Претражи Живе Речи Утехе

Под насловом „Перспективе примењене теологије у савременом добу“, а у организацији Универзитета у Источном Сарајеву и Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Фоча, одржан је 27. и 28. маја 2022. године реномирани научни скуп у просторијама ове високошколске установе Српске Православне Цркве, Учешће је узело једанаест истакнутих излагача у шест сесија. Након отпеваног васкршњег тропара, поздравним словом свим присутним се обратио протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, ванредни професор на катедри за Свето Писмо и декан Богословског факултета, изражавајући топлу и домаћинску добродошлицу свим учесницима и посетиоцима скупа. Након тога, уследила су излагања учесника према распореду за први дан скупа. Прва сесија, под насловом „Литургијска теорија и пракса данас“, одржана је под модераторством доц. др Бошка Ерића (Православни богословски факултет УИС), a први излагач је био проф. др Здравко Пено (Православни богословски факултет УИС), који је говорио о приношењу Дарова и тајни рода виноградарског (Мт 26,29). По завршеном излагању професора Здравка Пена, излагање на тему „Симболизам и реализам у литургијском богословљу Атанасија Јевтића“ одржао је протојереј-ставрофор проф. др Ненад Тупеша (Православни богословски факултет УИС). Након врло ефективне и плодотворне дискусије уследила је друга сесија под насловом „Црквено-канонски поредак и савремено државно уређење“, којом је модерирао доц. др Ведран Голијанин (Православни богословски факултет УИС). У оквиру ове сесије, своја излагања су имали проф. др Станка Стјепановић (Правни факултет УИС) на тему „Враћање одузете црквене имовине“ и проф. др Саша Шољевић (Православни богословски факултет УИС), који је излагао на тему „Актуелност Законоправила Светог Саве“. Трећу, уједно и последњу сесију за први дан скупа, под насловом „Нове форме и тековине црквене уметности“, коју је модерирао доц. др Бошко Ерић (Православни богословски факултет УИС), отворио је мр Љубиша Костић (Српска Православна Богословија Светих Кирила и Методија Ниш), који се научном скупу представио занимљивом темом – „The Matrix: Постоји ли стварност? Религијско – философски елементи холивудског блокбастера“. Након плодотворне дискусије присутних учесника и посјетиоца успешно је завршен први дан скупа. Други дан скупа почео је представљањем књига у издаваштву Православног богословског факултета Фоча, који наставља да опскрбљује шири аудиторијум изузетно богатим и надасве квалитетним садржајем из области богословља и духовног делања. Потом је започета четврта сесија под насловом „Савремене перспективе Православне педагогије“, чији је модератор био протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого (Православни богословски факултет УИС), а излагачи проф. др Биљана Сладоје Бошњак (Филозофски факултет УИС), која је говорила о православним аспектима породичне педагогије, а затим протојереј-ставрофор проф. др Владимир Ступар (Православни богословски факултет УИС) - о педагогији молитве и преображају човека у Цркви. На петој сесији, која је носила наслов „Хришћанство и савремена психологија“, а одржана је после дискусије, научној јавности представили су се проф. др Бојана Маринковић (Филозофски факултет УИС), која је говорила на тему „Улога капацитета за ментализацију у формирању представе о Богу“, те проф. др Наташа Костић (Филозофски факултет УИС) и проф. др Сњежана Станар (Философски факултет УИС) са темом „Религијски идентитет као аспект социјалног идентитета“. Последњу шесту сесију, која је носила наслов „Проблеми савременог Црквеног живота“, модерирао је протојереј-ставрофор проф. др Ненад Тупеша (Православни богословски факултет УИС). Излагачи су били протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого (Православни богословски факултет УИС) на тему „Постоји ли данас пентархија? Црквени и правни идентитет, наративи, моћ“, те доц. др Ведран Голијанин (Православни богословски факултет УИС) на тему „Пастирско богословље између традиционализма и стварности“. Захваливши се свим учесницима и посетиоцима скупа, који су својим питањима, коментарима и сугестијама поспешили развој и достигнућа скупа, уважени декан протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић затворио је научни скуп исказавши задовљство нивоом на којем је скуп одржан. Овом приликом је најавио и да ће факултет издати зборник радова са овог научног скупа. Одржавање научних скупова постаје традиција у раду Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Фоча, те тако потврђује и додатно подиже реноме и квалитет ове једине високошколске установе Српске Православне Цркве у Републици Српској. Извор: ПБФ "Свети Василије Острошки" у Фочи

Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило одржао је синоћ у крипти подгоричког Саборног храма Васкрсења Христовог предавање на тему „Огледи односа теологије и науке“. Предавање Преосвећеног владике Кирила у организацији братства Саборног храма, којем је прусуствовао и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, изазвало је велико интересовање хришћанске заједнице у Подгорици. У уводном дијелу свог обраћања владика Кирило је нагласио да је истина једна, те не може да буде предмет теологије потпуно различит од предмета науке, јер се и позитивна наука бави истином, баш као и што је у центру теологије: Пут Истина и Живот. „Дакле оне морају да се преклапају у неким тачкама ако је наука позитивна“, казао је владика и додао да кад се говори о односу науке и теологије неопходно да се избјегну двије крајности. Прва је банализовање научних формула, док је друга крајност мистификација. Када говорите о Богу и духовним законима не можете да употребљавате неке формуле и тврдите да је тако како та формула каже, истакао је владика: „Може само да се иконично или апологетски опише неки духовни закон и да нам тај језик науке помогне и објасни неке духовне законе, да нам их приближи ако их правилно схватамо.“ Црква треба да каже шта је истина, а оно што се коси директно са Светим писмом, Светим откривењем, не може да буде истина и позитивне науке, првенствено математика, се углавном не косе са тим. Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је између осталог навео да је најбољи начин спознавања Бога – икона, образлажући да ми не можемо Бога да спознамо по суштини, али свакако можемо иконично да га представимо како су Га и апостоли представљали будући да само у Христу јединоме живи пуноћа Бога тјелесног. Стога, знајући тај бесцени дар Христа оваплоћеног, Цркви не треба наука, али науци је потребна религија управо да не би скренула са трасе Пута, Истине и Живота. Владика Кирило је у свом даљем обраћању дао посебан акценат на битност егзистенције пастирске отворености, која нужно треба да пребива у Цркви и да буде усмјерена према свим слојевима друштва. Такође је навео да науку некада морамо користити апологетски, управо у својству одбране духовних истина, будући да је језик науке близак савременом човјеку, по чему ћемо бити модерни. Како он напомиње Црква ће бити модерна ако говори о вјечним и непролазним истинама на језику који је близак савременом човјеку узимајући у обзир све чиниоце времена у којем живимо. Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је у свом другом дијелу излагања говорио о свом докторском раду ,,Петар Други Петровић Његош као хришћански филозоф“ који обрађује Његоша са аспекта дубоког сагледатеља научних законитости. У том раду владика Кирило је користио математичке примјера да би то и приближио и доказао на један прагматичан, поступачан и конкретан начин. У току тог дијела владика је користио и једноставне примјере који су на сликовит начин приближили свима присутнима повезаност и међусобно потврђивање теологије и науке. Модератор предавања био је протојереј мр Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило одржао је синоћ у крипти подгоричког Саборног храма Васкрсења Христовог предавање на тему „Огледи односа теологије и науке“. Предавање Преосвећеног владике Кирила у организацији братства Саборног храма, којем је прусуствовао и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, изазвало је велико интересовање хришћанске заједнице у Подгорици. У уводном дијелу свог обраћања владика Кирило је нагласио да је истина једна, те не може да буде предмет теологије потпуно различит од предмета науке, јер се и позитивна наука бави истином, баш као и што је у центру теологије: Пут Истина и Живот. „Дакле оне морају да се преклапају у неким тачкама ако је наука позитивна“, казао је владика и додао да кад се говори о односу науке и теологије неопходно да се избјегну двије крајности. Прва је банализовање научних формула, док је друга крајност мистификација. Када говорите о Богу и духовним законима не можете да употребљавате неке формуле и тврдите да је тако како та формула каже, истакао је владика: „Може само да се иконично или апологетски опише неки духовни закон и да нам тај језик науке помогне и објасни неке духовне законе, да нам их приближи ако их правилно схватамо.“ Црква треба да каже шта је истина, а оно што се коси директно са Светим писмом, Светим откривењем, не може да буде истина и позитивне науке, првенствено математика, се углавном не косе са тим. Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је између осталог навео да је најбољи начин спознавања Бога – икона, образлажући да ми не можемо Бога да спознамо по суштини, али свакако можемо иконично да га представимо како су Га и апостоли представљали будући да само у Христу јединоме живи пуноћа Бога тјелесног. Стога, знајући тај бесцени дар Христа оваплоћеног, Цркви не треба наука, али науци је потребна религија управо да не би скренула са трасе Пута, Истине и Живота. Владика Кирило је у свом даљем обраћању дао посебан акценат на битност егзистенције пастирске отворености, која нужно треба да пребива у Цркви и да буде усмјерена према свим слојевима друштва. Такође је навео да науку некада морамо користити апологетски, управо у својству одбране духовних истина, будући да је језик науке близак савременом човјеку, по чему ћемо бити модерни. Како он напомиње Црква ће бити модерна ако говори о вјечним и непролазним истинама на језику који је близак савременом човјеку узимајући у обзир све чиниоце времена у којем живимо. Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је у свом другом дијелу излагања говорио о свом докторском раду ,,Петар Други Петровић Његош као хришћански филозоф“ који обрађује Његоша са аспекта дубоког сагледатеља научних законитости. У том раду владика Кирило је користио математичке примјера да би то и приближио и доказао на један прагматичан, поступачан и конкретан начин. У току тог дијела владика је користио и једноставне примјере који су на сликовит начин приближили свима присутнима повезаност и међусобно потврђивање теологије и науке. Модератор предавања био је протојереј мр Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Трагајући за архетипским моделима слике о свијету савремене науке, када је у питању Запад прије свега бисмо требали да се задржимо на најсавршенијој: тј. на слици о свијету коју даје Тома Аквински. У његовој онтологији, која сажима и поново прерађује углавном аристотеловску традицију (помијешану са, за оно вријеме непрепознатљивим, неоплатонским елементима) биће описују два пара метафизичких синтеза: 1) Материја и облик или врста, који сачињавају ипостас сваког бића, и 2) Биће и постојање, које биће чине истински постојећим. Аквински сматра да стварно биће није просто суштина, него да се налази у стању „чина постојања“, што значи да је свој облик или врсту „дјелатно“ остварило, док је прије но што се то догоди било само „потенцијално“ биће. (2) На исти начин се рађа читава једна љествица бића. Замислите једну апстрактну купу (3): ако се у њеној основи налази суштина, материја, дакле чиста могућност, на њеном врху је ipsum esse, Бог. Шта то онтолошки значи? Бог, врх пирамиде, је, као потпуно Биће, чиста енергија, actus purus ригиз, чисто и апсолутно постојање, потпуно активан потенцијал или суштина. Сва остала бића су строго хијерархијски поређана од врха купе до њене основе, али у складу са чим? У складу са степеном и количином „чисте егзистенције“, дакле облика или врсте или „активног бића“ које свако од њих може да оствари. Што више је биће „активно“ то се налази на већем ступњу љествице; и што је биће више „потенцијално“, утолико је на нижем ступњу лествице, гдје је најниже биће материја, чисти неостварени потенцијал. Сходно томе, за Тому Аквинског, као што примјећује један од његових знаменитих тумача, Е. Gilson, „суштина“ сваке конкретне створене твари јесте управо у томе што она није апсолутно остварено активно Биће, Бог: „свака конкретна егзистенција је одређена оним што јој недостаје“ (4). На савременом философском језику би рекли да је егзистенција сваког одређеног бића по дефиницији суштински обиљежена недостатком свеобухватности, егзистенција значи мањкаво Биће, дјелимично учешће у Бићу, дакле изложеност нули, аналогно учешћу у чистој егзистенцији (actus) или потенцијалу (potentia). По Аквинском се на тај начин формира јерархија умних природа. Сходно томе, анђелске природе су, имајући више actus и мање potentia, ближе чистој егзистенцији, док се, међу умним природама, људска природа налази на посљедњем мјесту. И то због тога што има више potentia , а мање actus8 од свих осталих духовних природа, и то шта више на тај начин да од материје захтијева да учествује у њеном Бићу, дакле да стиче тијело: на тај начин створен човјек, без обзира на то што за суштину има душу, јесте сложена и у крајњој мјери ограничена егзистенција. (5) Тако сложеност, као одредница једне стварне егзистенције, значи умањену егзистенцију, губитак бића, близину нули. Створена егзистенција (а тим више људска) није ништа друго до природом пала егзистенција (у односу на савршеност Божанства), и то у мјери у којој иста припада већем броју димензија стварног. Оно што сматрам значајним у овој представи о свијету јесте строго хијерархијска структура, у којој јасно проналазимо трагове неоплатонског утицаја (као и утицаје великог хришћанског асимилатора неоплатонизма, св. Дионисија Ареопагита). Овдје се највећи значај придаје апсолутној компактности структуре и због тога овај козмолошки модел називам „компактни модел“. Наравно да се можемо сложити са значајним историчарем средњовјековне философије, F. C. Copleston-om, да цјелокупан свијет бића, онакав каквим га овај модел приказује, није статичан, управо због тога што Тома сматра да сва ограничена бића по природи теже ка активном остварењу својих потенцијала. Дакле, свака суштина је један центар активности будући да њено одређење јесте принцип дјела или дјелања егзистенције. Међутим, мислим да се осим овога ради и о некој врсти статичне динамичности у смислу тога да одређена компактна структура и мјесто бића у истој преостаје темељна онтолошка чињеница овог модела. Дакле, динамика је унутрашња, или се односи на међусобне односе бића, али увијек са епицентром у њиховом положаЈу у Јерархијској структури који обавезно треба да остане непромијењен. И не само то: рекло би се да сво егзистенцијално дјелање бића управо треба да има за циљ очување неизмјењивости онтолошке структуре. Та структура у својој апсолутној компактности чини да бића заиста јесу, обезбјеђује им крајњу истину о њима самим, а на основу раздвајања духа и материје, потенцијала и дјелања у оквиру истог. Такође је карактеристичан и положај човјека у том „компактном моделу“. Као што смо видјели, без обзира на то што је његова тјелесност прихватљива (7), овдје је човјек, слиједећи августиновско и неоплатонско предање, такође углавном његова душа: она је „облик“ његове безобличне тјелесне материје, она представља сваку страну и испољавање његовог бића . Нижа од анђелске суштине, јер не представља „чисти ум“, попут анђела, него један „прост разум“, почетакразума којему је на несрећу потребно неко тијело као сусуд (9), она је дужна да се не зближи (како би Плотин рекао) веома са тијелом, да се са њим не повеже дубоко, да не би изгубила своју истинску „духовну“ природу (10). Нешто значајно што би овдје могли примијетити јесте то да човјек у односу на остало биће представља непотпуност, структурално је у потпуности одређен као једно мањкаво духовно биће, и за њега једина утјеха јесте то што повезује свијет чистих умова са материјалним, које је у потпуности лишено духовности (11). Поистовјећивање духовности и душевног представља велики проблем западне мисли, проблем који је посљедњих година на разне начине установљен и забиљежени су покушаји рјешавања истог. Међутим, веома су значајне посљедице тог схватања човјека у односу на његов