Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сусрета'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. За неке људе, Причешће је незамислив подвиг. Па шта ја то говорим? Не за неке. За многе. Можда за већину. И себе убрајам у ову већину. Евхаристија је толико света ствар коју осећаш умом, својом кожом разумеш да додирујеш нешто заиста свето. Ти, човек од крви и меса, својим ситним мислима, сујетом и стрепњом, не дотичеш се само Тела Божијег, него се излива Његова света Крв у твоје вене. Крв Божија пере твоје срце, мења те, враћа те себи. Ово је невероватно. Али тако је. Како се ово дешава? Како је ово уопште постало могуће? Како сам после тога остао жив? Можемо много причати о овоме. Ако сте то искусили, више ћете волети тишину. Ово је истина Евхаристије – свето узбуђење додира истинске светиње, готово сагоревајући ужас светог. А поред тога – нешто сасвим друго – детиња, мирна радост, „тишина неизрецива“, радост постојања, дисања, молитве, трчања, радовања, јер си заувек жив и заувек окружен живим. Свештеник стоји на престолу и као из дубине очаја изговара: „Боже, очисти ме грешног!“ Симбол мирне радости је дете које жваће нафору. Деца заиста воле нафору. Да ли сте и ви приметили? Тако је забавно гледати како неко мало дете, држећи „свету лепињу“ са две „шапе“, с највећом озбиљношћу преноси „Божји хлеб“. И заиста, има нечег бескрајно мирног у самој појави светог хлеба и вина. Како ти душа буде мирна и тиха кад погледаш у нафору. Суптилан и нежан тренутак литургије. Свештеник стоји у олтару. Ускоро ће се иговарати "Верујем". Свештеник узима у руке поклопац који прекрива Путир и почиње да „дува“ преко светиње читајући Символ вере. И увек радо узимам овај покривач у руке, јер се кроз њега пробија суптилни мирис вина и хлеба, и у души ми је тако добро, тако мирно и радосно. Како литургија спаја ова два невероватна стања: детињу мирну радост и свето страхопоштовање? Све је врло једноставно. Не срећемо се са безличним светилиштем, не са страшним космичким елементима у Евхаристији. Живи Бог, наш прави и истински Отац, пун љубави и нежности, долази нам у сусрет. Он нас дотиче, Његова Крв обнавља наше душе, Његов Дух оживљава наша тела. Страшно. И радосно. Права икона Евхаристије је јеванђелска прича о умножавању хлебова. Налази се у сваком од четири јеванђеља. Стара, веома стара прича. Христос је по цео дан проповедао на пустом месту, људи су били уморни, далеко од становања, нису имали чиме да се нахране – апостоли су нашли само пет хлебова и две рибе, али можете ли овим да нахраните толико људи? А Господ се просто помолио, благословио и нахранио све. Обично чудо – о томе ми хришћани уморно размишљамо, не примећујући да чудо не може бити обично. Уосталом, чудимо се овоме некако тупо, без ентузијазма: да, Бог је направио чудо, нахранио пет хиљада људи, али да ли је заиста толико вредно да Бог направи чудо? Он је Бог, свемогући Творац и Провидитељ.Требало би да му је лако да исцељује, васкрсава и умножава хлебове. Али joш у давна времена схватили су: прича о хлебу је посебна. Јеванђелист Јован, који се није одликовао склоношћу да у свом јеванђељу понови оно што су други јеванђелисти већ говорили пре њега, ипак се сетио чуда умножавања хлебова у свом тајанственом јеванђељу, и поменуо га баш у тој шестој глави, у којој се детаљно приповеда о Хлебу Небеском, односно о Евхаристији. Чудо умножавања хлебова је била илустрација за разјашњавање теологије Евхаристије. То није био само чудесан догађај, већ, пре свега, знамење, жива икона Вечне Литургије. Шта је Евхаристија? Тешко је то укратко објаснити, поготово нецрквеној особи. Речи се бирају тешко, опиру се, захтевају дозу резерве и појашњења. Чак ни за теолога ово није лак задатак. Овај дар, доступан свима – и научнику, и незналици, и богослову, и простаку – не можете умом да схватите: погледајте само икону Евхаристије, чудо умножења хлебова, и не гордите се, него понизно приступите и започните ову тајну општења са Богом, пустите Христа у живот свој, у крв своју, у тело, у саму дубину своје душе и замолите Га да њена унутрашња спремишта, мрачна и пространа, буду обасјана светлошћу Његове љубави, да би вас Христос оживео, нахранио правим животом, јер је управо то смисао Евхаристије - да оживимо мртве, да заситимо наше душе и тела истинским, Божанским животом. И ово је прави, веома лични и присни сусрет са Богом Живим. Не са идејом, не са доктрином или филозофским системом, не са мистериозном нествореном енергијом. Он сам, Творац света, сусреће ме лично у самој дубини мене, у таквим понорима мог бића о којима ни сам нисам ни размишљао. Мој мудри пријатељ са тужним осмехом и непоправљиво љубазним очима једном ми је испричао како је постао верник, доживевши ово искуство сусрета са Богом у Евхаристији. Одрастао је у обичној совјетској породици, не знајући ни за Бога, ни за Цркву. Живео је као трава - пионирско детињство, школске невоље, страст за боксом - разумљив живот, без мистичних тајни и метафизичких стрепњи. Одједном су цркве почеле да се отварају. А у нашем граду Гомељу, Петропавловска катедрала је враћена верницима. Било је тако необично. Испоставило се да постоји неки други свет, веома древни и традиционалан, и тамо су људи који имају свој пуноправни и пунокрвни живот! Почео је да улази у храм. Ништа није разумео, никога није познавао, само је гледао. Било је занимљиво и необично. Упознао је монахињу, а онда су почели разговори. -Да ли сте се икада причестили? - Не. Како то изгледа? - Рећи ћу вам. Причала му је о Причешћу и како да се припреми. На ужас својих родитеља, совјетски школарац је храбро постио недељу дана. Стрпљиво је читао „Молитвеник“, ни не надајући се да ће разумети древни дијалект. Уочи причешћа, по обичају, гледао је ТВ са неким глупим филмом и дошао на литургију, потпуно не схватајући шта ради, зашто је дошао и шта да очекује. Требало би да се причестим - причестићу се. Да ли сам верник? Схватићу то тамо. Након обављене