само смирен, скроман човек може имати истинску смелост. Дрзак човек је горд, он нема смирења. Такав човек сматра да је он центар земље и да Господ мора да га услиши и да испуни оно што се њему чини да је исправно. То је страшна заблуда нашег времена. Молимо се да нас ова пошаст све приведе познању Истине, да нас приведе Богу, смирењу, познању воље Божије, захвалности Богу. То је веома важна особина православних хришћана: захваљивање Богу за све. До тога треба доћи, то није тек тако. Молимо се данашњим светима – преподобном Јони и Марку, и пријатељу Божијем Лазару, молимо их за успокојење. Иштимо и молитве, верујем, из Царства небеског, од великих подвижника – архимандрита Јована Крестјанкина, јерођакона Анатолија, схиигумана Мелхиседека, да искушења не усељавају зло у нашу душу, да је не разарају, већ, напротив, да је изграђују, да је чине мудријом и снажнијом. Нека Вас Бог све сачува у разуму и у животној опрезности о којој говори отац Јован. Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић Извори: https://pravoslavie.ru/130197.html https://www.youtube.com/watch?v=_8bgzSSNX5k

При Ходочасничком центру у Псково-Печерском манастиру отворена је спортска сала с неколико зона где истовремено различитим спортовима може да се бави до 130 људи. У овој сали постоје зоне за мини-фудбал и мини-кошарку, интерактивно стрелиште, све справе за вежбање и столови за стони тенис. Становници Печорског рејона Псковске области, пре свега деца, моћи ће да долазе бесплатно у спортску салу у било које време од јутра до вечери. На отварање нове зимске сале у спортском комплексу Ходочасничког центра Псково-Печерског манастира Митрополит псковски и порховски Тихон је дошао видно храмајући и на сопственом примеру је одмах објаснио деци из Печоре зашто треба да се баве спортом: „Ако паднете на улици нећете искренути ногу, зато што ће вам сви мишићи и тетиве бити истренирани и спремни за такво искушење. А видите, ја сам искренуо ногу и сад морам код лекара. Да сам радио фискултуру као ви све би било у реду.“ Владика је младим становницима Печоре и њиховим тренерима честитао Божић и Нову годину која је наступила и пожелео им је помоћ Божију, добро здравље као и памет. „Зато што је прави спортиста паметан спортиста. Није само набилдован, већ је паметан човек који може све да израчуна и да постигне успех у сваком спорту.“ Митрополит Тихон се такође захвалио свима онима који су учествовали у ремонту и опремању спортске сале при манастирском Ходочасничком центру и представио је деци јеромонаха Всеволода који ће бити координатор за спортски рад у Псково-Печерском манастиру и који има звање мајстора спорта. И још је веома добар, истакао је владика Тихон, без обзира на то што има „браду као Карабас-Барабас“. „А ја сам раније тренирао бокс,“ – подсетио је владика. „Тако да треба да будеш опрезан са мном,“ – нашалио се обраћајући се једном од момака. Отац Всеволод је додао да је ремонт сале трајао пола године и да је највише коштала замена пода, зато што је требало обезбедити професионални еколошки под у свим просторијама. На новој спортској сали се није захвалио само владики, већ и свим доброчинитељима који су помогли манастиру, посебно Боксерској федерацији. Отац Всеволод је такође истакао да монаси немају за циљ да сва печорска деца постану професионални спортисти. Главно је да свако од њих стаса као добар православни хришћанин. По речима оца Всеволода манастирска браћа се надају да ће усавршавајући тело млади становници Печоре такође више бриге посветити својој души и да ће, осим тога, почети да се навикавају на самодисциплину која ће им касније помоћи у свим подухватима. Додао је да ће се тренери спортског комплекса Псково-Печерског манастира бринути за уцрквљење својих штићеника. Владика Тихон је такође позвао младе становнике Печоре да долазе не само у спортску салу Ходочасничког центра, већ и у сам манастир: „Јер ви сте домаћини овог града, а то значи да је манастир ваша родна кућа.“ Извор: Православие.ру

Његово Блаженство митрополит Православне Цркве у Америци Тихон упутио је своме сабрату српском патријарху Иринеју писмо подршке поводом недавних збивања у Црној Гори проузрокованих усвајањем новог закона који државним властима даје могућност да конфискују имовину СПЦ. У писму објављеном на сајту ове Цркве митрополит Тихон наглашава да ПЦА молитвено подржава напаћену Српску Цркву и чињеницу да не признаје расколничку „Црногорску православну цркву“ која ужива подршку садашње црногорске власти. „Наша је молитва за све житеље Црне Горе да напусте сваку врсту насилничког националистичког екстремизма и похитају да отвореним рукама прихвате Свету Христову Цркву где ће наћи свој истински идентитет у лику Исуса Христа“, пише Предстојатељ ПЦА. Пун текст писма митрополита Тихона гласи: „Ваша Светости, возљубљени брате, саслужитељу у Господњим светим тајинствима, Усред радосног прослављања Рођења и Богојављања Господњег морамо да Вам се обратимо с тугом због невоља које спопадају нашу православну браћу у Црној Гори. Желимо да изложимо Вама и Вашој вољеној пастви да Православна Црква у Америци стоји молитвено, подржава и одржава општење са Црногорском митрополијом СПЦ и да Православна Црква у Америци не признаје као канонску тзв. Црногорску Православну Цркву, нити њено „свештенство“ које предводи рашчињени Мираш Дедеић. Ми одбацујемо законе којима се ограничава верска слобода црногорских грађана, јер желимо да одржимо јединство наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и да чврсто стојимо против радњи сваке и било које власти којима се изазива конфронтација и насиље према верницима и отимање њихове црквене имовине. У служби на Богојављање чујемо зачало из књиге пророка Исаије у којем се вели: „Послушајте, и жива ће бити душа ваша, и чинићу с вама завет вечан ... Зваћеш народ кога ниси знао, и народи који те нису знали стећи ће се к теби“ (Исаија 55, 3.5). „Наша је молитва за све житеље Црне Горе да напусте сваку врсту насилничког националистичког екстремизма и похитају да отвореним рукама прихвате Свету Христову Цркву где ће наћи свој истински идентитет у лику Исуса Христа“. Са тугом, а ипак у нади на милост Господа нашег рођеног у Витлејему и крштеног у Јордану нас ради, остајем, ТИХОН Архиепископ Вашингтона Митрополит све Америке и Канаде Извор: Инфо-служба СПЦ

Ове године навршава се 25 година од препорода монашког живота у Сретењском манастиру. Покретач и организатор рада на обнављању обитељи, духовни васпитач браће, студената богословије и парохијана у току свих ових година био је владика Тихон (Шевкунов), тадашњи архимандрит и садашњи Митрополит псковски и порховски – намесник манастира у периоду 1994-2018. године. Владика Тихон нас ни данас не напушта својом молитвеном бригом, саветима и помоћи, на чему смо му дубоко захвални. Поводом значајног датума припремили смо мали избор цитата владике Тихона као извесну поуку, као духовне оријентире по којима хришћани данас треба да граде свој живот. Кад смо започињали манастирски живот у Сретењској обитељи отац Јован (Крестјанкин) је рекао: „Сваки дан – Литургија!“ Сваки дан. Тада сам био сам. Испочетка ми се учинило да је овакав благослов претеран. Зашто сваки дан? Народ се неће окупити, сасвим је довољно служити два-три пута недељно, тим пре што стално треба да трчим и обављам разноразна економска питања и послове. Међутим, нисам се усудио да не послушам – и веома ми је драго што се нисам оглушио о очев благослов. За манастир је врло важно да се свакодневно служи Света литургија. За парохију вероватно – више пута недељно. Литургија је темељ над темељима духовног живота, и заједнице, и свештеника. *** Има једна стара руска пословица: „Две најтеже ствари на свету јесу да човек негује старе родитеље и да се моли Богу.“ Како је говорио један подвижник: „Молити се Богу значи крв проливати.“ Манастирски послови и дани Сваки монах има потребу за осамљивањем, унутрашњим и спољашњим. Да ми је неко на почетку рекао да ћу се, побегавши из главног града и дошавши у манастир, поново наћи, не само у Москви, већ у њеном центру, вероватно бих се ужаснуо. Мислим да исто тако сви они који сањају о монаштву, не могу чак ни да претпоставе где ће се временом наћи и на каквим послушањима ће бити. Али Господ нас милостиво води Својим путевима ка ономе што треба да испунимо. *** Живот свештеника је стални труд. У манастиру је сваки монах веома заузет од понедељка до суботе: сталне службе, осим тога послушања, а често их има по два-три. У суботу увече је бденије. У недељу су једна или две Литургије. Нема слободних дана. *** Мислим да је за манастира исправно и корисно – између осталог, усудићу се да кажем и духовно корисно – кад монаси у већој мери или у потпуности сами издржавају своју обитељ. *** Иако се Сретењски манастир налази у центру града и око нас има мало стамбених зграда, код нас на службе долазе људи из целе Москве, често долазе и из Подмосковља. Наравно, то нас веома радује, али је истовремено и велика одговорност. Главни задатак манастира се састоји у томе да помогне монаху да остави свет и све што је у свету ради служења Богу и људима на спасење своје душе. Ако се манастир по Божијем Промислу налази у центру великог града и ако је Господ довео монаха у њега он не треба да се одриче духовног и просветитељског служења, уколико га Црква позива на такво служење. Савремени манастир у граду, у насељу, мора имати просветитељску мисију. И она је тесно повезана с путем личног спасења којим овде иде сваки сабрат – исто као што је пут спасења свештеника, духовника, нераскидиво повезан с људима који долазе код њега: Се, аз и дјети, јаже ми даде Бог (Ис. 8: 18). Господ нас призива да градимо Христову Цркву На шта Господ позива све нас, који смо се овде окупили да бисмо почели рад на Божијој њиви, на припрему за служење Богу? Шта у овом свету раде разни људи? – Научници