Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'теме'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Последњих година Црква је, вођена пастирском бригом да њена ријеч допре до свих људи који желе да је чују, почела као средство своје мисије да користи различите медијске формате. Осим званичних црквених медија, простор за теме које су од значаја за Цркву и о којима Црква има шта да каже отварају и други људи који се у различитим медијским формама баве друштвеним феноменима који привлаче пажњу шире јавности. У последње вријеме, они све више представнике Цркве виде као релевантне саговорнике. Црква препознаје њихов значај и радо се одазива сваком позиву на дијалог. Са друге стране и сама је организатор различитих трибина и вечери на које се позивају људи различитих професија и образовних профила, како би разговарали о питањима од заједничког интереса. Један од најпрепознатљивијих примјера је свакако дијалошка трибина којом модерира свештеник Гојко Перовић. Тема последње трибина, која је одржана у уторак 18. априла 2023. године у Светогеоргијевском дому под Горицом, управо је била „Духовне теме у новим медијским формама“. Саговорници оца Гојко били су Ђорђије Маловић, уредник подкаста ”Све по списку” и извршни директор ИПЦ Технополис, Данило Ђукановић, психолог и уредник подкаста ”Дискриминација” и Радомир Гогић, студент и аутор твитер-спејс дијалога. Господин Маловић на почетку је објаснио да је подкаст феномен који је настао на почетку друге деценије двадесет првог вијека, а своју експанзију доживио послије 2014. године. Испричао је како је настао подкаст „Све по списку“ и зашто је тако насловљен. „Идеја је била да неколико тема одржимо тензичним. Свакако нам је било најзначајније да тензичним одржимо причу због које смо се примарно окупили, а која је била синхронизована са величанственим литијама, гдје је требало да у том једном лок-дауну, гдје смо сви затворени, покушамо да људе држимо информисаним, да одржавано једну лаичку нит (знамо ко је био задужен за духовну вриједност та приче), која је повезивала народ са Црквом. Мислим да смо у томе прилично успјели.“ Додао је да су се послије побједе 30. августа бавили темама за које су сматрали да су такође веома важне, а тицале су се политике, менталног здравља, и разних других друштвених изазова. Испричао је и како су дошли до форме у којој су почели да стварају. Поменуо је и неке пионирске подухвате из ранијих година који су били увертира за оно што ће касније бити подкасти. Господин Ђукановић истакао је да је циљ подкаста „Дискриминација“ био да се повеже са младим људима и да прича о њима актуелним и релевантним темама. „Оно гдје бих се надовезао на причу мог саговорника је то гдје се тај простор који остављају традиционални медији, отворио за нове медијске садржаје попут подкаста. Они су то оставили како својом затвореношћу, тако и једном проблематичном ставком, а то је да најчешће иза великих телевизијских кућа стоје одређене агенде и одређени интереси који стварају једну призму кроз коју се провлачи истина.“ Нагласио је да су се људи зажељели нормалног разговора, да чују објективнију страну коју не могу да чују у јутарњем програму или вијестима. Казао је да је њему при избору гостију водећи принцип оно што је њему најзанимљивије и о чему жели да разговара. „Слобода говора је нешто што је мени лично апсолутно највиши принцип.“ Господин Гогић испричао је шта је то твитер-спејс и како је он почео да користи тај формат. Посебно је истакао да је данас тешко саслушати разговор од два-три сата, и да мора бити изузетно занимљив како би некоме држао пажњу. „Мени је драго што је у свијету сада једна хиперпродукција подкаста, јер то ипак значи да људи и даље желе нешто да чују и мало дубље да уђу у тематику. Ја сам тражио да саговорници имају различита мишљења, како би они укрстили ту своје аргументе. Једноставно сам бирао људе који су у том тренутку изазивали највеће интересовање код грађана“, појаснио је Гогић. Додаје да му је Твитер донио доста познанстава са људима из различитих области, од којих је могао нешто и да научи. „Желио бих вечерас да поменем и нашег покојног ђакона Влада Јарамаза. Човјек кад њега упозна, другачије гледа на свештенство уопште“, казао је Радомир, истичући да се у њему могао видјети хришћански оптимизам. Цијели разговор, у ком су отворене многе занимљиве теме, можете погледати на јутјуб-каналу Црква Светог Ђорђа под Горицом. Отац Гојко на крају разговора захвалио је присутнима и најавио сљедећу трибину за сриједу, 3. маја, на којој ће бити ријечи о историјату и умјетничким вриједностима Цркве Светог Ђорђа, а којом ће почети Дани Светог Марка. Лазар Шћекић https://www.youtube.com/watch?v=_zcztUkiCBY&t=2s https://mitropolija.com/2023/04/20/duhovne-teme-u-novim-medijskim-formama/
  2. Предговор (…) Уђоше у свет многи преластитељи који не исповедају Исуса Христа Оваплоћенога. Такви су обманитељ и антихрист. Чувајте себе, да не изгубите што сте стекли као добро, еда бисте примили потпуну плату. Ко год преступи, и не остане у учењу Христовом, Бога нема. Пребивајући пак у учењу Христовом, тај ће и Оца и Сина имати (…)(2. Јованова Саборна Посланица 7 – 9). Део I Црква и паклена преисподња Сами Пакао, мрачни Ад, ледени Тартар, Бездан и огњена Геена – све то разјапиће се и постаће стварна хазма у моменту пада у грех једне трећине Небеских бића, и примиће их или обухватити као усељенике, а касније и људе-непокајане грешнике. Та димензија постојања некада словесних, а сада обеју обесловешених врста бића, анђелских и људских, кроз једно квази-заједничење, указиваће на најосновнију одлику словесних бића – одлику црквености. Али, и сва та, и таква врста стварности и бића, ипак се неће налазити ван Промисла Божјег и мимо Светог Предања. Гледано у вези са егзистенцијом, опакљено стање људских бића – биће само резултат раскинуте везе са Божјим Законом, црквеном катихезом, заповестима и врлинама, Светим Тајнама укључујући и монаштво, те са светим Канонима и црквеним Установама. Чињеница је да душе крштене, но разблагодаћене деце Цркве, као и некрштених људи из света, допадају пакленог збитија и стања. Пакао као неизмерна дубина преисподње и најдоњих места и неугасивога огња и горчине, више неће бити укинут. Али исто тако он никада неће ни постати освештана, благодатна стварност, упркос Христовом силаску у њега и боравку у Аду душом као Бог (св. Литургија). Пакао даље егзистира као једно енергетско и огњено смотриште и сабиралиште страве и ужаса, односно бола, туге и уздисања; по допуштењу он постоји, и траје као сабиралиште душа које су испуњене и маглом неиздрживог нерасположења. Његов корен и „грађа“ пак јесу људска слободна воља и произвољење, усмеравани до тачке да се више није могло не грешити, и одатле немати другачије него страсно, небогопријемчиво и небогоугодно настројење и постојање. Један алгоритамски след демонизма би се састојао из ових компоненти: произвољења + безумне похоте + нерасуднога гнева + уображене брзоплетости; а то су компоненте равне = ђаволу. Шеол /Шаал Шеол првобитно, постојао је за душе и праведника и неправдника, јер је потраживао сва људска бића и подразумевао је дубину, дубоку рупу, јаму, место под земљом. Гравитирајући у сфери старозаветне космологије и теологије и оскудевајући у негативним значењима пакла, Шеол се јавља као саставни део космоса, створен и оприсутњен Богом: Ако се попнем на небо, Ти си тамо; ако се спустим у шеол, и тамо си Ти (Пс. 139, 8). Ко може избећи руке шеола (Пс. 89:48 – 49). Он је место извеснога полубитовања ниске динамике, без дефинисанога односа са Богом (Ослобођен међу мртве, као жртве које леже у гробу,којих се више не сећаш, које су одбачене од руке Твоје. Поставио си ме на дно јаме, у места мрачна у дубине… Еда ли ћеш мртвима чинити чуда? Или ће сенке васкрснуте па Те хвалити. Еда ли ће у тами бити познато чудо Твоје, и правда Твоја у земљи заборава?(Пс. 88, 6-7;11 – 13). (В.: Псалтир, превод Предраг Сaмарџић, Хришћанска мисао, Београд, 308 – 309). Шеол ипак није поље без божанске наде, и то још пре силаска Христовог у њега. До Христовог силаска пак, душе праведника су назирале могућност избављења из раља смрти. У њима је извесно струјао светли дах наде на избављење и на обећана добра везана за Доброга Бога. Пратећи библијско Предање запажамо да су Праведници штавише били настањени у недрима Авраамовим – истоветним Едену на Истоку: месту светлом. Ту у Едену, они су почивалии имали спомен, уснуће, олакшање, свежину и чистоту, те упокојење и опроштај грехова (И Некроосими аколоутхиа, ката тоус хеирографоус коодикес 10у-12у аиоонос, Тхива 2005, 39 – 64). А када је наступио сами чин избављења Васкрслим Христом, заједно са Праведницима и све душе добре воље – душе пријемчиве за Христово биће прихватиле су Васкрслога; или, оне које познаше да си Бог. (Стихира на стихове, глас трећи, Осмогласник). Чињеница је да су сви присутни „онде“ (у Аду) тек по проповеди светога Јована Претече могли да дочекају, и стварно сретну Христа, те да се лично определе за предстојеће им слободно постојање у Њему. С друге стране, свима је по закону слободе било допуштено и да Га не прихвате. Нада хришћана пак очитује се у томе да су сви сужњи смрти по Јовановој благовести у аду о Богу Јављеном у телу Који узима грехе света, као и по Христовом благодатном