Претражи Живе Речи Утехе

Дешава се да сусрет са особом која емитује порицање може да нас узнемири. Његов говор постаје узрок забуне и такве унутрашње буре да је потребно време, позитивне мисли и призивање помоћи одозго да се смири. Зашто? Шта је погрешно што човек може да поремети мир и спокој наших срца? Лако је кривити друге за сопствена „погрешна дела“. Али то нам заправо не помаже, већ нас оставља неизлечивим, отврдњава нас против њих и самооправдава нас – што одбија нашу промену. Поремећај који може изазвати нечије присуство или говор показује рањивост нас самих, која крије себичност и друге страсти. Уравнотежено унутрашње стање је плод благодати Божије, као резултат духовне борбе. Односно, онај ко вежба на начин који предлаже Црква, који се срдачно моли, који са љубављу учествује у божанском општењу, који несебично служи ближњему, доживљава нормално стање. Не покрећу га ирационалне жеље, не живи без контроле, не „дише“ без љубави. Различити вируси и микроби који постоје око нас утичу на рањиве организме и чине их болеснима. А то показују симптоми: грозница, дрхтавица, итд. Јаки организми прихватају вирусе и микробе, али их не потискују. Из наведеног примера јасно је да сметња изазвана понашањем, говором или присуством неких људи показује рањивост нашег духовног стања. Ко има понизност, сматрајући себе нижим од других, а друге бољим од њега, прихватајући њихову равнодушност или одбацивање као средство личног исправљања, не узнемирава се. Он се узда у промисао свог Господа, који тихо и тајно развија његову зрелост кроз догађаје које дозвољава да се догоде. Дакле, не потцењујући особу која се, заиста, може понашати другачије од онога што очекујемо, он види „токсичног човека“ као средство да се открије ономе ко нема љубави, који се није понизио понижењем Христовим, који не трпи братову тешкоћу. Наш сусрет - редовно или повремено - са "токсичним људима" може се манифестовати на следећи начин: Боримо се са њима, понашајући се као они – „око за око“. Презиремо их, укључујући тврдоћу наших срца. Прилазимо им са расположењем љубави, увидевши болест коју имају и самим тим скривени бол кроз који пролазе као и усамљеност коју доживљавају. Прва два приступа нас удаљавају. Трећи нас спаја и тако нам даје радост и слободу деце Божије. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/p-andreas-agathokleoys-i-synantisi-mas-me-toxikoys-anthropoys/#

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици данас, 21. јануара 2023. љета Господњег, одслужена је Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена протођакону Владимиру Јарамазу који се упокојио у Господу јуче на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља. Светом службом Божијом је началствовао протојереј Никола Пејовић, а саслуживали су протојереји Предраг Шћепановић и Миладин Кнежевић, јереји Велимир Бугарин и Милош Лучић, уз молитвено учешће вјерног народа. Послије Литургије и помена сабраном народу се обратио началствујући свештенослужитељ о. Никола Пејовић, чију бесједу преносимо интегрално: Бог се јави! Када сам прије шест, седам година требао да посјетим Свету Гору и манастир Хиландар, дан прије него што ћемо стићи у Хиландар, десила се велика трагедија. Тек пострижени монах са тридесет година, након само два мјесеца монашког живота и послушања, пострадао је возећи манастирску цистијерну да би спасио неке грчке ватрогасце који су тих дана гасили пожаре по Светој Гори. Мислио сам да ће да обуставе посјете, да ће живот да стане, размишљајући из наше земаљске, људске логике о тој трагедији која нас је све потресла, па смо се распитивали да ли они примају госте тих дана, с обзиром да их је таква трагедија задесила. Наравно да смо добили потврдан одговор и неколико дана смо боравили у Хиландару. По први пут сам на лицу мјеста имао прилику да видим вјеру која је јача од смрти, вјеру која побјеђује. Живот у Хиландару се одвијао потпуно нормално. Тијело овог брата монаха било је изложено у цркви и осим мало појачаних молитава за упокојене, све остало је текло својим ритмом и својим животом. На његовом погребу и сахрани није било никаквих великих говора. Игуман је био одсутан, а један од најстаријих јеромонаха у том тренутку у манастиру, приликом полагања његовог у гроб, само је рекао да данас треба да заблагодаримо Богу, јер наш брат Атанасије отишао је у сусрет Пресветој Богородици којој је служио свим срцем својим, и отишао је Господу у тренутку када је обављао своје монашко послушање. „То је“, каже, „за нас монахе и за нас који живимо и служимо Христу једино важно.“ И у тим кратким ријечима заправо је била сабрана сва суштина и сав смисао нашега живљења и нашега умирања. И нас је овдје на Саборном храму задесила велика трагедија. Као што знате, остали смо јуче без трагично пострадалог нашег брата и саслужитеља протођакона Владимира. Али и он је, као и овај монах Атанасије Хиландарски, ових дана вршио своје послушање, ђаконско служење и Причешће Светим Тијелом и Крвљу Христовом и испуњавао оно на шта га је Црква призвала и оно што је најбоље знао да ради. И управо на Сабор Светога Јована, након одслужене Литургије и након Причешћа Светих тајни, Господ га је призвао у Царство небеско. По свим земаљским мјерилима, ово живљење његово је било кратко. Али, Господ узима онда када човјек испуни своју мисију и своју службу на Земљи. Живот нашег брата ђакона Влада био је, иако кратак, изузетно садржајан. Све оно што је последњих десетак година од кад је освештан Саборни Храм Христовог Васкрсења било значајно, и добро и лоше, и туга и жалост и радост, и сабори и службе и дочеци, наш ђакон Владо је био учесник у свему томе. А не само од освећења храма, него од своје ране младост, његово служење у Цркви је било непрекидно. И управо због те своје ревности и тог свог дара ђаконског служења и способности и сналажљивости којом га је Бог био обдарио, ведрог и расположеног духа, осјећаја за љепоту чак је и два пута је ишао у далеку Јужну Америку, да заједно са блаженопочившим Митрополитом помаже у својој мисији. И синоћ када смо ишли за Никшић, Владика Кирило послао је једну поруку у којој каже: „Овдје људи тугују за нашим Владом, јер је и овдје оставио неизбрисив печат“. Он је био човјек истинске радости, и свуда гдје год је долазио, зрачио је том радошћу и све је претварао у радост. Он је био и наше лично братско радовање, гдје год су биле наше прославе, рођења, крштења, рођендани, славе, ђакон Владо је остављао утисак не само на нас који смо га познавали и који смо се са њим дружили, него и на наше родитеље и на наше сроднике, да су данима људи после тога причали о њему, о његовом весељу, о његовој пјесми, о његовом дару да учини сваки сусрет радосним. И ја сам сигуран да ће и овај тренутак туге, жалости и смрти наш ђакон Владо претворити у радост. Нека му Господ подари вјечно радовање души, његовој породици утјехе што су га таквога имали, а нама да се увијек у молитви сјећамо његовог ђаконског служења, његовог лика, његовог радовања, и да се и ми спремимо за оно што је он данас, да се у Царству небескоме сви заједно радујемо Богу нашем који је Дародавац живота, Васкрситељ из мртвих и Побједитељ смрти, који нам је дао живот вјечни и непролазни и увео нас у ту Тајну Царства небескога, Царства Оца и Сина и Духа Светога, коме нек је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! Бог се јави! Лазар Шћекић Протођакон Владимир Јарамаз (1980-2023), сабрат Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, упокојио у Господу у 43 години живота на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља, 20. јануара 2023. љета Господњег, одслуживши Свету литургију и причестивши се Светим тајнама Тијела и Крви Господње. Страдао је у саобраћајној несрећи која се догодила око 14,15 часова на магистралном путу Никшић – Подгорица. Отац Владимир је рођен је 10. маја 1980. године у Никшићу. Студирао је Богословски факултет у Фочи и Београду, као и Факултет визуелних умјетности у Подгорици. У чин ђакона рукоположен је 6. јануара 2010. године, а чином протођакона одликован је 21. фебруара 2015. године. Иза себе је оставио супругу Милицу и ћерке Ангелину и Дивну. Сахрана протођакона Владимира Јарамаза обавиће се у недјељу, 22. јануара 2023. љета Господњег, на градском гробљу у Никшићу, послије опијела које ће бити служено у Саборној цркви Светог Василија Острошког, са почетком у 14 часова. https://mitropolija.com/2023/01/21/o-nikola-pejovic-protodjakon-vladimir-jaramaz-svaki-susret-i-dogadjaj-je-pretvarao-u-radost/

Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије отвориће циклус предавања у току Божићног поста, предавањем на тему „У сусрет Богомладенцу Христу” које ће одржати у суботу, 3. децембра 2022. године, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици са почетком у 19 часова, најавила је Митрополија црногорско-приморска. Извор: Mитрополија црногорско-приморска

Презвитер Оливер Суботић, уредник Православног мисионара Петровске покладе, лета Господњег 2022. Почетком јуна месеца ове године сам добио занимљиву поруку од мог старог пријатеља, ђакона др Ненада Идризовића (иначе службеника Народне библиотеке Србије). Он је у то време био на послу сређивања личне библиотеке блаженопочившег епископа Атанасија (Јевтића) у манастиру Тврдош. Уз поруку ми је послао фотографије препуњених полица са књигама из владичине библиотеке, уз завршни коментар: „Има и твојих књига“. Те речи су ме подсетиле на упознавање са владиком Атанасијем (Јевтићем) и подстакле ме да напишем овај текст, у виду сасвим искреног сведочанства. Будући да сам у међувремену сазнао за постојање сајта atanasije.org, на коме се скупљају слична сведочанства, одлучио сам да га на том месту и објавим. Ово у неку руку јесте и историјско сведочанство, но има крајње личну ноту, без које би све било објективизовано и сведено на пуку фактографију. Пре него кренем са повешћу, напоменуо бих да дијалоге наводим по сећању и они понегде нису прецизни „у слово“, но у потпуности изражавају све што је тада речено и могу се сматрати аутентичним. * Моје крајње специфично упознавање са блаженог спомена владиком Атанасијем десило се отприлике средином 2005. године. У то време сам радио на Православном богословском факултету у Београду, као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. На том радном месту сам био запослен на инжењерским пословима, будући да сам годину дана раније дипломирао на одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука (а те године и на Богословском факултету). Био је то уједно и период у коме сам у новинама Православље објављивао серију текстова о односу Цркве према савременим технологијама, што ће касније прерасти у неколико књига и бити тема која ће ме пратити читаву једну деценију. Једног дана ме телефоном позва Бранимир Нешић (тада оперативни уредник Православља, а данас власник и главни уредник издавачке куће Catena Mundi) и упита да ли можда имам неки свој богословски текст да попуни пар страна у новинама. Недостајало му је материјала, а новине су убрзо морале за који дан да иду у штампу. Све што сам имао већ написано, а да није објављено, био је семинарски рад из догматике на тему „Пневматологија литургије Апостолских установа“. Пошто је тај семинатски рад прошао увид асистента (вежбе нам је током студија држао протођакон Предраг Петровић), био сам убеђен да је потребно само да скратим текст и да га пошаљем Нешићу. Тако и учиних, а он га објави. Није прошло ни пар дана од изласка Православља из штампе, кад Брана Нешић опет зове телефоном, али овај пут видно узнемирен. Пита ме забринуто шта сам то написао у поменутом тексту. Ја га збуњено упитах у чему је проблем, а он ми одговори да га је позвао главни уредник (у то време прота Миодраг Поповић) да му каже да га је владика Атанасије Јевтић позвао телефоном у по ноћи и да је грмео на њега због објаве тог текста. „Ко је тај Суботић? Јел то неки провокатор?