граде науку, грађевинци граде зграде, политичари граде државу, лекари граде здравље људи. А на шта смо ми позвани? – Само на једно: Господ нас позива да градимо Христову Цркву. Никога другог Бог није поставио на ова дела осим епископа, свештеника и ђакона. Да приводимо људе Богу – то је посао за сву историју човечанства, за све генерације хришћана без изузетка. Да говоримо, да сведочимо својим животом, да благовестимо о Богу Који је Отац свих људи, Који васкрсава сваког човека, Који је за свакога припремио Своје бесконачно Царство. Како треба говорити о томе? То је питање које се поставља сваком хришћанину. И свако треба и својим животом, и речју да одговори на њега, зато што је то Христова заповест. То је оно што је Он свима нама заповедио пре Свог одласка из света. Свештенство је велики благослов Божији Нека би дао Господ да предстојеће служење, предстојећи живот хришћанина и свештеника Бога Вишњег за вас представљају радосну свест о томе да је све то велики благослов Божији, да све то није ништа друго до посебан пут, пут божанске спознаје, с којим се ниједна спознаја не може упоредити. Нека би дао Господ да овај пут за вас буде пут Живота, пут у Царство Небеско, које је Господ Бог одредио за свакога ко иде за Њим. *** У делу служења Цркви Божијој које вам предстоји све зависи само од сваког од вас. Да ли ћете моћи да схватите шта је потпуно поверење у Божији Промисао? Да ли ћете моћи да схватите шта је послушање, да схватите сву његову узвишеност, да схватите шта је самоодрицање, шта је смирење? Ако будете успели да стекнете ово разумевање, ловац на људске душе – ђаво – никад неће моћи тако да се дотакне нашег срца да га освоји. Ђаво ће прићи свакоме без изузетка, али смо упозорени на ово предстојеће искушење. И зато, уздајући се у силу Божију, смело идите овим дивним путем. И не заборавите: мало је оних које је Господ призвао да Му служе. И имајући то на уму, благодарите Богу. Још једном ћу поновити речи из Јеванђеља: Он је „призвао оне које је хтео“, апостоле и вас, њихове будуће наследнике. Он ће вам корак по корак откривати лепоту усхођења ка Богу и разумевање како да ка овој божанској висини водите људе које вам поверава. Пришао ми је један младић који се спремао да постане свештеник и рекао да из све снаге, свом својом душом жели да се подвизава у стицању љубави према Богу и ближњем, да сву своју снагу жели да посвети управо томе. Упитао је да ли исправно чини. Одговорио сам му: „Боље је да своју снагу употребиш за стицање смирења. А Господ ће ти послати истинску и непролазну љубав, која се не подвргава никаквим променама, због тога што ћеш посветити свој труд стицању смирења, сазнаћеш шта је то.“ Пронаћи вољу Божију Свештеник, духовник, има један задатак: да заједно с човеком који је дошао код свештеника као код духовника, тражи и пронађе вољу Божију за њега. Не да исхитрено каже: „Ево, то је воља Божија,“ већ да је постепено проналази у овим или оним човековим животним околностима. Самоуверено је у глупо кад човек тврди: „Откривена ми је воља Божија.“ Отац Јован (Крестјанкин), старац којем је по мом дубоком уверењу Господ заиста откривао вољу Божију о људима само ми је једном рекао: „То је воља Божија за тебе.“ У појединим животним околностима није нимало тешко пронаћи вољу Божију, зато што је врло јасно изложена у Јеванђељу. Међутим, понекад су околности тако замршене да је врло тешко схватити како човек треба да поступа. Да, духовнику понекад није нимало лако да доведе човека до тога да схвати вољу Божију. Није случајно што су свети оци писали да је пастирско служење – „уметност над уметностима и наука над наукама“. Моћ вере Постоји највећа, и најсвемоћнија сила у човеку. То није моћ власти, то није снага убеђивања, није то моћ ума и није моћ новца. То је моћ вере. У човечанству не постоји ниједна већа сила. Али је то посебна вера. Вера која Самог Господа подстиче да учини оно за шта човек моли. Господ нас води Цео наш живот је учење и лекција, „наказаније“ на црквенословенском, зато што ове лекције понекад уопште нису тако лаке, већ су покаткад, напротив, болне, строге и тешке. Међутим, увек треба да имамо на уму да нам их, сваком човеку, Својој творевини, Свом чеду – увек даје Сам Господ Бог. *** Пут хришћанина у Царство Небеско увек ступа у противречност, увек је у супротности с путем у овом свету. Управо то чини крст – пут у Царство Небеско и пут овог света. Управо то је наш крст. Управо то су оне неизбежне тешкоће, наш неизбежни нонконформизам, односно принципијелан поглед у којем нема никаквог пристајања на оно с чим се не слажеш, што је у супротности с твојим убеђењима – управо то чини наш крст. Заповести Божије и наше страсти и живот по законима овога света су наш крст свакога дана и свакога тренутка. *** Нас, немоћне и раслабљене, подржавају, воде нас. Господ по Свом Промислу и преко Својих верних ученика – светаца, све у животу уређује тако да нас води ка спасењу. Само да не покваримо овај сопствени пут. *** Господ свако пало биће, сваког од нас води кроз искушења, која јачају у нама веру, истину и духовну слободу. Међутим, не дозвољава да нас задесе искушења која превазилазе наше снаге. Он као Отац Који нас воли зна кад је дошло време да посрами наше греховне људске наде и слабе, немоћне снове. И зна кад постајемо спремни за то да се пред нама открију истине божанске љубави како бисмо видели бесконачно изобиље онога што је Бог припремио свакоме ко Га воли. *** Мајка Божија је посебан, бесконачно свети и велики дар хришћанском свету. У животном искуству генерација и генерација хришћана, свих хришћанских народа, дошло је до спознаје особитог места Пресвете Богородице у животу хришћана и појединих људи – Христових ученика. Зато Јој се тако посебно молимо, зато се с таквим поверењем и уздањем односимо према молитвама упућеним Пресветој Богородици. *** Шта је чудо? Чудо је кад Господ неправилно поступа. Уместо да тоне у води Он иде по њој. Уместо да пусти да жена мирно умре од крварења Он је исцељује. С тачке гледишта овог света оно што Бог чини је неправилно. С тачке гледишта света не треба окретати други образ својим личним непријатељима, већ им се треба окрутно осветити и тако даље. Али видимо како је дивно, праведно и савршено оно што Господ с тачке гледишта овог света чини неправилно. Нека се љубав Божија одазива и у нашим срцима Шта човека може да повезује с Богом? Само једно – љубав. Само њу Он очекује од нас. Ако смо ученици Христови треба да имамо на уму да сва наша искушења нису ништа у поређењу с благодаћу и силом, свемоћи, милосрђем и љубављу Божијом. Нека би дао Бог да овде, у Сретењском манастиру, међу братијом, студентима, сарадницима и парохијанима владају љубав, ватрена вера, искрена и жарка међусобна брига које нам је Христос заповедио. Да увек владају мир и радост у Христу. А за то је потребно само једно: да Господ Исус Христос, да верност Њему, испуњавање Његових заповести, буду главни циљ у животу и братије, и парохијана. Тада ће се све туђе, све завидљиво, зло и кушачко што се појављује на човековом животном путу, повући и неће имати никаквог битног значаја, претвориће се ни у шта – у пару, у маглу поред Исуса Христа Господа и Бога нашег. Да знамо само Бога Господа Исуса Христа, да тежимо само ка Њему. И тек онда ће сви проблеми, невоље и потешкоће, сва искушења бити лако савладани. Ми живимо у другим вредностима, у другим димензијама, живимо као једна породица. То ни из далека није савршена, земаљска породица. Да бисмо прошавши кроз искушења, кроз свест о греховима и покајање за њих постали потпуно другачија породица, породица светих, породица у којој постоји само једно осећање – љубави, захвалности, радости у Богу, и како би сва егоистична осећања и свака заблуда остали иза нас. *** Бог показује Своју љубав у нади да ће се ова љубав одазвати и у нашим срцима. Љубав према људском роду до страдања и саме смрти. Треба лако праштати Праштати треба лако и с радошћу. С таквим душевним расположењем да нам у души остане светло осећање да смо, по милости Божијој напокон учинили нешто што је заиста веома потребно и важно и за нас саме, и за нашег ближњег. И јесте управо тако! Пустили смо, колико је од нас зависило, човека на слободу из вечне смрти. Исцелили смо, колико нам наше ограничене могућности допуштају, човека од вечне смрти и пакла. Бојте се незахвалних људи! Родитељи, васпитавајте захвалност у деци. То је главна ствар коју можете да одгајите у њима. Не говорим о спољашњим знањима. Већ духовно васпитавајте у својој деци веру и захвалност, а све остало ће се придодати. Али ако се због неких околности збуњујете и сматрате да захвалност сама треба да никне у срцу вашег детета – тешко грешите: ђаво неће седети скрштених руку и почеће да насађује незахвалност, коју сам има, у срца ваше деце. А ви ћете пожњети плодове свог нерада и најстрашнијег људског порока – незахвалности, која ће у вама самима изазвати ужас и збуњеност. Сви хришћани су задивљујуће стваралачки људи Уметник украшава платно и доноси га људима на дар. Композитор ствара уметничко дело. А хришћанин покушава да очисти и преобрази своју душу и да је принесе Богу. То је најдивније и најзанимљивије стваралаштво од свих која постоје на земљи. Зато ми се чини да су сви хришћани задивљујуће стваралачки људи. *** Онај који је узео пет талената и онај који је узео два талента од свог Господара двоструко су Му умножили ове таленте. Али их Господар није узео. Њему ови таленти нису потребни, опет их је дао... А шта Му треба? Потребно Му је стваралаштво, какво год било зато што су ове слуге створене по Његовом лику и подобију. Моја генерација је, световним језиком речено, имала среће. А ако кажемо с црквене тачке гледишта, задесила нас је велика милост Божија: ми смо свештеници, монаси и епископи, удостојили смо се да обнављамо епархије, манастире и храмове. Ми смо срећни људи. Лекције стараца Пре свега, поуке нам је давао отац Јован (Крестјанкин), који је благословио да се оснује московско подворје. Недавно сам био у Печорама, отишао сам код њега на гроб, на један дан. После тога смо архимандрит Таврион, садашњи манастирски духовник, и ја стајали заједно у храму на служби, и он за време катизме одједном каже: „Слушај, сећаш ли се који је данас дан?