положај и однос са свијетом као предметом научног сазнања. На то ћемо се вратити. Али оно што је сада занимљиво јесу неке прве примједбе на овај козмолошки модел, који је у великој мјери попут материце у себе примио зачетке западне науке: У оваквој слици свијета мислим да је дертерминизам већ с почетка у потпуности дат и неизбјежан. Строга детерминисаност управља сваким нивоом хијерархије образујући поред Бога, Јединог и Првог Узрока, низ „другоразредних узрока“, који одређују бића која се у хијерархији налазе испод њих. Поред чињенице да свијест као средиште душе задобија огроман значај, она је, као што је већ Sir Jeanse (12) примјећивао, у потпуности одсутна из материјалног, „бесловесног“ свијета. Што се тиче те чињенице крајње је индикативно критичко проучавање Decartes-ove философије заједно са проучавањем знаменитог савременог философа, Richarda-a Rorty-a. Слиједећи предање Картезијанац заиста душу (у својим Метафизичким мислима) сматра суштином човјека и (попут Аквинског) бесмртном, непропадљивом и нематеријалном пошто она може да надгледа нематеријални свијет идеја, или тачније да га у својој умној дјелатности „пресликава“ (13). Картезијанац поистовјећује мисао и осјећај. Дакле, мјесто старог аристотеловског разликовања између ума и живог тијела по први пут заузима разликовање између свијести и несвијести (или res cogitans и res extensa) (14). „Несумњиво“ умна сигурност, постаје одлика свијести насупрот древном појму Ума Картезијанац трага за тачношћу приказиваног, а не за мудрошћу ствари: пут ка новијој науци је већ отворен. Али, сада „свијешћу“, дакле „духовношћу“ не располаже нити живо тијело, нити осјећај, нити материјални свијет. Све то је мртво, а жива је једино индивидуална свијест није случајно то да један Кант вријеме и простор сматра искључиво својствима свијести (од момента када данас знамо да они већма представљају својства и посљедице материјалности свијета). Овдје, дакле, имамо апсолутни дуализам „материје“ и „духа“, тијела и душе, свијести и несвијести. Трећа посљедица овог козмолошког модела јесте строги рационализам (било да се ради о идеализму, било о емпиризму што се тиче овога Berkeley се не разликује од Хјума); структура је дужна да буде у потпуности одредива или, по Einstein-овим ријечима, „Бог не баца коцкице“. Четврта посљедица је оно што бих импровизорно назвао „антикозмичношћу“ овога узорка. Човјек стоји не толико унутар колико насупрот твари, посматра је (као свијест), посједује је (као једини „духован“) и господари њоме, гази је (као чиста вољност као воља за Моћ). Ова тема је широка и сам сам написао једну књигу о њој. (15) Он не води дијалог са Природом, него је анализира, не слуша је него јој се намеће. Онтологија Снаге, воље за моћ, из природе не црпи мудрост, него је усмјерава ка митским историјским Циљевима. Ово „митским“ нисам случајно рекао. Најновији западни субјекат је нераскидиво повезан са оним што Paulo Choelo у својој књизи „Алхемичар“ назива „Личним Митом“ субјекта исказ који, као што сам на другом мјесту показао, представља квинтесенцију западног мистицизма, а који наставља предање митске онтологије неоплатонског Ега (и поготово Плотина), „Митологију Ега“ како се мени допада да је називам. Постоје индивидуални митови и племенски или државни митови, сви изузетно плодоносни, и као што је Е. Cassirer (у свом дјелу Државни митови) показао и изузетно опасни. Пета и посљедња посљедица: Бог који се налази на врху скале бића јесте „трансцедентан или узвишен“, али не престаје бити врх исте скале на коју су постављена и бића. Бог је највише биће, али ми знамо гдје се налази. Не заборавимо да за Августина, као и за највеће међу мистицима Запада, људски ум на крају, макар и тешко, може да позна Бога у Његовој Суштини насупрот јелинском отачком предању које нешто тако сматра не само „најнемогућијим“ (по св. Григорију Богослову), него и дословце богохулним. Након тога у западном мистицизму јављање једне пантеизму склоне тежње за поистовјећењем суштине свијета са суштином Бога (или поистовјећивањем теологије са Икономијом у западној теологији) није случајно нити су случајне изјаве попут ове Hawking-ове да, да би смо, кад би пронашли неку теорију која би повезивала квантну физику са релативношћу, открили „Божији ум“. Садржај „Божијег ума“ на тај начин јесте само и једино природни свијет, и његове једнакости. 2. Све ове горе наведене посљедице, заједно са осталим другоразредним, изузетно су допринијеле рађању и развоју западне науке то не захтијева посебну анализу. Али, та наука је данас изашла из граница своје западне материце, изазивајући код свих код научника, философа и теолога дубоку изненађеност. Али, прије но што будемо говорили о тој изненађености, да укратко прикажемо и један други козмолошки модел, подједнако архетипски, али сада Источни: модел светог Максима Исповједника. Код њега од пресудног значаја није нека непобитна козмолошка структура, будући да се најузвишенији Узрок не налази углавном на врху неке онтолошке пирамиде, него у „ономе што јесте“, у самим бићима. Тако је Бог, на апсолутно парадоксалан начин, и у потпуности трансцедентан, али и апсолутно у свијету присутан. Дакле, по Мистагогији (644 АВ) је Бог „једини ум умствујућих и умног, и слово словствујућих и словствованог, и живот живих и доживљеног, и свему све, и биће и постојање, за бића и постојање: (апсолутно у свијету присутан, дакле, онај који се налази у дубинама суштине бића), и сам по себи није и не бива ништа од онога што се односи на оно што јесте и постоји, будући да по природи није сличан ниједном од бића; и тога ради као ближе о Њему више приличи рећи небиће, због надбића.“ Ради се о једном са онтолошке и козмолошке стране потресном тексту. Бог је прије свега толико много и толико апсолутно трансцедентан да једноставно не може да се стави на врх нити једне онтолошке пирамиде: У односу на Биће Он представља небиће. Апсолутна структура се руши јер је Максимов Бог корјенито нестворен и није га могуће ставити на врх неке скале бића, чак ни као онтолошки најсавршеније од свих бића. То је чувени „апофатизам“: шта год да о Богу кажемо, било негативно, било позитивно, Он се налази много изнад и изван свега тога. Али, свети Максим говори и нешто друго, подједнако потресно: да је Бог толико трансцедентан и несхватив, да истовремено, потпуно парадоксално, може да се налази и у дубинама бића, одређујући Биће и њихово постојање. Али, то је нешто ново: јер значи да се небиће Божије, Његово надБиће, дакле његова апсолутна и несхватива слобода, налази у средишту срца, у језгру бића. Шта су дакле бића у својој суштини? Управо оно што је изражено чувеном теологијом логоса бића (који на крају није ништа друго до нестворене енергије Божије). Сада се нећу освртати на историју тог термина (16) (која је у сваком случају у јелинском предању позната, од Кападокијских Отаца па до светог Григорија Паламе), него ћу рећи пар ријечи о његовом великом значају, да би разговарали о једном трећем козмолошком моделу који бих сада назвао „дијалошким“. Сва теологија нестворених логоса или енергија (која је на Западу потпуно одсутна) значи управо то да биће свијета, као и човјека, није у потпуности и коначно дато, него овдје и сада постаје, дословце је предмет дијалога између Бога и човјека, иконе Његове. Као мали логос, човјек, путем логоса бића, која нису ништа друго до засебна, љубавна стваралачка хтијења Божија која се налазе иза сваког бића, води дијалог са великим Логосом, Богом Логосом. Управо због тога је овдје човјек у суштини апофатички непознат, као што је то у сваком случају и Твар одговор на питање ко је у ствари човјек и шта је свијет ће бити дат у Есхатону од стране Бога али ни тада неће престати постајање, развој човјека као све већа и већа и по благодати различита „продирања“ у Биће Божије. Човјек овдје дакле није душа, нити тијело, нити чак њихов збир, него нешто више, као што загонетно говори св. Максим: човјек је „све његово“, сваки човјек је један засебан облик свеобухватности, један непоновив начин сажимања цијелог Бића, цијелог свијета унутар себе један „микрокозмос“. Њему је, наравно, да би постао, потребна посебна благодат Божија, ради се о Тајни Крста Христовог, то није нешто лако и само по себи разумљиво ради се о покушају остваривања јединосуштног у твари. Дијалог са Богом, дакле са Христом, човјеку открива управо тај посебан и непоновљив начин свеобухватности сваког од нас и на крају се заокружује у очовјечењу природе, дакле у антрополошкој усмјерености свијета, тако да он постане садржај човјека, и на тај начин уведен у ону апсолутну „намијењеност“ (17) која ће га учинити свеобухватним приносом Богу, Тијелу Његовом, дакле Цркви. Шта су укратко онтолошке и епистимолошке посљедице таквог козмолошког модела? Рекли би сљедеће: Категорично је искључена свака врста детерминизма, јер у овом случају логосност значи апсолутну слободу израза од стране Бога и одговор на исту од стране човјека: неочекивано и неодредиво постају дио наше козмологије и гносеологије. Свијест није индивидуални, него шта више друштвени, а дословце и козмолошки догађај. Моја индивидуална истина није ништа друго до начин свеобухватног прожимања свих других у мени, а не неки положај на љествици бића. Тако се разбија сваки дуализам, јер прожимање по дефиницији значи и материјалност и тјелесност и заједницу, а не само затвореност. Неодредиви лични однос са својим догодовштинама и преокретима и неочекиваним моментима замјењује рационализам. Бог и људске личности воде дијалог о прошлости, садашњости и будућности свијета. Човјек не стоји насупрот свијету него га носи у себи. Отвара се за мудрост нестворених логоса Божијих који стварају створене начине Бића бића и од њих се учи дубинама мудрости. Човјек никада не влада, нити господари свијетом, него га обнавља и преображава по икони мудрости и истине Божије која се крије у утроби свијета. Материјалност свијета тада открива духовност Божију, постаје духовна материја, укидајући сваки дуализам између материје и духа. И, Бог нису бића, него Онај који их одређује, благодат која није додата него образује створену природу, а да се при том упоште не мијеша са њом. Он јој дарује Своју апофатичну и мистериозну дубину чинећи је непресушним извором смисла и мудрости. 3. Али, у једном разговору какав је овај, није могуће да завршимо ако не обухватимо и један конкретан и избирљив осврт на савремену науку. Којој од ове двије козмолошке иконе она боље одговара? Најкраће бих одговорио да док је зачета у материци прве, наука данас може да се развије само у окриљу друге слике о свијету… Савремена физика преокреће слику о свијету из које се родила. Дакле, релативизовала је разликовање између материјалног и нематеријалног дуализма (wave partice duality) (18), дупло понашање, као тијела и као таласа, свих електромагнетских сила будући да се сва природна тијела (кваркови, глиони, нетрини и др.) понашају на двојан квантомеханички начин који је прво примијећен код фотона и електрона. Релативизовала је класични појам времена вјероватноћом постојања кретања тијела „уназад у времену“, када она постају антитијела (нпр. електрон постаје позитрон, позитивног наелектрисања) само је фотон тијело и антитијело истовремено. На исти начин је релативизован и појам простора: немјесност је за квантну теорију стварност. Тако при експерименту један фотон, који се прелама под углом од 45 степени, који пак пролази кроз једно преламало хоризонталног и вертикалног усмјерења са два излаза, не излази на један или други пролаз, него истовремено пролази кроз оба, на неки начин који нам је, наравно, веома тешко замислити. Да додамо и уништење апсолутног детерминизма обртањем узрочно посљедичног односа као што је примијећено код тахијона када смањење енергије неизбјежно доводи до повећања кретања, или парадоксалну дјелотворност надструна, када имамо производњу тијела преко бронхија које вибрирају у простору од десет димензија. Након Hublle-а и на крају са Penrose-ом и Hawking-ом знамо за Велики прасак који производи свијет из оне почетне неправилности времена и простора, гдје су густина материје и облост геометрије бесконачне, док послије John-а Whaller-а имамо и увођење такозваног „људског начела“ у физику. Ово посљедње, заједно са увођењем људске савјести у феномен природе, као што је то расвјетљујуће учинила квантна теорија, побија класично западно увјерење о тобожњем положају људског субјекта „наспрам“ или господарствујуће „изнад“ природног свијета и показује „микрокозмичну“ природу човјека, као и „макрољудску“ природу свијета. Свијет се усавршава само у човјеку и кроз човјека, свијет је по својој суштини „људски“, припада Бићу човјека (а након Оваплоћења Бога Логоса рекли би смо и личном Бићу Бога Логоса). Дакле, та револуционарност савремене науке показује слободу логосног и личног дјела Божијег у дубинама твари. Показује науку као непредвидиви сусрет личности и у суштини поистовјећује физику и метафизику (у њеном древном, класичном смислу). Покушаји савремених епистимолога и философа, као што су Rotry, да оду даље од епистимологије, управо ка херменеутици, показује збуњеност западног човјека пред том револуционарношћу. Нова научна херменеутика има за циљ да разумије природу „управо на онај исти начин као што се зближавамо са једном личношћу“ (19), да разумије „лично“ понашање природе и нови положај човјека, који је и душа и тијело, и његове заједнице у истој. Дакле, као што изгледа, приближава се час православне теологије… 4. Новија западна наука је, дакле, на више начина довела у питање своју теолошкофилософску материцу. Историја тог проблема је веома замршена и наш ограничен простор нам није довољан да би смо је изложили. Покушај укидања томистичког двовлашћа природе и духа (20) је можда био први корак ка једној вјероватној измјени непобитне јерархијске слике о свијету коју смо видјели, и није случајно то што можда најзначајнији представник тог покрета у времену ренесансе, Nicolas Cusanus, по начину размишљања показује сличности прије свега са мишљењем светог Максима Исповједника. Тако Cusannus свако засебно биће доводи у апсолутни однос са Богом ; Бог се не налази само на врху него и у свакој тачци пирамиде бића (22). Сви удови свијета (дух, душа, тијело) се производе истовремено (23) и, након растакања компактне и апсолутне онтолошке јерархије бића, свако од њих је могуће да се сматра апсолутном и самодовољном јединственошћу, са пуним присуством Бога унутар исте (24). На тај начин, наравно, као да су Биће Божије и твар исто, поред Causannus-oвог покушаја да их разликује (25). Та тежња да се свијет схвати савјечним Богу (поред тога што долази до покушаја да се онтолошки направи разлика између то двоје) тежња која на истоку има своју паралелу у Оригену јесте оно што представља највећи Causannos-ov, проблем који је распрострт у историји ка платонизму наклоњеног Западног Мистицизма. (Колико код М. Ficcino-а толико и код Ј. Bruno-а (26), та тежња, поред тога што не води до потпуног поистовјећивања Бога и свијета, већ представља преовладавајући елемент њихове козмологије). Овдје суштинска разлика са линијом Кападокијци – Максим – Палама јесте управо оно „вођење дијалога“. Док је, дакле, у случају Саизапиза и његових сљедбеника, постојање Бога у свијету за свијет пасивно и онтолошки необјашњиво, будући да разликовање између Суштине и Бога и Његових енергија/ логоса не постоји, у случају Јелинских Отаца то постојање Бога у свијету јесте дијалошки, могући и вишеслојни сусрет логосаенергије Божије са логосом – енергијом умног бића и преко њега и са цијелим свијетом. Тако, у другом случају, сусрет јесте дуго и перипетија препуно онтолошко сапутништво са неочекиваним и стално новим преокретима и изгледима, једно „догађање у заједници“ нестворених логоса Божијих са тварју, чињеница која козмологију непрекидно чини једним дијалошким изненађењем заиста се Стварање наставља све до Есхатона. Заиста би било очаравајуће праћење ступњева од демистификовања математике код Kepler-a и Galilei-a, гдје се људски ум поставља поред Бога, до поистовјећења Логоса и Природе по први пут у Hobbes-овом опусу (у његовом чувеном дјелу Leviathan). Природа постепено постаје нека врста Бога, постаје још и извор вриједносних и моралних ставова и положаја, али та тежња чији се одјек данас среће или у западним еколошким покретима или у неопаганизму и неоидололатријама (феномен који се преселио и у нашу земљу), није довољна да истакне богатство Бића природе, на које савремена физика указује. То богатство подразумијева непрекидно дејство једне нестворене Личности унутар Свијета, оно је сусрет Личности, божанствених и људских, представља учешће и заједницу и обострани дијалог, представља, као што смо рекли, једно „догађање у заједници“. Данас већ западна слика о свијету може да пронађе своју пуноћу и истину само уз помоћ јелинског отачког начина посматрања свијета… Са грчког превела Маја Рашовић. (Преузето из часописа Видослов, бр. 31, 2004)