“, питао је владика љутито збуњеног уредника. Отац Миодраг му је одговорио да ме познаје добро, да сам редован сарадник Православља и да не зна о чему је реч. Онда је владика осуо паљбу, са убеђењем да иза мог текста стоји неки академски богослов који је са ко зна којим циљем објавио тај „дилетантски чланак“, наводећи успут да је цео проблем направила епархија жичка штампањем књиге о поменутој литургији. Никоме од нас ништа није било јасно, а мени понајмање. Објасним збуњеном Нешићу да је то био мој семинарски рад који је прошао редовну процедуру прегледа, да сам користио управо књигу коју је владика Атанасије поменуо и да заиста не знам где може бити проблем. Он ми одговори да је и прота Миле Поповић неколико пута детаљно ишчитао мој текст и да ништа спорно у њему није нашао, те ме замоли да се мало боље распитам шта је ту у питању. И посаветова ме братски да се убудуће клоним спорних богословских тема (већ у то време их је било поприлично) и да се држим области у којој сам референтан, а то су информационе технологије посматране из угла православне антропологије и теологије. Одмах после тог разговора позвах мог пријатеља и професора литургике Ненада Милошевића, да му укратко објасним шта се десило, у нади да ће он знати о чему је реч и да ће ми дати добар савет. Када је чуо шта се десило, зачудио се како то да не знам за полемику која је везана за ту тему, и помену ми да је владика Атанасије жестоко искритиковао Богословски факултет једном приликом када је на вежбама из литургике служена та древна литургијска форма, будући да је сматрао да у њој постоје неки полуаријански елементи. Е после тих речи ми тек ништа није било јасно. А још мање свеједно. Владику Атанасија сам као студент много волео да слушам, а његове књиге сам читао са задовољством. У то време је за студенте Православног богословског факултета постојала српска богословска „тријада“ према којој смо сви имали посебно поштовање и у односу на чије ставове смо проверавали своје (у питању су, наравно, митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Атанасије (Јевтић) и епископ Иринеј (Буловић)). Бити у богословском сукобу са било ким од те тројице српских јерараха за мене је било просто незамисливо, али не због страха људског, већ због тога што сам сву тројицу, на свој начин, сматрао људима од којих сам се учио православљу. Дубоко погођен целом ситуацијом, упитах професора Милошевића шта да радим. Он ми предложи да напишем владици Атанасију мејл, да му се представим и да му све лепо објасним. Рече ми и да ће ми пронаћи мејл који он користи. А да би ме утешио, помену да ће ме узети у заштиту ако буде требало, пошто се све већ тако закомпликовало. Чим сам дошао у канцеларију и добио мејл адресу владике Атанасија, седох за рачунар и саставих крајње искрено писмо, попут овога које сада пишем. Представих се владици и објасних му да је спорни текст скраћена верзија мог семинарског рада који сам писао као апсолвент Богословског факултета, да уопште нисам имао представу о томе да у поменутој теми постоји ишта проблематично и да се богословских тема иначе не дотичем већ да пишем углавном на тему IТ-а из православне перспективе. Наведох на крају писма да ме је његова оштра критика толико погодила, с обзиром да га сматрам ауторитетом у области богословља, да сам решио да ћу, ако он буде сматрао да тако треба, престати у потпуности са писањем било каквих текстова убудуће. Изненадио сам се када ми је истог дана стигао одговор, нисам га очекивао тако брзо, поготово не у комуникацији са једним епископом. Владика ми је написао писмо на две стране густо куцаног текста (у PDF формату, колико се сећам, и то са неким занимљивим фонтом). Сећам се добро уводне речи: Драги у Христу брате Оливере... Одмах ми је лакнуло пошто сам прочитао ту реченицу, те наставих ужурбано са даљим читањем. У писму је владика Атанасије дао детаљно богословско образложење где је проблем са текстом поменуте литургије и навео да су ту забрљали наши који су то уоште штампали у виду књиге. На крају наведе да ће ме посетити када дође на Богословски факултет, да се упознамо, и даде ми благослов да наставим да пишем текстове и даље. Олакшање које сам осетио после читања писма било је неописиво. Не сећам се колико времена је прошло од добијања тог писма, али сугурно је било више дана. Тек једно преподне, изненада чујем карактеристичан глас владике Атанасија са степеница међуспрата факултета, како говори: „Где је тај мали, да га видим!“. Кад, ето владике заједно са професором Ненадом Милошевићем на вратима моје канцеларије! Професор Милошевић ме, уз благ осмех, представи и рече: „То је тај Суботић“, а владика одговори: „Ти си, значи, тај мали! Хајде са нама у деканат!“. Пођем за њима, потпуно затечен, право у деканову канцеларију, која је била веома близу канцеларије у којој је био смештен Информационо-документациони центар. У деканату, колико се сећам, је био о. Владан Перишић (тада продекан). Владика Атанасије седе на неку црну фотељу, одмах како смо ушли у деканат, а ја седох преко пута. Онда ми владика рече: „Мали, ти си стручњак за компјутере, али ниси бржи од мене. Гледај ово!“ И извуче из џепа од мантије неки црквени календар, отвори га насумично и одмах пронађе неки број телефона који му је требао. И рече: „Јеси ли видео, мали, из два потеза“. Беше ми јако драго јер видех да владика не само да није љут на мене, већ да сам му, напротив, у неку руку и симпатичан. Почеше онда у деканату разговор са владиком присутни професори, а ја их све поздравих и одлучих да се вратим у моју канцеларију, да наставим са послом. После завршетка радног времена, ухватих неки аутобус испод Панчевачког моста и кренух ка Бановом Брду. Само што сам прошао станицу-две, зазвони ми мобилни телефон. Зове професор Милошевић и његовом симпатичном интонацијом пита: „Па где си ти, човече, свуда те тражимо?!“. Ја му одговорих да сам кренуо кући и да сам већ у аутобусу, не знајући о чему се ради. Он ми жустро одговори: „Ма каквој кући, силази на следећој станици и иди право у ресторан […]. Узми такси и одмах долази! Сви тебе чекамо, владика Атанасије неће да почне да једе док ти не дођеш!“. Ето сад новог изненађења. Брже-боље сиђох на следећој станици, узех први такси у повратном смеру и за 15-так минута стигох до тог ресторана чијег имена не могу да се сетим (био је негде у Миријеву, уређен у етно стилу). Када тамо, имам шта да видим – заиста сви седе и чекају да дођем. Видим на лицима присутних професора да им баш и није све најјасније, као ни мени, уосталом. Када ме владика виде да улазим у ресторан и долазим према њима, одмах повика: „Ти мали, овде до мене да седнеш!“. Седох одмах до њега (што би рекао наш народ: у горњи крај) и поче ручак. Сећам се да сам причао са владиком о теми мог магистарског рада који је требало да почнем да пишем, о мом родном крају (јако му се допало када сам му рекао да сам из Рашке области јер, како каже, у том крају живи честит народ), поменусмо успут и мог земљака јеромонаха Василија (Копитића) и многе друге теме. На крају ми владика поводом спорног текста рече да ће бити сасвим довољно да у наредном броју Православља напишем неку кратку ноту да сам дошао до нових сазнања која бацају потпуно другачије светло на дату тему и да нема потребе даље да се бринем око те теме, а да ће он свакако обрадити то у некој студији. Сутрадам видех на факултету професора Ненада Милошевића, који ми рече: „Никада нисам видео владику Атанасија таквог. Погодило га је то што те је напао. Мислио је да си неки провокатор, а када је сазнао ко си и да је то био твој студентски рад, заболело га је што те повредио“. А неколико дана касније видех се и са Бранимиром Нешићем у канцеларији Православља. Он се одмах насмеја и рече како је долазио владика Атанасије у Редакцију и прокоментарисао: „Добар ти је онај мали. Уме да забрља, али уме и да се покаје!“. * Од тада сам се свега неколико пута сусрео са владиком Атанасијем и увек би ме крајње срдачно поздравио. Запамтио ми је лик, премда сам се доста изменио по уласку у свештенослужитељски чин коју годину касније. Сећам се да ме је једном током васкршњег периода испред Патријаршије, после неколико година (када сам већ био у свештеничком чину), сусрео са узвиком „Радост велика!“ и раширио руке да ме загрли као да види неког кога познаје годинама. Наш поновни упечатљив сусрет се десио августа месеца 2014. године. Тада сам са својом супругом и ћерком отишао у Требиње на мањи породични одмор. Пошто смо изнајмили апартман у непосредној близини саборног храма, сваки дан смо могли бити на служби. Одлучих да један дан одемо до манастира Тврдош и да посетимо владику Атанасија. Иако смо дошли ненајављени, обрадовао се када ме је видео и дочекао нас је веома срдачно. Дадох му тада неколико мојих књига, вероватно управо оних које је ђакон Ненад Идризовић пронашао у његовој библиотеци. Он мени даде заузврат ново издање књиге На богочовечанском путу, у којој су били и његови коментари, и замоли ме да ту књигу представим у Православљу. Била је то велика част за мене, а и потврда да ми је заиста од срца дао онај благослов да наставим да пишем у време када смо се упознали. Посебно се владика обрадовао што смо повели и ћерку Нину, која је тада имала три и по године. Она и владика Атанасије одмах нађоше неки свој заједнички језик, пошто је он волео децу, а и деца њега, што је већ опште познато. После неколико дана, током литургијске проповеди на Преображење, владика у требињском Саборном рече: „Са нама на служби је и моја другарица из Београда што има три и по године, њу хоћу посебно да поздравим!