“ – „Који?“ – „Празник „Иверске“ иконе Мајке Божије. Отац Јован нас је 1993. године, баш на овај дан благословио да оснујемо подворје Псково-Печерског манастира.“ Осетио сам велику топлину и радост кад сам чуо за ову значајну подудартност и ове речи. Заиста, управо пре седамнаест година, отац Јован ми је потпуно неочекивано, и за мене, и за све, одједном рекао: „Ти ћеш основати подворје Псково-Печерског манастира у Москви. Ничега се не бој!“ Кад је подворје почело да расте отац Јован је благословио да се оснује манастир који ће свеједно остати повезан с Псково-Печерским манастиром. Код нас коначе браћа из Печора, и ми често одлазимо код њих, и као и раније Псково-Печерски манастир, његова духовна традиција и духовни завети његових стараца умногоме одређују наш живот. Отац Јован је врло много писао о уређењу манастирског живота, пратио је, посебно у првим годинама, како се манастир развија, пратио је сложену ситуацију у којој се подворје налазило због познатих догађаја 1994-1995. године у црквеном животу у Москви. И за нас је његова пажња, наравно, била од непроцењиве важности. Отац Јован нам није говорио у принципу ништа што би се разликовало од онога што је написано у његовим писмима о монаштву. Али су то биле његове скривене мисли, стечене у страдању и у искуству проверени путеви уређења монашког живота. У књизи „Невести, а свети“ документовано се говори о свету који се налази поред нас. У непосредној близини нашег свакодневног и уобичајеног. Само што то ми у важним и испразним пословима не примећујемо овај свет. Док се не испостави да проведемо живот не примећујући главно. Главна ствар о којој се говори у „Несветима, а светима“ јесте општење између Бога и човека и како се то дивно и прекрасно одвија. *** Пошто сам слаб човек често ми је потребна утеха, између осталог, и у борби с помислима сумње, маловерја и чамотиње... Књигу „Несвети, а свети“ сам, између осталог, написао и за самог себе, како бих је поново читао и говорио себи: „Слушај, пријатељу, а да ли се сећаш каквих је било догађаја, какве догађаје ти је Господ слао у животу? И још се усуђујеш да нешто лупаш?!“ То је победа светих новомученика Мисао о томе да изградимо храм и да га посветимо новомученицима у нама се родила одавно, практично од почетка препорода обитељи. Место на којем се манастир налази – Бољшаја Лубјанка – је место заточеништва, страдања и мученичке смрти многих исповедника, православних хришћана верних Богу – јерарха, свештеника и мирјана. За нас је био веома важан духовни задатак да подигнемо храм који прославља њихову верност, храброст, духовну лепоту и подвиг, да призовемо њихове молитве за нас. *** На територији Сретењског манастира који је затворен 1920-их година такође су се налазиле јединице ЧК и НКВД-а. И овде је било каземата, и овде је било мучења. Ми за земљу Сретењског манастира кажемо да је антиминс. У антиминс на којем се служи Света литургија – посебно платно које благосиља архијереј и које се ставља на престо у олтару, ушивају се мошти светих мученика. А земља на Бољшој Лубјанки је један велики антиминс. *** Шта може бити боље за осмишљавање трагичних догађаја у нашој историји од храма Божијег? Речима се не може осмислити. Па, рећи ће правилне речи, изразиће правилне мисли, даће тачне оцене. Али је овде у питању нешто веће. Треба да постоји храм-споменик нашим новомученицима – дивно светао. Храм, чија идеја ће бити прелазак из патње у радост, из таме на светлост, од трулежног ка нетрулежном, од нашег времена ка оном стању кад, као што је Господ рекао, времена више неће бити – ка Царству Небеском. Зар то није светао и радостан догађај? Победа светих новомученика! Као епиграф би се могле навести речи оца Јована (Крестјанкина) који је говорио да су дани које је провео у логору били најсрећније године у његовом животу, кад је Христос био поред њега. Нови храм Сретењског манастира је назван у част свепобеђујућег Христовог Васкрсења и у част верних ученика Господа Исуса Христа – Његових светих новомученика и исповедника. Осмишљавамо пут који су прешли наша земља и народ, пажљиво слушамо лекције које треба да извучемо и схватамо главно: све је само у рукама Божијим. Господ свргава у пакао и изводи из њега. Управо то се десило нашој отаџбини, која је била свргнута у пакао и поново изведена ка Христовом Васкрсењу, ка васкрсењу живота у Богу за многе милионе наших сународника. Треба да запамтимо: живимо у Светој Русији Верујем да ће се по молитвама новомученика, под покровом Мајке Божије Русија обновити! Наравно, само ум пун предрасуда и злобе може да тврди да се у Русији ништа не дешава набоље, да су узалудне молитве новомученика. Сећам се покојног сабрата из Донског манастира, оца Данила, који се често чудио: „Како можете да не верујете у препород Русије? А молитве збора новомученика?! Оних који су пролили крв за Христа, који се сад моле пред престолом Божијим за нас, за нашу Русију, за нашу Цркву?!“ Говорио је: „Верујем да ће се по молитвама новомученика, под покровом Мајке Божије Русија обновити!“ Поновићу, само пристрасан ум који не воли Русију може да тврди да се у Русији не дешава ништа позитивно. наравно да се дешава. У храмовима видимо већ нову генерацију омладине која је одгајена у православљу. Таквих младих људи има и има их много. Видимо мноштво људи који су стекли веру, који се спасавају и кају. Видимо и спољашњи препород. Кад бисмо само позлаћивали куполе, а кад би Православна Црква духовно умрла, то би било ужасно. Али на срећу, Црква остаје верна свом Учитељу, Господу Исусу Христу. Она иде за Њим, она мноштво људи води у Царство Небеско. Главни задатак Православне Цркве јесте да испраћа своје грађане у Царство Небеско. Један светитељ који се упокојио у ХХ веку је рекао: „Не треба тражити свету Русију, треба живети у њој.“ И ми, по милости Божијој, живимо у њој, у светој Православној Цркви која једина може да нам дарује мир, утеху, смисао овог живота и вечно спасење. Извор: Православие.ру

Драга браћо и сестре! Данас смо оставивши своје уобичајене послове дошли овамо на Христову Тајну вечеру. Свака Света литургија је Тајна вечера. Зашто се назива тајном? Кад се време Христове проповеди на земљи ближило крају и кад је требало установити Свету литургију, јеврејски првосвештеници, који су се коначно укоренили у својој злоби, већ су тражили згодну прилику да ухвате Спаситеља. И да се то не би десило за време служења Свете литургије, за време успостављања ове велике Тајне, место на којем је она обављена било је тајно. Данас Литургија наставља да буде Тајна вечера, зато што њен смисао остаје скривен за велики број људи. Али сте се ви, православни хришћани овог града окупили овде како бисмо се сви сјединили с Богом у молитви и причешћивању Светим Христовим Тајнама. Управо сједињење с Богом представља главни циљ људског живота. То је главни циљ, чак и ако га нисмо потпуно свесни, чак и ако га не формулишемо у том облику. Човек није створен ни због чега другог, човек ни због чега другог не долази у свет осим како би сјединио своју душу с Богом кроз веру у Њега, кроз уздање у Њега, кроз спознају Њега и сједињење с Њим у осећању љубави, наде и вере. О томе да је Творац овог света, Творац сваког од нас, као и Промислитељ Који се на посебан начин брине за постојање нашег света и сваког од нас не говори нам само осећај да постоји Виша сила, већ и искуство сваког од нас, који смо проживели макар мало дужи животни период о којем смо иоле озбиљније размишљали. Кроз искушења и радости, кроз срећу и незгоде, кроз падове и покајање Бог нас доводи до самоспознаје. Сјединивши се с Њим људска душа добија све наслеђе Божије: Бог је свемогућ и бесмртан и људска душа, сједињујући се с Богом постаје бесмртна и свемогућа. Господ чује и испуњава молитве овакве душе, зато што су ове молитве на корист и самом човеку и онима за које се он моли. То је велико искуство Христове Цркве која постоји две хиљаде година, и оно треба да постане лично искуство сваког од нас. Треба да осетимо ово јединство с Богом, да га спознамо, не само на основу књига и проповеди, већ пре свега у свом животу. „Тражите Бога и жива ће бити душа ваша“ (Пс. 68: 33). Ова спознаја је највиша, најлепша, али и најтежа. Није случајно то што сам данашњу беседу почео од тога да смо сви ми оставили своје свакодневне послове и дошли у храм на Христову Тајну вечеру како бисмо се сјединили с Речју Божијом, с Господом Исусом Христом. У данашњем Јеванђељу смо читали како је Господ дошао у кућу код Својих пријатеља. Ту су биле две сестре: Марта и Марија. И једна се бринула да почасти госте и за трпезу, што је само по себи било исправно. То је чинила од свег срца и то је био начин на који је могла да послужи свом Учитељу, Господу Исусу Христу и својим ближњима. Друга сестра је седела покрај Христових ногу и слушала је речи Божије, упијала их је и сједињавала се с њима. Кад је Марта с прекором рекла Спаситељу да ју је Марија оставила и да јој не помаже у кућним пословима Господ је изговорио следеће речи којих се сви сећамо: „Марта! Марта! – рекао јој је с љубављу и захвалношћу за њену бригу – бринеш се и узнемираваш за много. А само је једно потребно“ (Лк. 10: 41). Да, наравно, треба и трпезу треба спремити, и наши кућни послови су потребни – и то је израз наше љубави према ближњем, али ни у ком случају не треба да заборавимо главну бригу – сједињење наше душе с Богом. Није случајно што у одломку из Јеванђеља чујемо како једна жена угледавши Христа одмах после овог разговора у кући Лазара, Марте и Марије каже: „Благо Жени Која те је носила, Која Те је дојила Својим грудима, благо Твојој Мајци, благо Пресветој Богородици!