исповести, пришао је причешћу. Руке склопљене на грудима. Гласно је изговорио своје име. Свештеник му је принео парче хлеба са вином на кашичици. Необичан укус. То је све. Нема више шта да се каже. Тако се све догодило. Тако је постао верник. Ту, код Чаше, срео је Христа. Није било никаквих визија. Није било гласова, пророчанстава или необјашњивих чуда. Земља се није мицала испод ногу. Урагани нису откинули малтер са зидова. То је био додир нечег искреног и светог. Као дечак никада није помислио да би му се ово могло догодити. Није знао шта је Евхаристија, није читао Свето писмо, није проучавао историју цркве и житије светих. Чуо је нешто, прочитао, али уопште није мислио да ће бити овако. Упознао је Бога и остао. После причешћа сео је на црквени трем. Свуда наоколо свеже цвеће, клупе. И – изванредна тишина. У цркви се још моле и певају. Неки људи шетају около, спортисти трче дуж стазе. Помислио је: тако је једноставно уверити се да постоји Бог на свету: само приђи чаши и причести се. Потребно је да само одете у храм, и Бог ће вам доћи у сусрет. То је тако једноставно. Прво је искуство, па разумевање, а после Сретења долази вера, коју нико не очекује, која се не може ни планирати ни наручити. Али само тако постајемо верници – лично сусрећући Бога, изненађени Њиме. И зато је тако радосно ићи на Причешће – на састанак са Богом, схватајући Кога ћеш видети, Кога ћеш примити у себе, Ко ће остати са тобом заувек. Архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru
  2. -Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије. Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска
  3. Обично кад се представници земаља дипломатски састају унапред договоре/усагласе све ствари идући брутално у детаље на пример: где ће ко седети, на каквим столицама ће седети, како ће бити обучени, даље како и где ће се фотографисати давати изјаве итд..... исто тако политичари кад се поздрављају воде рачуна на који начин то раде.... јер спољашње понашање/ опхођење председника се чита, као порука са једне стране.... На интернету се може наћи фоторафија где председник Вучић седи на стoлици испред Трампа... Могуће да је овај детаљ промакао нашој делегацији на челу са председником Вучићем, тј. да се ово нису раније договорили.... или су били присиљени, тј. можда је то био буквално детаљ изненађења да им је неко ракао седите овде, ту и ту.... могуће да је то све Трамп тако одрадио, личи на њега.... Ево шта Руси пишу..... Марија Захарова је написала коментар везано за фотографију где председник Вучић седи на столици директно окренут према Трампу у овалној соби.............. Захарова је написла следеће: “Протокольные уловки стали одним из приёмов, на которые регулярно идут американские чиновники, чтобы искусственно создать видимость собственной исключительности. А это неприемлемо.” Дакле Руси кажу (вероватно на основу ранијег искустави са америма) да се Американци служе протоколарним триковима приликом састанака да покажу своју доминантност и посебност.... а што се према њима управо догодило за време састанка председника Вучића и Трампа.... Ево један пример са једног дипломатског састанка Православних и Римокатолика: Ако пажљиво погледате папа Франциско брзински намерно иде да приликом поздрава да обухвати руке Руског Патријарха.... што представља доминантност, првенство, контролу.... https://www.youtube.com/watch?v=gzcrpvsHQ3Q&feature=youtu.be&t=24 Дакле ради се о дипломатским “триковима”... који имају поруку.... И питање/а за све који читају овај текст: Да ли ви сматрате/ да ли мислите да су наши државни и Црквени представници упознати са овим (тј. триковима / опхоћењем приликом сусрета) и да ли у опште обраћају пажњу на ове детаље? Да ли ви видите ове протоколарне детаље као нешто битно/од значаја или сматраде да је ово небитано? Поздрав за све људе добре воље!
  4. И поред лошег времена, грмљавине и јаке кише, у навечерје празника свете преподобномученице Параскеве, 8. Августа 2020. Лета Господњег емитовано је уживо из манастира Тумана осмо издање емисије "Живе речи". Гости осме по реду емисије били су архимандрит Димитрије, игуман тумански и јеромонах Петар, сабрат наведене обитељи, са којима је разговарао протопрезвитер Иван Цветковић. Акатист туманским светитељима Зосиму и Јакову читали су јеромонаси Димитрије и Петар, уз саслужење јерођакона Гаврила. Након молитвеног сабрања у окриљу кивота туманских чудотвораца, оци Димитрије и Петар говорили су о овој великој светињи браничевске епархије. На питање како Бог делује и исцељује, отац Димитрије је поучио рекавши да је вера основа свега, па тако и Божијег деловања и чудотворства Божјег према човеку. Слобода је дар Божји, зато као хришћани требамо да стојимо у слободи којом нас је Христос ослободио, истакао је игуман туманске светиње. Говорећи о чудима и правилном поимању чуда Божјих, отац Петар је указао да свако чудо у овоме веку није коначно, оно је само најава оног чуда које ће се збити у будућем веку, јер ћемо љубављу Божјом на крају сви бити исцељени у сили и слави Божјој. Истинску веру у Васкрсење као верујући хришћани, као сутелесници Тела Христовог, предокушавамо једино на Литургији која је наше бесцен благо и једини пут спасења, подсетио је отац Димитрије гостујући у емисији "Живе речи". НАЈАВА ЕМИСИЈЕ ЗА СРЕДУ 12. АВГУСТА ОД 20:30Ч Благодарећи великој љубави Архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, наредна емисија "Живе речи" биће емитована из Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици. Позивамо Вас да узмете учешће у овој емисији и примите благослов велике светиње која сведочи силу и славу Васкрсења, али и силу васкрсења народа Божјег који је устао у праведну одбрану светиња. Као вид наше хришћанске љубави и подршке у наведеној праведној борби за очување светиња и умножења љубави, редакција портала и емисије "Живе речи" донела је одлуку, да емисије које се емитују средом, уживо реализујемо из светиња Митрополије црногорско-приморске.