“. Тих дана рече владика нашој Нини: „Да кажеш тати и мами да ти роде брата!“. У то време супруга је била у почетној фази трудноће, но владика то није знао, и то нам је било веома симпатично. И заиста, већ почетком наредне године, испунише се владичине речи – Богу слава и хвала, Нина дан уочи свог рођендана доби брата Саву. * Сусрет у Требињу је био последња ситуација у којој сам имао прилике да се детаљније испричам са владиком Атанасијем. После тог сусрета, колико ме сећање служи, нисмо имали прилике да се видимо. Непуних седам година после нашег сусрета у Тврдошу, владика Атанасије се преселио у вечност. Тада сам обављао дужност уредника сајта Информативне службе СПЦ и сећам се да смо објавили толико чланака, вести, беседа, текстова… поводом његовог упокојења, да су заредом три насловне странице сајта биле напуњене само том темом. За своје монументално богословско дело и жртву коју је поднео за српски народ, то је најмање што смо могли да урадимо у његову част. За крај овог присећања, вратио бих се на догађај када владика Атанасије Јевтић није хтео да стави залогај у уста док један обичан млади службеник Православног богословског факултета не дође на ручак и седне са њим. Тај догађај занавек је исцртао контуре лика владике Атанасија у мом сећању. Ако је он мене тада доживео као хришћанина који „уме да забрља, али уме и да се покаје“, ја сам њега доживео као епископа који уме оштро да укори, али уме и очински да загрли. Вјечнаја памјат! http://athanasios.org/index.php/o-vladici/prvi-susret-i-potonja-sretanja-sa-vladikom-atanasijem

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 25. фебруара 2022. године у Патријаршијском двору у Београду г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Председник Вучић је патријарха Порфирија упознао са одлукама које ће српски државни врх донети у вези са ситуацијом у Украјини. Саговорници су истакли велику забринутост и изразили наду да ће сукоби бити брзо окончани. Сваки рат је трагедија, а за нас је болна чињеница да су се сукобиле две братске државе и два потпуно блиска братска народа исте вере, чија су историја и култура нераскидиво испреплетани. Отуда је свака жртва губитак за све. Српска Православна Црква упућује Господу, творцу мира молитве да што пре престане употреба оружја и да отпочне дијалог о изласку из кризе. Извор: Инфо-служба СПЦ

У уторак, 2/15. фебруара 2022. године, када света Црква прославља празник Сретења Господњег, литургијским сабрањем у Светођурђевском храму у Сомбору је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, умировљени парох, уз саслужење свештеног братства Светођурђевског храма. После прочитаног јеванђелског зачала, прота Миливој је беседио о празнику. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх српски Порфирије беседећи на евхаријском сабрању у храму Светог Саве на Врачару. У недељу о Закхеју, 6. фебруара 2022. године, када се богослужбено савршава молитвени спомен на преподобну Ксенију римљанку, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предстојао је евхаристијским сабрањем у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, као и пречасни презвитери и часни ђакони Архиепископије београдско-карловачке, у молитвеном присуству великог броја благочестивог народа Божјег. Након прочитаних светописамских зачала која се пред литургијску заједницу износе у овај недељни дан, који се сходно јеванђелској перикопи назива Недеља о Закхеју, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије надахнутом беседом поучио је сабрано свештенство и верни народ указујући на значај ове јеванђелске приче о Закхеју, која нас уводи у припремни период за Велики пост - свету Четрдесетницу. -У току припреме за Велики пост кроз догађај сусрета између Закхеја и Христа Црква нас припрема тако што подсећа да је важно да без обзира какав је наш живот и без обзира како нас људи третирају, да ли препознају то што је у нама или не, важно је да никада не изгубимо жељу, тј. потребу за Христом, рекао је Патријарх српски говорећи о припремном карактеру ове јеванђелске приче у којој Црква наглашава значај зеље за сусрет и заједницу са Господом, јер је жеља први ступањ духовне припреме за Велики пост - свету Четрдесетницу. Настављајући тумачење ове јеванђелске перикопе која нам нуди изобиље духовних порука које су од изузетног значаја за нашу духовну припрему, предстојатељ Српске Цркве је рекао: Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх. Нека би Господ дао, да идући у сусрет Великој четрдесетници, полако се припремамо за њу, како бисмо онда њом путујући ка тајни победе живота над смрћу - ка тајни Васкрсења Христовог, били истински спремни. Нека пример Зкхејев буде подстрех и нама инспирација како бисмо увек сачували потребу за Христом, а када то постоји онда смо на сигурном путу који води у Царство небеско, закључио је Патријарх српски г. Порфирије беседећи на тему јеванђелске перикопе о сусрету Христа и Закхеја. Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приредио је 4. јануара 2022. године у крипти храма Светог Саве свечани пријем за вероучитеље Архиепископије београдско-карловачке. Претпразничном сабрању присуствовали су Епископ топлички г. Јеротеј, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке; Епископ хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; Епископ ремезијански Стефан, старешина храма Светог Саве; протосинђел Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; г. Душан Стокановић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве. После поздравне беседе патријарха Порфирија, владика Јеротеј је вероучитељима уручио божићне поклоне. Беседу патријарха Порфирија доносимо у целости: Ваша преосвештенства, часни оци, браћо и сестре, драги вероучитељи, радујем се што уочи Божића имамо прилику да се баш овде, у храму Светог Саве, по први пут сретнемо. Божић има дубоки смисао за наше постојање, а један од порука Божића односи се и на смисао веронауке. Драго ми је што смо сабрани у храму Светог Саве, јер ми смо учитељи вере, вероучитељи, и не постоји бољи извор, бољи темељ, бољи контекст и бољи пример од Светог Саве за онога ко се бави веронауком, тј. за онога који покушава да сведочи веру Христову, да сведочи Јеванђеље у свету и у времену у којем живимо. Сви знамо да је време у којем се налазимо - иако свако време носи своје бреме - нимало није једноставно, бременито је изазовима, тешкоћама, искушењима. Исто тако, свако је време, па и наше време, благословено за нас зато што је то могућност и шанса - баш због распећа и крста на којем се налази савремени човек, па и ми православни Срби - да нам тај крст буде пут у васкрсење, у виђење лица Божјег, како је говорио старац Софроније. Логос постаде тело. То је оно што ми славимо ових дана и то је догађај за који се припремамо кроз Божићни пост. То што је Логос постао тело јесте чињеница која Њега, Логоса оваплоћеног, чини par excellence теологом. Ми смо теолози и дужни смо да теологију предајемо на месту на које нас је Бог поставио, а ви у школама у којима радите. Као што ни врлина није нешто што припада по себи нама људима - а светлост из које извире свака врлина јесте сам Господ наш - тако и теологија није нешто што је плод нашег умовања или резултат наших менталних акробација. Теологија је сам Господ Исус Христос, јер је Он тај који Собом открива у пуноћи Живога Бога, Једнога у Тројици Бога. Он је тај који богословствује, који слови о Богу, зато што открива пуну истину о Богу, али са друге стране и пуну истину о човеку. Отуда и богословље на које смо ми позвани да се њим бавимо није ништа друго него учествовање у делу Христовом. Другим речима, богословље није дисциплина уз помоћ које ми истину о Богу саображавамо себи, људским капацитетима спознаје, човековој могућој перцепцији. Богословље је у молитви и подвигу покајања, преображај и раст у Христу до мере о којој апостол Павле говори, до мере раста висине Христове, које није ништа друго до нераскидиво јединство са Христом и искуство заједнице са Христом. Отуда богословља нема без молитве. Када кажемо молитва не подразумевамо само појединачну молитву, него пре свега молитву Цркве, тј. Литургију; у исто време и личну и заједничку молитву која извире из Литургије. Дакле, богословље је кроз молитву и подвиг покајања и преображаја, узрастање у меру Христову у којој ми изграђујемо нераскидиво јединство са Њим, имамо живо искуство Бога, а онда сведочење тог искуства богодоличним језиком ми видимо као богословље. Према томе, богословље није израз знања или поседовања скупа информација о Богу. Богословље је израз познанства Бога и отуда говоримо о заједници са Богом. Ево, са ових неколико речи полазећи од - како данас воле многи да кажу - базичне претпоставке богословља, а то је спознаја да је Бог Логос par excellence богослов, и нашег учествовања у животу Бога Логоса кроз Цркву, ми свако на свом месту унутар Цркве као Тела Христовог имамо лична појединачна послушања. Ви сте добили од Цркве послушање, а то значи и поверење, да сведочите ту истину да је Бог постао човек, да је Син Божји постао један од нас, да је Он постао човек како бисмо ми, по Атанасију Великом, могли да постанемо Бог или Богови по благодати. Нимало једноставно није ту истину сведочити, а нарочито знам да није једноставно ту истину сведочити младим људима, деци и омладини. Међутим, баш зато ваш посао јесте благословен, јер имате могућност да у изазову превазилазећи себе сведочите распетог и васкрслог Христа. То је и основни задатак веронауке. Веронаука је свештеничка служба, апостолска служба, мисионарска служба, једна од најважнијих служби наше Цркве и зато смо ми благодарни што, хвала Богу, на простору Београда могу да вас видим толико а да не могу да сагледам крај и што, наравно, многе међу вама и лично познајем. Ово је први пут да се срећемо и рекао сам да је добро да је сусрет у храму Светог Саве, јер нам се ту открива још једна димензија вашега послања. Она је у сагласју са овом претходном, а то је да сви знамо да нам задатак није да преносимо само податке везане