“ Заиста је тако! А шта каже Христос? Он изговара апсолутно запањујуће речи. Знамо да је Мајка Божија часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Нико не може да се упореди с Њом. И одједном Сам Спаситељ на усклик ове жене – „Благо утроби која Те је носила, и грудима које су Те дојиле“ (Лк. 11, 27) – каже да има још блаженијих људи. На овом свету постоје још срећнији људи. Ко су они? То смо ми. Ово јесте запањујуће, али су то речи Самог Сведржитеља Бога, речи Свете Тројице, речи Господа нашег Исуса Христа. Још су блаженији, каже Он они „који слушају реч Божију и држе је“ (Лк. 11: 28). Ево ко је заиста блажен – они који држе реч Божију у свом срцу и испуњавају је. Можемо бити још блаженији од Мајке Господа, зато што је Она бескрајно смирена и уступа нам ово блаженство само да бисмо се сјединили с Њеним Сином, да бисмо стекли бесмртност, да бисмо стекли велику радост да будемо заједно с Њеним Божанским Сином. Она се умањује исто као што се умањивао Њен Божански Син. Ево на какве задатке који нам се постављају у овом животу подсећају икона Пресвете Богородице и данашње Свето Писмо. Сад ћете приступити светом Путиру и причестити се Светим Христовим Тајнама. Бићете учесници исте оне Тајне вечере на којој су били апостоли. Исти Господ Исус Христос ће вам дати исто и истинско Своје Тело и истинску Своју Крв. Ово је главно у нашем животу, то нас сједињује с Богом, исто као и Његове речи које смо чули у светом Јеванђељу, њихово разумевање и размишљање о овим Божијим речима, молитва Богу и испуњење Његових заповести. Све ово од срца желим свима вама, окупљенима у овом храму пред чудотворном иконом Пресвете Богородице. Окупили сте се и сами за себе, и за своје ближње за које се молите. Нека Господ благослови све вас и све оне који се налазе у вашем срцу пуном љубави. Амин!“ Извор: Православие.ру

Митрополит псковски и порховски Тихон говорио је за „КП“ о великим пројектима Псковске епархије на Криму, успешној борби против алкохолизма и о томе на који начин привући омладину да се не бави само митинзима и хајпом на интернету. Русија више није међу пет земаља у којима се навјише пије - Владико, крајем августа у Пскову је одржан антиалкохоличарски форум. Зашто управо овде? - Псковска област је једна од најпроблематичнијих по потрошњи алкохола, управо зато је Министарство просвете овде одржало форум. Имамо солидно искуство – делатност црквено-друштвеног савета за борбу против опасности од алкохолизма. Он је основан пре 10 година на иницијативу Његове Светости патријарха Кирила. Председници овог савета смо академик Лео Бокерија и ја. На форуму су учествовали представници 40 региона. Заједно с губернатором Михаилом Ведерниковом у нашој области реализујемо пробни пројекат за стварање широког система превенције међу децом и омладином. Имамо солидне методе које су се показале као ефикасне. - А за алкохоличаре са стажем? - У области ради добар рехабилитациони центар „Ручеј“ („Поток“), али је то посебан правац: не бих се прихватио ни специјалистичког лечења, ни рехабилитације, тиме треба да се баве стручњаци. А превентива је оно на чему можемо и треба да радимо. - Зашто се у Русији традиционално тако много пије? - Можда не знате, али по подацима СЗО Русија у последњих 10 година више не спада у пет земаља света у којима се највише пије. Да ли сте приметили да на улицама има мање омладине која пије, на пример, у Москви? - Седе понекад на клупама, али су углавном старији. Моји познаници се жале да омладина сад одбија чашицу. - Већ 10 година је у току програм који је покренут уз учествовање нашег друштвено-црквеног савета за смањење потрошње алкохола у РФ. Овај велики државни програм је тих година одобрио премијер Путин. Сећајући се кампање 80-их година могу да кажем да је тренутно у току тиха и можда једна од најефикаснијих кампања за борбу против алкохолизма у току целе историје Русије. И врло је добро што је готово незапажена, то нам је драго. - Ви сте председник друштвеног савета Росалкорегулированија (Организација за регулисање потрошње алкохола). А које су методе овог програма? - За ових 10 година спроведене су строге мере на спречавању продаје алкохола малолетницима. Забрањена је конзумација алкохола на јавним местима. Ограничено је време за продају алкохола. Сећате се да је донедавно вотка могла да се купи и дању и ноћу, чак и на киосцима. Узгред речено, такође је обустављена продаја на киосцима. Повећане су акцизе, дакле, и цене, а то значи да је смањена приступачност алкохола: флаша вотке за 30-40 рубаља је донедавно била норма. Пиво је изједначено с алкохолним производима и одговарајућим акцизама. Јер мали број људи зна да се пиво продавало с олакшицама, као намирница. На телевизији је приказано мноштво спотова друштвене рекламе и филмова. И, наравно, повећавају се могућности за корисно коришћење слободног времена и бављење спортом. - И какви су резултати? - Постоји званична статистика Министарства здравља Русије. Пошто сам недавно морао да напишем реферат сећам се цифара. Захваљујући кампањи у току последњих година у земљи се битно смањила употреба алкохола с 15,8 литара по човеку 2008. године (по подацима СЗО је било чак 18 литара) на 9,7 литара етанола по човеку 2017. године, што одговара нивоу од 11,55 литара за лица која су старија од 15. година. Русија је избила на прво место у свету по брзини смањења смртности и продуживања живота међу средње развијеним и високо развијеним земљама. У Русији је 2017. године остварен апсолутни рекорд дужине живота у целој историји земље, укључујући и совјетско време: 72,7 година. Смртни случајеви услед тровања алкохолом су се по подацима Росстата смањили више од 3,5 пута, а број оболелих од алкохолизма за скоро 40%. Стручњаци СЗО су 2009. године обавили истраживања и по прогнозама из 100 младића-матураната 2009. године – у Енглеској ће пензију доживети 90 људи, а у Русији само 40. По мишљењу стручњака, главни разлог за то је алкохол. Сада је то ствар прошлости. - Али колико су ефикасне све ове методе и програми кад постоји појам као што је „сива“ производња алкохола и „сива“ илегална трговина? - Постоје и други критеријуми објективне контроле. На пример, број алкохолних психоза. Јер, делиријум тременсу је свеједно где и како је алкохол купљен. Дакле: обољења од алкохолизма и алкохолних психоза су у периоду од 2008. до 2017. године опала 56%. Постоји још један критеријум. У Русији, по подацима истраживања професора А. В. Немцова, 82% убистава почине људи који се налазе у стању алкохолне опијености. Број убистава на 100.000 људи се од 2008. до 2018. године смањио више него троструко. Могао бих да наведем још много примера. Али у сваком случају, захваљујући ефикасном владином програму који сам већ помињао, и напорима друштва, заиста се одвија огроман општенационални рад. И занимљиво је да се све то одвијало и одвија без помпе, буке и друштвених потреса. - Зар је могуће да све иде тако глатко? - Наравно да није. Сад се лобира закон о продаји алкохола преко интернета. Даноноћно. То је веома опасно и може задати ударац свему ономе што је постигнуто у току последњих година. Не смемо то да дозволимо. Како привући омладину без обзира на митинге и Јутјуб - Како Црква може да привуче омладину која тежи ка уличним протестима и хајповању на Јутјубу? Каквим идеалима? - Открићу вам једну тајну: Црква ни човеку, ни човечанству не може да понуди ништа осим Јеванђеља. И никога осим Христа. Ако вам неко каже нешто друго – не верујте. Ми заиста немамо ништа друго. Зато је оно што имамо најважније и најлепше у животу. Неко може рећи: јеванђељски идеали које проповедамо омладини једноставно нису занимљиви. Често то заиста и јесте тако. Али узрок уопште није у омладини. А још мање је у идеалима. Он је у нама: или нисмо у стању да откријемо ове идеале, или наша дела не одговарају ономе о чему проповедамо. Све је једноставно. Никога не можеш да ухватиш за уши и одведеш код Христа. Сви слични покушаји се завршавају врло лоше. - Али прва ствар која код вас у Печорама пада у очи јесте просто неки огроман број омладине, која ради свуда у манастиру. Знам да је у току, за наше време, велики омладински волонтерски пројекат. - Реализујемо га заједно с Министарством културе. Две хиљаде добровољаца из преко 60 региона од Калињинграда до Камчатке, углавном омладина, долази код нас у току три летња месеца. Колико могу помажу нам у ремонту храмова под руководством стручњака, у неговању башти и цвећњака. Учествују у раду на уређењу наших старих градова – Печора и Изборска. Узгред речено, волонтери су заједно с нашим монасима тако очистили и уредили центар Печора да се чак и староседеоци чуде и захваљују. - Да ли су волонтери верници? - Има разних, али углавном нису. Момци живе при манастиру недељу-две дана, раде по 4 сата дневно. Остало време је посвећено екскурзијама, спорту, кружоцима за рестаурацију, дискусијама, занимљивим сусретима и тематским предавањима. Али ми се чини да омладина пре свега жели да сама види шта се заправо овде дешава – у Цркви. У манастирима, у умовима и душама православних хришћана, монаха и парохијана, због чега су уопште овде? Што се тиче манастира – монаси живе као што су живели. Њих петнаестак цело лето ради заједно с волонтерима. Ако неко пожели да поразговара с њима они ће га пажљиво саслушати и одговорити на питања. Ништа нарочито. Једино што у најмању руку треба припремити преноћиште, храну, екскурзије и организовати слободно време за две хиљаде наших врло различитих, али верујте, дивних гостију. Међутим, све се исплатило у сваком смислу! Довољно је видети хиљаде коментара добровољаца на друштвеним мрежама да схватимо – пред нама су људи који су открили свет који им је био потпуно непознат. И ово откриће је судећи по њиховим