Претражи Живе Речи Утехе

”Иако у сваком делићу свемира влада разноликост, његово уређење као целине представља једну тајанствену хармонију, једну задивљујуће искомпоновану химну неизрецивој слави свемоћног Бога”. (Панајотис Христу) Свет је простор у којем се показује сила Божја и у којем се остварује Његово откривење. Кроз стварање Бог остварује свет и сам улази у њега. Наравно, у Божанству не постоје простор и време, али пошто Бог својом свемоћи проузрукује рађање простора и времена, Он улази у њих и бива сазнат, док изван њих остаје несазнатљив. На овај начин свет постаје средство Божјег пројављивања, средство поучавања и богопознања: у њему се „показује Бог ћутањем проповедан”[ii]. Тако је оправдано становиште да се истински смисао света налази изван њега самог, у томе што производи слике пуне духовних значења. За кога? За та иста бића, а посебно за човека, кога и помаже у поимању сопствене и Божије егзистенције. Зато се, дакле, свет може схватити као позорница на којој се открива и делује Божанска енергија, као поље сусрета личности: Бога са човеком, човека са ближњим, човека са самим собом. Ипак, свет jе нешто више од једног поља, пошто други члан овог сусрета, човек, и сам припада свету. Свет, несавршен под призмом вечности и савршен под призмом творевине, има вредности и смисла, с том разликом што се његова вредност не налази искључиво у њему самом и што се његов циљ не испуњава у њему самом. Он је једна релативно независна стварност која себе довршава спајањем са божанском стварношћу, а повезујућа карика је човек. Циљ стварања се не довршава произвођењем створења, које jе као такво без разлога, те дакле и без циља. Циљ стварања је осигурање заједнице добара. Пошто се његов узрок налази у божанском еросу који као општа Божија енергија покреће ка његовом испољавању, онда стварање не може имати други циљ до предавања доброте створењима. Створења ће одбећи из подручја времена и простора и достићи у вечност У природу бића је заложена божанска умешност и дах који њима управља својим енергијама[iii]. Енергија која се испољила у творевини није само стваралачка него и промислитељска, и она наставља дело стварања. Ова енергиjа се изражава присуством „логоса“. Бића и предмети бивају узведени у постојање логосом који постоји у њима и који их чини причасницима Божијим. Раздвојена од логоса они постају не-бића, враћају се у ништа. Зато се у природи примећује разлика између логоса и поjава, као што се код човека примећује разлика између умности и осећања[iv]. Присуство логоса – или још више Божанског Логоса – у свету обезбеђује свету неуздрмано јединство. Иако у сваком делићу свемира влада разноликост, његово уређење као целине представља једну тајанствену хармонију, једну задивљујуће искомпоновану химну неизрецивој слави свемоћног Бога[v]. Свет је једна релативно независна стварност која себе довршава спајањем са божанском стварношћу Небеска и земаљска бића узносе Богу јединствено славословље, повезана међу собом човеком који jе причасник обеју. Циљ стварања се у извесном смислу враћа Богу. Стварање бића смера на то да ова прихвате откривење Божије и да се насладе његовим добрима, али и да прославе Бога. И поред свог пада свет се налази на путу ка усавршењу. Присуство Божанске енергије у свету допушта нам да очекујемо једно обновљено стварање, једну нову творевину, да сходно Божијем обећању очекујемо „нова небеса и нову земљу“[vi]. Творевина је на неки начин заиста постепена, једно непрестано бивање које иде ка довршењу (савршенству). У једном тренутку, после обнове свега, сва ће створења добити своју највишу вредност, уколико нису одабрала своје поништење: несловесна ћe се преобразити, а словесна продуховити. Одбећи ће из подручја времена и простора, да би достигла у вечност. И тако ће творевина стићи на своју истинску одредницу која je учешће у нествореној Божанској слави. Василије Велики, Омилије на шестоднев 1, 6. PG 29, 1693 C. [ii] Григорије Богослов, Слово 6, 14. PG 35, 740 C. [iii] Григорије Ниски, О стварању човека 1. PG 44, 128. [iv] Максим Исповедник, О недоумицама, PG 91, 1080 АВ. [v] Григорије Ниски, Тумачење наслова Псалама 4, РG 44, 441 [vi] 2. Петрова 3, 13 Панајотис Христу, Тајна Бога, Београд 1999, 86-88 Извор: Митрополија загребачко-љубљанска, ФБ

„Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио!“ (Пс. 103, 24) Од 1989. године, 1. септембар се, на предлог Његове Свесветости Васељенског Патријарха, обележава као Дан твари Божје, односно свега од Бога створеног. Сав православни и хришћански свет је позван да се у овај дан - 1. септембра – моли Саздатељу света, узносећи благодарне молитве на великом дару створеног света, као и молитве за његову заштиту и очување. Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, већ му је као благослов поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси. Евхаристија чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све, како се каже у тексту Анафоре. Дакле, васколика твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку на тајанствени начин враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот. У наставку доносимо извод из предавања грчког архиепископа Димитрија, на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration) које је са енглеског превео протођакон Радомир Ракић: Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама. Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку. Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот. На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи. И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана. Приредио катихета Бранислав Илић Извор: Православље

Шта да Ти принесемо Христе, зато што си се на земљи јавио као човек нас ради? Свака од створених твари приноси ти благодарење: Ангели –песму, небеса – звезде, мудраци – дарове, пастири – чудо, земља -пештеру, пустиња – јасле, а ми Богомајку Дјеву! Ти који јеси пре векова, Боже, помилуј нас. (из службе празника Рождества) Према освештаној богослужбеној традицији Цркве Христове, дан након великих празника домостроја нашега спасења прослављамо и величамо главне учеснике одређеног празника. Тако након празника Рождества Оваплоћеног Бога Логоса прослављамо и величамо Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну владичицу нашу Богородицу и увек дјеву Марију. Ону која се удостојила да у себи смести Несместивог Бога, Ону коју род човечији као дивни, драгоцени и благопријатни дар приноси Творцу, како и појемо у једној стихири у навечерје Рождества. Данас, васцела Црква Христова одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која је родила Господа нашег Исуса Христа. Данашњи празник називамо Њеним Сабором зато што се данас у свете храмове на литургијско сабрање сабира сав христољубиви народ, да прослави Њу, Мајку Божију. Пресвета Богомајка рођењем Бога Логоса прва је себе испунила Богом, она је себе обожила и постала нама светли пример и образац да себе не богатимо пролазним благом, већ Живим и истинитим Богом, да би по примеру Пресвете мајке Божје постали богоносци. Са друге стране из светлости данашњег празника исијава послушност и предавање Пресвете Богородице Божјој вољи, што нам потврђују њене речи изречене приликом Благовести: Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). Величина и значај нас људи као боголиких бића управо у Пресветој Дјеви налази своју потпору. По речима преподобног старца Јустина ћелијског: Пресвета Богородица је кроз рођење Очовеченог Логоса Божјег прва доживела Рај и сва блаженства, сва богатства које Бог доноси свету, доживела је она цело Еванђеље Господа Христа, доживела је и сав Вечни Живот, сву Вечну Истину, сву Вечну Правду. Она је после Господа Христа оличење Вечне Правде, оличење Вечне Љубави, оличење Вечнога Живота. Богомајка удостојивши се велике благодати да роди Спаситеља света, укида Евино првобитно проклетство јер је Њен Син, Господ и Спаситељ наш, многоцени плод Очевог извољења. Велико поштовање Пресвете Богородице проистекло је управо из њене улоге и мисије у рођењу Спаситеља. То поштовање мајке Божје за нас Православне није само облик побожности, већ оно суштински јесте основни знак нашег истинског припадања Цркви. Поштовање њој најусрдније исказујемо у светом богослужењу, јер готово да нема молитве и богослужења у којој не узносимо молитвени вапај и Пресветој Богоматери. Пресвету дјеву Марију можемо назвати и непресушним извором богословља и богословствовања цркве јер се кроз њу свету открива тајна Свете Тројице, тајна очовечење Бога Логоса који се кроз њу оваплотио и постао човек, да би ми постали богови по благодати. Будући да празник сабора Пресвете Богородице представља наставак радости и прослављања Рождества Господа нашег Исуса Христа подсетимо се дивних речи из хвалитних стихира службе Божића у којима величамо Пресвету Богородитељку: „Радујте се праведни, кличите небеса, играјте горе – јер Христос се роди! Дјева изгледа попут херувима док седећи држи на грудима оваплоћенога Бога Логоса. Пастири Новорођенога славе, мудраци Господару дарове приносе, Ангели певајући говоре: „Недокучиви Господе, слава Теби!“ „Богородице Дјево, родивши Спаситеља, поништила си првобитно проклетсво Евино, јер си постала Мајка Онога који је (плод) Очевог извољења и носила си на грудима оваплоћеног Бога Реч. (Пошто) тајна не допушта испитивање, сви Те само с вером славимо, кличући и говорећи заједно са тобом: „Необјашњиви Господе, слава Теби!“ „Ходите, запевајмо Мајци Спаситеља коју и након порођаја видимо Дјевом: Радуј се животом испуњени граде цара Бога, у коме се настанивши Христос приредили спасење. С Гаврилом те песмама испуњавамо, с пастирима ти славу одајемо, вапијући: „Богородице, посредуј код Оног кога си родила за наше спасење!“ катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

„Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио!“ (Пс. 103, 24) Од 1989. године, 1. септембар се, на предлог Његове Свесветости Васељенског Патријарха, обележава као Дан твари Божје, односно свега од Бога створеног. Сав православни и хришћански свет је позван да се у овај дан - 1. септембра – моли Саздатељу света, узносећи благодарне молитве на великом дару створеног света, као и молитве за његову заштиту и очување. Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, већ му је као благослов поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси. Евхаристија чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све, како се каже у тексту Анафоре. Дакле, васколика твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку на тајанствени начин враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот. У наставку доносимо извод из предавања грчког архиепископа Димитрија, на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration) које је са енглеског превео протођакон Радомир Ракић: Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама. Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку. Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот. На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи. И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана. Приредио катихета Бранислав Илић Извор: Православље

Упркос озбиљним примједбама на Предлог закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, како стручне јавности, тако и великог броја православних вјерника Црне Горе, Влада Црне Горе утврдила је у четртак, 5. децембра, „иновирани“ Предлог овог закона, који ће се до краја године наћи пред посланицима Скупштине Црне Горе, а судећи према најавама владајуће колиције и усвојити. Православни вјерници и њихови архијереји у Црној Гори су мишљења да је Влада Црне Горе утврђивањем оваквог Предлога закона, показала да не поштује вољу својих грађана, који су у огромном броју (око 100 000 именом, презименом и потписом) исказали свој став према дискриминаторном Предлогу закона. Посебну забринутост уноси и то што је Влада овај правни акт утрдила свега неколико дана након партијског конгреса владајуће Демократске партије социјалиста на којем је Мило Ђукановић, актуелни црногорски предсједник, поново изабран за предсједника странке, поручио да је примарни интерес Црне Горе снажење њеног државног идентитета, те да имају обавезу да обнове „Црногорску православну цркву“. Све то подсјећа, на и не тако далеку прошлост, када се партијским конгресима и одлукама трасирао пут који је је остао упамћен по највећим подјелама, присутним до данашњих дана, које су изродиле највеће братоубилаштво на овим просторима. На првобитни Предлог закона који је Влада Црне Горе усвојила 16. маја ове године, Венецијанска комисија је дала своје мишљења 24. јуна, које не само да није имплементирано у овом новом Предлогу, већ су њене препоруке игнорисане. Изостао је и препоручивани дијалог са Православном црквом. Из досадашњих активности на припреми овог законског прописа, свима је јасно да се овим законом тежи прогону, дискриминацији и понижавању Митрополије црногорско-приморске и епархија СПЦ у Црној Гори. То је био и разлог да архијереји са архијерејским протопрезвитерима у Црној Гори, исказујући своју одлучност да се оваквом понижавању Православне цркве снажно одупру, позову вјерни народ на велики црквено-народни сабор 21. децембра у Никшићу, у Саборном храму Светог Василија Острошког. Свој одговор на поништавање историје и свега онога што ови простори баштине кроз ових 800 година од утемељења СПЦ, православни вјерници Црне Горе дали су и 15. јуна и на Тројичинданском сабору у Подгорици. Тада су више од 20.000 вјерних дали заклетву за одбрану вјере и светиња: – Данас се пред Саборним храмом Христовог Васкрсења завјетујемо и заклињемо да ћемо чувати, обнављати и бранити своје светиње, ћивоте наших светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака, тако нам Бог љубави, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки помогли.