Херој из сенке спрема докторат на Православном богословском факултету у Београду; новац зарађен од конобарисања улаже у бесплатне радионице веронауке за децу широм Боке Которске, а прича о њему враћа веру у људе и праве вредности. Ово није класична прича о младићу, који трбухом за крухом конабарише, зато што није успео да пронађе посао у струци. Напротив, ово је прича о младићу који воли живот, одрастао је у изобиљу, а из чисте љубави, определио се за потпуно другачији, несвакидашњи животни пут, за многе потпуно несхватљив. Двадесетосмогодишњи Јовица Вукасовић, мастер теологије, док спрема испите на докторским студијима на Православном Богословском факултету у Београду, током летње сезоне ради као конобар у плажном бару у родном Морињу. У отаџбину се вратио како би помогао малишанима, како каже, у овом турбулентном периоду у Црној Гори, организујући бесплатне радионице веронауке уз помоћ Митрополије црногорско приморске широм Бококоторског залива, будући да је то једини начин да се тамошња деца упознају са православном вером, јер веронаука као предмет, не постоји у образовном систему Црне Горе. Деца широм залива чула су за вероучитеља Јовицу из Мориња, са којим могу да поделе своје проблеме, добију савет и сазнају све оно што их редовна школа не учи. Новцем који заради током лета, Јовица омогућује квалитетније услове за учење, организује бесплатне излете, па ђаци обилазе православне цркве и манастире. Он купује литературу, бојанке и слаткише, не би ли предања учинио што занимљивијим полазницима свих узраста. Оно на чему на својим часовима потенцира је становиште да су код Бога сви једнаки, да људе не треба делити у односу на материјални положај, степен образовања или националност. Бока Которска је мултиетничка средина, и само онај ко поштује туђе, уме на прави начин да воли своје. За свој летњи конобарски посао, каже да је частан и поштен, а да се ниједног посла не треба стидети уколико је такав. Овај младић добитник је и престижне стипендије Грчке православне цркве Светог Синода у Атини. Течно говори пет језика, рецитује француске шансоне, а за себе у шали каже да је најбољи конобар међу теолозима и обратно. Већ три сезоне полази му за руком да споји неспојиво, а колико могу да приметим, омиљен је међу колегама из плажног бара. - Гости кафића се углавном зачуде, када чују мој животни пут, јер не могу да повежу теологију са угоститељским послом ове врсте, али ја не гледам то на тај начин. Овде вежбам смиреност и из више углова упознајем и учим да разумем људе и њихове поступке – открива Јовица за портал Круг. Посао конобара, наглашава, ради зато што му прија рад, а не зато што је материјално приморан на то, и додаје: - Волим да причам, да се шалим, дружим, путујем и да се осећам корисним чланом друштва. Овде сам окружен добрим, вредним људима, а себе сматрам обичним младићем из народа, који се определио да проучава веру и да живи у складу са црквеним канонима. Када прође сезона, посветим се ономе за шта сам се школовао и срећан сам што сам, на неки начин, успео да спојим своје две највеће љубави – цркву и море, јер где год да сам отишао, осећао сам носталгију и жељу да се вратим, а бавити се теологијом, у академском смислу, у Црној Гори, данас, као што знамо, није најзахвалнија опција -- признаје Вукасовић. Када је, још као дете почео да се интересује за веру и цркву, средином деведесетих година, веронаука је била потпуна непознаница у Црној Гори, можда још већа него што је сада. Ипак, сваке недеље, заједно са дедом, одлазио је у сеоску цркву и на тај начин „упијао” знање о вери. Управо због те неубичајене љубави, у малој средини као што је Бока, често је сматран чудаком и био предмет злурадих коментара вршњака. Од њега се, као и од већине земљака, очекивало да постане поморац и тако настави породичну традицију. Своју љубав према цркви, у најранијем периоду одрастања, признаје, често је крио. - Док су се друга деца играла пиштољима, мачевима, ја сам заједно са дедом столаром, у кућној радионици правио цркве. То је било деведесетих година, када овде људи генерално нису одлазили у цркву. Када је дете заинтересовано за нешто што није свакидашње, и родитељима је чудно. Ипак, веровали су да ће доласком адолесцентске фазе, та љубав утихнути – присећа се наш саговорник. Баш у том адолесцентском периоду, заједно са породицом, Јовица се сели у Нови Сад. Родитељи су се надали да ће велики град да га промени, да ће од њега да направи бунтовника, мангупа. Међутим, то се није десило. У гимназији добија веронауку, која је само подстакла његову жељу да упише Православни богословски факултет у Београду, који је завршио у року, са просеком 9.3. Након основних студија, завршава мастер, после које уписује докторске студије и убрзо решава да се врати у Боку, како би младим нараштајима у својој домовини, пружио шансу да се религијски описмене. Већину великих животних жеља Јовица је са својих 28 година већ остварио. Ипак, признаје, остала је она највећа – жеља да пронађе сродну душу са којом ће да оснује породицу, дели и добро и зло. Знам да јунак ове приче сигурно зна да добри и храбри увек постижу своје циљеве зато што се за њих боре истрајно и часно. Ми на његовом примеру видимо колико су гобри људи срећа на свету чија нас добра страна учи да ке бити добар – племенито, али учити друге да буду добри - још је племенитије. Извор: Епархија зворничко-тузланска / Круг

Када се горућа истина манифестује на јасан начин, тада јој нимало не може наудити ни најновија condition humaine. Док Призренски семинаристи певају химну, вртећи се око Нотрдама као око мајчине сукње, у потрази сам (à la recherche) за… оловком, како бих забележио свештени трептај тог тренутка. Химна „Богородице Дјево“, у било којој мелодији, тоналитету и скали, никада није монотона. Не заборављајући српске „идентитетске приче“ (или, пак, остављајући их за тренутак за собом као тешку тему), ови млади семинаристи из Метохије цртају свој будући карактер учећи и о француској традицији и култури. Тај курс им приређује најбољи могући водич, г. Љуба Михаиловић, чија је животна прича достојна романа, ако не и новог филма, у маниру његовог деде Светозара Боторића, првог филмског продуцента на Балкану. Љуба им препоручује црно-бели филм „Is Paris burning?” из 1963. године, један од најбољих ратних филмова који показује француски отпор немачким снагама, у коме се на крају Нотрдам и околина појављује у колору (завршетак који се и Тарковском свидео). Ни у једном се сазиву Владе Србије нису сетили да Љубу поставе за амбасадора у Француској, вероватно због тога што оне који врше тај избор он својим квалитетима, знањем и родољубљем превазилази и ставља у други план. Брзином светлости је сваки пут осетио шта Српском народу треба (за време рата у бившој Југославији, косовске драме, пожара у Хиландару…), те је писао француским званичницима и на елегантни француски преводио низ историјских, теолошких и других књижевних дела српских писаца. Призренским богословима показује оно најбоље (није Париз узор за све врлине, а у оку посматрача се не налази само лепота). А они срамежљиво постављају питања, без претеране љубопитљивости (curiosity killed the cat), добијајући духовите и проницљиве одговоре. О Љубомиру, доктору економских наука, том нашем незваничном дипломати–амбасадору и ходајућој енциклопедији српско-француских односа, много више него данас говориће се и писати једног дана. (А и ми ћемо се вратити теми дипломатије нешто ниже). Постоји нешто „стеретипно“ код великана људског духа. Ретко који је био популаран за живота. Велики Фотије Цариградски (820-893) је последње године живота провео у прогонству. Моцарта су тек после смрти прослављали. Ван Гог је само једно платно успео за живота да прода. Сви се сећамо Теслине судбине у Њујорку или Владике Николаја у Пенсилванији. Једна генерација не може пророка да прихвати лако, па ипак признање дође у виду утехе која капље свежином на уморно човечанство. „Бах је толико велики да је он готово изван човечанства, а при том доноси највећу утеху“, рекао је Бобен. Можда за све великане важе речи које је Бен Џонсон наменио Шекспиру: „Он није припадао једној генерацији, него свим временима“. Додуше, Шекспир (1564-1616) је био донекле и уважаван за живота, премда нема савременог физичког описа његове појаве, нити постоји податак да му је урађен портрет. Неки су га осуђивали да меша комично са трагичним. Критичари су тек у 18. веку почели да цене његов геније, док је модернистичка револуција у уметности током раног 20. века његово дело сврстала у авангарду. Нико није као он проширио драмски потенцијал карактера, радње, језика и жанра. Данашњи човек може разумети величину Шекспира ако га упоредимо са Мартиновом фантастичном књигом „Игра престола“. Глумица Наоми Вотс тврди да је Џорџ Мартин постигао успех сличан Шекспиру. Вилијамове представе, писане крајем 16. и почетком 17. века за мало реперторно позориште, сада се изводе по свој земаљској кугли. Шекспир своја блистава духовна прозрења није применио на езотеричне или удаљене предмете, него на људска бића и њихов најшири спектар емоција и конфликата. Зато је Жички светитељ Николај рекао: „Ja не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему“. Да ли нам наведени примери говоре о томе да Омега предодређује Алфу (па, тиме, и остала слова алфабета)? Како год да верујете на ту тему (стари сарајевски прота Војо би рекао: „Ја сам ти атеиста по том питању“), чињеница је да тек следећа генерација валоризује и потврђује истинитост нечега из претходне. Када су Јосифова браћа – која су га раније продала у ропство – почела да му се извињавају при сусрету у Египту, он их је поучио: не мислите да сте то ви учинили, него ме је сами Бог овде послао испред вас да вам преостане остатак на земљи (уп. Пост. 45,5). Једну неоспориву чињеницу из трагичне прошлости праведни Јосиф је представио у потпуно другом, позитивном светлу и тиме браћу ослободио неподносиве тегобе. Зато је радост одлика будућег века јер ће осмех олакшања избрисати сваку нелагоду и сузу покајања. Можда је зато у Нигерији, име за Бога – „Отац смеха“! У сваком случају, de consolatione theologiae (о утеси теологије, њеном смислу и улози), може се говорити онда када постоји и Омега, a не само Алфа. Љуба Михаиловић упозорава да ми Срби почињемо да личимо на модерне Французе. Наиме, новији уџбеници историје Француске описују њену историју кроз призму светске историје, тако да се данас не учи оно што је заиста француско. Верујући да је Француска мултикултурална, Макрон се осмелио да каже да француска култура не постоји; заборавио је овај владар шта милиони посетилаца долазе да виде у његовој земљи. Захваљујући лошој историји која се учи у француским школама, њихови политичари о Србији знају врло мало. Макрон је скептичан према новом проширењу Европске уније у ситуацији када 28 чланица не могу да се међусобно сложе. Да ли то значи да треба напустити наивна надања да ће Србима помоћи она крута апаратура који је управо сада подбацила у самој ЕУ? Она која, попут многих, не мари за глад на северу Косова лета Господњег 2019. У својој књизи, Нови путеви свиле, коју су неки описали као брилијантни водич за terra incognita, Петар Франкопан објашњава неке заокрете у светском центру теже. Подсећа нас све на значај Далеког и Блиског Истока за равнотежу светских односа и значај исте за будућност човечанства. Верујем да овакве књиге помажу да боље разумемо културу комплексности. Несумњиво, што је свет комплекснији то је мање схватљив од стране шире јавности. Примера ради, у доба Хладног рата, лични став и изналажење решења кретали су се унутар дилеме исток-запад. Та дилема спутава и данашњи српски дискурс: појединац се осећа несигурно јер не може да схвати шта се тачно дешава око њега, а ту му не помажу ни просвета, ни медији, ни духовне институције. Због тога код Срба цветају теорије завере. Шта је друштвено знање мање то је већа ауторитарност, а тиме и отуђеност власти. Јунска политичка збивања у Турској могу да буду опомена аутократама на Балкану, као и другде у свету. У тренутку када видимо како један владар полако губи политичку подршку, добро би било подсетити се не само тога шта значи неодговорна послушност маса (послушност без личне одговорности) него и тога како је један константинопољски патријарх својевремено подучавао једног владара. Негде око 865. године свети Фотије Велики је писао Писмо Борису-Михаилу, игемону Бугарске (спис је познат као „Хегемон“, Ὁ Ἡγεμών, Владар), дело које, између осталог, садржи моралне и државничке поуке од ширег значаја. Фотије није имао у виду неки прозаични циљ пошто је, као што ће се видети, сврха „владара“ или државника у нечем много трајнијем и дубљем. Према светом Фотију, владар треба да буде изнад страначких антагонизама и да проблеме свих поданика сучељава са саосећањем и разумевањем. За владара који чини неправду нема оправдања, ни олакшавајућих околности (док сиромашан човек за своје неправедно поступање може да пронађе макар неки изговор због чињенице да је сиромашан). Владар који поступа супротно врлини греши троструко: себи шкоди, озлојеђује оне које то виде и хули на Бога који му је поверио власт. Владар може да буде судија другима уколико и сам савесно полаже рачун за своје поступке и настоји да исправи своје грешке. Биће достојан похвале уколико одлучно разобличава неправду, делајући врлином и правичношћу. Разуман владар треба да избегава претерана обећања и да не одступа од задатог (програма) јер ће заслужити осуду ако га не испуни. Постојан у својим ставовима, треба да бира речи и да влада својим језиком. За министре око себе треба да поставља људе богате врлинама, јер ће корумпирани политичари и на њега бацити сенку. Владар треба да пази да се традиције и обичаји његове отаџбине не укидају. Увођење новина на неумешан начин изазваће страх и пометњу и раздражиће народ. Тешко да оваква слика владара одговара иједном данашњем државнику. Прилично је идеалистичка, али то не значи да Фотијев владар не треба да буде пример и данашњег државника. Савети патријарха Фотија бугарском владару надахнути су јелинохришћанским духом и антиподи су за утилитаристичка и аморална схватања власти, каква су изражена у познатој књизи Никола Макијавелија „Владалац“ и примењена како на Западу, тако касније и на Истоку. Свакако, обрасци из прошлости нису једино мерило. „Таленат да се прати пут од јуче није довољан за побољшање света данас“, рекао је цар области у југоисточној Кини. Да ли овај текст Фотија Великог може да служи као граница која раздваја древно јелинско од данас доминантног схватања реалполитике? У сваком случају, он показује да се здрава политичка свест гради и другим, неполитичким моментима. Заснива се на начину на који се слободна личност (од детета до старца) васпитава и образује да би представљала део саборне личности. У том случају, грађанин са духовном слободом размишља стваралачки, а не одбрамбено. Он ће гласати о будућности имајући реалистичну слику комплексних нијанси садашњег света. Како год узели, Фотијев спис бугарском архонту Михаилу – као алтернативни против-предлог „Владаоцу“ Макијавелија – можда би могао да послужи (мање као приручник а више као упозорење) савременим црквеним поглаварима да схвате да је њихова улога и у томе да владаре подсећају на оно шта је њихов суштински посао. Данас, кад се увелико говори о односу државе и цркве, можда би добро било подсетити се начела „слободна црква у слободном друштву“ као мере међусобних односа. Томе треба додати и потребу профетског става према било којој власти, поготово данас када је систем српске државе Цркву чини небитном. Међутим, не постоји само у држави интерес да Црква буде маргинална и провинцијална; подједнако je присутан и код појединих црквених вођа. Цена коју ће епископ платити за смело подсећање државника на смисао власти не може да буде мала. Свети Фотије је успешно саветовао бугарског владара, али није имао среће са византијским царевима. Пошто се по смрти цара Василија зацарио његов син Лав, исти је 896. године осионо збацио Фотија са патријарашког престола. У пустом манастиру крај Цариграда он је провео последње године старачког живота. „Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2Тим.3,12). Црква, та икона Царства Божијег на земљи, у историји се често показује немоћном. Ипак, када је сабрана „у Духу у дан недељни“ (Откр.1,10), она види „ново небо и нову земљу“ (21,1). Како показује „Фотијев случај“, Црква није ту да би побољшала услове живота нудећи бољи економски или политички систем (или методе за психофизичко благостање). Уколико истински сведочи да је Христос победио смрт и донео Вечни живот тада може и укупном друштву да послужи као нада, јер је она другачији полис, „град који на гори стоји“ (Мт. 5,14). „Патрон свих рецензената“, како је светог Фотија назвао Х. Чедвик, отвара нам собе своје Библиотеке и подстиче да класичне (античке и хришћанске) писце помно читамо и од њих учимо. Истовремено, његов Владар може нашој дипломатији, државној и црквеној, да отвори и оне допунске очи (διπλό-μάτι) еда би пажљивије гледала како на истински духовни телос тако и на народни карактер (начертаније), с оне стране тренутних (гео)политичких интереса. Уистину, које је српско начертаније за 21. век? Можда ће нам га ускоро саставити неки призренски семинариста. Извор: Теологија.нет