коментарима, за многе од њих без преувеличавања било потресно, запањујуће, али безусловно срећно и радосно. Разуме се, нису „сви до једног постали црквени“, а хвала Богу, ми себи нисмо ни постављали такав фантазмагоричан задатак. Било је оних који су ушли у живот Цркве. Али сви, или скоро сви наши гости су на растанку с нама истакли да су код њих нестали уобичајени шаблони и непријатни стереотипи. Срели су се с људима који заиста живе за Бога. И могу да доведу човека до Њега. - Код многих мојих познаника шаблони су нестали кад су прочитали ваш бестселер „Несвети, а свети“. Он је доживео већ 17 издања. Тираж износи скоро 3 милиона. Да ли сте очекивали да ће књига то доживети? - Нисам очекивао, али ме то сигурно радује. Шта може бити драгоценије за свештеника него кад људи кажу да су захваљујући књизи стекли или сачували веру? УНЕСКО и велики ремонт - Као митрополит сте се вратили у Псковску епархију где сте као младић кренули монашким путем. Шта је сад овде главно за Вас као псковског архијереја? - Парохијски живот. У Псковској епархији има изванредних свештеника, али парохијана у храмовима има много мање него у другим одвајкада православним областима Русије. Нећу се упуштати у све разлоге. Али један од техничких проблема епархије је то што већина храмова нема парохијски дом. У ствари, то није само потреба газдинства: и школа веронауке, и курсеви за оне који желе да се крсте, и школа, и разговори о Светом Писму, и омладински сусрети – то и много тога другог чини живот православне заједнице. За све то је потребан парохијски дом који треба да постане близак стотинама људи. Градимо првих 8 таквих домова – то је важно. У епархији је започет рад службе доброчинства и људи су то осетили. Отварамо народне кухиње, сестринство за помоћ у хоспису и у болницама. Заједно с административним властима припремамо се за изградњу две средње школе од којих ће једна представљати наставак Псковске православне гимназије. Пројектујемо друштвено-спортски комплекс с породичним центром. Почињемо да градимо историјски парк „Русија је моја историја“ за Псков. Све то није нешто јединствено, већ је реализовано у многим епархијама. Само што ми у Пскову мало каснимо. - Недавно су објављене информације о томе да је 10 старих споменика у епархији уврштено у објекте под специјалном заштитом Унеска. Многи сународници су изненада открили да је Псковска област необично занимљива, између осталог, и у овом смислу. Какав програм реализујете кад су у питању споменици којима раније није посвећивано довољно пажње? - Ситуација везана за псковске споменике није једноставна. Многи се налазе у критичном стању, Направили смо програм за наредних 10 година и почели смо да га остварујемо. Предстоји нам много посла и он није нимало лак. Рецимо, у Псково-печерском манастиру без преувеличавања под хитно треба решавати проблем обрушавања сводова и пећина. У току су припремни радови на решавању истих проблема у Снетогорском и Мирошком манастиру. Намеравамо да оснујемо своје, псковске, радионице за рестаурацију и да школујемо стручњаке који би остајали код нас, у псковском крају. То је дугогодишњи и озбиљна пројекат. - Да ли програм финансира федерални центар или ангажујете приватне мецене? - Власник свих ових јединствених објеката је држава, зато се надам да ће бити издвојена и финансијска средства. У рестаурацији могу учествовати и мецене. Међутим, засад нисмо добили никакав новац. - Видим да је овде већ у току ремонт, свуда су скеле. - Све радимо од својих средстава и уз помоћ манастирских доброчинитеља. Иако су средства ограничена неки објекти се налазе у тако лошем стању да не смемо чекати. - Мало је манастира у којима сам видела толико организованих група на екскурзији. Колико ми је познато, недавно је било неких конфликата? - У току последње године живот нас је приморао да доведемо у ред рад служби за вођење екскурзија. У Пскову, у Печорама има професионалних водича. Међутим, има и изузетно активних ентузијаста без квалификације, да само чујете какве небулозе причају! Заједно са Псковским унвиерзитетом увели смо издавање државних лиценци за водиче. Прво су то доживљавали скоро као вапијући напад мрачњака на свету слободу говора. Међутим, комисија за издавање лиценци је поступала потпуно у складу са постојећим законима, осим тога, никога нисмо ограничавали: сви они који су то желели могли су да полажу испит, само да поседују знања на одговарајућем нивоу. Зато сад посетиоцима манастира више не пуне главу бесмисленим причама. - Многи свештеници живе врло скромно, постоји ли разлика између њиховог живота у Псковској области, и рецимо, у Москви? Да ли помажете сиромашним свештеницима и њиховим удовицама? - Истински самопрегоран свештеник је подвижник и трудбеник и у Москви, у псковском селу. Псковска епархија помаже и удовицама свештеника и нашим пензионерима – свештеницима, мирјанима који су радили у храму и потребитим парохијанима. Међутим, то се сад ради у многим епархијама. Наша Псковска треба да уради још много тога да би могла да помогне људима који данас трпе оскудицу. „Драму за Крим сам писао у колима“ - На Криму се обавља велики рад на представи „Грифон“ по Вашој драми о шест историјских епоха Херсонеса. Како сте радили на њој и како реагују гледаоци? - Као председник Патријаршијског савета за културу бавим се хришћанским споменицима на Криму. Заједно с историчарима и археолозима припремио сам програм за Херсонес, за рестаурацију његових објеката и специјалан програм за просветну делатност. За 3 године је нешто већ урађено. Још 1914. године је замишљен, али није реализован пројекат музеја хришћанства у Херсонесу. Веома бисмо желели да га остваримо. То ће бити и научни, и музејски центар. Тамо се пројектује вероватно једини у Русији музеј антике и Византије. Планирани су позоришне сцене и представе везане за историју Херсонеса, с античком и византијском историјом. - Неколиким ауторима је понуђено да напишу, а на крају сте Ви то морали да учините? - Задатак није нимало једноставан, али је прилично примењен: у јединствену повест требало је повезати различите периоде историје Херсонеса, од антике до данас. Овде је важно да се не претера с патетиком, да се на занимљив начин гледаоцима исприча нешто о овом древном и за нас историјски веома значајном месту, где смо се, као што је писао руски философ Сергије Булгаков, „родили духовно и историјски“. А Ана Ахматова је полазећи од својих личних дечјих утисака једноставно говорила: „Херсонес је главно место на свету“. Грифон је један од симбола Херсонеса и Крима, у херсонеском музеју се чува стари приказ грифона који седи. Овај лик је узет као основа, али смо се потрудили да направимо представу не само о месту које је свето за целу Русију, већ шире – о човеку, о његовом призвању, о ономе што је главно у животу. Гледаоци засад реагују врло лепо. Колико знам, после два прва приказивања карте су распродате до краја сезоне. За успех представе су пре свега заслужни таленат и рад младог режисера Вјачеслава Игнатова и продуцента Саиде Медведеве. - А како пишете драме и књиге? - Нажалост, фрагментарно. Ових дана сам се возио аутомобилом с једним од мојих бивших студената. Он ми каже: „Други пут сам с вама у колима и Ви опет пишете. Први пут сте пре 12 година кориговали „Несвете, а свете“. Ја нисам професионални писац. Латим се „пера“, тачније компјутера кад за то постоји практична потреба: то је помоћ мом главном послу – свештеничкој служби. Шта ћемо видети у Мањежу - Чему ће бити посвећена следећа изложба поводом Дана народног јединства у Мањежу? - Ову изложбу припремамо већ годину дана. Посвећена је 75. годишњици Победе у Другом светском рату. Из многих руских музеја у Москву ће бити донете слике посвећене овом периоду. Експозиција треба да буде дубока и темељна прича о рату, народу и човеку кроз философију уметности. Чини ми се да ће то бити правилан задати тон пред почетак јубиларне године. О русофобии - Из године у годину међународна амтосфера постаје све гора и гора по Русију. Шта мислите, зашто нас толико не воле у свету? - Не бих рекао да је „све горе и горе“, није све тако једноставно. Не могу се сложити ни кад је у питању нека ексклузивна мржња према нама. Мислим да је то у већој мери наше преуваличавање негативних представа о нама. „Не сакупљам сплетке о себи“ - Још 2013. године сам Вам поставила питање о томе зашто је међу либералима тако модерно да грде Цркву. Тада сте одговорили: нека грде. Понеки људи као званични портпарол РПЦ Владимир Легојда одговарају овим опонентима, често анонимним. Да ли на њих треба обраћати пажњу и како треба реаговати? - Ту не постоји јединствен и универзалан одговор. - Људи често сплеткаре о Вама, да ли читате те сплетке или Вам их можда неко препричава? - Нешто читам, нешто ми препричају, нешто и не чујем. Не постављам себи за циљ да сакупљам све гласине и сплетке о себи. Извор: Православие.ру

Лоше навике попут пијења, пушења и узимања дроге доносе много невоља руском народу, па се тако против ширења ових почасти мора борити на најактивнији начин, рекао је Његово Високопреосвештенство митрополит тихонски и порховски Тихон на сверуском форуму „За здрав стил живота“ у Пскову 24. августа, извештава информативна агенција Пскова. Митрополит Тихон је председавајући Црквеног савета за заштиту од алкохолних претњи и патријаршијског Савета за културу. Митрополит је такође напоменуо да ће школе у провинцији Пскова ускоро држати предавања средњошколцима на тему "Основе безбедности живота", кад ће пуштати јединствене видео снимке на друштвеним мрежама, настале на иницијативу митрополита Тихона. „Они су фасцинантни и занимљиви, тешки су и заиста ужасни, али одражавају стварност. Када их посматрају, људи већ почињу да размишљају о томе да ли јуре овим страшним путем или размишљају и преузимају одговорност за свој живот, живот својих најмилијих, за своју будућу децу “, објаснио је псовски архијереј. Од оснивања Црквеног савета за заштиту од претњи алкохола 2009. године, на руској телевизији је снимљено и приказано више од 50 таквих видео записа. Тродневни форум у Пскову је имао презентације и стручне часове представника образовних, верских, друштвених и научних организација с фокусом на промовисање здравих стилова живота. Извор: Инфо служба СПЦ