“ Треба подсјетити да су поред стручне јавности, своју забрунутост због дискриминаторског односа црногорске власти према вјерницима и Цркви, као и подршку јединој канонској Православној цркви у Црној Гори, исказале све Православне цркве. Његова светост Патријарх васељенски г. Вартоломеј 21. јуна 2019. године писмом које је упутио предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу, изразио је чуђење сазнањем да је Ђукановић „исказао своју подршку стварању православне цркве црногорске и да је Влада усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године“. Писмом јасно и потпуно отворено је саопштено да „Васељенска Патријаршија, заједно са свим другим Православним Црквама, као једину канонску православну јурисдикцију у Црној Гори признаје ону под надлежношћу Високопреосвећеног Митрополита црногорског Амфилохија, јерарха Најсветије Цркве Српске. Црква Црногорска никад није била аутокефална, а садашња такозвана Православна Црква Црногорска под Мирашем Дедеићем не припада Православној Цркви.“ Свјатјеши Патријарх г. Вартоломеј је овим писмом јасно ставио до знања да ће уколико црногорска власт настави са стварањем антиканонске творевине, тзв. црногорске цркве, народ Црне Горе дођи у стање црквене изолоције и одсјечености од тијела свеукупне заједнице Православних цркава. Свети синод Руске православне цркве 9. јула 2019. године, позвао је црногорске власти да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске православне цркве, изражавајући „братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске патријаршије у Црној Гори који слиједе завјете просијалих на тој земљи великих светитеља, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, и упркос тешким условима и притисцима остају вјерни истини Светог православља.“ Весна Девић У наставку доносимо писмо које је Његова светост Патријарх васељенски г. Вартоломеј упутио Милу Ђукановићу, предсједнику Црне Горе, и саопштење Светог синода Руске православне цркве: Његова Екселенција Мило Ђукановић Предсједник Црне Горе Ваша Екселенцијо, Са радошћу се обраћамо Вашој уваженој Екселенцији, желећи Вама и Вашем вјерном народу сваког вишњег Божијег благослова. Недавно смо у Васељенској Патријаршији били зачуђени сазнањем да сте исказали своју подршку стварању Православне Цркве Црногорске и да је Влада Ваше земље усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године, као и друге црквене имовине. Ово би значило да Ваша држава одузима право својине над црквама и имовином Свештеној Митрополији црногорској, као и осталим трима епархијама Православне Цркве Српске. Ваша Екселенцијо, овим писмом Вам јасно и потпуно отворено саопштавамо да Васељенска Патријаршија, заједно са свим другим Православним Црквама, као једину канонску православну јурисдикцију у Црној Гори признаје ону под надлежношћу Високопреосвећеног Митрополита црногорског Амфилохија, јерарха Најсветије Цркве Српске. Црква Црногорска никад није била аутокефална, а садашња такозвана Православна Црква Црногорска под Мирашем Дедеићем не припада Православној Цркви. Господин Дедеић није Епископ Православне Цркве, него особа рашчињена од Васељенске Патријаршије. Једини тамошњи канонски Јерарх је наш брат Митрополит Амфилохије, свеправославно признате Патријаршије Српске. Шаљемо Вам ово писмо јер не желимо да наш љубљени народ Црне Горе дође у стање црквене изолоције и одсјечености од тијела свеукупне заједнице Православних Цркава, с обзиром да ниједна од њих неће признати ни подржати Дедеићеву антиканонску творевину. Понављамо оно што смо Вам написали 2000. године: ”Увјерени смо да ће Ваша драга Екселенција разумјети опасност по духовно јединство народа Црне Горе, која је проузрокована покретом поменутог г. Мираша Дедеића, те да ћете се Ви дистанцирати од њега, ради добра и јединства Вашега народа.” Ваша Екселенцијо, молимо Вас да горе написано не схватите као мијешање у унутрашње ствари Ваше државе, него као жељу наше Мајке Цркве Константинопољске да помогне Вашем побожном народу у критичним историјским тренуцима. Стога, остајемо с поштовањем, љубављу и најсрдачнијим жељама. У Константинопољској Патријаршији, 21. јуна 2019. Ваше поштоване Екселенције усрдни молитвеник пред Богом + ВАРТОЛОМЕЈ Архиепископ Константинопоља-Новог Рима и Васељенски Патријарх Свети Синод Руске Цркве: Подршка архијерејима, свештенству и верном народу Српске Православне Цркве у Црној Гори Свети Синод Руске Православне Цркве изражава дубоку забринутост због погоршања положаја епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе где већ неколико година јединство православља страда од расколничког деловања тзв. „Црногорске православне цркве“. У Црној Гори је дошло до алармантног тренда повећаног притиска власти на канонске свештенике и верне. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, који се састао од 9. до 18. маја 2019. године, констатовао је да у савременој Црној Гори постоје „покушаји насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће „Црногорске православне цркве“, као и претње уништења одређених места молитвеног поклоњења. Председник Црне Горе Мило Ђукановић на страначком скупу у Никшићу 8. јуна 2019. године, изразио је намеру да оствари „обнову Црногорске аутокефалне цркве“. Посбну забринутост изазива од стране Владе Црне Горе у мају 2019. године објављени предлог закона о слободи религије и веровања и правном положају верских организација, који садржи низ дискриминаторних мера, између осталих – присвајање у државно власништво дела имовине Српске Патријаршије, укључујући и здања храмова и манастира. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве окарктерисао је предлог закона као „антиевропски и антицивилизацијски“, чији је циљ дискриминација епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе и представља „директно уплитање у унутрашња питања Цркве“. Озбиљне примедбе на одређене одредбе предлога закона изразила је Венецијанска комисија. Са забринутошћу сагледавајући последње иницијативе црногорских власти, позивамо их да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске Православне Цркве, дижемо глас у њену заштиту, видећи у духовом предању, које воде од Светог Саве, вишевековни темељ на коме су саздани црногорска православна култура и државност. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске Патријаршије у Црној Гори који следе завете просијалих на тој земљи великих светитеља, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија Црногорско-приморског, и упркос тешким условима и притисцима остају верни истини Светог Православља. Саопштење Светог Синода Руске Православне цркве од 9. јула 2019. године Извор: Митрополија црногорско-приморска

Нећу служити ономе у шта више не верујем, било да се то назива мојим домом, мојом отаџбином, или мојом црквом. И покушаћу да се изразим у неком облику живота или уметности најслободније и најцеловитије што могу.[1] У овим речима Џојсовог јунака Стивена Дедалуса откривамо саму суштину „беспомоћности хришћанства пред савременом трагедијом човека.”[2] Шта подразумевамо под „беспомоћношћу хришћанства” и под „савременом трагедијом човека”? Стивен Дедалус је био задивљен стваралачким могућностима које пружа језик. Ниједној од својих ранијих страсти није се, као овој, тако свесрдно предао: чинило му се сада да је бити монах само половина од онога што значи бити уметник.[3] Млади Стивен Дедалус не жели да служи ономе у шта више не верује. А престао је да верује у своју цркву зато што је сматрао да је човек потпуно слободан једино као уметник, а не као монах. Шта је то што уметник поседује, а што недостаје монаху или свештенику? Зашто је хришћанство само половина од онога што је уметност? У грчком језику, реч “ποιητής” означава како песника тако и творца. Зар је Христос само Искупитељ, или је можда и Творац, и песник? И ако је Христос Архипастир и Првосвештеник, зар то не значи је потребно бити песник да би се било свештеник? Можда проблем није у Христу, већ у клиру и теологији који су извитоперили Христов лик? Можда је управо ово преиначавање одговорно што се „хришћанство до данас”, према речима Николаја Берђајева, „није у потпуности открило као религија слободе”.[4] Оци Цркве пишу да је човек свештеник, свештеник творевине. Претпоставимо да у свом пра-изворном значењу ова два појма имају једнако значење. То би значило да је Бог створио човека као песника творевине. Можда је Џојсова визија човека као песника много ближа непатвореном Божијем науму од извитопереног појма који заступа класична хришћанска теологија? Да ли је заиста немогуће замислити да појмови свештеника и песника у суштини могу бити једнаки? Џерард Манли Хопкинс, један од најбољих писаца Викторијанског раздобља, и члан нашег Колеџа, дубоко је страдао покушавајући да помири ова два позива у свом животу. У једном писму Хопкинс се јада: Надугачко си ми придиковао о ексцентричностима. Авај, толико тога сам о њима слушао, и још више због њих страдао, због њих сам заправо потпуно и непоправљиво уништен, у толикој мери да су моје тобожње ишчашености постале болна тема.