  5. Садржај мартовско-априлског 372. броја„Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, употпуњен је разговором са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким (Митрополија црногорско-приморска). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Отац Слободан: Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом! *Оче Слободане, на самом почетку нашег разговора замолио бих Вас да нам протумачите светоотачке речи, да је „богослов онај који се моли, и да онај који се моли јесте истински богословˮ? Ове ријечи Евагрија Понтијског на најбољи начин изражавају нераздвојност богословља и молитвено-подвижничког опита. Заправо, богословље јесте аутентично и истинско само онда када је подвижничко. Из тог разлога богослов треба најприје да постане црквени, литургијско-подвижнички човјек, да постане боговидац, јер једино тада ће његово богословље да буде аутентично и истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме. Знамо да су само тројица Светих Отаца понијели назив ''богослов'': Свети Јован, Свети Григорије и Свети Симеон Нови. To нам казује да то ''звање'' не може да понесе свако, већ само онај ко је цио свој ум и срце предао Богу. Дакле, богослов је онај који се моли и чији је живот непрестано словљење и слављење Бога. Данас се, такође, сусрећемо с једним поимањем богословља које искључује поменуту подвижничко-мистиријску димензију. И тако се богословом назива искључиво онај који посједује диплому теолошког факултета, при чему се занемарује суштинска разлика између академског богословља и богословља у горе поменутом смислу. И што више диплома, прочитаних и објављених књига, то већи богослов. У Житијама Светих имамо мноштво чудесних примјера светих људи који су често били неписмени или са ''неколико зима школе'' као нпр. Свети Силуан Атонски али су они цијело своје биће предали Богу и тако се освједочили као аутентични богослови и боговидци. Не чини, дакле, број прочитаних књига и стечених диплома једног богослова него превасходно живот по Богу. Зато Свети Григорије Богослов каже: ''Говорити о Богу је велика ствар, али је још боље очистити се за Њега.'' Слично казује и Свети Дијадор Фотички када тврди да ''ништа није бједније од разума који без и ван Бога философира о божанским стварима.'' На крају крајева, богословље може да се испољава на разне начине: кроз иконопис, кроз црквено пјесништво, сакралну архитектуру. Богословствовати се може и ћутањем. Све ово значи да боголовље не остаје на спољашњој равни, већ прелази у дубину, у простор најинтимнијег личног искуства Бога. Једноставније речено: од ријечи о Богу, богословље прелази у разговор с Богом. Тако да ће и онај који је неписмен, који ниједну књигу није прочитао, и поред ћутања и незнања уколико живи Божанским животом, бити богослов. Говор о Богу завршава животом у Богу. *Из Вашег објашњења произилази да се истинско богословље не може одвојити од црквеног опита, јер је сврха богословља истраживање, потврђивање и култивисање истинске заједнице човека са Богом како би се постигло спасење или вечни живот, је ли тако? Управо тако. Богословље није плод људског умовања, оно има за своје исходиште Цркву као мјесто заједничарења и сусрета са Богом. И само у Цркви, у литургијској тајни сједињења са Богом богословље бива харизматско, просветљено и освештано. Изван тог амбијента, богословље престаје да буде богословље и постаје ''брбљање'' (према ријечима Светог Атанасија Великог). Тако долазимо до још једне, суштинске димензије православног богословља, а то је његов сотириолошки карактер. Богословље, дакле, има за циљ свједочење живота у Богу и кроз то свједочење откривање бескрајних могућности човјековог узрастања у тајни Богопознања. Богословље, као израз Цркве јесте критеријум расазнавања онога што је истинито и једино потребно и што треба да буде предмет свједочења Цркве. *Да ли је богословствовање својствено само одабраним људима, или је сваки човек призван и позван да буде истински богослов? Одговор на ово је заправо садржан у Вашем првом питању. Свако ко се моли, ко је уронио у Тајну Цркве Божије, ко је сусрео Христа, и ко свједочи и својим животом изражава тај сусрет, тај је богослов. А то не зависи од степена академског образовања нити од било каквих ''спољашњих'' параметара, већ искључиво од тога да ли је Христос постао темељ живота и да ли се у Њему препознао циљ и ''мјера раста''. Откривење Божије, Његово јављање човјеку јесте полазиште богословља. Дакле, човјек одговара на Божански призив и у том одговору се зачиње богословље, а крајњи циљ богословља, што је потврђено у историји светоотачке богословске мисли, јесте искуствени пут сједињења са Богом. На једном мјесту, преподобни Јустин Ћелијски каже да је вјера подвиг који обухвата сву личност човјекову, па самим тим и разум човјеков. Према томе, вјера је та која догматске истине Јеванђеља претвара у човјеков живот. Другим ријечима, благодатни живот у Цркви постаје извор благодатног познања вјечних догматских истина. И када та истина постане суштина и темељ човјековог живота, онда се кроз њу постиже спасење. *Драги оче, шта можете рећи о богословљу као исцелитељској науци? Драги