Икона Мајке Божије „Свих жалосних Радост“ је једна од најомиљенијих икона у руском православном народу. Наше жалости су врло различите, али потичу из два тешка извора: од људских грехова и од греховности целог људског рода. Уколико управимо свој поглед на сопствени живот видећемо колико жалости сами себи причињавамо. Наше грешке, наши грехови, наша неразумност, гордост и дрскост – све су то страшни и тешки извори наших жалости. И с овим жалостима које сами стварамо долазимо код Господа и Његове Пречисте Мајке, врло често не називајући ствари својим именима, а да не говоримо о томе да смо сами криви за оне туге, болести и напасти од којих молимо Бога да нас спаси – умногоме да нас спаси од нас самих. С тим се обраћамо и Пресветој Богородици. Као што кад дете учинивши нешто тешко и страшно, само себе довевши у напаст, прибегава мајци знајући да ће га она схватити, и да ће му опростити и да ће га утешити. И други тежак извор наших жалости и несрећа је наш заједнички пад у грех. Сви смо ми пали, цело човечанство. Овај свет је оштећен падом у грех, заједничким људским грехом, почевши од Адама, отуда и жалости које наводно не зависе од нас: невоље, наше болести и болести наших ближњих, неправда, бол и ране који људи задају једни другима. Кроз ово тешко искушавање невољама мора да прође сваки човек. Овакво искушење може бити на спасење, али може бити и на погибељ. Овакво искушење је на погибељ кад се човек не смирава пред Богом. Кад не каже: „Добио сам оно што сам заслужио. Помени ме, Господе, у Царству Твоме!“ – као што је рекао онај разбојник којег Света Црква слави као првог човека који је ушао у рај, као првог човека који је стекао спасење. Био је ту и други разбојник који је хулио на Бога: „У овом свету је све неправедно, све је страшно. И Ти си крив због тога што си створио тако неправедан и страшан свет.“ Нека би нас Бог избавио од тога да тако трпимо своје невоље. То је пакао – и за живота, и после смрти. Пресвета Богородица нам даје пример који се ни са чим не може упоредити: кад је оружје прошло кроз Њену свету душу, као што се поје у црквеним песмама, кад је видела како Њен Син бива разапет на крсту, Она је била пуна вере и наде у свемогућу Промисао Божију, која не делује само у овом, него и у вечном животу. И у ову вечност је ушао Њен Божански Син васкрснувши Сам Себе Божанском силом Тројичног Божанства. Тако смо и ми позвани да очекујемо утеху од Бога, од Његове Пречисте Мајке, да очекујемо радост коју ће Васкрсли Господ несумњиво донети у наша срца и у наш живот. Сви се сећамо речи преподобног Серафима Саровског кад је једном у праведном гневу ударио ногом рекавши монасима обузетим чамотињом: „Не смемо да дозволимо да нас обузме чамотиња, јер је Христос васкрсао!“ Господ ће уредити живот сваког човека који се нада и верује у Њега, свакога ко се ухватио за Његову ризу, све оне који сами себе, једни друге и сав живот свој предају Христу Богу. Пресвета Богородица је од Бога добила велике дарове, велико блаженство – у Царству Небеском. У чему се оно пре свега састоји? Бог је љубав. И све блаженство у Царству Небеском јесте испољавање ове љубави. Ми то само делимично осећамо – према Богу и у међусобним односима, према деци, према родитељима, према нашим ближњима; осећамо да је управо у томе – у љубави – скривена тајна будућег века. Блаженство Пресвете Богородице је скривено у томе што Она може да излива Своју мајчинску љубав на сваког од нас, у томе што је Она Радост свих жалосних – управо то је Њено блаженство. У томе је и Њена награда у Царству Небеском. Мало је људи који схватају да је помоћ ближњем, пожртвовано служење љубави оно највише блаженство о којем Господ говори. Неки хришћани проживе цео живот не схвативши то. Они доживљавају само извесна молитвена стање, известан осећај своје праведности који води у пакао... Смирење и служење ближњем је управо предворје Царства Небеског. И ако смо на другом путу још увек имамо времена да се пренемо и да кренемо путем Христа Који није дошао да би Њему служили, већ да би служио; да не идемо путем ђавола који осуђује и узноси се – а чиме се он узносио? Богатством? – Не, он се узносио духовним даровима, то је дух! И на несрећу, људи који су усредсређују на „духовност“, понекад такође постају слични ђаволу узносећи се над другима и осуђујући их. Они се узносе како би пали. Драга браћо и сестре, и ми треба да памтимо да истинско испуњење Царства Небеског није ни у чему другом осим у томе да волимо. Вратимо се на прави пут уколико смо због немоћи и неразумевања скренули с њега, угледајмо се на Господа, на Његову Пречисту Мајку и све свете који су прошавши овај дивни, једини и уски пут стекли јединство с Богом у Царству Небеском. Извор: Православие.ру

У недељу Свих Светих, 23. јуна 201,. патријарх васељенски Вартоломеј началствовао је Литургијом заједно са предстојатељем Православне Цркве у Америци митрополитом Тихоном у месту Дерејаманли, у Кападокији, у Турској, у склопу годишњег поклоњења кападокијским светињама. У пратњи митрополита Тихона налазило се више свештеника ове Цркве. На крају Литургије Свјатјејши Вартоломеј је ословио митрополита Тихона, истичући своје пријатељство и захваливши на овом поклоњењу. Са своје стране је одговорио митрополит Тихон и рекао, између осталог: „Долазим из Америке, земље слободе, земље изобиља, земље наде. У ту земљу су избегли многи из Анадолије и у њу су емигрирали многи из Источне Европе, са Блиског истока и из других места где је било тешко за даљи живот. Али има тешкоћа и у Америци. И ми радимо преко Скупштине архијереја како би изнашли решења и сви православни у нашој земљи могли пружати чврсто и удружено сведочење о Христу и Његовој Светој Цркви подражавањем великим светима које прослављамо данас и испуњујући налог који сте Ви, Ваша Светости, дали - да је свима нама потребно „да иступамо изван оног што је моје и твоје и кренемо према ономе што је наше.“ Управо циљ свих православних хришћана јесте да иступају изван онога што је моје и твоје и да крену према ономе што је наше, а то наше је Исус Христос. Извор: Српска Православна Црква

Гост радија Светигора био је игуман манастира Студеница- архимандрит Тихон (Ракићевић) са којим смо разговарали о манастиру Студеници, о животу у „манастиру свих српских цркава“, о моштима светог Симеона миротичивог и њиховим чудесима. Тема разговора је такође била везана за ново, цјелокупно издање Типика светог Саве. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Проповед у Псковопечерском манастиру 5. фебруара 2019. године после литургије у спомен на архимандрита Јована (Крестјанкина). У данашњем јеванђељском тексту чули смо причу о томе како је Господ Исус Христос проклео неплодну смокву. Ово је једно од јеванђељских места чије је схватање нешто сложеније. Господ је проклео неплодну и раскошну смокву пошто није нашао плодове на њој. Наизглед, све је прилично јасно. Али јеванђелиста Марко неочекивано додаје: „...јер још не беше време смокава“ (Мк. 11: 13), односно, једноставно речено, још увек није наступило време за рађање плодова, за бербу. Али Господ неумољиво проклиње смокву и она се суши. Овај неочекивани, строги, и наизглед неправедни суд над смоквом у многима изазива недоумицу. Али нама, који се данас налазимо овде у храму, на дан упокојења архимандрита Јована (Крестјанкина) одговор на ову недоумицу даје човек у чији спомен смо се данас окупили. Већина нас који стојимо овде сећа се својих сусрета с оцем Јованом. Он је многима био духовник. Али зар је постојало неко време када бисмо дошли код њега, а да то не буде време кад он рађа духовне плодове? Зар је постојао иједан сусрет у току дугог низа година кад нам није даровао плодове Светог Духа, које је одгајио на дрвету свог монашког и свештеничког живота? То се никада није десило! Истински пастир Божији, истински хришћанин никад не престаје да доноси плодове. Отац Јован нам је дао велики, дивни и радосни пример могућности за управо овакво рађање плодова које је толико пријатно Богу. У време његове младости, затим зрелости, па чак, усудићу се да кажем и телесне старачке немоћи и трошности, долазећи код њега сваки пут смо добијали најчистије духовне плодове његових спасоносних савета, његових ватрених молитава које нам је отац давао, како је волео да каже: „од све душе и свег срца“. Без обзира на то да ли је био болестан или здрав, да ли је био уморан након вишечасовног пријема стотина људи, или би био пун снаге после краћег молитвеног предаха, отац Јован се преображавао кад би чуо глас Божији који му је објављивао да треба нахранити и укрепити људе плодовима његовог духовног живота. Да треба да укрепи, подржи и утеши напаћеног човека који долази код њега. Уврежено је мишљење да је утеха нека скоро психотерапеутска ствар: психолошка помоћ за умирење. Али није: истинска духовна утеха је нешто сасвим друго. То је даровање човеку у било којим, чак и најтежим искушењима благодатних сила за живот и спасење. Силе и мудрости да схватимо како се ова искушења преображавају у наш спасоносни крст. Силе за духовну победу. Духовни плод је, по речима апостола Павла, „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5: 22). Отац Јован је био управо онај човек који је имао дар да насити људе овим духовним плодовима. Он је био онакав каквим је Господ призвао своје ученике да буду у јеванђељској причи са смоквом. Не да буду дрво које живи по природним и обичним законима: које час рађа плод, час својим величанственим изгледом рађа само наду на плод, а кад се мало боље погледа испоставља се да је јалово. Господ је позвао ученике на натприродан живот – да увек доносе плод! Тешко је оценити колики је значај оца Јована и стараца Псковопечерског манастира. Као што је у XIX веку руском друштву које је изгубило веру и које је губило Бога снагу дала Оптина пустиња, тако је у још суровијем двадесетом веку Псковопечерски манастир неколико генерација наших сународника привео Богу. Огроман, огроман значај у томе имају вера, љубав, милосрђе и дивна храброст архимандрита Јована (Крестјанкина). Благодаримо Господу за то што је већина нас који данас овде стојимо, имала могућност да види оца Јована и да једе са његове духовне трпезе. Сећамо се како нам је давао целог себе без остатка. Проћи ће време и онај ко буде говорио проповед на дан његовог спомена рећи ће: „Благодаримо Богу што се бар неки од нас сећају оца Јована, а остали живе и о сећањима других о њему.