За разлику од текста Међуправославни сукоби из наше перспективе, текст Одговор на Прилог карактерологији српске теологије доноси једну чињеницу и пола аргумента. Поред тога, све остало је исто. У односу обрнуте пропорције са недостатком аргументације поново стоји изобиље паушалних оцена и емотивних судова, које прати на махове вешто реторско маневрисање, разуме се, са циљем да се ефектом надомести вапијућа празнина на нивоу садржаја. Богословског, допустићете. Рене Магрит Најпре, аутор манипулише мојом констатацијом да се са њим слажем како је у основи црквене кризе у Украјини политика јер је то као да сам рекао како је море састављено 99% од воде, а 1% од соли и минерала. Но, само је тачно да је 99% вода, а сад ћу да вам кажем шта мислим о минералима. Дакле, у украјинској црквеној кризи 99% је политика, а 1% теологија, а ја сам арбитрарно изабрао да се бавим тим једним процентом који не значи ништа. Без намере да улазим у лицитирање процентима, дакле, чак и да је размера воде и соли у украјинској кризи заиста таква, овај реторски маневар промашује поенту. Наиме, 1% минерала и соли је разлог због којег је морска вода морска. Такође, тај 1% је разлог због којег би ме морска вода убила уколико бих покушао да је пијем као слатку. Мало квасца све тесто укисели (1 Кор 5, 6). Но, и ово је реторика. Када су у питању аргументи, желим да кажем следеће. Историја Цркве нам нуди обиље примера када су политиком узроковани проблеми били повод да се формулишу ставови који су постали критеријуми догматске истине и начела црквеног живота. А управо ови ставови су на махове имали готово па антиполитички карактер. Узмимо за пример, рецимо, проблематику повезану са Шестим и Седмим васељенским сабором. У првом случају, Црква је за критеријум сопственог учења узела компликовану, можда чак и конфузну позицију, у политичком смислу сасвим непотребну и некорисну, џангризавог монаха Максима који, обратимо пажњу, није припадао чак ни „нижој“ јерархији. Притом, позиција против које је он у највећем делу расправе иступао није била чак ни јасно дефинисан супротни догматски став, већ дипломатска и сасвим политичка одлука да се забрани свака расправа о апстрактном и конфузном питању воља у Христу. Како је завршио, осуђен за велеиздају националних интереса, познато је. Како се све завршило, такође је познато. Други случај следи исти образац. Имамо у основи политички покрет, уз невеште и недоследне покушаје да се позиција догматски образложи, а који ужива масовну подршку јерархије (иконоборство). Теолошка реакција на овај покрет се поново перципира као у политичком смислу деструктивна (што, у извесном смислу, и није било далеко од истине). Та антиполитичка теолошка реакција на, у основи политиком изазвану, кризу постаје критеријум веровања Православне цркве. Дакле, у историји теолошке мисли могуће је наћи обиље примера који директно доводе у питање тезу коју аутор истиче као саморазумљиву, наиме, да теологија служи како би оправдала политичке одлуке „цркве“. И то примера које је црквено предање препознало као критеријуме сопствене истине. Затим, аутор покушава да оспори примедбе у вези са историјским аргументима које је изнео у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе. Моју примедбу да његов став о вечно-завереничком односу васељенских патријараха спрам Руса представља за једног теолога недопустиву симплификацију аутор покушава да оспори цитирањем дела архимадрита Амвросија Погодина О пријему неправославних у Православну цркву, са циљем да покаже како су односи Руса и Грка већ неколико вијекова били затегнути. С тим у вези, најпре истичем како аутор поменуте примере антируског поступања појединих грчких јерараха не сагледава с обзиром на њихов однос према намери писца и његовим закључцима, о чему ће бити речи мало ниже. Што је још важније, аутор у потпуности занемарује све оно што је у историјској науци добро познато и очигледно, наиме, да су васељенски и други грчки патријарси директно дали огроман допринос успостављању легитимитета руске империје и патријаршије. Када је у питању успостављање Московске патријаршије 1589. и улога коју је имао патријарх Јеремија Транос, ствари су јасне. Но, ето, сетимо се да је крунисање Ивана Грозног за цара директно легитимисано синодском посланицом патријарха Јоасафа II 1561, као и граматама других источних патријараха, те да је за многе међу њима руски цар био њихов нови управитељ и промислитељ…. какав је некада био боговенчани и равноапостолни Константин… кога ће помињати не само у црквеном правилу, већ и на трпези заједно са пређашњим древним царевима(како стоји у Посланици патријарха Јоакима Ивану IV). Такође, када је у питању комплексан положај Васељенске патријаршије под османском влашћу, имао сам, најпростије речено, у виду чињеницу да је османски политички систем у патријарсима видео државне службенике. За тај систем једини легитимни наследник Ромејског царства било је Османско на чијем челу је султан као, између осталог, kayser-i Rum. Отуда је сваки покушај да се води колико-толико независна политика сурово кажњаван и подразумевао је огроман ризик, не само када је у питању лична судбина, већ судбина читавог Рум милета. Најбољи примери су свакако патријарски који су ово главом платили, какав је чувени Кирило Лукарис, погубљен управо због веза и директне сарадње са Русијом 1638, те патријарх Григорије V, погубљен јер се није довољно успротивио грчком устанку 1821. који је, гле чуда, инициран у руској Одеси у којој је управо патријархово тело касније почивало. Свега овога, како рекох, био је свестан и архимандрит Амвросије Погодин, писац дела које наш аутор цитира, па зато, одмах након што је навео примере на које указује и наш аутор, каже: „А све ово смо навели не да бисмо изазвали било какав антагонизам спрам Грка или њихове цркве: све се ово давно већ променило, поправило и постало прошлост. Садашњи односи грчких и словенских цркава су потпуно братски и колегијални… Само смо желели да укажемо на атмосферу… најмрачнијег периода Константинопољске патријаршије, када црквене одлуке… нису биле мотивисане црквеним потребама и истином Цркве…“ Већ су, по свој прилици, биле политичке и у националном интересу par excellance, да цитирам нашег аутора. Такође, аутор се нешто касније осврће на још једну моју примедбу која се тиче историје, па ћу је зато поменути одмах. Аргументоване ставове у вези са природом и обимом исламизације које сам навео и њеном могућом везом са питањем аутокефалности аутор дискредитује и одбацује позивајући се на историју и здраву логику (шта овде значи историја, а шта здрава логика?!), користећи се притом следећим (и јединим) „аргументом“: фанариотски митрополит сарајевски од Срба је отимао на име своје плате чак 10.000 гроша, остављајући их без крштења и сахране, ако не би имали да плате. Није тешко за објаснити, како каже наш аутор, само нема никакве везе са исламизацијом, поготово не масовном. Да је до новца, исламизација би и даље била озбиљан проблем у великом броју парохија и епархија. Сада ћу се вратити на ону једну чињеницу и пола аргумента. Слажем се, постоји разлика између начина на који функционишу парохије у појединим западним земљама и у традиционално православним. Ипак, ово и даље не значи да је Васељенска патријаршија своју одлуку о допуштењу другог брака клирицима донела због украјинске кризе јер и даље не видим довољно разлога за такву тврдњу. Допуштам да је могуће, али и даље мислим да није. Не зато што имам потребу да верујем у некакве добре намере Васељенског трона, већ зато што и даље мислим да за тим нема потребе, те да таква одлука неће имати утицаја на развој ситуације (или макар битног утицаја). Чак и они који ових дана иступају у име Московске патријаршије ову одлуку наводе само како би поткрепили општу тезу о томе да Васељенска патријаршија одступа од предања и сл. Релативизација јасног става јерусалимског патријарха о канонској цркви у Украјини не стоји, јер се њему управо ових дана – 21. 9. 2018. – на дан када је објављен мој осврт – отворено и званично придружио и александријски. Дакле, Грци, у овом конкретном случају сасвим сигурно, не гласају исто, а још мање говоре исто. Сада долазимо до суштине Одговора. А суштину чине, да поновим, паушалне оцене, емотивни судови, неутемељене оптужбе за издају, нецрквеност, фразеолошко дискредитовање, све оно о чему је било речи у мом Осврту, а што Oдговор само потврђује. Но, пре тога да одговорим аутору на питање зашто сам лично испровоциран? Зато што се теологијом и црквеним животом у сваком смислу бавим већ више од 20 година. Зато што ми је једини мотив за било шта што сам до сада у професионалном смислу радио било оно у шта верујем. Можда је то инфантилно, али знам да ће тако и остати. И зато не могу да допустим да се било ко, ко себе сматра хришћанином, поготово у својству теолога, руга мојој вери називајући је некаквим недораслим бунцањем. Прихватам да аутор можда има некакву потребу да просветли нас који тврдоглаво верујемо у превазиђене принципе новозаветне еклисиологије итд. Али не видим у томе ни трунку добре намере. И то не зато што мислим да је немогуће да грешим, већ зато што у прилог свих тих ставова које износи он и даље не нуди ниједан, ама баш ниједан, аргумент за оно што тврди. А када је тако, досадашње искуство, теолошко, али и политичко, ми казује да праве разлоге и мотивацију треба тражити мимо написаног. Што рече аутор, не пада снег да покрије брег… Даље, сасвим је могуће да је мој Осврт конфузан. Али бих волео да ми је показао на шта се ова оцена тачно односи. Могуће је да мој језик пренапоран, натегнут, извештачен и томе слично. Волео бих да ми је наш аутор показао који аргумент због тога не стоји. Можда моја црквеност, према критеријумима којих се аутор држи, и није на довољно високом нивоу. Али бих волео да ми је показао какве то има везе са тиме што сам се усудио да критикујем аргумент за који мислим да је погрешан, па макар га изрекао сабор, а не један епископ. Није ли то управо црквен чин? Има ли ишта нецрквеније од интересне трговине сопственим ставовима? Није могуће да сам Сорошев агент, проверено. Можда је то и хендикеп јер из заштићене позиције лакше је критиковати. Што се тиче другог образа, то јест поређења моје теологије са фундаментализмом тзв. Исламске државе, тај класични ултра-десничарски маневар ћу почаствовати ћутањем. Такође, на Православном богословском факултету радим већ више од шест година и могу одговорно да тврдим да све малициозне инсинуације о антиклерикалној атмосфери и сл. које аутор даје једноставно не стоје, као и да је јасно зашто их на тај начин износи (што нећу помињати управо због црквености). Апсурдно је за некакав антиклерикализам оптужити колектив чију половину чланства чине клирици и који је за свог предводника у наредном периоду недавно изабрао управо једног од епископа. Када су у питању студенти, није ми јасно на основу чега аутор износи своје тврдње о њиховом односу према свештенству и монаштву, када ствари стоје управо супротно од онога што он тврди, а што се веома лако да и проверити. Изразито сам, у сваком смислу, критички настројен према национализму, то је истина. Не пада ми на памет да овде образлажем зашто то нема никакве везе са уобичајеним етикетама о аутошовинизму, страном плаћеништву и томе слично, као и да такав став не значи инфантилно одбацивање концепта и реалности нације као такве. Није ми јасно како неко ко се професионално бави дипломатијом, па тако и политиком, не може да препозна да су политичка исходишта мојих идеја сасвим другачија од оних које ми импутира. А примарно исходиште је заиста Нови Завет. У том смислу, можда заиста и јесам човек те једне књиге, па се зато држим прецијење и слијепе идеје да је свако подређивање црквених одлука било каквим интересима одбацивање Еванђеља. Притом, да се вратим проблему аргументације, не видим како то што се већина актера у актуелној црквеној кризи не позива на учења апостола Павла представља аргумент против релевантости тог истог учења које, узгред буди речено, представља крајеугаони камен еклисиологије. Коначно, аутор у мени све време види фанариоту, отвореног присталицу Васељенске патријаршије у украјинском спору, премда се такав закључак не да извести из ставова које сам изнео. Иако могу да разумем како му је то потребно како би градио своју „аргументацију“, то једноставно не стоји. Зато, како не бих остао недоречен, рећи ћу отворено. Према мом мишљењу, Васељенска патријаршија у прилог својих поступака има само један аргумент: чињеницу да половина, или више од половине, православних становника Украјине не жели да припада Московској патријаршији, те да се они, јасно је, упркос расколу, не могу тек тако отписати. Сви други аргументи, од моралних до канонских, на страни су Москве, и то је јасно. Све што сам желео да покажем када је у питању Васељенска патријаршија је како начин на који је аутор интерпретирао актуелни сукоб и покушао историјски да дискредитује положај Цариграда срозава теологију и нарочито, додаћу, веру у основна еклисиолошка начела као таква, као и у било какав научни теолошки дискурс уопште. Срозава, јер је у питању, испоставило се и у одговору, спин без аргумената чији су циљеви ван оквира текста. Ево још примера који илуструје како наш аутор вешто манипулише подацима који само личе на чињенице, а како би оправдао своје неутемељене судове. Наиме, у питању је проблем који се тиче председавања епископским конференцијама у православној дијаспори. Пренебрегавајући чињеницу да се моја примедба односила на његову тврдњу да су Срби изашли у сусрет нарцисоидном захтеву Фанара, аутор у свом Одговору каже: Зашто је уосталом Москва и инсистирала на томе да се одлуке доносе консензусом, а не простом већином, ако не постоји непропорционалан број Грка у раду Сабора? Зар данас није јасно да је управо та компромисна одлука да се предсједник Сабора не бира, него да по диптиху припада Цариграду, заправо била трула и штетна, и да нас је можда и увела у последњи раскол? Једноставно није тачно. Најпре, није у питању Сабор, већ конференције канонских епископа у православној дијаспори. А Грци не могу имати већину у њима из простог разлога што су у дијаспори сви обједињени у јурисдикцији Васељенске патријаршије. Поред тога, мислим да је руско инсистирање на консензусу сасвим умесно и оправдано, иако поступак Московске патријаршије у вези са Критским сабором, мора се и то рећи, доводи у питање добру намеру. Коначно, неколико добронамерних коментатора мога Прилога је поставило питање добро, хајде, и да је тако; али, шта чинити? Не знам, нити сам у позицији да дам неки недвосмислен одговор. Мислим да се Српска патријаршија и сада, као и до сада, у међуправославним односима солидно поставила. Мислим да по сваку цену треба избећи било какво опредељење за стране, већ се треба држати принципа (о чему је недавно говорио еп. Иринеј у интервјуу за Политику). Поред тога, мислим да треба, полазећи од тих принципа, разговарати директно са свима, па и са расколницима. Мислим да ниједан корак не треба предузимати без што ширег консензуса помесних цркава, при чему нарочиту улогу могу да одиграју древне патријаршије које се, чини се, управо у том правцу и крећу. Коначно, мислим да на тај начин треба извршити притисак на Васељенску патријаршију да се сазове сабор који једини може да реши акутни проблем са којим се Православна црква суочава, као и све њему сличне. Но, ипак, све ово, премда је изнимно важно, није и суштинско. Суштинско је то што су сви ови проблеми произведени апсурдним оквиром у којем Православна црква живи и у којем се гуши. Оквиром који вазда обликују некакви виши интереси и у којем се зато речи њихове чине као бунцање (Лк 24, 11). Не моје речи. Најгоре што хришћанин, теолог или Црква може да уради јесте да тај оквир прогласи за реалност, сопствену и коначну. Ето, толико.