дејству и великој милости пројавили преумљење и веру у Њега као Спаситеља. У нашој васкршњој химнографској исповести предњачи такав став: Да се Анђелски Сабор задивио, видећи међу мртвима Спаса, који је силу смрти уништио, и са собом Адама подигао, те да је из акла све ослободио (тропар). Или: Адова врата и вереи сокрушивиј жизнодавче, воскресил јеси всја Спасе, вопијушчија: Слава востанију твојему (Блажена, гл.6). Чим је Исус на крсту издахнуо, гле, завеса у храму се расцепила надвоје, од горњега краја до доњега, и земља се затресла, и стене се распале, и гробови се отворили, те васкрснуше многа телеса умрлих светаца, и изишавши из гробова после његовога васкрсења, уђоше у Свети град, и показаше се многима (Матеј, 27, 50 – 53). Тако (…) заплени ад Онај који сиђе у ад (…) Ад се огорчи сусревши Те доле; огорчи се јер опусти (…) огорчи се јер би срушен (…) Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. (Васкршње слово светог Јована Златоуста). У једној атмосфери спокојства и коначне сигурности, црквени песници нам саопштавају да су се на крају збиле несхватљиве, преславне тајне: да је разбојниково покајање задобило Рај (Богородичан Ипакој гл. 1); да је Бесмртни Живот, сишавши у смрт, светлошћу Божанства умртвио ад, и да је Он из доњих дубина васкрсао умрле (Отпусни васкрсни тропар гл. 2); да је Господ показао моћ мишицом Својом; смрћу је уништио смрт, поставши прворођени из мртвих; из утробе адове нас је избавио, и свету даровао велику милост (тропар гл. 3). Када је устао, Он је и гробове испразнио! (Ипакој, гл. 3); док је пак васкрсавао све умрле васкрсењем Својим (тропар гл. 5), или док је заплењивао ад, Он није претрпео штету од њега (тропар гл. 6). Добровољном и животворном смрћу Својом Христос је као Бог скршио адове вратнице, и древни Рај нам отворио Својим васкрсењем, пројавивши (га) као Бог (Богородичан гл. 8, в.: Часослов). Тамнина и њене жртве Преко хришћана стално приспеваних у Пакао или Геену због обезблагодаћености, сами Пакао све досад није изгубио на актуелности, нити ће га губити све до краја историје осмрћеног рода људског. Црква се молитвено заузима и за своју опакљену децу, док за ону некрштену и неучлањену у њу, хришћани који живе у свету стално испољавају своје интересовање, и то управо из сажаљења, самилости и љубави. И све то бива са циљем да се једни, вером привилеговани, припреме за улазак у живот будућега века, а други да не остану ван Христовога домашаја; баш као што ван њега неће остати ни целокупно мноштво абортиране и убијане деце кроз векове и миленијуме. Опакљени хришћани не могу прећи из смрти у вечни блажени живот, него из смрти долазе на Страшни Суд. Од кајућих се хришћана опет, тражи се смиравање пред чињеницом да и нехришћани настањују пакао. Не мањка ни наде да ће Господ и у њиховој ствари пројавити вид свога штедрог и величанственог човекољубља, што је ствар свакако утешна по себи. А како би то могло бити, ствар је опет Христове воље и Промисла. Из нашег хришћанског угла гледано пак, никако не у смислу и опсегу апокатастасиса. Овде се дакле свако нецрквено, небиблијско и непредањско гледиште априори одбацује! Доведена до краја, једна од толиких мисли о Паклу гласи да он јесте самосвест без богосвести, као и да ће се по васкрсењу због богоодметнутости, број људских бића наћи у телесно-душевној тескоби, хаотичном стању и на мукама. И то због трајне раздвојености од Христа обема димензијама свога суштаства, телесног и душевног; увек и увек настројеног, или ненастројеног ка Оцу и Сину и Светоме Духу. Како год било, наша мисао се већма ужасава од могућности опакљивања, и зато се брже боље враћа савести, бивајући тихим ужасом покретана на будност и опрез, јер видимо да ствари имају и своју претећу страну. Сами духови злобе и нечистоте опет, ужасавају се Бездана, и приморани су да моле Господа као Исуса Сина Бога Вишњега (Лука 8, 28) да им не заповеди да иду у бездан (стих 31). Ово стање јесте стање једног активног потира, и оно треба да нас подсећа на одвојеност од Христа, дакле и на потребу бежања од пакла као нашег активног и незауставивог потиратеља (Прича о богаташу и убогом Лазару, Лука 16, 24 – 28). Наравно, ту је и стално и неизбежно присуство демона који полажу право на нас преко наших грехова против Христа, Цркве и ближњих; и то путем страсних веза са њима и путем падова у њихове замке. Њих се треба бојати, јер они пошто нас убију имају власт бацити нас у геену, или, и душу и тело упропастити у геени (в.: Лука 12, 5; Матеј 10, 28). Пре него ћемо се наћи пред описаним чином опакљивања и пред претњама од Геене, сву нашу пажњу нека привуче аналогија о враћању на грех као на враћање једног пса на бљувотину или једне окупане свиње у блато. Тако, поновно западање дела човечанства у геену и његова сопствена упропаштеност тамо, чин је наличан поништавању самог васкрситељног дела Васкрслога Господа Исуса Христа. Чин је гашења пасхалне радости због чињенице да је Христос једанпут васкрсао из гроба, да је смрћу смрт уништио и свима присутнима у гробу живот даровао. Тододатно оптерећује човечанство, чинећи га сада и неупоредиво одговорнијим; чини га и ругачем Христове Жртве, чиме и другој смрти подложним! Најзад га чини растргнутим између – првога братоубице Кајина и последњега братоубице Антихриста. Корен Пакла Произвољењем, енергијом, стањем и „сплином“ Пакла испуњени су и сви анатемисани јеретици: Јуда, Арије, Ориген, Севир, Диоскор… као и цео магијски круг партиципирајућих јереси на штету и кварење православне христологије и еклисиологије. Предукус Пакла сада и овде такође имају сви његови полазници, чиме и сви добровољци и кандидати, пројектовани за паклене подухвате. О онима који су се опаклилиу свету, први се прецизно огласио просвећени Готама Буда,истакнувши да је то било због лоших навика и погрешних ставова. Данас такође фигурирају имена јеретика и јеретички мислећих људи у свим нашим срединама. У вези са њима, поред горње, будистичке квалификације, треба додати и хришћанску одредницу која гласи, због упорствовања у греху и непокајању. Ревнитељи познања плода с дрвета усред врта Идући унатрашке од најновијих кандидата и питомаца пројектованих за једење плода са забрањеног дрвета усред врта (Постања 3, 3 – 7, 11), дакле дрвета доброг за јело, милине за гледање и пожељног ради знања (исто, стих 6), ми у овом часу треба да стрепимо и за све особе којима су се отвориле очи (стих 7). За шта? За светско – за пожуду тела, и пожуду очију, и охолост живота – (1. Јованова 2, 16). Међу њима данас предњаче и тзв. „другоправославци“: поједини савремени патријарси и архиепископи, митрополити, епископи и њихови послушници, свештеници, мислиоци и професори, расколници, те атеисти налик Стивену Хокингу. Хари Труман опет, заједно са Робертом Опенхајмером, активираће атомске направе ала Litle boy, и прогутати два насељена града – Хирошиму и Нагасаки. Труман и Опенхајмер ће тако сада постати Смрт, и заједно са Шивом – разарачи светова. Пре њих су у гутању силе и супстанце света доминирали јеретичествујушчи мислиоци попут Карла Маркса, Винстона Черчила, те психијатар Сигмунд Фројд. Идући све даље у прошлост, наилази се на људе девалвирале, и испале из оквира православнога хришћанства, попут мислиоца, књижевника и свештеника Сергија Булгакова, писаца Жозеа Сарамага, Никоса Казанцакиса и Лава Толстоја… те на неизбежног Јуду науке, неуспелог теолога, природњака и прелашћеног полутана Чарлса Дарвина. Газећи тако по дубокој старини, набасава се и на анатемисане ликове попут Акиндина и Варлаама, Диоскора и Севира, Несторија, Аполинарија и Македонија, Оригена, и најзад, Јуде… Разгледајући образине и одоре и костиме дегустатора прелести и смрти, заведених чулном пожудом, пожудом очију и разметањем земаљским благом (1. Јованова 2, 16), односно самовољом и гордошћу, ми наилазимо и на мноштво њихових тајних и јавних следбеника, рађајућих се у дослуху са лажним учитељима и антихристима (исто, 2, 18-19). А њихово насиље у разним видовима продужава се све до овога часа. И то је насиље оних који од нас изађоше, али не беху од нас; јер да од нас беху, остали би с нама; него требало је да се покажу да нису сви од нас. (Исто, 19). Ђаво и његово огледало Јован Дучић, први међу својим врсницима у речи о љубави (Благо цара Радована), цитира римокатоличку светитељку Терезу Авилску како ђаволу открива зашто је несрећан? Зато што не може да воли! А зашто не може? Зато што више нема власт и силу да воли, што је обоје, Божји дар. И још зато што ђаво више не испуњава предуслове за постизање љубави. А предуслови за њу су покајање, молитва и смирење. Предуслови за располагање влашћу и силом љубави нису такви да ђаво на пример све људске језике говори, па и анђелске, и да опет љубави нема, нити пак да као гвоздено звоно јечи и као кимвал звечи. Предуслови нису ни то што он бајаги и пророкује, и што све тајне и знања поседује. А није довољно ни то што веру има, и што и саме планине премешта али само опсенарски – јер и поред свега реченога, чак упркос томе, он је опет – ништа (уп.: 1. Коринћанима 13, 1-2)! Он чак и неке иметке има (сласт, славу и власт), и нуди их коме хоће, па и моћ да своје биће предаје на сажежење у изгарајућој мржњи према Богу и ради људске пропасти. Но пошто љубави нема, ни то му, као ни све претходно, ништа не користи (исто, стих 