брате, хвала Вам на овом питању. Дакле, богословље има сотириолошки, спасоносни карактер. Будући да је нераздвојно од литругијско-подвижничког аспекта, оно носи печат остварене заједнице с Богом. Темељ богословља је Оваплоћење Логоса, тајна вјечног сједињења Бога и човјека у Личности Исуса Христа. Наше слободно прихватање да будемо причасници Тијела и Крви Његове значи да бивамо исцијељени, бивамо преображени, спасени и обожени. И отуда је богословље исцјељитељско и спасоносно једино ако за своје исходиште има Тајну Христову. Хришћанска вјера, догмати и Јеванђеље имају најдиректније посљедице по наш живот. Иначе, све то би било обична пропаганда. Зато је светоотачки метод одувијек био повезаност Ортодоксије и Отропраксије: јединство вјере и живота, догме и етоса (морала). Догмати нису просто одредбе и формуле, него су прије свега тачно и прецизно исказано искуство спасења и новог живота у Христу у Цркви Његовој. Те Богооткривене истине које су нам дароване у Христу и Цркви су спасоносне само онда ако живимо по њима. Према томе, права вјера рађа прави и истински хришћански живот. Наравно, у свему томе је неопходна благодат Божија, да би те истине биле животворне и спаосносне. Оне лако могу да се претворе у стерилне и беживотне фразе уколико нису постале истински темељ нашег живљења. *Будући да се светотајински и целокупни хришћански живот утемељује и налази свој врхунац и пуноћу у светој Евхаристији као Светајни Цркве, да ли то значи да и истинско богословље произилази из литургијског небоземног заједничарења и величања Тројединог Бога? Будући да је циљ нашег живота сједињење с Богом, а оно се у овом вијеку у предокушају али реално остварује у Тајни Евхаристије, онда је и богословље плод и израз тог евхаристијског опита заједничарења. Према томе, цјелокупан наш живот и јесте словљење и слављење Бога. Светоотачко богословље – почев од апостолских ученика, преко богословља Отаца епохе Васељенских сабора, па све до паламитске богословске синтезе – јасно нас учи да је Евхаристија централни догађај Цркве и полазиште истинског односа према свијету. Евхаристија је мјесто преображаја свијета и човјека и мјесто сусрета човјека са Богом из којег заједничарења проистичу сви благодатни дарови, па тако и дар богословља. Овдје треба нагласити да је богословље дар Божији који се човјеку даје у мјери човјековог очишћења и стицања благодати Божије кроз врлински и светотајински-евхаристијски живот. *Оче Слободане, замолио бих Вас да наш разговор крунишемо Вашом пастирском поруком. Сви дарови у Цркви происходе од Исуса Христа. Стога, било који вид нашег служења у Цркви – свештенички, вјероучитељски, лаички – исходи из Његове Богочовјечанске Личности. Зато је потребно да се трудимо да тај дар умножавамо, јер као људи Цркве имамо велику одговорност, како за нас саме, тако и за свијет којем треба да будемо ''со и свјетлост.'' Зато сваки дан и сваки минут нашег живот користимо за рад на себи, за покајање и борбу са старим човјеком у нама, да бисмо тако остајали и истрајавали на ''уском путу'' спасења. Нарочито је потребно да схватимо да имамо велики благослов да будемо чланови Цркве, заједнице која дарује бесмртност и вјечност. Стога се трудимо да оправдамо то Божије повјерење и да будемо достојни хришћанског имена које носимо. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 372. броју Православног мисионара (стр. 28-31.) Извор: Православни мисионар / Ризница литургијског богословља и живота
  6. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у храму Сретења Господњег у Берима код Подгорице, метоху манастира Михољска Превлака. Пред почетак Литургије, Владика је освештао храмовни фрескопис. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да је Сретење Господње чудесни догађај, јер је то сретење Симеона Богопримца с Њим, са живим Господом од Дјеве рођеним. „Симеон Богопримац је тада изговорио оне ријечи које и ми непрекидно понављамо: Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје које си припремио пред лицем свих народа, свјетлост на посвећење незнабожаца, на славу народа Твога Израиља“, рекао је он. Додао је да је Симеон Богопримац био први од људи који је доживио и осјетио тајну доласка Христа, Сина Божијега у овај свијет и сретење са Њим. „Овај догађај нам, уствари, открива велику и најсветију тајну сретења између Бога и човјека, Бога и човјечанства, Бога и овога свијета. Кроз Симеона Богопримца сва творевина Божја прима у своје наручје Христа Господа, поготово људски род га прима у своје наручје. Људски род постаје Богопримац“, објаснио је Владика Амфилохије. Нагласио је да је сваки храм мјесто гдје се догађа сретење са Господом. „И ми данас се овдје сретамо са Господом и примамо Господа у своје наручје, у своје срце, свој ум, у своју душу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач. Владика је на крају рекао да је данас и дан рођења предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. „Да се помолимо Богу да се, као што се срео рођењем са овом земљом и са својом мајком и оцем, и он срете као Симеон Богопримац са Господом да би могао на крају свога живота да и он изговори оне