Сам аутор Прилога је на почетку свога текста признао да је у основи проблема политика. Међутим, његово неслагање са мојим текстом иде даље и другим правцем, те звучи отприлике овако: Море је састављено 99% од воде, а 1% од соли и минерала. Но, само је тачно да је 99% вода, а сад ћу да вам кажем шта мислим о минералима. Прије свега, на моју жалост, сâм Прилог је писан тешким и неразумљивим језиком, без фабуле и јасне идеје. И поред неколико читања још увијек не могу да схватим шта је писац хтио да каже, нити видим било каквог смисла, сем чињенице да је испровоциран малициозним текстом, спином, интерпретацијом, митоманијом и национализмом. Посебно ми је нејасан увод и почетних неколико пасуса, који, можда, неупућенима могу да изгледају импресивно и научно, док мени лично изгледају потпуно бесмислено. Осим тога, Прилог је предугачак јер углавном не побија идеје текста, него ситничаво коментарише готово сваку реченицу текста. Због тога писање овог одговора представља велико искушење и захтјева велику самоконтролу да се не упадне у исти проблем. Дакле, како ми поента првог дијела није јасна, прескочићу субјективне коментаре и опаске аутора Прилога, и усресредити се на пар аргумената који су окарактерисани као нетачни. Примјера ради, аутору Прилога смета навод да су „патријарси на Босфору подржавали Султана у ратовима против Руса“. Основна идеја пасуса из које је ова реченица истргнута јесте да су односи Руса и Грка већ неколико вијекова били затегнути. При тој тврдњи нисам заузео ни једну страну, нити пак тврдио да су Руси зли а Грци добри, или обрнуто, и не видим никаквог разлога да се то окарактерише као „малициозна опаска која са лакоћом своди на апсурд комплексан однос Османске империје и Православне цркве“. Осим што је читаоце просвјетлио да је тај однос комплексан (ваљда претпостављa да већина мисли да је био једноставан), аутор ме упозорава да Султан у једнини није исто што и Османско царство. Вриједи напоменути да се могућност разумијевања пренесеног значења текста, препознавања симбола мора да развије још у предшколско доба, те да буквалност нема мјеста у академској расправи – то би аутор Прилога требало да зна, и да не понижава читаоце претпоставком да су инфантилни. Но, без обзира на горе наведене ситнице, податак о трвењима Грка и Руса у то доба је просто историјска чињеница, која се налази у многим књигама и постоји прегршт примјера. Дакле, иако нема никакве везе са темом, ни претходном, ни овом сада, одговора ради, морам да наведем следеће пријмере, како неупућени не би помислили да су односи заиста били добри, или да примједба аутора Прилога има било каквог смисла и тежине. Тако, Амвросије Погодин у свом дјелу „О пријему неправославних у Православну цркву“ цитира бројне примјере о томе како су Грци мрзили Русе, бацали иконе које су добијали од руских царева, спаљивали словенске књиге, избацивали Русе са Свете Горе, са непоштовањем третирали све негрке итд, те наводећи бројне коментаре ондашњих путника и писаца, Погодин сумира да су Грци током читавог 17, 18. и 19. вијека фрустрацију због губитка империје надомјестили шовинизмом према неправославнима и према православним народима који нису Грци. Погодин, такође, наводи како игуман једног манастира из Молдавије након посјете Палестини пише цару 1650. да Грци називају псима све који долазе из Кијева и Москве. Примјери се низају један за другим, све до записа Порфирија Успенског како се патријарх Мелетије 1854. појавио пред султаном Абдул Меџидом, пред саму битку око Севастопоља, са ријечима: „дај ми комадић руског меса, исјећићу га на комаде“ и завршавајући посјету са ријечима: „Ниње отпушчајеши раба твоего Владико.“ Претпостављао сам да при писању чланка, који има веома лимитиран простор, не могу се наводити сви примјери, како би маловјерни и неповјерљиви били увјерени. Међутим, ако је аутор Прилога већ имао сазнања да овај податак није тачан, морао је прво да провјери, а потом и да га оповргне противним подацима и чињеницама, а не доцилно и лаконски саопшти – то је компликовано – гдје је, при томе, он апсолутно у криву! Иначе, овакав приступ се назива спиновање, за које је он оптужио мене. Даље, осим што има проблема са црквеном историјом, текст Прилога слабо познаје и црквену садашњост, па се тако опет везујући за једну реченицу, а не за главну идеју изјашњава – „да епархијско устројство Цркве не допушта да поп са парохијом напусти јурисдикцију“. Не постоји ни један православни теолог који не зна да парохије на Западу имају статус корпорација (trust), или да су неријетко регистроване на име свештеника, или чак на име лаика, као приватне фирме. Не само да поп може са цијелом парохијом да напусти једну Цркву, него се то, нажалост, веома често и дешава. Таква пракса не дешава се само у Америци и Канади, него и у Европи, и то у свим помјесним православним црквама. Затим, аутор Прилога ми пребације кривицу што сумњам у чистоту намјера одлуке Васељенске патријаршије да допусти други брак свештеницима. Молио бих само да се подсјетимо да је тај приједлог одбијен на Критском сабору 2016, на коме су управо Цариграђани апсолутно доминирали и изгурали све идеје које су им биле блиске. Две године касније ти исти Цариграђани доносе управо такву одлуку. Колико човјек мора бити наиван и неупућен да би тако нешто сматрао случајним?! Такође ме је изненадило да аутор Прилога не познаје догађаје и динамику на састанцима који су се одвијали пред Критски сабор, а сâм наводи да је присуствовао једној предсаборској конференцији. Ако је присуство већ некакав аргумент, онда могу да подијелим лично шестогодишње искуство живота са фанариотима, присуствовања конференцијама, догађајима, не само унутарправославним него и нпр. Дијалогу са дохалкидонцима, а посебно сједницама и скупштинама у оквиру Свјетског савјета цркава у Женеви. Свако ко је и једном био на таквом скупу могао је да види да се Православље дијели на јелинофонске Цркве, с једне стране, и њихове сателите, попут Албаније, којој је на челу такође Грк, те све друге Цркве, које могу имати различита, или пак иста мишљења са Фанаром. У том смислу, аутор Прилога изненађује питањем: Ко су Грци у овоме сукобу? Ако би погледао записнике са састанака и гласања о одлукама, видио би један заједнички именитељ и образац. Сви Грци, без обзира којој јурисдикцији старих патријаршија припадају, увијек и гласају и говоре, као једно тијело, уз пар изузетака који само потврђују правило. Зашто је уосталом Москва и инсистирала на томе да се одлуке доносе консензусом, а не простом већином, ако не постоји непропорционалан број Грка у раду Сабора? Зар данас није јасно да је управо та компромисна одлука да се предсједник Сабора не бира, него да по диптиху припада Цариграду, заправо била трула и штетна, и да нас је можда и увела у последњи раскол? У вези са овим, морам да се осврнем на аргумент у Прилогу, на недавно издвојено мишљење Јерусалимске Патријаршије (у односу на остале Грке) о ситуацији у Украјини, које се може разумјети једино у свјетлу чињенице да јој преко 90% вјерника чине руски имигранти у Израелу, те да би стварање паралелне руске јерархије у на њеној територији значило не само њен потпун финансијски колапс, него и њен крај. Приватно мишљење – изјава патријарха Теофила је услиједила тек након отворене руске пријетње да ће правити паралелну јерархију у традиционалним грчким областима. Аутор Прилога би требало да зна да је Јерусалимска патријаршија, такође, сама још прије неколико година направила паралелну цркву на територији Антиохијске патријаршије, без да је и поцрвенела и поред свих протеста из Дамаска па све до коначног прекида општења. Трактат и идеје о неповезаности губитка аутокефалије са исламизацијом српског становништва, или да је исламизација била углавном у Босни и Херцеговини, нећу ни коментарисати, јер осим историје, аутора ту оповргава и здрава логика. Ради знатижељних, навешћу само податак да је у Сарајеву, почетком 19. вијека паша имао годишњу плату 500 гроша, а да је фанариотски митополит сарајевски од Срба отимао на име своје плате чак 10.000 гроша, остављајући их без крштења и сахране, ако не би имали да плате. Претпостављам да је одговор и на овај податак – то је компликовано за објаснити. Овде ћу се зауставити на доказивању очитих ствари, које су јасне чак и неупућенима јер би непотребно продужило текст, а не би доказало ништа што се већ не зна. Међутим, како не пада снијег да покрије бријег, него да свака звјер покаже свој траг, све горенаведено су тривијалности, а то је, надам се, јасно и аутору Прилога, а које прикривају прави разлог писања текста. Иако ми није јасно зашто је аутор лично испровоциран, из конфузног текста провејава љутња због написаног да је досадашња српска теологија на теме јединства и саборности Цркве била утопија и дјечије бунцање. Прилог вјероватно имао намјеру да докаже супротно, не мени него јавности, међутим, мени лично, а вјероватно и многим другима, данас је више него икад јасно, да је бунцање преслаба ријеч. Овакву теологију не само да је демантовала реалност у последње вријеме, него је и сам текст Прилога најбољи доказ мога описа. Ипак, морам одмах да се оградим да се не ради о цјелокупној српској теологији, нити о цијелом Православном богословском факулетету у Београду, него о малобројном, али бучнијем дијелу појединих карабурмских предавача. Према мом мишљењу и утиску, које не мора бити апсолутно тачно, чини ми се да теолошку мисао тих пар појединаца карактерише готово све што се пројавило у Прилогу о карактерологији српске теологије – изузетно досадан, напоран и неразумљив језик, готово социолект, који служи само за комуникацију мале и привилеговане групе изабраних и њихових обожаватеља. Тако, док се говори о потреби унутарцрквеног дијалога и дијалога са друштвом, истовремено није остварена функционална комнуникација, нити са другим професорима, студентима, теолозима, а камоли са друштвом и свијетом. Лично сам имао благослов Божији да слушам предавања најеминентнијих имена православне икумене те за разлику неких текстова појединих београдских професора, био сам у стању све да пратим и разумијем. Можда зато што су предавачи били сигурни у оно што говоре, или пак добро познавали материју? Насупрот томе, код неких теолога читаве реченице немају никаквог смисла, идеје немају циљ, а циља ни нема. Таква теологија је довољна сама себи, њој не треба Црква. Она је заправо антиклерикална, антимонашка, арогантна и судилачки расположена, по много чему преписивачка, а посебно слијепа на чињенице и реалност. Како уосталом да схвaтимо чињеницу да је овај Прилог објављен након што је митрополит Амфилохије дао изјаву у коме потврђује све моје наводе и тезе, или након интервјуа владике Иринеја бачког у коме каже да „СПЦ брине чињеница што Фанар самостално комуницира са расколницима у Скопју, те да је о томе наша Црква обавјештена из медија“? Да ли се тврдње о политиканстким емоцијама и паушалним судовима, о гушењу Цркве, ширењу страха и панике, односе и на њих двојицу или само на писца ових редова? Или ли je то још једно у низу уобичајених игнорисања ставова наше јерархије, или је непоправљиво слијепило на опажање стварног живота и проблема Цркве? Према мом искуству, поједини професори и предавачи Православног богословског факултета у Београду, усудио бих се рећи, са презиром гледају на Цркву, посебно на јерархију која би требало да се повинује њиховој неприкосновеној псевдобогињи Теологији, односно њима, као њеним акредитованим представницима на земљи. Тај факултет, иако је по многим карактеристикама елитан, несумњиво има велики проблем јер није у стању да духовно формира студенте теологије, нити да развије љубав према Цркви, као првенствено богослужбеној заједници и клерикалној институцији. За разлику од других богословских школа у свијету, због горе наведеног свршени студенти из Београда углавном не постају монаси, а значајан број не жели ни свештеничку службу. Какве то посљедице има на црквену кадровску политику, не треба посебно образлагати. Нажалост, поједини професори проповиједају једну теологију која је самопрокламовано наднационална, надемоционална, надцрквена, надјерархијска, надмонашка и у свему је изнад. Они сматрају да је то чиста наука, што можда и јесте, али посљедицу има аутизам теологије и аутистично понашање оних који то слиједе. Иако је аутор Прилога најпристојнији и најмање агресиван експонент ове мале интересне клике на Карабурми, и о коме сам увијек чуо све најбоље, чак и он са невиђеном лакоћом игнорише ставове митрополита Амфилохија и владике Иринеја, или пак критикује Патријархово писмо Фанару „да је непотребно оптерећено националним идејама“. У том смислу, евидентно је да посебно негодовање код аутора Прилога изазива моја тврдња да је теологија у служби Цркве и црквених интереса, а не обрнуто. Зато аутор тврди да сам понизио (срозао) теологију. Лажној богињи Теологији мора да се потчињава све, па чак и истина, а Патријарх и Црква поготово. Зато аутор тврди нпр. да поп не може да преведе парохију у другу јурисдискцију, иако реалност говори другачије. Аутор Прилога свакако зна за мноштво таквих случајева и примјера, сигурно и више од мене, међутим, он их не усваја у процесу мишљења јер те чињенице не одговарају његовом теолошком погледу на свијет и Цркву. Зато се он једнако чуди како могу да тврдим да данас нема Пентархије из Јустинијановог доба, а при томе игнорише реалност да у 2018. години имамо најмање 14 аутокефалних православних цркава, и да је Црква у другом миленијуму сасвим успјешно функционисала на потпуно другим основама. Ипак, чини ми се, да аутору Прилога највише засметала идеја да сама Црква треба да донесе одлуку, у складу с националним или било којим другим својим интересима, а да потом теолози направе теолошки оквир и објашњење те одлуке. Црква се руководи канонима и богословљем, али то не значи да канони и богословље руководе Црквом. То је основна разлика између уваженог аутора Прилога и мене у процесу теолошког промишљања. Овде морам да примијетим да обрнут процес теолошког промишљања који заговара писац овог Прилога о карактерологији српске теологије је карактеристичан за фундаменталисте из Исламске Државе. Исламисти имају прецијењене теолошке идеје, које потом намећу цијелој заједници, силом, без обзира на евидентне посљедице. То је теолошки тероризам и фанатична заслијепљеност, и посљедично са таквим особама се не може ни преговарати. Једина јасна и разбирљива теза у тексту јесте да је национализам, сам по себи, нешто лоше. Ова идеја је дошла у Србију деведесетих година прошлог вијека, и на крилима Сорошеве визије Европе. Она је разрађена и допуњена са фанаритском пропагандом непрестаног вребања и указивања на етнофилетизам, који јесте проблем, али првенствено, а можда чак искључиво, само међу Грцима. Кроз ову призму јасно је зашто је писац Прилога у садржају текста анационалан, зашто са презиром гледа на српске националне интересе, које карактерише као митоманију јер је њему лично очито свеједно да ли припада Српској или Ескимској православној цркви. Ради се о једној сорошевској теологији којој је свеједно да ли је укинута Пећка патријаршија 1766. или ће Фанар сада, силом и кршењем Предања, поново да успије да рашчерупа српску аутокефалију, „јер у Христу нема ни Грка ни Јеврејина“. У том смислу, јасно је да аутор Прилога нити његови истомишљеници нису у стању ни да изнесу било какву конструктивну мисао из српске позиције и у прилог српских националних интереса, или пак српских црквених интереса. Зато аутор и они који га бодре ни не пишу о кризи о Украјини, или покушају отимања Македоније и других области, јер се то не перцепира као проблем Цркве. Аутор Прилога веома добро зна за одлуку цариградског синода из априла ове године о томе да Фанар планира да додијели, и без сагласности СПЦ, аутокефалију цркви у Македонији, те да фанарски бандеристички епископ Јов Геча, несуђени патријарх нове расколничке структуре у Украјини, у својим интервјуима спомиње и Црну Гору, али то га се једноставно не дотиче, нити емоционално, нити интелектуално. У вези с тим, мени је јасно да се аутору Прилога чини да свако ко мисли другачије је паничар који шири страх, митоман и националиста, или пак препредени прагматичар који злоупотребљава ситуацију ради своје користи, па макар то био и сâм Патријарх. Истовремено, док је нашао за сходно да прокоментарише као лоше третирање питања нација у патријарховом писму, ни једном ријечју није се осврнуо на недопустиво понашање Цариградске патријаршије што је сами узорк цјелокупне дискусије и најважнији црквени проблем овог љета. Међутим, док наш Прилог о карактерологији српске теологије критикује национализам, ни сама Цариградска патријаршија, чији је пројављени адвокат, не сматра да је национално питање у супротности са учењем Ап. Павла. Напротив, Фанариоти сматрају да би давање националне Цркве Украјинцима унаприједило духовни живот, и то не само тамо, јер поред Украјине и Македоније, Цариграђани маштају о давању аутокефалије чак и малој Абхазији. Истовремено, Фанар у потпуности игнорише милионе православних вјерника у Америци, који би такође могли добити аутокефалију, коју готово нико не би оспоравао. Према томе, нико у православном свијету, па и у свијету уопште не мисли да је тијесан однос Цркве и нације проблем. Напротив. Једино аутор Прилога тврди да бисмо морали да одбацимо Нови Завјет и добар дио Предања, ако бисмо црквене одлуке доносили у интересу нације. То је прецијењена и слијепа идеја, људи једне књиге. Срећом, на такав начин не резонује ни већина ни у нашем сабору, нити пак у другим православним црквама. Тако не мисле ни свјетовне власти, ни Руси, чак ни Американци, чији високи дипломати тврде да је формирање националне цркве у Украјини приоритет њихове спољне политике, или пак Французи, чији Предсједник се полако удаљава од екстремног лаицизма и говори католичким вриједностима у француској нацији. Но, за писца Прилога све горе наведено је политиканство. Међутим, српски проблем није агресивност наших противника, с тим смо се знали изборити и у прошлости, а успјешно смо се изборили и данас. Наш проблем је што наша теолошка елита иде мимо свијета, и каска за идејама које су актуелне у свијету? Зашто се, рецимо, нико од горенаведених свјетских актера није сјетио да изнесе аргумент да је национална Црква у супротности са учењем Ап. Павла? Зашто да аутор инсинуира да би Срби требало да буду интернационални пролетери и либерали, по Сорошевом моделу, кад се Европа и политички и интелектуално окреће неоконзервативизму и идеји нације? Да ли треба да будемо са погрешне стране историјских одлука само зато јер нам интелектуалну елиту чине они који не могу да виде реалност у којој живи Црква у свијету? Извор: Теологија.нет