3)! А љубав је великодушна и дуготрпељива (исто, стих 4), док он није; она не завиди, не хвали се нити се надима (исто), а он све то чини у највећој мери; није непристојна, не тражи своје, није раздражљива, нити памти зло (стих 5), а он је првак у томе; не радује се неправди, а радује се истини (стих 6), док он неправду и неистину користи као оруђе уперено на нас; она све сноси, све верује, свему се нада, све подноси (стих 7), а он је оличење неподносивости, неверја и безнађа; љубав не престаје никада (стих 8), а код њега мржња опет никада не престаје; изузимајући све то, ми не знамо из његове прошлости колико дуго или имало, како и кога је он волео: свога ли Бога Творца, своје ли сабесплотне небеске ближње?! Пали херувим Сатанаил Колико дуго је отпали херувим Сатанаил преокретао дар и силу своје љубави у лицемерје и мржњу?! Познато је да је он био створен као добар, и да би био добар. Но он је доброту презрео, и тако се посуновратио. Бог га је протерао с Небеса у поднебесје да би се покајао, али се он све више настројавао гордошћу и завишћу према свом Творцу, према Богочовеку и према човеку! Најзад, сав је постао истрајни мрзитељ и злочинац. У том и таквом опстојавању он ће једанпут бити свучен у огњено језеро, заједно са Антихристом, Лажним Пророком, палим анђелима и са непокајаним људима. Завела те је гордост срца твога, тебе који у пукотинама стена живиш. У високом стану свом говориш у срцу свом: „Ко ће ме на земљу срушити?“ Да се винеш као орао, да међу звездама свијеш гнездо своје, и оданде ћу те оборити!“, говори Господ. (Књига пророка Авдије, 1, 3 – 4). (…) Овако говори Господ: „Ти си узор савршенства, мудрости пун и савршено леп! Живео си у Едену, врту Божјем, красило те све драго камење… Ти си био херувим помазани, за заштитника те поставих. Био си на светој гори Божјој, посред камења огњеног. Савршен си био на путевима својим, од дана рођења свога, док се у теби зло појавило није. Од велике трговине своје згрешио си и насилништвом се напунио. Тада сам те збацио с горе Божје. Уништићу те, херувиме заштитниче, усред камења огњеног. Узвисио си се у срцу свом лепотом својом. Уништио си мудрост своју красотом својом. На земљу те бацих пред цареве да ти се ругају. Мноштво безакоња свога, непоштеним трговањем својим, оскрнавио си светилишта своја. Пустићу огањ посред тебе да те прождере. Претворићу те у прах на земљи, пред очима оних који те гледају. Сви који те познају међу народима, згрожени су због тебе. Бићеш страшило и нестаћеш заувек.“ (Књига пророка Језекиља 28, 12 – 19). Како паде с неба, звездо јутарња, сине зорин? Како си на земљу оборен, владару варвара? Говорио си у срцу свом: „Попећу се на небеса, изнад звезда Божјих подићи ћу себи престо, сешћу на гору сабрања, на крајњем северу. Уздићи ћу се изнад облака, изједначићу се са свесилним!“ А ти у подземље паде, у дубину гробну! (Књига пророка Исаије, 14, 12 – 16). Паклено клеветање Цркве Данас свака прозивка Православне Цркве и њеног богословља за видове њене наводне кривице или погрешке или ускости, сваки вид неправљења разлике између Цркве као Тела Христовог и Њене јерархије и чланова, равна је хули на Њу, и изазивач је те хуле. Зато што је Црква једна, света, саборна и апостолска; она чиста невеста Христова, без мрље и мане! Међутим, за сваког члана њеног Тела пре покајања, очишћења и просветљења, не може се тврдити исто! И ову тему погледајмо конкретније. Конституисана и руковођена Духом Светим, Црква је своје свете чланове, на пример Апостола Јована, Григорија епископа сасимског па затим цариградског, и игумана манастира светог Маманта, Симеона, ословила Богословима и Новим. Паметовање неких особа земљаног ума, који нису ни започели да изграђују црквени живот, али авај, и оних који окончавају своје нејасно служење у Цркви, иде у правцу заговора непобожних ствари и издајстава православља; рецимо да се најпре ради о онима који доводе порекло човека у директну везу са мајмуноликим приматом, и то опет рецимо по кључу Керола Луиса и Френсиса Колинса. Односно, на основу генетике, код многих који је потежу недовољно познате, и нетачно интерпретоване! Ту је и нагађање, и гатање по звездама да је звање богослова уместо садашњима, требало дати другим црквеним ликовима, попут Оригена и Сергија Булгакова (?!). Оно прво (мајмунисање), ово друго (ниподаштавање), и редом (…) само су злураде провокације и сејање кукоља у заједници црквених богослова уопште, али и у нашој, Српској Православној Цркви данас! Зашто? У поменутом случају због непоштовања ума и критеријума Цркве у начелу, и код Отаца Петог Васељенског Сабора, те тиме и неуважавања одлуке да се Ориген означи и буде осуђен као јеретик, као и да се таквим сматра. Друго у вези са јересју, јесте смутња у верном народу Православне Цркве створена неуважавањем одлуке Московске Патријаршије да теолог који је ето „изнашао божанску софију као четврту Божанску Ипостас“, али и због других богословских застрањења, тзв. „теологуменона“, протојереј Сергије Булгаков – буде окривљен од стране своје Цркве и Митрополита Сергија. Иначе, овај Митрополит и потом Патријарх је заједно са Владимиром Николајевичем Лоским био задужен да поднесе Патријаршији Доклад или Извештај-Реферат о целом случају. Материјали о томе (Спор о Софии, 1935), итекако постоје (…), и ми ћемо их представити у њихој сржи. Каква се збрка или смушченије збива у главама и душама богословски још неуобличене генерације почетника, али и теолога познога звања, који су заједно умислили да су главешине теологије у нашој свеколикој црквеној просвети, и то без свести о штетности сопственог деловања и обазирања на њу, питање је сад?! Коловођама ћемо учинити милост тако што ћемо им помоћи да сагледају свој положај који су они изједначили, ни мање ни више него са неосвојивом тврђавом православног богословља. Сами су, дакле, умислили да са њених зидина могу безбедно да одапињу стрелице искричавога богословља на кога год хоће, и тако га обајавају, али и ућуткују. Ми ћемо им избистрити хоризонт у глави под једним условом: да њихова величина сиђе до спуштенице, односно енд-ноте. Ту ће они наћи себи драгоцен прилог (овом нашем ауторском тексту, кога смо и богословском пасијом морали поднасловити!*). Двојица најдостојнијих Богослова Цркве Свети Симеон Нови Богослов нас постојано поучава да ће мешање ступњева телесног, душевног и благодатног при узрастању у Христу, или покајног, очишћујућег и просветљујућег у обожењу, као и уколико хришћанин себе не савладава подвизима смиравања и подвизавања, сигурно одвести у фантазмагорију и демонизам. Свети Григорије Богослов опет, саветује све богословствујушче да хитајући ка циљу никако не претрче сами циљ, па да тако уместо созерцања лица и ствари они умују о наличју ствари. И опет, да су подједнако несавршени богословска теорија без делања, и богословско делање без теорије. У даљем излагању је неопходно стишати ум и срце да би рецимо речи Светог Апостола и Јеванђелисте Јована, првозваног Богослова Цркве, имале свој богословски одјек; то би дакле био први и основни услов читања његових текстова. Реч о томе можемо насловити овако: Изгон паклене таме из умова и душа, срдаца и бића Хришћанску радост чини потпуном наше заједништво са Оцем и Сином и Светим Духом. У Богу нема никакве таме, Цркву обдржава светлост. Наповеда ли ко да има заједницу са Христом, а ходи у тами, лаже, и не истинује. Ход у Његовој светлости даје нам моћ заједничења, док нас Његова крв чисти од греха и неправде; и то под условом да признајемо грехе своје. Ко негира грехе утерује Истинитога у лаж и празан је од Његове речи. Ко греши, једнако тако и свет, па се каје, има Помиритеља са Оцем. Вршење заповести је услов за обитавање у истини, а чување Његове речи усавршава нас у љубави Божјој и чини домаћим Богу. Остајање у Њему омогућује и ход стопама Његовим. Нова заповест прогони таму и доводи нам већ светлећу истиниту светлост. Обитавалац светлости не мрзи брата, а мрзитељ нити љуби нити светли нити обитава у њој; још је и од саблазни заштићен. Братомрзитељ тамнује и у тами ходи, лута, слепари, па је силом неприлика и џепарош (в. светлопис Робера Бресона). * Деци којој су греси опроштени у Имену, оцима познаваоцима Почетка, и младићима победитељима Злога написано је што је написано као познаваоцима Оца, и Исконскога, то јест њима као јакима; и опет њима као ризничарима и ризничким оставама речи Божје и победитељима Злога: да не љубе света, нити онога што је у свету. Зашто?! У љубитељима света нема љубави Очеве! Светско се састоји од пожуде тела, пожуде очију и охолости живота, и као такво – пролазно је. Док само Боговољци и Богољубитељи остају довек да трају. Многи су се антихристи појавили, и множе се нови. Од нас изиђоше, али не бијаху од нас, и не осташе с нама. А ми Помазање од Светога и знање имамо; као и да никаква лаж није од истине; као и да је обећање које нам је обећано – живот вечни. * Не постидети се пред Праведником, и будимо пуни поуздања кад се појави, заповеда нам се! Само онај који чини правду праведник је пред Њим, и од Њега је рођен. А када се Он буде појавио, Њему ћемо бити слични, и видећемо Га какав Он јесте; што је инако жарка жеља срца нашега. Ко год чини грех, чини и безакоње; ма, грех је безакоње. Господ се појавио да уклони грехе, а греха нема у Њему; ко год у Њему остаје, не