“ Затим ће доћи време кад на земљи више не буде било људи који су лично познавали оца Јована. Али својим очима видимо како плодови његовог духовног врта, његово духовно наслеђе, његова сила љубави и вере данас доносе плодове и како ће у току многих векова служити људима. На дан кад смо сахранили оца Јована протојереј Димитрије Смирнов је на питање: „Оче, шта можете да кажете о оцу Јовану?“ једноставно, али апсолутно тачно рекао: „Данас сахрањујемо светог човека.“ Свима нама који смо се данас окупили овде хтео бих да пожелим да једнако, као и за живота оца Јована, добијемо исту ону утеху, исту ону радосну снагу за живот и борбу против греха, које је тако изобилно даровао старац архимандрит Јован (Крестјанкин). По његовим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин! Сад ћемо обавити литију, затим ће манастирска братија прва проћи кроз пештере како би тамо служила литију на месту упокојења оца Јована. А за вас је у међувремену у манастирској порти припремљено нешто да се почастите. После тога и ви прођите у пештере, на гроб оца Јована. Нека вас Господ спаси! Извор: Православие.ру

У суботу, 22. децембра 2018. године, одржано је четврто предавање у овогодишњем божићњем циклусу предавања које организује Црквена општина у Загребу. На тему „Свети Сава и суд човечанству“ говорио је архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница. На почетку предавања Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије представио је присутнима оца Тихона зажелевши му добродошлицу у Загреб. Своје предавање отац Тихон је базирао на сачуваним списима Светог Саве, говорећи највише о Студеничком типику, књизи правила коју је Свети Сава написао и оставио у наслеђе монасима манастира Студеница као заједници која по том типику треба да живи, али и као упутство живота у Цркви читавом нашем народу. Основна нит која се провлачила кроз ово предавање је била намера Светог Саве да поменути Типик пише и предаје генерецијама које долазе после њега до свршетка света, а као путоказ ка коначном циљу коме тежимо, које је Царство Небеско. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Данас је један од најтоплијих дана Оптинског календара! Један од најомиљенијих! Оптински рај! Дан када прослављамо спомен на преподобног и богоносног Оптинског Амвросија. „Не може се сакрити град, ако је на врху брда“. Његова свећа обасјава целу васељену. Чини се да је већ толико тога речено о преподобном Амвросију, толико тога о њему прочитано, толико је препеваних акатиста, и гроб његов је већ сав изљубљен. Колико му је сузних молитава упућено! Чини се да нам преостаје само да застанемо, уз благочестиво ћутање, пред његовом светињом, да се, у тишини срца, спустимо на колена, и да уздахнемо за своје грехе. Али данас срца верујућих људи ликују и поју. И скоро да не могу стати у препуне храмове. Оптински врт старчества је толико разнолик, да свако може да набере свој букет. Свако може да пронађе своју нијансу, своју музику, своју химну. Оптинско старчество је живо пространство љубави и вере, кротости, смирења, мудрости, расуђивања и топле молитве. Сви старци су дијаманти духовног живота! Ипак је преподобни Амвросије посебна оаза, посебна дубина, посебна мелодија. Народно поштовање као да га је издвојило у неку непоновљиву целину, и у свом срцу исписало његово име златним словима љубави. У њему су врло танко, хармонично, глатко сједињени мудрост и простота, љубазност и чврстина, дуготрпљење и одлучност, дечија отвореност и старческо расуђивање. Свети оци говоре да монах није само „један“, монос. Монах је – онај који је сабран у једно! Преподобни Амвросије је био толико сабран у једно, да је његова душа била целовита, целомудрена, језгровита, пуна бесконачних грана, попут платна великог Уметника. Он је пронашао извор воде, од којег нико „неће бити жедан вовјеки“. Сам је пио је ту јеванђељску воду, и утољавао жеђ онима, који су долазили на праг његове колибе. И није важно, ко би му долазио: генерал са ордењем, или орловски радник, геније словесности Достојевски, или неписмена куварица. Јевгеније Посељанин је писао о старцу Амвросију: „Као што прашњаво дрвеће после освежавајуће кише постаје чисто и бодро, исто тако је и на човека утицао разговор са старцем Амвросијем. У разговору, били сте окружени његовом ватреном саосећајношћу, таквом благонаклоношћу, да је она, дајући срећу, чинила и вас бољима, јер истинска саосећајност, некако сама узвишује душу оних, којима је упућена, и наводи их да строжије оцењују себе.“ Старац је учио људе да „проверавају“ себе, да контролишу своје мисли и поступке, да се скрушавају при греховном паду, да се радују тајни Живота. Колико страшних животних ћорсокака и разочарења се у келији преподобног претворило у наду и веру. Колико, чинило се, нерешивих проблема и задатака је добило кључ за решавање и разумевање. Он, слично искусном виноградару, помагао је онима чији је живот зарастао као коров огорченошћу и унинијем, да га учине плодним вртом. Преподобни Амвросије је умео да покаже човеку, да је тај ужасни рушитељски ураган неочекиваних догађаја и искушења, који се обрушавао на њега, почињао најчешће од малог ветра, из његовог сопственог срца. Речи старца Амвросија „живети и не туговати“ биле су надахнуће за хиљаде људи; његов тихи осмех враћао је вољу за животом онима који су изгубили смисао и потпору; његова огњена вера враћала је блудну децу Мајци Цркви. И данас је преподобни Амвросије Оптински искусни водич људских душа у Царство Небеско! Његове молитве, његове чудесне поуке, његово заступништво за душу нашег руског народа чине истинска чуда. Непресушан је поток изранављених људских срца ка његовом гробу. Не јењавају искрене молбе за његово заступништво и помоћ. Сваки човек има у свом срцу неку посебну дубину. Треба свим силама да потражимо ту искрену, титраву јеванђељску дубину и светост. У супротном, постоји страшна, губитачна опасност да не приметимо како надолази вода и да проведемо сав свој краткотрајни живот лутајући уздуж и попреко, до колена у мутној води. Често људски живот пролази у оквирима, где је купљена диплома важнија од професије, где је хамбургер укуснији од домаће хране, теретана интересантнија од шетње парком. Карта постаје реалнија од предела, навигатор – убедљивији од самог пута. Живот се претвара у непрекидну компјутерску игру, љубав у фрагменте из серијала. Форма постаје важнија од садржаја. Амбалажа је сама себи добољна. Гроб од црвеног дрвета је важнији од оног који лежи у њему. Епоха омота. Култ украсних папира. Тело постаје сурови власник, а душа – беспомоћни просјак. „Ум, покривен непробојном маглом безумља, – говори светитељ Григорије Богослов, – забавља се сопственом пропашћу“. Преподобни Амвросије нас учи да не уживамо у сопственој несрећи, да не трошимо драгоцено време у празно, него да испуњавамо сваку своју мисао дубином, сваку своју реч смислом, сваки уздах – скрушеношћу и сваки покрет срца – љубављу и смирењем. Постепено, у срцу, треба да умре, да се осуши и нестане све оно што се крије и претвара да је живот, али суштински није. То су наше амбиције, наша гордост, самољубље, надменост, сујета. „Живи простије...“ – ово су често из устију благодатног Старца могли да чују богомољци. „Где је просто – тамо је анђела сто. А где се паметује – ни једног!“ Оптина пустиња у старчевим временима – то је цела Васељена смештена у зидине једног малог манастира. Још је светитељ Игњатије Кавказки средином 19. века са одушевљењем писао: „Отац архимандрит Мојсије је благородним и трпљивим ношењем немоћи ближњих, у недро своје обитељи привукао изабрану иноческу заједницу, какве нема у Русији.“ А преподобни Амвросије је један од најдрагоценијих сјајних бисера Оптинског врта. Он је најнежнији благоухани цвет Оптинског букета. Свако од нас може да удахне његов благоухани мирис! Јевгеније Посељанин је са огромним убеђењем, и великим поверењем према Старцу, писао: „Врло добро сам знао да, ако постанем ругоба, или мрачан или јако оглупим – у суштини решим се могућности да будем пријатан, или се унизи мој положај у животу и постанем несрећник – сви ће ми окренути леђа. А он би ме тада још више пригрлио. И зато сам смело говорио себи, да ме нико није волео и неће ме волети више од њега. И волео је он том љубављу, коју наш народ тако проницљиво изражава речју „сажаљење“, то јест свим, силама душе у жељи да служи другоме. А таква љубав је увек потребнија од среће!“ О тој великој љубави писао је и Достојевски: „Жалост је наше благо, и страшно би било искоренити је из друштва“. Преподобни Амвросије је говорио да треба да подражавамо девицама. Само мудрим, а не „лудим“. Оним девицама, које су се обезбедиле јелејем љубави, доброте, наде, смирења. Светилницима који се не гасе. Зато и долазимо до старческе обитељи на обали Божије реке, да би допунили своје светилнике. И није важно, ко смо: писац или варилац, поличар или спортиста, монах или мирјанин, војник или учитељ, учењак или проста сеоска бака, глумац или продавачица. Преподобни Оптински старци и ава Амвросије којег данас прослављамо радују се свима! Још као семинариста Александр Гренков, како се у свету звао баћушка, једном, док се шетао шумом, чуо је у жубору потока речи које су постале лајтмотив свег његовог дугог и надахнутог живота. Нека и нама оне буду благо, духовни компас, звезда водиља: „Хвалите Бога! Чувајте Бога!“ Амин. Извор: Православие.ру