У апсурдном контексту је разлика између истине и лажи често, готово по правилу, ирелевантна. Рачуна се само воља, а то, у таквом контексту, значи моћ. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе у једном је у праву. Наиме, сасвим је сигурно, у основи украјинске црквене кризе стоје политички разлози. Но, само у томе је у праву. Све друго, сва интерпретација, представља низ паушалних оцена и емотивних судова који овај текст, писан, верујем, са намером да буде критички и отрежњујући приказ ситуације, у коначном претвара, бићу директан, у политикантски памфлет. Политикантски? Да, то озбиљно мислим; јер политикантска је наша (да цитирам аутора) политичка реалност која се врти (или боље: спинује) између два, наизглед супротстављена, приступа политици, једног који се уобичајено представља као традиционалистички, националистички или митомански, те другог, који се представља као реалистички или прагматистички. Ипак, ова супротност је хибридна, и њена једина функција је да одржава апсурдни систем у оквиру којега је све спин или подложно спину. Тако, српски прагматисти не само да нису имуни на митоманију и национализам, већ су му радо и често прибегавали и прибегавају. То је сасвим разумљиво, јер је, са друге стране, митоманија само проверено прагматично средство за акумулацију политичке моћи када год понестане стварног материјалног основа. Покушаћу да укратко опишем особине овог двоједног политичког дискурса. Најпре, основно начело је да ми треба да се бавимо собом, то јест нашом перспективом, јер смо угрожени, као што смо, ваљда, одувек и били. Наглашавање угрожености за циљ има да суспендује могућност сваке расправе и преиспитивања; када смо угрожени, не смемо постављати бесмислена питања попут: ко смо то ми у чије име нам све ово поручујете, зашто нам говорите како смо сви угрожени када ви делујете посве неугрожено, и томе слично. Дакле, укратко, аргументи не постоје, нити су потребни, рачунају се само омамљујући ефекти. У коначном, будући да је позиција друге стране оспорена емотивно (страхом, услед угрожености), нема потребе оспоравати је рационално; довољно је само пристати на презир оних који тако не мисле. Зашто о свему овоме говорим? Зато што су све особине овог дискурса присутне у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе. Најпре, аргументација. У тексту нема аргумената, што је разумљиво, ако се узме у обзир да нема ни чињеница; иако је основна намера аутора јасна, премда је због тога не мање спорна, текст је, уместо чињеница, препун необразложених априорних судова и, следствено томе, контрадикторности. Овде скрећем пажњу да податак није исто што и чињеница. Кренимо редом. Теза о томе да су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима итд. са, за једног теолога неопростивом, лакоћом своди на апсурд сву комплексну проблематику повезану са устројством и политичком историјом Османске империје (једнина Султан!) и местом које је у њој имала Православна црква. У том смислу, у питању је само малициозна опаска. Проблем паралелне јерархије јесте акутни проблем православља, али повлачење паралеле са ситуацијом у Македонији почев од 2002. (а не 2004) и садашњом у Украјини, поново, не стоји, јер у Македонији није било канонске јерархије, и то готово 40 година, док она у Украјини у континуитету постоји. Узимајући у обзир чињеницу да су преговори у вези са македонским црквеним питањем трајали готово од краја Другог светског рата, потези Српске патријаршије који се тичу успостављања канонског поретка се можда могу проблематизовати, али свакако не као некакво лицемерје, јер то у овом контексту не значи ништа. Такође, ако се узме у обзир да је Нишки споразум био потписан маја 2002, лицемерје, уколико је умесно о томе говорити, треба тражити на другој страни. Теза о томе да су одлуке два главна престола у овој игри престола које се тичу црквене дисциплине у потпуности инструментализоване у сврхе актуелног сукоба такође не стоји. Наиме, одлука Васељенске патријаршије да допусти други брак клирицима свакако није тројански коњ за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Свако ко елементарно познаје како функционише организација парохије спрам епархијских установа, независно од јурисдикције, те у каквом је заиста односу некакав поп који хоће да се ожени други пут према своме епископу, зна да је овако нешто веома тешко оствариво. Масовни прелазак читавих парохија из једне јурисдикције у другу, преузимање цркава и томе слично, на шта, верујем, аутор пледира својом констатацијом, могућ је само уколико за тако нешто постоји јасна политичка воља и моћ да се она спроведе у дело. А, уколико то заиста постоји, то да ли неки поп хоће или неће други пут да се жени не игра баш никакву улогу. Такође, слично тумачење одлуке Московске патријаршије да се састави последовање за опело некрштене деце је, благо говорећи, неумесно. Ко је ту тачно циљна група, тег на ваги који ће превагнути у игри престола? Родитељи преминуле некрштене деце? У актуелној игри престола главну улогу имају фактори означени као Грци, Руси, Срби итд. Како аутор сугерише, водећи актери, то јест обе стране, детаљно и темељно су се, са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, да би одмах након неколико редова рекао острашћеност не зна за рацио, алудирајући на ескалацију тог истог сукоба?! У клинчу два центра црквене моћи, Срби пате од сукоба са реалношћу, верују у утопије, то јест у дечје и прецењене идеје. А те утопије, у које само Срби верују (sic!), су концепти „саборности и једногласја“. Ипак, кратковиди Срби су подељени у две групе: једни наивно верују у правду, па су зато на страни Москве, а други су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци, те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград. А кратковиди су јер су два пута (1463. и 1766) изгубили црквену самосталност, И коначно, након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Дакле, угроженост. Заиста, тешко је аргументовати против тезе да физички опстанак једног народа/нације у 21. веку зависи од питања црквене аутокефалије, чак и када би њен статус био реално упитан онако како то аутор представља. Притом, оно што аутор износи у прилог тези о упитности аутокефалије је суд да Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану, а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Најпре, веома је тешко разумети шта аутор подразумева под Грцима, јер ће се неколико редова касније они поделити у два супротстављена табора, Цариграђане и Атињане, и то управо по питању аутокефалије (на крају имамо још једну групу, то јест здраве елементе међу њима). Поред свега, када је у питању украјинска криза, изјаве угледних хеленофоних епископа последњих дана (укључујићи и јерусалимског патријарха) говоре о томе да се тешко може говорити о некаквом грчком ставу. Позивање на титулатуру у потпуности је без поенте, нарочито уколико се узме у обзир да под мини-патријарсима аутор подразумева ни мање ни више него поглаваре цркава које припадају пентархији (за коју, додуше, каже како не постоји?!), то јест патријархе Александрије, Антиохије и Јерусалима, који су, попут српског, блаженства. Са друге стране, историјски аргумент, то јест повезивање губитка аутокефалије са српском кратковидошћу, те са последичном масовном добровољном исламизацијом, никако не стоји. Овде ћу само рећи да се о, пре свега политичко-економском, процесу масовне добровољне исламизације доминантно православног становништва може говорити имајући у виду углавном територију данашње БиХ и западне Србије, и то тек у периоду који почиње након Мохачке битке и траје до краја 16. века, а што управо кореспондира периоду обнове аутокефалности Пећке патријаршије. Утемељену анализу природе и обима овог процеса, која се искључиво заснива на релевантним изворима, дао је његов најбољи познавалац, историчар Недим Филиповић. Резултати његовог рада, нажалост, нису довољно заступљени у широј јавности. Што се тиче тезе о масовној исламизације након 1766, ње једноставно није било. Ако аутор има у виду Гору, став појединих писаца да је исламизација била последица укидања Пећке патријаршије не стоји, будући да га демантују турски дефтери са краја 16. века (исламизација Горе свакако јесте била спорија, у чему је заиста њена особеност). Такође, оцена да је губитак аутокефалије након пада деспотовине последица српске кратковидости може бити само емотивна пројекција, док се укидање Пећке патријаршије из 1766. мора посматрати с обзиром на чињеницу да се центар живота аутокефалне Српске цркве напросто померио на север где у истом том периоду буја и под својом јурисдикцијом обједињује готово све православне становнике империје. Карловачка митрополија је све само не пример кратковидости, поготово ако је тема национално питање. Но, све ово, као и слични „аргументи“, мање је важно, и зато ћу овде стати са овом врстом полемике. Вратимо се Грцима, Русима и Србима, а нарочито овим последњим који псевдо-богословствују док се Цариград спрема, поучен од својих западних ментора, да дели аутокефалије широм „српских земаља“, почев од Македоније (узгред буди речено, пре неколико дана је епископ христопољски Макарије из Васељенске патријаршије веома директно појаснио разлику између њиховог виђења ситуације у Украјини и Македонији). Како ствари стоје према аутору нашег текста, главни проблем Цркве су Срби теолози који једини бунцају о инфантилним идејама саборности и једногласја, у времену када је Црква егзистенцијално угрожена. Уместо што тако чине, неопходно је да схвате како велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Најпре, скрећем пажњу на очигледну контрадикторност, што аутор напрестано замагљује начином говора који је на ивици провокације. Црквене одлуке се не доносе на основу нечијих… једностраних тумачења канона, али већ у следећој реченици Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука које су политичке, то јест у складу са националним интересом. Теолошко објашњење и образложење (sic!) које долази након донесене политичке одлуке, а која се у теолошком смислу не може довести у питање, управо је пример једностраног приступа, који је, сасвим у стилу Великих цркава, готово по правилу повезан са колективним каприцима и комплексима. Укратко, теологија мора служити политичким и националним интересима. И ту онда нема једностраности. Но, све ово је мање важно у поређењу са значајем који имају позиције спрам еклисиологије и теологије уопште које се откривају оваквим приступом. Најпре, овај текст подразумева одређену теолошку парадигму у оквиру које, по свему судећи, између Срба, Руса или Грка и некакве Цркве треба да стоји, опет некакав, знак једнакости. Уколико је тако, онда, заиста, свака прича о концептима саборности и једногласја делује као бунцање дечјих и прецењених идеја (на страну што је немогуће објаснити како су то и Срби, и Грци, и Руси Црква). Граница до које овакав став једног теолога срозава теолошки дискурс као такав проглашавајући га за псевдо теологију не да се досегнути, поготово ако се узме у обзир да на крају текста, изгледа,аутор показује шта је то за њега аутентична теологија. Наиме, аутентична теологија је она која може да понуди одговор на суштинско егзистенцијално питање: колико сума коју је краљ Александар уплатио Васељенској патријаршији вреди данас. Дакле, срозава, и то не само дискурс Срба теолога којима аутор, потпуно неоправдано, даје ексклузивно право на бављење дечјим и прецењеним концептима саборности (односно, католицитета) итд, већ и читаву плејаду, примера ради, западних аутора који су у 20. веку тако сулудо и инфантилно, отворено и храбро, доводили у питање управо политичке ставове своје Цркве полазећи, ни мање, ни више, од дечјих и прецењених концепата саборности и једногласја којима је јасан верско-политички (национални) дискурс Римске империје отровао опскурни јеврејски проповедник Павле. Долазимо до суштине, до разлога због којег пишем овај осврт. Наиме, текст О међуправославним сукобима из наше перспективе није спецификум. Он је, нажалост, само симптом, јер на више начина указује на све оно што се, када је у питању српска теолошка мисао и њено место у јавном дискурсу Цркве, напросто мора проблематизовати, како би се, за почетак, могло разговарати, међусобно, са црквеним структурама, са јавношћу. Јер у атмосфери непрестане панике, непрестаног ратног стања у вези са свим и свачим, једноставно није могуће доћи до даха. А до даха није могуће доћи јер је у таквом стању оквир у којем се покушавамо кретати састављен од априорних судова, утисака, жеља и емоција које се представљају као чињенице. Јер се, уместо аргументима, прибегава фразама и ефектима. Јер дијалог готово увек значи конфликт, будући да сваки дискурс има за циљ то да се могући саговорник ућутка. И то зато што је недорастао, неодговоран, незнавен, нецрквен, издајник, бунца. Јер се увек, над сваком речи Еванђеља, смеши сенка некаквог вишег интереса. Јер смо непрестано на суђењу. Ово је разлог због којег, упркос неоспорној чињеници да је у протеклих тридесетак година дошло до обнове српске теолошке мисли, о правој природи овог процеса још увек није могуће дати коначни суд. Наиме, још увек није могуће дати одговор на питање да ли је у питању био напредак, у смислу некаквог искорака ка стварном савременом човеку, или ће се на крају испоставити да је у питању био спори, али радикални неоконзервативни заокрет који ће се завршити тако што ће се Црква сместити на десну маргину државе која је и сама на маргини. У идејном смислу, контрадикторност је у самој природи процеса и парадигмама на које се ослања (неопатристика итд). Са једне стране, фасцинација поновним откривањем извора, а са друге недостатак снаге и воље да се у интерпретативном смислу иде до краја. Јер снага, воља и моћ који покрећу процесе су, изгледа, на другој страни, тамо где извори праве само проблеме. Отуда константни спор између ауторитета и истине, отуда потреба да се утемељење ауторитета тражи мимо истине. На крају, од извора остану само фразе; они конзервативнији ће њима махати, они прагматичнији ће рећи да су дечје и прецењене. Све ово су разлози због којих готово сваки словесни искорак из некакве интересне матрице, а има их у не малом броју, завршава у апсурду, било тако што се почаствује ћутањем, тако што се контекстуализује, тако што се проглашава за бунцање, било тако што се напросто прибегне еклисиолошким мерама канонске природе. Разлози због којих текст о којем је реч у овом осврту, упркос, верујем, искреној намери аутора да буде искорак, представља сведочанство очајно дубоке кризе до које доводи суспензија сваке словесне расправе у име интереса и очувања. Очувања чега? Е, то је, заправо, једино питање које се мора непрестано постављати. Уобичајени одговор, онај који нуди и наш текст, гласи народа, то јест националних и црквених интереса. Но, то није одговор; између народа и Цркве није могуће ставити знак једнакости, уколико не оставимо по страни Нови Завет и добар део предања. Начин на који прибегавање прагматичној митоманији трује национални политички дискурс корелира начину на који митолошки концепт народа у српској црквеној свести обесмишљава сваки словесни покушај да се ка том истом народу искорачи (о разлозима због којих је то тако било је речи на почетку овог текста), и то на обострану корист, ако хоћете. А то да ствари управо овако стоје илуструје још један пример из текста Међуправославни сукоби из наше перспективе. У питању је писмо које је српски патријарх упутио васељенском поводом украјинског црквеног питања. Наиме, једино уистину спорно у овом сасвим умесном акту (који је, незванично, објављен у целини и изворно, не у преводу, како аутор нашег текста каже) је то што се, држим, потпуно непотребно залази у национално питање, иако то питање на тај начин нико од главних актера није потезао. Наиме, опште је познато, Московска патријаршија нема никакав проблем са украјинским националним идентитетом. Карактеристично, за наш контекст, уплитање у причу тезе о измишљеној нацији (то јест нацијама) заправо представља контрауслугу Московској патријаршији и аргумент у прилог њеним противницима, као и противницима канонске Цркве у Македонији (што се и показало одмах након што је писмо објављено, а што показује и данашња – 20. 9. 2018. – изјава председника Украјине Петра Порошенка). У сваком другом смислу, држање Српске патријаршије у међуправославним односима је достојанствено и конструктивно. Примера ради, имао сам прилике да присуствујем Предсаборској конференцији 2009. која је донела одлуку коју аутор нашег текста проблематизује. Та одлука није никаква неопростива грешка Срба, нити некакво прихватање нарцисоидног захтева Фанара, већ ствар консензуса представника свих православних цркава у чијем су доношењу управо представници Српске патријаршије, смирујући страсти главних актера актуелне кризе, имали важну улогу. Наиме, до одлуке је дошло тако што су остале цркве прихватиле захтев Московске патријаршије да се све одлуке у оквиру ових конференција доносе консензусом, а не прегласавањем, због чега је Московска патријаршија одустала од захтева да се председник конференције бира, уместо да то место, по диптиху, припада представнику Васељенске патријаршије. Дакле, главни проблеми Српске патријаршије нису у међуправославним односима. Оно што њу уистину, допустићете, угрожава сасвим је на другој страни. Можда није могуће изборити се са апсурдом; ипак, не пристати на апсурд ствар је не само интелектуалног, већ елементарног људског поштења. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе је више пута убедљиво показао да му ни једно ни друго не недостаје. Отуда искрена збуњеност полазећи од које сам написао овај осврт. Извор: Теологија.нет

Слободан Јаковљевић рођен је 7. октобра 1985. године у Бајиној Башти. По свршеној основној школи упутио се у средњу богословску школу „Свети Петар Дабробосански“ у Фочи. Након средње школи, по благослову блаженопочившег Епископа жичког Господина Хрисостома (Столића) уписује основне а потом и мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Блаженопочивши Епископ Хрисостом даје му архијерејски благослов да упише и докторске студије. Слободан Јаковљевић у међувремену ступа у ђаконски а потом и свештенички чин. Након више научних радова објављених у разним теолошким гласилима и уз сарадњу са ментором проф. др Владимиром Вукашиновићем, оцу Слободану је Наставно-научно веће Православног богословског факултета у Београду на седници одржаној 22. јуна 2015. године одобрило тему докторске дисертације под називом Литургичко-историјска анализа утицаја Архијерејских чиновника (НБС 640, Деч 135, МСПЦ Орг 3- II-2, ПБ 21, Савина 7) и Литургијара (МСПЦ Орг 121, Музеј Румјанцова 401) рачанских скриптора на развој литургијског поретка Српске Цркве XVII и прве половине XVIII века. Веће друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду одобрило је тему дисертације 7. јула 2015. године (под бр. 61206 – 3139/2-15). Јереј Слободан Јаковљевић је у излагању пред комисијом и многобројним монаштвом, свештенством и колегама истакао значај рачанских скриптора за опстанак средњевековног богослужбеног живота Српске Патријаршије. Као што је проф. др Зоран Ракић приметио, теза је најобимнија и најуспелија квалитетом синтеза и приказ рачанских скриптора и рукописа још од скромних почетака које је започео чувени Јован Скерлић пре безмало сто лета. Теза је осветлила културни, уметнички и теолошки аспект толико битне преписивачке школе која је успела да опстане под османлијском тиранијом. Рад у који је уложен низ година садржи детаљну анализу рукописа, попис скриптора и самих рукописа. Најбитнији део је онај у коме се на компаративистички начин аутор бави поретком трију Литургија у периоду 17. и почетка 18. века, кроз поређење рачанских рукописа са руским и малоруским рукописима и штампаним издањима, затим српским штампаним литургијарима из 16. века и рукописима других српских скриптора истраживаног периода. Трочлана комисија у саставу ментор проф. др Владимир Вукашиновић, проф. др Ненад Милошевић и проф. др Зоран Ракић (Филозофски факултет Универзитета у Београду) саслушали су кандидата и својим коментарима и питањима употпунили духовни ужитак слушаоцима одбране тезе. Након испитивачког дела комисија се повукла и потврдила да је теза одбрањена изневши описну оцену summa cum laude. Следећи корак је објављивање докторске тезе у оквиру едиције Историја српског богослужења. На овај начин биће олакшан рад свим потоњим истраживачима овог значајног периода у историји развоја Српске Православне Цркве и њеног развоја богословске, богослужбене и културно-историјске (уметничке) мисли. Извор: Епархија жичка