греши, а ко год греши, није Га видео нит упознао. Ко чини грех, од демона је, неправедан је и заводи лакоумне. А демон греши од почетка. Син Божји је појавом разорио дела демонска. Затим, ко год не твори правду и не воли брата, дете је ђавола и није од Бога. * Ко не воли, остаје у смрти. Ко год мрзи брата, убица јест. А убице немају у себи трајнога, вечнога живота; не љуби се речју и језиком, већ делом и истином. По томе знамо да смо од истине. И умириће се пред Њим срце наше ако нас оно у било чем осуђује. Јер, Бог је већи од нашега срца и зна све. Ко чува заповести Његове, у Њему остаје, и Он у њему. По Духу којег нам је Он дао знамо да Он остаје у нама. Не може се веровати сваком духу, него треба проверавати духове, јесу ли од Бога, јер су многи лажни пророци изишли у свет. По овом се препознаје Дух Божји: Сваки дух који исповеда да је Исус Христос оваплоћен или Богочовек, од Бога је. А нити један дух који не исповеда таквога Исуса није од Бога: он је Антихристов (…) но моћнији је Онај који је у православним хришћанима него онај који је у свету. Људи од света по светски говоре и паметују и тргују, и свет их слуша (…) Ко познаје Бога, православне слуша, а ко није од Бога, не слуша их. По том се препознаје Дух истине и дух заблуде. Деца Божја су победитељи над децом са духом заблуде; моћнији је Онај који је у православнима од духа који је у свету. Деца заблуде су од света, зато по светски говоре и говоркају, и светина их слуша. Православни хришћани су од Бога. Ко тежи богопознању, њих слуша, а ко није од Бога, не слуша их. По том се, понављамо, препознаје Дух истине и дух заблуде или прелести. * Бог нас је први заволео, и тиме охрабрио, и научио да волимо истовремено: Бога невидљивог и брата видљивог. А штавише и највише, него да је Бог љубав, и да ко стоји у љубави у Богу стоји, и Бог у њему остаје. То је поуздање на Судњи дан, и да страха у љубави нема; а како би га било у њој када савршена љубав изгони страх, који је и сва наша мука. Бог нам је дао живот вечни; и тај је живот у Сину Његовом. Ко има Сина, има живот; ко нема Сина Божјега, нема живота. (Видети: 1. Јованова Саборна Посланица). https://eparhijabacka.info/2022/12/29/obaveznost-teme-pakla-u-teodiceji-xxi-veka-bogoslovska-pasija/
  3. Ко и зашто је закључао тему о Крлежи? Од форума ј еостало што је остало. Бити админ није лако, свој труд и време траћити и исправљати форумска препуцавања - све су то чињенице. Али пошто форум већ постоји, пошто сте неки од вас већ админи - дајте си мало контролирати, што би рекли браћа Орвати. Мене сте бановали неколико пута за баналије, а пуштате усташофиле да се исмејавају и српској држави и народу и жртвама. Тема о депресији, администратрка, валда сама депресиван - њена ствар, али сама је себе поистоветила са темом - дискутант има опречне ставове од њених о дпресији, покупи бан. Онда Украјина! @obi-wan је теолог, људина, прати те ратове и геополитику, начитан и информисан човек - зна да одвали потешку реч, али све је то људски - ваш онај администратор(чић) што фура електронску музику шта ли, појма човек нема о животи и теми, Оби му може бити професор и лајф-коуч - лик закључава тему. Не би сад о мојим догодовштинама овде...бре људи, ако нико неће да вам буде админ, ако немате квалитетних људи, па боље затворите форум него да којекави ликови ту спроводе своје "правде" и којешта. Проблем је у аршину и мери...и то сам приметио, то је "полици" ЖРУ-а, који админ реагује, реагује у складу са својим доћивљајем форумаша и реченог. Јавно ћу рећи - Јеси вам је била главна лберал-православка, имала исте ставове о депресијама као Фајзер....сад цепа текстове Отаца супротне томе. Да ју је неко "нагазио" из тог период - леле, одма' бан. Друга администраторка прича јавно како је сви њени нервирају, прича о својим проблемима, кад неко каже супротно њеном ставу о проблематици - бан! "Ти пропагираш против "науке", дај диплому психијатра" - брутално, методолошки и приступно болесни "аргументи". Тема о Украјини - ајде да је неко од вас искусних и образованих админа ушао у клинч са Обијем...пуштате неку интелектуалну дечурлију да банују озбиљне љуеде, закључавају теме и сл. И то јако озбиљне теме....као, Украјина, депресије и сл. На крају...ако је политика сајта да забрани причу о Украјини - ОцКеј! Мало чудно јер је то главна светска тема. И зашто ја ово све говорим? Изразићу се овако, симболично - политика неких ваших админа је ко екуменизам и ентузијазам неких наивних у православљу, да уједине хришчанство, православне и католике - а добили смо обрнут процес - пуцање православља. Тако и неки ваши админи, закључавају теме и банују озбиљне људе, који имају шта да кажу, а сервилни су усташофилима, да покажу, ето, "широкогрудност". То је она логика љубави и покајања: сви моји ближњи ме нервирају, укућани, а идем да спашавам свет! Живи били!
  4. Интересу је ме како се постављамо према овим темама: 1. Српска села полако умиру и нестају - у једном и ја живим и могу сведочити о томе како опада број становника, као и у околним селима 2. Много већи Морталитет него Наталитет - силазна путања укупног броја грађана
  5. Предање Цркве нам сведочи да се Господ Исус Христос по Васкрсењу прво јавио својој Мајци, Марији Дјеви, иако то нигде није остало забележено у Јеванђељима. Разлог зашто то није записано је, како нам то древни тумачи објашњавају, да непријатељи хришћанства не би оспорили такво сведочанство Васкрсења као непоуздано, будући да потиче од мајке - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радио "Светигори": Уредништво "Православног мисионара" је увек благодарно браћи и сестрама из Црне Горе на сарадњи! Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": Пастирска брига Цркве се пројављује и кроз "Православни мисионар" као званично мисионарско гласило! Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник": Сваки нови број "Православног мисионара" је нова радост, ново подстицање на духовно узрастање! Пасхална радост употпуњена је новим 373. Бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај трећи број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „На путу за Емаусˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Хришћански живот подразумева непрестано хођење светотајинским и световрлинским путем који нас води ка вечној радости Царства небеског. Вођени овом истином у својим срцима опитно осетимо да хришћански етос подразумева непрестану Литургију, тј. непрестано налажење на путу за Емаус и препознавање Господа нашег у свим живоним сегментима, а најопитније у Литургији као центру нашег живота, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Новопрестављени Епископ ваљевски Г. Милутин, чија се фотографија налази на насловној страни овог броја, остаће нам истински пример хришћанске љубав, непоколебиве вере, поуздане наде, али и пример неуморног и постојаног хођења на путу за Емаус, истакао је катихета Бранислав Илић. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: "Не гораше ли срце наше" *РЕЧ АРХИЈЕРЕЈА: Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г. Сергијем (Карановићем): Литургија је наша спона са вјечношћу! *РЕЧ ПАСТИРА: Разговор са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом свештене обитељи манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској - Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! *ИЗ СВЕТООТАЧКЕ РИЗНИЦЕ: Свети Игнатије Брјанчанинов - Хришћански пастир и уметник хришћанин *МАТЕРИК: Света мученица Ермиона *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Пети Васељенски Сабор *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Свети Владика Николај - Зашто је он генерал? *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (II) ***ТЕМА БРОЈА:*** *Катихета Владимир Пекић: Пут ка препознавању *Протонамесник Александар Јевтић: Пут богопознања *Катихета Бранислав Илић: Евхаристија - непрекидни обед у Емаусу *Небојша Ћосовић (превод са руског језика): Прогледавање ученика у Емаусу *Др Ђорђе Вуковић: Српски ходочасници на путу за Емаус *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Пуача *СВЕТА ГОРА: Скит Светог Апостола Андреја Првозваног *СВЕТА ЗЕМЉА: Лавра Светог Саве Освећеног *ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум: Магарац Повезан садржај: Евхаристија — непрекидни обед у Емаусу Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! Епископ Сергије: Литургија је наша спона са вјечношћу! Извор: Православни мисионар
  6. Уредник и водитељ Духовне трибине коју је организовало братство Храма Светога Трифуна са београдског Топчидера, протојереј ставрофор Дејан Дејановић, нашао се у улози предавача. Он је на 243. по реду трибини 2. октобра, у препуној Великој сали зграде београдске Општине Вождовац, одржао предавање „Православни брак и породица". Предавање и разговор који је потом уследио трајали су више од два сата. Слушате први део предавања. http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/10/05.10.12_zbor_-otac_dejan_dejanovicpravoslavni_brak_i_porodica_1._deo_64kbps.mp3