[5] О. Софроније Сахаров, велики руски мистик и писац, тврдио је да не можемо бити хришћани ако нисмо песници. Но, можда су ове речи само романтично виђење јединства хришћанства и поетског стваралаштва? Као што знамо, пре него што ће постати искушеник у језуитском реду, Хопкинс је спалио своје песме. Веома слично Џојсу, који је такође намеравао да постане језуитски свештеник, и који је образовање стекао у језуитском Клонгоуз колеџу, Хопкинс пише ове трагичне речи једном пријатељу: И даље желим да пишем, а као свештеник бих то такође могао да радим, истина не толико слободно колико бих желео, тачније, ништа или сасвим мало када је реч о стиховима, а несумњиво само оно што би служило задатку моје цркве.[6] Да ли то Хопкинс говори да може служити својој цркви само тако што ће се одрећи своје слободе? У једном другом писму, Хопкинс описује судбину уметника у Цркви: Цвет омладине ове земље у великом броју је ушао у језуитски ред. Међу њима, колико мора бити да је песника, колико уметника најразличитије врсте! Али Језуити су до сада ипак дали тек неколицину поета. Међутим, када бисмо поближе погледали, испоставило би се, верујем, да је било нечег изузетног у околностима њиховог живота, или, како би се то рекло, неуравнотеженог у њиховој каријери.[7] Поставили смо питање о савременој трагедији човека и о беспомоћности хришћанства. Суштина ове трагедије се састоји у томе што човек не пристаје само на слободу од – на слободу од страсти – већ тражи и слободу за – слободу за бесконачно стваралаштво. „Слобода је моћ да се ствара ни из чега”,[8] писао је Берђајев, али у хришћанству се поглавито сусрећу само закон и искупљење. Берђајев примећује: Ниче је горео стваралачком чежњом. Када је реч о религији, знао је једино за закон и искупљење, али у њима није могао да нађе откровење о стваралачком позиву човека. И зато је омрзнуо Бога, јер је био опседнут погрешном идејом према којој је људско стваралаштво немогуће ако Бог постоји.[9] С обзиром да је створен по икони Божијој, да би био слободан човек мора имати способност стварања сличну оној којом располаже Бог. Пред собом, међутим, имамо створени свет који, наводно, ограничава нашу слободу. Али када би свет заиста био довршен и када му се ништа ново не би могло додати, то би значило да нам Творац није подарио истинску слободу. Могуће је, међутим, претпоставити да медијум створеног света не ограничава наше стваралаштво. Можда природа језика, музичких хармонија и боја пружа могућност неограниченог стваралаштва? У роману У трагању за изгубљеним временом Пруст пише о композитору Вентеју: Знао је да поље које стоји музичару на располагању није некаква бедна клавијатура од седам нота, него једна несамерљива клавијатура, готово још сва непозната…[10] Хришћанска мисао је, на жалост, пропустила прилику да нагласи како медијум створеног света пружа могућност за неограничено стваралаштво. Хришћанство схвата човека као свештеника творевине и тајна његове слободе се крије управо у овом позиву. Зато је неопходно установити да ли овако замишљено свештенство одиста оваплоћује стваралачки идеал. Неки од најутицајнијих савремених теолога тврде да је суштина свештенства у приношењу дарова хлеба и вина на олтар, а при том се хлеб и вино схватају као симболи целокупне творевине. Свештеник, дакле, приноси дарове Богу и моли се за њихово освештавање. Значајно је то, кажу, што човек не приноси просто пшеницу и грожђе већ их прерађује у хлеб и вино.[11] Суштински чин преображавања који следи је, међутим, искључиво Божије дело. Свештеникова дужност је, чини се, сведена на то да обавља релативно пасивну молитву – и да буде пекар и винар. Свети Максим Исповедник, један од најзначајних писаца Цркве, видео је човека као далеко активније биће. Шта значи бити активан у случају људског бића? Људско биће је, пре свега, „биће које је обдарено силом логоса”, то јест, поседује моћ да ствара и тумачи значења. Управо стога се унутрашњи смисао Евхаристије и свештенства крије у искупљивању творевине, тако што ће човек, по Максимовим речима, „понудити Богу умна значења творевине”.[12] „Умно значења творевине”, пак, јесте оно што је Хопкинс називао inscape, што су код Џојса означавали појмови quidditas или whatness,[13] а што се код Пруста појављује под именом „опште суштине ствари”.[14] Медијум створеног света не само да не ограничава, већ захтева човеков урођени порив ка поетском стварању ex nihilo. Црквени писци схватају свет као уметничко дело а Бог се назива уметником par excellence. Хајдегер пише: Мишљење бића јесте првобитни облик поетизовања.[15] Да би се понудило умно значење божанског уметничког дела потребно је створити друго уметничко дело. И управо обављајући песнички позив човек постаје свештеник творевине. „Поетизујућа суштина мишљења чува владање истине бивствовања”, додаје Хајдегер.