за живот наше Цркве или податке из Јеванђеља деци која су нам поверена, него да у крајњем смирењу и бескрајној љубави према деци која су нам поверена помогнемо да благодат Божја у њима образује људски лик тако да он иде ка подобију, да га образује тако да деца већ у раном узрасту разумеју да је циљ живота раст у Богу, раст у Христу, а то значи раст у врлини и љубави. Ја знам не од јуче да сте сви ви надахнути истинском љубављу према Богу и према својој Цркви и да вршите свој посао на најбољи могући начин максимално користећи своје дарове добијене од Бога. Исто тако знам да постоје и многи практични проблеми са којима сте као вероучитељи суочени. Велика је ствар да веронаука постоји и велика је ствар да на тему веронауке постоји сагласје између свих традиционалних Цркава и верских заједница и наше сагласје са државом. Да тога није било не би ни било веронауке. Онда када се веронаука појавила - ја опет кажем, лично знам - они који су је од стране државе уводили или омогућили да се она врати у школе нису имали никакве утилитарне односе према враћању веронауке у школе, лукративне у смислу да могу добити неки политички поен, него су дубински осећали да веронаука као основни формативни предмет идентитета личности и народа има своје веома веома значајно место у систему образовања. У закону о образовању наведени су најважнији циљеви образовања и васпитања у Републици Србији. Тамо се наводи да су ти циљеви, између осталог, развијање здравих животних стилова ученика; њихов пун интелектуални, емоционални, социјални и морални разлог; развијање позитивних људских вредности; развијање личног и националног идентитета. Може бити да се поједини предмети поклапају и испуњавају неке од ових циљева. Ја имам утисак и верујем да га ви делите са мном да веронаука поклапа све те најважније циљеве тј. сажима у себи и рекапитулира све оно што је циљ образовања и васпитања. Ја се добро сећам када је веронаука враћена у школе свога утиска да су они који су учинили тај напор имали управо ово осећање и ову спознају. Независно од тога, ви имате и низ других практичних проблема са обзиром да је веронаука брзо враћена у школе. Многе ствари нису могле да се детаљно анализирају и да се устроје тако да веронаука заиста буде предмет раме уз раме раван осталим предметима. Од самога почетка статус вероучитеља је такав да је мало рећи да није задовољавајући. Ви боље знате од мене какве све проблеме практичне природе имате баш због тога што статус вероучитеља није равноправан статусу осталих наставника и учитеља у школама. Можда због та два елемента и још неких у почетку која нису била успостављена на ваљан и коначан начин, временом као да је и позиција вероучитеља али и статус веронауке у школама атрофирао у свом значају до границе до које смо сада дошли да од предмета постаје програм и потпуно се маргинализује. Верујте ми да сам се добро распитао и не говорим напамет. Распитао сам се и када је реч о ситуацији у Београду и када је реч о ситуацији изван Београда. Распитао се о овим темама и када је реч о мешовитим срединама, када је реч о средњим и основним школама и наишао сам на случајеве где де факто у неким школама се веронаука уопште не одржава. Постоје средње школе у неким варошицама које похађају деца из околних села, па је стога њихов боравак у школи везан и за распоред вожње аутобуса. Будући да је веронаука седми или осми час, онда најчешће, са обзиром да нема статус који би требало да има, многи напуштају час веронауке и одлазе како би стигли на аутобус да би дошли раније кући. Затим, вероучитељ и када не постоје актуелне епидемиолошке мере држи наставу веронауке онлајн, па се веронаука своди заиста на један хоби. Верујте ми да сам се добро распитао и знам када је реч статусу веронауке у многим европским земљама. Тамо где постоји веронаика је озбиљан предмет. Пре свега молим вас да сви заједно, заједно са вероучитељима других верских заједница и Цркава, између себе размењујући искуства нађете најбољи хришћански начин који бисте предочили мени и осталим епископима, начин на који треба да учинимо сензибилном нашу јавност и наравно одговорне инстутуције у држави да коначно вероучитељи буду равноправни људи и запослени у јавним институцијама као и сви други запослени и да веронаука има своје место равноправно са осталим предметима, притом остајући доследни да поштујемо слободу оних који бирају да ли ће похађати веронауку или не. Никоме нећемо наметати, нећемо вршити никакву пропаганду у смислу да причамо бајке о веронауци, а нисмо способни и спремни да сведочимо оно што је Јеванђеље. Јеванђељу није потребна пропаганда него искључиво и само сведочанство. Према томе апсолутно ћемо поштовати, поштујемо и поштовали смо слободу свакога, али желим такође да подсетим на појаву у неким школама, а то сам недавно на састанку са директорима школа и нагласио, да има случајева да понеко од директора школа врши пропаганду против веронауке. Да не дужим и да сведем на можда два главна закључка и правца свога размишљања. Обећавам - ако уопште треба да то чиним, верујем да верујете на реч као што верујем и ја вама - да хоћу и желим заједно са вама да учинимо све да веронаука, понављам, постане предмет раван другим предметима уз чињеницу да је то изборни предмет, а не да буде изборни програм који је у групи предмета Руке у тесту, Живот у дворишту и природи или како се већ зову ти програми. Дакле, да веронаука буде равноправан изборни предмет, обавезан изборни предмет - то је дефиниција која је постојала у почетку - и да ви добијете равноправно место са свим осталим наставницима и професорима добијајући тиме иста права, али подразумева се и потпуно исте обавезе и одговорности. Ви претпостављате да то није једноставан пут и посао, али ја верујем да ћемо ми доћи до циља. Све ово не бих говорио да имам утисак да су то само празне речи које упућујемо једни другима. Иначе, ако би стање остало овако како јесте данас, чини ми се да би се веронаука потпуно претворила у један посао или активност који губи свој смисао. Ми смо за ову прилику за све вас припремили један мали скромни Божићни дар који ће вам на крају сабрања доделити владика Јеротеј, председник Одбора за веронауку Архиепископије београдско-карловачке. Желим вама и вашим породицама, као и вашим ученицима, срећан и благословен Божић. Хвала вам. И на крају да вас позовем да се трудите колико можете да приводите децу Цркви. То је смисао и циљ веронауке; у ствари једноставним речима: да деца иду у Цркву, а онда ће и она своје родитеље васпитавати, јер видите и сами да смо у временима идеологије. Ја тако осећам, не кажем да сам у праву, увек може да се упути критика и да ме неко исправи, али сматрам да Црква треба да сведочи Христа распетог и васкрслог, а онда сви ови остали аспекти живота друштвеног нека се зидају на том темељу и нека буду резултат тог темеља. Обрнутим путем ако кренемо да решавамо све оне периферне проблеме са којима се суочава једно друштво и један народ, запостављајући и заборављајући оно што је бесцен благо - а то је Христос - мислим да ћемо промашити тему. Онда кад промашимо тему није далеко од тога да ћемо промашити живот. Ако се трудимо да се фокусирамо на Христа живот нам сигурно промашен неће бити. Имаћемо истински и прави оријентир и компас, али и снагу. Видите и сами да многи од Цркве очекују, али очекују оно што Црква заправо не може и не треба примарно да им даје, тј. очекују од Цркве да се Црква саобрази са њиховим очекивањима, њиховим потребама, њиховим концептима. Они не виде Цркву, Тело Христово, као заједницу у којој се сви преображавамо и саображавамо Христу. То не значи да смо незаинтересовани за конкретан свакодневни живот. Напротив, више смо заинтересовани него они који нису утемељени у Јеванђељу, али смо заинтересовани радикално, полазећи од речи Христове: „Ко воли оца и мајку више од Мене није Мене достојан. Ко хоће да спасе душу своју, изгубиће је“. Дакле, ако хоћеш да спасеш душу своју, ако хоћеш да спасеш и да афирмишеш све оно што је твоје, што јеси као човек, ако си се утемељио на Христу, ако си разумео да те капацитете које имаш, те сокове које носиш у себи, мораш да обликујеш у калупу Христовом, онда ћеш да заблисташ на сваком пољу, у пуноћи, у снази непобедивој, несавладивој! Онда ћеш - имајући најдубљи мир у себи и истинску љубав према сваком човеку, чак и према ономе који те не поштује и ко те гони - моћи да решаваш и проблеме свакодневнице, чувајући и оне које те воле и оне који те не воле и оне који те критикују. Овде је реч у систему вредности. Критика је добра и пожељна, али критика је укрштање критеријума, одмеравање критеријума. Шта ти је критеријум? Шта ти је мотив и шта ти је циљ? Које су ти вредности које те воде и које те носе? Често у критици и у појединачној и свакодневној и међу пријатељима, а и јавној, може да се скрива неки интерес који није општи. Може да се скрива и психолошки проблем, подсвесни проблем, који не разрешаваш и онда хоћеш да га екстериоризујеш и преместиш на поље које је изван тебе, а ниси га решио. Али, сви ви то јако добро знате. Ја само подсећам себе и вас на то да истинска и аутентична критика јесте да ми одмеримо систем вредности. Који је Бог у кога ти верујеш? Наш систем вредности јесте Јеванђеље. Наш систем вредности је дат у Христу. Тај систем вредности није једноставан. Тај систем вредности није по вољи многим системима вредности који уобличују људи на основу својих - и подсвесних и свесних - амбиција и интереса - појединачних и групних. Отуда ћемо се суочавати често са оним са чим се суочио Господ кад је сусрео Гадаринце. Исцелио је једног демонизованог. Суграђани његови су све то видели, али они су се бавили бизнисом који није легитиман. Сећате се: трговали су свињама, а то није било дозвољено. Закон по коме је живео изабрани народ је забрањивао употребу, конзумирање свињског меса, а ови су чак трговали свињама. Наравно да ће сада онај који носи светописамски - а у наше време јеванђељски - систем вредности наићи на оно што су Гадаринци рекли Христу: „Иди од нас, не требаш нам“. Дакле, то је наша реалност и отуда треба да будемо аутентични свештеници, царско свештенство, да свакоме ко има проблем са нашим системом вредности у миру и крајњем смирењу и љубави посведочимо Христа без обзира на то како ће се тај у односу на нас поставити и опет свесни да он има своја очекивања која често нису у складу са оним што од нас Господ очекује. Ми смо створени за Царство небеско и створени смо да Царство небеско овде живимо, у свету реалности у којој се налазимо. Још једампут срећан вам Божић. Нека вас Господ благослови. Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу 21. по Педесетници, 14. новембра 2021. лета Господњег, када наша света Црква савршава молитвени спомен да свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана, у теслићком храму Свете Тројице служена је света Литургија којом је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Борислава Шањића, умировљеног пароха теслићког, као и ђакона Александра Митровића. Након заамвоне молитве служен је мали помен блаженопочившим патријарсима Павлу и Иринеју. По литургијском отпусту, речима надахнуте омилије сабранима се обратио јерођакон Роман, сабрат свештене обитељи манастира Острог, који је кроз поуку јеванђелског зачала указао да је сваки припадник Цркве позван и призван да свој живот украшава јеванђелским начелима, као и врлинама којима су били украшени угодници Божји, међу којима и Свети Василије Острошки. Сабрање је настављено трпезом љубави у свечаној дворани парохијског дома, на којој се сабранима обратио монах др Павле Кондић, који је говорио о значају оваквих сабрања, подсећајући на древне речи "Видео си брата свога, видео си Бога свога". Према његовим речима, у наведеној поуци се налази и смисао сваког сусрета који у нама побуђује дела љубави. Сабрат стањевићке светиње је проти Миладину Вуковићу уручио на дар ново издање књиге о знаменитом савинском игуману Варнави Гвозденовићу. На крају, уваженим гостима јерођакону Роману, монаху Павлу и катихети Браниславу Илићу, архијерејски намесник теслићки је уручио пригодне дарове, међу којима је импозантна монографија храма Свете Тројице у Теслићу. Овај благословени сусрет у љубави Христовој, оваплотио је у нашим животима предивне псаламске речи: "Гле, шта је добро или шта је красно, него да браћа живе заједно". Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ новосадски бачки др Иринеј: „Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Преподобне матере Параскеве, у среду, 14/27. октобра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Кули, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности преподобне матере Параскеве и нагласио: „Већ сâмо њено име означава дан уочи суботе. У Старом Завету то је био дан када су се вршиле припреме за дан мировања – за суботу, коју је јеврејски народ тада, по заповести Божјој, празновао. Тај дан, баш због тога свога радног карактера уочи дана мировања, називан је припремом. Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ После свете Литургије, Преосвећени епископи Иринеј и Дамаскин су извршили чин освећења новоизливеног звона за параклис посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, који се налази у кулском атару. Честитајући празник, Епископ бачки Иринеј је захвалио присутним гостима, представницима Римокатоличке Цркве, представницима Општине Кула, као и приложницима звона. Трудом и љубављу власника фирме „Аресˮ из Куле, изливено је ново звоно у ливници „Кременовићˮ. Звоно су храму даривале породице Владимира Криваћевића, Немања Ћопића и Душана Дамјановића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Светоуспенски (Великогоспојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Катихета Бранислав Илић: Пост у част Пресвете Богородице Радио Беседа: Великогоспојински пост – духовна припрема за Богородичин празник Промишљања о смислу Успенског поста Хришћански пост - његова потреба и смисао Протонамесник Невен Лукић о Госпојинском посту: Трпљењем спасавајте душе ваше! Светоуспенски пост Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ Силуан на званичном састанку са Свјатјејшим Патријархом Српским Г. Г. Порфиријем пренео је молитвене честитке и поздраве свештенства, монаштва и верног народа Митрополије аустралијско-новозеландскe поводом избора Његове Светости за четрдесетшестог Предстојатеља Српске Цркве. Епископ је током пријема упознао Његову Светост са најважнијим стратешким просветним пројектом СПЦ на Петом континенту - Колеџом Светога Саве, уручивши на дар Патријарху Икону Колеџа 'Пустите децу к мени', позвавши Његову Светост да посети децу најудаљенијег Олтара Светосавске Цркве када се буду стекли услови за исту. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим је у уторак 27. априла 2021. године у Петрињи дочекао председника Покрајинске владе Војводине г. Игора Мировића у чијој пратњи су били његови најближи сарадници и председника Самосталне демократске српске странке др Милорада Пуповца. Пре састанка са уваженим гостима, Епископ Герасим је обишао тренутни парохијски дом у коме се привремено одвија богослужбени живот и рад парохије петрињске. О тренутним приликама и даљим плановима o раду на парохији петрињској Епископа Герасима обавестио је парох, парохије петрињске протопрезвитер Саша Умићевић. Након тога, са уваженим гостима Епископ Герасим се сусрео код храма Светог Спиридона Чудотворца у Петрињи који је тренутно у фази изградње. Преосвећени Епископ Герасим је г. Игора Мировића заједно са његовим сарадницима обвестио о последицама земљотреса на целокупној Банији, а у даљем разговору говорило се о обнови светиња и објеката у коjем је г. Игор Мировић показао даље интересовање за сарадњу и помоћ, како би се колико је то могуће обезбедили нормални услови за живот како људи тако и парохија. У наставку разговора Епископ Герасим је уважене госте упознао о тренутним токовима изградње храма, као и планове за даље радове на плану довршетка изградње храма Светог Спиридона Чудотворца. Уваженим гостима, срдачно се захвалио Епископ Герасим на посети и несебичној помоћи, изразивши дубоку захвалност и радост због сусрета. Извор: Епархија горњокарловачка

Његова Светост Патријарх српски Порфирије, администратор Епархије загребачко-љубљанске, примио је 29. марта 2021. године у посету у резиденцији у Загребу Апостолског нунција у Републици Хрватској монсињора Ђорђа Лингву (Giorgio Lingua). Током срдачног разговора, нунције Лингва је патријарху Порфирију честитао избор за предстојатеља Српске Православне Цркве, а Његова Светост је Папином представнику у Републици Хрватској пожелео благословен празник Васкрса који Римокатоличка црква прославља у следећу недељу. Извор: Инфо-служба СПЦ

Иако се ближи година од земаљске кончине Епископа ваљевског Г. Милутина, те осећа недостатак његове очинске бриге и љубави, службе у Епархији ваљевској и даље беспрекорно функционишу, захваљујући трудољубивом свештенству, доброј организацији коју је Владика Милутин утемељио и благословима Епископа шабачког и администратора Епархије ваљевске Г. Лаврентија, као и свеколикој подршци коју браћи у Ваљеву пружа његов заменик протојереј – ставрофор Мирко Вилотић. Овако би у кратким цртама гласио резиме сусрета Епископа Лаврентија са представницима служби Епархије ваљевске. У име домаћина добродошлицу му је пожелео архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић, изразивши велику радост због његовог оздрављења и посете коју је уприличио епархији којом данас администрира, а којом је некад управљао као Епископ шабачко – ваљевски. Епархија ваљевска броји 52 црквене општине и 10 управа манастира. Дневници благајне се уредно воде и све обавезе на време измирују, због чега је и од службеника Патријаршије више пута похваљена, известили су Владику Лаврентија умировљени пароси, рачуноиспитач и благајник протојереји – ставрофори Михаило Павловић и Живојин Петровић, заблагодаривши на благослову да се седнице Епархијског управног одбора и Епархијског савета одрже раније, што је омогућило благовремено ажурирање документације. Главни и одговорник уредник Радија Источник протонамесник Слободан Алексић рекао је да епархијско гласило благовести реч Божју и да су његови запослени здрави. Будући да је ова година, година великих јубилеја Светог Владике Николаја – 140 година од рођења, 65 од упокојења и 30 година од преноса моштију у родни Лелић, Радио Источник ће посебну пажњу посветити њиховом обележавању. У програму ће бити заступљене емисије о лику и делу Лелићког Златоуста, најавио је протонамесник Слободан Алексић и изразио жељу да Владика Лаврентије буде гост неке од емисија и подели своја сећања на дане у ком се Владика Николај вратио у завичај, ране године своје архијерејске службе у овим крајевима. Одзив за веронауку у Епархији ваљевској годинама је рекордан међу епархијама Српске Православне Цркве. У основним школама похађа је 87, а у средњим 83 одсто ученика. Сходно новонасталој ситуацији и учењу на даљину, Епархијски одбор за веронауку у сарадњи са Радијом Источник реализовао је видео часове по плану и програму, рекао је секретар Одбора јереј Далибор Чкојић. Будући препознатљив по низу активности које, поред веронауке, афирмишу тековине и великане српске историје, традиције и културе, ове године Одбор је реализовао изложбу „Деца и веће“, која је приказана у свим школама, а на Тргу Војводе Мишића може се погледати њена поставка намењена суграђанима свих генерација. У сусрет празнику Светог Саве, Одбор за веронауку објавио је књижицу о првом српском архиепископу, рекао је секретар јереј Далибор Чкојић, приликом представљања активности Одбора Владики Лаврентију. Епархија ваљевска успешно газдује својим шумама, констатовао је секретар ЕУО – а ђакон Стеван Сировљевић, у оквиру чијег послушања је ова делатност. Секретар Црквеног суда ђакон Момчило Димитријевић казао је да у раду овог тела нема никаквих проблема. Говорећи о књизи архимандрита Јована, зборнику текстова о Владики Николају, ђакон Димитријевић најавио је да ће у сарадњи са Радијом Источник бити приређена њена промоција. Иако тек годину на месту секретара Епископа ваљевског, рад ђакона Александра Панића вредан је пажње, истакле су његове старије колеге. Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског похвалио је рад Православне народне хришћанске заједнице „Воздвиженије Часног Крста“, чији је духовник протојереј – ставрофор Милинко Јовић добитник награде Града Ваљева за 2019. годину у области хуманости и социјалног старања. Извештаје о раду поднели су и архијерејски намесници: протојереј Небојша Миливојевић (тамнавски), протонамесник Велимир Крстић (подгорски), протонамесник Слободан Илић (посавски), протојереј – ставрофор Саша Тимотић (колубарски), протонамесник Дарко Ђурђевић (први ваљевски) и протонамесник Саша Максимовић (други ваљевски), изразивши задовољство свиме што је учињено на пољу духовне обнове верног народа и обнове и градње светиња. Свештенство је здраво и активно за добробит својих парохијана упркос актуелној епидемиолошкој ситуацији. У току је градња храмова у Ушћу и Забрану (Посавина), парохијског дома у Доњим Лесковицама и продавнице при Покровској цркви у Ваљеву, у манастиру Лелић је подигнут летњи олтар и реновиран је храм у Рабровици (прво ваљевско намесништво), урађено је доста у манастиру Рибница, а прегалаштвом ђакона Драгана Иконића из рушевина је подигнут манастир у Славковици у намесништву колубарском. Архијерејски намесник други ваљевски протонамесник Саша Максимовић излагање намесника је заокружио позивом Владики Лаврентију да дође у манастир Ћелије на прву исповест свештенства почетком Часног поста. Епархијски магацин ће ускоро бити пресељен у нови објекат у близини Епархијског дома, најавио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског. Заблагодаривши и благосиљајући домаћине, Владика Лаврентије упутио је дирљиве речи похвале за верни народ ваљевског краја. Када се из Мачве пењете ка ваљевским планинама, осетите путем да су људи другачији у позитивном погледу, да иду мало испред својих савременика који су у нижим крајевима. Честитам вам и волео бих да наставите тим путем. Честитам вам предстојеће празнике и молим да се молите за све нас. Будимо пред Господом у срцу заједно и Он ће бити са нама – поручио је Владика Лаврентије, Епископ шабачки и администратор Епархије ваљевске на крају своје канонске посете Ваљеву. Извор: Епархија ваљевска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије састао се 24. фебруара 2021. године са председником Републике Србије г. Александром Вучићем у здању Председништва Републике Србије у Београду. Председник Александар Вучић рекао је, после састанка са патријархом Порфиријем, да су разговарали о свим важним питањима у односима државе и Цркве и да је новог поглавара Српске Православне Цркве обавестио о свим кључним питањима од значаја за државу Србију, која су без сумње, и од изузетног значаја за Цркву. Патријарх Порфирије је поручио: -Искључиво дијалогом и разговором можемо упознати једни друге и створити предуслове за превазилажење искушења и неспоразума. -Имао сам част да угостим Његову Светост и да разговарам са свим значајним питањима и да га обавестим о свим кључним питањима која су од значаја и за саму Цркву, рекао је председник Вучић и истакао да је Патријарха упознао са фактичком ситуацијом на Косову и Метохији и са политичким приликама, разговорима који се очекују, позицији Србије. -Разговарали смо како и на који начин да чувамо мир, очување живота људи, како економски да им помогнемо и о том питању постоји сагласје, поручио је председник Вучић и додао да је захвалан што је умео да га саслуша о свеукупним притисцима који предстоје на нашу земљу. -У условима дубоке подељености света, где постоји мултиполарност, многи ће покушати да покажу снагу и силу на неком мањем, наш посао је да то не будемо ми, а да сачувамо интересе, казаоје Председник. -Држава онолико колико помаже свим другим верским заједниицама још снажније у складу са могућностима помагаће обнову наших храмова и светиња где делује Српска Православна Црква у земљи и расејању, посебно у окружењу, на подручју бивше Југославије, да покушамо да разумемо једни друге, да решавамо дијалогом ствари које би смиривале сваку врсту страсти, а да не користимо речи увреда, указао је г. Вучић. -Веома је важан однос државе и Цркве, поручио је Вучић и додао да када држава и Црква стеме истом циљу и када раде заједно и када се боре онда Србија буде прва у Европи по многим питањима. -Када то није случај онда је Србија лака мета, не само за сваког орла, него и за сваког гаврана, подвлачи Вучић. -Радостан сам што сам много могао да научим од патријарха Порфирија и када са њим разговарате имате вишак стида што не можете да достигнете његово знање, истиче председник Србије који је најавио да је држава спремна да помогне и да ће урадити и комплетан парк испред храма Светог Саве. -Помоћи ћемо да се окончају најфинији радови у храму Светог Саве, имамо много идеја да уложимо новац у места где су Срби страдали, не само у Јасеновцу, рекао је председник Вучић. Председник Вучић је напоменуо ће будући састанци бити уобичајена појава и да ће увек дочекати састанак са Патријархом у вери да могу много да учине за наш народ. Патријарх Порфирије: Црква има циљ да сабира, гради мостове, отупљује оштрице Патријарх српски Порфирије истакао је да је данас на састанку са председником Вучићем имао прилику да чује "у најкраћим цртама елементарне основе геоплитике у ужем слислу те речи". -Ја сам пре свега нагласио да ја нисам политичар, не због тога што немам афинитета за политку, него зато што мислим да је црква саборни организам који ма колико то било тешко, понекад и немогуће, има циљ да сабира, да гради мостове, отупљује оштрице и превазилази поларизацију. Пре свега да проповеда смисао сваког појединца, али и читавих народа независно од тога какве су околности, рекао је Патријарх и нагласио да често околности ми не бирамо, него су израз промисли Божије и да из тог разлога немамо право да се жалимо било коме него да засучемо рукаве и да сваки проблем и потешкоћу схватимо као задатак који морамо решити. -Будите свесни да када смо решили један задатак, следећи је сасвим сигурно још тежи, нагласио је Патријарх. -И овом приликом сам рекао оно што јесте израз читавог Сабора Српске православне Цркве да ћемо чинити све што је до нас као пастира да нашем народу буде што је могуће боље, а да то не буде на уштрб других народа свесни да искључиво дијалогом и разговором можемо упознати једни друге и препознати вредности једни код других, а онда самим тим створити предуслов за превазилажење искушења и неспоразума којих нажалост има много, нагласио је Патријарх. -Остаје да сви заједно, свако са своје позиције – ми као Црква и верни народ са једне стране, а држава и државне институције са друге стране, чинимо све на корист нашег народа, а никако на уштрб других, поручио је патријарх Порфирије које је захвалио председнику Вучићу на присуству на његовом устоличењу и речима које му је након тога упутио. Извор: РТС

У храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, на празник Сретења Господњег 15. фебруара 2021. године, служена је празнична света Литургија у којој су поред братства храма молитвено учествовали и појци ове цркве са благочестивим народом. Празничну беседу по читању светог Јеванђеља произнео је парох ове цркве, свештеник Александар Јовановић. "Сусрет је жеља Бога за човеком и одговор човека за Богом" рекао је о. Александар додајући да је то срећа, ту је истина, ту је смисао. Сусрет је суштина загрљаја светова. У Христу су се срели Бог и човек, Небо и земља, нестворено и створено, а у човеку - смрт и жеђ за животом. "Радост је наличје сваког сусрета, Божије лице и разлог нашег постојања у овоме свету, то је смисао свих светова", указује о. Александар који напомиње да је "радост без ближњег немогућа, а ближњи без сусрета - недостижан". Најтоплије препоручујемо да ово, као и увек изванредно литургијско слово о. Александра у наставку чујете у целини, благодарећи труду г. Радована Савића. Звучни запис почиње читањем св. Јеванђеља од Луке. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа о. Александра Јовановића: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/o. Alexandar Jovanovic Sretenje.mp3

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар празника) Емисија о богослужбеним особеностима празника Сретења Господњег Реч на Сретење Господње Преподобни Григорије Палама: Беседа на Сретење Господње Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Сретење Господње Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Сретења Господњег Митрополит Амфилохије на Сретење Господње: Без сусрета са живим и вечним Богом нема среће! Епископ новосадски и бачки Иринеј: Беседа на празник Сретења Господњег Епископ шумадијски Јован: Беседа на празник Сретења Господњег Епископ бихаћко-петровачки Сергије: Беседа на празник Сретења Господњег Епископ Јован (Пурић): Беседа на празник Сретења Господњег Протонамесник Александар Јевтић: Сретење - Господњи или Богородични празник? Презвитер Арсеније Арсенијевић: Услов среће је сретење са Господом! Катихета Бранислав Илић: Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека Радио Беседа: Сретење Господње ТВ Храм: Тајна празника - Сретење Господње ТВ Храм: Величаније Сретења Господњег ТВ Храм: Тропар Сретења Господњег ТВ Храм: Кондак Сретења Господњег Верски календар: Сретење Господње Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све, јер је његова биографија истовремено биографија Бога и Цркве у свету и историји. У великој мери, то је биографија целог овог народа. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Он је, као што је рекао Владика Николај, “најлепше српско дете” које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Кроз њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Непознати и далеки светови који се скривају иза завеса овог света у њему су се открили на најлепши начин. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала. Српски народ нема неспорнију личност и већег просветитеља. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог Божанског престола. Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у “земљу Пресвете Богородице” да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка Небу, саживљавао се са чудесним васионским световима откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. Живот му је био непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Он није само “имитирао” Христа. Он је са Њим у свему “сарађивао”. Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду. Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима — живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добијао и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно — ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости природног раста и процеса, ограничености националне историје и идеологије. Када је први пут стигао у манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, у сусрет му је кренула Богородица Тројеручица. Она му је, према предању тог манастира, откључала и отворила врата. Ту је икону добио на дар и однео је у Хиландар где је постала игуманија а и његова стална покровитељка и заштитница. Јерусалим се није тако обрадовао ниједном странцу, ниједном госту. Свети Сава није ни митско ни “магијско” биће, нити светац који стоји насупрот “профаним” људима. Он је само целовита, остварена и довршена људска личност која је свој овоземаљски век проживела црквеним стилом живота. Христос и Црква Божија су учинили да буде то што јесте, света и непролазна личност, вечна “икона” Христова. У њему се Христос оваплотио, примила се древна хришћанска, ћирилометодијевска и светогорска философија живота, наставила се сва минула хришћанска поколења. Сабрала су се у њему сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила сва наша поколења “језиком лепшим од језика и наречјем којим је Господ створио овај чудесни свет”. У њему је исто тако снажно одјекнуо и будући еон. Зато већ толико векова, уверљиво и убедљиво, сведочи да Бог “хода” овом земљом и планетом, да је БОГ са нама. За живота је био “путујући храм” и апостол, а његове мошти су биле “лек бесмртности”. За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи. Тада је све његово добило још чудеснију снагу и преображавајућу моћ. Током векова се његов жиг утискивао на све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад у средњем веку био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и за све балканске народе. Када смо доживљавали највеће удесе и погибије, Савино смо име призивали у помоћ! Са његовим именом на уснама долазило се на овај свет. У највећим посрнућима њиме смо васкрсавали. У злокобним добима он је мирио завађену браћу! У трагичним сеобама њега смо носили као највећу светињу и амајлију и, како каже песник, “докле смо се ми расејали, дотле се његово име протегло и пепео развејао”. Ниједно српско поколење није било безбрижно и спокојно, али су га сва славила и радовала му се! Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Где се он појављивао, тамо су туђини постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била “света”, а не “велика” Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи. Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичкоправне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Настојао је да се на свим нивоима успоставе присни лични односи, а да се укину односи засновани на принципу господар — роб и претпостављени — потчињени. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Градио је Цркву Божију целог живота. Због свега тога су многа поколења била на путу Светог Саве. Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвенополитички идеали данас били модерниј и, напредниј и, човечниј и? У овом веку се све преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из живота. Можда је мањи грех оних који га отписују него оних који га умртвљују. За највећи број Срба Свети Сава је данас, у најбољем постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот — то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу. Протопрезвитер-ставрофор Радован Биговић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дана 13. јануара по новом, а 31. децембра по старом календару, када Православна Црква прославља Светог исповедника Доситеја Загребачког, Епархија горњокарловачка молитвено се сећа овог дивног Божијег угодника и страдалника који је нашим владичанством администрирао од 1936. до 1938. године. Свети Доситеј (Васић) и Карловачко владичанство „У спомену вечном биће праведник, од зла гласа неће се уплашити.“ (Пс. 111,6 и 7) Свети исповедник Доситеј (Васић) Митрополит загребачки, рођен је 5. децембра 1887. године у Београду. Гимназију и богословију завршио је у родном граду, а Кијевску духовну академију са степеном магистра богословља завршава 1904. године. Замонашен је као ученик богословије и рукоположен за јерођакона. Био је професор богословије у Београду. За Епископа нишког изабран је у мају 1913. године, а исте године 25. маја хиротонисан је за епископа. За првог Митрополита загребачког изабран је 1931. године. За време заседања Светог архијерејског синода Српске православне цркве у Сремским Карловцима Епископ горњокарловачки др Максимилијан (Хајдин) изненада је преминуо у Београду дана 25. фебруара 1936. године од последица запаљења плућа и срчане изнемоглости. Синод је на ванредној седници сутрадан, 26. фебруара, за администратора удове Епархије горњокарловачке поставио Митрополита загребачког Доситеја (Васића). На опелу владике Максимилијана, у суботу 29. фебруара у Саборном храму у Плашком, узели су учешћа Митрополит загребачки Доситеј и епископи: бачки др Иринеј (Ћирић) и далматински др Иринеј (Ђорђевић). Са покојним Епископом горњокарловачким у име Патријарха српског Варнаве опростио се митрополит Доситеј истакавши: „У животу и раду епископ Максимилијан увек се истицао својом ретком вредноћом, савесношћу и трудољубљењу… Својим солидним правничким знањем и темељном богословском спремом епископ Хајдин знатно је доприносио да се регулишу и среде односи у уједињеној Српској православној цркви. Паства и свештенство наше гајило је према блаженопочившем најбоље осећаје поузданости и готовости, да помаже свог архијереја у свим подухватима корисним за народ и Цркву нашу.“ Након тога у име Светог архијерејског синода опростио се Епископ бачки др Иринеј. Управу удове Епархије горњокарловачке митрополит Доситеј преузео је након сахране епископа др Максимилијана у Плашком, почетком марта 1936. године у присуству Епископа бачког др Иринеја (Ћирића). У периоду администрације митрополит Доситеј обишао је неколико места у Карловачком владичанству, храм Светог Спиридона у Петрињи, храм Рођења Светог Јована Крститеља у Топуском, храм Васкрсења Христовог на Вељуну, као и манастир Гомирје. Поводом осамдесет година од рођења нашег највећег научника Николе Тесле, митрополит Доситеј посетио је Смиљан у јулу 1936. године и том приликом открио спомен плочу на Теслиној родној кући. Након свечаности у Смиљану обишао је у пратњи проте Гедеона – Гене Илића храм Светог великомученика Георгија у Госпићу. У храму Светог великомученика Георгија у Цвијановић Брду осветио је 1937. године нови иконостас који су храму даривали браћа Милутин и Станко Ловрић, трговци из Карловца. Поводом 150 година карловачког храма Светог оца Николаја и 100 година од смрти Епископа горњокарловачког Лукијана (Мушицког), Патријарх српски Варнава посетио је град Карловац и Црквену општину карловачку у недељу 23. маја 1937. године. У пратњи патријарха били су: митрополит Доситеј, епископи: зворничко-тузлански др Нектарије (Круљ), рашко-призренски Серафим (Јовановић) и мукачевско-прјашевски др Дамаскин (Грданички). Патријарх са архијерејима служио је литургију у карловачком храму, а у поподневним часовима присуствовали су свечаној академији поводом јубилеја у Соколовом дому. Митрополит загребачки Доситеј у својству администратора владичанства, осветио је темеље за нови храм Светог великомученика Георгија на Сушаку, дана 01. септембра 1938. године уз саслуживање протојереја Исака Пејиновића, протојереја Симеона Омчикуса. Овом чину су присуствовали представници градске општине, државних установа, војске, као и велики број становништва. Храм на Сушаку пројектовао је познати архитекта Момир Кордуновић из Београда. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао је дана 9/22 јуна 1938. године за епископа упражњене Епархије горњокарловачке викарног Епископа сремског Саву (Трлајића). Митрополит Доситеј сачекао је у Загребу епископа Саву и заједно се са њим упутио у Плашки, где је новоизабрани епископ устоличен у трон Карловачког владичанства дана 04. септембра. Управу Епархије горњокарловачке митрополит Доситеј предао је 05. септембра епископу Сави у присуству Епископа шабачког Симеона (Станковића), изасланика Светог архијерејског синода. На позив епископа Саве митрополит Доситеј посетио је Епархију горњокарловачку приликом освећења храма Светог великомученика Георгија на Сушаку. Том приликом храм је свечано осветио и троносао Патријарх српски др Гаврило (Дожић) уз саслужење митрополита Доситеја и епископа: нишког др Јована (Илића) и горњокарловачког Саве, дана 01. октобра 1939. године. Патријарх и архијереји посетили су Ријеку, Карловац, Огулин, Српске Моравице и Плашки у периоду од 29. септембра до 04. октобра. Почетком 1940. године здравствено стање Митрополита загребачког Доситеја било је прилично лоше. Према лекарским извештајима боловао је од неуропатије, акутне срчане слабости и бронхитичне појаве. Средином јануара 1941. године митрополит Доситеј је и лично умолио патријарха Гаврила да га због лошег здравственог стања у пословима Великог црквеног суда замени неки други архијереј. Свети архијерејски синод је услишио молбу оболелог Митрополита и на његово место поставио Епископа тимочког Емилијана (Пиперковића). Епископ горњокарловачки Сава за време болести митрополита Доситеја замењивао га је на богослужењима у Митрополији загребачкој од 1940 до 1941. године. Други светски рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10. априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: “Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде”. Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године. На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9.јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг. Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду. После заупокојене литургије у манастирском храму служено је опело митрополиту Доситеју у недељу 14. јануара 1945. године. На опелу су начаствовали Епископи нишки др Јован (Илић) и мукачевско-прешевски Владимир (Рајић). Од покојног митрополита опростио се епископ др Јован. Ковчег са телом Митрополита Доситеја сахрањен је са северне стране манастирског Световаведењског храма. Митрополија загребачка подигла је велелепни споменик Митрополиту Доситеју са натписом: † ДОСИТЕЈ ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЗАГРЕБАЧКИ 1877-1945, СВОМ ПРВОМ МИТРОПОЛИТУ ЗАХВАЛНА ЕПАРХИЈА. На другој стани споменика исклесан је стих: „Знам дела твоја, и труд твој и трпљење твоје. И трудио си се за име моје и ниси сустао (Откр.Јов. 2.2-3)“. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на својој седници од 22. маја 1998. године под АСБр. 88/зап. 153 донео је одлуку да се за Исповедника Православне цркве прогласи блаженопочивши Митрополит загребачки Доситеј (Васић). Свечана канонизација обављена је у храму Светог Саве на Врачару, 21. маја 2000. године. Обретење моштију Светог исповедника Доситеја обављено је у манастиру Ваведење 12. и 13. маја 2008. године, и свечано су положене у манастирски храм. Спомен Светог исповедника Доситеја загребачког празнује се 13. јануара по новом календару. О овом дивном светитељу, великом исповеднику и архијереју, у овим светлим данима Божићне радости, Епархија нишка у којој је Свети Доситеј (Васић) столовао од 1913 до 1933 године, објавила је богату монографију под називом „Служитељ мира и љубави – Свети исповедник Доситеј, Епископ нишки и Митрополит загребачки (1878-1945)“ аутора протођакона Далибора Мидића. Ово дело, као и раније објављене студије и књиге представљају најлепше каменичиће на велелепном мозаику животописа Светог Доситеја (Васића). Радуј се, Свети јерарше Доситеје, исповедниче Цркве Христове! Ђакон Будимир Кокотовић Извор: Епархија горњокарловачка

„Прва фаза жалости наликује повратку блудног сина. Због тога то испуњава онога ко жали утученошћу и води га у то да користи речи блудног сина: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк 15, 21). Но жалост престаје у тренутку када отац истрчи да сретне и загрли сина. И када види да је пригрљен са таквом очинском љубављу, син бива испуњен неисказивом радошћу… и прихвата очев загрљај и заузврат и сам грли оца. Затим, пошто уђе у очев дом заједно са њим, они скупа учествују у светковини божанственог благостања“. Свети Григорије Палама Извор: Епархија жичка

Будући да је наступило време Божићног поста и усрдног подвига којим се припремамо за празник Оваплоћења очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа, Слободанка Грдинић разговарала је са катихетом Браниславом Илићем о овој благословеној и важној теми, о којој није довољно само говорити и промишљати, већ је потребно да је актуализујемо у делатном плану свог хришћанског етоса. Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић за Радио "Светигору" о Божићном посту (аудио) -На сâмом почетку, реците нам нешто о значају поста уопште? Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности што за последицу има јачање снаге човекове воље. Не бисмо смели да изгубимо из вида да је посни период везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: "И запрети Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш." (Пост. 2, 16-17). У Новом завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је средство нашег сједињења са Њим, јер према речима сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: "Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе." Према учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти." Свети Симеон нови богослов о посту благовести: "Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши." -Због чега је важан овај пост који претходни празнику Рождества Христовог? Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина, зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима светима који су својим подвигом просијали угодивши Господу. Како бисмо на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост старозаветних патријараха и праведника који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане, као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело људима неисказана блага, па и само Царство небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. -Реците нам нешто о установљењу Божићног поста? Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века Свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово божанско и спасоносно учење. Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после свете Четрдесетнице, а по строгости долази после свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље, као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље: Праотаца и Отаца. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученика, пророка, апостола, светитеља и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У Недељи праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја Првозваног и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се оваплотио нас ради и спасења нашега ради. -Споменули сте Недељу праотаца и Недељу отаца, за које нас вежу и бројни обичаји који су проистекли из богослужења? У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља праотаца, Недеља отаца и Недеља богоотаца. У Недељу праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Светог Јована Крститеља. У Недељу отаца (познатој као Оци) прослављамо све претке Господа нашег Исуса Христа по телу који се наводе у родослову у јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу богоотаца, после празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог. -Како је могуће да савремени човек који је оптерећен бројним искушењима, бригама и многобројним свакодневним обавезама, зарони у тајну Божићне четрдесетнице и постојано ходи овим благословеним путем духовног препорода? Хвала Вам на овом питању. Ваистину, свако од нас би самоме себи могао да постави исто ово питање, јер живимо у времену „брзогˮ начина живота који потребује свеукупну лагодност. Међутим, као припадници Цркве Божје, као сигурне лађе спасења, требали бисмо да свој начин живљења ставимо у оквире црквеног ритма. Шта желим овим да кажем? Драги моји, сваки нови пост је прилика за нас да се клонимо пуког формализма и законског (фарисејског) испуњавања поста реда ради, већ смо позвани, да васцелим својим бићем заронимо у суштину овог свештеног периода, односно, да изађемо из овог поста као бољи људи који су се одрекли лоших навика, а пригрлили врлине које нас приближавају Богомладенцу чије Рождество са љубављу ишчекујемо. У току ове Божићне четдесетнице наша Црква савршава молитвене спомене на многе свете угоднике који су просијали у свом подвигу, нека нам они буду на помоћи, да угледајући се на њих управимо своје духовне кораке на праву стазу, корачајући постојано и храбро, не само ка Божићу, већ поврх свега, ка радости вечне заједнице са Господом нашим и свима светима који су од памтивека угодили Господу. -Закључујемо да овај благословени период Божићног поста и усрдног подвига својим током већ указује на спасоносни значај празника Божића? Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: "Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство небеско." Друга литијска стихира празника (коју ћемо чути на богослужењу у навечерје Божића) јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир! Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних праведнике. -За крај, Ваша поука слушаоцима Радио Светигоре? Данас су нам, више него икад, потребни мир на земљи и добра воља међу људима. Али, неће бити мира међу људима, докле год не испунимо себе хришћанским човекољубљем, а први корак задобијања истинског хришћанског човекољубља јесте љубав према ближњима. Дакле, потребно је да у овим благословеним данима умножимо љубав према ближњима, како бисмо били достојни да се у Божићној радости чистим срцем сусретнемо са Богомладенцем. Поред љубави, данас нам је потребан еванђељски мир који нам се роди у Витлејему – новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир. Услед убрзаног начина живљења савременом човеку постаје све теже да свој живот усмери ка правим и истинским вредности, оним вечним вредностима које нам је даровао Господ. Стога, нека нам овај Божићни пост буде путеводитељ да и поред бројних искушења и „брзогˮ живота, не скренемо са јединог сигурног пута који води ка радости Царства небеског. Богомладенац Христос је дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге. Завршавајући своје скромно, али искрено слово, поштованим слушаоцима васељенског Радија Светигоре, желим срећан и Богом благословен почетак Божићне четрдестнице, да препорођени, облагодаћени, и радошћу испуњени, припремимо дом своје душе за Богомладенца Христа, коме нека је слава са Оцем и Духом светим. Амин, Боже дај! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Извор: Митрополија црногорско-приморска / Радио Светигора

Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије за Радио Светигору о Митрополиту Амфилохију. Разговарала Слободанка Грдинић. Пратимо данас у наручје Господње нашег Архипастира и оца Високопреосвећеног Архиепископа Амфилохија. Преосвећени Владико када сте га срели и како га памтите? – Потрешен сам Вашим питање, не само са информацијом о упокојењу Митрополита Амфилохија. Данас нам је свим срце узбуђено јер осјећамо и тугу и радост. А што се тиче вашег питања кад сам га срео? Ево овдје у телефону имам чак и фотографију са тог првог сусрета са њим. Било је то у манастиру Бођани на Петровдан, 12. јула 1990. године. Митрополит је тада био Епископ банатски, а ја сам био млад богослов од 15 година. Ту је био присутан и Владика Бачки Иринеј. Тај први сусрет памтим и данас и чувам ову фотографију, а посебно сад када сам Епископ. Последњи пут сам разговарао са њим на мој имендан, 8. октобра, када је Митрополит већ био у болници. Позвао сам га да му пожелим брз опоравак и он се обрадовао мом позиву. Вијест о упокојењу Митрополита Амфилохија растужила је не само мене него и цијелу Српску православну Цркву и цијело Православље. Служио сам јутрос Свету литургију у манастиру Острог а морам да кажем да ми је Митрополит јутрос дошао у сан. Двије смо ријечи прозборили у сну, не морам их сад износити, али могу да кажем да сам осјетио радост, ону васкршњу радост да је смрт побијеђана и да наш Митрополит несумњиво иде у наручје Господа. И ми се препоручујемо његовим молитвама молећи Бога да га упокоји и уврсти међу праведне, у наручје Авраама. Тамо ће наш Митрополит да се моли за нас грешне да и даље истрајемо на истом путу на коме је он био. Хвала Вам преосвећени Владико на овим ријечима утјехе. Свима нама који смо имали благослов да живимо у вријеме Високопреосвећеног оца нашег Митрополита Амфилохија оставио је велики залог. Живјели смо под плаштом његове љубави сви ми овдје али и ви у Епархији бихаћко-петровачкој. Колико је Митрополит значио за вас и за вашу Епархију? – Значио је много јер је увијек бринуо за нас. Обилазио нас је увијек кад је могао, још док је Епископ био Хризостом, садашњи Митрополит дабробосански. Никада не могу заборавити његов загрљај када је 1998. године дошао у манастир Рмањ да нас, младе монахе, подржи у повратку и обнови живота на тим просторима. Сваки сусрет са њим је заиста био сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави коју у овом тренутку ријечима нисмо у стању да изразимо због наше туге и жалости. Нека му Господ да Царство небеско. Од сада смо физички раздвојени али духовно ћемо увијек бити заједно. Он ће живјети у нама као и сви наши Свети преци. Оно што је битно је то да ће се он молити од сада молити за нас пред престолом Свевишњега много јаче и много боље него на земљи. Хвала вам Владико на ријечима утјехе. – Богу хвала и нека је нашем Митрополиту вјечни покој. Извор: Митрополија црногорско-приморска