  7. На дан када се Православна црква сећа приче о блудном сину, када се припремамо за почетак Великог поста слушајући о сину који се враћа у загрљај оцу, имали смо прилику да у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, угостимо предавача из Краљева протонамесника Александра Јевтића. Наш уважени гост одржао је предавање на тему „Савремене теме о слободи пред изазовом поста“. Предавача је најавио јереј др Слободан Јаковљевић. Предавач је истакао да још од периода Другог светског рата и спознаје о страшној деградацији човека у то мрачно време, постоје одређене тежње које за циљ имају да нагласе људску слободу и очувају људски лик од злоупотребе и негације. Универзална декларација о људским правима из децембра 1948. део је тих залагања. У међувремену, свет је допустио да слобода изнедри различита застрањења. Црква, као чувар аутентичних људских вредности повучена је у неки други план, иако су теолози имали значајну улогу 1948. у формулисању агенди о људским правима из угла учења о лику Божијем у сваком човеку. Учењу о вредностима и достојанству човека, о подобију Божијем које се задобија или губи, није било места у свету новооткривених „слобода“. Хришћанство је окарактерисано као непријатељ и узурпатор слободе и људских права, иако је оно свету све време сведочило истиниту слободу синова Божијих и право да се чак буде Бог по благодати (не по природи, како су то хтели просветитељи и разни каснији човекобошци). Још од античке Грчке и раног хришћанства постојао је проблем схватања да је Бог постао човек, јер је античком човеку било неприхватљиво то мењање стања из вишег у ниже биће. Управо је тај чин божанске присутности у нашем свету доказ Божије слободе коју Црква проповеда и на коју позива човека. Основни циљ је да се сачувамо од падања у самовољу. Али, како је то могуће? Црква није та која негира слободу, она са великим поштовањем негује реч слобода, али слобода као подвиг а не слабост повлађивања својим манама. Отац Александар је даље навео примере из Предања Цркве. Могли бисмо рећи, позивајући се на Нови Завет: где је Дух Свети, ту је слобода или спознајте истину и истина ће вас ослободити. Прави пример слободе јесте драматична ситуација у којој Богородица прихвата, поред свих опасности од јеврејског Закона, благу вест од архангела Гаврила да ће родити Сина Божјег без учешћа мужа у чину рађања! Свети Оци су исписали много редова о слободи. Можда се најбоља синтеза и објашњење налази код Светог Максима Исповедника, који је истакао разлику природне и гномичке воље. Суштина овог разликовања се налази у схватању да сам чин избора између добра и зла није највиши домет слободе, већ је то чињење по вољи Божијој. У наставку, предавач је говорио о посту као борби са палом природом и властитим егом, одстрањењу свих „вишкова“, као и смрти старог палог начина постојања (чак је и Велики пост изворно настао као припрема за крштење на Велику суботу, пролазак/пасху кроз смрт Христову за нас и учествовање у Васкрсењу) Истакао је поуку Светог Марка Подвижника о томе да се врлине међу собом односе као мајка и ћерка – ланчано су повезане. Исто је и са пороцима. Зато ништа не смемо олако схватати нити потцењивати. Уколико желимо да наш ум и жеље усмеримо и управимо на хришћански пут, Свети оци су још давно рекли да су три битна поља човековог бића: же(лате)љни, умни и афективни (паралела овоме је научно истраживање о нервном систему са: сензорним, централним и моторичким делом). Велики изазов модерног доба, који нам даје лажан осећај и привид слободе јесу друштвене мреже и модерни видови комуникације. Уплетени у све те мреже долазимо у опасност да поклекнемо, изгубимо своју слободу и потпаднемо под утицај туђег мишљења о нама. Са друге стране, поред злоупотребе друштвених мрежа имамо велико искушење и злоупотребу различитости. Не прихвата се богомдана различитост у односу на друге, него се приступа чак и промени пола, а управо је то исказивање „различитости“ на тај начин злоупотреба слободе коју нам је Господ дао. Такође, предавач је нагласио да морамо правити велику разлику између поста и дијете. Иако делују као да деле слична средства, циљ им је различит. Дијета се заснива на култу тела, дакле сујете. Са друге стране, пост представља наш слободни покрет којим се окрећемо и управљамо ка Заједници са Богом. Да бисмо постигли ту заједницу, уз пост се од нас очекују и добра дела, милосрђе, исказивање своје слободе, али кроз прихватање слободе и оног другог. Козметичка индустрија и естетска хирургија покушавају да нас слажу да нисмо смртни. То је потиснута жеђ за вечношћу, али извитоперена- на бази човекобоштва, уместо богочовечанства. Однос Цркве према телу се најбоље изражава кроз исповедање очекивање васкрсења мртвих, али и кроз монашку изреку: Ми нисмо убице тела, већ убице страсти. У светлу савремених друштвених токова, предавач је говорио и о односу слободе и поста према психологији (где је основна замка самозатвореност ега и неотвореност за Бога), етичким и полним застрањењима (где се заборавља да је природа оболела, као и да навике постају нова природа, али и да је Црква болница која налажући епитимије даје терапију онима који хоће да се лече од духовних болести, а не да их проглашавају духовним здрављем), изазову капитализма и међуљудских односа (богатству које не познаје ближњега, али и неправедне и немилостиве води далеко од Бога и вечног живота), националном питању (свести о (не)припадности народу и Цркви), васпитању деце (примером и молитвом, а не куповином модерних телефона и непосвећеношћу), болестима зависности (алкохолизму, наркоманији, шопингхоличарству и много чему другом). Не смемо дозволити да нам лоша навика постане друга природа. Наш највећи задатак, према Светом Исаку Сирину, јесте да усмеримо своју вољу ка Богу, а Он ће дати снагу да испунимо оно што се од нас очекује ради спасења. Уколико смо спремни да се молитвом и постом препустимо спознаји Господа, Бог ће нам дати снаге да истрајемо. То је изворна слобода, која подразумева храброст и снагу да будемо бољи од себе самих. У Цркви се дарује благодат којом се спасавамо и остварујемо замисао Божију о нама. Као што у Богу као Светој Тројици постоје љубав и слобода заједно, тако се и људима ова синтеза нуди у Цркви као Сабору светих. То је основна платформа коју требамо и можемо да понудимо савременом свету, рекао је отац Александар. На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић захвалио се предавачу и свима присутнима изражавајући наду да је ово вече било још једна прилика да се што боље припремимо за предстојећи пост. Извор: Епархија жичка
  8. Протојереј Георгије Флоровски, Екуменизам, књига прва: догматске теме, са енглеског превео протођакон Радомир Ракић, Бијељина 2019, 307 страна. Ове године је у издавачкој кући „Синај“ Епархије зворничко-тузланске објављен I том књиге „Екуменизам“ оца Георгија Флоровског. Премда су неки текстови из ове књиге били познати нашој читалачкој публици, они се сада појављују у новом, неупоредиво стручнијем преводу, читљивијем и у синтаксичко-стилистичком погледу. Преводилац је доказани прегалац на пољу теолошке филологије, протођакон Радомир Ракић, који је нашој стручној богословској јавности познат и као аутор двотомне „Библијске енциклопедије“. Протођакон Ракић је, када је реч о поновном превођењу оних текстова Георгија Флоровског који су били доступни на српском језику, отклонио многе незанемарљиве грешке које су постојале у преводима ранијих преводилаца. Преводећи са енглеског изворника, преводилац је уложио велики литерарни труд како реченице у српском преводу Флоровскове књиге не би биле само пуки филолошки аналогон реченица из изворника. Како у нашем црквеном издаваштву нема много добрих примера овакве преводилачке праксе, потребно је истицати добре примере. У овом случају, када је посреди преводилачки подухват Радомира Ракића, реч је о тексту који млађим преводиоцима може послужити као узор. Не мање признање треба одати епископу зворничко-тузланском Фотију, који је још у Епархији далматинској осмислио и покренуо, са својим сарадницима, веома запажено издаваштво, и са неумањеним прегалаштвом наставио и као епископ зворничко-тузлански. Књига Георгија Флоровског представља збирку његових студија, чланака и обраћања поводом разних црквено-теолошких питања. Све теме, пак, обједињује примарно еклисиолошка оптика из које се проматрају и питања екуменизма. Не мање актуелна него у време када је написана, ова збирка и данашње православне теологе и вернике православних Цркава упућује како на велики значај теме екуменизма, тако и на озбиљан богословски приступ овој тематици, који не би требало да има пуки социјални карактер. Писац предговора за српско издање Мирко Сајловић подсећа на то да је Флоровски био учесник многобројних конференција Светског савета цркава, не пледирајући никада за надконфесионални приступ овој важној проблематици. Напротив, писац студија о проблематици екуменизма одбијао је концепт својеврсне „Над-Цркве“ или „Супер-Цркве“. Књига „Екуменизам I“ састоји се из шест поглавља. Први део посвећен је питању поновног уједињења и тешкоћама с тим у вези. Споменуту тешкоћу о. Георгије Флоровски види и у друштвено-политичким антагонизмима који су владали у минулом веку, а који су добрим делу и данас на снази. Писац то време назива временом напетости и у циљу пластичног представљања свога времена посеже за сликовитом органском метафором Арнолда Тојнбија, који говори о расколу у телу друштва. У овом поглављу Флоровски предузима и имплицитну критику либералних теолошких тенденција у Православној Цркви, критикујући позиције