Теологија као наука, то јест научно истраживање у оквиру теолошких дициплина може се назвати теолошком археологијом. У основи то је критичко и вишеслојно истраживање и проучавање сопствене прошлости, било да се ради о библијским истраживањима, било патролошким, литургичким, канонским, догматским, црквено-историјским и другим. Теолошка археологија се примарно ослања на археолошка, текстуално-литерарна, историјска, културолошко-социолошка и друга истраживања која доприносе бољем увиду у свет теолошких идеја које су основни предмет таквог приступа. То значи да се теолошком археологијом истражује историја теолошких идеја, при чему су јој од фундаменталне помоћи друге науке. Сам појам теолошка археологија је комплексан и представља порив, начин и сврху теолошко-научних истраживања. Стога ћемо га на тај начин и рашчланити: 1) Порив за теолошком археологијом темељи се на базичном уверењу да су Истине вере садржане, пре свега, у светописамском тексту, као и у историји његовог тумачења. У контексту порива за теолошком археологијом, треба посебно нагласити хришћанску херменеутичку оријентацију. Према темељном библијско-хришћанском виђењу, постоји непрекинут континуитет Цркве од почетака до данас. Већ је у Старом Савезу присутан унутарбиблијски интерпретативни ток, у којем се успоставља тумачењска веза између ранијих и каснијих текстова, позивањима типа „као што је писано“ или преко експланаторних глоса. Новосавезни текстови недвосмислено показују колико се њихови писци ослањају на Стари Савез. Од почетака постновосавезног доба, јасно је уочива теолошка аргументација која своје упориште тражи у Писму. У Писму се налазе Истине вере и оне се морају у њима откривати. Основни разлог таквог схватања састоји се у чињеници да су теолози Цркве – од новосавезног доба па надаље – полазили од тога да је библијско-хришћанска вера исторична. Бог се јављао кроз историју и своју вољу саопштавао човеку. Према хришћанском концепту – за разлику од гностика, јелинских философа и касније просветитеља – до Бога се не долази знањем коме није потребна историја. Истине вере су се откривале у историји, прво Старог Савеза, да би се потом показале у Исусу Христу. Будући да се Бог јављао кроз историју, то јест у прошлости, неопходно је на томе базирати теолошко истраживање и промишљање. Егзегетима и теолозима ране Цркве није била прихватљива претерана јелинска алегореза која је у потпуности занемаривала историјско-граматички смисао текста. Исказана констатација не значи да је према тој концепцији Бог деловао само у прошлости. Бог је, према хришћанском схватању, присутан у садашњости. Присуство Бога у свету је једно од темељних схватања хришћанске теологије. Стога, библијски текст има своју изразито синхронијску димензију – он је упућен сваком претпостављеном читаоцу. То, истовремено, не значи „неограничену“ слободу у теолошким промишљањима, која теологију заснивају на крајње субјективном концепту, било да се наглашава рационални или интуитивно-контемплативни моменат. За теолошко промишљање су потребне смернице – пре свега, Писмо. Откривањем изворног контекста у којем настаје теолошки исказ уоквирује се поље разумевања текста и сузбија субјективизам. Креативни мислиоци хришћанске древности управо су тако промишљали. Василије Велики сматра да је нужно теолошки промишљати кроз призму Писма: „јер нас је Писмо научило томе да не дозволимо своме уму да маштари“. Истоветно размишља и Августин: „не смемо да тежимо томе да исказ Писма одговара нашем схватању, него да наше схватање одговара исказу Писма“. Од самих почетака је очигледан порив за истраживањем сопствене прошлости, да би се у њој откривале Истине вере. 2) Порив за истраживањем прошлости мора да има своје методолошке оквире. На основу гореназначеног, може се делом констатовати да су се још библијски писци, а нарочито каснији хришћански теолози, ослањали на већ постојећу методологију. Новозаветни писци су се често користили мидрашком егзегетском методом. Јелински оци су се у основи служили методама карактеристичним за тадашњи јелински свет. Сиријски теолози су се користили егзегетским методама својственим сопственој култури. Већ ти историјски моменти сугеришу да је питање методе опште културолошко питање. Мисао се испољава кроз одређене форме или структуре мишљења. Да би садржина мишљења била комуниколошки могућа, нужно је да се конституише у препознатљивим оквирима, на општем пољу значења и разумевања. Није важно само шта мислити него и како мислити. Овај увид имплицира констатацију да је питање методе опште културолошко питање, питање духа епохе. Ми се, наравно, овде нећемо детаљније бавити питањем настајања и одликовања метода, нити њиховом идејном позадином. Битно је нагласити да је метода општа ствар, она је формални и структурални моменат испољавања речи, мисли, као и начин трагања за нечим – истовремено је и експланаторна и хеуристична. Промене духа времена подразумевају и промене методе. Без обзира на комплексност проблема који се тиче духа времена и постојеће методе, могло би се уопштено рећи да су научна и историјска свест врло присутне и у великој мери представљају „невидиве“ оквире савремене методолошке свести. Савремени европски човек мисли исторично и научно-истраживачки. Савремена слика света управо је тако формирана. Већ та чињеница сугерише да се и теолошка методолошка свест мора прилагодити општој методи. Заправо, није само реч о „прилагођавању“ него теолошко промишљање мора бити структурисано методом, као нечим инхерентним. То у основи значи да историјска свест и научно-истраживачки менталитет постављају пред теолога императив критичког промишљања. Наравно, сâм процес истраживања подразумева својеврсну методологију која одговара предмету истраживања. Одлика савремених истраживања на пољу духовних наука огледа се у методолошкој синтези постојећих метода које углавном потичу из историје и филологије. Плуралност егзегетских метода одраз је увида у мањкавост појединачних метода, као и уважавање многих аспеката савремених херменеутичких оријентација. Најзаступљеније херменеутичне оријентације у фокус стављају аутора и његов свет (историјско-критичка метода, социолошко-историјска егзегеза, унутарбиблијско тумачење, историјска психологија и нова археологија). Поред класично-дијахроног приступа, све већи простор заузимају методе усмерене на текст и његов свет (лингвистичко-структурална анализа, нова литерарна критика, реторичка анализа, канонски приступ итд), на читаоца и његов свет (историја учинка, психолошки приступ, теологија ослобођења, феминистичка теологија итд) и традиционалније усмерени приступи (догматски, литургички, аскетски итд). У основи историјско-критичка метода и даље чини основу за теолошка истраживања, што је и природно. Остали приступи све више допуњавају општи методолошки оквир, често као допуна дијахроном приступа, али и независно. Наравно, достигнућа историјског критицизма представљају опште наслеђе савремене методологије. 3) Сврховитост теолошке археологије по себи није упитна. Ипак, ту ствари нису до краја јасне. Шта се заправо тражи у Писму и у историји његовог тумачења? Природан одговор би гласио да се у Писму и у Предању траже Истине вере. Истине вере, међутим, као дубинске структуре, никада се не саопштавају у некаквом вакууму. Заправо, Истине вере у форми теолошког исказа на површину избијају у сучељавању са „фактором споља“. Теологија је и настајала у ‘сусрету’ Истина вере и „фактора споља“. Теолошки искази у библијским текстовима – без обзира на карактер њиховог настанка и касније литерарно преношење – јесу израз вере изазван одређеном ситуацијом. Теологија је увек људски одговор који настаје у одређеном животном контексту. Теолог на основу Истина вере у датом контексту, који можемо назвати „фактор споља“, износи теолошки исказ. Међутим, тај исказ је увек упућен неком – реципијенту. Теолошки исказ конституише и реципијент. Сам реципијент је један од елемената „фактора споља“, као што је то читав сплет у којем настаје исказ. Спољашњи фактор је промењива вредност – условљена временом, простором, културом. С друге стране, Истина вере је константа, мада „у себи“ има динамику испољавања и развоја. Истине вере се у Старом Савезу виде као идеја Савеза између Бога и човека, затим идеје монотеизма и месијанизма. У Новом Савезу, Истине вере огледају се у рађање Месије, његова искупитељска смрт и васкрсење. У каснијој хришћанској теологији, то су тријадолошки и христолошки догмати, с тим што се узима у обзир контекст њиховог настанка. Саме Истине вере ишчитавају се из Писма; оне су присутне и у историји његовог тумачења. Међутим, и само Писмо је настало у додиру Истина вере и „фактора споља“. То значи да поред истраживања Истина вере, суштински је важно схватити „фактор споља“. Тежиште теолошко-археолошког истраживања требало би да фокусира и освести тај специфичан „додир“, да би било могуће „ухватити“ логику и модел настанка теолошког исказа. Сврха теолошке археологије је освешћивање теолошког кода. Истраживање се не може зауставити на томе шта су ранији теолози (библијски и каснији) мислили и који су они смисао хтели да дају тексту него како и зашто су тако промишљали. Сва ова истраживања добијају на значају када се покушају имплементирати у примењеној теологији, која представља одговор на егзистенцијална питања вере. Међутим и сами теолошки исказ као егзистенцијални одговор, има своје различите аспекте, који се односе на његову природу, оквир и домет. По истом принципу, као и када је у питању теолошка археологија, рашчланићемо овај феномен: 1) Пре свега треба нагласити да је теологија људски одговор на тајну Божијег откривања човеку и Божијег присуства у свету и у историји, она је егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту. Библијски списи управо то сведоче. Старосавезни текстови говоре о односу који је Бог успоставио са изабраним народом. Библијски списи нису богословско-философски трактати које су састављали умни и надахнути људи у „ванвременском вакууму“. Пример вансеријског уздизања људског духа јесте Платон, рецимо када пише свог Тимаја. Платонова размишљања у том спису нису заснована на неким конкретним историјским догађањима – она су изнад свега плод необичне људске генијалности која тежи да расветли и докучи вечне истине постојања. Платон о Демијургу не просуђује кроз конкретну историјску перспективу. У односу на Платона и сличне философске концепте, за библијске текстове пре би се могло рећи да представљају теологију историјских догађаја. То је теолошко вредновање и тумачење догађаја који су се десили и дешавали у историји народа Израила, с тим што је такво вредновање и тумачење у доброј мери условљено животном ситуацијом у којој су настали сами списи. Теолошки исказ је условљен оним што у њега уносе аутор и реципијент то јест када аутор говори о Богу, увек је то и његова представа Бога и конкретна намера, док је код реципијента то, пре свега, порив за егзистенцијалним одговором у конкретној животној ситуацији. Неизбрисив остаје траг времена. 2) Теологија није ‘приватна ствар’, слободан говор лишен одговорности, него нужно имплицира црквену димензију. Теологија је посредовање смисла и сведочење вере. Теолошки искази у Старом Савезу имали су за циљ очување и изградњу заједнице изабраног народа. Исту функцију теологија има у Новом Савезу и у каснијој историји хришћанске Цркве. Заправо, аутентичном теологијом се може сматрати само оно што у Истини вере изграђује и утемељује заједницу верујућих. Тај феномен је поготово видив у процесу обликовања светописамског канона. Каноничност текстовима давала је њихова употребна вредност у оквиру заједнице верујућих. Наиме, библијски текстови који су ушли у канон прошли су процес прихватања од стране заједнице – старосавезних Израилаца или касније Цркве. За неке текстове тој процес је трајао неколико векова. Многе књиге нису ушле у коначни канон управо из разлога што заједнице у њима нису препознале трајну вредност. Према сличној логици, одвијала се и потоња историја хришћанске теологије. То је нарочито видиво на примерима саборâ. Наиме, одлуке неког сабора су постале нормативне тек када су прошле „унутрашњу проверу“, када су заживеле у конкретном животу Цркве и тек када их је заједница верујућих препознала као израз сопствене вере и свог практичног искуства. Тако су и сами сабори и њихова теологија вредновани. Познато је да су многи сабори сазивани са претензијом да буду васељенски. Међутим, статус васељенског сабора легитимисао се кроз живот Цркве. Само уколико је његова теологија усвојена, а његове се одлуке одразиле на живот целокупне Цркве, он је добијао статус васељенског сабора. Теологија многих отаца Цркве препознавана је као аутентичан теолошки исказ, ако је као таква препознавана и реципирана од стране Цркве. Само она теологија која на неки начин изграђује и утемељује Цркву, добија статус теологије Цркве. 3) Битан моменат који се тиче теологије јесте питање њеног домета или граница. Већ изречена констатација да је теологија људски одговор на тајну Божијег присуства у свету и у историји, то јест егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту, сугерише да је у теологији суштински присутна антрополошка компонента. Догађај теологије се збива на релацији човек – човек, укључујући присуство Духа Светог. Међутим, човекова перцепција стварности је контекстуална и парцијална. Теолошки ум стварност Божијег присуства која се, пре свега, огледа у Божијем откривању у историји, разумева контекстуално – дакле епистемолошки и егзистенцијално условљено. Ум „хвата“ њему докучиво, али тај ум је претконципиран вером као егзистенцијалним моментом, с једне стране, и структуром мишљења, с друге. Теолошка истина је истина која се тиче конкретне егзистенције. Међутим, теолошки исказ се уобличава у постојеће мисаоне форме и символе који као „споне комуникације“ допиру до другог. Истовремено чин присуства Бога није објективна, самоочигледна категорија, нити је то метафизичка спекулација ослобођена историјског контекста. Теолошки исказ је егзистенцијално тумачење неочигледног, с циљем да се посредује и уочи смисао вере. Конкретно речено, теолошки исказ је мисаона рефлексија повезана са три тачке: присуство Бога („нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим“ [1Кор 12, 3]), теолог (писац) и реципијент (заједница верујућих). Библијски текстови сведоче да теолошки исказ не може да претендује на свеобухватност. Бог се не доживљава као апсолут којег човек покушава да схвати по себи. То је каснија одлика нарочито јелинских отаца склоних метафизичкој спекулацији, мада су и они јасно наглашавали да је Бог надсушаствен. Библијски писци не размишљају о Богу изван контекста живота. Библијски Бог јесте Бог који се као делатан открива човеку и сагледив је у мери у којој се делатно открива. У својој нествореној свеобухватности, Бог је „неухватив“ за човекову мисао јер је Он својом суштином неухватив. Будући да је то темељна епистемолошка поставка библијско-теолошке мисли природно је да теолошки исказ не може да претендује на потпуност и универзалност. Заправо, теолошки исказ није дефиниција постојеће и унапред познате Истине, која се језиком као медијумом посредује, него је он пре догађај језика у његовом покушају да „захвати“ Истину у конкретном животном контексту. На то упућује и један библијски текст: „јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас“ (Мт 10, 20). Теолошки исказ је „догађај додира“ Духа Светог и човека и истовремено „догађај исказа“ аутора и реципијента. Да би се боље разумела важност адекватног односа теолошке археологије и примењене теологије навешћемо неколико примера: Један од карактеристичних примера јесте Пост 1 или Шестоднев, текст који је вековима привлачио посебну пажњу и био инспирација многим теолошким идејама, али изазивао и изазива богословске контраверзе. Вековима се постављало питање: како овај текст разумети? Неки су га тумачили алегоријски, други пак дословно, из њега су извлачени различити догматски закључци. У новије време су се појавиле разне теорије. У вртлогу разних мишљења није лако ухватитити смисао текста. У таквим ситуацијама научна истраживања могу бити од пресудне важности. Литерарна анализа показује да је овај текст изворно представљао химна Богу творцу, а не теолошко-догматски трактат. Наиме, писац је у једном тада постојећем светонадзору и комуниколошком коду изнео основне Истине библијске вере: 1) Бог је створио свет својом вољом, то јест свет није настао у процесима борбе међу боговима; 2) свет је добар, и 3) човек је створен по лику и подобију Бога, а не од крви злог демона – као што се говори нпр. у Енума елишу. Богословске импликације таквих увида су вишеструке. Једна од њих, нама из познатих разлога посебно занимљив, јесте питање теорије еволуције. Сасвим је очигледно да писац Шестоднева не говори о редоследу и поступности стварања, тако да се овај текст не може узимати као библијско-теолошки аргумент против теорије еволуције. Узгред, теорија еволуције је непомирива са библијско-хришћанским разумевањем живота и смисла у другим тачкама. Дакле, увиди до којих долази теолошка археологија имају суштински допринос за даља теолошка промишљања, тј. на давање теолошког одговора у датим контекстима. Још занимљивији, конкретнији и пластичнији пример може бити научни увид на основу којег је очигледно да су новосавезни списи литерарно уобличени према грчким књижевним обрасцима. Тако су првобитне Христове изреке (Q) или Арамејски Матеј прекомпоноване у Еванђеља која су литерарно блиска грчким биографијама, док је ап. Павле своје посланице писао по моделу античке епистолографије. Научни увид да су свети писци искорачили из дотадашњих јеврејских књижевних жанрова и преузели грчке много говори само по себи. Пре свега, то да се теологија не може свести само у ‘традиционалне оквире’, него су нужни искораци ка свету. Такође је релевантно сазнање из којих разлога су хришћани почели да славе Рођење Христово 25. децембра. Познато је да не постоји забележен датум Христовог рођења, нити су хришћани у прва три века славили Божић. Тек се од IV века почео славити овај празник. Одабир датума слављења показује базичну интенцију теологије као егзистенцијалног чина. Наиме, празник Христовог рођења почео се славити на дан када су стари Римљани празновали да „Непобедивог сунца“ (Sol invictus). Ово је по себи фасцинантан увид, јер се њиме показује сва отвореност и флексибилност тадашње Цркве да сведочи веру у Христа. Наведени примери до којих се долази научним истраживањем или, како сам је назвао, теолошком археологијом имају вишеструко важне импликације за примењену теологију. То посебно важи за нашу богословску средину, окошталу у љуштурама разноврсног конзервативизма. Нама су проблеми: нови календар, богослужбени језик, јурисдикције, пост итд. Постали смо робови наших људских слабости, које оправдавамо на различите начине тако да смо у теологију, као егзистенцијално размишљане, увели банални религијски страх који нас поробљава. Ту теолошка археологија може помоћи теологији. Када се кроз научна истраживања открију светли и типски примере аутентичне теологије, стварају се претпоставке за даље промишљање теологије као слободног, егзистенцијалног говора о Богу. Академска теологија има могућност да допре до тога, јер се користи читавим корпусима знања и научном методологијом. Међутим, недостаје јој продор у свет, недостаје јој егзистенцијално промишљање „сада и овде“. То јој озбиљно прети да постане ствар еснафа. Уколико тако нешто жели да избегне (што је и природно), мораће да направи „сретан спој“ теолошке археологије и примењене теологије.