Током трпезе у Манастиру Хиландару, игуман Манастира Студеница, архимандрит др Тихон, у беседи је истакао непрекинути духовни континуитет и везу монашких братстава Студенице и Хиландара од времена Светог Саве до данас. Зато је подсетио на речи Светог Саве да су братства ове две светиње, чији је ктитор Свети Симеон Мироточиви, "једно духовно тело и једна иста целина, кроз све векове, до краја овога света". Звучни запис беседе После евхаристијског сабрања у Хиландару, по благослову игумана Хиландарског Методија, игуман Тихон се у беседи осврнуо на најзначајније јубилеје наше свете Цркве које славимо наредне, 2019. године - аутокефалност СПЦ - 800 година од хиротоније Светог Саве у Никеји, затим јубилеј Хиландарког типика - 820 година од закључења овог важног документа после упокојења Светог Симеона, али и значајних 400 година од преписивања Студеничког типика у Горњој испосници Светог Саве у Студеници. Извор: Радио Слово љубве

Кроз све то велико трпљење, правду и уздање у Бога, Јов је добио то о чему машта сваки поштовалац Господа – добио је општење са Богом. Бог је лице у лице разговарао са њим. Говорио му о путевима Своје Промисли. Многа покољења гледају на Светог праведног Јова као на учитеља трпљења и учитеља приближавања Богу. Праведни Јов је био на ивици страшног бездана очајања када је говорио: «Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић» (Књига о Јову 3:3). Изгубио је све: децу, здравље, дом и имовину. А после је изгубио и последњу везу са овим светом – разумевање пријатеља и истомишљеника. Три његова најближа друга, уместо да га утеше, како су искрено желели, су му нанели нове духовне ране, тражили су у њему греха због којих би га Господ тако казнио. А Јов знајући свој пут и не одричући се својих грехова свеједно је говорио: «Не, немам тако страшних грехова због којих би се на мене могле сручити тако страшне муке. Али Господ је милостив и човекољубив, не шаље ми Он све то узалуд». Пријатељи тако и нису успели да га утеше, све док га није утешио Сам Бог. Јов је спознао да је Господ увек био уз њега и да га Господ разуме, жали и воли. Иако је он, Јов, нико и ништа пред Богом. Као и сваки од нас. И на врхунцу тих страшних искушења Господ му се Сам јавио… Умножио је дане Јовове, даровао му децу и благостање… Јов, примиривши се с Богом, с животом и са самим собом, завршио је свој пут. Данас славимо дан човека о коме се воде разне расправе и распредају разне приче у народу. Данас је дан када се родио убијени Страстотерпец цар Николај Други. И данас, као некада пријатељи Јова, многи наши савременици, размишљајући о том човеку, спотичу се и не виде Промисао Божији и посебни пут тог мученика, не само да га не разумеју, већ га страшно и хуле. Данас, када се приближава време његовог убрајања у сабор Новомученика руских, када су у Русији позната многобројна сведочанства о чудима, која се дешавају по молитвама њему, када се љубав пуна поштовања и молитве њему умножавају, неки почињу да причају како не може бити ни речи о канонизацији овог свеца, новомученика, страстотерпца, исповедника и приписују му исте грехе, као и Јову. Он је тако и тако згрешио, причају, он је у том и том случају неправилно поступио. Говоре да се он одрекао од престола. И да су у његовом животу присуствовале извесне људске слабости. Зато је и њега и Русију, мисле они, задесила казна Божија. И почињу да скрећу тему са његовог животног пута, чије житије је пут великог подвижника, великог исповедника и старатеља Руске земље и Руске Цркве, почињу да скрећу тему на поље политике, која је сасвим страна том Небеском Царству, у коме пребивају људске душе, душе људи који одлазе са овога света. Баш тако као и Јов Многострадални, на чији се дан родио цар Николај Други, наш господар је знао да се ништа не дешава случајно и предосећао је да ће после благостања и мира, настати време тешких искушења за њега, за целу Русију и за његову породицу. Баш тако као и Јов Многострадални, најстрашнија искушења које је претрпео Николај била су «издаја, кукавичлук, обмана» и потпуно неразумевање готово свих који су били у његовом окружењу. Долазили су људи, покушавали да га утеше, давали му којекакве савете, али сви ти савети су били празни… недуховни. Сви су ти савети били, као савети змије, сви су ти савети убијали и њега, и Русију, и Православље. Кукавичлук, обмана, издаја – ето шта је царовало око њега, вероватно, јединог Цара Русије који је до краја разумевао свој позив Помазаника Божијег, до краја схватао да је он постављен Богом на престо, како би у скрушености, кроткости и љубави водио руски народ у Царство Небеско кроз овоземаљски пут. Допустите, нико од оних које је Господ позвао на ту узвишену службу није, у тој мери као император Николај Други, разумевао то. И наш се господар удостојио највеће милости Божије – да пострада за Христа и за Његову Цркву. За оне које муче недоумице и сумње по поводу тога да се он одрекао од престола у најстрашнијем тренутку у историји Русије напомињем: када се цар враћао у већ побуњени Петроград, био је у пуној изолацији, окруживали су га издајнички генерали, који су му давали лажне информације о томе шта се заиста дешава, који су само чекали његову абдикацију, који су мрзели руско самодржавље, који су били жедни рушилачких «слобода», чије су последице на својој кожи убрзо и осетили. «Посвуда издаја, кукавичлук и обмана», – ето шта је дан пред абдикацију записао цар. Посвуда издаја, кукавичлук и обмана. Као што је Спаситеља издао Његов ученик, а апостоли испуњени љубављу према Њему се дали у бег, тако су и раба Божијег, слугу Господњег и подражатеља Христа, Николаја издали и побегли од њега. И да ли га ми можемо зато осудити? У данашњем Јеванђељу о слепом чули смо како је Спаситељ рекао: «Мени ваља радити дела Оног Који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити» (Јн. 9:4). То исто се десило и 1917. године – настала је ноћ и већ ништа није могло да се учини, осим тога да се са скрушеношћу и трпљењем даље носи свој страшни крст. Када су 1918. године официри дошли једном од тадашњих највећих стараца јеросхимонаху Аристоклију и рекли: «Благословите нас оче, да ратујемо против побуне, како бисмо вратили Русију на претходни пут», – он им је одговорио: «То је бескорисно, гнев Божији је пао на Русију због тога што је одступила од Бога, и ништа ви не можете да учините осим да пролијете још крви». То исто је говорио и старац отац Алексеј (Мечов). И у истом том духу, духу прозорљивости, пророчком духу је боравио и наш цар у те дане. Он је разумео да се испуњава судбина коју је Господ наменио Русији и да би брзоплетост и непромишљена дејства само начинили штету. Он није напустио Русију – цар је остао да до краја са својим народом носи свој крст. Тако је и говорио: «Ако је сада Русији потребна жртва, онда ћу та жртва бити ја». Император Николај је и постао та жртва 1918. године у Ипатијевском дому у Јекатеринбургу, када је примио мученичку смрт: он сам, његова супруга и деца. Он је знао да се није случајно родио на дан Многострадалног Јова. Свети праведни Јов добио је једину праведну награду који му је Господ могао дати у време Старог Закона (тада се само на овом свету могла даривати радост праведне награде људима), – умножио се његов живот, и деца, и имање. Али следбеник Светог праведног Јова Многострадалног, цар Николај Други, који је страдао и за своје грехе и за грехе повереног му народа, добио је заслужену награду у Царству Небеском. И данас је највећа срећа за њега да се моли за руски народ, за који он и сада носи одговорност као последњи Цар и Самодржац Русије. И то страшно велико послушање он је носио кроз читав свој живот, кроз смрт и носи га у вечном животу. Зато се помолимо и ослонимо на Господа да Он просветли наше слепе духовне очи, да просвети наш ум, како бисмо могли да разликујемо неразумно, лажно благочестије од истинитог пута Божијег, који јесте крст, трпљење и жртвена љубав. Данас после Божествене Литургије служимо панихиду и чврсто ћемо се надати да ће у своје време Господ у Цркви Својој прославити мученика и исповедника, последњег руског Цара, и тада ће се његова особена молитва, верујем, на посебан начин одразити и на живот Русије, и на живот Руске Цркве, и на живот сваког од нас. Извор: Православие.ру

На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве, одржаном 14. маја. о.г. у историјској Синодалној палати у Санкт Петерсбургу за митрополита угледне Пскова, са титулом "митрополит псковски и похворски" изабран је досадашњи викар Московске епархије епископ јегоровски Тихон (Шевкунов). Нови митрополит је широм Русије и света познат као један од најзначајнијих актуелних делатника у Винограду Господњем. Настојатељ је и обновитељ московског Сретењског манастира, имао је велику улогу при постизању канонског општења између Московске патријаршије и Руске заграничне цркве, аутор је широко популарних телевизијских серијала ("Лекције из историје - Пропаст Византијске империје") и мисионарских књига ("Несвети а свети"), покретач је интернет портала православие.ру, вођа антиалкохоличарске кампање у Русији и председник Патријаршијског савета за културу. На крају, али не и на последњем месту, нови митрополит Тихон велики је поштовалац Српске цркве и пријатељ српског народа. Достојан! На многаја и благаја љета, Владико! Редакција Поука придружује се свеправославним молитвеним жељама за успех даље мисије Високопреосвећеног г. Тихона.