догматског минимализма. Како подела међу хришћанима има првенствено догматски смисао, по Флоровском, отуда се она не може превазићи уљудношћу и братском љубављу. Штавише, према аутору књиге о екуменизму, настанком екуменског покрета постале су поделе и тешкоће још видљивијима. У том смислу, аутор реферира врло опсежно на чувену конференцију у Единбургу из прве половине прошлога века. Критички се осврћући на неке извештаје са конференције, Флоровски излаже критици и антиисторијски и антибогословски став појединих учесника. Сличну критику је поновио и у свом говору на Првој скупштини Светског савета цркава у Амстердаму 1948. године. Флоровски, наиме, увиђа оно што је и данас на снази: да јединство међу хришћанима врло често постоји у споредним питањима (indubiis), док нејединство влада у оним преко потребним (innecesariis). Одбијајући стратегију секуларног карактера као средство за постизање јединства, аутор пледира за богословски консензус као кључ јединства. Дотичући се суштинских еклисиолошких питања, Флоровски отвара друго поглавље своје књиге. Он уз опрез приступа максими светога Кипријана Картагинског о томе да су канонске границе Цркве уједно и њене харизматске границе. Иако практичне импликације овог става светог Кипријана Црква, по Флоровском, Црква није прихватила (па тако Православна Црква признаје крштење „расколника“), не следи да је Кипријанов став за одбацивање. На овом месту Флоровски подвргава критици чувену теорију о гранама („Branch Theory“), помоћу које се на раскол у Цркви гледа на оптимистичан начин. По Георгију Флоровском, „не постоје ‘гране’ с једнаким правима. Исправније је рећи: болесне гране не сасуше се сместа“. У оквиру овог другог поглавља, посвећеног учењем о Цркви, Флоровски разматра тему односа евхаристије и саборности. У споменутој студији, указујући на евхаристију као на откривење пуноће Цркве, аутор наглашава све оне богословске еклисиолошке поставке које су одавно постале општим местима у православном богословљу. То је опширније разрадио у чувеном есеју „Очев дом“, који следи након студије под називом „Евхаристија и саборност“, хришћанство идентификујући са Црквом. Надаље, у текстовима што следе у оквиру поглавља о Цркви, Флоровски ће се бавити темама еклисиолошког карактера црквеног васпитања, затим богословских основа светих тајни и молитвеног свакодневног живота. Треће поглавље доноси разматрање богословља Реформације и његове фундираности у Новом Завету. Флоровски се, то треба нагласити, не бави разматрањем Лутерових теолошких поставки тако што би анализирао његове текстове. Он реферира на начелне богословске премисе Реформације, и подвргава их критици. Своје разматрање започиње на необичан начин: питањем о библијској утемељености монаштва. Кратком анализом новозаветних етичких поставки Флоровски указује на дубоку библијску утемељеност монаштва, узгредно се полемички осврћући на порицатеље библијског утемељења монашког етоса. Веома значајан део представља Флоровскијева критика главних поставки књиге „Агапе и ерос“ Андерса Нигрена. Главна интенција Георгија Флоровског када је о Нигреновој књизи реч, састоји се у предочавању учитавања Лутерових поставки у ранохришћанску мисао, коју предузима овај шведски теолог. Дајући појму агапе радикално другачији смисао од појмова који су циркулисали у прехришћанској традицији, Нигрен је, по Флоровском, појму агапе дао моноенергистички карактер, одричући аспект људског подвига и учествовања у обликовању карактера љубави. Управо оваква поставка одлучујућа је и у одбацивању монаштва од стране теолога Реформације. Надаље, Флоровски указује на многе принципијелне разлике између православних богослова и протестантских поводом схватања усавршавања, милостиње, молитве, поста и девствености. Четврто поглавље отвара тему православног гледишта на екуменизам. Укратко, Георгије Флоровски држи да се Православна Црква с правом саморазумева као истинска Црква. У том саморазумевању, пак, нема гордости нити охолости, по Флоровском. То не значи, међутим, да је овде на Земљи она у стању пуноће, и неопходно је да решава историјске захтеве и проблеме, као и да се бави властитим историјским лутањима и проблемима. Надаље, отац Георгије Флоровски излаже и најпроблематичније тачке спорења у екуменским разговорима: богословски став о свештенству, питања причешћивања и интеркомуније, итд. У петом поглављу Флоровски излаже допринос Православља екуменском покрету. Укратко, деловање православних требало би да има мисионарски карактер, али не у смислу директне пропаганде или прозелитизма. Флоровски је свој концепт сажео у следећим речима: „Унутарњем убеђењу да је Православље апсолутна истина, требало би додати формално образложење зашто се Православље не може сврстати међу вероисповести, конфесије, па да се, споља гледано, под Православљем не могу подразумевати његови древни почеци и његова верност Предању. Православни богослов се не осећа изгубљеним међу колегама богословима другачијег опредељења или веровања, па и кад су ови у већини; ово управо из разлога што то нису његова лична схватања или теорије, нити је то тек неко богословско мишљење које он излаже пред колегама, него је то непорециво и неизменљиво учење васељенске Цркве“. У наставку поглавља, Флоровски посвећује пажњу путевима православнога богословља на тлу Русије и Америке, неретко заузимајући критички став према разним псевдоморфозама црквеног етоса. Шесто и потоње поглавље састоји се из рецензија и критика, које је Флоровски писао поводом екуменистичких позиција тројице теолога: Зандера, Хенрија Нелсона Вимана и Стефана Цанкова. Критички испитујући позиције њихове екуменистичке мисли, Флоровски обликује специфичан, православни приступ проблематици екуменизма. Православни приступ – али не у конфесионалном значењу те речи, већ у оном који је о. Георгију својствен – приступ евхаристијски и примарно догматски. За православну теологију у нашој помесној Цркви ова књига је од непроцењивог значаја. Иако није реч о уџбенику за екуменску теологију, књига „Екуменизам“ Георгија Флоровског умногоме представља систематизовано представљање многих важних проблема, актуелних и у данашњим међуцрквеним дијалозима. Коначно, она је опомињућа када је реч о пренагљеним, надконфесионалним стремљењима многих православних богослова, будући лишена тзв. вагирног или вагабундног карактера религиозности, да употребимо израз немачких социолога религије. Вагабундна религиозност подразумева етос прилагођавања ефемерним религијским и секуларним трендовима, и води брисању оних граница које Цркву одвајају од света. Иако те границе нису оштро повучене, те нисмо у стању увек да их разазнамо, несумњиво је да оне постоје. Марко Делић Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Комплетну књигу у формату који омогућује претраживање текста можете преузети на доњем линку. _ __________ ____________________ ______________________________ ДОГМАТСКЕ ТЕМЕ - Митрополит пергамски ЈОВАН ЗИЗЈУЛАС ______________________________ ____________________ __________ _
  10. Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије 12. Новембар 2018 - 15:53 Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
  11. Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије 12. Новембар 2018 - 15:53 Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице
  12. Желим још једном да се осврнем на јучерашњи догађај на сајту када је цела једна тема избрисана, како Уредништво Поуке.орг тврди, грешком. Тема се тицала спорног навода у тексту катихете Бранислава Илића под насловом „Пост у част Пресвете Богородице“. Бранислав Илић („ризница богословља“) је један од уредника Поуке.орг-а. Сама тема на форуму је такође била постављена од стране Бранислава, јер се сада све вести са главне странице сајта аутоматски појављују као форумске теме. У поменутом тексту се нашао следећи навод: «Друго важно сведочанство о Успенском посту налазимо у томосу сједињења из 920. године, који каже да се Они који су ожењени могу причестити само три пута годишње, и то на празнике: Васкрскрсења Господњег, Рождества Господњег и на Успеније Пресвете Богородице.» Након што су неки чланови форума поставили питање у вези овога цитата о. Зоран Ђуровић је пронашао и превео део Томоса који се наводи као извор. Из Томоса, по преводу оца Зорана, јасно се види да није реч о дозволи ожењенима да се причесте само три пута годишње, него да је реч о вишебрачнима који су под епитимијом, којима се дозвољава причешће на ове празнике. Сва питања у вези овога текста, примедбе, разговор и сам превод Томоса који је отац Зоран послао, су убрзо били обрисани заједно са читавом темом. И то се, по тврдњи Уредништва, десило «грешком». То је грешком обрисао сам уредник Поуке.орг-а и управо писац тога текста катихета Бранислава Илић, да би одмах затим поставио нову тему у којој би био само његов поменути чланак без коментара о исправци, и без било какве назнаке извињења што је «грешком» обрисао туђе писање, што би у таквој ситуацији било очекивано. Да је дошло само до исправке спорног дела без овога брисања ствар би се ту вероватно и завршила. Свакоме се дешавају грешке, ако прихватимо касније објашњење Бранислава, да му се грешка промакла (мада уз напомену да је направио ову грешку «држећи се слепо литературе» коју је користио!?). Међутим, будући да је ипак дошло до брисања порука других чланова, без најаве, без неке њихове кривице, једном речју без разлога, ја сам поставио Администрацији Поуке.