Тражење историјског (првобитног) смисла текста – средишња преокупација историјско-критичке методе – окаменило је библијску поруку у удаљеној историјској тачки која се налази у свету далеком од нашег. Теолошка истраживања су добила наглашено археолошко-дескриптивну ноту. Раздробљени библијски текст као да је изгубио киригматску силу. Из тог разлога неретко личи на мртво слово које научници непрестано сецирају. Слично се дешава и са другим теолошко-научним дисциплинама. Упркос чињеници да се годишње публикују стотине студија и научних радова, сведоци смо тога да је Библија књига са малим утицајем на живот савременог човека, поготово на европским просторима. Силина библијске поруке, која је надахњивала теологе још од старосавезних времена, данас је бледа и спорадична, поготово у смислу осмишљавања нових теолошких исказа заснованих на библијском тексту и историји његовог тумачења. Аналогно томе, савремена академска теологија је у извесној кризи широм хришћанског света. Те чињенице све више доводе под знак питања савремену теологију, њено значење и сврху у животу Цркве. Битно је нагласити да је савремена теологија у највећој мери академска теологија. Одавно се темељна теолошка промишљања дешавају у академским оквирима. Међутим, тешко је дати језгровиту и прецизну дефиницију академске теологије као такве; лакше је делом описати шта све она јесте. Академска теологија, пре свега, подразумева осмишљено конципирање теолошког исказа и његову мисаону коресподенцију и интеракцију са општим духом времена. Поврх тога, она је критичко промишљање засновано на одређеним епистемолошким поставкама. У нашем јелинско-европском контексту, академска теологија подразумева научне и философске моменте. То у основи подразумева шири спектар духовних и интелектуалних могућности мишљења. Поготово је савремена библијска теологија или библистика уопште изграђена на чврстим академским темељима. Да бисмо тај феномен боље појаснили, ваљало би се укратко осврнути на историјат теологије, с посебним нагласком на њен академски модел. Битно је нагласити да је од најранијег доба старосавезне историје постојала теологија као егзистенцијални одговор на тајну Божијег деловања у историји и откривања човеку. Она се развијала у различитим формама које су увелико биле условљене различитим животним околностима. На почетку је то било углавном усмено саопштавање и преношење. Међутим, временом је у Израилу све већу улогу почела да игра писана реч и то се одразило на саму теологију. Све више је тумачење светописамског текста давало оквир теологији. У старосавезним списима, најприсутније су наративна и поетска теологија које су одговарале духу Израилаца. Већ се у новосавезним списима експлицитније узимају у обзир и други народи – и ту се дешавају извесне промене теолошког исказа. Међутим, прве значајније промене у теолошком дискурсу појављују се од времена све интензивнијег сусрета библијско-јудеохришћанске мисли са јелинским светом. То су, заправо, почеци једног специфичног начина обликовања теолошких исказа који се може називати академском теологијом. Када је хришћанство озбиљније ступило на јелинско тло, пред богословима ране Цркве се све више наметала велика јелинска култура као нови „фактор споља“. Такав изазов је између осталог захтевао добро познавање како сопствене вере, тако и јелинске философије и културе уопште. Први хришћански теолог који је схватио значај изучавања јелинских текстова био је Јустин Мученик. Јустин је сматрао да је неопходно изучавати јелинске ауторе јер се божанска мудрост може наћи и код њих. То је у основи значило да поред читања Писма и других црквених текстова, треба изучавати и јелинску литературу јер се и у њој могу наћи „семени логоси“. Историјски пут Цркве и нови изазови указивали су на то да за преношење библијске киригме није више био довољан „језик рибара“, морала се језиком и методама тадашњег јелинског света сведочити Истина вере. Теолози ране Цркве су све више, поред црквених текстова, изучавали богату античку литературу. Уз то, теолози тога доба и сами су били Јелини. То је свакако подразумевало известан образовни модел. Хришћани су већ у 2. веку основали сопствену теолошку школу у Александрији, која је била организована по моделу јелинских философских школа. У школи се изучавало Свето Писмо, теологија, реторика, класична литература и философија. Сличан образовни систем био је касније заступљен у другим хришћанским школама. Истакнути теолози патристичке епохе прошли су студијске програме хришћанских и паганских школа (Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти). Наравно, природа теолошког образовања се временом мењала. Опсег и форма општег и богословског образовања, као и њихова употребна вредност, није била истоветна кроз дугу историју хришћанства. У доба високе патристике, када се „фактор споља“ огледао у виду јелинизма, теологија је морала да буде промишљен одговор утемељен, с једне стране, на Истинама вере, а с друге, форма исказа одговарала је духу културе и језика тадашњег света. Теолошки исказ саображен је важећој и стандардизованој форми до те мере да је он у својој унутрашњој структури кодиран по принципима тадашњег ума који га је мисаоно саодређивао. Касније се испоставило да је то био пресудан моменат инкултурације Еванђеља у јелински свет. Хришћанско средњовековље је у много чему специфично у односу на златно доба патристике. У том дугом периоду није било значајнијих изазова, а теологија је своје становиште заснивала углавном на достигнућима ранијих векова. Крајем средњег века, пала је Византија, а средиште науке и образовања постала је Западна Европа. Међутим, и ту су се убрзо почеле дешавати значајне промене. Европски хуманизам и ренесанса, научна револуција и просветитељство стварају нову слику човека и нову слику света и уједно су том сликом и сами обликовани. Француска револуција и одвајање државе и Цркве, просветитељско глорификовање људског разума и одбацивање ранијих форми, у основи је значило нешто сасвим ново за теологију, нови „фактор споља“. Европски човек је престајао да се осећа подаником царске власти која је током средњег века била у присној спрези са Црквом. Средњовековно хијерархијско устројство распало се пред ударима нових идејних таласа. Наивне представе света су одумирале, а под наивним се пре свега мислило на ранију религијску слику света. Свет се кроз процес рационализације и модернизације, по визији Макса Вебера, ослободио зачараности (Entzauberung der Welt), што су неки теолози описали речима „свет је постао пунолетан (die mündige Welt)“. Европа није доживела само спољашње промене. Дошло је до озбиљних унутрашњих метаморфоза. Десили су се коперникански обрти, не само на пољу природних наука него и хуманистичких. Успон природних наука афирмисао је и нову методологију која се дубоко одразила на нови начин мишљења. Научна револуција је трансформисала концепт физичког свемира. Идеја сврховитости Богом установљеног света замењена је парадигмом науке која се није ослањала на ауторитет традиције и откривених истина, него на знање које происходи из посматрања, експериментисања и математичког размишљања. Разум је престајао да буде помоћно средство при спознаји откривене истине и афирмисан је као радикално аутономан и кадар да проникне у тајне природе. Научна истраживања почињу масовно да се примењују у привреди и индустрији; њих додатно поспешују експанзивистички политички интереси. Нови век је доба процвата универзитета и научних института. Уопште, социјални и економски процеси створили су нову друштвену атмосферу битно различиту у односу на раније векове. Све је то савременог човека довело до нове самосвести. Истовремено, савремени човек је развио историјску и истраживачко-критичку свест. Почела је да га занима прошлост у већој мери него раније, и то на један специфичан начин. Занимање за прошлост, поготово за антички свет, покренуто је још у доба хуманизма и ренесансе. За разлику од ранијих интересовања, оно је добило наглашено научну форму. У суштини, највећи друштвени утицај имало је научно исраживање порекла човека и људског друштва. Нови цивилизацијски талас вишеструко се одразио на живот Цркве, а самим тим и на теологију. Теологија је изгубила примат који је имала у средњем веку. У процесу раздвајања Цркве и државе, школе и универзитети су се све више удаљавали од Цркве, а то је и саму академску теологију одвајало од Цркве. Теологија се налазила пред изазовима процеса секуларизације – раздвајања Цркве и државе, науке и религије. Држава и наука бивале су све моћније и блискије, од црквеног универзитета дошло се до државног. У тим транзицијама академска теологија је пратила школу – удаљавајући се од Цркве. Нововековни рационализам подвргао је критици дотадашња теолошка схватања – на удару је нарочито било Свето Писмо. Библија је почела да се, широм европских универзитета, изучава као и свака профана књижевност. Наглашено дијахронијски приступ светописамском тексту је библијским студијама подигао академски ниво, али се егзистенцијални, синхронијски моменат губио у жару научних расправа. У новим духовним и научним процесима, теологија се позиционирала као једна од хуманистичких наука у оквиру нововековних универзитета. То је пред теологе поставило специфичне универзитетске стандарде који се битно одражавају на академско-научна теолошка истраживања. Ипак, учвршћивање академских позиција негативно се одразило на еклисијално-егзистенцијалну димензију теологије. Основни проблем који се појављује пред нововековном и савременом академском теологијом јесте њен однос са конкретним животом Цркве, то јест савременим верујућим људима. Све је приметније да живот Цркве већ одавно иде током који се не одражава довољно на академску теологију, нити академска теологија много утиче на њега. Такве околности су временом створиле растући јаз између академске теологије и конкретног живота Цркве. У ширим црквеним круговима стиче се утисак да је академска теологија мање-више самодовољна l’art pour l’art. Теолошке дискусије углавном остају у круговима стручно иницираних теолога-научника. Таква мишљења, иако нису сасвим тачна, у основи разоткривају базичну слабост и рањивост савремене академске теологије. С’ правом се поставља питање да ли Црква и академска теологија стоје у одговарајућем саодносу. Ако богословље није у служби Цркве, онда из еклисијално-егзистенцијалне перспективе такво богословље није смислено. С друге стране, академска теологија се сусреће са још једним проблемом. Наиме, савремени академски концепт подразумева суштинску везу између научних истраживања и конкретног живота. Савремени свет у великој мери почива на научном академизму. То посебно важи за природне и техничке науке. Резултати научних исраживања примењују се у различитим областима. Тако, на пример, стручњаци за агрономију у научним институтима стварају различите хибриде који одговарају одређеном климатском подручју, а они се потом примењују у широј пољопривредној производњи. Фармацеути изналазе нове врсте лекова који се касније примењују у медицинске сврхе. Технолошка истраживања врше се пре свега у научним лабораторијама, да би тек касније нашла примену у серијској призводњи (аутомобилска индустрија, рачунарска технологија итд). Научна истраживања се примењује не само у техничко-технолошким и природним наукама него и у неким друштвено-хуманистичким. Тако се право, економија и психологија заснивају такође на релевантним проучавањима. Сврха свих тих истраживања је достизање одређених увида који се касније примењују у различитим сферама друштвеног живота. Ако савремену академску теологију функционализујемо у неком општем образовно-културолошком смислу, онда се може говорити о њеној оправданости. Опште религијско истраживање може бити смислено из културолошке, социолошке, антрополошке или историјско-политичке перспективе. На европским просторима, посебну тежину има хришћанство. За разумевање многих феномена европске традиције и културе, потребно је извесно познавање хришћанства. Такве врсте истраживања, иако важне, за Цркву, то јест у конкретном животу верујућих ипак нису довољне. Ако се теолошка истраживања и промишљања не одражавају довољно на живот Цркве нити се реалне потребе Цркве у довољној мери рефлектују на академску теологију, то значи да гледано из угла научно-академске оправданости (изузимајући општеобразовни и културолошки аспект), академска теологија није довољно продуктивна. Резултати до којих долазе теолози немају одговарајућу примену у животу Цркве. Самим тим је доведена у питање њена еклисијална димензија. Управо из тих разлога, све се више намеће питање како теологију вратити на црквено-друштвену сцену, а да се притом очува њен академско-научни (критички) профил и она остане еклисијално утемељена. Ствар додатно отежава и то што у савременом богословском моделу образовања не постоји потребна интеракција са другим наукама. Друге науке су неко „нужно зло“. Као да се кроз њих не може осмишљавати теолошки исказ, то је само привилегија чисте теологије. Уопште, читав систем теолошког образовања је затворен и прегломазан. С друге стране, историјска утемељеност академске теологије и реалне потребе за њом, јасни су знаци да се она не може превазићи и одбацити. Академско и еклисијално су два основна момента савремене теологије. Међутим, то су и два различита аспекта саме теологије, од чије комплементарности зависи много тога. Пре свега, важно је направити разлику између теологије као науке и теологије као ангажованог теолошког исказа који се тиче заједнице верујућих и света уопште. Познавање библијске науке, патристичке, догматске и других, тек је један аспект теологије. Он се огледа у изучавању изворâ теологије, њене историје и њених могућности. Теологија као наука може се именовати као теолошка археологија, док се теологија као еклисијално-егзистенцијални исказ у датим животним ситуацијама може назвати примењена теологија или само теологија. Наредно питање, које се по следу унутрашње логике намеће, јесте однос теолошке археологије и примењене теологије, посебно с обзиром на академски моменат. Али о томе ће бити нешто више речи у наставку, који би убрзо требао да се појави на истој адреси.

Пре него што је рад прошао све седнице које процедура налаже, као и јавни увид, на седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета Универзитета у Београду одржаној 12. септембра 2017. године изабрани су чланови Стручне комисије за преглед и оцену докторске дисертације под насловом Верска политика Римског царства од 311-380. године, и то др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; др Радивој Радић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београди; и др Владислав Пузовић, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Отац Марко је рођен 2. септембра 1988. године у Вуковару од оца Љубана и мајке Драгице. Основну школу завршио је у Борову 2003. године, а Богословију Светог Јована Златоустог у Крагујевцу са одличним успехом окончао је 2007. године, после чега је на Православном богословском факултету Унивезитета у Београду дипломирао 2011. године. На истом факултету завршио је мастер студије са просечном оценом 10,00 одбранивши мастер рад Однос Цркве и државе у време цара Константина Великог под менторством професора Радомира Поповића. Наредне, 2012. године уписује докторске студије на истом факултету и наставља изучавање положаја хришћанске цркве у Римском царству током 4. века. Добитник је повеље Универзитета у Београду као најбољи студент генерације на мастер студијама академске 2011-2012. године, као и годишње награде фонда ,,Потпоручник Борко Никитовић,, као најбољи студент Православног богословског факултета 2013. године. Члан је Међународног центра за православне студије у Нишу. Главни је уредник радио-емисије Откривена икона Епархије Осечко-пољске и барањске. Учествовао је на 23. међународном конгресу византијских студија у Београду 2016. године, међународном симпосиону у Новом Саду под називом Контексти 2015. године, међународном скупу у Нишу Византија и Православље 2015. године. Узео је учешће на годишњим симпосионима Српска теологија данас од 2013-2016. године. Своје научне радове објављивао је у часописима Богословље, Црквене студије, Каленић и Преображење. Свештеник је у Трпињи и вероучитељ у Гимназији и Економској школи у Вуковару. Ожењен је Милицом са којом има сина Луку и ћерку Сару. Предмет истраживања докторске дисертације јесте верска политика римских царева од тренутка стицања слободе хришћанске вере, односно почев од едикта цара Галерија 311. године па све до времена владавине цара Теодосија I Великог и његовог познатог закона 380. године којим Хришћанство постаје званична вера у Римском царству. Верска политика римских царева у овом раду се пажљиво прати кроз законодавну делатност током, скоро целог 4. века у трајању од око 70 година. Законодавство римских императора је евидентирано у познатом правном кодексу цара Теодосија II Млађег, под називом Codex Theodosianus, који је и примарни историјски извор за ово истраживање. Циљеви истраживања су тројаки: први је да се детаљно проуче царске конституције које се тичу Цркве, а које су донешене у том периоду, тако да се посебна пажња посвећује времену настанка световних закона, јер су доношени у дужем временском периоду (69 година) и под различитим историјским околностима; други је анализа стања у Цркви које је настало у периоду од 311-380. године и осврт на феномен рецепције црквене јерархије новонасталог стања, у времену световне заштите. За анализу стања у Цркви овог периода важно је нагласити три чињенице: 1) спремност Цркве да се обрати цару за решавање унутар црквених проблема; 2) улога цара у животу Цркве и верска политика немешања у црквене проблеме; 3) активна верска политика цара и његова умешаност у црквене проблеме; трећи циљ истраживања јесте да се проуче световни закони који се тичу религије уопште, кроз које може бити праћена верска политика римских царева и у односу на друге религије, а који су донешени у периоду од 311-380. године. Закони о религијским питањима анализирани су на основу извора у Теодосијевом кодексу и они се углавном тичу јеретика, Јевреја и пагана, али у оквиру истог циља посебно се ставља акценат на степен хришћанске мотивације у законима царева у вези са другим религијама и одговора на питање, да ли је цареве у доношењу закона уопште водила хришћанска вера или само прагматична политика. Извор: Епархија осечко-пољска и барањска