[16] Спасење света, дакле, зависи од наше моћи да сагледамо пуну истину његовог бића, и да ту истину мислимо и изразимо на поетски начин. Али наш свештенички однос према творевини не састоји се само у томе што бисмо ми понављали значења која је Бог већ усадио у све постојеће. Берђајев тврди да Бог не може и не жели да зна шта ће човек створити. Бог жели да га човек изненади својим песничким стваралаштвом. О. Софроније је, дакле, био у праву. Свештеници смо утолико, уколико смо песници творевине. А поета има моћ вечно-новог стварања, кадар је да обогати и прошири божанско биће, што представља слободу у њеном исконском и суштинском облику. Хришћанство би коначно требало да себе открије и обзнани као религију поетског свештенства. Не само, дакле, као религију слободе, већ као религију у којој је слобода врховни императив. Ако то не учини, биће и даље „беспомоћна пред савременом трагедијом човека”. И цвет сваког будућег нараштаја ће говорити: „Не желим да служим ономе у шта више не верујем.” * Проповед одржана у капели Бејлиол колеџа у Оксфорду, 29. маја 2011. године. Извор: Теологија.нет

У среду, 11. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј, у својству потпредседника Екуменског савета аустријских цркава, узео је учешћа у традиционалној заједничкој молитви за заштиту човекове средине (Ökumenische Gebetswoche für die Bewahrung der Schöpfung) која се у септембру – на иницијативу Православне Цркве – сваке године одржава поводом новог Индикта као почетка црквене године. Ове године, у градском храму Реформатске Цркве (Stadtkirche) у Бечу, молитва је одржана под покровитељством Екуменског савета аустријских цркава, а у сарадњи са свим хришћанским Црквама у Бечу. Молитвеном скупу присуствовали су чланови Управног одбора Савета, представници дохалкидонских цркава, Римокатоличке, Евангелистичке, Реформатске, Баптистичке, Методистичке, Англиканске и Старокатоличке цркве, а и верници многих бечких храмова. Владика Андреј је поздравио све присутне, захвалио им на учешћу и одржао проповед на тему старања о Божјој творевини. Позивајући верне да обраћају посебну пажњу изградњи савесног поступања с Божјом творевином као нашим нама од Бога повереним окружењем, владика Андреј је пре свега нагласио потребу чувања и заштите човекове околине од нежељених и фаталних климатских промена, нарочито нагласивши потребу свехришћанске солидарности према еколошким питањима, с обзиром на лошу еколошку ситуацију у савременом свету. Уз то, епископ Андреј је скренуо пажњу на школе које се све више залажу за одрживи еколошки развој модерног света, наглашавајући религиозно-етичко-философску димензију у савременом образовању, у коме би важан фактор заузимала духовна димензија у васпитавању омладине и деце. Извор: Инфо-служба СПЦ

Храм Успења Пресвете Богородице у Вукони у архијерејском намесништву тамнавском прославио је славу великом молитвеном свечаношћу. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, уз саслуживање епархијског свештенства и свештеномонаштва. -Кад погледате природу која нас окружује, видимо како све у њој има смисао, а то даје Господ, Творац свега и давалац живота. Дао је свету најлепше мирисе, човека као боголико биће створио, а он чини свашта што уништва Божју творевину. Природа воли човека и човек мора да воли природу, јер лепота творевине сведочи о лепоти Творца, беседио је епископ Милутин на светој Литургији у храму Успења Пресвете Богородице у Вукони. Подсетивши на благослов рађања од Бога дат роду људском, владика Милутин је указао је на грех абортуса, врло распрострањен у нашем народу: -Данас је празник Пресвете Богородице и сви који тај грех имају на својој души требало би да њој да завапе да код Сина свог измоли милост и помогну децу која расту без родитеља и у сиромаштву. Господ ће опростити сваки грех, ако се искрено покајемо. Зато нам је дао свету Цркву и у њој свете тајне исповести и покајања. Многе империје су биле снажне, али нису могле победити смрт. Зато је било потребно да дође Спаситељ света, обећан када је човек погрешио. Смрт је закуцала у тело Мајке Божје. Зашто? Свети Отац Јустин каже: `Лагана смрт је дошла на Мајку Божју и заспала је лаганим сном.` После тога Господ Христос ју је пробудио као праведног Лазара и Јаирову кћер. Христос смрт назива лаганим сном. Сви ми хришћани то морамо доживети. Али, опасно је ако нам душа умире, ако дозволимо да грех овлада нама. Господ Христос је подигао Мајку Божју на небо и горе је васкрсао. Ето радости, браћо и сестре! Нема страха од смрти, морамо заспати сви лаганим сном. Онда, о Свом Другом доласку, Христос ће срушити остатке смрти и васпоставити вечно царство. Радујмо се, браћо и сестре!, беседио је владика Милутин. Владика Милутин је честитао славу свештенику Предрагу Велимировићу и Црквеном одбору, похваливши презвитеру Јелену која се са својим супругом брине о храму у Вукони и подиже четворо деце. -То је вредно сваке похвале, јер само новим нараштајима можемо се обновити као народ, поручио је Владика. Извор: Инфо служба СПЦ / Радио Источник