орг питање искључиво везано за то зашто је та тема обрисана, овде: Након мало одуговлачења, као што можете да видите, најзад се јавио Бранислав са својом поруком у којој се захваљује што му је указано на грешку и каже да је све исправио на Поукама, на сајту Патријаршије и на своме блогу. Три места на којима је текст објављен. Затим је навео ово изнад, већ поменуто, да је до грешке дошло тако што је се он слепо држао литературе. Дакле, све је то неко већ написао само је он искористио без додатне провере. Легитимно, зар не? Будући да се ради о прилично важној тврдњи, о. Зоран је, с правом, од Бранислава затражио да нас упути на ту литературу коју је користио јер би то очигледно требало да се исправи. Никаквог одговора на то није било. У међувремену се на теми јављао неко из Уредништва Поуке.орг бранећи, од непостојећег напада, личност Бранислава речима да је млад, да се труди, да он много ради, што нико није ни негирао ни пре ни после ових обраћања Уредништва. Али поред ове одбране и правдања, следиле су и сасвим неутемељене оптужбе на рачун чланова који су постављали ова питања (укључујући и мене). И то су биле веома тешке и увредљиве речи и оптужбе да черечимо Бранислава, да желимо да га спалимо и сличне несувислости, да се палимо ко хепо коцке, итд. и итс. Да би се након тога све напрасно завршило са брисањем порука одређених чланова (без ваљаног разлога) и закључавањем теме Питајте Администрацију «до даљњег» и бановањем неких чланова (без објаве и објашњења,у тајности). Док се све ово дешавало по тврдњи особе (особа?) која пише са Поуке.орг, која је очигледно интимно упозната са Браниславовим кретањем, Бранислав није могао да одговори на питање, о изворима које је користио, зато што је отишао на вечерње. Остало је нејасно зашто није одговорио након вечерњег богослужења будући да је тема трајала до касно у ноћ, а нарочито због тога што је у време док је тема била активна Бранислав био на форуму? Међутим, оно што ме је нагнало да све ово напишем јесте следеће. Прво, као што сам рекао, Бранислав се захвалио за указану му грешку. Види овде: Затим је рекао да је текст исправљен: 1. На поукама https://pouke.org/forum/index.php?/index/1346440445/1346440934/пост-у-част-пресвете-богородице-r10238/ 2. На званичном сајту СПЦ http://spc.rs/sr/post_u_chast_presvete_bogorodice_1 3. На његовом блогу http://branislavilic.blogspot.com/2018/08/blog-post_768.html наводећи ове линкове. Одмах да кажем да сам, чим је Бранислав послао поруку, погледао његов блог и заиста, по речи његовој, исправио је, боље рећи, обрисао је тај цео спорни део. Међутим, да видимо сада шта се десило након што је, дакле, једна тема на форуму била обрисана, друга на којој су постављана питања у везо овога закључана, неке поруке чланова обрисане, чланови бановани, и затим, без доказа, оптужени да су вређали некога и да је зато тема закључана, да су они криви. Шта се дакле десило после овога. Кренимо редом: 1. На Поукама, Браниславов текст стоји на насловној страници као издвојени чланак. Први по реду. И заиста у њему, по речи Браниславовој, нема спорног навода. 2. На званичном сајту СПЦ Бранислав нас наводи на текст који никакве везе нема са текстом о коме говоримо осим што му је наслов исти и што му је Бранислав аутор. Ево садржаја на тој адреси: Наравно прва помисао већини људи, па и мени, јесте да је због истоветног наслова текста дошло до тога да је он једноставно послао погрешан линк. И то је легитимно објашњење, осим што се за мој укус већ сада појављује много неких чудних грешака. Прва чудна грешка је наводно слепо држање литературе (за коју и дање не знамо која је, ко је то навео Бранислава да погреши?), па онда грешка брисања целе теме (све са преводом Томоса у коме му се указује на грешку за коју се са смирењем и љубављу захваљује), па грешка ђутања о томе да је тема грешком обрисана, па сада грешка у навођењу погрешног линка. Али има и она изрека ко много ради тај много и греши. А чули смо по сведочењу особе са Поуке.орг профила да он много ради. ОК. Али ми идемо још мало дубље. Шта се још налази на сајту СПЦ? Тамо се и сада налази спорни текст Бранислава Илића на следећој адреси http://spc.rs/sr/post_u_chast_presvete_bogorodice Па да прочитамо... И гле чуда, у њему се и даље налази (вероватно опет грешком?) наводно обрисани део текста о томе да се «ожењени могу причестити само три пута годишње». Како сад ово да објаснимо? Размишљао сам и нисам успео да закључим каква је ту грешка у питању? Прво, ако је Бранислав искрено исправио прави текст (овај на који не указује јер у ономе на који указује није имао шта да исправља јер он говори о другој ствари), без обзира на погрешно копирани линк који води ка другом тексту, у тачном тексту на тачном линку (овоме) био би исправљени текст. Зар не? А као што видимо текст није исправљен. Или је исправљен па враћен на старо? Неко волшебије се десило! А да није Бранислав задужен и за сајт СПЦ па да и тамо исправља и мења текстове лако? Ако јесте, он је могао то да уради, и да исправи и да поново врати на старо. Можда ће неко рећи да сам овде злонамеран, јер он не би поново убацио нешто што је погрешно и што је већ једном исправио и за шта се још и захвалио у духу хришћанског смирења и љубави јер му је указано на грешку. Зар не? Па и ја мислим тако. Да нас није слагао да је исправио, па онда послао погрешан линк да завара траг? Ма не, то је још горе, рећи ће још злонамерније с моје стране. Но како ово да објаснимо? Ако нема приступ сајту СПЦ па да ово сам исправља, онда су га вероватно преварили у Патријаршији па му рекли да су исправили а нису, и он поверовао браћи и рекао нама да је исправљно, а оно није исправљено. И сад он на правди Божијој трпи ова моја питања. Може ли то? Немам појма. Ваљда је мање злонамерно с моје стране да као могућност понудим да у Патријаршији лажу Бранислава него да кажем да Бранислав лаже нас. Али добро. Да онда у братском духу само кажем да је најНЕвероватнија од свих опција та да је он текст исправио, па да је затим вратио на старо. Ту ћемо се сви сложити? То би било тешко за сварити? Зар не? Добро. Идемо даље. 3. На блогу Бранислава Илића, као што сам већ рекао, проверио сам текст одмах након његове поруке у којој нам је јавио да је текст исправио. И заиста је тако било. Међутим шта се на блогу катихете Бранислава Илића налази сада? Па ево погледајте сами https://branislavilic.blogspot.com/2018/08/blog-post_768.html Гле чуда! Како сад то? Да ли је то Бранислав прво избрисао спорни навод (као што смо имали прилику сви да видимо), а затим кад су сви бановани, теме закључане, и ствар завршена, опет вратио спорни навод у свој текст? Немогуће! Па зар управо не рекосмо да је то веома НЕвероватна опција и објашњење за оно се десило на сајту СПЦ? Ја не знам, ви закључите, или нека нам он сам одговори, ако жели и има времена. Или ћемо сматрати да се и то волшебно појавило неком влашком магијом или неком необјашњивом грешком? Не треба одбацити ни логичку могућност да сам ја лажов. Да сам све ово измислио само да бих оклеветао младог и вредног катихету. За оне којима је то најлакше сварљиво објашњење, и који ће да се смире само ако то прихвате као објашњење, поручујем слободно нека тако верују. Ја волим да су људи срећни. У овом веку не желим да будем одговоран за било чије душевне патње, а у оном, ја не судим. Немојте да вас мучи бес и изједа. То није здраво за бубреге и изнутрице. У закључку, нарочито ми је занимљив Браниславов избор ова три сајта (Поуке, СПЦ и његов блог) да нам покаже и докаже како је смирено прихватио добронамерне примедбе у вези његовог текста. Међутим, вероватно опет грешком (?), волшебно, како ли, поткрало му се да помене још једно најмање 10ак места на којима је његов текст објављен. На свима местима са спорним наводом. Изволите уживајте, ако можете: https://dodjiividi.blogspot.com/2016/08/blog-post_53.html https://dodjiividi.blogspot.com/2017/08/blog-post_76.html https://pouke.org/forum/index.php?/topic/47495-пост-у-част-пресвете-богородице/ http://spc.rs/sr/post_u_chast_presvete_bogorodice_0 http://www.pravoslavie.cl/sr/post-u-cast-presvete-bogorodice/ http://manastirvavedenje.org/post-u-chast-presvete-bogorodice/ http://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/_/745.post-u-cast-presvete-bogorodice.html http://eparhija-timocka.org/post-u-cast-presvete-bogorodice/ http://eparhija-timocka.org/post-u-cast-presvete-bogorodice-2/ http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2017/08/blog-post_35.html Ја мислим да је довољно. И на самом крају, желим да питам Администрацију, да ли је на форуму Поуке.орг дозовољено постављати питања, разговарати, па и расправљати о тематици која се тиче Цркве, мисије Цркве, и јавном деловању, са браћом и сестрама и о браћи и сестрама? Без цензуре и без напада и клеветања? Желим вам свим да буде здрави и весели и миломе Богу приступачни. П.С. Да не испадне да само критикујем. Морам да похвалим Бранислава зато што веома правилно, да не кажем стручно, придржава епископски жезал на богослужењима (с обе руке), што се види на фотографијама са његовог блога, а не као неки који не знају па се са жезлом подштапају. Ето!
  13. БЕЛЕШКА О ПРЕВЕДЕНИМ ТЕКСТОВИМА Шест песама у прози Оскара Вајлда (оригинални називи: The Artist, The Doer of God, The Disciple, The Master, The House of Judgment, The Teacher of Wisdom) објављене су у часопису Fortnightly Review, јула 1894. године. Илустроване су цртежима пишчевог пријатеља, илустратора, костимографа, сценографа и типографа Чарлса Рикета (Charles Rickett, 1866–1931). Први пут су се појавиле у окви­ру Сабраних дела Оскара Вајлда: The complete works of Oscar Wilde, vol. I, Poems and poems in prose, ed. by Bobby Fong and Karl Beckson, Oxford University Press, Oxford 2000. Оне су засноване на библијској параболи и библијском версету, његовом тону и мелодиозности, као и на употреби форме главних и помоћних глагола специфичној за библијски стих (abideth, endureth, hath...). Текстови поседују висок степен артизма, ритмичких и тропичних фигурација и понављања, компактне су структуре и балансираног интензитета. Андре Жид тврди да му их је Оскар Вајлд причао при сусретима и назива их причама, а Црњански наводи превод једне песме као пример Вајлдовог умећа, назвавши је приповетком. Оба ова писца наглашавају да је своја најбоља дела британски аутор препричавао у друштву, па се може и претпоставити да су његове песме у прози многи нај­пре чули као приче, пре него што су 1894. године биле објављене. Мотиви које Вајлд обрађује су кључни проблеми хришћанства (теме греха, покајања, опроста, Христове мудрости и његовог по­ новног доласка, Последњег суда, страдања и пролазности). С обзиром на то да је Оскар Вајлд припадао Естетичком покрету и држао предавања у САД о естетизму, извесно је да су проблеми лепоте, њеног трајања и пролазности трајно заокупљали овог аутора, те да им се он посветио и у другим својим делима, посебно потресно у исповедној лирској прози De profundis. Тако су естетизам и религиозност два стуба Вајлдовог стваралаштва, као и две референтне тачке у изучавању и тумачењу преведених песама у прози. Његови ставови о естетици и религији међусобно се преплићу и развој сваке од ових идеја утицао је на развој оне друге. Заједнички именитељ у разматрању ових појмова налазимо у ауторовом ставу да је лепота врховни императив и у уметности и у живљењу, као и у томе што је Христ означен код Вајлда као врховни уметник и један од првих романтичара пре појаве епохе романтизма. Релације између душе, лепоте и хришћанства он повезује тежњом за индивидуализмом, за који тврди да је основ уметности колико и религиозности. Превела с енглеског и белешку сачинила Милена Вранешевић ВАЈЛДОВЕ ПРИЧЕ: http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_501_5/06 Vajld.pdf
  14. Послије договора усаглашеног текста у Кјети прошле јесени, Мјешовите православно-католичке богословске комисије о схватању примата и саборности у првом миленијуму: поставило се питање шта ће да буде предмет даљег рада Комисије? Томе је био посвећен недавни скуп у Грчкој (није јасно зашто нико из СПЦ није учествовао у овом важном припремном кораку): Заседао Координациони одбор Заједничке комисије за православно-католички дијалог 8. Септембар 2017 - 15:07 Септембра 5, 2017, на острву Леросу у Грчкој свој рад је започео Координациони одбор Заједничке међународне комисије за богословски дијалог Православне и Римокатоличке Цркве. Рад заседања је започео свечаним пријемом у Митрополији Лероса када је чланове овог Одбора поздравио Митрополит лероски Пајсије (Цариградска Патријаршија), као и представници грађанских власти и морнарице Грчке. Поздравним говорима присутнима су се обратили сапредседавајући Заједничке комисије Архиепископ телмески Јов (Цариградска Патријаршија) и председник Папског савета за јединство хришћана кардинал Курт Кох. Наредног дана православни и католички учесници заседали су одвојено када су одређивали нову тему за богословски дијалог. Са правосаславне стране у раду Одбора су учествовали: Архиепископ телметски Јов, Митрополит сасимски Генадије и силивријски Максим (Цариградска Патријаршија), Митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија), Митрополит западноевропски Јосиф (Румунска Патријаршија), Митрополит Констанце Василије (Кипарска Црква), Митрополит мисилијски Хризостом (Јеладска Архиепископија), проф Ф. Јангу (Јерусалимска Патријаршија) и др Натан Хоуп (Албанска Црква). Током дискусије о могућој теми за нову етапу православно-католичког дијалога Митрополит Иларион је истакао да за Руску Православну Цркву, као и за више других помесних правосланвих Цркава, тема унијатства остаје веома актуелна и да је треба обрадити у новом документу Заједничке комисије. Заседање Координационог одбора је завршено 8 септембра. Извор: Московска Патријаршија (с руског Информативна служба СПЦ)
  15. Свађа, непријатељство, расправе у породици, и не само у њој, представљају рану за супруга, за супругу и за децу. Нико ништа не може да постигне свађом, него сви губе. Ко избегава свађу, он чини велику ствар за себе, своју супругу и за читаву породицу. И сигурно да постоји начин да свађа буде избегнута, довољно је само да постоји добра воља. Прочитајмо пажљиво доле наведени догађај и схватимо сами шта представља спасоносни лек. Двојица монаха живели су заједно доста дуго година и никада се нису посвађали. „Да се на крају посвађамо једанпут, као што се свађају сви људи“, рекао је један од њих. „Али, ја не знам како се они свађају!“, одговорио му је онај други. „Ја ћу ти показати. Ево, ставићу једну циглу овде на средину, и ја ћу говорити да је ово моје, а ти говори да није, већ је твоје, и тако ће започети свађа“, рекао му је овај први. „To je Moje!“ „He, нијe твoje, Beћ Moje!“,yспротивио ce овај други. „Онда, пошто је је твоје, узми га и носи!“, рекао му је први. И на крају нису успели да се посвађају. Видите, како је први, који је знао за свађу, попустио а није успео да размисли о томе да они покушавају да се посвaђajy. Oн ce инстиктивно повукao. И то зaтo што je To постао његов обичај, друга природа, да другоме попусти. Други монах није знао да се свађа зато што је онај први увек попуштао. И тако је њихов живот пролазио тихо и мирно.“ „Када живиш са неким треба да будеш као точак, да се окрећеш, да попушташ, а не као четвороугаоник који се не окреће“ (Старечник, Ава Матој, 13.) У овоме се сви слажемо осим што желимо да онај други буде као точак а ми дa будемо као четвороугаоник који се не окреће. Међутим, то исто жели и други: да он буде четвороугаоник, а други да буде точак, тако да сви постајемо непокретни четвороугаоници, а то значи да нема заједнице међу нама. Ако желимо, дакле, да супружници живе у миру, један од њих треба да постане точак, дакле треба увек да попушта. И апостол Павле каже да жена треба да попушта. „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу“ (Еф. 5, 22). Њој је „допало у удео“ да се бори против своје воље, свог егоцентризма, и да уноси мир у породицу спасавајући je. Да ли то значи да ће жена бити жртва? Зар мушкарац не треба да попушта? Наравно, да мушкарац, ако жели, може да буде тај који попушта. Али, он нема ту обавезу као што је има жена. Али, ако заиста воли своју супругу, он јој попушта и испуњава њене жеље. Љубав коју осећа према њој не дозвољава му да врши притисак на своју супругу. Када волим другог, онда испуњавам његове жеље, чак иако се то противи мојим жељама. „Победа је велико добро! Међутим, пораз, уколико је нужан, он је веће добро од победе!“ (Волт Витман). И такви херојски порази у браку, чине брак лепим. http://manastirpodmaine.org/4335-2/
  16. Неуротеологија - одабране теме Драган Павловић Неуротеологија је мултидисциплинарна област бихевиоралне и социјалне неуронауке која се бави изучавањем промена на мозгу које су условљене настанаком или настају због одређених спиритуалних или религијских искустава. Честе су тежње да се натприродне, Божанске појаве сведу на материјална тумачења. Ако неко има визију то се објашњава нпр. видном халуцинацијом услед надражаја одговарајућих делова мозга каква се дешава током епилептичког напада и слично. Исто тако, када дражење неких области мозга доводи до искустава која се могу класификовати као религијска, ово се не може употребити као аргумент да аутентична религијска искуства не постоје ван болести или експеримента. Области које најчешће испитује неуротеологија су вантелесно искуство, доживљај блиске смрти, медитација и употреба психоативних супстанци, доживљај присуства. Такође се испитује принципима квантне физике могућност бесмртности свесности тј. душе. Такође се са неуропсихолошког аспекта у неуротеологији могу испитивати емпатија, надзорна функција предње цингуларне коре, систем доношења одлука, мождани гама таласи, и друго. Системи (религија, политичка убеђења, лични ставови) који не решавају успешно неизвесност могу да доведу до екстремних убеђења са потенцијалним избијањем конфликата. Религиозна осећања вере у Бога представљају животни смисао за многе људе док други у религији не налази свој мир, што у оба случака има и неуропсихолошке корелате у раду критичних можданих структура. НАПОМЕНА А.Ж.: ПРОФЕСОР ДРАГАН ПАВЛОВИЋ ЈЕ ЈЕДАН ОД НАШИХ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ НЕУРОЛОГА. ПРЕДАВАЊЕ СЕ ОДРЖАВА 18.10. У 10.15 НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ У СКЛОПУ "НЕДЕЉЕ СВЕСТИ О МОЗГУ" ПРОГРАМ СКУПА: https://l.facebook.com/l.php?u=https%3A%2F%2Fsites.google.com%2Fview%2Fbaw2017%2Fprogram&h=ATMOz6yulG-45viHfqJEEejSfZCsjlXfVVMUKRfpnkQuWy0OnbBQDIrOqFdkYs8GrguVE1Z3rmJW0cUDI-w83iViQpjNp8o8srDqdNqF9Avvl-fs3BDb9xoaw55MF8bRwBCFVQ
×
×
  • Креирај ново...