ријечи: Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје, које си припремио пред лицем свих људи, свјетлост на просвећење незнабошцима у славу народа Твога Израиља“, рекао је Владика. Рекао је да су сви људи призвани да се срету са Господом. „Без тога сусрета земаљски живот је нула и ништа не представља, без обзира какав положај човјек имао овдје на овој земљи. Дај Боже да Господ просвијетли и све наше људе у Црној Гори свјетлошћу истине своје и богопознања, да се сви који се у њој рађају, и шире од ње, срету са живим Господом, да се просвијетле свјетлошћу истине Божје, Бога љубави, да би онда Божанском љубављу вољели и овај свијет и све људе и да би завољели живога и вјечнога Бога“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Председник Републике Србије Александар Вучић обратио се 4. јануара 2020. године јавности, након сусрета са Патријархом српским г. Иринејем и разговора о ситуацији у Црној Гори после усвајања Закона о слободи вероисповести. „Када сам се 31. децембра састао са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем, разговарали смо о питањима сарадње државе Србије и Српске Православне Цркве, о свим важним питањима везаним за нашу земљу, али нарочито о ситуацији у региону и дешавањима у Црној Гори. Сматрали смо, и ја као председник, да је од виталног интереса Србије да, пре свега, чувамо опстанак нашег народа у Црној Гори и да је веома важно да на жестоку кампању асимилације Срба одговоримо пристојношћу, одговорношћу, озбиљношћу, као и посвећеним радом на томе да очувамо снагу српског корпуса у Црној Гори, не угрожавајући државно-правни статус Црне Горе“, рекао је председник Вучић и додао да је замолио Патријарха за благослов да на Бадњи дан буде са својим народом, са којим је увек био када је било најтеже. „Мислио сам да је то нормална, уобичајена ствар, а онда сам схватио, по реакцијама из неких кабинета у Црној Гори, да то што бих приватно дошао, без политичких говора, без ичега, само да дођем у своју цркву, да то није по вољи црногорском режиму", изјавио је председник Вучић и поручио да је донео одлуку да не иде у посету Црној Гори и да се са тим сагласио и патријарх Иринеј. Председник Вучић је додао да је сигуран да би неки његову посету искористили да нашкоде српском народу у Црној Гори. Он је нагласио да Србија поштује независност и уставни поредак Црне Горе и да не жели сукобе, али да ће подржавати српски народ у Црној Гори. „Ми смо јединствен народ и никоме нећемо дозволити да нам уништи ни прошлост, ни будућност, нити да нам сатре огњишта, нити мирно, нити на било који други начин. Борићемо се само истином и желећемо разговоре са њима", поручио је председник Вучић и истакао да у Црној Гори живи 28,3 одсто Срба којима ћемо увек помагати и подржавати све српске институције и удружења, јавно, по свим светским стандардима. Он је позвао грађане Србије да увек на достојанствен начин изражавају свој политички суд, уз поштовање према другим државама и Црној Гори, као и уз поштовање Срба у Црној Гори и других грађана те земље, који су српски пријатељи и браћа. „Желим нашем народу у Црној Гори да Божић проведу у миру, а ми ћемо у својим срцима и мислима бити са њима. На нашу подршку и помоћ ће увек у будућности моћи да рачунају. Чуваћу српско јединство и у Црној Гори и свуда где Срби живе", истакао је председник Вучић. Извор: Рredsednik.rs
  8. Кад год неко из Русије долази код нас, увек се обрадујемо. То је земља Светог Јована Кронштатског, Серафима Саровског, Сергија Радоњешког и других великих светитеља. Оне који овде дођу не морам лично да познајем. Једноставно, као браћу их одмах препознам, казао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин у добродошлици свештенику Вјачеславу Фјодорову из Епархије калушке Московског патријархата и групи поклоника за које је приредио пријем у Епархијском дому Епархије ваљевске. Као млад јеромонах, Владика Милутин радо је одлазио у Русију да се, како каже, научи духовности. У посебном сећању остала му је Тројице – Сегијева лавра, старе руске баке, које се усрдно моле, и мноштво других молитвеника са којима се сусретао у братској земљи. Руску Православну Цркву доживљавам као нешто најрођеније, јер припадамо једном народу и једној вери. Посебно се дивим блаженопочившем Патријарху Алексеју и великом Патријарху Кирилу. Жао ми је што не могу чешће да идем у Русију. Дивно је стати на ту свету земљу. Земљу светих отаца и Цара Николаја Романова. Дивим се мудрости Божјој и чудесној тајни јединства са Богом. Имам осећај, када Руси дођу овде, да их чим их видим одмах препознам – рекао је Епископ Милутин. Свештеник Вјачеслав Фјодоров, који служи у Спасо – Воротинском манастиру надомак Оптина пустиње, од срца је заблагодарио Владики Милутину на топлој добродошлици, уручивши му икону Богородице калушке, у којој је уграђен део моштију Светог Амвросија Оптинског. Да њему и богомповереном му верном народу буде на помоћи. Наравно, нису изостали ни дарови у виду обичајног хлеба који се прави у калушкој области, колача, соли и којечега другог што се на тамошњим трпезама служи. Гости из Русије поклонили су се манастирима Лелић и Ћелије. Како би Свети Владика Николај био близу и њиховим ближњима који не могу да дођу овде. Извор: Епархија ваљевска
  9. „Лепотица тамнавске равнице“ Црква Преноса моштију Светог Оца Николаја у Врелу прославила је 6. септембра 2019. године 170 година трајања. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија Ваљевске и Шумадијске. Свој печат богослужењу дао је Црквени хор „Хаџи Рувим“, под управом Милице Степановић – Бабамилкић. У току Литургије Епископ Милутин у чин свештеника рукоположио је досадашњег ђакона Ивана Јовановића, свештенослужитеља при Храму Вазнесења Господњег у Убу. Прослављеног српског фудбалера и великог добротвора Немању Матића, родом из Врела, Владика Милутин одликовао је Орденом Светог Владике Николаја. Пуних 170 година блиста и својом лепотом употпуњује лепоту питомих крајолика тамнавске равнице, дочекујући и испраћајући благочестиве домаћине кад чељад крштењу приносе, синове и кћери жене и удају, своје старе Господу испраћају. Дом молитве, радости и љубави за Господа, коме се увек радо притиче и у ком се гости радо дочекују. Тако је било и у част прославе јубилеја. Предвођени својим парохом, свештеником Небојшом Миливојевићем, врељански домаћини дочекали су бројни верни народ који је дошао из разних крајева да са њима прослави велики јубилеј њиховог храма, који носи име Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, по броју крсних слава најзаступљенијег светитеља у српском народу. Недеља је дан који Господу треба посветити. Шест дана имамо да обавимо све послове, а недеља је дан Васкрсења Христовог намењен одласку у храм на богослужење, посећивању болесних и свих сродника и пријатеља. Ако тако чинимо, биће благословено оно што стекнемо. И нама, и нашој деци, унуцима и целој српској земљи, беседио је Епископ Милутин на Светој Литургији у храму у Врелу. Ми смо данас у дому Божјем. Овде се чују само лепе речи. Овде смо сви блиски једни са другима, јер како би смели доћи у свети храм, ако мрзимо некога? Како бисмо смели доћи пред Сина Божјег, Који је на Голготи опростио грехе оних који су Га на крст подизали? Он је опростио, а ми за парче земље тужимо кума и пријатеља. Авај, каква је то туга у душама људским, констатовао је ваљевски архијереј. Као да не знамо да ћемо сутра отићи пред Бога живог, Који је рекао:“Љубите непријатеље своје!“ Много мржње, нажалост, има у светосавској Србији. Зато често и страдамо више него они који немају веру, јер знамо заповести Божје да не смемо да мрзимо никог на овоме свету. Зато смо у цркви да се томе научимо. Овде смо поводом великог јубилеја. Браћо и сестре, 170 година је стар овај храм. За нас који меримо време, то је много. За вечност, то је секунд. Свети храм је нешто што је вама најдраже и најлепше. Овде је све благо и лепо. Овде све мирише на Христа. Ми смо хришћани, а често заборављамо откада бројимо године, а бројимо их од рођења Господа Христа. Велика револуција се догодила пре 2019 година. Време се рачуна од рођења Бога Логоса, Који је постао човек да човека уздигне до Бога и да човек постане Бог по благодати – беседио је Епископ Милутин. „Локомотива смрти ишла је ка вечној пропасти, вечном паклу… Дошао је кочничар, Човек и Бог, Који зауставља локомотиву смрти и прави велику револуцију“, речи су Светог Владике Николаја на које је подсетио Епископ Милутин. Господ нас учи да праштамо и делимо све што имамо са другима. То је највећа револуција, коју свет никада није доживео до Христа Бога, Који је глава Цркве. Браћо и сестре, треба да знамо да је Христос једина вредност и једина лепота, једина снага и бескрајна љубав. Његово име је љубав. Бог и човек – Исус Христос. Он се рађа да би умро на Голготи, а умире да се родимо ми. Нико из света то није урадио. То је та бескрајна љубав Његова. Богочовек је дошао у свет и укинуо смрт за све нас, да нам гроб не буде задња реч, него одмор телу које чека васкрсење, да се споји са душом, преобрази, и да уђемо у живот вечни. Тамо, где је бескрајна радост, где нема рата, мржње, имања, новца и свега за шта се свет бори, већ је само бескрајно Царство Христово – рекао је Владика Милутин. На земљи нема ничег лепшег ни тајанственијег од Цркве. Сва мудрост је у Цркви, у којој живи Дух Свети и излива благодат и чува истине вере. Црква је тело Христово и Он ће васкрснути у последњи дан сваког ко у њој живи. Преподобни Отац Јустин са сузама је говорио о страдању Господа Христа и опомињао народ да му не сме од Бога ништа бити важније, јер све што имамо дар нам је од Њега. Честитајући јубилеј верном народу Врела, Владика Милутин подсетио је на значај светиње у животу народа и да увек имамо на уму поруку мајке Јевросиме „Беж’у цркву, Краљевићу Марко“. Поруку, која нас упућује на вечно уточиште, место сусретања са Богом и ближњима, у коме се моли и радује. На Светој Литургији Епископ Милутин у чин свештеника рукоположио је досадашњег ђакона при Храму Вазнесења Господњег у Убу Ивана Јовановића. Исповедно писмо којим се утврђује достојност новорукоположеног прочитао је исповедник архимандрит Михаило (Биковић), игуман манастира Јовања a Отац Иван Јовановић положио је свештеничку заклетву. Света Литургија завршена је на изузетно узвишен и дирљив начин. Владика Милутин доделио је Орден Светог Владике Николаја прослављеном српском фудбалеру и првотимцу лондонског Манчестер јунајтеда Немањи Матићу, који је рођен и одрастао у Врелу, из кога срцем никада није отишао. Храм Преноса моштију Светог Оца Николаја за њега је најлепша грађевина на свету, с поносом истиче, носећи његову слику на својим штитницима. Помогао је обнову храма, школе и свега и све у завичају, као и којекуде где је помоћи требало. Међу зналцима фудбалске игре, важи за једног од најбољих на свету, а за доброту душе Немање Матића, сложиће се сви, тешко да има речи којима би се описати могла. Услед клупских обавеза, Немања Матић није био у могућности да данас буде у свом завичају и признање је примио његов отац Драган. За трпезом љубави Културно – уметничко друштво „Тамнава“ извело је сплет игара из Србије. Парох врељански Небојша Миливојевић упознао је Владику Милутина са свиме што је учињено на обнови храма. У знак благодарја, уручене су Архипастирске грамате парохијанима који су учествовали у овом богоугодном делу, а Црквени одбор Црквене општине Врело даривао је Владику Милутина штапом. Извор: Епархија ваљевска / Радио Источник
  10. У недељу, 26.маја, када наша Црква молитвено прославља Свету мученицу Гликерију, верни народ села Раље дочекао је Његово Преосвештенство Епископа шумадијског Господина Јована. Том приликом, Владика Јован, началствовао је Евхаристијским сабрањем, на ком су Преосвећеном саслуживали: архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, парох неменикућски протојереј Новак Илић, парох сопотски Горан Лукић, ђакон Урош Костић и ђакон Филип Јовановић. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Maj2019/ralja26052019.mp3 Богонадахнуту беседу наш Епископ посветио је Светом Јеванђељу по Јовану, зачало 12, многима познато као прича о жени Самарјанки, којој је и посвећена пета недеља по Васкрсењу Христовом. “Васкрс је дан вечнога живота. Зато је Васкрсење Христово срж и садржај вере хришћанске. И уколико се наша вера не простире у вечност, већ је само заснована на томе да верујемо у Бога док смо овде на земљи, онда од те вере немамо никакве користи и онда смо најнесрећнији људи, како каже Свети апостол Павле, јер вера хришћанска, вера православна јесте вера у живот вечни, вера у загробни живот. А да постоји загробни живот показао нам је Господ својим васкрсењем и показао нам да ће Дух Свети васкрснути свакога од нас који умире са вером у васкрсење. Онај који не умире са вером у васкрсење такође ће васкрснути, али не за живот вечни у Царству Божијем, већ ће васкрснути, како каже Свето Јеванђеље, за муку вечну. Зато и није случајно што Црква највише празнује Васкрсење Христово, и то не само од Васкрса до Вазнесења Господњег-Спасовдана, већ га Црква Христова празнује сваке Литургије, сваке недеље, па се зато и каже да је свака недеља у маломе Васкрс. Потребно је да дођемо до спознања Бога, а Господ се спознаје животом и вером или боље речено, вером коју претварамо у дела. Јер вером ходимо, а не знањем, како каже Свети апостол Павле. Другим речима, да би спознали Бога треба да се сретнемо са Богом. Али ако Бога не нађемо у своме срцу, нећемо га наћи ни небу, нити на било којем другом месту. Бог се тражи у Цркви својој, јер Црква је Богочовечанско тело, а ниједно тело људско није саткано од једног органа, већ од многих. Сваки човек који који је крштен у Цркви Христовој и живи крштенским животом јесте део Цркве Божије. Само крштење нас неће спасти, али нам је итекако потребно како би постали чланови Цркве, јер се јединоЦрквом и у Цркви спасавамо. Нема важнијег момента у животу човековом до сусрета са Богом. И данашње Јеванђеље говори о једном предивном сусрету Господа Христа и жене Самарјанке. Из овог Јеванђелског зачала видимо шта значи сусрет са Богом, односно видимо да тај сусрет мења човека у потпуности, али онога човека који жели да се промени. Такође можемо видети у овом Јеванђељу да Господ Христос није само Бог и није само човек, већ Богочовек. Бог који узима природу нашу на себе у свему осим греха. Бог који даје живу воду, односно, како кажу Свети Оци, даје Духа Светога, јер ми под Духом Светим оживљавамо и живимо. Али Духа Светога можемо и изгубити, у зависности од нашег духовног стања, од наше вере, од нашег хришћанског живота. Стога и апостол Павле опомиње хришћане речима, “Духа Светога не гасите” (1 Сол 5,19). Господ нам говори и позива да идемо на извор “Живе воде”, а тај извор јесте сам Христос. Стога се потрудимо да стално осећамо жеђ за Богом, јер докле будемо осећали жеђ за Богом осећаћемо жеђ за свим оним што је добро, за љубављу, вером, надом и милосрђем. Јер сваки човек који пије са извора који ће му Господ дати никада неће ожеднети”, закључио је Епископ Јован. Након Свете Литургије, у сали парохијског дома, трудом Оца Славише-старешине овога храма, за све присутне приређена је трпеза љубави. Извор: Епархија шумадијска
  11. У недељу, 31. марта 2019. године, у оквиру мартовског циклуса Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, предавање под називом "Храм - универзална слика света и место сусрета Бога и човека" одржао је Велибор Мартиновић, вероучитељ.
  12. Празник Сретења Господњег, који се у манастиру Клисина прославља као друга манастирска слава, свечано је прослављен и ове године. У навечерје празника служено је вечерње богослужење са петохљебницом, а на сам дан празника јутрење, а потом Света Архијерејска Литургија. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је Свето Евхаристијско сабрање у Манастиру Клисини на празник Сретења Господњег 15. (2) фебруара 2019. године. По древном предању које се преноси са кољена на кољено међу људима овог поднебља казује се да је древни Манастир који бијеше на мјесту данашњег Манастира Клисине био посвећен Празнику Сретења Господњег и управо тога ради на овај дан Манастир Клисина обиљежава и прославља овај Празник као своју другу славу. Владици су саслуживали: архимандрит Серафим (Кужић) настојатељ Манастира Рмња, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки, јеромонах Данило (Иваниш) сабрат Манастира Клисине и ђакон Немања Рељић. Епископ Сергије је у својој литургијској бесједи поучио присутни народ о значају данашњег празника, празника када се сусреће небо и земља, сусреће се Господ са човјеком, тога ради похитајмо у наручје Господа нашег Исуса Христа, као што је у оно вријеме Он, предвјечни Бог благоизволио да буде држан у рукама старца Симеона. (звучни запис беседе) Послије заамвоне молитве освећени су славски колач и кољиво а послужење за вјерни народ, живу Цркву Божију припремљено је у конаку Манастира. Извор: Манастир Клисина
  13. На празник Сретења Господњег у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Саслуживали су му протојереј – ставрофор Драган Митровић, као и протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шећепановић, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз. Вјерном народу се пастирским словом обратио началствујући протојереј-ставрофор Далбор Милаковић којим је приближио дубљи смисао и значај овог празника којег торжествено прослављамо. Звучни запис беседе Отац Далибор је указао на то да се свако од нас небројено пута и на безброј начина у животу сусреће са живим Богом. Подсјетио је да је овај празник у ствари слика и прилика саме Свете тајне крштења, управо зато што се крштењем, Светом тајном миропомазања први пут срећемо са Богом. Такође, по његовим ријечима, исто се догађа и на самој Евхаристији, односно Литургији. „На Литургији се срећемо и сједињујемо са Богом, путем Свете тајне прићешћа, а тако се увијек изнова Света тајна крштења обнавља у нама. Како наглашава отац Далибор, Господ нас на данашњи празник призива, све без остатка, да се сусретнемо са Њиме, са нашима ближњима, те да радост сусрета и блискости и љубави и заједнице подијелимо и живимо са Богом, са ближњима и свима око нас, јер смо сви призвани на јединство у Богу, који јесте Бог заједнице и Бог љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Сретење Господње, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  15. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника). Често се међу нашим народом може чути питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник? У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“. Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32) Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом. Богослужење празника Сретења Господњег Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар) Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву: „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111). Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ (Тајна празника):
  16. На трећу годишњицу сусрета папе Фрање и патријарха Кирила у Хавани, у уторак, 12. фебруара 2019. године, у Москви ће се одржати састанак између председника Папског савета за хришћанско јединство кардинала Курта Коха и председника Одељења за спољне односе Московске Патријаршије Митрополита волоколамског г. Илариона (Алфејева). Тема састанка биће екуменска посвећеност заштити живота - укључујући и нерођени живот - саопштила је у недељу Фондација "Про Оријенте". Извор: Српска Православна Црква
  17. Mи, епископи Српске Православне Цркве и католички бискупи у Хрватској на позив пожешког бискупа Антуна Шкворчевића сусрели смо се у Бискупском дому у Пожеги, 17. јануара 2019. године у божићној радости, пред почетак Светске молитвене осмине за јединство хришћанa; посведочили смо заједничку веру у истога Господа Исуса Христа ”који даде себе за нас” (Титу 2:14), изразили једни другима поштовање, поделили радости и наде, потешкоће и проблеме заједница које предводимо. Изразили смо уверење да ни једна стратегија, усмерена против другог човека, народа или Цркве не може бити успешна јер није у складу с Божјим наумом о човеку и Његовом победом над злом и смрћу, оствареној у Христовој љубави на Крсту. Сетили смо се тешких страдања српског и хрватскох народа, као и страдања других грађана Хрватске у недавној прошлости у ратним сукобима, прогонима и убијањима, узрокованим мржњом. Свесни смо да међусобним оптуживањем, манипулисањем историјском истином, интерпретацијом ратних збивања у дневнополитичке сврхе, вређањима и понижавањима због припадности одређеној нацији или вјери, остајемо заробљеницима прошлости и губитницима у садашњости. Заузимамо се зато да се научно истражи и аргументовано утврди истина о страдању у време Другог светског рата и у време рата у Хрватској од 1991. дo 1995. године да би се престало лицитирати с бројем страдалих и да би им се вратило достојанство које имају као жртве. Дубоко жалимо сваку недужну жртву било којег народа, вере или политичког уверења из наше недавне прошлости и сведочимо да свако зло и неправду нанесену њима ”побеђујемо кроз Онога који нас је заволио” (Римљанима 8:37). Полазиште нашег пастирског деловања у хрватском друштву је чврсто уверење да нас Бог ”помири са собом кроз Исуса Христа, и даде нам службу помирења” (2. Koринћанима 5:18). Стога се молимо да се у нама оствари Христова реч: ”Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив” (Лука 6:36), дa својим праштањем будемо већи од почињеног зла које нас је понизило и да без осветничких мисли и осећања мржње у очишћеном памћењу чувамо спомен на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, ширимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и на тај начин јеванђелским путем постављамо темеље бољој и праведнијој будућности у нашој домовини за сваког човека. Нека Господ благослови наша братска осећања, добронамерне мисли и искрене намере. 17. јануара 2019. године Митрополит загребачко-љубљански Порфирије; Епископ горњокарловачки Герасим; Епископ славонски Јован; Епископ далматински Никодим; Епископ осечкопољски и барањски Херувим; Монсињор Желимир Пуљић, надбискуп задарски, председник Хрватске бискупске конференције; Монсињор Марин Баришић, надбискуп метрополит сплитско-макарски; Монсињор Ђуро Хранић, надбискуп метрополит ђаковачко-осјечки; Монсињор Антун Шкворчевић, бискуп пожешки, председник Већа за екуменизам и дијалог; Монсињор Петар Палић, бискуп хварски, генерални секретар ХБК. Извор: Српска Православна Црква
  18. Млада новосадска уметница Јована Филиповић, студенткиња композиције на Академији уметности у Новом Саду, ове године је по други пут учествовала у раду Светског омладинског хора. Прошлог лета смо имали задовољство да чујемо овај ансамбл на концерту у Синагоги и уверимо се у њихове извођачке способности. Овогодишња сесија одржана је током јула месеца у Кини, а наша гошћа нам је овога јутра пренела своја искуства, откривши нам како су изгледале пробе хора и шта су млади музичари певали на својим наступима. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  19. Препоручујемо текст катихете Бранислава Илића "Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека". Аутор своју пажњу посвећује значају овог дивног празника ослањајући се на Светописамска сведочанства и богослужење овог празника Пресвете Богородице. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника). Често се међу нашим народом може чути питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник? У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“. Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32) Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом. Богослужење празника Сретења Господњег Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар) Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву: „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111). Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ (Тајна празника): View full Странице
×
×
  • Креирај ново...