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Шта да Ти принесемо Христе, зато што си се на земљи јавио као човек нас ради? Свака од створених твари приноси ти благодарење: Ангели –песму, небеса – звезде, мудраци – дарове, пастири – чудо, земља -пештеру, пустиња – јасле, а ми Богомајку Дјеву! Ти који јеси пре векова, Боже, помилуј нас. (из службе празника Рождества) Према освештаној богослужбеној традицији Цркве Христове, дан након великих празника домостроја нашега спасења прослављамо и величамо главне учеснике одређеног празника. Тако након празника Рождества Оваплоћеног Бога Логоса прослављамо и величамо Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну владичицу нашу Богородицу и увек дјеву Марију. Ону која се удостојила да у себи смести Несместивог Бога, Ону коју род човечији као дивни, драгоцени и благопријатни дар приноси Творцу, како и појемо у једној стихири у навечерје Рождества. Данас, васцела Црква Христова одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која је родила Господа нашег Исуса Христа. Данашњи празник називамо Њеним Сабором зато што се данас у свете храмове на литургијско сабрање сабира сав христољубиви народ, да прослави Њу, Мајку Божју. Пресвета Богомајка рођењем Бога Логоса прва је себе испунила Богом, она је себе обожила и постала нама светли пример и образац да себе не богатимо пролазним благом, већ Живим и истинитим Богом, да би по примеру Пресвете мајке Божје постали богоносци. Са друге стране из светлости данашњег празника исијава послушност и предавање Пресвете Богородице Божјој вољи, што нам потврђују њене речи изречене приликом Благовести: Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). Величина и значај нас људи као боголиких бића управо у Пресветој Дјеви налази своју потпору. По речима преподобног старца Јустина ћелијског: Пресвета Богородица је кроз рођење Очовеченог Логоса Божјег прва доживела Рај и сва блаженства, сва богатства које Бог доноси свету, доживела је она цело Еванђеље Господа Христа, доживела је и сав Вечни Живот, сву Вечну Истину, сву Вечну Правду. Она је после Господа Христа оличење Вечне Правде, оличење Вечне Љубави, оличење Вечнога Живота. Богомајка удостојивши се велике благодати да роди Спаситеља света, укида Евино првобитно проклетство јер је Њен Син, Господ и Спаситељ наш, многоцени плод Очевог извољења. Велико поштовање Пресвете Богородице проистекло је управо из њене улоге и мисије у рођењу Спаситеља. То поштовање мајке Божје за нас Православне није само облик побожности, већ оно суштински јесте основни знак нашег истинског припадања Цркви. Поштовање њој најусрдније исказујемо у светом богослужењу, јер готово да нема молитве и богослужења у којој не узносимо молитвени вапај и Пресветој Богоматери. Пресвету дјеву Марију можемо назвати и непресушним извором богословља и богословствовања цркве јер се кроз њу свету открива тајна Свете Тројице, тајна очовечење Бога Логоса који се кроз њу оваплотио и постао човек, да би ми постали богови по благодати. Будући да празник сабора Пресвете Богородице представља наставак радости и прослављања Рождества Господа нашег Исуса Христа подсетимо се дивних речи из хвалитних стихира службе Божића у којима величамо Пресвету Богородитељку: „Радујте се праведни, кличите небеса, играјте горе – јер Христос се роди! Дјева изгледа попут херувима док седећи држи на грудима оваплоћенога Бога Логоса. Пастири Новорођенога славе, мудраци Господару дарове приносе, Ангели певајући говоре: „Недокучиви Господе, слава Теби!“ „Богородице Дјево, родивши Спаситеља, поништила си првобитно проклетсво Евино, јер си постала Мајка Онога који је (плод) Очевог извољења и носила си на грудима оваплоћеног Бога Реч. (Пошто) тајна не допушта испитивање, сви Те само с вером славимо, кличући и говорећи заједно са тобом: „Необјашњиви Господе, слава Теби!“ „Ходите, запевајмо Мајци Спаситеља коју и након порођаја видимо Дјевом: Радуј се животом испуњени граде цара Бога, у коме се настанивши Христос приредили спасење. С Гаврилом те песмама испуњавамо, с пастирима ти славу одајемо, вапијући: „Богородице, посредуј код Оног кога си родила за наше спасење!“ катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка